fakti.org

Николић у интервјуу RT: Дође ли то рата између великих сила - Србија ће нестати

„АКО СРБИЈА НЕ ОСТАНЕ ОСТРВО ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА - ЗЕМЉА ЋЕ СЕ ПОДЕЛИТИ, А БОГ ЗНА ШТА ЋЕ ОД ЊЕ ОСТАТИ"

 

• Николић је рекао да су односи Београда и Приштине тренутно на најнижој тачки, јер приштинске власти покушавају да узму српску имовину на Косову и Метохији: „Могли бисмо о томе постићи споразум, или би се то могло завршити веома лоше - спремни смо за сваки исход"
• „Србија је увек била независна земља и никада није припадала ни Истоку ни Западу, али је одржавала пријатељске односе на обе стране. Ми желимо да сачувамо те односе. Нико не може да нам диктира како треба да се понашамо. Ми не можемо ризиковати животе своје деце и грађана ако ЕУ пожели да ратује са неком државом. Шта ће то Србији?
• „После догађаја из 2012-те, Србија више неће пристати да представници Албанаца држе функције локалне власти или правосудних органа на северним територијама Косова и Метохије. У том региону су опстале српске енклаве, али оне немају никакав утицај на функционере у Приштини… Албанци очито теже независности, а Европска унија је наумила да им у томе помогне… Сада су наша једина заштита Уједињене нације. СБ УН никада неће признати независност КиМ"
• „Русија не поклања оружје Србији, Београд је спреман да плати за оно што жели да добије. Ми од Русије очекујемо заједничку производњу и заједничке инвестиције. То ће допринети и нашем процвату и утицају Русије у Европи. Искрено говорећи, Русија има много пријатеља у Европи, али је њен највећи пријатељ - Србија. Тако ће бити заувек. Наши прадедови су створили посебне односе између Србије и Русије које ми морамо одржавати"
• „И једни и други (Руси и Срби) правили смо историјске грешке, односно државе састављене од националних република, државе за које смо мислили да ће трајати вечно. Да су Срби после првог и Другог светског рата знали да ће се распасти држава коју су направили - прво би створили Србију којој би се потом прикључивао онај ко пожели. У том случају границе Србије не би биле тамо где су сада већ би обухватиле територије на којима живе Срби. Јер, м смо били ратни победници. А ми смо дали шансу свима. Да ли бисмо дали аутономију КиМ да смо знали да ће се Југославија распасти? Да ли би Русија дала Крим да је знала да ће се СССР распасти?"

        ПРЕДСЕДНИК Србије Томислав Николић изјавио је, у данас објављеном интервјуу за Russia Today, да Хрватска не може да спречи Србију да постане чланица Европске уније.

        „Уколико постигнемо договор са кључним чланицама ЕУ, ниједна од малих земља неће моћи да заустави наш процес интеграција или да иде против ЕУ".

        Николић је истакао да Србија жели добре односе са Хрватском.

        „Нема разлога за свађу са Хрватском. Зашто би то радили? Сукоб може само да служи за домаћу политику. Имали су изборе, па су политичари морали да направе да изгледа као да штите Хрватску од Србије", рекао је Николић.

        Он је навео да Србија никада више неће ратовати с Хрватском, јер би то значило ратовање с NATO.

        „NATO је јачи од нас, а ми не желимо да угрозимо животе наших људи", рекао је Николић.

        Ако се Хрватска буде понашала разумно, имаћемо добре односе, а ако не, имаћемо захладнеле односе, поручио је Николић.

        Говорећи о питању миграната, Николић је рекао да Србија има довољно средстава, стрпљења и разумевања да прихвати све мигранте који долазе у земљу и да не намерава да диже зидове и ограде.

        „Све док су границе ЕУ отворене, Србија ће прихватати мигранте, бринути се о њима, а посебно деци, пружати им медицинску помоћ и помагати да преживе предстојећу зиму...", рекао је Николић.

        Николић је оценио да се ЕУ не бори са тим проблемом и да Србија само жели да је Унија обавести о њеном плану, ако га буде имала.

        „Јасно је да земље чланице ЕУ немају заједничку политику по питањима као што су миграције или признање Косова и Метохије", рекао је Николић.

 

        Само треба да знамо колико дуго ће још примати мигранте и када ће са тим престати, тако да би и ми престали да их примамо. Нећемо дизати зидове и ограде, поручио је Николић.

        „Због ограда се људи осећају као да су у концентрационом кампу. Мислим да би се тачно тако полицајци осећали гледајући људе иза ограде - као да су чувари у концентрационом кампу", казао је Николић.

        Србија би желела да има отворене границе, али би било чудно када би Аустрија, Немачка и друге земље престале да прихватају мигранте, напоменуо је Николић.

        Он је упозорио да се, међутим, поставља питање шта ће Србија да ради ако у земљи 20.000 или 30.000 миграната буде живело годину или две.

        „Мислим да чак и наш традиционално гостољубљив народ, који се сада према мигрантима односи као према гостима, неће моћи то да поднесе", казао је Николић.

        На констатацију да Србија, ако постане чланица ЕУ, неће моћи да спроводи независну имигрантску политику, Николић је рекао да се то не сме дозволити јер је Србија „један од ретких кандидата са снажном и независном спољном политиком".

        Србија, у време напетих односа Русије и NATO-а, не бира страну и то је чини јединственом, рекао је Николић и поновио опредељеност Србије да се придружи Европској унији, уз инсиситрање да не уђе у NATO.

        „Србија је - нагласио је - увек била независна земља и никада није припадала ни Истоку ни Западу, али је одржавала пријатељске односе на обе стране. Ми желимо да сачувамо те односе. Нико не може да нам диктира како треба да се понашамо. Ми не можемо ризиковати животе своје деце и грађана ако ЕУ пожели да ратује са неком државом. Шта ће то Србији? Преживели смо довољно ратова. Наше жртве се никада нису стављале довољно високо.

        За односе Београда и Приштине, Николић је рекао да су тренутно на најнижој тачки, јер приштинске власти покушавају да узму српску имовину на Косову и Метохији.

        „Могли бисмо о томе постићи споразум, или би се то могло заврштити веома лоше - спремни смо за сваки исход", додао је Николић.

        Он је рекао да Србија има велики проблем са Косовом и Метохијом, који утиче и њен однос са ЕУ.

        „ЕУ зна да никада нећемо признати Косово као независну државу, али Европски парламент, који одлучује о нашем приступу, стално говори да нам неће дозволити да постанемо члан ако не усвојимо неке правно обавезујуће билатералне споразуме са Косовом и Метохијом", напомено је Николић.

        Упитан да ли Србија, чији је циљ чланство у ЕУ, може да заобиђе питање признања Косова, он је рекао да пет чланица Уније не признаје независност Косова.

        Николић је признао да у своје време није могао ни да претпостави да ће Сједињене Државе не смо признати Косово, него још и вршити притисак на друге земље да га признају.

        Одговарајући на питање Софико Шеварнадзе - да ли је у Сирији могућа интервенција „по југословенском сценарију" - Николић је рекао да није могућа јер Сирија има савршеније системе ПВО него што је имала Југославија, а NATO неће ризиковати да губи авионе.

        Ако Европска унија реши да призна независност Косова и Метохије - зар Србија, као чланица ЕУ, треба да се прикључи том признању? Србија никада неће признати независност Косова чак ни ради чланства у ЕУ.

        Шеварнадзе је после ових Николићевих речи упитала: где је излаз из те слепе улице? Да ли би вас задовољило да северне српске енклаве уђу у састав Србије?

        Николићев одговор је гласио: „Да је све то лако решити, ЕУ би одмах изјавила да тако види решење проблема. Али, у самој ЕУ постоји пет чланица које не признају Косово и Метохију. Не због превеликог пријатељства према Србији, већ зато што знају да ће се у том случају саме остати без ослонца у својој борби за суверенитет и територијалну целовитост. После догађаја из 2012-те, Србија више неће пристати да представници Албанаца држе функције локалне власти или правосудних органа на северним територијама Косова и Метохије.

        - У том региону су опстале српске енклаве, али оне немају никакав утицај на функционере у Приштини… Албанци очито теже независности, а Европска унија је наумила да им у томе помогне… Сада су наша једина заштита Уједињене нације. СБ УН никада неће признати независност КиМ. Сада смо на најнижој тачки односа јер Приштина покушава да се домогне наше имовине у покрајини. Можемо се договорити, а можемо се суочити и са крајње непожељним развојем догађаја. Ми смо спремни за све.

        Шеварнадзе је Николићу указала на Бгегзит и на то да се и у Француској, Холандији, Шведској и Мађарској већ чују позиви за излазак из ЕУ. Па упитала: зашто ви, у време када би неки да напусте ЕУ, тако упорно тежите да у њу уђете?

        „То је тачка гледишта Русије. Не напуштају све земље - истакао је - Европску унију. Дајте нам 10 швајцарских банка, нафту какву има Норвешка или шведску индустрију - ми у том случају нећемо улазити у ЕУ. А ми смо још са свих страна окружени ЕУ. Наша најбоља економска шанса био је Јужни ток, а он је обустављен само зато што се између нас и Русије налази Бугарска која је чланица ЕУ. М са Русијом немамо заједничку границу да бисмо могли да кажемо: „Ево, имамо пред носом и тржиште, и пријатеља, и сировине, и сарадњу".

        Посебно питање тицало се Русије, а гласило је: „Како ћете сачувати добре односе са Русијом и не увести јој санкције?"

        Николић је узвратио да поуздано зна да неке земље не могу издржати санкције против Русије дуже од наредних пола године и да он рачуна да ће унутар ЕУ доћи до бунта због санкција. Указао је да ни Турска, која је моћнија од неких европских великих држава, није издржава конфликт са Русијом.

