Srda Trifkovic govori o aktuelnim temama

U novom izdanju emisije "1 na 1″ sagovornik Marina Marinkovića bio je, Srđa Trifković, srpski i američki publicista, istoričar i profesor Fakulteta političkih nauka BL.

Pogledajte snimak emisije!

 

 

http://www.atvbl.com/1-na-1-srda-trifkovic

Емил Влајки: Ревизија тужбе против Србије - дело међународне заједнице

nspm.rs

НСПМ: Емил Влајки: Ревизија тужбе против Србије - дело међународне заједнице

НСПМ

субота, 18. фебруар 2017.

 Посљедњих десетак дана, медији у регији „западног Балкана" били су препуни написа о „Изетбеговићевом рушењу уставног поретка БиХ", а поводом ревизије жалбе БиХ против Србије за њен наводни геноцид над Бошњацима.

Добар дио аналитичара је сматрао како та ревизија нема везе са Србијом, пошто је међународни суд правде прије десет година  одбацио ту жалбу. Тврдили су, да Бакир призива духове, да ревизија нема никакве шансе на успјех, и да то Изетбеговић ради због политичких поена код бошњачке јавности. Истовремено, 'Савез за промјене' Републике Српске је у томе видио шансу да код српске јавности истакне свој изненадни патриотизам, а све због избора 2018. године.

Истина је, нажалост, много суровија. Бакир Изетбеговић је обичан пијун евроатлантског дијела 'међународне заједнице' и извршава све што му она каже. Он се ништа не пита, и нити што разграђује, нити изграђује. И његов на брзину склепани тим „правних експерата" појачан шачицом „бошњачких интелектуалаца, а у вези ревизије, је чиста фарса, марионете Запада.

Ради се, наиме, о томе, што на чело Србије, након априлских избора, долази ојачани Вучић који ће бити предсједник Србије, шеф СНС-а и који ће постављати своју владу.

Али Вучић, иако прозападно оријентиран, може снаћи довољно снаге да у одређеном тренутку, ако му Русија понуди боље увјете, „промјени плочу" и окрене се Путину. Вучић је то доказао у више наврата: Није пристао на санкције Русији, добива значајне количине руског оружја, хоће да руском центру у Нише даде дипломатски имунитет итд.

Све у свему, Запад се боји јаког Вучића. Због тога, ревизија жалбе БиХ против Србије за геноцид над Бошњацима, а коју би Међународни суд правде могао одједном прогласити валидном, је једно од осигурања „међународне заједнице" против могућепреоријентације Вучића према Русији.

(НСПМ)

 

vidovdan.org

ЕУ више нема снаге ни да потпали Балкан

ВИДОВДАН

Односи на Балкану никад нису били гори од окончања ратова за југословенско наслеђе. После скоро две деценије константног „отопљавања односа", лидери земаља бивше СФРЈ престали су да међусобно комуницирају, па тако Ивица Дачић неће путовати у Хрватску, а вероватно ни Томислав Николић у Босну.

Истовремено, Милорад Додик не комуницира са званичним Сарајевом, док је дијалог Београда и Приштине под окриљем Европске уније запао у ћорсокак, док из ЕУ стижу упозорења да би и најмања варница могла да запали Балкан.

Хоће ли бити оног рата?

Др Александар Митић, председник Центра за стратешке алтернативе, каже за Спутњик да смо у последњих неколико месеци сведоци дискурса у западним медијима у којем се поново потенцира „балканско буре барута".

Према његовим речима, реч је о смишљеној, пропагандној комуникацији која је усмерена на стварање утиска да Русија и Србија користе слабљење ЕУ и Трампову победу на америчким изборима не би ли дестабилизовали Балкан и извршили ревизију односа снага.

Митић оцењује да је реч о смишљеној замени теза, јер се зна ко подиже споменике усташама у Хрватској и тако ревидира историју, да Сарајево жели потпуну ревизију Дејтонског споразума, а да Приштина, која је добила све што је желела у бриселским преговорима, „прави фарсу око формирања Заједнице српских општина.

„Наравно, Запад у потпуности одржава и потпаљује своје 'протекторате', тако да се усташтво толерише, централизација БиХ охрабрује, независно Косово куражи тако да се покидају све везе са Београдом. И све то ништа није ново. Оно што је ново је нервоза због све слабијег утицаја ЕУ и САД на све снажније присуство Русије и Кине на Балкану", каже Митић.

Све то доводи до нервозе како у Бриселу и у Вашингтону, тако и у Тирани, Сарајеву, Приштини и Подгорици. Утицај ЕУ драматично опада како се смањује њена привлачност и како се одлаже, скоро у недоглед, перспектива приступања за нове чланице, сматра он.

