Sto advokata tuži NATO

alo.rs

Sto advokata tuži NATO - alo.rs

Alo!

3 minutes

---

Autor: R. Briza | 30.09.2017. 05:45

Advokat Srđan Aleksić, šef pravnog tima inicijative za pokretanje tužbe protiv 19 NATO zemalja koje su bombardovale Srbiju, ponovio je juče da radi na okupljanju međunarodno pravnog tima za pisanje te tužbe, da je već dobio podršku advokata iz Rusije, Kine, ali i iz zemalja EU, kao što je to najavio za "Alo!" u junu ove godine.

Foto: Profimedia.rs

Neophodno je animirati međunarodnu javnost i kolege. Pokretanje 19 tužbi protiv zemalja NATO, prevelik je zalogaj samo za srpske advokate. Za to je neophodan jak međunarodni tim - naveo je on.

On je istakao da će njegov tim imati sasvim drugi pristup i zato želi da okupi međunarodni tim advokata, uključujući i advokate iz NATO zemalja, a sledeće godine planirano je da bude održan naučni kongres u Beogradu, koji bi okupio ljude koji se bave tom problematikom, kako bi se našao najbolji način za podnošenje tužbe.

- Samo sa jednim jakim međunarodnim timom od najmanje 100 advokata ili poznatih advokatskih kancelarija koje žele da nam pomognu, možemo da uspemo. Građani Srbije tokom bombardovanja bili izloženi uticaju velikog broja ne samo kancerogenih, već i drugih otrovnih materija. Rezultati analiza posledica tog bombardovanja će biti osnov za pisanje tužbe, za šta je predviđen period od dve godine - kazao je Aleksić. Kako je on nedavno rekao za "Alo!", "znamo da su ranije sve tužbe u Italiji, Nemačkoj, Kanadi bile odbacivane, ali sada smo u mnogo boljoj poziciji zbog presuda koje su stigle u međuvremenu."

- U Italiji je 45 karabinjera dobilo odštetu na sudu jer su tokom misije na Kosovu oboleli od karcinoma, zašto i naši građani ne bi dobili pravdu. Imaćemo pomoć domaćih i svetskih eksperata, kao i advokata iz Turske, Rusije, Kinem, Italije..., i svi će raditi besplatno - naveo je on.

Aleksić napominje da je početkom septembra na naučnom skupu u Cirihu, posvećenom ovoj problematici, govorio o slučaju Srbije i dobio podršku švajcarskih i nemačkih naučnika, koji su izrazili želju da se uključe u inicijativu pokrenutu u Srbiji, jer od 2006. godine ukazuju na štetne posledice bombardovanja Srbije osiromašenim uranijumom. Inicijativi, koju je u februaru pokrenula Srpska kraljevska akademija naučnika i umetnika, a koju je podržalo 150 stručnjaka i ljudi iz sveta nauke, kasnije se pridružilo i oko 100 iz SANU.

 

Savo Štrbac o presudi kapetanu Draganu

Savo Štrbac o presudi kapetanu Draganu

utorak, 26. sep 2017, 23:00 -> 23:51

Izvor: RTS

 

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2017/09/26/10017630/Strbac-260917.mp4

Predsednik dokumentacionog centra "Veritas" Savo Štrbac rekao je za RTS da presuda kapetanu Draganu od 15 godina zatvora neutemeljena i politička.

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/11/region/2884473/savo-strbac-o-presudi-kapetanu-draganu.html

На Косову и Метохији има 1350 црквених здања – на сваких 2,5 километра по неки белег наше прошлости!

facebookreporter.org

На Косову и Метохији има 1350 црквених здања – на сваких 2,5 километра по неки белег наше прошлости! – СРБски ФБРепортер

РЕДАКЦИЈА

5-6 minutes

---

ДРУШТВО

Илустрација/колаж: СРБски ФБРепортер

Редакција СРБског ФБРепортера: Преносимо текст који  је изворно објављен у Политици 2003. године (пре него што је кренула отворена издаја државног и црквеног врха). Текст, међутим, нисмо могли да пронађемо на сајту Политике али ипак је о њему остао траг на сајту: www.antic.org одакле смо га и преузели.

***

СА АУТОРОМ КАРТЕ СРПСКЕ ДУХОВНЕ БАШТИНЕ НА КОСМЕТУ

Против заборава

Са овом мапом културе картограф „Политике" Љубиша Гвоић жели свету да појасни српску прошлост и садашњост

ЉУБИША ГВОЈИЋ

„Можемо ми свету колико год хоћемо да причамо да је на Косову и Метохији 1350 православних цркава и манастира, свет ће нас, иако је то неспорна истина, тешко схватити док му, како се каже, црно на бело не покажемо да је тако. Управо због тога пре четири године направљена је карта коју смо назвали „Српски белези на Косову и Метохији" и коју је објавио Републички завод за заштиту споменика културе.

Прављена 13 година, али објављена у малом тиражу, ова карта – иако је доживела два издања – није имала одјека каквог би било нормално да има, јер је она први документ који је и графички показао колика је распрострањеност и густина белега српске духовне баштине на Косову и Метохији", каже Љубиша Гвоић, картограф нашег листа, чија је нова карта под називом „Српска духовна баштина на Косову и Метохији" представљена на овогодишњем београдском Сајму књига.

Допуњавајући своју претходну мапу четири године, Гвоић је, како каже, податке за ову „мапу која не пристаје на заборав" скупљао из историјских књига, монографија, историја уметности, новина, претачући тако на један комад хартије податке који би, кад би се сабрали у књигу, чинили зборник од најмање 5.000 страница.

„Новине су, на жалост, у блиској прошлости биле поуздан извор података о рушењу православних споменика културе и духовности на Косову и Метохији", објашњава картограф чија ће карта, управо објављена у издању Информативне службе Српске православне цркве, бити штампана у тиражу од 10 000 примерака. Срушеним и оштећеним црквеним здањима посвећена је посебна, мала, мапа на великој карти, на којој се налази и списак уништених споменика културе и духовности на Косову и Метохији.

Шта је све забележено на овој уникатној карти која је, за разлику од оне објављене пре четири године, прва ћирилична карта те врсте код нас?

На овој мапи – која би, како каже Љубиша Гвоић, „политичарима могла да послужи као путоказ за решавање кризе на Косову и Метохији, јер ако су народи различитих вера и култура могли на овом простору вековима да живе заједно, свакако то могу опет, само треба пронаћи прави модел, што спада у посао политичара"– забележено је укупно 1994 топонима. Кад се њихов број подели са површином Косова и Метохије види се да се, отприлике, на сваких 2,5 километра налази неки белег српске прошлости на овом простору. Црква, манастир, гробље, кула, властелински дворац… 

На карти је 1181 црква, 113 манастира, 48 испосница, осам спомен-капела и спомен-костурница. То је, подсећа аутор карте, 1350 црквених здања, сећајући се да му је „један Рус у Хиландару рекао да у целој пространој Русији нема више од 1200 православних манастира„.

 

Кликните на слику ради увећања

Претпостављајући да би на Космету – иако тај израз нерадо користи, сматрајући га уступком западним медијима и негирању чињеница о настанку Метохије – „било још више древних православних светиња да их у прошлим вековима освајачи нису рушили, подижући од материјала са разрушених здања џамије, мостове, воденице, куће, бунаре, школе, амбуланте, па чак и један јавни нужник", Гвоић каже да је број светиња доказ неспорног српског присуства на овом делу Балкана.

Осим црквених здања, на карти су убележена и 534 стара српска гробља, 96 тврђава и старих градова и 14 двораца српске властеле, каже аутор мапе која би, како се очекује, ускоро требало да се појави и на енглеском језику, изражавајући огорчење што су у блиској прошлости мета сепаратиста били чак и споменици културе од изузетног значаја.

Откривајући да му је још неостварени сан да направи атлас Српске православне цркве, од примања хришћанства до данашњих дана, Гвоић каже да већ припрема две нове карте. Прва ће бити сведочанство о принудној забрани повратка Срба у северозападни део Метохије после Другог светског рата, коју припрема у сарадњи са Архивом Србије, а друга доказ о присуству Срба у Западној Славонији и пре Велике сеобе Срба из 1690. године.