        Нагласио је да Русија не поклања оружје Србији и да је Београд спреман да плати за оно што жели да добије:"Ми од Русије очекујемо заједничку производњу и заједничке инвестиције. То ће допринети и нашем процвату и утицају Русије у Европи. Искрено говорећи, Русија има много пријатеља у Европи, али је њен највећи пријатељ - Србија. Тако ће бити заувек. Наши прадедови су створили посебне односе између Србије и Русије које ми морамо одржавати. Русија је велика држава, а Србија мала, али ни једна од страна не сме покварити те односе. Сваки политичар који намерава да доведе у питање наше односе - не заслужује право да учествује у политичком животу наших земаља". 

        Уследила је опаска да је свет на ивици хладног рата, а да је Србија опет „између, по средини"… Николић је одреаговао речима:

        „Наш положај је јединствен зато што ми не бирамо страну. Наше срце, наша душа, наш разум, наше пријатељство, љубав, историја, вера и језик - све је то у Русији. У то не може да буде сумње. Али, Србија има само 8 милиона становника, а окружена је Европском унијом. Суседи су нам реко желели добро. Због тога морамо паметно бирати пут".

        Николић је указао и на једну фаталну историјску грешку Руса и Срба:

        „И једни и други правили смо државе састављене од националних република, државе за које смо мислили да ће трајати вечно. Да су Срби после првог и Другог светског рата знали да ће се распасти држава коју су направили - прво би створили Србију којој би се потом прикључивао онај ко пожели. У том случају границе Србије не би биле тамо где су сада већ би обухватиле територије на којима живе Срби. Јер, м смо били ратни победници".

        Још је додао: „Ми смо дали шансу свима. А да ли бисмо дали аутономију КиМ да смо знали да ће се Југославија распасти? Да ли би Русија дала крим да је знала да ће се СССР распасти? У овоме је наша историјска грешка. Зато ми тежимо да будемо острво у Европи, држава која тежи добрим односима са свима - ради просперитета свог народа. Ако нам то не успе, мислим да ће се Србија поделити на два дела - на происточни и прозападни, а тада Бог зна шта ће остати од земље".

        Николић је нагласио да не верује да ће доћи до рата између Запада и Истока, па ипак рекао:

        „Дође ли то рата - Србија ће нестати. Не питајте ме на чијој ћемо бити страни, зато што ће нас у сваком случају задавити. Како се оно каже: „Када се слонови туку - страда трава". Ми нисмо ништа криви, а страдаћемо у том великом конфликту. Не мислим, међутим, да ће се радовати - гледајући на милионе лешева - онај ко изнуди капитулацију противника."

 

TARIQ ALI Gotovo sve članice EU su u kolonijalnom položaju u odnosu na Njemačku'

jutarnji.hr

SLAVNI FILOZOF TARIQ ALI 'Ne pamtim ovako loša vremena u cijelom svom životu. Gotovo sve članice EU su u kolonijalnom položaju u odnosu na Njemačku'

Getty Images

Nakon što je mu je lanjske zime premijerno izvedena drama u zagrebačkom HNK, 30. listopada Ali će otvoriti sezonu Filozofskog teatra

Kad se Don Quijote i Sancho Panza nađu u našem 21. stoljeću, ovom tehnološki premreženom, naizgled sofisticiranom dobu, razvijenijem u smislu materijalnih dobara i nominalno deklariranih ljudskih prava, vidi se da nema puno razlike u odnosu na njihovo 17. st., upućuje u zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu lanjske zime premijerno izvedena drama “Nove pustolovine Don Quijotea” poznatog britanskog autora i aktivista Tariqa Alija, tvrdoglavog ljevičara koji ustrajava na ideji da je socijalno pravedniji svijet moguć.

“Ovo naše vrijeme je doba vjerskih netrpeljivosti, ratova, frapantnih nejednakosti, diskriminacije etničkih, vjerskih i drugih manjina, protjerivanja muslimana i židova... Dok sam pisao tekst, puno sam razmišljao o prošlosti pišući, zapravo, o - sadašnjosti. Rekao sam sebi da je jedini način da izrazim ono što mislim da pišem jasno, bez uvijanja, opisujući ovo vrijeme nema puno smisla “maskirati” ga nekim velikim simbolikama, treba jednostavno baciti sve to na pozornicu, reći: ‘Evo, ovo je ono što se događa.’. Tako je, uostalom, pisao i Cervantes, makar je, za razliku od mene, imao puno problema s cenzurom, posebno s crkvom i inkvizicijom, on je puno toga uspio staviti u svog Don Quijotea”, kaže za Jutarnji list uoči svog gostovanja na Filozofskom teatru u zagrebačkom HNK Tariq Ali.

Smatra da je Brexit, koji podupire, tek početak dezintegracije EU. “Izlaskom iz EU građani dobivaju kakvu-takvu kontrolu nad vladom, ako ne valja, mogu je se riješiti, što nije slučaj s EU vlastima. Gotovo sve zemlje članice su u de facto kolonijalnom položaju u odnosu na Njemačku i malu nekolicinu zemalja koje upravljaju. Treba nam nova EU koja može nastati dezintegracijom ove postojeće. Juncker je čovjek s mrljom, povezan s korporativnim kriminalom u vlastitoj zemlji. Barroso radi za Goldman Sachs. Pa što je onda EU ako nije korumpirana “demokratska” organizacija?”, pita.

Ipak, više puta ponavlja da - nema drugog rješenja doli udruživanje. “Udruživanje, ali na reformiranim osnovama, bilo da je to restrukturirana EU ili neka druga organizacija. Ja sam za Europu jakih i međusobno povezanih regija, jer mislim da bi moć bila balansiranija i da bi tu teže bilo nametati partikularne interese. Recimo da se balkanske zemlje, zajedno s Bugarskom i Grčkom, povežu, zatim da imamo uniju mediteranskih zemalja, pa zemalja sjeverne Europe, bila bi to reprezentativnija i autonomnija Europa.”

Živimo u doba tzv. ekstremnog centra. “Među elitama na vlasti, bile one nominalno socijalno demokratske ili konzervativne, nema bitnih razlika. Puno je oko nas apolitičnog antikapitalizma koji je emocionalni odgovor na situaciju, ali bez političke akcije se baš ništa ne može učiniti. Imali ste, uzmimo primjer iz vašeg dvorišta, studentski bunt u Hrvatskoj, bilo je takvih gibanja i u Srbiji, Sloveniji, to je javljanje novih ideja, novih intelektualnih snaga, no ako se takvi momenti ne transformiraju u neke političke forme i snage, oni s vremenom iščeznu, prije ili kasnije. To je jedan dio problema. Drugi je da su ljudi razočarani i dekuražirani, zapravo sam iskreno iznenađen kako desne snage u Europi nije ojačala i puno više nakon poraza Syrize u Grčkoj koji je bio snažna poruka svima sličnima. Vidjeli smo, primjerice, kako se to odrazilo na španjolski Podemos. Vlada kapital. Zato i Bernie Sanders nije uspio u utrci za predsjednika Amerike, makar je radničkoj klasi ponudio drugačiji glas. Sad im ostaje da biraju između Clinton i Trumpa!”

Komentirajući situaciju u Britaniji, Tariq Ali, stari prijatelj Jeremyja Corbyna, procjenjuje da vođa laburista ima i snagu i upornost. “On je u svojim stavovima konzistentan, Laburistička stranka zahvaljujući njemu ponovo je stala na noge, danas imaju nevjerojatnih pola milijuna članova, Corbyn je to napravio gotovo pa vodeći društveni pokret, politički ustanak koji je transformirao stranku i velike se bitke vode između baze i onih članova stranke što sjede u parlamentu. Corbyn je pokazao koliko je jaka osoba, jer da nije, ne bi uspio opstati uz svu tu kampanju koju su vodili protiv njega a u koju su bili uključeni svi britanski mediji, čak je liberalni Guardian povremeno bio gadljiviji u tome negoli konzervativno okrenuti mediji. BBC se u slučaju Corbyna deklarirao kao propagandna mašinerija elite.”

Dotičući se sve češćih pozivanja na reformu islama, kaže: “Da islam, primjerice, nisu protjerali iz Španjolske nešto prije Cervantesova doba danas bi u tom dijelu Europe imali islam možda nalik onome u Bosni i Hercegovini. Zapad islam sve više doživljava kroz zazor, povezuje ga s teroristima ili s vehabizmom Saudijske Arabije, što je besmisleno. Islam, recimo, u Indoneziji, islamskoj zemlji s najviše stanovnika, nudi bitno drugačiju sliku i život. Potreba za reformom islama nije ključ odgovora, pravo pitanje je kojim to snagama pomažu ratovi koje vodi Amerika. Ratovi koje vode od Busha, Obame, koje će, nema sumnje, nastaviti voditi i Hillary Clinton i dalje će jačati fundamentalističke grupe. Ogroman je vakuum ne samo u muslimanskom svijetu, već globalno, za progresivnim snagama i razumom. Taj vakuum u jednom dijelu svijeta popunjavaju islamski fundamentalisti, a u drugom sve rigidnija politička desnica.”

Ima li, nakon svega spomenutog, u vođi antiratnih prosvjednika i studenata s londonskih ulica 1968., čovjeku kojeg je Jagger opisao u svojoj “Street Fighting Man”, optimizma što se tiče budućnosti općenito? “Dugoročno jesam optimističan, ali gledajući trenutno razumom stvari - moraš biti pesimističan. Ne pamtim ovako loša vremena u cijelom svom životu. Pitanje je što napraviti. Nema smisla prilagoditi se elitama politički, kulturološki, socijalno, slijediti tu paradigmu, ona je razorna i nemoralna. Jedno što preostaje je boriti se, makar su vremena takva da to može izgledati donkihotovski.”

Gdje vidi nadu? “Ne vidim. U ovom trenutku ne vidim nadu nigdje. Ali, za 10, 15 godina... tko zna.”

