Интероперабилна НАТО логистика Србије

fsksrb.ru

Горан Јевтовић - Интероперабилна НАТО логистика Србије | Фонд Стратешке Културе

Горан ЈЕВТОВИЋ

Док читаоци буду бистрили овај анти–НАТО осврт, у исто време ће у Народној скупштини Републике Србије увелико тећи конструктивни хвалоспеви и једнообразни монолози, тачније срцепарајући рецитали еврофанатизованих посланика – западних и домаћих плаћеника, о „Закону о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и Организације НАТО за подршку и набавку (NSPO) о сарадњи у области логистичке подршке".[i]

О чему се заправо ради и чиме нас то српски властодршци часте у предвечерје најављених избора, усвајајући брзопотезно и на кварно, у свеопштој политичкој галами у којој слуђени народ не може да се сабере и да разазна више било шта, још један погубан законски пропис?

Посреди је заокруживање НАТО агенде у Србији, значајне активности након које није ни потребно званично учлањење земље у северноатлантску Алијансу. Онај мини Штаб у згради Министарства одбране под називом „НАТО војна канцеларија за везу", одакле се иза кулиса руководи комплетним системом и дневно контролише свака српска војничка пора, овим ће законом тј. споразумом бити комплетиран. Добиће и званични логистички део након чега „игранка" може да крене. НАТО ће тиме заокружити своју стратешку дубину за поход на Исток – како Блиски и Средњи, тако и онај на Дњепру и Уралу.

Није највећи проблем у томе што ће НАТО особље из састава NSPO, тачније NSPA, бити ослобођено било какве кривичне и материјалне одговорности и уживати дипломатски имунитет о каквом, рецимо, Руси на нишком аеродрому могу само да сањају. Затим, што ће бити ослобођени царина и пореза када буду увозили разноразну опрему, борбену, логистичку и ко зна коју све НАТО технику за њихове и наше потребе, што ће ова држава дебело да плаћа, није проблем ни што ће завиривати у сваки војни кутак у складу са СОФА споразумом и располагати свим могућим подацима као на тацни, проблем је куд и камо озбиљнији.

Овим споразумом Србија се дефинитивно одриче и последњег некадашњег елемента борбене готовости – логистичког или исправније и у духу српског језика – позадинског обезбеђења који је, након свеопште НАТО окупације до сада некако и преживљавао. Одричемо се, дакле, војничке традиције старе најмање 150 година, која не само да је доведена до најоптималнијег могућег нивоа – што се аутора овог текста тиче, скоро до савршенства – већ је тај систем научно верификован у најтежим могућим, ратним условима. У условима потпуне изолације земље и то у десетогодишњем трајању, под претњама и притисцима. У амбијенту економског исцрпљивања и на крају у потпуном стратегијском окружењу – са копна, мора и из ваздуха.

Да парадокс буде већи, логистику, односно позадинско обезбеђење, предајемо у руке онима којима смо 1999. године током оружане агресије, демонстрирали управо на том пољу да су три копља испод нас. Без претеривања. При том, не мислим на квалитет њихове борбене и сваке друге опреме и транспортна средства посебно, већ на онај организацијски и функционални део.

Показали смо им да су недорасли и немаштовити, да не могу да нас докуче и нанесу штету ешелонираним ратним материјалним резервама и логистичкој оперативној и свакој другој шеми, да су компликовани, да је њихов систем снабдевања и подршке трупама на фронту гломазан, рањив, успорен, да су им процедуре сложене а поступање трапаво и уштогљено. А посебно уколико им не иде по плану, уколико долази до одступања у директивама и одлукама, уколико се на терену догађаји одвијају неочекивано и у корист противника, када трпе губитке и када су принуђени да се зауставе и израђују анексе за наставак борбених дејстава.

Уосталом, сетимо се првобитног и једино одобреног плана шефова Алијансе – сломити Војску Југославије од 72 до 96 часова и принудити је на капитулацију. Ништа од тога се није догодило. Зато је уследио тајни (илегални, никад одобрен) план „Апокалипса", чији је циљ био изазавати тоталну хуманитарну катастрофу а земљу и посебно систем одбране, између осталог и на логистичком плану, разорити и трајно онеспособити.

Још средином прошле године овај аутор је у тексту „Битка у Куманову и безбедност и одбрана Србије"[ii] најавио и опомињао српску јавност шта ће нам приредити актуелни квислинзи. Да се подсетимо – почетком маја 2015. године пуне две недеље се одржавала вежба „LOGEX 15" у касарни Генералштаба на Бањици[iii], у организацији Европске Команде оружаних снага САД заједно са представницима НАТО Команде. Вежбу је отворио изасланик одбране САД у Србији, пуковник Тафт Блекберн, а директор вежбе био је мајор Џошуа Андерсон, такође Американац. Дакле, наши генерали и официри високог ранга постројавани су од стране америчког мајора и подучавани како организовати и спроводити логистичку подршку!

Та активност је била финале вишегодишњег ангажовања на уподобљавању система одбране Србије НАТО стандардима и процедурама и на пољу последње карике – позадинског обезбеђења. Без тих припремних радњи не би било могуће потписивање наведеног споразума, а затим и усвајања закона о потврђивању истог.

Вежби је, да се присетимо с обзиром да имамо кратко памћење, присуствовао и наш дични премијер у пратњи америчког амбасадора, у такозваном „Дану високих званица", аминујући својим ауторитетом и наравно претходним министарским шефовањем ресором одбране, погубно срљање у НАТО клешта.

 

С обзиром да се напредњачко-еспеесовска окупациона дружина (са свим осталим коалиционим сатрапима) непрестано буса како су све што није ваљало наследили од претходних, постпетооктобарских влада, па су они, подразумева се, као крајње „одговорни принуђени да поштују све преузете обавезе", али да су и поред тога спречили да се „војска сведе на цивилну заштиту" (Гашић – небројено пута) и тако даље и томе слично, да их и овом приликом разобличимо до краја.

Погледајмо у вези са тим, шта између осталог изворно стоји у документима Министарства одбране[iv], у одељку „Партнерство за мир", у тачки 1. „Механизми сарадње", у садржају једног од „механизама" под називом „Поверилачки фонд Програма „Партнерство за мир":

„Током 2013. године установљен је нови Поверилачки фонд НАТО за Републику Србију који би требало да омогући уништавање вишкова убојних средстава, а истовремено и унапређивање капацитета ТРЗ Крагујевац. Планирана вредност пројекта износи до седам милиона евра који би се реализовао у две фазе са временским оквиром реализације од четири године. Велика Британија је прихватила улогу водеће државе у пројекту, док је НАТО Агенција за подршку (енг. NATO Support Agency, NSPA) извршно тело у његовој имплементацији."

Значи – „током 2013.године…". Ко је тада министар одбране? Александар Вучић, са титулом ППВ приде. Ко је приграбио водећу улогу да нам уништава вишкове муниције донирајући око 7 милиона долара? Његова најомиљенија Велика Британија, као чланица НАТО. Ко ће извршавати посао? НАТО Агенција за подршку (NATO Support Agency, NSPA), управо ова о којој зборимо у тексту (и закону). Како је тадашњи министар војни (без обзира што је био свемогући ППВ), унапред знао шта је квалитетно и ко је најбољи, где је то проверио и када и како упоредио са оним чиме смо располагали, којим се то законом (ако га тек данас усвајају) покривао, ко му је тако нешто одобрио, и где то пише у „Оквирном документу" Програма партнерство за мир, да се овако нешто мора прихватити?

