Ako baba plače, daj joj keksa

Jedna urbana legenda tvrdi da je Ivan Tasovac u vreme pre ministrovanja, kad je vrlo vešto menadžerisao Filharmoniju kojoj je bio na čelu, zakucao i na vrata Dragana Markovića Palme.

7

Piše: Zoran Panović

24. jun 2017. 15:00

 

I kad mu je Tasovac izložio potrebu ulaganja u kulturu, Palma je navodno odgovorio: 'E, da sam znao za tu tvoju Filharmoniju, ne bih kupovao žirafu.' U tom logičkom ključu tražite i Palmino protivljenje da mu Ana Brnabić bude premijerka. Palma, dakle, neće popustiti u domaćinskom stavu, ali će glasati za zakone i ostati u vladajućoj koaliciji.

Draga Vučićeva gošća na inauguraciji Kolinda Grabar Kitarović je nedavno u Zagrebu na nekoj konferenciji o brendiranju Hrvatske istakla da se državi čija je predsednica 'ne smije dogoditi Borat'. Pričom o 'imaginarnom Kazahstanu' film 'Borat' je naneo mnogo štete realnom Kazahstanu, mada ima marketinških magova koji tvrde da je upravo s ovom opskurnom komedijom gde su scene iz Kazahstana snimane u rumunskom selu, sam Kazahstan profitirao. Nije to bitno. Bitno je da kazahstanski novinar Borat (glumi ga Saša Baron Koen) kaže da u njegovoj zemlji politički pobeđuje onaj koji najviše tereta može da okači na testise, a da fiktivni premijer fiktivnog Kazahstana može da izdrži akumulator 8,4 sekunde. Da li bi Palmi odgovarao takav mandatar-domaćin?

Već sam ovde pisao o četiri jahačice srpske apokalipse: Nekompetentnosti, korupciji, paranoji i hipokriziji. Vučićeva odluka da mandatarka bude Ana Brnabić ide na vodenicu kompetentnosti, ali je raspalila hipokriziju širom vlasti, ali i opozicije, i ti izlivi hipokrizije mogu se meriti samo sa hipokrizijom da u celoj histeriji oko 'odbrane ćirilice' svi glavni srpski tabloidi izlaze na latinici. A to je srpski mejnstrim.

Jedna mlada aktivistkinja Srpske napredne stranke istetovirala je na ruci 'A. Vučić' i uzburkala strasti u Srbiji. Rekla je da je taj čin izraz njenog poštovanja prema lideru i njegovim idealima o modernoj Srbiji. Verovatno mlada dama nije znala da je na razmeđu dva milenijuma jedan delija iz Valjeva na leđima istetovirao Aleksu Jokića, dugogodišnjeg Vučićevog glavnog kadrovika i bitnog socijaliste iz vremena Mirka Marjanovića.

Taj tip iz Valjeva hteo je da istetovira još jednog bitnog socijalistu iz valjevskog kraja - Milomira Minića, ali je ovaj bio zauzet da pozira, a nije mu bilo lako naći ni poster da se uzme 'mustra'. Na koži tog Valjevca bili su i Sloba i Mira, i njujorški Kip slobode i Sveti Nikola.

Ako se sećate sjajnih trojki Milana Gurovića postignutih protiv američke reprezentacije u Indijanopolisu 2002, morate se sećati i njegovih velikih partija iz Gudijer lige pa i 'Čiče' - Draže Mihailovića na njegovom ramenu i drame zbog zahteva iz Zagreba i Sarajeva da ne igra u tim gradovima zbog tetovaže. A sećate li se Srebrnog letača (Marvelovog superheroja) koga je istetovirao još jedan izuzetan košarkaš - Željko Rebrača?

Čuo sam i urbanu legendu da je lekar nekom dedi u zapadnoj Srbiji tokom vizite rekao - vidim da ste voleli jednu Olju pa ste joj i ime istetovirali na osetljivom mestu, na šta je deda odgovorio: E, moj doktore, tu je nekad pisalo 'puno pozdrava iz Bijelog Polja'. Na primer, znam čoveka koji je poznih sedamdesetih na služenju vojnog roka u Ogulinu hrabro istetovirao 'JNA - 1804'.

Predsednik je dobio uveravanja da je 'A. Vučić' istetovirala 'divna devojka' i na neki način joj je obećao da se 'neće postideti'. To je bitno, jer tetovaža nije poster Slobodana Miloševića koji su kamiondžije lepile na šoferšajbne i pronosili slavu vođe širom Jugoslavije, da bi lako te postere - 'Sloboda se piše sa N' - skinuli kad je došlo vreme. Bilo je tih postera i po obućarnicama, i po mesarama, i po berbernicama.

Tetovaže mnogo govore o duhu epohe i ličnim afinitetima

Kao i filmovi: Za potrebe jubilarnog 15. 'Belgrade Beer Festa' snimljen je promotivni spot u tramvaju, a glavne uloge imali su Svetislav Bule Goncić i Zoran Cvijanović. Na ovaj način dat je i omaž kultnom filmu 'Oktoberfest', reditelja Dragana Kresoje koji je snimljen pre tri decenije. Film je freskolika urbana metafora o romantičnoj i tragičnoj mladosti, o snovima da se ode na čuveni minhenski sajam piva. S obzirom na Goncićev angažman s naprednjacima i Cvijanovićevu ulogu u satiričnom, antivučićevskom, filmu 'Stado', ovaj spot u tramvaju je tumačen u čaršiji i kao 'nacionalno pomirenje'. Mada, za Vučićevo vreme, i nas u njemu, prilično je indikativna ona rečenica koju u 'Oktoberfestu' izgovara onaj frik koga glumi Bogdan Diklić, dakle - 'ako baba plače, daj joj keksa'.