 

standard.rs

ПРИЧА О СРЕБРЕНИЦИ ТЕК ПОЧИЊЕ

• уторак, 18 октобар 2016 11:23

ЕМИЛ ВЛАЈКИ

Многи Бошњаци гласали су за српску листу зато што им је било доста зулума који су трпели 20 година од својих политичких елита

Предсједник Републике Српске Милорад Додик рекао је, након што су објављени коначни резултати ЦИК, према којима је српска коалиција добила већину, да је прича о гласању у Сребреници готова. Што се гласања тиче, ствар је заиста горова, али права прича тек сада почиње, далеко узбудљивија него досадашња трагикомична фарса о бројању гласова.

Нова прича о Сребреници бит ће прича о исправљању неправди у односу на Србе а и на све становнике са подручја Сребренице. Узгред речено, додајмо и то, да су многи муслимани/Бошњаци гласали за српску листу – због чега је ова добила изборе – зато што им је било доста зулума и лоповлука које су трпјели током посљедњих двадесет година од властитих политичких елита.

Прва и основна неправда која ће бити исправљена је она која се тиче за „међународну заједницу" потпуно игнорираних и „неважних", три и пол тисућа српских жртава са сребреничког подручја, које су страдале од Орићеве банде у саставу такозване Армије БиХ од 1992-95. године. За њих ће бити уређен посебан меморијални центар.

Друга неправда се тиче пљачке хуманитарне помоћи Сребреници која, не рачунајући Меморијални центар Поточари, износи више милијарди конвертибилних марака приспјелих у виду донација у посљедње двије деценије.

Ако нетко мисли да читава ова бука око избора у Сребреници има икакве везе с тим што ће „геноцидни Срби" доћи тамо на власт и почети обезвређивати муслиманске жртве и само Мезарје, те да је то увреда за бошњачки корпус у региону и свијету, тај мора да је наиван као мало дијете.

Двадесет година су сребреничке бошњачке елите пљачкале приспјела финанансијска средства од којих је максимално пет посто отишло на развој Сребренице.

Другим ријечима, постоји више него оправдана сумња, о чему је истрага у току, да су досадашње сребреничке елите за своје приватне сврхе, за луксузне виле и оф-шор рачуне, присвојиле споменуте паре. То није само пљачка стољећа, већ пљачка свих времена, извршена у име хуманости и наводне бриге за жртве сребреничког масакра, извршеног над Бошњацима у јулу 1995. године.

Доласком на власт српске листе, откључаће се књиговодствене књиге и одговарајући досјеи. Истинска истрага би показала да је највећи дио садашњих бошњачких елита (ин)директно укључен у пљачку донација за Сребреницу.

Наравно, ове „поштењачине" су сада у паници и траже излазне стратегије да не би допале затвора. Патриотизам, како то доларски звучи.

 

"Srbija, NATO, Rusija-šta je srpski interes"

"Srbija,NATO,Rusija-šta je srpski interes"

BEOGRAD -

Srbija u odnosima sa NATO treba da brani vitalne nacionalne interese i na Kosovu i Metohiji uz poštovanje sopstvenih "crvenih linija", ocenili su danas u Beogradu učesnici skupa "Srbija, Nato, Rusija - šta je srpski interes".

Na skupu koji je organizovao Centar za razvoj međunarodne saradnje, istaknuto je da su stavovi Srbije prema Kosovu i Metohiji, Republici Srpskoj i Srbima u Crnoj Gori suprotni interesima NATO, ali da to ne teba da dovede do sukoba već do izbalansirane politike sa Alijansom.

Beta/MC

Ukazano je i da Rusija "ključni faktor" u sprečavanju prijema Kosova u Unesko i pritisaka na Republiku Srpsku i da u tom pogledu deli iste vrednosti sa Srbijom.

Deđanski: Besmisleno ispunjavati sve zahteve

Predsednik i direktor Centra za razvoj međunarodne saradnje Stevica Deđanski i Dragomir Anđelković ocenili su da je besmisleno da Srbija zbog učlanjenja u Evropsku uniju ispunjava sve zahteve Brisela i Vašingona, i u vezi Kosova i Metohije.

Deđanski je kritikovao Brisel i Vašington što, kada u međunarodnim odnosima pomisle da je nešto pravilno, to, a ne međunarodno pravo treba da važi za sve.

On je ocenio i da se NATO, u odnosima sa Srbijom, po pitanju Kosova i Metohije pronaša kao ucenjivač dodavši da Srbija, uprkos tome sa Alijansom treba da razgovara a ne da se svađa.

Anđelković: Rusija ključni faktor

Anđelković je istakao da je Rusija klučni faktor u sprečavanju prijema Kosova i Metohije u Unesko i pritisaka na Republiku Srpsku istakavši da Rusija ne vodi "hladni rat" sa Zapadom preko leđa Srbije.

Prema njegovim rečima, Srbija koja se nalazi u zoni dominantnog uticaja Nato u regionu mora da imati sopstvene "crvene linije" koje neće preći u ispunjavanje zahteva Alijanse.

"Te 'crvene linije' su odbrana vitalnih nacionalnih interesa ali to ne podrazumeva 'guranje prsta u oko' Zapadu", rekao je Anđelković ukazavši u tom kontekstu na nedavna dešavanja u vezi kombinata "Trepča".

Lazanski: Sačekati reakciju EU

Novinar Politike i narodni poslanik sa liste Srpske napredne stranke Miroslav Lazanski smatra da Srbija ne sme da pristane da joj se na Kosovu i Metohiji otima vredna imovina poput Trepče i telekomunikacija i da treba da sačeka da vidi šta će EU uraditi po tom pitanju.

Lazanski je podsetio i da EU nije jedinstvena po pitanju Kosova i Metohije i da pet njenih članica nisu priznale nezavisnost, a da Srbija treba sada "pametno da odigra" i da sačeka da vidi kako će EU reagovati ako ne pristane da "pokloni" Trepču i sistem telekomunikacija Prištini.

"EU je podeljena i po mnogim dugim pitanjima, poput pitanja migrantske krize a rekao bih i sankcija Ruskoj Federaciji...tako i da po pitanju imovine na Kosovu treba da sačekamo da vidimo šta će da uradi", rekao je on.

Čepurin: Rusija poštuje rezoluciju SB

Na skupu je učestvovao i ambasador Rusije u Beogradu Aleksandar Čepurin koji je ponovio da Rusija poštuje rezoluciju Saveta bezbednosti UN 1244 po pitanju Kosova i Metohije.

"Zalažemo se za ispunjavanje rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244. Odluke po pitanju Kosova moraju da poštuju sve zemlje i one ne bi trebale da izlaze iz okvira očuvanja teritorijalnog integriteta Srbije", rekao je Čepurin.

 

Емил Влајки: Постизборни сребренички Хелоуин

Емил Влајки: Постизборни сребренички Хелоуин

10/06/2016

 

Након Дејтона, сваке четврте година, у мјесецу листопаду када се слави 'Ноћ вјештица', у Сребреници се након локалних избора одвија потпуно иста прића. Срби на терену имају већину, али онда дођу фамозне бошњачке вреће из иноземства и анулирају предност Срба, па Сребреница остаје муслиманска!

 

Ове је године сценарио био исти, али је број српских гласова био далеко већи од уобичајеног, што је код муслимана изазвало невиђено, врло агресивно понашање. Али је паника једнако захватила и америчку „међународну заједницу" којој би српска Сребреница могла срушити дио створене митологије о сребреничком геноциду.

 

Да би се схватила створена паника и невиђени међународни притисци који су ових дана запалили БиХ, погледајмо што је у игри у вези исконструираног свјетског мита.

 

Агресија на српски народ је започела почетком деведесетих година прошлог вијекаи није била само физичког, већ и духовног карактера.

 

Наиме, у данашње доба америчке мондијализације и хипокризијског истицања «права човјека», правила игре овакве хипокризије одређују да духовна агресија увијек претходи физичкој. Срби су, дакле морали бити демонизирани прије него што се настојало да буду уништени физички. У тактичком погледу, а пошто су главни свјетски медији били у рукама агресора, било је лако измислити и дифузирати низ неистина о српском народу: «логори смрти», «логори за силовање», итд.

 

Али агресор који је бомбама засуо Србе, знао је да су те (већим дијелом) лажи биле краткотрајне природе које ће се лако разоткрити и које ће свјетско мнијење лако заборавити. Пошто је уништавање Срба замишљено као дугорочно, требало је пронаћи неку злокобну метафору којом ће се за све вијеке вјекова окарактеризирати српску нацију као злочиначку, геноцидну, и која ће оправдати све могуће даљње рушилачке акције Запада против тог народа.

 

У том је смислу, прво покушано са масакрима на сарајевским тржницама. Али, то је било траљаво изведено. Неки западни медији су се отели контроли и декулпабилизирали Србе, а постојали су и тајни извјештаји са терена писани од стране УНПРОФОРА и упућивани Уједињеним нацијама, гдје је било јасно назначено да српске кривице у тим масакрима највјеројатније није ни било.

 

Онда су амерички центри за психолошко ратовање испланирали Сребреницу. План је био комплексан и дугорочан. Требало је то подручје прогласити «заштићеном зоном», дићи медијску буку око немогућих услова живота у том граду, дозволити Србима освајање осталих «заштићених зона», концентрирати више хиљада муслиманских бораца у том «демилитаризираном» подручју и, коначно, увјерити руководство у Сарајеву да Сребреницу, без борбе, треба предати Србима.

 

Рачуница америчких «пси-ратника» била је једноставна. Срби ће се вјеројатно осветити једном дијелу Орићевих банди које су биле направиле прави покољ Срба у мјестима око Сребренице, један дио муслиманских бораца ће изгинути у пробоју, један ће дио бити заробљен и затворен, дио муслимана из Сребренице је већ био мртав, тко зна на којим бојиштима, а извјестан број ће бити и злочиначки погубљен.

 

Све у свему, скоро је извјесно да масакра у обиму који му се приписује, (6-8 000) није било, али су зато биле створене све медијске претпоставке за социјалну конструкцију сребреничке трагедије. У том контексту, фактички масакр, у ствари, није ни био потребан.