Наравно, ништа тај није размишљао нити вагао (нити се у било шта разуме, а у војску посебно не!), тај је, једноставно, као и сви његови предходници извршавао задатке НАТО окупатора према прецизном и јединственом плану, склепаном још пре 15 година.

Кад се већ дотакох уништавања вишкова муниције – одакле одједном толики вишкови а реч је о 4.000 тона, када је само пре три месеца, баш у време боравка Јенса Столтенберга, који је први обелоданио овај пројекат, говорено о 200 тона, па брже боље исправљено на 2.000 тона?

Ко не верује аутору нека прочита текст „Столтенберг и српско „војнонеутрално" и „релаксирано" НАТО „стадо"[v], у којем сам недвосмислено наслутио махинацију количином, тачније огољене лажи и манипулацију јавног мњења по принципу кувања жабе – крени од 200 тона, па додај једну нулу, а онда уместо двојке стави четворку и предочи то посланицима. Онако како је то пре два дана урадио државни секретар Зоран Ђорђевић. Шта знају представници народни (а они којима је то и јасно, што би се народски рекло – боли их брига) шта је 4.000 тона муниције и убојних средстава.

Да ли ће се неко од њих запитати откуда толика количина вишкова и хоће ли то повезати са уништавањем Војске – неутралисање армија, корпуса, дивизија, бригада, пукова…? Наравно да неће али и не сме. Брига њих што смо спали на некакве бригадице по НАТО стандардима које не могу да одбране ни два београдска булевара у рату. Таквој војсци оволика количина муниције заиста јесте вишак.

Да се разумемо, не спорим да су огромној количини тих убојних средстава истекли ресурси и да је као таква опасна за чување. Али, поново дођемо до болне чињенице – да нисмо уништавали Војску, до сада би већи део тога био испаљен, редовно сервисиран, а систем био способан да наведена средства занавља. Зато што ни привреда не би била уништена. Овако – све је једна велика нула.

Што се тиче уништавања вишкова муниције и убојних средстава ваља подсетити да се са тиме кренуло још у време Вилијема Монтогомерија, чувеног америчког амбасадора и то по „правилима" класичне хајдучије, када је уништено више од 1.200 ПВО система „Стрела 2-М".

Након тога су се досетили донаторских „поверилачких фондова" па је у периоду од 2005. до 2007. године, под окриљем тадашње НАТО Агенције за одржавање и снабдевање (NATO Maintenance and Supply Agency, NAMSA) – једна од десетак сличних које ће се од 2010. до 2012. године објединити у ову садашњу организацију NSPO и оквиру тога агенцију NSPA – када су нам, на срамоту свих нас, уништили више од 1,4 милиона противпешадијских и неколико стотина хиљада противтенковских мина. Да би све то заокружили милионима тона експлозива и других убојних средстава.

Обратимо пажњу шта све стоји у званичном образложењу „Закона о потврђивању споразума ……" на страни 21. која је саставни део нацрта,  где се појашњавају разлози:

„Приступањем Програму Партнерство за мир, Република Србија исказала је опредељење за унапређење сарадње и заједничко деловање са државама чланицама Организације северноатлантског уговора и осталим државама партнерима и то на изградњи глобалне, регионалне и националне безбедности."

Значи – заједничко деловање са НАТО савезом, према њиховим стандардима и зарад њихових интереса, на изградњи прво глобалне, затим регионалне, па тек онда националне безбедности. Случајно баш тај редослед? Није, зато што овакве текстове и садржаје израђују управо НАТО стручњаци.

Затим, у наставку: „Република Србија изразила је спремност да преузме део одговорности за стабилан и трајан мир у региону, учествује у мултинационалним операцијама и достигне интероперабилност оружаних снага са снагама држава чланицама Организације северноатлантског уговора и партнерских држава."

Где то у Уставу земље пише да морамо бити интероперабилни са дојучерашњим агресорима, а већ деценију и по са класичним, додуше перфидним окупаторима? Зашто не бисмо били интероперабилни са Оружаним снагама Руске Федерације? Или има још кога да се заноси лажима како је НАТО јачи од њих?

Даље у нацрту стоји подужи део о побољшању квалитета логистичке подршке у такозваним мултинационалним операцијама широм света, што је упоришна тачка за правдање напред наведеног подаништва и понижавања. И то се образлаже тако што се наглашава да је већи део мировних операција у којима учествујемо под окриљем ОУН. Наравно, народу није познато да су томе претходиле, углавном широм Африке, бројне обојене револуције или класична оружана агресија управо од стране западних земаља, чланица НАТО (рецимо држава Мали), када су изазивани хаос, грађански и локални ратови, међунационални, верски и остали сукоби. Свакако не правде и мира ради, већ зарад њихових националних и глобалних циљева, а најчешће, бар у овом периоду, у корист мултинационалних корпорација и компанија.

И на самом крају образложења закона стоји можда и најсрамнија реченица: „Пружање услуга логистичке подршке NSPO било би од великог значаја за успостављање ефикасне логистичке подршке на националном нивоу."

Значи, имамо пред собом нешто што је од посебног значаја и тиче се националног нивоа. Може ли јадније од овога? Може, прича није завршена.

Баш онако како стоји у члану 15. нацрта Закона, где је уденута клаузула о решавању евентуалних спорова: „Све несугласице између Страна које настану у вези са тумачењем или применом овог споразума, решаваће се међусобним преговорима без обраћања за помоћ било ком националном или међународном суду или трећој страни ради решавања."

Дакле, нема судова, нема уобичајене међународноправне регулативе, не постоји устаљена пракса решавања несугласица, нема арбитраже, већ ће се проблеми решавати „преговорима". То у преводу значи – ми, овакви, никакви и слаби, подјармљени управо од њих, преговорима ћемо истеривати правду. Да ли неко може веровати у овакву бајку? Да ли је неко некада видео нешто слично у међународноправној пракси?

Чиме се за то време бави смождена Србија? Националним пензијама, културним и осталим пројектима, историјским догађајима од пре стотинак година, јубилејима, рехабилитацијама, футсалом, ватерполом… и чека фер и поштене изборе… У друштву новог америчког амбасадора симпатичног презимена.

Зиаста, ко је тај ко би рек'о и ко би му то поверов'о, да је на делу окупација…

[i] http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/cir/pdf/predlozi_zakona/154-16.pdf

[ii] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/bitka-u-kumanovu-i-bezbednost-i-odbrana-srbije/

[iii] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=8261

[iv] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=4358

[v] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/stoltenberg-i-srpsko-vojnoneutralno-i-relaksirano-nato-stado/

 

SRBIJA PRED RASPADOM

SRBIJA PRED RASPADOM

(Kako dobronamjerni analitičari guraju Srbiju u pakao)

„Elementarno, dragi moj Votsone"

 

By Emil Vlajki

 

 

   Kada neke NVO, maltene svakodnevno, blate i izdaju svoju zemlju, to je perverzno normalno; one su, na koncu konca, za to plaćene, „punim šakama dolara". Naravno, one to ne bi radile, niti bi postojale kao takve u Srbiji, da ih svaka marionetska vlast nakon 2000. godine, nije u tome izdašno ohrabrivala i pomagala. Jednog dana, ako Srbija kojim slučajem opstane, ove sluge svjetskog, neokolonijalnog imperijalizma, politički i „nevladini" humanitarni magarci, bit će tretirane kao najveći izdajnici srpskog naroda.

Ali, što da čovjek radi sa dobronamjernim analitičarima koji, bez svake sumnje, žele svako dobro Srbiji, a, kojeg li apsurda, svojim teorijskim razmatranjima pomažu Srbiji da se što prije raspadne?