Odjednom kao da su nam se stvari pred očima razbistrile: Kad vidimo kakav je Vučićev 'socijalni liberalizam', kao da se 'demokratski nacionalizam' ne čini više samo kao bauk, pa će verovatno Vuk Jeremić na jesen probati da ga partijski profiliše i verovatno malkice emancipuje od Koštuničine rigidnosti. Sa Čedomirom Jovanovićem kao da je tek sad u punom sjaju oporosti zablistala i ideja 'konstruktivne opozicije'. Intelektualna podrška Saši Jankoviću zbog koje je i Vučiću išla voda na usta pa je na VIP 100 javnih ličnosti morao da odgovori sa spiskom od 650 koji je u novinama ličio na spisak dobitnika nagradne igre, kao da se, podrška jelte, izvitoperila u pokušajima organizacionog formulisanja. Entropija 'civilnog društva' topi solidan Jankovićev izborni rezultat. Partijski forumi naprednjaka pokazuju jak upliv 'liturgijskih obrazaca' (odnos partije i vođe), što nije baš 'keč ol' (catch all) o kakvom se partijskom obrascu često pomodno priča.

Vremena se menjaju: Predsednik Hrvatske Ivo Josipović nije hteo da dođe Tomislavu Nikoliću na inauguraciju, odnosno hteo je samo pod jednim ciničnim uslovom - da se Nikolić odrekne svog četništva. U formatu Vučića i Kolinde tako nešto deluje pomalo banalno.

Zadesio sam se prošle srede i na debati o ulozi intelektualaca u javnom životu. Isprovociran upadicama 'postmarksista', skup je napustio jedini prisutni intelektualac uslovno rečeno desne opcije na njemu - Milan St. Protić. Doduše, 'u zaštitu' ga je uzeo Žarko Korać. Pecnuti Protićevim izlaganjem u kome je bilo i kritike na jednoumlje koje i dalje dolazi sa levice, 'postmarksisti' kao da nisu uočili glavnu stvar - kako su u Srbiji postali retki, maltene unikatni intelektualci kao Protić, dakle uslovni desničari jasnih demokratskih i prozapadnih (u najboljoj tradiciji te reči) svetonazora.

Sociolog Mladen Lazić je podsetio na tri moguća određenja pojma 'intelektualca', a učesnici skupa su se složili da su sva tri pojma problematična za Srbiju. U devalvaciji obrazovnog sistema i cunamiju falš diploma, danas je teško prihvatiti formalno određenje pojma intelektualac koje je naveo davno profesor Vojin Milić kao rigorozni metodolog, da je intelektualac onaj ko završi fakultet. Teško da u Srbiji ima mnogo i slobodno-lebdeće inteligencije u smislu kako ju je odredio Karl Manhajm, a što znači da je intelektualac onaj koji je strukturalno nezavisan da može formulisati kritički odnos prema svom ambijentu. U svetu, a u Srbiji pogotovo, teško se može biti 'strukturalno nezavisan' i od države i od tržišta. Tek nema one Gramšijeve 'organske inteligencije' koja bi formulisala 'interes klase', posebno jer je danas teško odrediti 'alternativni interes'. Lazić je naveo raspadanje Filozofskog fakulteta u Beogradu kao sliku Srbije, a tonovi sa skupa su generalno bili depresivni jer se iza srpske 'državocentričnosti' krije težnja ka samodestrukciji i suženje javnog prostora. Ocena je da tabloidi preuzimaju ždanovljevsku matricu, da smo razoreno društvo saznajnog deficita, da dominira model poluintelektualca - najamnika, da se sistemski izbegava raspava o devedesetim i genezi srpskog debakla.

Učesnici skupa su se složili s mojom opaskom da se u Srbiji često brkaju kritička javnost i politička opozicija, a što pravi veliku konfuziju. Iako se ove dve kategorije često podudaraju, one strukturalno nisu isto. Vlast ne može da preuzme 'kritička javnost'. U to čak ni 'praksisovci' nisu verovali. Kamoli Vučić.

 

in4s.net

Balkanu ne prijete Rusi i rat već autokrate i korupcija

Агенције

3 minutes

---

 

Лондонски Међународни институт за стратегијске студије (ИИСС) оцијенио је да упркос „галами" западном Балкану не пријети рат и Руси ту не успијевају да учврсте свој утицај, али да се демократија урушила и да „регионом владају аутократе и корупција, на шта запад жмури".

То је онда, наводи у опширној анализи ИИСС, комбинација „балканских аутократа и клептократа које западне земље подржавају зато што одржавају мир и стабилност, како упозоравају критичари балканских влада".

„У суштини, нова ријеч је ушла у лексикон да се опише то да земље западног Балкана нису истинске демократије, већ 'стабилократије' које иду ка чланству у Европској унији", напомиње лондонски институт.

У анализи се наводи да „упркос честим изборима ауторитарне тежње су се појавиле у цијелом том подручју, средства информисања су слаба и често под надзором владајуће партије".

Институт налази да „борба против корупције обично служи томе да нова влада похапси своје супарнике, уклони политичку конкуренцију и покаже резултате у сузбијању корупције на путу ка придруживању ЕУ".

„Правосуђе је веома подложно упливу оних који су на власти или имају новац, клијентелизам и непотизам су опште раширени а послови у владиним установама и јавним предузећима се деле члановима породица, пријатељима и партијским људима", додаје лондонски институт.

У анализи се додаје да је „регион поново попримио већи стратегијски значај, највише зато што су Руси појачали занимање за њега, мада је Москва доживела неке озбиљне неуспехе у региону, док су балканске власти обавиле велики посао у прогањању и разбијању исламистичких мрежа".

ИИСС указује да „из процурјеле поруке руског амбасадора у Македонији" произилази да Руси теже томе да на западном Балкану „успоставе блок неутралних или можда и проруских подручја и да Руси тихо шире утицај над словенским и православним дјеловима региона, док исламистички екстремисти намећу утицај над превасходно муслиманским дјеловима".

Али, објашњава институт, Руси су претрпели неуспјехе у Македонији и Црној Гори, „гдје је влада у Подгорици оптужила Русију да је покушала да је збаци у чудној завјери током избора прошлог октобра".

„Истина о томе је и даље нејасна и док су неки Црногорци увјерени да су у то били на неки начин уплетени Руси, други су убјеђени да су хапшења наводних завереника дио драме коју је спремила владајућа странка да уплаши оклијевајуће и НАТО-у наклоњене бираче да гласају за њу", наводи се у анализи.

 

nspm.rs

Ђинђић и Вучић - У сенци косовске истине

Марко Јакшић

8-9 minutes

---

Једно време после доласка на власт за садашњег председника Републике Србије убијени председник Владе Србије Зоран Ђинђић био је политички узор. Што је дуже био на власти он му је све мање био идол јер сматра да га је превазишао али ипак је обећао грађанима Србије да ће он главом и брадом подићи споменик Зорану Ђинђићу.

