понедељак, 30. октобар 2017.

Како је тајна НАТО војска оперисала у бившој Југославији

rs.sputniknews.com

Како је тајна НАТО војска оперисала у бившој Југославији

Sputnik

9-11 minutes

Концепт тајних НАТО војски који је Алијанса осмислила са намјером да спријечи еманципацију европских држава од америчког утицаја и контроле, за ширу европску јавност и данас је непознаница. Шпијунажа, насиље, отмице, уцјене, политичка убиства само су и дјелић праве историје послератне Европе и једна од најчуванијих тајни Сјеверноатлантске алијансе.

Контрола европских друштава посредством терористичких „гладио" мрежа и тајних НАТО армија већ 70 година представља типичан образац дјеловања НАТО-а у Европи. О тој теми Спутњик је разговарао са Александром Алексићем, аналитичарем геополитике, који не сумња у присуство „гладио" операција и на Балкану. Он нема дилему и да је рат у бившој Југославији био један од резултата, како каже, субверзивног деловања тајне НАТО војске.

„По мом дубоком увјерењу, 'гладио' мрежа у Југославији имала је оперативни задатак да произведе потпуно контролисани рат на простору бивше Југославије, са посебним задацима по бившим југословенским републикама. Дио истих акција представљају и акција 'Бљесак', 'Олуја', стварање ОВК, лажне операције којима се једна национална група хушка на другу и многе друге. Ако се сјетите чак и можда најбаналније акције 'Орлов лет' у којој су међу ухапшенима били и амерички држављани", наводи Алексић.

Била је то акција која, како примећује наш саговорник, подсјећа на све сличне акције широм Европе у којима званична полиција открива складишта оружја.

„Због те акције црногорске полиције припадници албанске мањине нису протестовали испред државних органа Републике Титоград него директно испред Амбасаде САД. Викиликс је пренио повјерљиву депешу из Амбасаде САД из Подгорице, коју је потписала отправница послова Маша Барнс, према којој је један амерички конгресмен директно од Владе Жељка Штурановића захтијевао ослобађање и помиловање свих оптужених у акцији 'Орлов лет'. Барнсова је у депеши пренијела и став Милана Роћена да је разговор конгресмена са Штурановићем био пријетећи и „неприкладан за разговор са шефом стране владе", наводи Алексић.

Аналитичар истовремено упозорава да је проучавање те материје на научној основи и даље „веома опасно".

„Операција 'гладио' представља један од најважнијих феномена који детерминише политичку, социјалну и војну историју западне Европе и Сједињених Држава послије Другог свјетског рата. Фасцинантно је, и једнако узнемирујуће, да се прва студија на енглеском језику о том феномену појавила тек 1998. године у форми докторске дисертације швајцарског историчара Данијела Гансера. Бавити се темом 'гладио' на научно утемељеној основи веома је опасно", каже Алексић и додаје да се од домаћих аутора том темом бавио једино Саша Марковић у својој брилијантној студији „Манифест против империје", као и у својим јавним наступима.

НАТО је формиран 1949. године са сједиштем у Француској, а како наводи наш саговорник, послије двије године Америка у оквиру НАТО-а ствара тајну армију за субверзивне дјелатности.

„Замислите мрежу људи којима се у специјалним операцијама, авионима доставља оружје које се скрива на тајним локацијама у свим земљама Западне Европе, чак и у неутралним државама попут Шведске, Финске, Аустрије и Швајцарске. Наравно, и у Југославији", каже Алексић.

Како објашњава, сам концепт тајних НАТО армија је тако осмишљен да је требало да оне званично дјелују у позадини (stay behind), као покрет отпора у случају совјетске инвазије на Западну Европу.

„Мреже у свим земљама биле су под директном командом НАТО централе. Дио НАТО-а који је управљао 'гладио' мрежама звао се Сектор за специјалне јединице. На челу тог сектора је увијек и искључиво био амерички или британски официр (официр империје). Највећи дио тајних докумената имао је на себи печат на којем је писало 'American eyes only' (Само за америчке очи). Предсједници, премијери, министри одбране и министри унутрашњих послова свих чланица НАТО-а тачно су знали да у оквиру њихових држава дјелује тајна организација, на чији рад не могу никако да утичу. У пракси, тајне армије НАТО-а имају дијаметрално супротан ангажман од записаних циљева у оснивачким документима. Оне служе као средство дестабилизовања оних држава које покажу отпор оличен у непокорности политичкој вољи империје. У редове армије регрутовани су искључиво радикално десно орјентисани појединци", каже Алексић.

Прва „гладио" мрежа, према ријечима саговорника Спутњика, формирана је у Шведској 1951. године од стране Вијалама Колбија, а вршила је обуку мрежа у Шведској, Финској, Данској и Норвешкој. Од тог тренутка до данас историја дјеловања тајних НАТО војски препуна је примјера насиља, атентата, отмица, уцјена и државних удара широм Европе…

„У Турској 1960. године тајна армија изводи пуч и убија премијера Аднана Мендереса. У Италији 1964. године у операцији 'Соло' 'гладио' мрежа приморава групу социјалистичких министара да напусте своје положаје. У Грчкој 1967. године тајна армија ЛОЦ преузима контролу над Министарством одбране Грчке и изводи војни удар након кога се успоставља десничарска диктатура. У Италији 1969. године на тргу Фонтана у Милану у масакру је побијено 16, а рањено 80 људи и за то је лажно окривљена љевица. Тридесет година касније на суђењу генерал Малети признаје да је масакр извршен под командом ЦИА како би се компромитовали италијански комунисти", наводи Алексић.