 

Америчка операција духовног масакра над Србима је успјела ван очекивања. Срби су прихватили «тројанског коња» (или «данајски дар»), неопрезно (немедијски) се понијели након уласка у Сребреницу, направили извјестан реалан злочин и дозволили западној пропагандној машинерији да се размаше.

 

Мада су докази за сребренички геноцид били и остали траљави, пропагандни ратно-политички комплекс САД-а је учинио своје. Сребреница је постала један од највећих митова двадесетог стољећа. Срби су били оптужени за најстравичнији масакр почињен у Европи након Хитлерових времена. Све злочиначке акције, лажи и агресије изведене против српског народа од стране «међународне заједнице» су тиме почеле добивати легитимитет. Сребреница, непрекидно-периодично наметана од стране медија, је постала халоуински «факат».

Ушла је у анале међународних институција, у видео игре, у школске уџбенике, у писане антологије о свјетским геноцидима, почеле су се оснивати асоцијације за заштиту и политичко-правну рехабилитацију сребреничких жртава, финанцирани су, у том погледу, програми и споменици (мезарје) од стране међународних институција за што је потрошено више стотина милијуна долара, а Хашки трибунал већ деценију заснива своје наводно «морално» постојање на сребреничкој трагедији. Мит Сребренице је прорадио у тој мјери, да су људи на Западу добили Павловљеве условне рефлексе: чим им се каже ријеч 'Срби', они одмах помисле на Сребреницу, и обратно.

 

Сада је много јасније због чега су се Бошњаци и Запад толико узбунили и претворили сребреничке опћинске изборе без инцидената у халоуинско антисрпско дивљање. Српска контрола Сребренице би обиљежавање сребреничке трагедије свела на реалне, не-митске оквире. А то би помутило главни циљ „међународне заједнице" и Бошњака: политичко уништење Републике Српске, те довођење БиХ, а и Србије у крило НАТО-а. Јер је сасвим извјесно да би уништење херојске, „тврдоглаве" Републике Српске истовремено значило и идентитетско уништење Србије.

 

На терену је ситуација кристално јасна. Предност у броју гласова српског кандидата за начелника опћине Сребреница је толика да ту, овог пута, не помажу никакве вреће из иноземства!

 

Да, али! Политичко бројање гласова није у амер-бошњачкој интерпретацији једнако математичком. Бошњачки  чланови Изборне комисије Сребренице траже да се постојеће вреће пребаце на поновно бројање у Сарајево, што је по Закону о изборном поступку нерегуларно! Надају се да ће приликом новог бројања један дио српских гласова нестати, а оно што остане бит ће компензирано „Дједа Мраз" врећама из иноземства, па ће Сребреница остати бошњачка! Нажалост, има много шансе да се управо то деси!

 

Да би се притисак у том смислу појачао, Предсједник владе Србије је управо, петог листопада, најавио санкције Републици Српској! Она не само да је организирала „незаконити" референдум, већ се постојећа власт дрзнула да добије управо одржане изборе у великом стилу и да потпуно уништи такозвани, опозицијски, про амер-бошњачки 'Савез за Промјене'. А то се, јасно је свакоме, не прашта!

 

Што ће на крају бити, враг би га знао, јер је он ту једини компетентан. Можда ће Амер-Бошњаци успјети да у свјетску духовну баштину уведу нов, револуционаран, не-математички начин бројања изборних гласова; не би било први пут! А можда ће се, како се сада многи Срби надају, све добро завршити.

 

Било овако или онако, једно је сасвим сигурно: Демонизација Срба, са санкцијама које ће убрзо услиједити, а чији је коначни циљ уништење Српске, наставља се пуном паром.

 

Боже правде!

 

Извор: Правда

http://www.pravda.rs/2016/10/06/postizborni-srebrenicki-helouin/

Никола Врзић: Тренутак истине

pecat.co.rs

Тренутак истине - Печат - Лист слободне Србије

Никола Врзић

Пише Никола Врзић

Српски одговор на амерички ултиматум из Брисела показаће да ли смо кренули у тоталну предају или у борбу да преживимо

До следеће недеље сазнаћемо шта нам се то догодило ове и прошле недеље, па су се технички бриселски преговори о спровођењу прошлогодишњег споразума о телекомуникацијама између Београда и Приштине, који су иначе привлачили мало чију пажњу, одједном претворили у „тежак и озбиљан ултиматум" (Марко Ђурић, директор владине Канцеларије за Косово и Метохију, наш бриселски преговарач) услед кога смо, све у свему, неочекивано брзо доведени пред одавно очекивани тренутак истине у коме ћемо имати да бирамо између предаје евроатлантистичким захтевима и борбе за сопствену земљу.

ПАПИР И ИМОВИНА Иако је премијер Србије Александар Вучић, који се ове среде новинарима обратио пошто је то пре њега учинио Марко Ђурић, покушао да ублажи оцену свог сарадника да је реч о ултиматуму („Не бих говорио да је реч о ултиматуму"), сам је заправо признао да смо управо с тиме суочени јер се ради о „папиру о коме треба да се изјаснимо и о којем нема преговора". То ће рећи да је (привидна) разлика између Ђурићевог и Вучићевог описа ситуације у коју смо доведени само разлика у стилу и смислу за дипломатске нијансе која не мења суштину, а суштина је да смо добили понуду која нам пружа могућност за само две врсте одговора – да или не – и на коју, како рече Ђурић, морамо да одговоримо до недеље.

„Папир о коме треба да се изјаснимо и о којем нема преговора" јавности није предочен, али судећи по ономе што су Марко Ђурић а затим и Александар Вучић саопштили новинарима, споран је на два нивоа. У првом, зато што се њиме од нас тражи да пристанемо да се сва имовина нашег Телекома на Косову и Метохији прогласи за косовску. У другом, „још много горе, да се одрицањем од имовине кад је реч о Телекому Србија, сложимо са тиме да сва наша имовина на Косову и Метохији више није наша већ да припада институцијама самопроглашене, нелегалне, лажне државе у Приштини" (Марко Ђурић) илити, Вучићевим речима, „наш страх је да ће на основу тог споразума тумачити и друге ствари за имовину, па ће рећи да и Газиводе, и Валач и Трепча припадају Приштини, а не пада нам на памет да им дамо на 'добар дан, изволите'".

ЕУ ИНТЕГРАЦИЈЕ И ПРЕТЊЕ Шта се дешава ако не пристанемо на овај захтев? „Наша земља стављена је пред избор, или ће да прихвати овакве, скандалозне и неприхватљиве услове (…) или нема ништа од наставка евроинтеграција и отварања поглавља", рекао је Марко Ђурић, чиме је заправо само подсетио на оно што већ знамо, на члан 25 Преговарачког оквира за преговоре о (евентуалном) приступању Србије Европској унији, у коме је наведено да ће ти преговори бити блокирани „у случају да напредак у области нормализације односа са Косовом (…) значајно заостаје за укупним напретком преговора, а да је разлог томе пропуст Србије да поступа у доброј вери, нарочито када је реч о примени споразума који су постигнути између Србије и Косова" а овај о телекомуникацијама постигнут је још 25. августа прошле године. И приде, када је о последицама реч, уследиће и „политичке последице и по нас који те одлуке доносимо", навео је премијер Вучић, али је остао недоречен и није објаснио на какве то личне, макар и само политичке, последице тачно мисли.

Интересантан је, док смо још код утврђивања чињеница, и Ђурићев опис – потврдио га је и Вучић – начина на који смо доспели у ову ситуацију. „Нешто се врло чудно десило прошле недеље у Бриселу, где је буквално у току ноћи између четвртка и петка папир који је стајао пред нама за столом потпуно промењен. Услови су фундаментално промењени. Очигледно је да се неко са стране, неко ко није ни Европска унија ни Приштина, умешао да би ове разговоре учинио неуспешним, да би тиме можда постигао неки други политички циљ и да би Србију изложио притиску каквом до сада није била изложена", рекао је директор Канцеларије за Косово и Метохију, избегавши да и директно изговори оно што је из његових речи очигледно, да су се у процес који се некако гегао под окриљем Европске уније, и можда и водио ка некаквом иоле прихватљивом решењу, изненада умешали Американци и читаву ствар одвели у правцу којим им одговара.

И то је први важан закључак који је у овом моменту, када је још много тога веома нејасно, могуће донети. Имајући, наиме, у виду и изненадну одлуку приштинских власти да једнострано и на силу присвоје Рударско-металуршки комбинат Трепча, и то баш када је дошло и до овог преокрета у вези са споразумом о телекомуникацијама, и имајући у виду пораз који су Американци недавно претрпели одржавањем референдума у Републици Српској и најаве да ће ускоро санкцијама покушати да казне Српску и њеног председника Милорада Додика и да ће од Србије тражити да се тим санкцијама прикључи, очигледним се чини да је у САД закључено да је враг однео шалу и да времена за чекање више немају јер је руски утицај на Балкану, науштрб њиховог, све израженији, и да је због тога донета одлука да процес сламања Србије, да би се сломила и Русија на Балкану, мора да се убрза. Те отуда и онакав преокрет у бриселској ноћи између четвртка и петка прошле недеље.

СРПСКИ ОДГОВОР Какав одговор ће Србија дати на ултиматум који је добила? Марко Ђурић рече да је папир неприхватљив и да ће поднети оставку на место директора Канцеларије за Косово и Метохију ако ипак буде усвојен. „Ако дође до тога да Србија прихвати овакве, неприхватљиве услове, не бих могао да останем ту где јесам… Морамо да заштитимо нашу државу и имовину без обзира на притиске", рекао је Ђурић. Вучић је на то реплицирао тако што се пожалио да га је Ђурић увалио у неприлику, премда је заиста тешко поверовати да је оно што је рекао, Ђурић рекао без знања и сагласности свог шефа. Елем, Вучић: „Без обзира на то што је похвално говорио о мени као председнику владе, мене је довео у најтежу ситуацију, јер ако то прихватимо, биће да сам донео нешто против свог народа, а ако не прихватимо, бићемо ми директно одговорни – иако нисмо одговорни – за евентуално тешку политичку ситуацију којој ћемо да будемо изложени… Веома је тешко донети позитивну одлуку о томе, али је веома тешко и донети негативну одлуку о томе, зато што знате са каквим се све политичким последицама суочавате. Какву ћемо одлуку да донесемо? Мерићемо. Покушаћемо још нешто да променимо, ако не успемо да променимо, мерићемо и рећи ћемо вам и шта нам је стајало као последица на једној страни, и шта нам је стајало као последица на другој страни."