М. Кубуровић

————-

НАПОМЕНА: први пут објављено на СРБском ФБРепортеру 2011.године, приредила Биљана Диковић

Категорије:ДРУШТВО, Документи, ИЗ НАШЕ ИСТОРИЈЕ, ИСТОРИЈА, КОСОВО И МЕТОХИЈА, КУЛТУРА, ПРАВОСЛАВЉЕ, MAIL - RSS FEED

Tagged as: КОСМЕТ, Косово и Метохија, fb reporter, fbreporter, fejsbuk reporter, istorija, pravoslavlje, Srbija

 

Бошко Обрадовић: Постоји ли у Србији људско и демократско право да се чује и друга страна?

nspm.rs

Постоји ли у Србији људско и демократско право да се чује и друга страна?

Бошко Обрадовић

5-6 minutes

---

Протест Двери и Здраве Србије испред ТВ ПИНК, Владе Србије, Председништва и РТС био је, између осталог, значајан и по томе што је у потпуности оголио медијску и политичку сцену Србије и показао како функционише систем власти и медијски мрак под којим живимо.

Ево неколико основних закључака:

1.   Готово сви медији у Србији пренели су исфабриковану вест са ТВ ПИНК о пребијању новинарки  и ова измишљена и монтирана вест ТВ ПИНК скоро свима је била једина информација са протеста.

2.   Ретко ко из медија се позвао на извештавање свог новинара са терена, иако је већина медијских редакција имала своје извештаче са сва четири места протеста, који је - без икаквих инцидената - трајао укупно шест сати. 

3.   Готово нико из медија који су пренели наметнуту вест са ТВ ПИНК није позвао никога из Двери као организатора протеста да чује и другу страну.

4.   Не само да је ТВ ПИНК направио ванредну емисију посвећену искључиво нападу на Двери под називом „Звери из Двериˮ, која је уживо трајала више од пет сати, већ су се у медијску хистерију против Двери укључиле апсолутно све снаге владајућег режима.

5.   Из извештавања медија се уопште не види шта је била тема нашег протесног скупа, ко је све говорио, какви су захтеви изнети и да на протесту - који је на четири локације и уз протестну шетњу централним београдским улицама трајао пуних шест сати - није забележен нити један инцидент.

 За Двери и Здраву Србију, два народна посланика, од којих је један и председник парламентарне странке опозиције и једног председника општине у Србији, Дневник 2 РТС је био затворен, али је зато у том термину уживо гостовао један од главних промотера идеологије хомосексуализма у Србији, Горан Милетић.

Све ово згодно дође да се медијски сакрије режимски улазак у власт са ратним злочинцима на КиМ, лажна вест да је Путин подржао Српску листу и сарадњу са шиптарским терористима,  организација већ друге геј параде у Београду ове године, истина о ономе што су на протесту причали раднички лидери из Врања, Ниша, Аранђеловца и Београда, ојађени у пљачкашким приватизација за које још увек нико није одговарао.

Шта је заправо највише заболело владајући режим? Једина опозициона политичка снага која се усудила да изађе на улице, јавно позове народ да крене у све масовније протесте против власти и изнесе истину о Вучићевој политици и стању у држави – јесте Српски покрет Двери, са својим партнерима Здравом Србијом, Удруженим синдикатима Србије „Слогаˮ, Удружењем синдиката пензионисаних војних лица Србије и Народним покретом „Отаџбинаˮ са Косова и Метохије. Заболело их је и то што су подршку протесту испред ТВ ПИНК и петицији за забрану ријалити програма у Србији дали и председници Војног и Полицијског синдиката Србије.

Шта им је још толико засметало да су морали да покрену целу медијску машинерију власти?

ПРВО, одбрана ТВ ПИНК је питање одбране власти. Пад ПИНК-ове ружичасте стварности и пропаганде означио би и пад СНС са власти.

ДРУГО, покушавају да на овај начин водеће представнике опозиције и најјачу скупштинску опозицију етикетирају као насилнике и фашисте како би зауставили несумњиви раст нашег рејтинга међу опозиционим бирачима.

ТРЕЋЕ, уплашили су се стварања новог опозиционог савеза у који би ушле политичке странке, групе грађана, синдикати, радници, војни ветерани, пензионери и сељаци. 

ЧЕТВРТО, веома им је важно да у повоју убију сваку идеју већих демонстрација против власти које несумњиво следе ове вреле јесени пред градске изборе у Београду, где власт не може лако да победи или покраде изборе.

ПЕТО, они који су симбол политичког и сваког другог насиља покушавају да оптужбе за насиље пребаце на оне који са тим доказано никада нису имали никакве везе и скину са себе одговорност за бројне случајеве насиља широм Србије. 

Имамо доказане случајеве насиља од стране представника СНС у Београду, Суботици и Костолцу, Србијом харају криминалне екипе СНС које пребијају опозиционаре на свим локалним изборима у Србији, за шта нико до сада није одговорао, а једно измишљено насиље Двери предмет је читаве медијске помпе против нас.

Из свега наведеног могу само да закључим да је опозициони протест Двери и Здраве Србије више него успео и да га треба поновити. То је очито оно чега се једино плаши ова кукавичка власт: политичке храбрости да им се супротставимо. То је пелцер успеха и ми смо кренули тим путем у стварање једног широког народног опозиционог и патриотског савеза. Реакција власти нас уверава да смо на добром путу.

Аутор је народни посланик и председник Српског покрета Двери

 

rs.sputniknews.com

Америка губи моћ — то ће прво да се осети на Балкану

Sputnik

11-14 minutes

---

На Балкану никада нисте сигурни у територију или границе које имате или немате. Веома много зависи од великих сила. Присуствујемо процесу епохалних промена. Једна велика сила која је већ пар стотина година на сцени полако губи своју снагу, оцењује професор Миломир Степић.

„Ако се унапред не знају резултати дијалога о Косову и Метохији, онда он треба да постоји. То је озбиљно, државно питање, „пар екселанс" национално питање и ништа лоше из дијалога не би требало да изађе", изјавио је за Спутњик професор др Миломир Степић са Института за политичке студије.

Председник Србије Александар Вучић најавио је да дијалог почиње у октобру и да мора да буде жесток, озбиљан и толерантан. Које је Ваше мишљење?

— Мислим да се можда само мало закаснило са разговорима. Требало је покренути то питање пре 4-5 година. Преузете су многе обавезе, потписани су споразуми, било је усмених договора — као што смо чули од председника — који државнике таквог ранга обавезују. На иницијативу наших званичника укључиће се и Универзитет, САНУ, научни институти који се баве КиМ, СПЦ. Питање је да ли треба само да се верификује нешто што је већ замишљено као резултат и да се онда селективно издвоје мишљења која су на тој линији и да се каже: „Најеминентнији стручњаци подржавају неке одлуке које смо већ донели, а они који се супростављају томе биће маргинализовани, биће прећутани, биће у некој медијској магли, ако не и анатемисани". То не би било добро.

Да ли међународна заједница под „унутрашњим дијалогом" подразумева да Србија призна Косово?

— Оно што ми зовемо међународном заједницом то је западни део међународне заједнице који је све учинио да такозвано „независно" Косово буде независно и сада од њих треба да очекујемо неку непристрасност? Од тога нема ништа. Унапред се зна за шта ће се залагати и земље чланице НАТО-а и земље чланице Европске уније и ту не треба правити разлику — НАТО и Европска Унија — то су две стране исте медаље. Нама политичари Унију представљају као нешто позитивно чему тежимо, а НАТО баш и није. Често понављам: иста Немачка је у НАТО-у и у ЕУ. Није нас добра Немачка подржала у Европској унији, а она лоша је као у НАТО-у. Немамо ту шта да очекујемо. Најављује се и укључивање најјачих играча са Запада у будуће разговоре о КиМ. Ако сада питате мало дете да ли ће САД бити непристрасни рећи ће вам да преговарач то не може да буде ако је признао независност Косова.

Има ли места за САД у тим новим преговорима и где је ту Русија?

— Вашингтон је укључен свакако, утицајем на ЕУ која је испостава САД и ту илузију треба некако разбити. Кад дође до деликатне ситуације појави се неки њихов званичник и онда наручи шта би требало спровести и подсети на неке преузете обавезе. Тренутно се помиње име Кондолизе Рајс и унапред се зна на чијој ће страни бити. На само помињање да се укључе и друге стране, не само Русија, него и Кина или можда све чланице СБ УН, то прави проблем. Наши званичници говоре о притисцима које трпе да се Русија не укључи. Цела процедура и план да се САД укључе је да се фамозни, „малигни" утицај Русије са Балкана потисне.