Примјери операција „гладио" и током седамдесетих година 20. вијека веома су бројни, а неки од најупечатљивијих су поново државни удар у Турској 1971. године када војска преузима власт, при чему је тајна армија Контра гериле започела терористичке акције и побила на стотине људи. Ту је такође и упечатљив примјер у Шпанији 1977. године када су десничари уз помоћ италијанске „гладио" мреже извели Аточа масакр.

Познати су и бројни примјер разоткривања „гладио" мрежа у разним државама, међу којима се истиче хапшење Вита Мачелија, бившег шефа италијанске војно-обавјештајне службе, који током суђења потврђује припадност тајној армији НАТО-а. Такође, у Њемачкој 1976. године секретарка тајне службе БНД Хеидрун Хофер ухапшена је након што је свом мужу открила постојање тајне њемачке армије, зато што је њен муж био совјетски шпијун КГБ-а.

Наш саговорник указује и на један од најбруталнијих примјера дјеловања ових организација који је повезан са убиством италијанског премијера Алда Мора.

„У Италији након договора са комунистима о коалицији премијер Алдо Моро је киднапован и након 55 дана убијен. Свједочење његове удовице Елеоноре Моро, пред Комисијом Сената Парламента Италије, у којем оптужује америчког државног секретара Хенрија Кисинџера, врло је упечатљиво. Она тврди да је њеном супругу, премијеру Италије, у званичној посјети Вашингтону 1974. године отворено запријећено. Алду Мору је директно рекао Кисинџер да ће 'платити високу цијену' уколико не одустане од увођења комуниста у Владу. На дан потписивања његовог коалиционог договора са предсједником италијанских комуниста Енриком Берлингуером, Моро је киднапован", наводи Алексић.

Ту је такође и чувени масакр на жељезничкој станици у Болоњи 1980. године који односи нових 85 људских живота са преко 200 рањених, па још један државни удар у Турској исте те године када командант Контра гериле, генерал Кенан Еврен преузима власт у тој земљи. Операције „гладио" се даље ређају, па су ту масакр на Октобар фесту у Минхену када је убијено 13, а рањено 213 људи, и Белгија 1985. године када је у Брабанту тајна армија насумично пуцала на људе у супермаркетима и побила 28 људи, а на десетине ранила…

„Италијански премијер Ђулио Андреоти на суду признаје постојање 'гладио' армија широм Европе пред судским вијећем судије Фелис Касона. У Швајцарској је 1990. године пуковник Херберт Албот, бивши командант швајцарске тајне армије П26, у писму Министарству одбране исказао спремност да открије комплетну мрежу у својој земљи. Убрзо након тога пронађен је у својој кући прободен бајонетом у стомак. Веома занимљив догађај десио се 5. новембра 1990. године када је НАТО званично одбацио Андреотијево свједочење. Само дан касније НАТО је објаснио да је деманти из претходног дана био погрешан уз одбијање да одговара на даља питања. И коначно 1990. године Европски парламент је резолуцијом најоштрије осудио НАТО и Сједињене Америчке Државе због управљања европском политиком посредством тајних армија. У Лондону је 1995. године Ратни музеј у поставци 'Тајни ратови' открио да су МИ6 и САС учествовали у успостављању тајних армија широм Западне Европе", прецизира Алексић.

Сада се, додаје наш саговорник, појављује нова документација која и убиство шведског премијера Улофа Палмеа директно доводи у везу са 'гладио' мрежом у тој земљи, због његовог позитивног става о приближавању Шведске са Совјетским Савезом.

субота, 28. октобар 2017.

Битка за Европу: Нови Хладни рат добија замајац у Србији

vidovdan.org

Битка за Европу: Нови Хладни рат добија замајац у Србији

nikon

10-12 minutes

Није необично да се на овим просторима укрштају копља великих сила и да се сад одједном те ствари интензивирају. Интересантно је да из Русије не добијамо условљавања нити захтјеве да се обустави сарадња САД и Србије, као што је са супротне стране учинио Хојт Ји, каже Александар Врањеш, савјетник предсједника Републике Српске Милорада Додика.

Високи званичник Стејт Дипартмента Брајан Хојт Ји поприлично је уздрмао јавност у Србији да званични Београд не смије више да сједи на двије столице. Накнадно се дознало да Хојт Ји тражи од Србије не само да се одрекне сарадње са Русијом и да не дамо статус дипломата запосленима у Руско-српском хуманитарном центру, већ и да се оградимо од политике коју води Милорад Додик. Његов савјетник Александар Врањеш у интервјуу за Спутњик овако тумачи изјаву америчког званичника.

„Добро питање је, у ствари, шта он уопште овдје ради и кога он заступа овдје и зашто бисмо ми њега уопште доживљавали озбиљно. Ја не потцјењујем његову улогу, али нам тренутан однос актуелне америчке администрације према Стејт Департменту, сва та блокирања, неименовање на функције говоре да ми заправо не знамо кога он заступа. Да ли је Ји износио своје ставове, ставове претходне администрације или нове? По свему судећи, ово посљедње изгледа да сигурно није. Дакле, у том случају можемо да га посматрамо као особу која говори незваничне ставове, који припадају неким кружоцима или су везани за бившу политику, али ми данас то нисмо сигурни. Његове изјаве су звучале толико тенденциозно, да смо можда могли да га питамо шта мисли о некој изградњи ауто-пута. Он се поставио крајње аматерски и захтјевао неке ствари које далеко превазилазе дипломатски рјечник."

Колико Брајан Хојт Ји излази из дипломатских оквира?

„Не да излази из оквира, него ми не знамо ни каква је то дипломатија и како је конципирана. Волио бих да чујемо да ли ставове Хојта Јиа дијеле и друге америчке државне институције. Прича да Вучић треба да дисциплинује Додика је медијска, нисам примјетио да се то икад десило у пракси. По релацијама које он успоставља на нивоу међународних односа, не стичем утисак да неко њему стално заврће руку због Додика. Поставио бих питање да ли предсједник Александар Вучић уопште треба да прима такве људе.