У периоду мањем од две године имао сам прилике да, пре свега када је у питању Косово и Метохија, а нарочито његов север, сарађујем са убијеним српским премијером. Ти сусрети су били бројни у оквиру делегација јер је и проблема било пуно с обзиром да је то било време великог егзодуса Срба са Косова и Метохије.

У одбрани северног дела града Косовске Митровице који је био прва баријера у заштити северног дела Косова и Метохије «момци са моста», као један вид грађанске самозаштите, имали су значајну улогу. Мало је позната чињеница да је у финансирању те одбране значајног удела имала Влада Зорана Ђинђића. Из буџетских резерви Владе Србије новац се исплаћивао грађанима који су бранили северни део града. Касније је формирањем Координационог центра он преузео финансирање момака са моста, који су заједно са полицијом у цивилу МУП-а Републике Србије и Цивилном заштитом штитили северни део града Косовске Митровице.

2013. године после потписивања Бриселског споразума, садашњи председник Републике Србије Александар Вучић припаднике Министарства унутрашњих послаова са севера Косова предао је Приштини. Исто је урадио и са Цивилном заштитом. На тај начин је разорио одбрану града и омогућио Приштини да успостави јурисдикцију на целој територији Косова и Метохије.

После 1999. године велики број институција Републике Србије прешао је из јужне покрајине у тзв. ужу Србију. Тако је Универзитет из Приштине дислоциран у Крушевцу, Блацу, Врању, Варварину и у осталим градовима Србије. Универзитет је враћен током 2001. и 2002. године управо у периоду када је председник Владе био Зоран Ђинђић. И не само што је административно враћен него је изграђен и велики број високошколских установа и студентских домова који су били неопходни за његов рад. Данас управо српски део Косовске Митровице опстаје захваљујући Универзитету због великог броја студената и професора који у њему раде. Бриселским споразумом се садашњи председник Републике Србије обавезао да до краја следеће године и здравство и просвету уступи сепаратистима у Приштини.

Универзитет није једина институција која се вратила на просторе јужне српске покрајине. Тада је враћен Инситут за проучавање историје Срба и осталих неалбанаца, Фондови пензијско-здравственог осигурања и др. Уместо некадашње РТВ Приштине која је измештена у Прокупље уз свесрдну помоћ и подршку ондашње Владе Републике Србије формирана је Телевизија Мост чији је први главни и одговорни уредник био покојни Милисав Милић. На повратак измештених српских институција није радо гледано ни од стране УНМИК-ове администрације, ни од стране КФОР-а а још мање од стране Албанаца. Највећи део тих враћених институција данас Александар Вучић се спрема да угаси, предајући их сепаратистима у Приштини.

Развој Телекома Србије и постављање базних станица за његово функционисање почео је управо у том периоду. Телеком се на Косову и Метохији наметнуо као солидан мобилни оператер који нажалост заслугом Владе Александра Вучића данас ради у правно-економском систему самопроглашене републике Косово. Функцонише кроз  ћерку фирму Телекома Србије, која Србима намеће обавезу да морају да поседују документа самопроглашене републике Косово да би могли да користе њене услуге, што је супротно Уставу Републике Србије. Посебан позивни број који је Београд уступио Приштини је карактериситка само суверених држава чиме власт Александра Вучића учествује у заокруживању државности сепаратистичке творевине у Приштини.

У периоду те две године владавине Зорана Ђинђића на Косову и Метохији се доста градило. 2001. године је био земљотрес у Косовском Поморављу и санирање штете је извршено уз финансијку подршку искључиво Владе Републике Србије. Већи је буџет био 2002. године за потребе Координационог центра за Косово и Метохију него за цео период од пет година владавине Александра Вучића. Куриозитет је да је садашњи председник Репубилке Србије а ондашњи премијер у договору са Хашимом Тачијем отварао објекте у српским срединама које је изградила сепаратистичка власт у Приштини, представљајући грађанима Србије да је то учинак његове Владе. Тако је, примера ради, породилиште у селу Пасјану код Гњилана и Дом здравља у Зубином Потоку отворио током предизборне кампање. Александар Вучић једино што је изградио је незграпни и помало ружни споменик Цару Лазару у северном делу Косовске Митровице. Мало чудно јер споменик гради онај који је главни противиник тзв. небеске Србије на политичкој сцени Србије, а темељ те небеске Србије је управо велики кнез Лазар Хребељановић.

За разлику од Александра Вучића Зоран Ђинђић није имао никавог комплекса у односу на западне политичке лидере. Био им је заиста раван, нису му клецала слабачка колена, као што признаје Александар Вучић да се то њему десило током сусрета са Ангелом Меркел. Убијени председник Владе Србије због свог угледа на међународној сцени није имао потребе да према иком буде снисходљив и сервилан.

2002. године су били парламентарни избори за Скупштину Косова и Метохије. Изборе је организовао УНМИК. На изборе су Србе позвали и ондашњи председник СРЈ Војислав Коштуница и председник Владе Србије Зоран Ђинђић као и покојни патријарх Павле. Велики број нас је бојкотовао те изборе, јер смо сматрали да нису у складу са важећим Уставом Републике Србије и да се нису стекли услови за одржавање демократских избора. Срби су у оквиру коалиције Повратак ушли у скупштину Косова и Метохије а убијени председнк Владе Србије имао је исте аршине за све Србе, и за оне који су изашли на изборе и за оне који нису. Деловао је саборно, градећи јединство међу Србима. То смо имали прилике да уочимо током бројних сусрета Срба различитих политичких опција са Косова и Метохије са Зораном Ђинђићем. Садашњи председник Републике Србије Србе са Косова и Метохије дели на подобне и неподобне, послушне и непослушне, патриоте и издајнике. Када Срби 2013. на северу Косова нису хтели да изађу на локалне сепаратистичке изборе затражио је од НАТО пакта дозволу да 45 минута уђе на Косово и Метохију и дисциплинује непослушне Србе. Непослушне Србе санкционише тако што им преко својих сеиза пали возила, пуца на куће и домове, баца бомбе, пали просторије, као што је то скоро урадио Народном покрету Срба са Косова и Метохије «Отаџбина». Тога у време Зорана Ђинђића није било.