Рамуш Харадинај је постао председник владе такозване државе Косово, Срби су добили три министарства. Очекујете ли икакав напредак и бољитак у животу Срба?

© AFP 2017/ ARMEND NIMANI

— Нека нам је са срећом са особом коју у једном моменту називају ратним злочинцем, а у другом се са њим прави влада. Политичари можда морају да вуку некакве потезе, а ми који се бавимо науком, гледамо са одвратношћу на такве ствари, али политика је политика. Да ли ће Србима тамо бити боље, то се увек најављује. Ако смо прихватили и Тачија, а не видим разлику сем у имену и презимену и физичком изгледу између њега и Харадинаја, онда можемо и ово. Наравно, тешко је Србима који тамо живе, поготову јужно од Ибра и јужно од Косовске Митровице. Ако се спасава голи живот и егзистенција, онда човек пристаје на много штошта. Иако се хвалимо да имамо министра пољопривреде морамо да будемо свесни да он не може аутономно да одлучује. Ако да субвенције српским пољопривредницима, да ли знате како ће албански да реагују? То је само мало замазивање стварности, биће јако компликовано, али сама прагматика не сме да нас води. Питање КиМ није само питање Срба који су тамо таоци. Политика мора бити оштрија, државничка, а не политикантска.

Харадинај и Тачи се диче косовском независношћу, али и они најављују унутрашње преговоре и референдум због дијалога са Београдом. Шта нам то говори?

— На Балкану никада нисте сигурни у територију или границе које имате или немате. Веома много зависи од великих сила. Присуствујемо процесу епохалних промена. Једна велика сила која је већ пар стотина година на сцени полако губи своју моћ. САД чине 25 одсто бруто домаћег производа света, то је водећа војна сила и даље, али њени савезници слабе, а то су пре свега европске земље. Оне заостају на светској сцени, њихово учешће у БДП-у пада, војна моћ је никаква и потпуно зависе од САД. На другој страни јачају друге силе. Балкан често називају „прецизни сеизмограф геополитичких потреса", јер све светске промене Балкан одмах осети. Дакле, доћи ће до неке промене и мислим да ће бити мало брже него што се на први поглед очекује.

Марк Галеоти из Института за Међународне односе подигао је прашину изјавом да је Балкан Русији међу најслабијим тачкама и да ће Москва свим могућим средствима покушати да се бори за свој интерес овде. Има ли у томе истине?

© AP Photo/ Божидар Вукићевић

— Геополитичка слика Балкана и границе су атлантистичка тековина. Западне силе, пре свега САД, желе да задрже статус кво. Ако неко дође са стране и хоће било какав, минимални утицај наравно да ће то Вашингтону сметати. Корен нестабилности Балкана је то што је он формиран у атлантистичком контексту — успостављене су вештачке границе које теоретичар цивилизација Семјуел Хантингтон назива неадекватним. Границе су корен сукоба, дакле, корен нестабилности и то је оно што се приписује Русији. Ако неко жели да поремети статус кво, јер има неки свој легитимни интерес, онда ће то Запад прогласити малигним утицајем.

Да ли можемо да кажемо да нас чека тежак период што се тиче односа са Хрватском по питању границе, као што сада Хрватска то има са Словенијом? Хоће ли нас стопирати на пријему у ЕУ?

— Учиниће нам услугу. Ја бих се захвалио Загребу ако то уради. Хрватска је земља која је упориште САД на Балкану, то је и у контексту оног интермаријума Балтик—Јадран—Црно море. Ту су три кључне земље — Пољска, која је антируска, Хрватска и Румунија. Хрватска је добила државу у титоистичким границама и то је корен сукоба који траје скоро три деценије. Сви ми који смо говорили да је то проблем, да ће то и даље бити проблем, били смо у праву. Хрватска, које има готово читаву јадранску обалу са острвима и заливима, грчевито се бори за сваку стопу од Пиранског залива на северозападу до Рта Оштра или Превлаке, на улазу у Боку которску. Дакле, Хрватска омета Словенију да изађе на отворено море, Црну Гору да уђе у међународне воде, омета улаз у Бококоторски залив, без обзира што све то има и то јој је дозвољено. Загреб је одбио да примени арбитражу, тј. иступио је из арбитраже у вези границе са Словенијом, а није само споран Пирански залив. Арбитражом је одлучено да се остатак границе на копну заснива на катастарским границама и то је опасно, јер ако Србија сутра пристане на арбитражу у вези са границом на Дунаву, чека нас да се катастарска комисија позове на претходну одлуку и каже да су катастарске границе државне границе. Управо је то оно што Хрватска захтева — то значи пресецање пловног пута Дунава, што значи да је велики део границе на нашој страни, са леве стране Дунава и на то Србија никако не сме да пристане.

Колинда Грабар Китаровић најавила је да путује у Москву и да ће са Владимиром Путином разговарати о војној сарадњи Београда и Москве. Кажете да је Хрватска америчка испостава на Балкану, а ипак их плаши српско-руска сарадња?

© AFP 2017/ Emmanuel DUNAND

— Госпођа Китаровић је била службеник НАТО-а пре каријере председника државе, тако да она и у том контексту иде тамо.

У западним медијима се подигла прашина због вежби „Запад 2017". Зашто се западни званичници и НАТО плаше вежби које се одвијају на територији Белорусије?

— Те вежбе су на територији Русије и Белорусије. Зашто би Вашингтон то плашило? САД постављају ствари тако да је њихов национални интерес у било којој тачки планете — где год да се нешто одвија, они ће држати тензију међу својим савезницима, поготово у истуреним земљама бившег Совјетског Савеза. Њихове врло важне земље су три прибалтичке републике које су свеле руски излаз на Балтичко море на врло уску зону око Санкт Петербурга и изоловану зону Калињинградске области. Те земље су уплашене, знајући да ће, ако се Русија опорави и ако дође до неког сукоба, оне платити највећу цену.

Крајем октобра чека нас прича о Поглављу 31. који се односи на спољну политику и безбедност. Брисел ће инсистирати да им се придружимо у санкцијама према Русији…

— Улазите у неку заједницу држава. Они диктирају правила која већ постоје и ја ту немам никакав проблем. Европска унија је то што јесте. Правила су вам таква, ми смо увели санкције. Хоћете код нас? Морате да уведете санкције Русији. Ми можемо да кажемо да нећемо у Европску унију.

Шта ће Србија урадити?

© AP Photo/ Visar Kryeziu

— Србија, ако хоће да задржи неки делић суверености и независности, мора да гледа и не само своје интересе. Не смеју да се искључе неки историјски односи. Често нам се сугерише да искључимо емоције из политике, али то не може тако — више волим српску заставу од руске или америчке, више волим Авалу него Кавказ или него Алпе — то су емоције. ЕУ и НАТО су интеграције западне цивилизације, а ми не припадамо западној цивилизацији. Сам Хантингтон каже да је улазак земље, која није из те цивилизације у такву интеграцију, шизофрен и да рађа подељеност. Видимо са чиме се суочава Грчка која припада православној цивилизацији. Она је поморска, таласократска земља, која би се лакше уклопила у неки НАТО концепт него ми, па ипак има проблема као и Турска, тако да нас то чека. То је суштински разлог о којем треба да размишљамо.

Само 15 одсто сиријске територије је остало под терористима, америчка и руска војска релативно добро сарађују у том делу света, како је то могуће с обзиром на дипломатски рат?

— Не верујем да је та сарадња на терену јако добра. САД желе да ту остану, да се укотве и да сутра манипулишу и курдским питањем и питањем опстанка Ирака и сиријском државом. Они желе да сачувају кредибилитет на којем су Американци инсистирали када су 1999. године извршили агресију на нашу земљу. Тада су имали апсолутни, униполарни поредак који је сада већ релативан. Чак и ако изађу из Сирије биће у суседству, Израел је њихов експонент. Али ово је један преседан. Асадов режим је успео да се одбрани од онога што је већ била свршена ствар, земља је успела да се одбрани од америчке пешадије. Код нас су то били Албанци и Хрвати, а у Сирији разне анти-асадовске групе. Тај преседан доводи кредибилитет САД у питање, кад он почне да се круни, онда долазе и унутрашњи проблеми. Дакле, ниједна империја није сишла са трона само зато што су је напали варвари споља, већ и зато што је имала унутрашње проблеме и трзавице, а видели смо повратак сукоба Севера и Југа у вези са рушењем споменика. На то су дошли и климатски, метеоролошки проблеми. То све ослаби државу.