Како треба да се понаша предсједник ако му такав званичник пријети наранџастом револуцијом?

„У питању су САД, није реално да Србија упућује протестне ноте и тражи одговорност, али је интересантно да је Вашингтон до сада правио обојене револуције мимо медија, а данас их најављује пред камерама, дакле, нешто није у реду, нешто се не уклапа у шаблон. Не сјећам се да су они излазили у медије прије наранџасте револуције у Украјини, напротив, то су урадили испод радара јавности. Мислим да садашње пријетње не треба схватити озбиљно и тиме се показује да господин Ји није више особа од неког високог кредибилитета."

Шта је испровоцирало такву његову реакцију, да ли је то долазак руског министра одбране Сергеја Шојгуа у Београд и куповина „мигова"?

„Могуће, није необично да се на овим просторима укрштају копља великих сила и да, ако ћемо ово назвати неким новим обликом Хладног рата, да се сад одједном те ствари интензивирају. Интересантно је што такве ствари не можемо да видимо са друге стране. Ми не добијамо условљавања нити захтјеве да се обустави сарадња САД и Србије. То показује један облик нервозе и одређену слабост. Велике силе не обраћају се на тај начин малим земљама и тиме показују да више нису достојне свог звања. Ако је министар Шојгу дошао у Србију, онда су они што прије морали да пошаљу неког свог изасланика који је очигледно дошао неприпремљен са неким флоскулама које су медијски креиране. Можда сам пропустио, али нисам видио да је господин Шојгу споменуо односе Србије са САД и са ЕУ."

Остале земље Европске уније сарађују са Руском Федерацијом, укључујући и Њемачку, зашто је проблем када Србија то ради?

„И данас можемо да читамо међу критичарима на Западу да је Србија, у негативном смислу, требало да представља нека врата кинеске моћи уласка према Европи, према Западу. Међутим, неко стално има потребу да као семафор уређује комуникације односно, саобраћај на тој раскрсници. Ми смо свјесни да смо превише мали да бисмо били актери тако великих политичких игара и ми од њих исто очекујемо да нас оставе на миру. Постоји ту једна контрадикција-говоре нам како смо небитни, мали, а стално нас увлаче у неке велике политичке игре и то је неки галиматијас са којим се јако тешко можемо носити. Замислите да је основни проблем америчке администрације однос Вучић–Додик или какву ћемо релацију имати ми са браћом Русима. Кад то чују све се наводно најеже и препадну. Причу да ће Вучић дисциплиновати Додика слушамо најмање двије, као да живимо неки дежа ви, а они нас са друге стране позивају да идемо напријед ка некој бољој будућности. Порука би требало да гласи: „Оставите нас на миру!" Реците ако имате неку замјерку по питању ових наших обавеза према европском путу, али прича да ће се правити наранџаста револуција у Србији, ако ништа друго, звучи јако непрофесионално."

Да ли Србија може у Европску унију без подршке Вашингтона?

„То треба да питамо Њемачку. Морамо да схватимо да је Њемачка та која ће уређивати те ствари. Она је послије „брегзита" дефинитивно најдоминантнија држава у Европској унији или ће то одлучивати Вашингтон."

Амерички Институт за стабилизацију и транзицију из Вашингтона објавио је анализу у којој се упозорава да је Босна и Херцеговина неуспјела држава у срцу Европе и да до краја године мора да се промјени изборни закон?

„Интересантно је да кад то Додик прича посљедњих десет година онда то називају пропагандом, сецесионизмом, а нико не види да реално нешто стварно не функционише и који су узроци, због чега је међународна заједница и даље присутна и ствара одређене проблеме? БиХ не функционише 25 година, није то ништа ново. Ниво дисфункционалности не посматра се само кроз односе Бањалуке и Сарајева, већ сада видимо да је дисфункционалност све јача и у односима Мостара и Сарајева. У Мостару се више од осам година не одржавају избори и то што постоје проблеми који су у вези са изборним законом је само показатељ да нешто не функционише. Проблем функционисања БиХ лежи у једном-када су представници Срба и Хрвата одлучили да направе нацрт Закона о Уставном суду, Бошњаци су рекли да не желе ни да чују за то. Питао сам једног високог међународног званичника како он на то гледа на шта је рекао: „Било би добро да се тај закон донесе и добро је што га баш Срби и Хрвати иницирају, али Бошњаци то не желе". До сада је у БиХ тако функционисало, да кад неко нешто не жели, онда неке одређене силе, које су ту присутне врше притиске. Питао сам зашто не изврше притисак, нисам добио одговор. У БиХ систем мора да се мијења на основу консензуса, а не тако што ће се Србима завртати руке на свакој теми. Међународна заједница се није оградила од аманета који је Алија Изетбеговић оставио Реџепу Тајипу Ердогану (о томе је недавно говорио Бакир Изетбеговић). Ако се БиХ посматра у цјелини онда му је и Бањалука дата у аманет. Нико није рекао да је то мијешање у унутрашња питања, угрожавање суверенитета, конститутивног народа и Републике Српске као уставне категорије. БиХ је интересантна зато што се ту дволичност међународне заједнице најбоље види. Занимљиво је да због изборног закона Федерација неће функционисати у наредном периоду и нама у Републици Српској ће то бити јако забавно да посматрамо."

Парламент Републике Српске донио је Резолуцију о заштити уставног поретка и проглашењу војне неутралности, а за то није гласала опозиција. Како то објашњавате?