Дакле? Шта можемо да очекујемо? Сличног је пренемагања било и уочи парафирања Првог бриселског споразума, па је он ипак потписан, и то нам подсећање не пружа нарочите разлоге за оптимизам. Ипак, случај пропале британске резолуције у Сребреници, и пропалог покушаја да се Косово угура у Унеско, и пропалог покушаја да се Србија натера да уведе санкције Русији и пропалог покушаја да се Србија натера да спречи Српску да одржи референдум, показују и да је у међувремену, од Првог бриселског споразума до данас, Вучић научио и да Западу каже „не", што нам одузима понеке од разлога за потпуни песимизам. На истој је страни клацкалице – на страни опрезне наде, којој не дозвољавамо да нас одведе предалеко – и премијерово јавно обећање да ће одбити (евентуални) захтев САД и ЕУ да казни Додика („Не мислим да би било морално или нормално да предложим увођење било каквих санкција против руководства Републике Српске или њеног легално изабраног председника"), али и сам Додиков пример који нам није само показао да је захтеве САД могуће одбити већ и да се у том процесу одбијања може рачунати и на озбиљну подршку Русије. И још нешто: ако Вучић попусти пред овим ултиматумом, попустиће и пред свим предстојећим захтевима, јер ће овим својим попуштањем Западу лично пружити рецепт за успешну изнуду.

Све у свему, не успе ли да се измигољи некаквим компромисним решењем ситуације која тренутно не мирише на могућност компромиса, што би било добро макар зато што би одложило сукоб или предају а не жудимо за првим таман колико не желимо друго, до недеље увече наступиће онај тренутак истине за који смо све време знали да долази али нисмо знали да ће доћи овако брзо. Што ће рећи да ћемо најкасније до следећег понедељка сазнати шта нам се то тачно догодило.

 

Ивашов: Пети октобар је органозован јер Американци нијесу успјели да војно сломе СРЈ

in4s.net

Ивашов за ИН4С: Пети октобар је органозован јер Американци нијесу успјели да војно сломе СРЈ

ИН4С

"Имао сам прилике да чујем тонски запис разговора Мила Ђукановића са Медлин Олбрајт. Ја рецимо никоме не бих дозволио да ми се тако обраћа. Он је скоро на кољенима клечао пред том страшном женом и молио за опрост. Он се у тим разговорима заиста није држао као мушкарац", изјавио је у ексклузивном интервјуу за портал ИН4С генерал пуковник Леонид Ивашов.

Говорећи о НАТО агресији на СРЈ, генерал Ивашов је додао следеће: "Ја сам од наше обавјештајне службе добио информацију да се спрема копнена интервенција, јер ваздушни удари нијесу постигли задовољавајући успјех. Интересантно је да ниједна од копнених војски европских земаља није жељела да у ову операцију иде у првом ешалону. Због тога можемо рећи да је СРЈ суштински била војни побједник рата."

Од 1996. до 2001. генерал Ивашов био је начелник Управе за за спољне послове у Министарству одбране Руске Федерације. У ексклузивном разговору вођеном у Москви, нашем сараднику Игору Дамјановићу, Леонид Ивашов је говорио о НАТО агресији на СРЈ, петом октобру, Слободану Милошевићу, геополичкој ситуацији у свијету, Украјини, односима Русије и Турске, могућем уласку Црне Горе у НАТО. 

• Навршило се 16 година од преврата у Београду. По вашем мишљењу, да ли је обојена револуција од 5. октобра донијела нешто добро српском народу?

Све револуције које организују Американци имају суштину државног удара. Они доводе на власт слабе и безвољне људе, који не разумију националне интересе своје земље, који су поткупљени, или заврбовани као Мило Ђукановић. Има и таквих који слијепо вјерују да Америка свијету доноси срећу и доброту.

Ниједна обојена револуција коју су организовали Американци, уз подршку европских земаља, није донијела добра народу. Штавише, Американци своју политику дефинишу само на основу пуког интереса, не свог народа, већ интереса крупног капитала, у првом реду финансијског. Американци улажу новац у обојене револуције да би остварили профит. Друге категорије код њих не постоје; они живе у категоријама добити и профита. Због тога српски народ и СРЈ никакве користи од 5. октобра нијесу остварили. Американци корист никоме не доносе.

Обојена револуција у Београду спроведена је само зато што Американци нису били у стању да своје циљеве постигну војним путем и тако свргну режим Слободана Милошевића.

Ту је био један интересантан детаљ. Ја сам од наше обавјештајне службе добио информацију да се спрема копнена интервенција, јер ваздушни удари нису постигли задовољавајући успјех. Интересантно је да ниједна од копнених војски европских земаља није жељела да у ову операцију иде у првом ешалону. Американци и Енглези о томе нису размишљали уопште, Њемци такође нијесу жељели, чак је тим поводом и Герхард Шредер звао Бориса Јељцина. Извршен је био притисак на Мађаре и Пољаке, али ни они нису пристали. Због тога можемо рећи да је СРЈ суштински побједник рата.

Послије су била уложена средства да се свргне режим, коначно отме Косово и Србија принуди да буде покорна. Зато је био организован "Мајдан" у Београду. Људска права, слободни и демократски избори били су само пароле да би се срушила законито изабрана власт, умијешали се у изборни процес и на крају био реализован државни удар.

Слободан Милошевић је био херој, али је превише вјеровао Американцима

• Леониде Григоријевичу, више пута сте се срели са Слободаном Милошевићем. Каква је ваша оцјена његове улоге у историји?

Слободана Милошевића сам називао српским вождом, чак и словенским вождом. Он је у своје вријеме био јединствени вожд православно-словенског свијета који се у своје вријеме успротивио фашисоидном режиму САД-а и НАТО-а. Прихватио је изазов, показао је непокорност. Он је био веома образован човјек, моћан аналитичар, анализирао је одлично догађаје, он се снажно борио за права српског и других народа који су живјели у СРЈ.

Међутим, имао је своје мане, а главна његова мана била је што је превише вјеровао Американцима. Говорио ми једном приликом да је преко шест сати провео у разговору са специјалним изаслаником америчког предсједника Ричардом Холбруком, да га је убиједио и доказао му. На моје питање: ''Господине пресједниче, да ли стварно вјерујете да ће Американци обуставити своје мијешање?", предсједник Милошевић је одговорио: "Ја сам Холбуку показао норме међународног права, доказао да их ми Срби у потпуности поштујемо, да наше домаће законодавство поштује људска права у највећем степену."

Он је наивно вјеровао да Американци и НАТО не могу нарушити фундаменталне основе међународног права. Он, као човјек са правним образовањем, вјеровао је у правне норме и механизме. Код њега је постојала илузија да Американци, који читав свијет уче демократији и поштовању људских права, не могу са друге стране тако брутално погазити међународно право. То је била његова основна мана.

Међутим, он није био једини који је вјеровао да цивилизовани свијет не смије нарушити статут УН и извршити акт агресије. Американци никакве норме међународног права не поштују, они ће их уважити само тада када то одговара њиховим интересима.

 

Милошевић у Хагу није бранио себе, већ истину о српском народу

• Били сте такође свједок одбране Слободана Милошевића пред Хашким трибуналом.

Да, са Слободаном Милошевићем срео сам се и у Хашком трибуналу. Преко шест сати припремали смо моје свједочење у корист његове одбране. Он се уопште није бринуо и молио да му ублаже казну. Видио сам током судског процеса, у том гестаповском суду, да Милошевић није бранио себе, већ нападао, супростављао се и доказивао да српски народ није одговоран за рат и страдања на Балкану, упирући прст у фашистичке силе које су подржале албанске терористе и злочинце.

Слободан Милошевић је заиста био храбар човјек и велики Србин.

 

Пета колона у Кремљу и прозапдне власти у Београду утицале на одлазак руске војске са КиМ

• На самом крају косовског рата, неоченивано за нас обичне грађане, руски командоси заузели су аеродром Слатина у Приштини, што је касније пружило материјалну основу будућег руског војног присуства на КиМ. Како сте се одлучили на тај корак?

Ми смо на Косово ушли у потпуној сагласности са нормама међународног права и Резолуције 1244, у којој је стајало да чланице УН обезбјеђују војно присуство на Косову. Друго је питање зашто су Медлин Олбрајт и НАТО званичници процијенили да им та резолуција даје неограничена права.

Када сам 1999. водио преговоре са Строубом Талботом (замјеником Медлин Олбрајт), Русији је "великодушно" понуђено да један наш батаљон буде стациониран у америчком сектору. Генерал Док Фокелсон био је запрепашћен што сам ја на њихове предлоге одговорио да, уколико чујем који пар реченица на ову тему, бићу принуђен да им се обратим непријатним ријечима. "Па ми смо прихватили ваш захтјев да не будете потчињени НАТО генералима, ви ћете одговарати искључиво америчком генералу" – биле су ријечи генерала Фокелсона. Разумијете ли како су они у то вријеме са висине гледали на Русију и како су мислили да за нас треба да буде велика част што бисмо се потчинили искључиво Американцима?

Пошто Американци нису жељели ништа друго да нам понуде, ја сам прекинуо преговоре. Извијестио сам предсједника Јељцина да то што Американци нуде представља понижење за руску државу и да Американци одбијају да спроведу Резолуцију 1244. Предложио сам да ми, сагласно тој резолуцији, морамо своју војску увести на Косово истовремено са НАТО. Предсједник Јељцин се са тим сагласио. Тако смо ми донијели одлуку о уласку наше војске на Косово 1999.