Tako se u zadnje vrijeme, preko medija, pa i u NSPM, pojavilo niz studija koje objašnjavaju kako nije dobro ući u EU zato jer tamo situacija nije, ekonomski, socijalno i politički najbolja, a prijeti joj i raspad. A vrijeme raspada EU, kao i kod radioaktivnih elemenata, neki situiraju, kao i kod Svetog rimskog carstva, u periodu od punih 1000 godina! Ovi analitičari, optimisti, uzimaju kao zdravo za gotovo da će Srbija sasvim sigurno opstati, ali će joj biti lošije nego sada ako uđe u Evropu. Bujrum!

Naša malenkost nije toliko vidovita da bi znala što će se desiti u slijedećih hiljadu godina, ali sasvim sigurno zna, i to je u nekoliko navrata nepogrešivo „prorokovala" (vidjeti na primjer naš tekst iz 2002. godine „Prava kalvarija Srba još nije počela"), što bi se, ne daj Bože, vrlo lako moglo desiti u slijedećoj deceniji, kada će EU biti daleko od raspada. A čini se, nažalost, da su male šanse da se to loše po Srbiju ne desi.

Tim povodom, želimo da nešto kažemo svim dobronamjernim misliocima. Nije stvar u tome da li će Srbiji biti bolje ili lošije ako se angažira na takozvanom evropskom putu. Ako se krene na taj način, mogu se naći hiljade argumenata u korist EU, tako da ovakva debata, za i protiv, samo sakriva suštinu problema. Stvar je, naime, u tome, da takvo intelektualno angažiranje u krajnje nebitnom smjeru, znači sasvim sigurno doprinos (daljnjem) raspadu Srbije, do njenog nestanka! Drugim riječima, treba prestati sa kuknjavom: „Jao si ga nama ako uđemo u ovakvu, rovitu, propadajuću Evropu". Treba, naprotiv, „spašavati glavu", a ne baviti se lažnim „evropskim" dilemama koje se Srbima, ispiranjem mozgova, nameću kao „prave" i „bez alternative".

Hajde da vidimo, zašto sadašnji „evropski put" znači istovremeno i raspad Srbije. U ovom času, evropskim srbomrscima je najviše stalo da Srbija kroz odgovarajuća Poglavlja faktički i bespovratno prizna samoproklamiranu Republiku Kosova. Vladajućoj političkoj eliti je ovaj antisrpski program, začudo, glavni, podrazumijevajući, adut kod naroda: „Dobro, dat ćemo Kosovo, ali ćemo zato, sasvim sigurno, ući u EU." Čak i ako su iskreni i dobronamjerni, a ne bismo se u to zakleli, malo morgen je da će se to desiti!

Kada se bude dao Kosmet, pojavit će se Poglavlja o „dobrosusjedskim" odnosima sa državama u regionu. Jasno je, da će Hrvatska to obilato iskoristiti i usloviti svoj glas Srbiji za ulazak u EU sa mnogobrojnim koncesijama koje se tiču srpskih izbjeglica, njihove imovine, ćiriličnog pisma i tko zna čega još. S druge strane, Mađarska, a i Njemačka, će tražiti poseban status „autonomne" Vojvodine, povratak njihovih izbjeglica iz Drugog svjetskog rata, privilegiran status njihovih manjina. Sve u svemu, Vojvodine kao integralnog dijela Srbije, bit će još samo na papiru. Najciničnija stvar će biti u tome, da kada se Srbija na taj način dezintegrira, dajući faktički Kosmet i Vojvodinu, onda tek neće biti primljena u EU.

Posebno će se otvoriti pitanje Raške (Sandžaka). Sada tamo postoje dvije glavne bošnjačke/muslimanske partije koje se igraju lošeg i dobrog policajca. Tko je još toliko naivan da vjeruje da sadašnja „prosrpska" bošnjačka partija, kada „Veliki brat" bude dao mig, da se neće priključiti svojoj braći po vjeri, odnosno ovoj drugoj partiji i da neće tražiti odcjepljenje tog srpskog teritorija? Vjerujte riječima pisca ovih redaka, bošnjačka većina na Sandžaku je već ostvarena, i samo je pitanje relativno kratkog vremena, kada će preći u fazu oštre političke, a i terorističke,  borbe za odcjepljenje u čemu će sve tamošnje partije biti jedinstvene, a uz bezrezervnu podršku „međunarodne zajednice". I to po već poznatim scenariju koji se odigravao na Kosmetu.

Na kraju, ovaj samoubilački EU put Srbije znači i faktičko uništenje Republike Srpske.

Vratimo se na početak. Dilema nije da li, i pod kojim uvjetima, ući u Evropu. Jer to je sigurna smrt Srbije. Dođavola, što bi Čomski rekao, sa ovakvom fašističkom (antisrpskom i rusofobičnom) EU kao da je ona sveta krava. Imperativ je za Srbiju očuvanje njenog teritorijalnog integriteta koji se, ni na koji način, ne može očuvati tekućim evroatlantskim integracijama koje su u ovom času politički dominantne, i koje jedino imaju za („tajni") cilj, zadatak, „demokratsko i humanitarno" uništenje svega što je srpsko.

 

   

 

pravda.rs

РОКФЕЛЕРОВИ ДОЛАРИ ЗА НВО У СРБИЈИ: Политичко деловање под плаштом борбе за демократију

Fondacija braće Rokfeler godišnje izdvaja oko 28 miliona dolara za donacije namenjene civilnom društvu. Njihovo delovanje naročito je usmereno na zapadni Balkan i južnu Kinu. U poslednjih deset godina srpskom NVO sektoru darovali su 5,6 miliona dolara, podaci su američkog Fondacija centra. Za delovanje na zapadnom Balkanu prošle godine izdvojeno je 2, 25 miliona dolara. Tako su se braća Rokfeler popela na četvrto mesto na listi najvećih donatora srpskog civilnog društva.

 

Dolari samo pristižu… (Foto: Pixabay)

Svi ovi podaci mogu se naći u bazi podataka američkog Fondacija centra, organizacije koja već 60 godina povezuje donatore i organizacije civilnog društva širom sveta. Ovaj centar, sa sedištem u Njujorku, poseduje jednu od najažurnijih baza podataka o uplatama na račun organizacija civilnog društva. Podatke im dostavljaju donatori, a zaposleni ih proveravaju nadzirući čak 35 nezavisnih izvora.

Što se tiče Srbije, donacije braće Rokfeler raspoređene su kroz 67 grantova. Najveći deo novca uplaćen je organizacijama koje se bave promocijom demokratije i građanskih prava. Osim toga, značajna sredstva otišla su na račun pojedinih umetničkih i medijskih udruženja (Centar za nove medije „Kuda", Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Fondacija Slavko Ćuruvija, Media i reform centar u Nišu, Hartefakt fond, CRTA).

Na portalima svih ovih organizacija Fondacija braće Rokfeler označena je kao partner ili donator. Ipak, gotovo niko ne otkriva koliki je zapravo iznos donacija. U obimnim finansijskim izveštajima teško je naći cifru koja označava iznos donacije, bilo da stiže od Rokfelera ili nekog drugog donatora.

Braća Rokfeler značajno pomažu i rad Fondacije Slavko Ćuruvija. U bazi podataka američkog Fondacija centra zabeleženo je da su Rokfeleri na njihov račun uplatili 150.000 dolara. Kada su se objavili ovi podaci, predstavnici Fondacije Slavko Ćuruvija uputili su protesno pismo objašnjavajući da američki donatori ne finansiraju rad njihovog sajta „Cenzolovka". Ipak, u svom pismu nisu otkrili iznose donacija, niti demantovali objavljene cifre. Nažalost, nisu bili zainteresovani da se razreše nedoumice u direktnom razgovoru sa direktorom Ilirom Gašijem.