„Опозиција се нашла у пат позицији због погрешне политике. У БиХ су дошли на ниво власти, а остали су опозиција на нивоу Републике Српске и онда су смислили политичку стратегију да у наредне четири године доведу до колапса неке институције, тражили су модел како да сруше Додика. Ближимо се новим изборима, а ништа се од тога није десило, не зато што они то нису жељели већ зато што то није било реално. По свим показатељима, имаће мање посланика него што су имали 2010, а „Ипсос" из Сарајева је прошле недјеље саопштио да СНСД има око 49 одсто подршке. Бојали су се да гласају за Резолуцију, јер би то Амбасада САД осудила, а у исто вријеме нису могли да се појаве пред народ и да кажу да због тога нису гласали, јер је то ипак историјски догађај. Изгласавањем Резолуције Народна скупштина Српске јасно је ставила до знања да ће сва даља питања у вези са интеграцијама подешавати у складу са Србијом и да неће дозволити да оне у будућности буду на различитим странама."

Какви су планови предсједника Додика? Да ли ће се кандидовати за члана предсједништва БиХ?

„Он је на то питање рекао: „Бићу предсједник нечега". Он је поручио гласачима СНСД-а да ће та партија имати свог кандидата за предсједника Републике Српске и тако демантовао гласине. Предсједник Додик има више опција пред собом. Може ићи за члана Предсједништва БиХ, да се кандидује за премијера Српске, а чак постоји и уставна могућност да се као члан Предсједништва у некој фази повуче са тог мјеста и постане премијер. Онда би на основу већине у Парламенту био изабран нови члан Предсједништва. Значи, постоји више опција, а шта ће господин Додик да одлучи, мислим да то само он зна."

Да ли вас забрињава чињеница што је у Судском вијећу, које је ослободило Насера Орића, било и троје Срба?

„Прича има више слојева. Постављају се питања ко је био у Судском вијећу и како је Тужилаштво формулисало тужбу. Отворено је питање и ко су били свједоци и да ли су застрашивани. Орић је човјек из криминалног миљеа и без обзира на то каква му је улога у рату била, он је данас не само слободан човјек, већ је и национални херој у Сарајеву. Да ли је то формула за суживот и за бољу будућност у БиХ? Република Српска је тешко прогутала чињеницу да су неки њени генерали осуђени, али оно што је најмање очекивала јесте да бар са друге стране одговорни за смрт Срба и све ратне злочине који су почињени над српским народом буду процесуирани и осуђени. Сад неко смишља историју на овај начин-ако ми осудимо толики и толики број Срба, а не осудимо толики број Бошњака, неко ће да напише историју како су ствари изгледале из њихове перспективе, а онда ће неки Срби то да прихвате и живјећемо срећно. Не иде то тако. Ако је њима циљ да Орић буде национални херој, а нас позивају да градимо неку бољу БиХ, није ни чудо што је прича о немогућој држави и даље актуелна."

Спутњик

четвртак, 26. октобар 2017.

Малагурски: Истина о броју Албанаца на Косову! (видео)

Мисија ОЕБС-а у Србији је затражила да се са интернета уклони видео Бориса Малагурског о правом броју Албанаца на Косову, наводно због неовлашћеног коришћења неке ОЕБС-ове фотографије у видеу. Борис је видео најпре скинуо, а потом вратио, као једини прикладан одговор на неумесни покушај цензуре ОЕБС-а!..... Radišić Svetozar

rs.sputniknews.com

Малагурски: Истина о броју Албанаца на Косову! (видео)

Sputnik

4-5 minutes

Коментари и Аналитика

21:10 20.10.2017(освежено 17:47 24.10.2017) Преузмите краћи линк

Колико Албанаца, заправо, живи на Косову и Метохији? Етнички Албанци у изразитој већини — више их је од 90% на неких 2 милиона становника. Да, то је оно што стално слушамо, преко 90% Албанаца на око 2 милиона становника на Косову, односно 1,8 милиона Албанаца. Међутим, да ли су те цифре тачне и да ли се као такве користе за политичку манипулацију?

https://youtu.be/D5uGnRoHv90

Прво, кроз историју је било тешко вршити пописе на Косову, јер су Албанци често бојкотовали пописе, поготово од 1990. године.

Албанци су од 1990. године започели политику бојкота српске власти, бојкота српске државе.

Правог пописа Албанаца на Космету никада није ни било, чак ни за време СФРЈ. То можда има везе са чињеницом да се током фашистичке окупације Космета у Другом светском рату доселио велики број Албанаца са севера Албаније, према неким проценама између 80.000 и 100.000, што је каснија социјалистичка власт признала.

Нова власт је практично санкционисала демографско стање стварано окупацијом. Придошлице из Албаније под окупацијом је оставила ту, исељене Србе староседеоце и нешто мало колониста је прогласила све за колонисте и забранила им повратак на Косово и Метохију.

Од тада се на Космету, према званичним пописима, деценијама повећава број Албанаца, а број Срба стагнира или се смањује. О узроцима српског егзодуса са Космета је још 1982. године писао „Њујорк тајмс". Тада је први пут наведено да албански „националисти имају платформу у две тачке", „прва је да створе етнички чисту албанску републику, а онда да се уједине са Албанијом и створе 'велику Албанију'". Након сецесионистичких ратова, тренд се променио — сада су Албанци ти који масовно напуштају Косово.

„Патрола граничне полиције ухватила је око двадесетак Албанаца са Косова, који су покушали илегално да пређу српско-мађарску границу. У разговору су нам рекли да одлазе са Косова јер желе бољи живот", гласила је вест.