Када су ме новинари касније упитали како је наш батаљон из Угљевика доспио на аеродром Слатину, ја сам одговорио: "Тако што је залутао." Дубоко сам захвалан на подршци Србима у Републици, властима у Београду. Наравно, предсједник Милошевић и начелник генерал-штаба генерал Драгољуб Ојданић, били су упућени у цијелу операцију и обезбиједили су нам драгоцјену подршку.

• Међутим, крајем 2002. руска војска се једнако неочикивано повукла са територије КиМ. Према вашем мишљењу, због чега се то догодило?

Ушли смо на Косово и тамо заузели главни стратешки објекат – аеродром Слатину. Контролишући тај објекат, ми смо практично контролисали ситуацију. Ниједан НАТО авион није могао да слети на тероторију Косова без наше дозволе и сагласности. То је био несумњиво војни успјех, међутим ‒ оно што војници постигну, касније треба да развију политичари и економисти. То је у овом конретном случају изостало јер је Русија тада тежила добрим односима са Америком и Западом, хтјела је да сарађује са НАТО, вјеровала у западну демократију. Због тога овај наш војни успјех није конкретизован.

Штавише, госпођа Олбрајт касније је предсједнику Јељцину испоставила захтјев да буду склоњени генерали који су осмислили десант на Слатину. Тако је смијењен министар одбране маршал Игор Сергејев, моја маленкост и још неколико мојих колега генерала из десантних снага. Маршала Сергејева замијенио је тада Сергеј Иванов.

Американци су након наше смјене, наставили да притискају руску државу да повуче војску са Косова. Ту су имали подршку од либерала и пете колоне, у то вријеме и даље снажно инкорпориране у руску власт. Такође, снажно је утицало и то што ни власти у Београду нису више показивале јасан интерес за присутво руског контигента на Косову. Сви ови наведени фактори, заједно су довели до повлачења руске војске са КиМ и губитка моћне стратешке позиције запосједнуте од стране једног батаљона. Ја због тога и даље веома жалим.

 

СФРЈ је разбио НАТО

• У којој мјери је мијешање Запада утицало на распад бивше Југославије и да ли би се ратови и страдања током деведесетих догодили без мијешања западних сила?

На десетогодишњицу НАТО агресије, 24. марта 2009. у Београду се одржала велика међународна конференција, посвећена деценији почетка бомбардовања. Запамтио сам два излагања. Прво путем видео-линка француског генерала Пјера Галоа, који јасно свједочи да је још 1985. године Савјет НАТО-а, њему и тројици његових колега генерала из Њемачке, Француске и Америке сугерисао да треба разрадити оперативни план разбијања Југославије. На питање по каквом сценарију Југославију треба дијелити и треба ли планирати војну операцију, одговорено му је да се треба угледати на модел са почетка II свјетског рата. Сугерисано им је да је прво потребно изазвати грађански рат.

Запамтио сам такође и излагање Ноама Чомског. Свједочио је да је и пред специјалистима из Свјетске банке током осамдесетих био постављен задатак да раде на разбијању Југославије. Велика Југославија није одговарала контурама будуће Европе, јер у вашој земљи није било незапослености која генерише јефтину радну снагу, образовање и здравство је било бесплатно. У Југославији је осамдесетих такође постојао висок степен социјалне заштите.

Ја сам крајем осамдесетих од наших обавјештајаца добијао информације да католичка црква никако не жели да на Балкану доминира православље. Дакле, рушење Југославије је био унапријед испланиран дио једне свеобухватне геополитичке операције, за шта су били одређени значајни финансијски ресурси. Они на Западу имају универзалне технике како посвађати народе, на исти начин на који на Блиском Истоку Запад свађа Шите, Суните и Вехабите, на Балкану је посвађао Србе са Хрватима, Словенцима, муслиманима и Албанцима. Обимна геополитичка операција довела је до распада Југославије.

 

Горбачов најгори издајник у историји Русије, СССР није изгубио Хладни рат

• Постоје ли сличности између распада Југославије и распада бившег СССР-а?

Распад СССР-а изведен је на нешто другачији начин. Међунационална нетрпељивост је такође постојала јер је преко тзв. пседуодемократских група пласирана пропаганда да су све републике потлачене од стране Русије. То смо видјели на Приблатику, Туркменистану, Узбекистану, Киргистану итд. Истовремено су, поред опште нетрпељивости према Русији, подстицане и парцијалне нетрпељивости између појединих региона и република СССР-а.

Друго, рађено је темељно да на власт у Русији дођу издајници, шљам, најгори људи у историји Русије, као Горбачов и Јељцин. То што је направио Горбачов није можда толико очигледно. Међутим, он је човјек који је издао жртву 27 милиона грађана СССР-а, палих у II свјетском рату. Захваљујући подвигу тих људи, била је измијењена мапа свијета и формирано ново јалтинско-постдамско устројство међународних односа.Оно што су велике силе и моћни људи Стаљин, Рузвелт и Черчил направили, један слаб човјек и људско ништавило као Горбачов,успио је да сруши уједињујући Њемачку. За мито, Нобелову награду за мир, титулу човјека године у Њемачкој, Горбачов је пристао да протраћи резултате II свјетског рата.

Истина је да се осамдесетих година ситуација заиста измијенила и да су одређене промјене биле нужне. Међутим, требало је водити преговоре на озбиљној међународној конференцији, а не безусловну предају. На међународној конференцији исход би био сасвим другачији. Преговоре је требало водити на паритетним основама. Категорично против уједињења Њемачке иступали су британска премијерка Маргарет Тачер и француски предсједник Франсоа Митеран. Да је СССР тада био на страни Француске и Британије, Американци не би успјели да уједине Њемачку.

Специјалисти разних професија, укључујући и нас, војна лица, предлагали су да се Њемачка конституише из два ентитета, који би сачињавали један лабав државни савез, базиран на односу Велике Британије и Аустралије.

Најгоре од свега јесте, међутим, то што је Горбачов попуштао без икаквих лимита и зато он представља апсолутно највећег издајника. Ако је већ СССР повлачио војску из Источне Европе, то исто су морали да ураде Американци у Западној Европи, да тамо не буде никаквих америчких војних инсталација.

• Дакле, ви сматрате да је улога Горбачова кључна за побједу Запада у Хладном рату?

Када се каже да је СССР изгубио Хладни рат, ја својим опонентима задајем контра питање ‒ у чему? Изгубио у науци? Не, наука СССР-а је била велика и то нико не може данас да оспори. Изубио у технологији? Не, ми смо први били у космосу, наш космонаут је први био у стању да напусти космички брод, ми смо направили космички вишефункционални космички брод Буран у аутоматском режиму, технологију и данас недоступну Западу. Да ли смо изгубили у култури и образовању? Не, наша култура је била највећа, а образовање најбоље на свијету.

У чему смо то стварно изгубили? У томе што омоти наших кобасица и бомбона нису били тако шарени и лијепи као на Западу? Ми смо поклањали пажњу квалитету производа, а не омоту. Ја не мислим да смо ми изгубили Хладни рат, већ је ријеч о издаји наших тадашњих руководилаца. Мислим да Хладни рат данас поново почиње.

 

Кризе у Украјини и Сирији су повезане

• Леониде Григоријевичу, у ком степену, према вашем мишљењу, садашња ситуација у Украјини подсјећа на ситуацију на Балкану током деведесетих година?

Да, ситуација подсјећа, али су мотиви изазивања кризе у Украјини потпуно другачији. На тамошњу ситуацију утичу пројекти три гасовода. У јужном подморју Персијског залива, 2000. године откривене су највеће резерве гаса на планети, процијењене на 51 трилион кубних метара и око 50 милијарди тона кондензованог гаса. Двије трећине овог богатства отишло је Катару, а једна трећина Ирану.

Јасно је да малени Катар није у стању да валоризује овај ресурс и тамо су се задесиле британске и америчке компаније. Они су пројектовали гасовод преко територије Сирије у Турску. Тако је окупљена група земаља, која је од овог пројекта видјела стотине милијарди добити, као САД, Турска која је требало да постане главни оператер у снадбијевању Европе гасом, Саудијска Арабија чије су компаније узеле учешћа у експлоатацији и, наравно, Катар. Иран је такође преко територије Сирије желио провести свој гасовод, упркос томе што већ снадбијева Кину и Индију.

Међутим, да би катарски гас обезбиједио сигуран пласман у Европи било је неопходно ослободити тржиште од руског гаса. То је основни мотив распиривања рата у Украјини, са антируским синдромом. Онда су у антируску игру уведени и Бугари, којима је гасовод Јужни ток био веома потребан, али су ипак подлегли притисцима, а догодили су се и проблеми са реализацијом гасовода Сјеверни ток итд. Дакле, трагедије у Сирији и Украјини међусобно су повезане.

Мени је добро позната дјелатност и сценарији које реализују ЦИА и америчка војска. Они су били паметни само док је против њих стајао моћни и силни противник као СССР и КГБ. Када је СССР престао да постоји, они као да су престали да мисле и шаблоне осмишљене на примјеру бивше Југославије почели су да примјењују у Украјини и Сирији. У томе је сличност актуелне кризе у Украјини и онога што се крајем прошлог вијека догодило на Балкану.

 

Са Турском треба сарађивати, али братским односима нема мјеста

• Недавно сте дали интервју Комсомолској правди, гдје сте исрцрпно говорили о новом моменту у руско-турским односима. Да ли обновљени односи Русије и Турске могу утицати на позицију балканских земаља?

На емоциоаналној равни, ја сам увијек био противник зближавања са Турском. Да, нама требају партнерски односи, они морају бити узајамно корисни, али братским односима нема мјеста. Цјелокупна историја наших односа са Турском има непријатељски карактер. Једини примјер савезништва у историји био је када је флота адмирала Ушакова заједно са неколико турских бродова извојевала једну побједу над Наполеоновом војском.