 

Хојтова јаја

pecat.co.rs

Хојтова јаја – Печат – Лист слободне Србије

Никола Врзић

13-16 minutes

---

Како ће самит чланица БРИКС-а у Сјамену утицати на дијалог Београда и Приштине у Бриселу?

Брајан Хојт Ји, Американац, заменик помоћника њиховог државног секретара за наш део света који би они да претворе у свој, препоручио нам је оно што нам сами Американци не препоручују. Не стављајте сва јаја у исту корпу, рационално упозорава америчка мудрост. Хојт Ји нам нуди супротно од ове мудрости, дакле лудост: „Једном сам разговарао са једним званичником из региона и питао га: Зашто не ставите сва јаја у ЕУ корпу, односно зашто се не посветите 100 одсто критеријумима из аки коминотера (скуп свих прописа Европске уније), зашто седите на две столице у исто време?"

АМЕРИЧКИ НАЛОГ Заменик помоћника био је довољно тактичан па није открио на коју је земљу из овог региона мислио, али јасно је да није имао на коју другу земљу да мисли до на Србију, јер ниједна се на Западном Балкану не може осумњичити, макар и неоправдано, за недовољну посвећеност Хојт Јиевим препорукама колико то може Србија. Због тога је, уосталом, у Вашингтону и одлучено да се напокон крене у антируску офанзиву на Србију – писали смо о томе прошле недеље, после јавног позива сенатора Рона Џонсона да не доделимо дипломатски статус руским хуманитарцима у Нишу – и ова се анегдота коју је препричао Хојт Ји може схватити само као наставак тог америчког вербалног насиља које за циљ има да Србију одвоји од Русије и од саме себе како би је подвела америчким плановима за западни део Балкана.
Али задржимо се још мало на препоруци Хојта Јиа да сва наша јаја ставимо у исту (ЕУ) корпу, јер не пркоси она – препорука – само наталоженом народном искуству које налаже управо супротно, већ је и дозлабога контрадикторна свему осталом што нам је Хојт Ји поручио истом приликом. А поручио је, како је пренео „Танјуг", и да је „спремност за то (за интеграцију Западног Балкана у Европску унију) са стране европских институција оно што тренутно недостаје", па чак и да је „сасвим могуће да земље региона остану изван ЕУ, иако је од виталног интереса да их ЕУ има у свом чланству".
Преведено на српски, ово значи да нам Американци налажу да учинимо све што нам се каже како бисмо за награду добили чланство у Европској унији иако можда никада нећемо добити чланство у Европској унији. Краће речено, урадите оно што вам кажемо и тачка. Или…

САМИТ БРИКС-а Али није ово више 1999, или било која друга од претходних година неспутане америчке доминације и свемоћи. Не могу нам сада оно што су нам могли тада када су нас бомбардовали или нам, пре тога, уводили санкције само зато што нисмо поступили по њиховој заповести. И утолико је евентуално испуњавање Хојт Јиове препоруке о јајима још и глупље него што би било иначе, а ионако је надасве глупо.
Треба ли, наиме, да укажемо на очигледно? На стање полураспада у коме Европска унија грца већ годинама и излаз се не види па зашто бисмо уопште тамо тежили; на темељно љуљање америчког поретка и на Блиском и на Далеком истоку и на читавом простору између и у околини; на њихов војни пораз у Сирији и у Авганистану који је много значајнији и од Сирије и од Авганистана; на исцрпљеност њиховог економског модела који је у стању да произведе само све веће разлике између најбогатијих и свих осталих; на истовремени раст моћи и утицаја Русије и Кине.
Управо ћемо се ту сад и задржати, да бисмо скренули пажњу на глобално значајне догађаје који у овдашњој јавности упорно остају непримећени.
У Сјамену у Кини одржан је ових дана самит БРИКС-а, лидера Бразила, Русије, Индије, Кине и Јужне Африке. Ниједна од ових држава није признала независност Косова самопроглашену по америчком диктату, а на свом сјаменском самиту оне су, у завршној декларацији, исказале намеру да БРИКС из лабаве скупине повезане економским интересом прерасте у политички фактор на глобалном плану који се залаже за мултилатерализам уместо америчког унилатерализма: „Наглашавамо нашу снажну подршку мултилатерализму и централној улози Уједињених нација у међународним питањима… Наглашавамо највећу важност принципа међународног права (…) а нарочито државног суверенитета, политичке независности, територијалног интегритета и суверене једнакости држава и немешања у унутрашње проблеме других држава… Посвећујемо се јачању координације и сарадње међу чланицама БРИКС-а о питањима од заједничког и општег интереса у УН и другим мултилатералним институцијама…"
Истоветан је став, додајмо, овог јуна изражен и на самиту Шангајске организације за сарадњу – истакнут је „значај стварања праведнијег, полицентричног светског поретка који је у складу с интересима сваке поједине државе" – у којој су се Русији и Кини придружиле и Индија и Пакистан, ускоро ће и Иран а желела би и Турска, при чему треба имати у виду да је још 2006. године лондонски „Гардијан", верни заштитник америчког светског поретка, невесело упозоравао на „растући значај и кохерентност ШОС-а који забрињава Вашингтон" јер „ШОС постаје ривалски блок америчкој алијанси".
И управо је у томе суштина: америчка алијанса јесте добила ривала, а ако већ има ривала, значи и да више није свемоћна. И да, макар и само због тога, више није препоручљиво слушати је беспоговорно, самодеструктивно стављајући сва јаја у корпу коју нам та америчка алијанса покаже.
Ово тим пре што су чланице БРИКС-а међу своје закључке уврстиле и намеру да сарадњу прошире и на државе које нису чланице ове организације.

ПУТИНОВ ИЗАЗОВ ДОЛАРУ Али није америчка (све)моћ угрожена само политички и војно. Напокон је упућен и изазов самој основи америчке глобалне империје, долару као резервној светској валути.
Чланице БРИКС-а, наиме, створиле су механизме којима ће међусобна трговина, као и државне обвезнице, бити обрачунавани у локалним валутама уместо у америчком долару. Речима председника Русије Владимира Путина: „Русија дели забринутост земаља БРИКС-а због неправедности глобалне финансијске и економске архитектуре… Спремни смо да са нашим партнерима заједнички радимо на промоцији реформе међународне финансијске регулативе и да" – ево суштине, ево изазова америчком долару – „превазиђемо претерану доминацију лимитираног броја резервних валута."
Ово су речи историјског значаја, еквивалентне чувеном Путиновом говору у Минхену 2007. године у коме је јавно оспорио америчку политичку свемоћ. Као што се Америци тада успротивио на политичкој равни, а осам година касније у Сирији и на војном плану, тако им се сада успротивио на пољу финансија; а већ и чињеница да је Путин најпре био спреман да се Вашингтону успротиви политички и војно, па тек онда финансијски, довољно говори о тежини и далекосежном значају речи које су сада први пут изговорене овако јавно. Зато што темељ америчког поретка много више лежи у долару него у њиховом оружју. Америчка империја не може да буде срушена њиховим војничким поразом – не зато што су непобедиви него зато што би он значио уништење читавог човечанства – али може да буде срушена ако буде срушен долар као резервна светска валута. Ове Путинове речи представљају најаву тог, коначног обрачуна.