Одлазе Албанци бежећи од беде и сиромаштва, али од овога:

Пре годину дана је 15-годишњем Исмаилу Лајћију дијагностификована леукемија. Његово село је у једној од области која је жестоко циљана бомбама са осиромашеним уранијумом за време НАТО бомбардовања. Сада стручњаци УН упозоравају на могућу везу између осиромашеног уранијума и његове болести.

А стручњаци процењују да врхунац епидемије рака долази тек 2019. године. Не помаже ни безброј страних клиника на Косову, које профитирају на патњи Албанаца које је Запад наводно спасавао. Косовски Албанци сада имају своју заставу, мада више машу заставом суседне Албаније, али младе Албанце који не памте деведесете године прошлог века то не занима много. Кажу:

„Политичари који су тренутно на власти нису урадили ништа за нас. Више од половине младих на Косову је незапослено."

Зато узмимо само ове три ставке у обзир.

Прво, непоуздани пописи — само за Приштину се говори да има близу пола милиона становника, а на последњим парламентарним изборима је гласало само 89.955 људи. Тешко је поверовати да четири петине становника не гласа, логичније је да већина тих људи једноставно не живи тамо.

Друго, само прошле године је 40.000 људи отишло са Косова, од којих је 80 одсто било испод 24 године старости, а незванично је број отишлих далеко већи.

И треће, актуелне статистике показују да наталитет Албанаца сваке године опада, док наталитет Срба расте, па и није нелогично да, иако у званичном попису има само 1,5 одсто Срба, на последњим изборима Српска листа осваја 16 одсто гласова. Када разговарате са Србима на Косову, многи ће рећи да Албанаца тамо реално има тек нешто више од милион, али да се пренадуваним бројем Албанаца плаше сви грађани Србије, односно да албански политичари том манипулацијом објашњавају „неминовност" предаје Косова Албанцима.

Можда неки на те манипулације и наседну, али не и ми.

среда, 25. октобар 2017.

ПОРУКЕ ХОЈТ ЈИА ИЛИ ШТА СЕ СПРЕМА СРБИЈИ

standard.rs

ПОРУКЕ ХОЈТ ЈИА ИЛИ ШТА СЕ СПРЕМА СРБИЈИ

5-6 minutes

среда, 25 октобар 2017 16:04

ВЛАДИМИР ЂУКАНОВИЋ

Хојт Ји је показао сусретом са појединим опозиционим лидерима да су Американци пронашли фаворите за управљање Србијом

У почетку нисам, али сада све више схватам Вучићеве најаве да ће се следеће године повући са места председника Српске напредне странке. Ко зна који пут, доказао је исправност става Владике Данила опеваног у Горском вијенцу великог Владике Рада: „Ко на брду ак' имало стоји /више види но онај под брдом".

Вучић је, као неко ко има преглед ситуације на столу, јасно видео да ће притисци са којима ће се суочити бити несношљиви, те да је суштинска мета после пацификовања Македоније и претходно Црне Горе, ни мање ни више него он. Заправо, преко њега се гађа Србија. Без обзира на то што је у више наврата исказао намеру за компромисним решењима, што је прихватао неретко неприхватљив дијалог са шиптарским представницима, што је некада домаћу јавност доводио до тога да почне да га сматра за неког ко је претерано попустљив, све то није имало сврхе. Амерички чиновник Брајан Хојт Ји дошао је са јасном поруком: или ћете бити наша послушна колонија или смо непријатељи. Услови које је ставио на талон су баш онакви какве је, убеђен сам, Вучић имао у својој глави као могуће када је најавио своје повлачење – неприхватљиви чак и за најгору банана државу.

ИГРАЊЕ НА ЗОРАНУ

Но хајде да сагледамо какве нам је то поруке Хојт Ји послао и шта суштински Вучића чека. Кренимо од његове политичке судбине: нисам претерани оптимиста. Подршка у народу коју има додатно ће нарасти и немам дилему да ће остати упамћен као политички лидер са вероватно највећом могућом подршком народа у историји. Ипак, авај, моја стрепња иде ка томе да ће такође бити упамћен и као лидер који је са власти отишао уз невиђену подршку народа, што ће бити безмало јединствен пример у свету. Њега је на изборима немогуће срушити јер је објактивно његова популарност огромна.

Зато ће се бирати други методи, најпре преко разноврсне лепезе притисака и уцена према земљи, на шта нико ко има трунку људскости у себи не може да буде имун, до најдиректнијих претњи по његову личну безбедност или безбедност породице. Уосталом, није ли Хојт Јиева порука са састанака које је имао, а које су прозападни медији јасно нацртали грађанима, била више него јасна: сусрет са Аном Брнабић је био небитан, крајње протоколаран; са Вучићем је био жесток сукоб; а са Зораном Михајловић је било више него срдачно.

Преведено на прост језик: Вучићу, тебе рушимо; Зорана, ти си наш главни фаворит да водиш државу. То што се нико не пита у медијима због чега се уопште Хојт Ји сретао са Зораном Михајловић, односно, то што смо принуђени да гутамо бесмислицу да се са њом сусрео због грађевинских дозвола и златовеза који му је поклонила да окачи на зид у својој канцеларији, показује само колико су прозападне структуре у Србији цензурисале свако слободно размишљање у српским медијима.

КАО ГРУЕВСКИ

Хојт Ји је заправо показао, посебно после сусрета са појединим опозиционим лидерима, што је парадокс сам по себи – јер дипломатска пракса никада не дозвољава да се званичник једне земље у посети другој састаје са опозицијом – да су Американци пронашли своје главне фаворите за управљање Србијом. И, свакако, не само то већ који ће Србију конфротирати са Руском Федерацијом, признати независност Косова, вероватно повести Србију као чланству у НАТО, прихватити ревизију Дејтонског споразума и лагано укидање Републике Српске те прихватити још низ сулудих захтева одавно стављених пред нас, попут рецимо признања да су Срби починили геноцид у Сребреници.