Сећам се добро да је приликом пријема Срба са севера Косова и Метохије на заједничкој конференцији за штампу крајем 2001. године Зоран Ђинђић одао признање Србима да су својим политичким деловањем одшкринули врата Србији према Косову и Метохији. Бриселским споразумом је Александар Вучић та врата затворио.

У преговорима са Западом, колико смо ми сазнавали, захтевао је да статус Косова мора да се брзо решава. Инсистирао је на подели Косова и тражио је да Србија не може да добије мање од 60 посто теритроије. Проблем му је био како да све српске светиње убаци у тих 60% територије. Како смо чули, Запад му је нудио само 40 посто. Његови последњи интервјуи које је давао српским медијима били су пуни критика на рачун Запада због отимања Косова и Метохије. Говорио је да се судбина Косова и Метохије не може решавати по којекаквим њујоршким забитима већ у Београду. Није се устезао да у интервјуима јасно и гласно каже да се етничко чишћење Срба са Косова и Метохије плански спроводи да би се лакше створила још једна албанска држава на Балкану. То га је, нажалост, и коштало живота.

Бивши потпредседник ДСС и члан Председништва Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина"

 

Александар Павић - Не мрзе Трампа само због Русије

fsksrb.ru

Александар Павић - Не мрзе Трампа само због Русије | Фонд Стратешке Културе

Александар ПАВИЋ

6-7 minutes

---

Трампови људи настављају битку за сексуалну нормалност

Мада се „руска карта" – (недоказане) оптужбе за „сарадњу" са руским званичницима и службама у циљу изборне победе – користи као главни инструмент америчког неолибкон естаблишмента у рушењу Трампа, односно делегитимисању његове изборне победе, Русија ипак није једина ствар која мучи вашингтонску „мочвару". Јер, испод површине на којој главну улогу играју „махинације злог Кремља" у подривању девичанске смерности америчке демократије, Трампова екипа задаје неке снажне ударце целој глобалистичкој идеологији која је човечанству требало да донесе не само Нови светски поредак, већ и неки „нови људски поредак".

Прошлог марта је на овом месту писано о томе како је Трампова администрација повукла прошлогодишње упутство Обамине администрације, према којем се равноправност прописана чувеним Title IX законом из 1972. године, по којем се забрањује полна дискриминација у образовању, спорту или било којој другој активности која се финансира средствима савезне владе САД – има проширити на „родну" равноправност. Конкретно, по Обами су девојчице које се „осећају" као дечаци и, обрнуто, дечаци који се „осећају" као девојчице – имали право приступа тоалетима, тушевима и другим просторијама резервисаним за пол према којем се сада идентификују. Трамп је почео да стаје на пут том (организованом) лудилу.

Пре тога су фебруару „трамписти" укинули сродно упутство Министарства образовања из Обаминог времена, по ком је особље основних школа било обавезно да „пружи помоћ" ученицима који би се одлучили да желе да промене пол. Уз то, школе чак нису биле обавезне ни да укључе родитеље такве деце у „процес транзиције". Другим речима, држави је омогућено да се, мимо родитеља, малолетној деци која би одједном почела да се наводно осећају као припадници супротног пола, „нађе при руци" и води их кроз процес који ће их трајно, доживотно обележити. Родитељи би, разуме се, кад-тад бар посредно сазнали о томе шта се дешава са њиховим дететом, односно у чему му то школа „помаже", пошто су, између осталог, школама дата упутства да терају осталу децу да „трансродну" децу називају новоизабраним именима, и да користе нове личне заменице када о њима говоре („он" уместо „она", или обрнуто). Није потребно говорити о огромним могућностима манипулације крких дечијих психа од стране школског „великог брата", као и о томе колико су (пред)пубертетлије уопште способне да изађу на крај са хормоналним променама које се дешавају у њиховим телима и да имају иоле објективну слику о томе.

У мају су, пак, Трампови људи у Министарству здравства и људских услуга (Department of Health and Human Services) покренули процес измена једног правила у још увек важећем Обамином систему универзалне здравствене заштите (тзв. Секцији 1557), које је требало да омогући сваком ко се осећао да је „трансродан" да захтева од лекара и другог здравственог особља да га третира и лечи у складу са новодекларисаним „родом". Здравствени радници који би одбили да то ураде би могли да буду тужени за вишемилионске износе, што значи да је америчка држава била изложена ризику судских губитака од више милијарди долара.

Битка је, наравно, далеко од тога да буде готова, с обзиром на чињеницу да чак 18 америчких савезних држава још увек законски захтева од здравствених радника да прихвате изабрану сексуалну идентификацију „трансродних" пацијената.

У домену хетеросексуалности, Трамп је у још у јануару званично рехабилитовао Реганову тзв. Мексико сити политику, која забрањује да се средства америчке савезне владе користе за промовисање абортуса и стерилизације у иностранству, а у мају је проширио забрану на додатне америчке програме иностране помоћи који су се тиме бавили. Управо је, погодићете, Обама 2009. године укинуо ту Реганову одредбу.

У априлу је Трампова администрација потписала закон који дозвољава америчким савезним државама да ускрате државна средства организацијама које промовишу и извршавају абортусе у САД.

А почетком јуна месеца је Трамп поново разбеснео (нео)либ естаблишмент кад је на високу функцију у Министарству здравства именовао Валери Хјубер, председницу и суоснивачицу организације која у школама промовише уздржавање од преране сексуалне активности. Ово је у складу са предложеним Трамповим буџетом за 2018. годину, који између осталог предвиђа средства за програм „Избегавања сексуалног ризика" у школама, који фаворизује промовисање сексуалне уздржаности за малолетнике наспрам „секс едукације", која подразумева да ће тинејџери „по дифолту" бити сексуално активни и усмерена је ка учењу студената како да користе методе контрацепције и „безбедног секса".

Када се свему овоме дода и одлука да следећи амерички попис, предвиђен за 2020. не садржи рубрику о сексуалној оријентацији и родном идентитету – постаје јасно на колико жуљева су Трамп и његова администрација стали, од првих дана његовог мандата, када су направили план да брзопотезно ставе једнострано укидање санкција против Русије на дневни ред – на згражавање неолибкон естаблишмента, који је на једвите јаде спречио ту опасну могућност избијања светског мира.