ЗЛАТНИ ЈУАН Подједнако важно: Путинова Русија у овом обрачуну није сама, него наступа заједно са Кином. Сасвим конкретним потезима.
Није случајност него је производ брижљиве координације, наиме, то што је, упоредо с овом Путиновом најавом, свет обишла вест да ће Кина – највећи светски увозник нафте – нафту почети да плаћа, уместо досад неизбежним америчким доларима, својим јуанима који имају златну подлогу, односно могу да буду преточени у злато. А такозвани петродолар, долар као једино средство за плаћање нафте, представља темељ његове глобалне доминације.
„Кина види нови светски поредак" јер ће „уговори деноминовани у јуанима омогућити извозницима да заобиђу амерички долар", коментарише „Никеи азијска ревија", јапански финансијски магазин у власништву компаније која је истовремено и власник главног индекса берзе у Токију, што овим оценама, очигледно, додатно даје на тежини.
Пажљиво прочитајте како се на овај догађај гледа из срца јапанских финансија: „Кина одавно жели да умањи доминацију америчког долара на тржишту сировина. Аналитичари кажу да би ово могло да представља преокрет за (нафтну) индустрију… Правила глобалне нафтне игре могла би да почну да се мењају у енормној мери… Уговори деноминовани у јуану са златном подлогом имају значајне импликације, нарочито за државе као што су Русија и Иран, Катар и Венецуела. Ове земље биће мање рањиве вашингтонском употребом долара као 'меког оружја' ако би се нашле на мети спољне политике САД… Очекује се да ће већина произвођача нафте радо мењати своје нафтне резерве за злато. То је стратешки потез замене нафте за злато, уместо за америчке државне обвезнице које могу да се штампају ни из чега."
Штавише, наводе даље Јапанци, „Кина је произвођачима који нафту желе да продају у јуанима сугерисала да ће профитирати од повећаног обима посла. Произвођачи који то не желе, изгубиће свој удео у тржишту". Па се истиче пример америчког савезника Саудијске Арабије, чији је удео на огромном кинеском тржишту с 25 одсто 2008. пао на 15 одсто прошле године и тек на треће место, иза Русије и Анголе која је 2015. јуан прогласила за своју другу званичну валуту. Кина је, стоји даље, „крајем јула Саудијској Арабији предложила да јој нафту плаћа у јуанима… Ако Саудијска Арабија на то пристане, у Вашингтону ће то бити доживљено као пропаст јер би Министарство финансија то видело као претњу хегемонији долара…" А да претња постаје све озбиљнија, пише даље лист токијске берзе, говори и то што су Саудијци 24. августа званично објавили да разматрају могућност издавања државних обвезница деноминованих у јуанима, најављено је и оснивање заједничког инвестиционог фонда од 20 милијарди долара, а очекује се и да ће Кина купити удео у саудијској државној нафтној компанији „Арамко".
Уз све то, да не ширимо причу превише, Кина се на сличан начин – покушавајући дакле да истисне долар – понаша и на тржиштима других сировина, као што су гас и бакар, а важном нам се чини и напомена Сајмона Ханта, „стратешког саветника међународних инвеститора за кинеску економију и геополитику", да је кинеско државно вођство све ове потезе првобитно планирало за наредну годину, али их је померило већ на ову".
Из чега се даље намеће закључак да се ови револуционарни процеси убрзавају, и то не у америчку корист већ напротив.

БРИСЕЛСКИ ДИЈАЛОГ А то нас пак по природи ствари враћа на она Хојтова јаја и, с њима у директној вези, на бриселски дијалог Београда и Приштине у оквиру кога су се прошлог четвртка с ЕУ шефицом дипломатије Федериком Могерини састали председници Србије и такозваног Косова Александар Вучић и Хашим Тачи.
Тим је састанком, како рече Могеринијева, практично отпочела договорена (3. јула) нова фаза дијалога о нормализацији односа и помирењу, што је иначе термин који досад није употребљаван па се питамо зашто је сада употребљен.
Шта ће подразумевати та нова фаза? Ако је веровати Хашиму Тачију, а верујемо да су његове жеље пажљиво искоординиране са стварним ауторима крње независности Косова, ова фаза, „завршна фаза дијалога о нормализацији односа и помирењу две државе и два наша народа" – ето, и Тачи рече помирење, и сад смо сигурни да се иза тога крије нека намера – подразумева три кључна елемента: директно укључивање уместо досадашњег бочног укључивања Американаца у процес преговора, постизање „коначног споразума између Косова и Србије", и, на основу тог споразума, „сигурна перспектива Косова у оквиру УН, ЕУ и НАТО-а".
Ништа неочекивано; овај је план, да захваљујући српском пристанку Косово постане чланица Уједињених нација, а то значи збогом српско Косово, постао познат још када су америчке дипломатске депеше захваљујући „Викиликсу" угледале светло дана, о чему је „Печат" писао у много наврата.
Непознаница је пак – а непознаница је јер Вучић, из њему знаних разлога, овдашњој јавности не саопштава јасно о чему се преговара у Бриселу и какви су захтеви Запада – како ће Србија одговорити на ове захтеве. Да ли ће на захтев да се у процес дијалога укључе Американци одговорити захтевом да се у дијалог укључе и Русија и Кина, или ће без речи и примедаба пристати само на Американце? Како ће реаговати на захтев да се сагласимо с уласком Косова у Уједињене нације? Својевремено је, у интервјуу „Печату", Александар Вучић на то питање одговорио резолутним „Косово неће бити члан Уједињених нација. Тачка", док ових дана „Дневном авазу" каже да „када неко говори да је Србија изгубила Косово, греши. Са Србијом се разговара о Косову. Они који на дневном нивоу причају ту причу, немају упоришта у реалности. Да имају, не би долазили на разговоре у Београд", што је све потпуно тачно, али рече истом приликом Вучић „Авазу" и да „они (Косово) нису у Уједињеним нацијама, Унеску, бројним међународним организацијама… Тако да… о том потом!", што не звучи нарочито утешно у светлу оне Тачијеве најаве.
Поента је да не знамо шта Вучић намерава с Косовом и Метохијом и да ли је намерно нејасан – а очигледно је да јесте намерно нејасан – зато што намерава да испуни амерички план, или зато што намерава да га не испуни. Међутим, са сигурношћу знамо да ће сутра Америка бити још мање моћна него што је данас. И да треба да сачекамо да нафта почне да се продаје за јуане са златном подлогом пре него што одговоримо на било који амерички захтев. Сви би друго било још и глупље од Хојтове препоруке да сва своја јаја ставимо у само једну корпу, ону његову.

 

rs.sputniknews.com

Ни нуклеарна бомба не може да заустави пад Запада (видео)

Sputnik

10-12 minutes

---

Окупирање дипломатско-конзуларног представништва друге најмоћније војне силе на свету носи велики ризик и опасност. Срећа је за свет и за Америку што Русијом руководи мудар државник, одговоран човек који не ради од данас до сутра и који не предузима исхитрене потезе.

„Сједињене Државе имају једну традицију схватања да је њима све допуштено, а да је другима допуштено само оно што је у интересу САД и ту лежи велики извор опасности од ширих конфликата и неспоразума, јер ова су времена другачије него она деведесетих година прошлог века. Русија није више оно што је била Русија Јељцина и Козирјева. Русија Путина је велика сила у јачању и у ширењу свог утицаја у глобалним односима, а Американци по инерцији настављају да се понашају као да се ништа није променило, као да је Берлински зид јуче срушен, а колико година је од тада прошло."

То у интервјуу за Спутњик каже Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних и бивши дипломата са којим смо разговарали о најактуелнијим темама које су протекле недеље потресале планету.

Били сте дипломата дуги низ година и памтимо вас из те ере, а да ли Ви памтите потез сличан овоме којим је Вашингтон затражио да руско особље из Конзулата у Сан Франциску испразни просторије у року од 48 сати?

— Увек се нешто први пут дешава у свету, иако су САД, на пример, на самом почетку агресије НАТО-а против тадашње СРЈ практично окупирале нашу Амбасаду у Вашингтону, протерале све особље и оствариле увид у читаву документацију и све што се налазило у њој. ФБИ је тада са јаким снагама иза поноћи утерао више полицијских паса и застрашио наше особље.

Да ли је паметно овакво понашање Американаца?

— Мислим да је то опасно, да ту у нема речи ни говора о памети или мудрости, али то је резултат једне изванредне ситуације у којој се Америка нашла после Трампове победе када паралено делују на сцени две линије, једна која је заснована на Уставу и друга која је производ деловања такозване „дубоке државе", а то значи финансијског капитала, војно-индустријског комплекса или медија који су у рукама и мултинационалног корпоративног капитала и обавештајних служби. Нове институције формиране након избора још нису похватале све полуге управљања највећом силом, а то је опасно зато што се Америка не слаже сама са собом, а онда видимо и да такозвана „дубока држава" жели конфронтацију са Русијом. Ту стоји резон да Америка располаже огромним финансијским и војним потенцијалом и да са Русијом може да поступа на стари начин постхладноратовског периода. Окупирање дипломатско-конзуларног представништва не би било које, него друге најмоћније војне силе на свету носи велики ризик и опасност. Срећа је за свет и за Америку што Русијом руководи мудар државник, одговоран човек који не ради од данас до сутра него има визију, перспективу и што не предузима исхитрене потезе. Он предузима искључиво оно што је најнужније да би Русија сачувала своје достојанство, интегритет и поштовање у свету.