Елем, да закључим, немам ништа против избора 24. децембра, на којима ће се грађани изјаснити да ли желе да прихватимо уцене Хојта Јиа или не, јер, по свему судећи, то ће некако бити главни изазов на тим изборима. Оно што мене плаши је унапред спреман одговор који је Хојт Ји пренео опозицији, а то је да, рецимо, бојкотује изборе или да их доведе до бесмисла како би били делегитимизовани. Тада креће урушавање власти и система другим методама. Уосталом, сетите се Македоније и чињенице да је Груевски чак у три наврата нудио термин избора опозицији, која на њих није пристајала, све док под притиском страног фактора Груевски није био принуђен да читав државни апарат и све медије препусти опозицији чак и пре самих избора. Тек тада, под крајње неравноправним условима по ВМРО и Груевског, Американци су изборе дозволили. Али тада је већ било јасно да Груевски иде у прошлост, без обзира што је и на тим изборима, неравноправним зо њега, однео победу.

Нешто слично се, чини ми се, планира и у Србији. Нека нам је Бог у помоћ.

петак, 20. октобар 2017.

"Oslobodili smo Beograd, krećemo za Zemun... Proslavite"

b92.net

"Oslobodili smo Beograd, krećemo za Zemun... Proslavite"

22-27 minutes

Beograd -- Zajedničkom akcijom Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i jedinica Crvene armije na današnji dan oslobođen je Beograd u Drugom svetskom ratu.

Izvor: B92 petak, 20.10.2017. | 11:33

Partizani na budućem Trgu republike. Foto: Vikipedija

Jugoslovenskom i sovjetskom vojskom komandovali su Peko Dapčević i Vladimir Ždanov, a odbranu je organizovala nemačka armijska grupa "Srbija" kojom je komandovao general Gustav Felber.

Operacija oslobađanja Beograda je trajala od 12. do 20. oktobra 1944. godine i predstavljala je deo opsežnog operativnog plana Trećeg ukrajinskog fronta Crvene armije i Prve armijske grupe NOVJ.

U njoj je svoj život dalo više od 3.000 boraca, od kojih je oko 4.000 bilo ranjeno.

U takozvanoj Beogradskoj operaciji učestvovalo je 80.000 boraca na strani jugoslovenskih jedinica i Crvene armije, dok je grad pokušalo da zadrži 55.000 nemačkih vojnika.

20. oktobra 1944. godine na palati "Albanija" zavijorila se zastava Jugoslavije, a Beograd je oslobođen nakon četiri godine okupacije.

"Naša vojska sa Crvenom armijom oslobodila Beograd. Produžuju se operacije za Zemun. Objavite to vojsci i narodu i proslavite. Žarko", komandant 37. NOU divizije Žako Vidović piše piše svojoj četvrtoj i petoj brigade.

U jednoj hitnoj, strogo poverljivoj depeši, pod brojem 11076, na dan 20. oktobra, načelnik štaba nemačke grupe armija „F", odnosno komandant Jugoistoka, general potpukovnik Vinter piše komandi grupe armija „E":

"Noću 19/20.10. napušten je beogradski mostobran, sem nekih 800 ljudi, koji treba da se prebace naredne noći, kako bi se spasli ostaci onih jedinica koje su nedeljama usporavale napad Drugog ruskog korpusa i Prve mehanizovane brigade. Treba računati sa nastavljanjem neprijateljske ofanzive od Beograda prema zapadu, u sadejstvu sa ruskim snagama koje napreduju severno preko Tise."

U "Zborniku dokumenata i podataka o NOR-u jugoslovenskih naroda", kapitalnom izdanju od 15 tomova Vojnoistorijskog instituta JNA, koji je prikupljan i objavljivan od 1949. do 1986. godine, nalaze se na hiljade i hiljade dokumenata, a oslobođenju Beograda posvećene su stotine depeša, kako komandanata partizanskih jedinica tako i nemačke komande.

Jedan takav izveštaj napisao jei komandant Prve proleterske brigade, u to vreme potpukovnik, Koča Popović (1908–1992), nadrealistički pesnika koji se pridružio partizanima na samom početku ustanka i predvodio jednu od najpoznatijih jedinica Titove vojske.

Reč je o na mašini pisanom izveštaju koji je 31. oktobra 1944. podneo Štabu Prve proleterske divizije, a koji se čuva u arhivi Vojnoistoriskog instituta pod registarskim brojem 20/2, k. 713.

IZVEŠTAJ ŠTABA PRVE PROLETERSKE BRIGADE 31. OKTOBRA 1944. GODINE ŠTABU PRVE PROLETERSKRE DIVIZIJE O BORBAMA I POKRETIMA OD 1. do 31. OKTOBRA

ŠTAB PRVE PROLETBRIGADE

Broj službeno

31. oktobra 1944.

ŠTABU PRVE PROLETERSKE DIVIZIJE

Izvještaj komandanta Prve proletbrigade o akcijama

od 1. do 31. oktobra 1944. g.
II
(R alj a — B e o g r a d )

Z A D A T A K

Prema ranijoj direktivi Štaba divizije naša brigada imala je zadatak uporedo ići sa jedinicama Crvene armije koje su sa juga nadirale komunikacijom prema Beogradu i istovremeno sa njima otpočeti napad na Beograd.

P O S T U P A K

13. oktobra naše jedinice doživjele su najsrećniji dan u ovome ratu — spajanje sa jedinicama Crvene armije na sektoru Sopot — Ralja. Nakon spajanja naših jedinica sa trupama Crvene armije dobili smo usmeno naređenje od Štaba divizije da hitno prikupimo sve svoje jedinice i izvršimo pokret na Ripanj, naslanjajući se čvrsto na lijevo krilo trupa Crvene armije.