У вријеме Османске империје Турска је тлачила многе народе, као рецимо вас на Балкану. Када је почела слабити моћ турске империје, постали су инструмент Велике Британије и Француске против Русије, као рецимо у Кримском рату 1856. године. Послије распада Совјетског Савеза, Турска је спроводила антируску политику на Кавказу, Централној Азији и територији саме Русије.

Због тога сам ја емоционално био против опроста Турској. Међутим, од емоција су важнији геополитички интереси. Послије покушаја државног удара Ердоган се нашао у паници јер му је било јасно да му Запад буквално ради о глави. У новонасталој ситуацији предсједник Путин је ријешио да упркос свему да приротет геополитичким односима. Појавила се тако могућност да се успостави утицај на турске политичаре, да се САД осујете преко Турске и даље притискају Русију, да се Турска можда чак и отргне од САД и НАТО.

Међутим, чини ми се да су материјални и комерцијални интереси у некој мјери пребацили геополитичке и интересе националне безбједности. Од Турске је требало тражити правно обавезујуће споразуме о Сирији, о безбједности Јерменије, безбједности у црноморској зони, проласку кроз Босфор и Дарданеле и навести да неиспуњење било које од преузетих обавеза повлачи прекид свих односа.

Што се тиче утицаја Турске на Балкану, нисам сигуран да је криза заувијек ријешена, чини ми се да постоји много симптома који указују да Балкану опет слиједи крвава драма. Не знамо како ће се ријешити питање Македоније, не знамо шта ће се догодити у БиХ, посебно уколико Западу пође за руком да свргне предсједника Додика. Такође, постоји и турско-бугарска нетрпељивост.

• Како оцјењујете тежњу НАТО пакта да под своју формалну контролу стави цјелокупан простор Балкана?

НАТО не постоји због одбране, нико се не спрема да нападне НАТО. Против тероризма се не умију борити. Они окупљају снажне оружане снаге против измишљеног противника. У некој мјери НАТО-у се може супроставити Русија. На нашим границама стоји 60 НАТО дивизија, наспрам наших 10, и та чињеница им не смета да Европу плаше Русијом. НАТО представља инструмент олигархата и крупног свјетског капитала и њихов доходак НАТО примарно штити. Уколико се, не дај Боже, поново распламса балканска криза, НАТО се неће умијешати да би га регулисао и донио мир у регион.

Такође, у НАТО не примају ни велике ни мале земље да им не поставе конкретан задатак. Улазак у НАТО било које балканске државе одразио би се негативно на односе са братским словенским земљама.

 

Ђукановић се у разговорима са Медлин Олбрајт није понашао као мушкарац

• Мило Ђукановић се званично залаже да се одлука о евентуалном уласку Црне Горе у НАТО донесе у парламенту, без народног референдума?

Лично имам податке како се Мило Ђукановић нашао у зони интересовања америчких специјалних служби. Знам и зашто је он подлегао притисцима. Имао сам прилике да чујем тонски запис његовог разговора са Медлин Олбрајт. Ја рецимо никоме не бих дозволио да ми се тако обраћа. Он је скоро на кољенима стајао пред том страшном женом и молио за опрост. Он се у тим разговорима заиста није држао као мушкарац.

Он сада има два избора: или ће се потчинити наредби сваког обичног америчког наредника, или ће се са њим нешто ружно десити, у бољем случају би био ухапшен. Наложено му је да се клони референдума јер у Црногорцима очигледно још није убијен словенски дух. Запад ће Ђукановићу дати одријешене руке да евентуалне протесте против уласка Црне Горе у НАТО угуши на сваки начин. То је та њихова западна демократија, создана на римском праву, гдје за патриције важе једна правила, а за плебејце друга. Стога англосаксонска елита све остале народе посматра као плебејце, чак и своје савезнике.

• Уколико Црна Гора ипак постане чланица НАТО-а, како ће се то, по вашем мишљењу, одразити на односе са Русијом?

Русија ће, уколико Црна Гора постане чланица НАТО-а, жалити. Подсјетићу да је своју прву побједу у сукобу са Наполеоном флота адмирала Сењавина постигла заједно са Црногрцима, када је погинуло више од 800 наших морнара.
Жалимо што се православни и словенски свијет руши у Украјини, руши се на Балкану. За безбједност Русије улазак Црне Горе у НАТО не би био нарочит ударац. Међутим, ви треба да мислите о властитој будућности, а она није на Западу, који се налази у агонији.

Потребно је разумјети следеће: доминација Запада се завршава. Они се не развијају, за развој друштва није довољан раст само друштвеног производа, развој не представља диктат фашистиче силе. То је деградација, тамо нема духовности. На Западу се не развијају ни фундаметалне науке, због тога Запад губи свој доминатан положај. Међутим, они се не желе повући и покушавају да се одрже превратима, обојеним револуцијама и ратовима.

 

Црној Гори није потребан НАТО, као ни умирућа ЕУ

• Дакле, мислите да је вријеме доминације Запада прошлост?

Данас на свјетску сцену долази нова Кина, стварају се нове контуре међународног поретка, ту су Евроазијски савез, Шангајска организација и БРИКС. Данас Кина потпуно потискује Америку, престали су да купују америчке обвезнице, јуан постаје свјетска валута. Земље БРИКС-а већ предузимају кораке да у међусобној трговини пређу на националне валуте, дакле реално је очекивати да се убрзо појави еквивалент долару у свјетској трговини. Такође, припрема се алтернатива Свјетској банци и ММФ-у.

Наравно, намеће се питање чије ће духовне вриједности доминирати у новом свијету? Кинеске вриједности нијесу универзалне, оне су специфичне, њих ће тешко прихватити Индија и исламски свијет, можда Латинска Америка и Африка у веома малом степену. Због тога ће у новом свијету православно-словенски и евроазијски културно-цивилизацијски код и систем вриједности биће веома прихваћени. Због тога Црној Гори не треба Европа која умире и распада се, још мање вам треба НАТО, треба да мислите од будућности која долази са Истока.

 

• Сматрате да Русија у будућем свијету треба да заузме кључно мјесто?

Богу хвала што је у Русији значајан дио политичке елите на челу са предсједником Путуном схватио да Запад никада није био пријатељ Русије, да Запад није цивилизација, већ антицивилизација. Данас, на срећу, Русија сва своја безбједоносна питања може самостално да ријеши. Русија се својим савезницима данас односе не гради као Америка на принципу потчињености, већ на принципу међусобног уважавања и сарадње.

Русија данас поново успоставља правослано-словенски свијет као цивилизацију. На територији Русије данас живи преко 200 народности, Русија поштује њихове различите културе, грађанска и вјерска права. Управо тај модел мултикултуралности и толеранције Русија нуди свијету у будућности.

 

 

Dveri: Gde su Vučićevi prijatelji kada se Srbiji otima imovina

Beta pre 1 sat

 

Predsednik Pokreta "Dveri" Boško Obradović upitao je danas premijera Srbije Aleksandra Vučića gde su sada njegovi zapadni prijatelji, "u koje se svojevremeno kleo", u trenutku kada se Srbiji oduzima državna imovina na Kosovu i Metohiji.

"Evropska Unija je najobičniji ucenjivač koji nas neprestano stavlja pred nove i nove pritiske koje, ako prihvatimo, radimo direktno na štetu srpskih nacionalnih i državnih interesa. Sve što se sada od nas traži (Ivica) Dačić i Vučić već su prihvatili antiustavnim Briselskim sporazumom i sad samo traže način kako narodu da objasne da su se odrekli Kosova i Metohije zarad ulaska Srbije u EU", ocenio je Obradović u pisanoj izjavi.

On je Vučića pitao gde su sada njegovi prijatelji sa zapada, koje je promovisao i u svoje savetnika, poput Tonija Blera, Franka Fratinija, Dominik Štros Kan i drugih, kada Skupština Kosova usvaja zakone kojima preuzima srpsku imovinu.

"Stvar je jasna: Srbiji treba oteti bogatstvo sa Kosova i Metohije da bi ga eksploatisale kompanije Vučićevih prijatelja sa zapada, poput osvedočenih ratnih zločinaca Medlin Olbrajt i Veslija Klarka. Ovde je pre svega u pitanju ogromno prirodno i privredno bogatstvo Srbije koje se nalazi na Kosovu. Kako narodu objasniti da se zarad pogubnog puta u EU moramo odreći više stotina milijardi dolara koje posedujemo na Kosovu u rudnim, vodnim i drugim bogatstvima?", upitao je on.

Obradović je rekao da je ta politička predstava već odigrana kada je Aleksandar Vulin, kako kaže, "glumio podnošenje ostavke zbog pritisaka iz Brisela".

"Sada je novi glumac Marko Đurić. Ideja ove predstave je – kao i prošli put – da dok zapravo predaju Kosovo i Metohiju glume kako brane interese Srbije na Kosovu i Metohiji kojih su se upravo odrekli. Posebno je smešno kada Marko Đurić traži da se ovo pitanje postavi u SB UN. Što ne reši ovo pitanje u EU, kada je Brisel neutralan i dobronameran posrednik u pregovorima?", dodoa je Obradović.

On je dodao da se pregovori u EU uvek završe na štetu Srbije jer je Brisel na strani vlasti u Prištini.

(Beta, 09.10.2016)

 

pravda.rs

Префињени напад од 11. септембра

 09/11/2016 11:47 Став

Догађаји од 11. септембра 2001. године у вези са нападима на две куле Светског трговинског центра и на Пентагон, створили су основ за трансформацију Сједињених држава у полицијску државу.

Вилијем Енгдал (Фото: Јутјуб)

Створена је у атмосфери страха и доношењем врло неуставних закона, као што је Homeland security act (Отаџбински акт о безбедности), који је требало да буде само привремена мера. Рат против тероризма, који је објавио председник Џорџ Буш и који назива новим крсташким ратом, користи Пентагон у стварању светске мреже терора.