Zanimljivo je istaći da su braća Rokfeler kao poseban program delovanja izdvojili rad na zapadnom Balkanu i u južnoj Kini. To su jedine dve regije na svetu kojima su posvetile posebne programske celine. Kako ističu, posebno su posvećeni delovanju u Srbiji, Crnoj Gori i u našoj južnoj pokrajini.

Politički analitičar Obrad Kesić kaže da delovanje Rokfelera upravo u ovim regijama nije iznenađujuće.

– Njihov angažman definitivno se svodi na politički. Međutim, upakovan je u promociju borbe za demokratiju, ljudska i građanska prava. U južnoj Kini moraju da budu naročito oprezni prilikom osmišljavanja programa budući da su Kinezi osetljivi na pominjanje demokratizacije. To je samo nastavak njihovog delovanja tokom Hladnog rata.  Devedesetih godina na našim prostorima Rokfeler je donacije srpskom civilnom društvu uplaćivao kroz druge američke nevladine organizacije. Krajem devedesetih finansirali su znatan broj alternativnih medija, a nakon 2000. godine pojavljuju se kao direktni pokrovitelji određenih organizacija  – kaže sagovornik uz objašnjenje da kada su u pitanju američki mediji braća Rokfeler imaju direktan uticaj na nacionalnu En-Bi-Si televiziju smeštenu u Rokfeler centru u Njujorku.

Lideri ove fondacije veoma često daju političke ocene i izjave. Tako je 2010. godine predsednik ove organizacije Stiven Hajnc ocenio da će Srbija i Kosmet mogu postati članice EU samo kao odvojene države.

Već godinama unazad Haki Abazi, poreklom sa Kosova i Metohije, programski je direktor za zapadni Balkan u Rokfeler fondaciji. Javnost se još seća hapšenja njegovog oca Hasana Abazija u Srbiji 2012. godine po poternici za špijunažu. Haki je obavestio svoju organizaciju o hapšenju oca navodeći da je reč o predizbornoj kampanji. Hasan Abazi pušten je iz pritvora nakon nekoliko nedelja, a njegov sin Haki nije propuštao nijednu priliku da u američkim krugovima kritikuje rad srpskih državnih organa.

Na baneru istaknutom na portalu Fondacije braće Rokfeler posvećenom 75. godišnjici rada ove organizacije zabeleženi su značajni istorijski događaji. Osim početka Drugog svetskog rata, formiranja NATO-a, početka rada Univerziteta Rokfeler zabeleženi su i: osnivanje Balkanske istraživačke mreže BIRN (2006. godine) i kosovskog Instituta za napredne studije (2006. godina).

Braća Rokfeler od 2006. godine podržavaju rad BIRN-a, stoji na njihovom portalu. Ipak ne mogu se pročitati iznosi donacija i informacije o programima podrške.

Ni kod Rokfelera, ni kod BIRN-a.

Prema podacima Fondacija centra u poslednjih deset godina Rokfeler je najviše novca darovao Trag fondaciji (1,4 miliona dolara). U finansijskom izveštaju za 2014. godinu ove organizacije stoji da im je godišnji budžet iznosio gotovo 1,3 milion evra, a njihove donacije drugim udruženjima oko 727.000 evra. Osim Trag fondacije, braća Rokfeler pomažu Beogradski fond za političku izuzetnost, Fond za humanitarno pravo, Centar za istraživanje transparentnost i odgovornost, Građanske inicijative… Takođe, Rokfeleri su pre deset godina poklonili Univerzitetu u Novom Sadu 40.000 dolara za program zaštite životne sredine.

Fondacija braće Rokfeler osnovana je davne 1940. godine od strane Džona juniora, Nelsona, Dejvida, Lorensa i Vintropa Rokfeler. Kao rodonačelnik ove bogate američke porodice najčešće se navodi Džon Dejvidson Rokfeler (1839- 1937. godina), prvi je Amerikanac koji je postao milijarder i  najbogatiji čovek na svetu. Obogatio se radeći u naftnoj kompaniji „Standard Oil". Do svoje smrti  podelio je oko 540 miliona dolara (današnjih pet biliona dolara). Međutim, i danas mnogi smatraju da je novcem pokušavao da kupi „dobar glas". Zastupnici ove teze veruju da je Džon Rokfeler dajući donacije pokušavao da zatvori usta onima koji su sumnjali u njegove iskrene ktitorske namere. Uz novac obično ide i težnja ka što većoj moći, najčešće političkoj. Tako je Nelson Rokfeler postao 42. potpredsednik SAD-a (1974– 1977. godine) za vreme mandata Džeralda Forda. Bogatstvo ove porodice procenjuje se na oko 11 biliona dolara, a na Forbsovoj listi najbogatijih američkih porodica nalaze se na 22. mestu.

 

МОСКОВСКИ ГОВОР ХЕНРИЈА КИСИНЏЕРА

standard.rs

МОСКОВСКИ ГОВОР ХЕНРИЈА КИСИНЏЕРА: МОЈА ВИЗИЈА РУСКО-АМЕРИЧКИХ ОДНОСА У МУЛТИПОЛАРНОМ СВЕТУ

• петак, 05 фебруар 2016 16:43

У мултиполарном поретку на Русију се мора гледати као на елемент нове равнотеже снага, а не примарно као на претњу САД

Од 2007. до 2009. Јевгениј Примаков и ја председавали смо групом састављеном од пензионисаних министара, високих званичника и војних лидера Русије и САД, укључујући и неке од вас који сте данас овде. Циљ је био да се олакша превазилажење контрадикција у разним аспектима америчко-руских односа, као и да се размотре шансе за кооперативнији приступ. У Америци је групи дат значај Трек 2 (Track II diplomacy је амерички назив за неформалну невладину дипломатију; прим. прев.), што је значило да има подршку обе партије и охрабрење Беле куће да проучава односе, али не и да делује у њено име. Састанци су се одржавали наизменично у обе земље. Председник Путин примио је групу у Москви 2007. а председник Медведев 2009. године године 2008. председник Џорџ Буш у свом кабинету окупио је добар део тима за националну безбедност због дијалога са нашим гостима.

Сви учесници су заступали одговорне ставове током Хладног рата. У периодима тензија настојали су да остваре интересе својих земаља онако како су они сматрали да треба. Међутим, искуство их је научило да опасност од технологија прети цивилизованом животу и еволуира у правцу који за време криза може прекинути било какву организовану људску активност. Трзавице су се јављале у различитим деловима света, чему су доприносиле и културно-идентитетске разлике и сукоби идеологија. Циљ Трек 2 напора био је да се превазиђе криза и истраже заједничка начела светског поретка.

Неизоставни део тих напора био је Јевгениј Примаков. Комбинација бистрог аналитичког ума и широко познавање глобалних трендова, стечено у годинама проведеним у близини или напослетку у самом центру политичке моћи, као и његова велика посвећеност својој земљи, утицали су на наше погледе и допринели потрази за заједничком визијом. Нисмо се увек слагали, али смо увек поштовали један другог. Свима нам много недостаје, а мени посебно као колега и као пријатељ.