Ovoga dana dva naša bataljona (I i II) u zajednici sa trupama Crvene armije zauzeli su željezničku stanicu Ralju i neprijatelju nanijeli osjetne gubitke u ljudstvu i materijalu. Zaplijenjena je veća količina oružja i municije i druge ratne spreme. Naši gubitci (vidi listu gubitaka od 13. oktobra). U toku dana glavninu naše brigade prikupili smo na prostoriji Ripanj, a prednjim dijelovima izbili u visini Avale.

Istoga dana u 22 časa, prema naređenju Štaba dizivije, sa brigadom smo izvršili pokret uporedo sa trupama Crvene armije na pravcu Beograda i izbili sa svim jedinicama pred sovjetskim trupama na liniju Banjica. Istoga dana, prema naređenju tog štaba, uputili smo naš VI bataljon u sastav trupa Crvene armije koji se imao ukrcati u njihovu motorizaciju, no ovo ukrcavanje zbog same vojničke situacije nije došlo do izražaja.

14. oktobra u 5 sati izjutra sa brigadnom kolonom izbili smo prema Banjici, gdje smo u sporazumu sa komandantom sovjetske motorizovane kolone generalom Ždanovom razvili brigadu u strijelce, naslanjajući desno krilo brigade na Avalski put, a lijevo krilo preko Banjičkog Visa i puta krčanika (k. 180) prema Dedinju. Nepokretne dijelove i brigadnu rezervu od jednog bataljona zadržali smo južno od Banjice za jedan kilometar.

Istovremeno sa našim napadom otpočela je i jaka priprema sovjetske artiljerije, topova, tenkova, kaćuša i teških bacača. Borba na našem sektoru razvila se vrlo oštro. Naše jedinice u prvom naletu uspjele su ovladati Banjičkim Visom i skoro čitavom Banjicom, no neprijatelj je na ovom sektoru dao vrlo jak otpor, gdje je upotrijebio jake pješadijske snage potpomognute sa jakom artiljerijom i jakim tenkovskim formacijama.

Napad sovjetskih jedinica u prvom momentu, a skoro i u toku čitavog dana, uzeo je više karakter ispitivanja neprijateljskih snaga, naoružanja i njegovog rasporeda, te je dejstvo sovjetske artiljerije bilo više preneseno na druge ciljeve i spoljne odbrane Beograda van našeg sektora.

U sastavu naše brigade u napadu učestvovalo je i 10 sovjetskih manjih tenkova, koji su takođe bili izviđačka grupa, koji su kasnije bili primorani da se pod jakim pritiskom neprijateljske motorizacije i artiljerije povuku u sastav svojih trupa. U toku ovoga dana, skoro do podne, jedinice koje su operisale na našem lijevom krilu nijesu izbile u našoj visini, te je neprijatelj sa te strane ugrožavao naše lijevo krilo sve dok nije aktivno u borbu stupila VIII crnogorska brigada.

U vezi ovoga mi smo bili prinuđeni da postepeno izvučemo glavninu naših jedinica i postavimo je više kao rezervu, dok smo sa jačim dijelovima zadržali Banjički Vis i dio Banjice, gdje su u toku čitavog dana vođene vrlo oštre borbe.

Peko Dapčević i Ždanov u oslobođenom Beogradu. Foto: Vikipedija

U 16 časova istoga dana, po naređenju Štaba divizije i u sporazumu sa sovjetskim jedinicama, otpočeli smo sa snažnim napadom preko Banjičkog Visa svojim desnim krilom, a svojim lijevim preko Dedinja, vezujući se na lijevom krilu sa jedinicama VIII crnogorske brigade. Neprijatelj je na liniji Banjica — Banjički Vis — Dedinje imao jaka fortifikacijska utvrđenja, pješačke snage, artiljeriju i jače motorizovane snage, te je prilikom napada naših jedinica zajedno sa sovjetskim trupama dao vrlo jak otpor, no jako dejstvo sovjetske artiljerije koje je trajalo nekoliko časova slomilo je otpor neprijatelja. Pod tim dejstvom sve naše jedinice koristile su svaki momenat zauzimajući pojedina uporišta.

U 10 časova uveče Banjica i Dedinje već su se nalazili u rukama naših trupa, a sovjetske motorizovane kolone prodirale su Avalskim putem prema Slaviji.

Oko 23 časa uveče sva naša brigada iskupila se na liniji Banjica — Dedinje, odakle smo pošli ranije određenim pravcem od Štaba divizije ka Slaviji i dalje ka Terazijama.

Kod Autokomande i na Slaviji neprijatelj je dao vrlo jak otpor i ukočio naše i sovjetske snage na toj liniji, gdje smo se u toku noći do na osvit 15. H. zadržali radi ispitivanja neprijateljskih snaga, njegovog rasporeda, a u cilju lakše likvidacije. Naš IV bataljon, koji je bio na našem lijevom krilu, imajući takav zadatak: sve naše jedinice da što prije prodru prema Terazijama, odvojio se od drugih bataljona i uspio nekim sporednim ulicama izbiti na Terazije. Ovaj bataljon u putu je razminuo jednu njemačku motorizovanu kolonu misleći da je to sovjetska kolona, dok na Terazijama nije naišao na jake druge njemačke snage i motorizaciju.

Slučaj ovog bataljona nije lako opisati.