А, кад смо већ код питања светског мира, да не заборавимо и халабуку која се дигла после НАТО самита крајем маја, када је (нео)либ јавност упала у (још једну) привремену хистерију пошто је установљено да су на Фејсбук налогу Беле куће била набројана сва имена супруга светских лидера – осим Готјеа Дестенија, „супруга" луксембуршког премијера Хавијера Бетела. После силних оптужби за „хомофобију" пласираних преко друштвених мрежа, Бела кућа је, према извештајима, нажалост попустила. Но, засигурно је у устима агресивног међународног ЛБГТ лобија остао „горак" укус и још веће непријатељство према „грубијану" у Белој кући.

Када се ови потези сви повежу, тек онда постаје јасно колико је мир између САД и Русије заправо нормална ствар. Иначе не би сви ти силни промотери дегенерације били толико против тога.

 

Iskupljivanje Haškog tribunala

dw.com

Iskupljivanje Haškog tribunala | Politika | DW

Deutsche Welle (www.dw.com)

6-7 minutes

---

Novom procesu prethodila je ratna i pravosudna priča, duga već blizu tri decenije. Dvojica optuženih bili su na čelu Državne bezbednosti Srbije na početku i svih godina rata u kojem je u krvi završen raspad bivše Jugoslavije. Oni su od 1991. do 1995. godine, prema haškoj optužnici, osnivali, naoružavali, organizovali obuku i finansiranje tajnih policijskih i paravojnih jedinica, čiji pripadnici su svoj ratni put obeležili ubistvima i progonom nesrpskog stanovništva s ciljem njihovog trajnog uklanjanja, najpre s područja Krajine i Istočne Slavonije u Hrvatskoj, a potom iz opština Sanski Most, Bijeljina, Bosanski Šamac, Doboj, Zvornik i Trnovo u Bosni i Hercegovini.

Uhapšeni su 2003. nakon što su pripadnici „Crvenih beretki", jedinice koju su uz „Škorpione", „Arkanovce" i „Martićevu miliciju" osnovali Stanišić i Simatović, pripremili i izvršili ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića.

Suđenje im je počelo tek 2009. godine. Počelo bi i ranije, ali je dugo odlagano zbog bolesti prvooptuženog Jovice Stanišića. Iz istih razloga je nekoliko puta prekidano (jedanput na celu godinu dana) da bi se konačno završilo 30. maja 2013. odlukom Pretresnog veća holandskog sudije Alfonsa Orija da obojicu, bez obzira ma to što je tužilaštvo za njih tražilo doživotni zatvor, oslobodi svake krivice. Prema obrazloženju u presudi, donesenoj većinom glasova veća, njihovi postupci nisu bili „konkretno usmereni na činjenje zločina".

Šta je „konkretna usmerenost"?

Ta formulacija postaće čuvena u hronici presuda Haškog tribunala i oko nje su se lomila i verovatno će se još lomiti pravosudna koplja. Takvo obrazloženje ne postoji u praksi Haškog tribunala. Sam taj pojam, princip, standard ili doktrinu uveo je tadašnji predsednik ovog međunarodnog suda, američki sudija Teodor Meron, čiji autoritet i uticaj je bio presudan i u donošenju oslobađajućih presuda generalima Hrvatske vojske i policije Anti Gotovini i Mladenu Markaču i načelniku Generalštaba Vojske Jugoslavije Momčilu Perišiću.

Haški tribunal je od svog postanka bio izložen kritikama i osporavanju, dugi niz godina otkako je osnovan napadali su ga nacionalisti svih strana, oni koji su optuženi za ratne zločine uzdizali kao junake i nacionalne heroje. Međutim, otkako su između novembra 2012. i juna 2013. izrečene oslobađajuće presude Gotovini i Markaču, Perišiću i Stanišiću i Simatoviću izložen je oštrim kritikama institucija i pojedinaca, koji su prethodno u svemu podržavali Haški tribunal i njegovu međunarodnopravnu i humanu misiju. Ti kritičari složni su da su oslobađajuće presude petorici optuženih drastičan prelom u istoriji Haškog tribunala i da su u nepomirljivoj protivrečnosti sa Statutom i dotadašnjom pravosudnom praksom tog suda.

Kritikama i debatama oko „nove prakse Haškog tribunala" doprinelo je naročito pismo danskog sudije Frederika Harhofa, koji je optužio tadašnjeg predsednika Tribunala, američkog sudiju Teodora Merona, da je vršio pritisak na sudije da donesu oslobađajuće presude u sva tri predmeta.

U isto vreme, udruženja žrtava i humanitarne organizacije sa prostora bivše Jugoslavije, među kojima su bili Savez novinara BiH, Centar za humanitarno pravo iz Beograda i Inicijativa za humanitarno pravo iz Zagreba, uputili su peticiju tadašnjem generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija Ban-Ki Munu, sa zahtevom da se ispita Meronova uloga u donošenju oslobađajućih presuda. Međutim, Meron je ponovo imenovan za predsednika Haškog tribunala, ali je dve godine kasnije, žalbeno veće pod predsedništvom italijanskog sudije Fausta Pokara donelo odluku da se Stanišiću i Simatoviću poništi oslobađajuća presuda i da im se ponovo sudi.

Groteskne presude

Nešto se, dakle, ipak zbilo, ali i nametnulo mnoštvo pitanja. Žalbene presude, ako ne vraćaju na reviziju procesa, su definitivne. Tako oslobađajuće presude Gotovini i Markaču, kao i Perišiću ostaju zauvek. To je paradoksalno, kako po komentatorima haških suđenja, tako i po sudu nekih haških sudija. Na primer, sudije Pokar i Karmel Ađijus, koji su bili protiv oslobađajuće presude Gotovini i Markaču (odluka je donesena glasanjem 3:2 petočlanog žalbenog veća), rekli su da je ta presuda „suprotna svakom poimanju pravde", „groteskna" i da je donesena „prema nekim drugim, a ne pravnim, motivima", isto kao i presuda generalu Perišiću, kad je i prvi put u cilju oslobađanja od krivice upotrebljen famozni „Meronov standard" – „neusmerenosti na činjenje zločina". Tom standardu analogan je princip „200 metara" po kojem su u suštini oslobođeni Gotovina i Markač, a koji se može svesti na sledeće: ako artiljerijska granata padne 200 metara od vojnog cilja i pobije civile, to nije „usmerenost na zločin" niti protivpravno granatiranje grada, nego legalan promašaj.