ПРОБЛЕМ ПРЕОВЛАЂУЈУЋЕГ НАРАТИВА У ОБЕ ЗЕМЉЕ
Није потребно да вам говорим да су наши односи данас много лошији него што су били пре десет година. Они су заправо вероватно на најнижој тачки од периода пред крај Хладног рата; протраћено је узајамно поверење, а конфронтација је заменила кооперацију. Знам да је у последњим месецима свог живота Јевгениј Примаков разматрао начине за превазилажење ове узнемиравајуће ситуације. Одали бисмо му част својим настојањем да и сами делујемо на тај начин.

Крајем Хладног рата, Руси и Американци имали су визију стратешког партнерства обликованог њиховим скорашњим искуством. Американци су очекивали да ће период смањених тензија водити у продуктивнију сарадњу по питању глобалних проблема. Улога руског националног поноса у модернизацији друштва доведена је у питање због незадовољства изазваног трансформацијом државних граница и прихватања неких од основних задатака на путу реконструкције и редефиниције. Многи су на обе стране разумели да судбине Русије и САД и даље остају чврсто испреплетене. Одржавање стратешке стабилности и спречавање ширења оружја за масовно уништење постали су растућа потреба, баш као и изградња безбедносног система на подручју Евроазије, посебно у областима дугачке руске периферије. Отвориле су се нове могућности за трговину и инвестиције, при чему је сарадња на пољу енергетике била на врху листе.

Нажалост, импулс глобалних потреса превазишао је капацитете државних могућности. Одлука тадашњег премијера Јевгенија Примакова да током лета за Вашингтон изнад Атлантика нареди заокрет и повратак у Москву као вид испољавања протеста због почетка НАТО војне операције у Југославији била је симболичан чин. Иницијална нада да ће уска сарадња у почетним фазама кампање против Ал Каиде и Талибана у Авганистану можда довести до партнерства на широј основи прво је пригушена у вртлогу спорова поводом блискоисточне политике, а потом је са руским војним акцијама на Кавказу 2008. и Украјини 2014. године доживела потпуни крах. Скорашњи напори да се пронађе заједничко решење у Сирији и смире тензије око украјинске кризе нису много допринели да се промени осећај све већег отуђења.

Преовлађујући наратив у обе земље сваљује пуну кривицу на другу страну и код обе стране постоји тенденција демонизације, ако не друге земље, онда бар њеног лидера. Будући да питања националне безбедности доминирају у дијалогу, поново се пробудио део старих сумњи и неповерења из хладноратовског периода. Ова осећања у Русији додатно су повећана сећањем на прву деценију постсовјетског периода, кад се земља суочила са запањујућом социо-економском и политичком кризом, док су за то време САД уживале најдужи период непрекидне економске експанзије. То је изазвало политичка неслагања поводом целог низа питања – од Балкана, постсовјетског простора и Блиског Истока до питања НАТО експанзије, ракетног штита и трговине оружјем, што је свеукупно довело до тога да су пропали изгледи за усаглашено деловање.

ДВЕ ПЕРСПЕКТИВЕ: ПРАВНА И ГЕОПОЛИТИЧКА
Вероватно је кључни фактор био фундаментални раскорак у историјским концептима. За САД крај Хладног рата изгледао је као потврда њене традиционалне вере у неизбежност демократске револуције, из чега је произашла визија међународног система којим би се суштински управљало у складу са међународним правом. Али руско историјско искуство је доста компликованије. За земљу на коју су вековима насртале туђинске армије и са истока и са запада безбедност ће увек морати да има како геополитички тако и правни основ. Када се њене безбедносне границе са Лабе помере хиљаду миља источно ка Москви, руска перцепција светског поретка ће неизбежно садржати стратешку компоненту. Изазов нашег времена је да спојимо две перспективе – правну и геополитичку – у један усаглашен концепт.

На овај начин, парадоксално, поново се суочавамо са једним суштински филозофским проблемом. Како САД могу да сарађују са Русијом, земљом која не дели све њене вредности, али је неизоставни део међународног поретка? Како Русија може да оствари своје безбедносне интересе, а да притом не алармира земље које је окружују, гомилајући на тај начин непријатеље? Да ли Русија може да изгради респектабилну позицију у међународној арени која не би била проблематична за САД? Могу ли САД наставити да следе своје вредности, а да притом други не осећају да им се исте намећу силом? Нећу покушати да пружим одговоре на сва ова питања. Циљ ми је да подстакнем друге да то учине.

Многи коментатори, руски и амерички, одбијају могућност да САД и Русија раде заједнички на успостављању новог међународног поретка. Према њиховом мишљењу, САД и Русија су ушле у нови Хладни рат.

Данас не прети толико опасност од повратка војној конфронтацији колико од учвршћивања идеје самоиспуњавајућег месијанства у обе земље. Дугорочни интереси обе земље захтевају свет који трансформише савремене токове и турбуленције у нову равнотежу, све више мултиполарну и глобализовану.

Природа данашње нестабилности сама по себи је без преседана. Доскоро су глобалне међународне претње идентификоване са акумулацијом моћи доминантне државе. Данашње претње се пак чешће појављују због слабљења државне моћи и све већег броја територија без политичке управе. Са овим растућим вакуумом моћи ниједна држава не може да се суочи самостално, ма колико моћна или посебна била на међународном нивоу. Суочавање захтева непрекидну сарадњу САД, Русије и других великих сила. Због тога елементи супарништва у суочавању са традиционалним сукобима на међудржавном нивоу морају бити остављени по страни (како би надметање остало у оквиру одређених граница), чиме би се створили услови за спречавање њиховог понављања.

САГЛЕДАВАТИ ПРОБЛЕМЕ У СТРАТЕШКОМ ОКВИРУ
Као што знамо, постоји велики број раздорних проблема пред нама, од чега су најургентнији Украјина и Сирија. Током претходних неколико година наше земље су неколико пута организовале периодичне дискусије о тим темама, које нису дале неке опипљиве резултате. То не изненађује, будући да су се дискусије водиле без договореног стратешког оквира. Сваки засебни проблем је само рефлексија оног већег стратешког проблема. Украјина би требало да буде уграђена у структуру европске и међународне безбедносне архитектуре, тако да послужи као мост између Русије и Запада, а не као предстража неке од страна. Што се тиче Сирије, очито је да локални и регионални актери не могу сами да пронађу решење. Заједнички америчко-руски напори усаглашени са другим великим силама могли би да створе образац за мирољубиво решавање проблема на Блиском Истоку, као и вероватно на сваком другом делу света.

Сви напори за побољшање односа морају укључивати дијалог о настајућем светском поретку. Који су то трендови који нарушавају стари и стварају нови поредак? Какве изазове те промене представљају за руске и америчке националне интересе? Коју улогу свака од земаља жели да има у обликовању тог поретка и коју позицију у њему са разлогом може да очекује? Како да, на бази историјског искуства, помиримо веома различита схватања тог поретка Русије и САД, али и других великих сила? Треба да тежимо развоју стратешког концепта за америчко-руске односе у оквиру којег би било могуће изналажење решења за питања која нас деле.

Током 60-тих и 70-тих лично сам на међународна питања гледао кроз призму суштински непомирљивог однос САД и Совјетског Савеза. Са развојем технологије развио се и концепт стабилности који две земље могу да имплементирају на неким пољима, чак и док се у другим областима настављало њихово ривалство. Од тада се свет драматично променио. У мултиполарном светском поретку се на Русију мора гледати као на суштински елемент било које нове међународне равнотеже снага, а не примарно као на претњу САД.

Највећи део претходних 27 година сам на овај или онај начин био умешан у развој америчко-руских односа. Био сам и тамо где се одлучивало, и кад је ниво претњи растао, и приликом заједничких прослава дипломатских успеха. Наше земље и човечанство требају дуготрајнију перспективу.