„Са друге стране, уколико је неко желео да изазове рат, чини ми се да је пропустио прилику, јер не постоје ни капацитет ни апетит за сукоб на Балкану, осим оног реторичког који је био и који ће, нажалост, још дуго бити присутан", сматра Митић.

Балкан — алиби за Хана и Курца

Кад је реч о упозорењима комесара за проширење ЕУ Јоханеса Хана и аустријског шефа дипломатије Себастијана Курца да је на Балкану кратак фитиљ, Митић сматра да су обојици потребни алибији за даље успоравање европских интеграција, што је директно повезано са интерним проблемима у ЕУ, а много мање са испуњавањем критеријума за чланством.

„ЕУ не може да испуни оно што је обећала, па размишљају овако: 'Хајде да кривицу свалимо на 'балканско буре барута', нека прво они решавају своје проблеме, нека избегну неке будуће сукобе, па да касније, а то може бити много касније, размишљамо да их онда пустимо у наш клуб'", оцењује Митић.

Према његовим речима, ЕУ је генерално неспособна да реши фундаменталне проблеме са којима се суочава у последњих неколико година, поготово данас. Они не знају шта ће се дешавати у марту кад почну преговори у вези са „брегзитом" и кад се отвори питање царина, нити знају шта ће се догодити у мају ако у Француској победи Марин ле Пен, нити у јуну кад нагне нови талас миграната, нити знају шта ће са Трампом, са сукобом у Украјини, нити колико ће трајати еврозона.

„Дакле, Хан и Курц не могу да потпале ватру, али прича о 'балканском бурету барута' је згодан алиби за пребацивање одговорности", истиче Митић.

Двострука подршка Брисела

Живадин Јовановић, бивши шеф дипломатије Савезне Републике Југославије, каже да разуме забринутост Курца и Хана, али не разуме на коју су адресу они упутили своје поруке.

„Мислим да има доста инерције код фактора који очекују да њихове идеје и предлоге реализује Београд, не водећи рачуна о томе ко је одговоран за 'скраћивање фитиља' на Балкану. По мом уверењу, Београд исказује превелику толеранцију и спремност на једностране концесије што онда охрабрује друге факторе на Балкану да стално повећавају своја очекивања и захтеве. Притом, ти који су одговорни, уживају директну или прећутну сагласност и подршку Брисела. И то двоструку подршку из Брисела — Брисела као седишта ЕУ и Брисела као седишта НАТО-а", каже Јовановић.

Бивши шеф дипломатије СРЈ очекује да ће се дијалог наставити, али би у наставку требало више водити рачуна о компромисима, а не о уценама, у смислу очекивања да Србија попушта. Према његовим речима, Србија је до сада водила политику попуштања што је довело до тачке у којој више не може бити неко ко испуњава жеље свих осталих.

Крах ЕУ на Балкану

Ни Митић не верује да ће доћи до потпуног прекида комуникације и преговора међу бившим републикама СФРЈ, нити до озбиљнијег сукоба, а камоли рата.

„Очигледно је да је формат ЕУ, као покровитеља балканског дијалога у последњих петнаестак година, пропао. Потребни су нови импулси и актери који могу да помогну дијалог. Мислим свакако на Москву, у мањој мери на Пекинг, а можда дође и до неке нове и рационалније политике Вашингтона и Анкаре, који су и до сада имали одређеног утицаја, али су имали погрешну политику према региону", каже Митић.

Он сматра да је јасно да баланс снага који долази због јачања Србије кроз подршку Русије и Кине смета онима који су навикли да Београд и Бањалуку држе на коленима и да преко леђа Срба остварују своје максималистичке циљеве.

„Та ера је готова и баланс снага који се све више кристалише и који није постојао почетком деведесетих помоћи ће да се одржи стабилност региона", закључио је Митић.

Владимир СУДАР, СПУТНИК

 

nspm.rs

Марко Јакшић: Косово дамо - зид не дамо?

Марко Јакшић

Последњих дана Срби на северу Косова и Метохије били су сведоци једне хистерије, праве панике коју је наметао јавности Србије њен премијер Александар Вучић. Све је почело после бриселских преговора на највишем нивоу између Београда и Приштине, када су се највиши представници Србије сложили да тзв. зид у дужини од петнаестак метара изграђен према мосту на Ибру мора да се уклони и када су схватили да од стварања „шиптарске заједнице српских општина" нема ништа.