© Sputnik/ Валериј Мељников

Коме ће Русија да тужи Америку за оно што је урадила?

— Америка има своју имовину на руској територији и могло би да дође до реципрочних мера. Што се тиче правних лекова, Америку могу да туже пред руским, али и пред америчким судовима. Постоје и међународне инстанце као што су међународна арбитража или судови.

Да ли Вашингтон признаје те међународне арбитраже?

— Америка у принципу признаје само оно што јој помаже да побеђује и да докаже да је у праву. Америци је мало стало до међународног права, без обзира на то што је земља демократије и слободне тржишне економије, систем у којем је приватна својина неприкосновена вредност. Америци не смета да ту прокламује неке своје посебне националне и државне интересе и да једноставно заобиђе међународне правне норме уопште. На једној конференцији у Братислави, крајем априла 2000. године, амерички представник је на самиту НАТО-а и нових кандидата за чланство у НАТО рекао: „Тамо где међународно право стоји на путу остваривања интереса НАТО-а и интереса САД, треба га уклонити." Код Американаца нема сигурности ни у оно што су потписали, а пример за то је Париски договор о климатским променама. Постоји Међународни кривични суд, који је формиран пре више година по римском договору, који су иницирале и САД, али Вашингтон не жели да се њеним њеним држављанима икада, под било којим условима, суди по међународном праву. Једном сам подсетио Ричарда Холбрука на један усмени договор који је он имао са председником Слободаном Милошевићем, који он изврдава. Он се само осмехнуо и рекао: „Господине Јовановићу, привилегија је моћника да не поштују ни потписане договоре, а камоли усмене".

Владимир Путин је у Владивостоку похвалио намеру Американаца да смире тензије у вези са Северном Корејом.

— Председник Путин не само стратешки, него и тактички води веома мудру политику. Свестан је да од Русије много тога зависи на глобалном плану и да Москва сноси велику одговорност. Русија као велика сила делује конструктивно у европским и глобалним односима, како на политичком, тако и на економском плану. Путин не крије да је Русији преко потребан мир, али не због егоизма, јер борба Русије, Кине, земаља-чланица БРИКС-а за мир, за отворену економску и сваку другу сарадњу је борба у интересу читаве цивилизације, у интересу читавог света и то је оно што даје печат тим дубоким променама у глобалном распореду моћи. Запад у релативном смислу постепено губи моћ. На узлазној линији су земље БРИКС-а и срећом за свет, те земље не воде себичну, већ политику солидарности са другим народима и политику сарадње на равноправним основама у којој ће сваки учесник моћи да задовољи своје легитимне интересе на равноправној основи.

САД и Запад су у грчу да сачувају привилегије акумулиране вековима, било у периоду колонијализма, Хладног рата или униполарног света и они се боре против историје и неминовности. Нема шансе да се глобални трендови уобличавања новог, праведнијег економског и политичког поретка зауставе. То не може никаква, па ни нуклеарна сила да уради. У историји немамо пример да је једна империја, пре свог нестанка са политичке сцене, добровољно одступила од својих привилегија и избегла катастрофе. Све су се империје, на силазној и на улазној линији, распадале због нереалних процена и због робовања неким прошлим временима.

Да ли Америка спасава своју економију свим овим изазивањима кризе у свету?

— Постоји школа мишљења да се САД залаже за провоцирање, изазивање ратова, конфронтација и сукоба на основу чега би војно-индустријски комплекс добијао нове наруџбине, захуктавао војну индустрију, а технологије које се превазилазе у војној индустрији уступио цивилном сектору. То Вашингтону може да се обије о главу, јер данас, на планети која је постала глобално село, нема локалних или регионални сукоба, увек виси опасност од глобалне конфронтације. То је погрешна опција, права опција је да Америка прихвати Пут свиле, да прихвати економску сарадњу са Русијом на равноправним основама и да уважи чињеницу да више не може да буде оно што је била. Треба да уваже чињеницу да више нема иоле важнијег светског проблема који Америка може сама да реши. То иде дотле да председник Си Ђинпинг на самиту БРИКС-а позива Америку и свет да је време закона џунгле прошло и да морамо да се окренемо сарадњи заснованој на принципима, а не на законима јачег. Будућност планете лежи на уважавању нових односа, на поштовању нових релација у глобалном распореду моћи, на уважавању онога што чине Кина, Русија, БРИКС, Шангајска организација за сарадњу и на прихватању партнерства од стране Америке, партнерства са Русијом, Кином и другим земљама растуће моћи. То не значи губитак за Америку, то значи да сви добијају, па и Вашингтон.

Да ли је БРИКС заснован управо на свету равноправних, што је и у називу организације коју предводите?

— Апсолутно. То је принцип. Ако смо ми оснивачи Београдског форума наивни, јер верујемо у равноправност, онда су наивни и оснивачи УН у чијој повељи стоји да је светски поредак заснован на сувереној равноправности свих земаља и свих народа. Дакле, ако су 1945. године људи који су изборили мир после сукоба са фашизмом и који су отворили перспективу мирног развоја били нереални, онда смо и ми у Београдском форуму данас. Ми држимо конференције у земљи и иностранству, националне и интернационалне, пишемо књиге о најважнијим питањима унутрашње и спољне политике Србије, о кретањима на Балкану, о глобалним односима. Управо сам се вратио са конференције у Цириху којој је присуствовало око 400 интелектуалаца из Немачке, Аустрије и Швајцарске и тамо се расправљало о теми суверене равноправности и поштовања принципа међународног права и морала. Удружење које је било домаћин зове се „Храброст за морал" и морам рећи да су ставови Београдског форума увек примљени на такозваним „Септембарским разговорима" у Цириху, јер ми смо редовни учесници те конференције. О томе се мало зна, знате какво је стање и власништво у нашим медијима. Вама, Спутњику, честитке, ви сте храбри у борби за отвореност и објективно информисање и ваш медиј заслужује сваку пажњу.

© AFP 2017/ NICHOLAS KAMM

Кина је у протеклом периоду утростручила улагање у Америку и удвостручила улагање у Европу. Шире се невиђеном брзином….

— Често путујем у Кину и сматрам да је та земља у таквој динамици модерног развоја да је нико и ништа не може зауставити. Са једнаким знањем и једнаком енергијом путу и појасу се прилази у Шангају и на крајњем западу Кине. Сви исто говоре, сви исто раде. Имате утисак да Кинези и кинеска велика нација живе само за развој. Ради се даноноћно и многе ствари су импресивне и непознате код нас. Био сам четири дана у Шангају, не знам тачно колико становника има, али нема мање од 20 милиона, ја нисам видео мотоцикл са мотором на унутрашње сагоревање. Чонгчин, град са 33 милиона становника, производи годишње 55 милиона лаптопова што чини више од четвртине светске производње. У њему се осећате се као да сте у центру неког двоструко више модернизованог Париза или Берлина. То нема везе са нашим представама о Кини, о кинеским градовима и о животном стандарду.

https://youtu.be/a5khXtBiOJw

rs.sputniknews.com

Крвна слика Америке која је на самрти: Зашто их следимо

Sputnik

4-5 minutes

---

Колумнисти

19:30 07.09.2017(освежено 19:57 07.09.2017) Преузмите краћи линк

Једна шестина становништва САД (47 милиона људи) прима државну помоћ у храни, будући да није у стању да елементарно прехрани себе и своју породицу. Више од 53 одсто америчких домаћинстава живи у дуговима (годишње троши више него што зарађује). Истовремено, више од девет милиона американаца живи унутар границе апсолутног сиромаштва.

Америка је у новој офанзиви. Избор Доналда Трампа је, на почетку, обрадовао свијет, али радост је била кратког даха. Постало је очигледно да се америчка политика не може промијенити вољом америчког народа, будући да је вашингтонска мочвара исувише блатњава да би била исушена у разумном року. И под новим предсједником (и старом администрацијом) Америка је наставила да „усрећује" државе и народе широм планете, учећи их како да изграде праведнија друштва и богатије заједнице.

© REUTERS/ Jonathan Bachman

А какво је право стање америчке економије?