Овде сам да бих промовисао могућност дијалога, који има за циљ да споји нашу будућност, а не да објашњавам разлоге нашег конфликта. То захтева да обе стране поштују виталне интересе оне друге. Ови циљеви не могу бити испуњени за време које је преостало тренутној администрацији (мисли се на администрацију Барака Обаме; прим. прев.), али они не би требало да буду одлагани због решавања америчких унутрашњих проблема. Те циљеве је могуће остварити само уколико буде постојала воља у Вашингтону и Москви (у Белој кући и Кремљу) да се превазиђу међусобне оптужбе и да се осећању виктимизације супротставе већи изазови са којима ће се наше земље суочити у наредним годинама.

Хенри А. Кисинџер служио је као саветник за националну безбедност и државни секретар у администрацијама председника Никсона и Форда. Овај говор је одржао 3. фебруара у част Јевгенија Примакова у Фондацији Горчаков у Москви

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

The National Interest

 

Ratko Dmitrović | Zlo pušteno s lanca

Zlo pušteno s lanca

Ratko Dmitrović | 05. februar 2016. 21:30 | Komentara: 9

Ništa novo nije se dogodilo u Hrvatskoj. Samo je zlo držano pod kontrolom, zbog ulaska u EU. Brisel kaže da je sve unutar Hrvatske njena interna stvar, u državi koja je za pet godina Srbe svela sa 13 na tri odsto

 

Javnost će, izgleda, ostati uskraćena za istinit odgovor na pitanje da li je službeni Zagreb sredinom januara zaista dostavio Kabinetu predsednika Srbije (ili je kanio da dostavi) spisak od pet uslova koje Srbija mora da ispuni da bi uopšte došlo do službenog odlaska Tomislava Nikolića u Zagreb.

Ali, kako god da bude, nešto je bilo. Neko je tih pet uslova u Zagrebu spomenuo, nekome su pali na pamet, a to u ovoj epizodi srpsko-hrvatskih odnosa izaziva mučninu. Kod Srba, razume se.

Hrvatska je, skupa sa Slovenijom, secesijom izazvala rat u Jugoslaviji: paravojnim jedinicama napala JNA, izvršila agresiju na opštine i mesta u kojima su Srbi bili većina, proterala oko pola miliona Srba, otela 35.000 njihovih stanova, uništila srpsku imovinu u vrednosti nekoliko milijardi evra... i nakon svega toga postavlja uslove pod kojima predsednik Srbije može službeno da poseti Hrvatsku.

E, sad ovde bi neupućen posmatrač mogao da zaključi kako je situacija doživela radikalnu promenu, odnosno da je Hrvatska u međuvremenu postala mesto uzorne tolerancije, mesto gde manjine, svih predznaka, uživaju, zaštićene kao endemske vrste dok je Srbija otklizala u radikalni, isključivi nacionalizam, s elementima neofašizma, uz proganjanje manjina, naročito nacionalnih, pa otuda i dolazi nekakva logika na kojoj pliva onih pet uslova. Nije tako. Situacija je obrnuta. Tačnije, Hrvatska se vratila u devedesete, prizivajući najmračnije dane tuđmanovštine, dok je Srbija po svim elementima najmirnija i najtolerantnija država na Balkanu.

Pošto znamo kako na svaku, za Hrvatsku neprijatnu, kvalifikaciju reaguju jurišnici drugosrbijanske brigade, da bi osnažili postavljenu tezu, daćemo reč poznatim Hrvatima. Oglašavali su se ovih dana: "Hrvatska se vraća u mračnu prošlost", "Ovo je proustaška vlada, sastavljena od kriminalaca i neofašista", "Hrvatska tone u fašizam", "Ponovno preuzimanje pokroviteljstva Sabora nad skupom u Blajburgu, dokaz je da je nova vlada Hrvatske blagonaklona prema ustaštvu i NDH", "Fašizacija Hrvatske ušla je u fazu koja ima i formalni okvir", "Sramota je da u Vladi Hrvatske sede ministri koji otvoreno simpatišu ustaštvo a zgražavaju se nad antifašizmom"... Ovo su izgovorili: Zoran Milanović, Vesna Pusić, Nina Violić, Dunja Vejzović, Oliver Frljić, Urša Raukar...

Da ne bude zabune: ništa novo nije se dogodilo u Hrvatskoj. Samo je određeni broj godina zlo držano u podrumu, pod kontrolom, zarad ulaska u Evropsku uniju. Hrvatska je tamo već dve godine, Brisel kaže da je sve unutar Hrvatske njena interna stvar i otuda uslovi Nikoliću, otuda ova provala neoustaštva i fašizma u državi koja je za samo pet godina Srbe svela sa 13 na tri odsto.

 

Emil Vlajki: TEROR I PROSTITUCIJA U SRBIJI, 2000-2016

TEROR I PROSTITUCIJA U SRBIJI, 2000-2016.

By Emil Vlajki

 

Humanitarni teror vlada Evropom, posebno Balkanom. Počelo je sa raspadom SSSR-a. Kina je tada bila preslaba, a arapske zemlje razjedinjene. Jedino je ujedinjena Europa mogla ozbiljno pružiti otpor američkoj dominaciji. Amerika 
je našla način kako da se privremeno suprotstavi evropskom ujedinjenju. Isprovocirala je, uz pomoć Njemačke, Austrije i Vatikana, seriju balkanskih ratova i preko NATO-a zavladala „starim kontinentom".

 

Agresija i okupacija

Jedini bastion otpora bila je tadašnja Jugoslavija (Srbija &Crna Gora) koja je vojno odoljela agresiji 19 najjačih zemalja svijeta. Pod šifrom „Korjeni", američki predsjednik Klinton je pokrenuo plan za razbijanje Miloševićeve Jugoslavije radi stvaranja druge albanske države „Kosovo".

Podsjetnik. 1999. godine, NATO započinje agresiju bez odobrenja Saveta bezbjednosti UN, čime je poništeno međunarodno pravo. Bombardiranje srpskih gradova i civila, trajalo je 78 dana, i bačeno je preko 40 000 bombi, projektila i raketa. Korišteno je i zabranjeno oružje sa osiromašenim uranijumom, kao i kasetne bombe. Na Srbiju je bačeno preko 10 tona osiromašenog uranijuma. Žrtve nisu samo civili koji su pogođeni bombama (2 500 ubijenih i 12 000 ranjenih), već i sve žrtve koje će narednih deset generacija umirati od karcinoma.

 

Zločin poslije zločina

      Bombardiranje je prekinuto Kumanovskim sporazumom (Juni, 1999.) na osnovu koga je donjeta rezolucija 1244 u SB UN koja, teorijski, afirmira teritorijalni integritet Jugoslavije, kasnije Srbije. Od tada, u praksi, je južna srpska pokrajina pod kontrolom NATO-a, odnosno KFOR-a, a kasnije i EULEKS-a. Srbi na tim područjima znaju samo za pogrome izvršene od Albanaca uz prećutnu podršku NATO-a. Zgarišta srpskih kuća i crkava i upućuju na „civilizirane" suradnike SAD i EU, teroriste, ubice i trgovce ljudskim organima. Više stotina srednjovjekovnih manastira na Kosmetu nisu preživjeli zapadnu demokraciju. Oskrnavljeno je preko 250 pravoslavnih grobalja. Protjerano je preko 200 000 hiljada Srba.

Sjetimo se Starog Grackog kod Lipljana (Juli, 1999.) gdje je ubijeno je 14 srpskih žetelaca. Za taj zločin nad Srbima poslje dolaska UNMIK-a i Kfora još nitko nije odgovarao.