Да би маскирао свој пристанак председник Владе Србије је почео да удара у ратна звона тако да су се огласиле сирене у Рашкој, војска и полиција у истом месту је обукла ратне униформе и са дугим цевима шетала кроз град. Председник хеликоптером слеће у Рашку и разговара са наводним представницима српског народ тј. са „шиптарским градоначелницима" (јер су бирани по закону самопроглашене републике Косово) да би их наводно „бесне" умирио и наговорио да полижу све оно на шта је председик Владе Србије у Бриселу пристао.

За цело то време стање у северном делу града Косовске Митровице је било мирно, изузев што су запослени у здравству и просвети, које још финансира Влада Србије, добили радну обавезу да чувају „зид".

Председник Владе Србије је здушно пренео овлашћење по питању преговора некомпетентном „шиптарском градоначелнику" Горану Ракићу (положио је заклетву и писмено се обавезао да ће поштовати устав и закон републике Косово) о судбини зида у Косовској Митровици. Какав је стручни и политички квалитет Горана Ракића најбоље се видело током конференције за штампу Александра Вучића када је он констатовао да Срби на северу Косова имају болест страха, а да Приштина, како он каже а сви смо чули, нема „агеренцију" над северним делом града Косовска Митровица. Иначе пре ове функције Горан Ракић је био ватрогасац.

Председник Владе Републике Србије је признао да све што су Албанци тражили он им је дао, а десетак дана пре тога је исто поновио и Председник Републике Србије Томислав Николић, рекавши да је Београд многе државне надлежности пренео на привремене институције Косова. Обичан народ овакве политичке грешке, ако су грешке, дефинише националном издајом јер нигде у свету држава оној територији која врши сецесију драговољно не преноси државне надлежности као што то ради садашња власт у Београду.

Исход је свима познат, Срби су сами срушили постављени зид, а председник и његови сеизи су тај пораз и понижење оправдали мудром политиком Александра Вучића јер је спречио „сукобе ширих размера".

А како је све почело? Срби из северног дела града поставили су на самом мосту на Ибру 2011. године огромну барикаду висине више од 6 метара, са бетоном и бетонским блоковима, да би спречили експанзију Албанаца из јужног дела града у сверни део Косовске Митровице. Актуелна власт је зарад отварања разних поглавља за улазак у Европску унију пристала да барикаду на мосту сруши и да на њено место постави, сетимо се, тзв. Парк мира. Барикаду су рушили чланови Српске напредне странке и због јачине барикаде рушење је трајало, без обзира на тешку механизацију, више од три часа. Током даљих преговора Београд се сложио да уклони и тај Парк мира и да омогући слободну комуникацију из јужног дела град у северни део град у свим правцима. Да би макар колико толико сачувао образ Београд је поставио овај зид у дужини од 15 метара који, и овако и онако, Србима не значи ништа, али је властима у Београду служио да србују и да се јуначе на празно. На крају је Вучић пристао да и тај зид сруши уз жестоку дерњаву и страшну халабуку како би опрао косовску издају.

Марта месеца 2004. године, после познатих догађаја када је извршен погром српског народа на Косову и Метохији, био сам члан штаба за одбрану северног дела Косовске Митровице. Северни део града тада је посетио велики број политичара из Београда као и црквених великодостојника. Међу онима који су посетили Косовску Митровицу био је и генерални секретар Српске радикалне странке Александар Вучић. Обилазећи мост који су тада чували припадници КФОР-а и УНМИК полиције, а пред телевизијским камерама и својим партијским друговима, Александар Вучић је тврдо србовао да би у једном тренутку „разјарено" кренуо према јужном делу града док су га његови страначки пријатељи спречавали. Сећам се, питао сам тадашњег покрајинског функционера СРС, који нажалост данас није жив, шта овај наступ генералног секратара Српске радикалне странке значи. Одговорио ми је „ма пусти га, видиш да фолира, где он да иде у јужни део када је плашљив као зец".

На крају, када током наредних месеци Срби са Косова и Метохије буду разговарали са својим пријатељима и рођацима у остатку Србије као у ромингу, схватиће да је власт још један симбол државности уступила сепаратистима у Приштини, а то је посебан позивни телефонски број. Макар у подсевести сватиће и осетиће да Косово и Метохија више није Србија а да главна заслуга за то припада премијеру Александру Вучићу.

Аутор је члан Председништва Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина"

 

Саво Штрбац: Вредност српских и хрватских потерница

nspm.rs

Новости: Саво Штрбац: Вредност српских и хрватских потерница

Новости

ВЕСТ да је у Француској по потерници Републике Србије ухапшен па привремено пуштен Рамуш Харадинај, данима не силази с насловница свих медија у региону. У Србији је ванредно стање - одржана је седница владе посвећена само том случају, највиши државни функционери дају веома оштре изјаве, а министар правде прети Француској да ће и Србија према њеним захтевима за екстрадицију применити принцип реципроцитета.