Žalbeno veće Haškog tribunala, u kojem nije bilo Teodora Merona, u decembru 2015. ne samo da je poništilo prvostepenu presudu Stanišiću i Simatoviću, nego i utvrdilo da doktrina „konkretne usmerenosti" jednostavno ne postoji u međunarodnom pravu. Da je tako zaključeno dve i po godine ranije – 28. februara 2013. – kad je prvi put sudija Meron izgovorio tu sintagmu, Momčilu Perišiću bi verovatno bila potvrđena kazna od 27 godina zatvora.

Zato se nameće zaključak da je odluka da se Stanišiću i Simatoviću poništi oslobađajuća presuda donesena po tom principu i da im se ponovo sudi, izvesno „vađenje", iskupljivanje Haškog tribunala za neopravdane oslobađajuće presude. Valja jedino napomenuti da će ovo iskupljivanje obaviti „Mehanizam za međunarodne krivične sudove", pravni naslednik Haškog tribunala.

Na ponovljenom suđenju može se očekivati da će logika „konkretne (ne)usmerenosti" biti zamenjena logikom pitanja da li bi bilo zločina, navedenih u optužnici i dokazanih i na prvom suđenju, da nisu osnivane jedinice koje su ih počinile, uz finansijsko ulaganje i logističko opremanje i svestrano pomaganje optuženih. Uz to, novo Pretresno veće će valjda uočiti i jednu potpuno jasnu činjenicu: da je osnivanje, naoružavanje, obuka i upućivanje paramilitarnih formacija na teritorije drugih država u najmanju ruku kažnjivo delo.

 

НОВА НАТО ПРОПАГАНДА У СРБИЈИ КРОЗ ИЗЈАВЕ И СЕРВИЛНО ПОСТУПАЊЕ ПОЛИТИЧАРА

fsksrb.ru

Митар Ковач - НОВА НАТО ПРОПАГАНДА У СРБИЈИ КРОЗ ИЗЈАВЕ И СЕРВИЛНО ПОСТУПАЊЕ ПОЛИТИЧАРА | Фонд Стратешке Културе

Митар КОВАЧ

13-17 minutes

---

Тренд испуњавања намера и жеља НАТО остварује се нажалост помало и прикривено у Србији. НАТО пакт је прошле године, Законом о ратификацији ИПА споразума, у Србији добио слободу кретања, имунитет свих припадника НАТО пакта, дипломатске привилегије по Бечкој конвенцији, а чак су уговорене размене поверљивих информација и опреме.

Поставља се питање зашто Влада Србије још увек није донела закон којим би се потврдио Споразум којим би се Српско-руском хуманитарном центру у Нишу дале идентичне привилегије какве су по ИПА споразуму добили припадници НАТО пакта? Такав однос би био коректан и израз уважавања воље српског народа према Руској Федерацији.

Вероватно због притиска са Запада, Влада Србије није доделила дипломатске привилегије представницима Српско-руског хуманитарног центра и то упорно одлаже. НАТО је до сада исцепкао српски етнички простор, окупирао Косово и Метохију а заузврат добија повлашћен статус својих припадника, док су Руси ту „…да помогну код тешких страдања, климатских непогода, пожара, земљотреса и свега осталог". Такав однос и дупли стандарди су не само недопустиви, већ нису ни у складу са политиком војне неутралности. Не само Српско-руски хуманитарни центар, него и припадници Војске Руске Федерације и Кине треба да имају исти статус у Србији као припадници НАТО пакта. Свако избегавање таквог односа јесте аргументација за аналитичаре који тврде да се у Србији спроводе мере сарадње са НАТО које нису транспарентне нити су у складу са стратешким опредељењима војне неутралности. То се што пре треба решити и јасно исказати у новим стратешким документима националне безбедности Србије. Било би национално оправдано да Русија и Кина контигентом војних снага уђу у састав КФОР-а. Србија не треба да постане плен НАТО пакта него држава у којој се војна неутралност баштини на крајње транспарентан начин.

Премијер Александар Вучић изјавио је да Србија остаје војно неутрална, али да нам је „…НАТО потребан као савезник да штити и чува српски народ на Косову и Метохији". Такву реторику примењивала је и прошла власт, чиме се индиректно изражава „захвалност" што су ту. Вучић је на критике које су се појавиле у медијима, а долазе и из дела опозиције, због споразума Србије са НАТО и различитим олакшицама за Алијансу, узвратио да је реч о политичком лицемерју оних који се бусају као заштитници Косова и Срба на Косову, а нису били у стању „ни џамије да одбране".

Треба рећи јасно да НАТО није заштитник Срба на Косову и Метохији. НАТО је окупирао нашу јужну покрајину и под окриљем њњгових снага је са Космета прогнано преко 230.000 Срба, учињен погром и уништавање црквене и културне баштине. НАТО је створио лажну државу Косово и ту је остао да покуша да је учини функционалном и да базира своје снаге у будућности. Србија треба да учини све да се процес преговора врати под окриље УН у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН. У складу са тим потребно је да се у састав снага КФОР-а укључе и оружане снаге других државе које нису чланице НАТО. Жалосно је да на томе нити инсистира нити шта чини Влада Р. Србије.

„Тражимо од НАТО-а да заштити Србе на северу Косова, а нећемо да му дамо да дође на север Косова? А где сте уопште видели те НАТО војнике? Нама је НАТО потребан као савезник и да чува наш народ на Косову, да га не би чували ти лицемери", рекао је Вучић. „Немој да држе предавања они који су донели све најгоре и најпогубније одлуке за ову земљу, они који би сутра да врате ову земљу у изолацију и они који би сутра да Србију уведу у неке нове сукобе… Само нека ми не држе предавања, јер морају да нешто науче, ураде, па онда држе предавања и придике", поручио је.