Na jugu Srbije, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma, od 9. juna 1999. do 31. avgusta 2001., Albanci su izvršili 1.160 napada u kojima ubijeno 18 lokalnih policajaca i deset civila, a 45 ljudi je kidnapirano.

17. i 18. marta, 2004., sa Kosmeta je protjerano 4.000 Srba, a većina njih nije se vratila u svoje domove. U talasu nasilja, na KIM je tada ubijeno osam Srba. U kupan broj uništenih crkvenih zgrada je bio blizu 100.

Konačno, na tom dijelu srpske teritorije, 2008., napravljena je lažna država „Republika Kosova" uz pomoć SAD, NATO bombi i OVK terorista, priznata od najvećeg broja i najutjecajnijih zapadnih zemalja.

 

 

„Žuta kuća'

   Trgovina ljudskim organima na Kosovu i Metohiji, slučaj „Žuta kuća", je naziv koji se u javnosti koristi za istragu o trgovini ljudskim organima u Albaniji i na Kosovu tokom1999. godine. Prva je tvrdnje o tome iznjela bivša tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte u svojoj knjizi „Lov: Ja i ratni zločinci". Tu je napisala da je 1999. godine oko 300 Srba i drugih nealbanaca bilo oteto i transportirano u Albaniju gde su im vađeni organi, koji su zatim slani u Italiju, odakle su distribuirani u klinike širom Evrope. Ona spominje naselje Burel u Albaniji, gde su žrtvama vađeni organi u takozvanoj „Žutoj kući". Prema izveštaju Saveta Evrope 2010., organizatori trgovine ljudskim organima bili su Hašim Tači i Drenička grupa.

 

 

Srbi sa Kosmeta su suvremeni Jevreji

   Danas, teze u Srbiji o tome da je Kosmet sastavni dio Srbije, padaju u vodu.

   Tragedija je već poprimila epske razmjere što se tiče tamošnjih Srba. Riječ je o najvećem koncentracionom logoru na svijetu, posebno sjeverno od Ibra, u kojem živi oko 80.000 ljudi i podsjeća na Varšavski geto, kao i o nizu malih koncentracionih logora južno od Ibra eufemistički nazvanih „srpske enklave".

   Ovi suvremeni Jevreji koji su sada pod jurisdikcijom nove albanske države, gurani od vlasti Srbije da učestvuju na izborima koje organizira samoproklamirana Republika Kosovo, što znači davanje daljeg legitimiteta albanskoj Prištini. S druge strane su podložni ucjeni Beograda. Jer, ako kosmetski Srbi odbiju da izađu na te izbore, Beograd će im uskratiti svaku financijsku pomoć.

   Postoji visok stupanj vjerojatnosti, pošto ih Albanci sigurno neće tetošiti, da će doći do drugog velikog izgona Srba sa tog područja, pa će Kosovo konačno biti etnički čisto. Ovome u potvrdu uzmimo samo najnoviji primjer jednog od lidera kosovskih Srba, Olivera Ivanovića, koji je farsično osuđen od strane Prištine za navodne ratne zločine. O ovoj bahatosti albanskih vlasti podržanih od Zapada, predsjednik Vlade Srbije šuti kao zaliven, a takvih će stvari biti sve više. Zašto bi Srbi onda ostajali  u jednoj takvoj zemlji koja je, formalno još uvijek dio Srbije, a srbijanske vlasti ništa suštinski ne čine da bi ih zaštitili?

 

Sluganstvo i pljačka

Ono što zapadnjaci nisu u potpunosti uspjeli silom, postigli su lukavstvom i potkupljivanjem. 
U jesen, završno sa oktobrom 2000., prljavo se miješajući u izborni proces jedne suverene zemlje, srušili su Miloševića i uspostavili vlastitu marionetsku ekipu.
   Drugim riječima, nakon „oktobarske revolucije" (Koštunica), tadašnja Jugoslavija je postala jedna od banana-republika američke imperije. 
   Prostituirana ekipe na vlasti uvele su totalitarnu vlast pod krinkom parlamentarne demokracije koja je za šaku dolara, u potpunosti slušala „sugestije" anglo-saksonskih naredbodavaca. MMF i Svjetska banka nameću Srbiji drakonsko-pljačkaške zakone. Tvornice i prirodna bogatstva se prodaju u bescjenje stranim kompanijama. 
   Bankarski sistem je namjerno uništen. Najjače su strane banke koje sve profite prenose u svoje matične zemlje. Odliv «mozgova» se nastavlja a oni koji ostaju moraju se prostituirati da bi mogli preživjeti. Nezaposlenost je na nivou od preko 30%. 
   Zakon više ne postoji. Ustav i sudstvo su postali ruglo u pogledu najbitnijih nacionalnih interesa. Pravi zakonodavci su u „Bijeloj kući" a njihove se naredbe sprovode uz pomoć korumpiranih intelektualaca i domaće policije. Kao na divljem Zapadu, ljudi su se bez ikakvog pravnog osnova kidnapirali i izručivali Hagu. Oni koji su postajali nezgodni za postojeći zapadni sistem, okrenuvši se interesima vlastite zemlje, kao sto je to bio slučaj sa Đinđićem, bivali su ubijeni, bez obzira na „prethodne zasluge".

I dok se srpski patrioti, kidnapiraju, zatvaraju, ubijaju ili navode na samoubojstvo, oni koji su komandirali  ilegalnim bombardiranjem ovu zemlju, takvi zločinci mirno šeću Srbijom uz sve državničke počasti. 

Mediji, obrazovanje i politika samooptuživanja

Slobodna štampa je mrtva. Za vrijeme Miloševićeve „diktature", 90% medija je bilo u rukama opozicije, a sam Milošević se, za razliku od sadašnjeg premijera koji se ne skida sa TV-a, vrlo malo producirao po sredstvima informiranja. Aktualna štampa izražava prvenstveno mišljenja „Velikog Brata", pošto je dobar dio medija (in)direktno financiran proameričkim parama. Pravi gospodari medija su „humanitarci" kao na pr. multimilijarder Soroš čije su prozapadne i proalbanske pozicije općepoznate. Postoje i poludržavne, uglavnom (pro)američke institucije koje financiraju medijske projekte s tim što se, prilikom konkursa, sredstva daju onima koji poštuju „zapadne standarde", ideološke, ekonomske, itd. U takvoj situaciji, novinarima, osim prostitucije, ne preostaje mnogo izbora. Uz „svjetski poznate" srpske novinare koji su za vrijeme agresije 1999. pozivali NATO da bombardira Srbiju ili su besramno blatili vlastitu zemlju, oni koji najviše sataniziraju svoj narod su „intelektualci" koji su na čelu „humanitarnih  i nevladinih organizacija" i koji su praktično portparoli Zapada. 
   Obrazovanje je spalo na niske grane. Kapitalizam i Zapad su, po novom učenju („peto evanđelje"), izvor svega „dobrog i naprednog". Rasprodaja zemlje, ukidanje besplatnog zdravstva i školstva, zamrzavanje nadnica, stanje masovne nezaposlenosti i bijede, su odsada najviše vrijednosti. Osnovno i srednje školstvo, došlo je na ponižavajući nivo uvodeći samodemonizaciju kao uvjet vlastitog opstanka.

Tako je u udžbeniku historije osmog razreda za 2002. godinu je stajalo kako je Rambuje bio pružena šansa Srbima od strane Zapada da se izbjegne rat. Pošto Srbi to nisu htjeli prihvatiti, nastavljajući maltretirati Albance sa Kosova, NATO je morao intervenirati!