Крвна слика америчке привреде и финансија је толико лоша, да је право чудо да има било каквих знакова живота. Током 2015. године, америчка Влада је потрошила 3,5 хиљада милијарди долара. Да би се схватила ова величина, ваља указати да је промет Волмарта, највећег трговинског ланца у САД, био 476 милијарди. Истовремено, укупна количина долара у оптицају (новчанице, односно кеш) износила је само 250 милијарди. То је мизерно мало у односу на укупне одобрене кредите у Америци који су достигли износ од шездесет трилиона долара.

Једна шестина становништва (47 милиона људи) прима државну помоћ у храни, будући да није у стању да елементарно прехрани себе и своју породицу. Више од 53 одсто америчких домаћинстава живи у дуговима (годишње троши више него што зарађује). Истовремено, више од девет милиона американаца живи унутар границе апсолутног сиромаштва. Американци су банкама, по основу кредита за куповину кућа и станова, били дужни невјероватних 13,1 трилион долара. По Пописном бироу (Тhe United States Census Bureau) просјечни приход по домаћинству у Америци био је за 9 одсто нижи него 1999. године.

Због економске кризе, јавне службе су пред колапсом. Америка има суманути образовни и накарадни здравствени систем. Велики број градова је банкротирао, или се налазио на ивици на којој је био присиљен да грађанима ускраћује бројне основне комуналне, социјалне, безбједносне или друге услуге. Исто је важило за администрације савезних држава.

Све је ово изашло на видјело још 2008. године сломом америчког тржишта некретнина, када је држава ускочила као посљедњи спасилац банкарског сектора. Током те операције, из финансијског система Америке је нестало 10,2 трилиона долара. За спашавање банака, америчка Влада је потрошила 4,5 трилиона долара. То је, прерачунато у сталне цијене, био већи износ од трошкова ослобађања Западне Европе током Другог свјетског рата. Јефтиније је, дакле, било допринијети поразу Хитлера и ослобађању Европе, што је чин вриједан истинског дивљења и вјечног памћења, него обуздати хијене са Волстрита и из редова власти које раде по њиховим налозима, уз напомену да је прво било успјешно, а друго није.

Дуг у банкарском сектору је са 53, порастао на 60 трилиона долара. Та сума је двоструко већа од процијењене вриједности свих кућа за становање у Америци, три пута је већа од (такође фиктивне) активе свих америчких банака и двадесет пута већа од годишњег пореза који америчка Влада прикупи од корпорација и становништва. Многи људи у Америци, налик зомбијима, вјерују да је у питању некаква завјера и да ће на крају све испасти како ваља.

И нису усамљени. И на овим просторима су бројни они који мисле (или су плаћени да говоре) како је Америка демократска и сретна земља чији примјер ваља слиједити. Можда неко, спутан разним обавезама и мора да се повинује америчким „истинама", али нико паметан и слободољубив не смије да му повјерује. Због истине и здравог разума.

 

МАРКО МИЛАЧИЋ: Атомска слобода

iskra.co

МАРКО МИЛАЧИЋ: Атомска слобода | ИСКРА

3-4 minutes

---

04.09.2017. - 8:51

Фото: in4s.net

То је вриштеће лицемјерје: сав „демократски" свијет згрожен је сјевернокорејском нуклеарном пробом; Вашингтон је подигао сву своју пропаганду, јер је Сјеверна Кореја, на територији своје земље, испробала хидрогенску бомбу; наследник мајора совјетске армије Ким Ил Сунга, Ким Џонг Ун, је, диктирају, лице зла. И тако редом, знате, уосталом, како иде та спирала лажи.

То раде они – са мотором те машине у Вашингтону – баш они, који су милитаризовали планету, изградили око 1000 војних база ван своје територије, након другог рата окупирали десетине држава, уништили таман толико, побили стотине хиљада цивила, стигнувши у томе и до наших крајева, а што се тиче нуклеарног наоружања – сами започели ту канибалистичку трку, опаливши, попут хица на почетку спринта, двије атомске бомбе, у Хирошими и Нагасакију, када су побили више од стотињу хиљада људи, у пар дана.

Кажу на Си-Ен-Ену и то да је ова нуклеарка из Пјонгјанга пет пута снажнија од оне из Хирошиме, таман колико пута су јој више медијске пажње посветили од оних, својих, у свих ових претходних седам деценија од када су бачене. Нема везе што ова није убила никог, а она спржила све пред собом: од пацова у канализацији, до дјетета у пеленама.

То раде они, Амери, који су педесетих година прошлог вијека, током рата на корејском полуострву, на простор Сјеверне Кореје, пазите сада, бацили више од 600.000 тона бомби и више од 30.000 тона напалма! Пореđења ради: током читавог Другог рата на простору цијелог Пацифика бачено је мање бомби. Е, ти, баш ти, нас сада упозоравају да смо на ивици катаклизме.

Од стране кога? Сјеверне Кореје, која нема војну базу ван своје територије; која не ратује; која не „демократизује" авганистане, либије, ираке, сирије, нас; која не убија цивиле по планети; која никада није убила нити једног јединог човјека нуклеарним наоружањем; која, ријечју, не дира никог!

Али – и због тога ова лицемјерна драма „моралних фундаменталиста" – Сјеверна Кореја жели да буде суверена и своја. То је смртни гријех и јерес за који се губи глава и разарају државе и народи. Одлично зна Пјонгјанг да си без нуклеарног наоружања – ако нијеси превише велик – само плијен и да ће ти судбина највјероватније бити као Моамеру Гадафију од Либије. Да је имао атомску бомбу, Триполи и све око њега данас не би било уништено, а Пуковник би био жив и здрав.

Зато – ако већ не можемо зауставити нуклеарно наоружавање; а морали би – онда постаје разумљива, ако не и симпатична, чињеница да такву врсту оружја немају само они који шире пакао рата по свијету – Вашингон и НАТО – већи и они који нијесу дио те дружине геополитичког зла, трудећи се да се, како знају и умију, од тудје атомске бомбе спасу – својом.

Фејсбук-профил аутора, in4s.net

 

nspm.rs

Немачки кредит СФРЈ није и не може бити исплата одштете жртвама нацизма

Душан Ковачев

10-12 minutes

---

Кредит СР Немачке СФРЈ је теретни правни посао. Замена међународно-приватног облигационог односа између немачке државе као субјекта приватног права и жртава нацизма финансијским кредитом југословенској влади је симуловање правног посла ради избегавања плаћања одштете. Избегавањем је оштећенима нанета додатна штета. Измишљотине нису основ гашења облигационог односа нити престанка немачке финансијске обавезе. Избегавањем плаћања износ обавезе расте.

Најпре се мора знати да је од свих одштетних захтева СФР Југославије Немачка платила свега 8 милиона немачких марака на име одштете жртвама насилних експериментата над људима.

Један кредит СР Немачке СФР Југославији у доба Вилија Бранта се повремено представља као окончање питања немачких финансијских обавеза према Србима и Србији. Прво се покушало немогуће: да се српској јавности прикаже да су кредитом у ствари исплаћене ратне репарације Југославији. Ова тврдња се у домаћим медијима појавила 2011. године. Аутор је навео да је „немачки кредит" обухватао и штедњу југословенских гастарбајтера зарађену у тој држави[2]. Ако се испостави да је ово истина, онда значи да није у питању никакав кредит већ међународни скандал, јер би то значило да је штедњу гастербајтераНемачка Југославији издала као кредит. Новац југословенски а зајам немачки. Др Зоран Јањетовић је на трибини Фонда Слободан Јовановић („Европске вредности и положај немачке мањине у антифашистичкој Европи", Београд, 25. 11. 2011. г /видео/) нагласио да је немачка одштета жртвама нацизма потпуно одвојена ствар од ратних репарација Немачке СФР Југославији, и да се не може повезивати са кредитним споразумом Броза и Вилија Бранта. Та фама је потом уминула, али се 2016. године у вези упорног немачког неплаћања ратне одштете огласила Заједница удружења жртава Другог светског рата[3]. Заједница се обратила немачком конзулату, али они нису могли да им одговоре „услед селидбе".