Поводом полагања заклетве председника Србије, Александар Вучић је на конференцији за новинаре изјавио да би Србија уласком у НАТО решила велики део својих проблема, али би то било против воље 75 одсто народа (што није тачно). С друге стране, и оних 70 одсто који желе да будемо уз Руску Федерацију треба да размишљају о томе где нам је тржиште и да од нечега мора да се живи, рекао је Вучић на предавању студентима на Факултету за безбедност. Аргументи да Србија има велику робну размену са ЕУ су привид, јер та размена је диригована и израз послова који нису профитабилни у тим развијеним државама. Објективни економисти указују на стратегију која треба да почива на равноправној сарадњи са свим тржиштима света, те да не користимо могућности које нам се пружају на евроазијском простору. Такође, сва објективнија истраживања говоре о томе да НАТО нема већу подршку од 15 одсто, али политичари се труде да кажу више, као да их је срамота и као да ће им замерити ментори са Запада што имају „такав народ".

Вучић је нагласио у том смислу да је циљ Србије да одржимо нашу војну неутралност, да уђемо у ЕУ, али и да имамо најбоље могуће односе са Руском Федерацијом и Кином. „До сада смо успели у томе. Имамо изјаве и признање и Путина и Рогозина да Србија и Русија нису имали никада боље односе. Из САД и ЕУ поручују да никада бољу сарадњу нисмо имали, а о односима са Кином и да не говоримо", рекао је Вучић.

Такво опредељење на дуже стазе неће дозволити ЕУ и питање је дана када ће то поставити као услов за даље интеграције у ЕУ. Народ те уцене неће прихватити и то је повољна околност која иде у прилог тези да нам не треба ЕУ без Косова и Метохије, нити ЕУ која упорно спроводи санкције према Русији, као припрему за војно супротстављање. Таква ЕУ јесте за Србију фашистички пројекат са нешто промењеним методама деловања.

Премијер Србије каже да се „… на глобалном плану осим САД, Кине и Русије као велика сила намеће и Европа без Велике Британије, да ће се убудуће инсистирати да се не зна ко је шеф ЕУ, али да је свима јасно ко је то." Српском народу не треба ЕУ са доминацијом Немачке, већ Европа на поставкама Де Голове визије о Европи слободних народа и држава, где неће бити подела и припремања рата. Оваква ЕУ и стање небезбедности, по много чему, неодољиво подсећају на приод пред Други светски рат.

За велику је критику и Вучићев став о томе да је „… данас задатак немачких и осталих дипломата да Европу постављају као економску и политичку глобалну силу, али доћи ће тренутак да се развије Јункерова идеја о стварању европске војске." Коме треба европска војска и за шта би била намењена? Сигурно за даљи поход на исток и одбрану од „руске опасности". Веома је јадно наседати на такву немачку пропаганду. То није Јункерова него Хитлерова идеја о „новој Европи", са доминацијом Немачке. Европа није Немачки забран нити ће икада бити. Србији и српском народу не треба тзв. европска војска нити ЕУ као протекторат Немачке. У Европи слободних народа и држава место треба да имају баш све државе Европе, на равноправним основама, без подела на исток и запад. Свака подела на „Немачку ЕУ" и Русију и друге државе које нису чланице јесте пут у сукобе и ратове са огромним последицама.

Какво право полаже Немачка да управља Европом више од САД, Русије и Кине? Када год је Немачка својом моћи прелазила границе своје државе и примењивала различите врсте насиља, настајале су последице по мир и безбедност у свету. После два светска рата у прошлом веку, да има имало морала и поштовања према жртвама, власт Немачке се не би постављала на овако агресиван начин нити би слала своје војнике ван граница националне територије. Треба погледати снимак о деловању на Косову и Метохији након уласак на српску земљу, па ће све бити јасно каква је крвожедност немачког војника према Србима и дан-данас. Као да та мржња код њих никада није ни престала. Након два рата против српског народа, немачки официр је у Призрену убио двојицу цивила када су 1999. ушли на Космет, а да никада тај злочин није процесуиран на прави начин.

Напротив, поиграли су се мученичком смрћу страдалих који су убијени на зверски начин. Тих дана, јуна 1999. године, Срби у Призрену су буквално били под двоструком окупацијом – пристиглих терориста УЧК и немачког КФОР-а који се отворено ставио на њихову страну. Сниматељ једне стране телевизије, Игор Шаљењевић, забележио је камером тог 13. јуна 1999. године у јутарњим сатима потресно, нечувено, безразложно убиство Жарка Андријевића из Призрена, портира у „Косово-вину", и Славка Веселиновића Босанца, избеглицу из Босне и Херцеговине, радника Електродистрибуције у Призрену. Они су тог јутра жутом „Ладом" кренули да напусте град због апсолутне несигурности која је претила од стране Албанаца у Призрену и Метохији.

Пристигли немачки КФОР је проценио да су им Жарко Андријевић и Славко Веселиновић опасност. У том моменту немачки потпоручник КФОР-а на пункту, Давид Ферк, први пут после Другог светског рата ван Немачке издаје наредбу својим војницима да се на Србе цивиле отвори ватра. Након тога немачки војници испаљују равно 220 метака из аутоматског оружја у Андријевића и Веселиновића, како је то званично на суду у Кобленцу у Немачкој записано.

Радник међународне организације „Wоrld Vision", који је помагао смртно рањеном Андријевићу, казао је да су задње Жаркове речи биле: „Ја сам Србин, ја морам да умрем".

Али, још док је био смртно рањен у ауту Жарко последњим атомима снаге, са исколаченим очима, изговара оно што се јасно чује на снимку Шаљењевића: „Не снимај ме, водите ме у болницу".

Случај убиства Андријевића и Веселиновића је судски процесуиран у немачком граду Кобленцу, одакле је потпоручник Давид Ферк – први Немац који је после Другог светског рата ван своје земље – наредио да се отвори ватра на људе цивиле.

Међутим, оптужница за убиство је пала у воду јер су судије дошле до закључка да су немачки војници наводно пуцали у самоодбрани. Одмах после тог судског процеса, немачки министар одбране Рудолф Шарпинг одликовао је Давида Ферка златним орденом Крста части Бундесвера за „беспрекорно испуњење војничке дужности".

На суђењу у Кобленцу, Давид Ферк је казао: „Нисам убио зато што сам хтео, већ зато што сам морао – и погодио сам право у мету". Шта додати на такво суђење и фашистичко оправдање разлога безобзирног убиства.