 

Овакво стање у Србији је и последица ранијег односа (притиска) неких држава према потерницама које је расписивало српско правосуђе, а које су биле неуспешне (Орић, Харадинај, Ганић, Чеку, Пурда...). Раније су неки функционери Србије попуштали пред спољним притисцима, што је и довело до "мање вредности" српских потерница.

С друге стране, међународне потернице других држава насталих распадом СФРЈ нико не доводи у питање. "Веритас" годинама прати судбине процесуираних Срба и припадника бивше ЈНА пред хрватским правосуђем, укључујући и хапшења по међународним потерницама.

Широм света ухапшено 162 Срба по потерници Хрватске за ратне злочине

У Хрватској је до сада за ратне злочине процесуирано више од 3.600 особа, углавном Срба и припадника бивше ЈНА, од чега их је у тзв. активном статусу (осумњичени, оптужени и осуђени) скоро половина. Хрватско правосуђе је преко Интерпола до сада против више од 1.200 процесуираних расписало међународне потернице на основу којих је широм света ухапшено 162 Срба, од којих је 54 и екстрадирано у Хрватску.

У последње две године ухапшено је најмање 18 припадника бивших ЈНА и СВК (четворо у Хрватској, по троје у Србији и Црној Гори, те по један у Швајцарској, Белорусији, Македонији, Ирској, БиХ, Аустралији, САД и Великој Британији). Прошле године Црна Гора је изручила Хрватској ген. Ђукића и капетана бојног брода Пантића, који су обојица пензионери и држављани Србије. Британија је већ донела одлуку о изручењу Миленка Марића, а очекује се да ће исту одлуку ускоро донети и Црна Гора у случају Мирослава Јовића. Иначе, обојица су крајишки Срби и учесници рата деведесетих и тврде да су невини.

Хрватско правосуђе је, према подацима "Веритаса", само у току прошле године оптужило 96 особа за ратне злочине, међу којима је и 40 чувара книнског затвора и 29 припадника ТО с подручја Бјеловара. Против осморице су донесене првостепене осуђујуће, а против 14 су потврђене првостепене пресуде, међу којима су и десеторица из Трпиње осуђених на укупну казну од 139 година. У току су суђења српским држављанима бившем председнику РСК Милану Мартићу и генералу Челекетићу, у одсуству, те генералу Ђукићу и Капетану Драгану. Новоотвореним истрагама се ни броја не зна.

Ових дана "Веритас" је посетио Славко Дробњак (47), Србин из Петриње, који је у априлу 2000. године са УНХЦР отишао да обиђе своје имање на Банији. По доласку у Хрватску ухапшен је и осуђен на 20 година затвора, од којих је одлежао непуних 17. Кад је одлазио у Хрватску, у Србији су му остале три кћеркице, а када се недавно вратио, поред удатих кћерки затекао је и седморо унучади.

Канцеларија УНХЦР гарантовала му је да није међу процесуиранима. Славко ме је питао коме се може обратити овде у Србији, како би добио одговор на питање каква су му права и савет шта даље да чини после 17 година тамновања.

Ни Славку, који је на условном отпусту, ни процесуиранима који живе у Србији, ни оним Србима који су похапшени у свету по хрватским потерницама, нити онима који се налазе у хрватским затворима, не могу дати ни назив ни адресу неког државног органа у Србији којем би се могли обратити и добити одговоре на многа питања која их интересују у вези с процесима за ратне злочине. Такав орган не постоји.

Неколико дана пред избор актуелне српске владе састао сам се с тадашњим министром правде Николом Селаковићем. Разговарали смо о процесуирању Срба и припадника бивше ЈНА пред хрватским правосуђем и о надлежности за процесуирање ратних злочина. Изнео сам "Веритасов" став да би било сврсисходно да се при Министарству правде отвори канцеларија са искусним правницима која ће радити на решавању проблема процесуираних за ратне злочине у другим државама, јер ће овај проблем дуго трајати.

Дао ми је реч да ће, ако остане на функцији министра, реализовати тај предлог. По Селаковићевом одласку више ме нису звали из Министарства правде, а нисам ни обавештен о томе да ли је отворена таква канцеларија. И даље мислим да би је требало отворити, јер је питање ратних злочина и јурисдикције над њима веома битно, како са аспекта појединца, тако и државе. Рад професионалаца био би, по мом мишљењу, много кориснији од кампањских изјава функционера и политичара, без обзира на њхову жестину.

(Новости)