Ипак, појавио се пред јавношћу ових дана материјал којим се сугерише нешто још скандалозније од претварања гастарбајтерске штедње у немачки кредит Југославији. Наиме, на сајту „Видовдан" је освануо анонимни чланак[4] у коме је објављен део документа из 1973. године који је био „државна тајна". Из материјала се види како је немачки канцелар Вили Брант предложио влади Југославије (Савезно извршно веће СФРЈ) да немачка одштета жртвама нацизма буде претворена у немачки кредит Југославији. Да ствар буде замршенија, кредит (који је по својој природи теретни правни посао) назван је и „капиталном помоћи" (Kapitalhilfe). Међутим, документ је пред јавност изнет непотпуно. Ради се о првој страници анекса придодатог једном записнику са седнице владе, без потписа и печата.

Иако објављени материјал сугерише да је влада Југославије била расположена да прихвати правно немогућу иницијативу владе Немачке о претварању одштете жртвама нацизма у кредит који је капитална помоћ Југославији, јасно је да питање ратних репарација нема никакве везе са „Брантовим кредитом", како се то тврдило 2011. г. Ове две најбитније ствари су аутору Видовдана потпуно промакле, пошто поред објављивања материјала чланак садржи само једну једину упитну реченицу: „Ко је узео паре које су Немци исплатили на име одштете жртвама нацистичког прогона?". Насловом чланка се упркос садржини документа директно тврди: „Жртве нацистичког терора су исплаћене али нико није видео новац". Наравно, ово није истина, као ни тврдња у наслову чланка анонимног аутора на „Видовдану" којим се сугерише јавности да ја захтевам од Немачке да исплати 350 милијарди долара одштете Србији[5].

Не ради се о захтеву, већ о обавези Немачке да исплати ратне репарације Југославији, данас њеним наследницама, као и обавези Немачке да исплати одштету жртвама нацизма који текође имају наследнике. Ради се о двема обавезама материјалне а не процесне природе.

Немачка Југославији (и њеним наследницама) ратне репарације за Други светски рат никада није иплатила, на шта је јавност подсетио Драган Радовић у свом чланку „Фолксдојчери и ратна одштета[6]". Он је проценио да је износ српског удела у потраживању немачког дуга Југославији данас 335.13 милијарди USD. Немачка није платила ни одштету жртвама нацизма (и њиховим наследницима), о чијем износу домаћа јавност не зна ништа. Међутим, Немачка се данас меша у унутрашњу политику Србије и хоће да спроведе у Србији „уставну ревизију" којом би се Србија одрекла свог суверенитета у корист Европске уније немачког народа[7].

Тзв. „протеривање" Фолксдојчера из Брозове СФРЈ је било у ствари последица условљавања немачке владе на челу с Конрадом Аденауером. Гнусна неистина о „етничком чишћењу" и чак „геноциду" над Немцима у Југославији је фама којом се скрива истина да је репатријацију Немаца из Југославије у Немачку смислила, развијала, помагала и спровела влада СР Немачке економским условљавањем Југославије. Сада пред собом видимо могућност да је на сличан начин касније немачка влада преварила и југословенске жртве нацистичког терора. У сваком случају, Немачка никад није платила ратне репарације Србији, нити је платила одштету жртвама нацизма у Србији. Чак и да су међу функционерима СФРЈ нашли неуке који су се њиховим идејама приклонили, то симуловане правне послове не чини правно ваљанима, већ немачке финансијске обавезе увећава. Било каква замена облигације није могућа без пристанка поверилаца, а то су у овом случају жртве нацизма. Ми данас не знамо чиме је немачка влада условљавала југословенску владу седамдесетих година, али можемо да претпостављамо, пошто су у СР Немачкој седамдесетих година већ живеле и радиле стотине хиљада југословенских грађана, а Немачка је претходно своје сународнике репатрирала из Југославије.

Знају немачке власти све то много боље од нас, па је немачким политичарима јако стало да Срби не знају које су обавезе Немачке према Србима и Србији, и колики је њихов износ. Поганим спиновањем се сугерише да је Немачка исплатила одштету жртвама нацизма, али је тај износ потрошио неко други. Не, одштета жртвама нацизма није плаћена, јер плаћање одштете жртвама нацизма не може да се плати неком другом. „Једнакост, правда и слобода" су стихови немачке химне који се, изгледа, односе само на њихову отаџбину[8]. Немачка се на сличан начин понаша и према Грцима и другим народима источне и југоисточне Европе. Зато су ти народи и њихове државе све сиромашнији, а Немачка све богатија. Немачко избегавање накнаде штете нанете током Другог светског рата постало је стварни економски разлог због којег су земље ЕУ у све већем финансијском раскораку и таква политика води ЕУ у сигурну пропаст. Комесар за буџет ЕУ (Гинтер Етингер из немачке Демохришћанске уније) захтева од Британије да финансира дугорочне програме ЕУ најмање до 2020. године: „Британија има обавезу коју је потписала пре референдума о излаку из ЕУ[9]". Немачке дугове, наравно, не помиње.

Зар Србија треба да по сваку цену тежи уласку у Европску унију немачког народа у којој се измишљају и потом зеленашки обрачунавају камате и трошкови за наше непостојеће обавезе, а Србија не сме да захтева испуњење финансијских обавеза према Србима и Србији? Без трунке срама је немачки посланик Демохришћанске уније Ханс Георг Велман повезао пољске захтеве за накнадом штете нанете током Другог светског рата са нето примањима Пољске из буџета ЕУ[10]. Србија и Срби имају своја финансијска права, а немачка влада финансијску обавезу. И преко тога, као народ Срби имају морално право. Стотине хиљада наших сународника је у протеклом веку у Немачку одлазилило са пасошем преко немачке границе да као гастарбајтери раде и поштеним радом зараде. Немци су у протеклом веку више пута у Србију надирали без пасоша (и без објаве рата) као припадници немачких оружаних снага да је окупирају, опљачкају и спроведу казнене експедиције.

Лако је бити најбогатији члан „европске породице", бити проглашен за „домаћина" у туђој земљи, па приватно присвајати из ње профит. Нарочито је то лако најбогатијем члану „европске породице" који је толико моћан да му нико не може ништа, одбије да плаћа своје дугове па потом почне да утерује финансијску дисциплину[11] чланицама ЕУ које су се одрекле суверенитета и које су опустошене зеленашким кредитима. Тешко Србима и Грцима под немачким комесарима ЕУ. На грчкој финансијској кризи су немачки банкари од несрећног народа исцедили преко милијарду долара[12]. Срби као и Грци постају сиротиња, а у нашим сопственим земљама су се одомаћили зеленаши који присвајају профите и исплате надутих дугова. Треба ли нам чланство у Европској унији немачког народа па да и Србија ступи у улогу вечитог дужника који не сме да помене права на сопствена потраживања?

[1] Ништа није за тебе/ Ништа није било за тебе / Ништа не остаје за тебе / Заувек.

[2] Видети: Да ли су Тито и Брант „апсолвирали" имовину дунавских Шваба? Данас, 26. 8. 2011. Доступно на: РТВ.

[3] Црњански Спасојевић, В. – Одштету од Немачке чека чак 200.000 грађана Србије, само за принудни рад жртвама дугују 290 милијарди долара! Вечерње новости, 4. 4. 2016. г.

[4] Државна тајна: Жртве нацистичког теора су исплаћене али нико није видео новац, Видовдан" 6. 8. 2017. г. Исти текст се у истом облику појавио и на страницама портала Интернет магазин,

[5] Душан Ковачев: Немачка да плати 350 милијарди долара Србима! Видовдан, 4. јун 2017. г.

[6] Радовић, Драган – Фолксдојчери и ратна одштета, Антицензура, 7. 5. 2017. г.

[7] Ковачев, Душан – Европска трагедија српске уставности, чин први; Европска трагедија српске уставности, чин други, ФСК, 31. 7. 2017. г.

[8] Einigkeit und Recht und Freiheit für das deutsche Vaterland!

[9] Комесар ЕУ. Британија ће уплаћивати средства ЕУ бар до 2029. Н1, 7. 8. 2017. г.

[10] Шимански, Војћех – Питање репарација је за Берлин решена ствар, Дојче веле, 7. 8. 2017. г.

[11] Ради се о Европском стабилизационом механизму (European Stability Mechanism /ЕSM/) коме се још увек опире већина источних чланица ЕУ, Данска и Шведска.

[12] Каталон, Жан Кристоф – Немачка зарадила више од милијарду долара на грчкој кризи, Стање ствари, 22. 7. 2017. г (Превод чланка La Tribune).

14 гласa

(ФСК)