Немачки безобразлук и „заборав злочина" иде до те мере да траже обнову гробаља где су сахрањени фашисти, чак и у Шумарицама, код Крагујевца. То је доказ да нема истинског покајања за злочине које су починили над српским народом и још траже да откупе пољопривредно земљиште по Војводини и поврате имања фолксдојчера а да никада не плате ратну одштету.

Недопустиво је даље пузајуће испуњавање налога и захтева НАТО и урушавање виталних националних интереса. Лажна Вучићева дилема „да ли требамо живети за своје дедове или унуке" је фиктивна, као и „небеска Србија или будућност". Србији треба и једно и друго, поштовање предака и потомство. Без части и поноса на своје претке нема нам будућности. Срби нису аморфна маса, којој се душа може одстранити, да као „зомбији" лутамо овим наопаким светом без сазнања о томе ко смо и какве светиње чувамо.

Свети цар Лазар је изабрао Царство небеско, а без њега не би нас данас ни било, нити би било ни Србије. Косово и Метохија се данас не може силом вратити у уставно-правни поредак Србије, али ће се променити околности када нестане снага и утицај оних који су га окупирали. НАТО и ЕУ су пролазне категорије и неће проћи много времена када ће отићи у историју као омражене и неправедне организације и хегемонистички системи. И већина поштених Албанаца на Косову и Метохији знају да живе на српској земљи, да ће се држава Србија вратити на тај простор, као што се враћала више пута кроз историју. Космет је фашистичка Немачка 1941. године након окупације припојила тзв. Великој Албанији. Срби су повратили слободу над тим делом Србије 1944. и 1945. године.

Немачке јединице на Косову и Метохији 1943. године

Након окупације Косова и Метохије 1999. године и вештачке државе Косово доћи ће поново слобода и вратиће се Србија на тај простор. Они који су се нелегално населили на Косово и Метохију и који су под претњом и уценом откупили српска имања, мораће да се врате тамо одакле су и дошли. Зато власт у Србији не треба да жури да „решава статус Косова и Метохије" по мери Запада. То ће решити неке наредне генерације способније од ових данас, у сваком смислу. Нема право нико да им ускрати међународни правни основ да поврате суверенитет над Косовом и Метохијом, као српском земљом.

Стратегија ЕУ за Косово и Метохију јесте суштинско и формално отцепљење од државе Србије. То народ мора да зна и лако ће донети одлуку да ли му треба таква ЕУ, за коју српски политичари као опчињени говоре „да нема алтернативу и да је Србија чврсто на европском путу". Можда они јесу на таквом европском путу, као и камарила чиновника у джавној управи, која ради тај посао, али српски народ засигурно није на том путу са њима и то ће показати у одлучним тренуцима. Манипулацијама, дуплим стандардима, уценама се све више ближи крај јер су тзв. преговори и другачија решења били у функцији лагане предаје тог дела Србије. То народ препознаје и неће подржати такав однос и то је скупо наплатио прошлој а вероватно ће се слично десити и са актуелном влашћу, у колико се оглуши о виталне националне интересе.

Да се српски народ кроз историју руководио логиком „бољег живота" и заборављао веру и духовне вредности, данас вероватно не би било ни српског народа ни државе.

Добро је да политичари одустану од тих „материјалних аргумената" јер их народ не разуме и неће им поверовати. У тим речима ће препознати њихово полтронство, поданички однос и елементе издаје националних интереса. Нико нема право да одузме и узурпира право народа на његове одлуке. Зато питање Устава и Косова и Метохије тражи референдумско изјашњавање народа а не договор и разговоре тзв. политичких елита, које нажалост и не постоје у Србији. Већином су то „интересна удружења" јер већина истинске интелигенције није у политичким странкама. Политичарима и странкама народ не верује и стално живи под оптерећењем у којој мери ће они изневерити јавно дата обећања.

____________________________________________________________________________________________________

ИЗВОРИ:

1. www.pravda.rs/2016/12/16/predsednicki-kandidat-upozorio-vucica-i-nikolica-ne-rugajte-se-vise-rusima/

rs.sputniknews.com/srbija/201602161103273155-vucic-nato-sporazum/

2. stanjestvari.com/2017/05/22/vucic-srbija-bi-resila-probleme-ulaskom-u-nato-ali/
3. www.youtube.com/watch?v=X5btPF2Nqf4

srbin.info/2015/06/13/ubili-srbe-za-nagradu-na-danasnji-dan-1999-godine-nemci-ubili-dvojicu/

srbin.info/2015/06/13/ubili-srbe-za-nagradu-na-danasnji-dan-1999-godine-nemci-ubili-dvojicu/

Генерал-мајор у пензији проф. др Митар Ковач

 

iskra.co

ТОМАНОВИЋ: Није испуњен ни један циљ због којих је Трибунал основан

2 minutes

---

04.06.2017. - 13:30

 

Фото: РТРС

Адвокат Зденко Томановић, који је пред Хашким трибуналом бранио бившег предсједника СР Југославије Слободана Милошевића, оцијенио је да ниједан од задатака због којих је Трибунал основан није испуњен.

Он је, поводом чињенице да Трибунал званично завршава свој рад 19. децембра ове године, истакао да тај суд није допринио суочавању са прошлошћу, нити успостављању сарадње и повјерења у региону.

„Напротив, од почетка рада продубљује неспоразуме. Ни жртве нису добиле сатисфакцију. А на крају Трибунал није светској јавности послао поруку како би требало да изгледа међународна правда", рекао је он за „Вечерње новости".

Адвокат Ратка Младића Бранко Лукић сматра да Трибунал није тежио да утврди истину.

„Настојао је да осуди и оптужи, односно да победи у утакмици у којој су највећи губитници Срби, јер их је највише оптужено и осуђено", рекао је Лукић.

Хашки трибунал основале су УН 1993. године да пресуди актерима сукоба на Балкану.

Током рада тог суда оптужено је 161 лице од којих је више од половине Срба.

Када се саберу казне затвора Србима је „припало" више од хиљаду година робије.

Тамо је умро Слободан Милошевић, не дочекавши крај процеса, а у притворским јединицама умрла су још четири Србина.

РТРС, Срна

Тагови: Зденко Томановић