Nešto kasnije, prevedena je, uz pomoć SAD ambasade, knjiga Amerikanca Hejvuda: 'Politika', koja je na FPN u Beogradu bila udžbenik. Srpski studenti su iz tog udžbenika morali učiti da pripadaju genocidnom narodu koji je ravan Hitlerovim nacistima! Nažalost, i Narodna skupština Srbije je svojom Deklaracijom prihvatila stanovište Međunarodnog suda pravde da su Srbi u Srebrenici, jula 1995., počinili genocid.

 

Uništenje vojske

   Tvrdnje pojedinih ministara odbrane da je Srbija najjača vojna sila u regionu, više su nego smiješne. I formirani takozvani Zaštitni korpus fantomske države Kosovo na najboljem je putu da se na ljestvici borbeno sposobnih, veoma brzo nađe ispred Srbije. Takvom stanju dobrim je dijelom doprinjela državna politika vođena poslije petooktobarskih zbivanja pod velikim utjecajem i pritiscima SAD i EU. Zahvaljujući tome, vojska koja se gotovo tri mjeseca uspješno suprotstavljala NATO agresiji, svedena je na organizaciju civilnog tipa, a ponajmanje na oružanu silu sposobnu da uspješno učestvuje u odbrani zemlje. Za vrijeme ministrovanja tih ljudi uništeni su brojni arsenali naoružanja, bez zamijene odgovarajućim suvremenim borbenim sistemima. Istovremeno, u najboljim godinama penzionirani su profesionalni i iskusni kadrovi, najvećim delom učesnici borbi vođenih protiv OVK i NATO agresije.

   U periodu od 13 godina, rashodovana su, uništena i u staro gvožđe otišla brojna – još uvek ispravna i upotrebljiva borbena sredstva i vojna oprema. Desetkovane su oklopno-mehanizirane, artiljerijske, inžinjerijske, protivvazdušne i druge jedinice. Vojska se, pored ostalog, lišila velikog broja tenkova T-55 koji se i danas nalaze u naoružanju mnogih zemalja, čak i u vojsci Ruske Federacije, koja inače poseduje u najsavremenije tenkove današnjice.

   Posebnu priču predstavljaju inžinjerijske jedinice za koje su devastirane. Naime, u tom rodu vojske je bilo više stotina, raznih vrsta čamaca, koji bi predstavljali nemerljivu pomoć u spašavanju i evakuaciji ljudi u područjima zahvaćenih poplavama i klizištima.

   Spomenimo i uništenje do poslednjeg Lakog prenosnog sistema protivvazdušne odbrane Strela – 2M namjenjen borbi protiv niskoletećih aviona i helikoptera, a koji se nalazi i danas, u naoružanju više od 60 armija u svijetu.

 

Nevladine organizacije (NVO)  - „humanitarne" izdajice

   Naravno, nisu sve NVO takve. Ali glavnina onih instaliranih i financiranih sa Zapada (oko 10% NVO), jesu. U vrijeme agresije NATO-a na SR Jugoslaviju, za njih se odomaćio naziv "NATO pješadija".

   Ove organizacije primaju na stotine hiljada dolara godišnje. Među njima prednjači 'Helsinški odbor za ljudska prava' koji se najviše hrani na jaslama njemačke i norveške ambasade i OEBS-a. Najveći donatori 'Beogradskog fonda za političku izuzetnost' jesu EU, Savjet Evrope, Njemačka organizacija za tehničku saradnju i OEBS. "Žene u crnom", koje dobijaju desetine hiljada dolara, stalno ističu „genocid" u Srebrenici, ali nikako da se sjete više hiljada ubijenih srpskih civila u Podrinju,

   Nedavno je u američkoj ambasadi u Beogradu, iz ruku ambasadora Majkla Kirbija, devet organizacija civilnog društva dobilo 2,7 miliona dolara kao donaciju Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID).

   U osnivačkim aktima USAID-a piše da ta organizacija djeluje „na osnovu spoljnopolitičkih smjernica predsjednika SAD, državnog sekretara i Nacionalnog savjeta za bezbjednost". U tom tijelu, inače, sjede direktor CIA, direktor Nacionalne obavještajne zajednice, američki sekretar za odbranu i načelnik Generalštaba Vojske SAD. USAID je zajedno sa Fondacijom 'Čarls Stjuart Mot' i američko-njemačkim Maršalovim fondom učestvovao u formiranju 'Balkanskog fonda za demokraciju' koji tijesno sarađuje sa Odjeljenjem za javnu diplomaciju u NATO-u.

   Među financijerima NVO je i Fond braće Rokfeler koji sponzorira 'Fond za humanitarno pravo', 'Helsinški odbor', 'Žene u crnom' i 'Centar za evroatlantske studije'. Na istoj listi nalaze se i 'Nezavisno udruženje novinara Vojvodine', 'Inicijativa mladih za ljudska prava', 'Centar za regionalizam' i 'Beogradski fond za političku izuzetnost'.

   NVO besplatno koriste 512 metara kvadratnih poslovnog prostora u Ulici Kneza Miloša broj 4, u najužem centru Beograda.

   Danas, pod vlašću naprednjaka, za takozvani nevladin sektor, Srbija iz budžeta izdvaja gotovo istu sumu novca kao i za razvoj nauke i tehnologije.

Među financijerima 'Centra za evroatlantske studije' u Beogradu je i Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED). NED financira i 'Fond za humanitarno pravo', 'Peščanik', 'E-novine', 'JUKOM', zatim 'Inicijativa mladih za ljudska prava' kao i 'Nezavisno društvo novinara Vojvodine'. NED se gotovo u potpunosti financira iz budžeta SAD.

 

Briselski sporazum(i)

Prije svega, treba shvatiti slijedeće. Svaka je vlast, od 2000. do danas, bila u funkciji Zapada koji se boji Srba jer ih smatra proruskim narodom. On se, zbog toga, ponašao dvojako:

-Primjenjivao je tehnike ispiranja mozga srpskom narodu preko medija, „intelektualaca" i političara koji tvrde da je EU jedina alternativa;

-Razbijao je Srbiju na nacional-šovinističkim osnovama, uključujući i (sadašnja, buduća) „samoopredjeljenja" ne-srpskih populacija.

Vlasti DS-a su izvršile sve pripremne radnje da bi se samoproklamirana Republika Kosova (RK) kasnije priznala, faktički i pravno, od budućih srpskih vlasti. Kada je DS bio „istrošen", dovedena je na vlast nova ekipa bivših radikala u koju je narod imao velikog povjerenja, a koja je kroz Briselske sporazume prešla na drugu fazu priznavanja RK, obećavajući Srbima „sretan ishod" po ( formalno neizrečenoj) formuli: „ Dajemo Kosovo za ulazak u Evropu."

Usput, morala se odreći Rusije i od je napraviti neprijatelja. Naime, potpisivanje IPAP, kojim Republika Srbija dobrovoljno ustupa svoju teritoriju, vazdušni prostor i infrastrukturu snagama NATO, znači svrstavanje ove zemlje u antirusku vojnu koaliciju.

Ojačano je i dužničko ropstvo (75% BDP ide godišnje na otplatu dugova).

Povrh svega, vrlo je vjerojatno da će ovako vođena Srbija na svom putu „prema Evropi" doživjeti pritiske/ucjene Hrvata, Mađara i Bošnjaka.

To je čitava istina prošle, sadašnje i (ne daj Bože) buduće situacije Srbije koja je aktualno u fazi dezintegracije i gubitka identiteta. Sve je ostalo folklor, jalova retorika i demagogija za lakovjerne.