Сада је питање ко је стварно уништио куле? Оно што са 100% сигурности, сигурно могу да тврдим је да сигурно није Осама бин Ладен, док лежи у пећини тешко болестан. Понављање слика на ТВ мрежи CNN, како куле горе – све је то било сирово испирање мозга читавом становништву. На сам дан догађаја и ја сам мислио да је све стварно.

Међутим, много конструктивније питање је ко је наредио нападе 11. септембра? Јасно је да је Бушова администрација, са Диком Чејнијем и Доналдом Рамсфелдом, који су све време седели у ратном бункеру испод Пентагона, добро искористила атмосферу страха створену међу Американцима и покренула глобални рат за нафту. Доказ за то је да су, након површне кампање против талибана, тражили изручење Бин Ладена. Талибанска влада је рекла: "Ако имате доказе да је починио тај злочин, онда да, по нашим законима ћемо га изручити". Наравно, Пентагон није имао доказе, јер је Осама бин Ладен није урадио те високо префињене нападе.

Иза свега овога је деловање државе. Које државе – не бих се усудио да кажем. Али, Бушова администрација је, по свему судећи била упозорена какав ће догађај уследити и припремила се да започне глобални рат против терора, рат за нафту.

Рат у Ираку је био због нафте. Неколико људи из администрације је то и рекло, а сада и даље траје рат око нафте на Блиском истоку. Сједињене државе желе да контролишу ту нафту – тако је рекао Дик Чејни у свом говору у Лондону 1999. године. Ако контролишеш нафту, како је рекао Хенри Кисинџер, контролишеш читаве нације. То је игра, нафта и гас, за сада. Природни гас из Персијског залива ка ЕУ. Или Катар или Иран ће снабдевати тим гасом, они су љути непријатељи и они се боре да се утврди ко ће да контролише те енергетске линије.

То је мој коментар на 11. септембар. Рат против тероризма није баш успео у стварању новог имиџа непријатеља. Сада су почели другу кампању, неки нови облик Хладног рата против Русије и Кине. Кина и Русија сарађују веома добро, ближе него икада раније. Кинези су веома свесни игара које Вашингтон игра, покушавајући да намами Кину у неки ратни сценарио, као што су покушавали да намаме Русију у ратни сценарио, преко Украјине, али нису успели.

 

standard.rs

ЊУЈОРК ТАЈМСОВА ИГРА ОПТУЖИВАЊА

• субота, 10 септембар 2016 02:39

ДИНА СТРАЈКЕР

Како су у NYT омиљене дескрипције Путина, попут „режећи одбрамбени став", постале низ животињких метафора

Прошле недеље Њујорк тајмс је објавио два прилично контрадикторна чланка о америчкој спољној политици. Први је имао наслов Русија сваљује кривицу на све друге.

Уз тврдње да је Хладни рат готов у тренутку док смо у реалности у потпуности ушли у други, Владимиру Путину се приписује „режећи одбрамбени став" према одавно несталој совјетској политици, уз навођење инцидента у којем је руска спортска звезда ухваћена како краде из радње у Лондону, на шта је Москва реаговала тврдњом да је случај „као и увек политички мотивисан и неоснован". Уз придев „зурећи" (fish-eyed; у буквалном преводу „имати рибље очи", израз који се употребљава за дуго и замишљено гледање у некога; прим. прев.), што је једна од омиљених вашингтонских дескрипција актуелног руског председника, „режећи одбрамбени став" само наставља низ животињких метафора. Заправо се руски медвед са пуним правом налази у положају „спреман за напад", будући да се неколико дивизија НАТО тенкова налази на његом прагу, претварајући се да бране Балтик. Сигурно је неким објективним читаоцима прошло кроз главу да је доктор задужен за руске допинг тестове, који се недавно преселио у САД, могао у дослуху са олимпијским органима радити на избацивању руских спортиста са Олимпијаде.

Након наслова о „кривици", 31. августа Њујорк тајмс је дозволио чланак од 5.000 речи тројици аутора који су нападали Џулијана Асанжа, оснивача Викиликса, због тога што се, како и сам наслов говори „агенде Кремља и Викиликса често поклапају". Човек је у искушењу да овакве оптужбе назове пренемагањем, осим ако се не ради о „режећем одбрамбеном ставу".

ОПТУЖЕНИ АСАНЖ
Њујорк тајмс оптужује Асанжа за ширење „визије да је Америка врховни силеџија: држава која је стекла империјалну моћ држећи проповеди о принципима људских права и истовремено користећи свој војно-обвештајни апарат као клешта за приморавање земаља да раде како им се каже и кажњавање људи који говоре истину, попут њега". Очигледно је Тајмс убеђен да толико добро манипулише масама да ће већина читалаца прогутати те оптужбе. Такође оптужује Асанжа за некритички однос према Русији, пажљиво се чувајући конструкација које би могле постати предмет тужбе: „Путинова влада строго кажњава дисиденте – шпијунира их, притвара и кривично терети, а некада и убија противнике у настојању да консолидује контролу над медијима и интернетом".

Хајде да размотримо ове оптужбе да бисмо видели колико њих се у једнакој мери односи и на САД. Шпијунирање противника – да; затварање противника – да; убијање противника (у последње време дроновима) – да; успостављање контроле над медијима – да. Као да се од такозване седме силе у САД не очекује да као папагаји понављају мантре власти и да избегавају инкриминишуће текстове. Што се тиче „кремаљског пропагандног канала на енглеском језику (RT) – „критицизам (од стране Асанџа) није био јасно уочљив".

На крају се Тајмс запитао „какав је тачно однос између господина Асанжа и Кремља господина Владимира Путина?" Чувам листу Американаца – за које се претпоставља да су у добром односу са владом – који су се појављивали на телевизији RT, коју у Белтвеју често називају „Путиновим мегафоном." До сада, с обзиром на случајни узорак мојих увида, на листи се налази само двадесетак имена, али, ако бих обратила више пажње, убрзо бих стигла до бројке од 50. (Узгред, Москва тајмс, који није пријатељски настројен према Кремљу, признаје да око 40.000 Американаца живи и ради у Москви.)

Текст против Асанжа упутио ме на линк са причом како је Доналд Трамп одговорио на питње у вези са Кримом: „Господин Трамп је даље рекао да би Путин могао бити добродошао на Криму, остављајући по страни питање да ли је руски лидер прекршио суверенитет друге државе да би јој одузео територију где се налазе велике руске морнаричке базе. Данас је упорно понављао Путинов аргумент да је Русија имала право да силом припоји суверену територију друге државе." Како неко може причати о „сувереној територији" игноришући „суверену вољу народа", који је у проценту већем од 90 одсто гласао за припајање Русији?

Вратимо се на чланак против Асанжа: „Да ли због уверења, погодности или сасвим случајно, Виликсови документи, заједно са многим изјавама господина Асанжа, често су доносили корист Русији а штету Западу". Није важно да ли су донели корист Русији због њиховог садржаја који је био крајње шокантан просечном Американцу или крајње смешан. На пример:

МАНИПУЛАЦИЈА АСАНЖОВИХ ИСТОМИШЉЕНИКА
„Недавни догађаји... су оставили неке заговорнике транспарентности да се питају да ли је Викиликс изгубио смисао. Велика је разлика између објављивања материјала узбуњивача попут Челзи Мининг – војника који је Викиликсу предао своје ратне дневнике и дипломатске депеше – и прихватања информација, макар и индиректно, од страних обавештајних служби које настоје да остваре своје интересе, наводи Џон Вондерлик, извршни директор Санлајт фондације, групе посвећене транспарентности рада владе.

'Они се просто сврставају уз сваког ко им даје информације којима могу да изазову пажњу или да се освете својим непријатељима', наводи господин Вондерлик. 'Они поздрављају кад владе хакују једна другу или подривају међусобне демократсксе процесе, а све зарад прилично слабог случаја којим би могли да заголицају интересовање јавности.'

'Борба за транспарентност је требало да буде глобална; барем је тако Асанж говорио на почетку'; наводи Андреј А. Солдатов, руски истраживачки новинар који је опширно писао о руским безбедносним службама. 'Чудно је што се овај принцип не односи на самог Асанжа и његове односе са једном земљом – Русијом', наставља господин Солдатов. 'Изгледа да он сматра како човек мора да направи много компромиса у борби против вишег зла.'

'Током времена које проводи изолован у еквадорској амбасади, под константном присмотром, његово инстинктивно неповерење у Запад је ојачало, док постаје све више глув на злоупотребе Кремља, којег види као бедем против западног империјализма', истиче један читалац, који је, као и многи други замолио да остане анониман због страха да не разљути господина Асанжа. (Приметите како омаловажавањем казне манипулишу читаоцима који се можда слажу са његовим погледима).

'Кад је господин Асанж у среду у питан у интервјуу да прокоментарише нови закон и друге законе попут њега, признао је да је Русија подвргнута 'застрашујућем ауторитаризму'. Али сугерише да су се 'исте тенденције' појавиле и у САД.

'Господин Асанж је такође децидно стао на проруску страну у вези са сукобима у Украјини због којих је Обамина администрација оптужила Путина да помаже сепаратистима. САД – наводи Асанж у интервјуу аргентинском листу у марту прошле године – су те које се тамо мешају и подстичу немире 'у најстојању да увуку Украјину у западну орбиту и тако је истргну из руске сфере утицаја'. Након руске анексије Крима рекао је да су Вашингтон и његови обавештајни савезници 'анектирали цели свет' кроз глобални надзор.

Ово нас доводи до главног камена спотицања између САД и Русије – глобализација против онога што Владимир Путин назива 'здравим национализмом', што се на најнижем нивоу претвара у имплицитну поруку: 'Требало би да будете као ми, јер смо ми бољи'."

Дина Страјкер је међународни експерт, публициста и новинар; међународном политиком се бави дуже од 30 година.

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

New Eastern Outlook