Kada su Nijemci upitali čija je kolona, borci ovog bataljona misleći da su to sovjeteke snage ponosno su odgovorili da su partizani maršala Tita. Neprijatelj je ipak bio zbunjen te u prvom momentu nije dao sasvim jak otpor, te je ovaj bataljon uspio da se snađe i dade vrlo jak otpor neprijatelju iako je bio opkoljen skoro sa svih strana jakim neprijateljskim snagama. Kod ovog bataljona nalazio se i jedan protivkolski top, koji su borci u takvoj situaciji ispregli i vukli na rukama dejstvujući efikasno na neprijateljsku motorizaciju koja je bila prinuđena da se krije iza ćoškova. Sa ovim je ovaj bataljon uspio, iako dosta teško, da zaposjedne tvrđe zgrade, koje su Nijemci nekoliko puta pokušali upaliti, no naši borci uspjeli su ove požare ugasiti, a poslije toga uhvatili su vezu sa sovjetskim jedinicama, koje su im pružile jaku pomoć u motorizaciji i omogućile izvlačenje ovog bataljona u sastav brigade bez gubitaka.

Ujutro 15 o. m. sve jedinice naše brigade bile su prikupljene ulicom Bulevar oslobođenja do Slavije. Naše jedinice bile su potpuno izmješane sa sovjetskim jedinicama. Na Slaviji je neprijatelj davao vrlo jak otpor, te smo sa brigadom promijenili ranije dati pravac, a prema direktivi toga štaba, i pošli Ulicom knjeginje Zorke, preko cara Nikole, pa Ulicom prote Mateje, Daničićevom, Smiljanićevom i izbili preko Ulice kralja Aleksandra do Ulice kraljice Marije svojim desnim krilom, a lijevim kod Narodne skupštine. U toku ovoga dana vodile su se oštre ulične borbe, likvidirajući zajedno sa jedinicama Crvene armije kuću po kuću.

16 o. m. prema usmenom naređenju toga štaba brigadu smo prikupili na Ulici kralja Aleksandra kod Narodne skupštine i Poštanske štedionice, odakle smo pošli sa daljim čišćenjem grada Kosovskom, Majke Jevrosime, Poenkareovom, Hilandarskom, naslanjajući svoje desno krilo na Ulicu cara Dušana. Na našem desnom krilu nalazila se III proletbrigada, a na lijevom krilu prema Terazijama VIII crnogorska brigada. Još u samom početku našeg polaska i našeg pokreta prema Kalemegdanu sve naše jedinice naišle su na vrlo jak otpor uličnih borbi, gdje je zauzimana sa velikim teškoćama svaka pojedina kuća i uporište.

Neprijatelj je imao u pojedinim ulicama jaka fortifikacijska utvrđenja i tenkove, koje smo likvidirali i neutralisali sa protivkolskim oruđima, koja su bila raspoređena po svim bataljonima. U toku ovoga dana naše jedinice uspjele su izbiti do Kolarčeve, Kneževog spomenika, Narodnog pozorišta, Jugovićeve i linije Knjeginje Ljubice, naslanjajući se svojim desnim krilom na Cara Dušana ulicu i III proletbrigadu. Na liniji Terazije, „Albanija", Narodno pozorište, Knežev spomenik, Kraljev trg, Kapetan Mišina naišli smo na vrlo jak neprijateljski otpor, gdje je bilo onemogućeno naše dalje prodiranje.

Crvenoarmejac u oslobođenom Beogradu okružen narodom. Foto: Vikipedija

Borbe na ovom sektoru trajale su sve do 20 o. m. u 8 časova kada je slomljen i posljednji otpor neprijatelja u Beogradu. Na ovom sektoru naše brigade posljednjih dana imali smo vrlo malo pojačanje od sovjetskih jedinica u motorizaciji i pješadiji, te smo skoro puna tri dana na ovom sektoru izdržali najoštrije borbe koje je do tada vodila naša brigada.

U operacijama na našem sektoru na liniji Kraljev trg, Uprava grada, Narodno pozorište, „Albanija", Jugobanka posljednja dva dana mnogo nas je pomoglo dejstvo sovjetske artiljerije i avijacije i omogućilo neposredne prilaze tim utvrđenjima i likvidaciju. istih paljenjem pojedinih objekata benzinskim flašama.

U borbama od početka napada na Beograd pa do potpunog njegovog zauzeća neprijatelj je pretrpio gubitke na sektoru naše brigade: 1200 mrtvih vojnika, podoficira i oficira (od kojih 36 oficira), ranjeno je 1030, od kojih 40 oficira, zarobljeno 560, od kojih 3 oficira.

U istom periodu naši gubitci su iznosili 50 mrtvih, 137 ranjenih i 9 nestalih boraca, podoficira i oficira. Zaplijenjeno je 1498 pušaka, 118 puškomitraljeza, 19 šaraca, 29 teških mitraljeza, 28 bacača, 80 mašinki, 180 pištolja, 176.660 metaka, 44 motorna vozila (tenkova i kamiona), 10 topova, 1200 pari odijela, 1100 pari cipela, 7 magacina sa hranom, 4 magacina sa odijelom, 1 magacin sa municijom i oružjem, 3 miliona dinara, 500 časovnika, 200 nalivpera, 2000 ručnih bombi, 800 bacačkih granata, 5000 topovskih granata.

U ovom periodu gubitaka u oružju i ratnom materijalu nijesmo imali.

Sva motorna vozila koja su zaplijenile naše jedinice predata su, odnosno oduzeta su nam od sovjetskih jedinica uslijed nedostatka stručnog osoblja po jedinicama za upotrebu, iako smo mi zahtijevali od sovjetskih starješina da se ta motorna vozila zadrže za našu jedinicu. Zaplijenjen je veći broj točkova, veće količine benzina, koji nam je takođe oduzet od strane sovjetskih jedinica, a izvjesne količine predate su Komandi mjesta.

Od 21. do 31. oktobra naša brigada, prema naređenju Štaba divizije, u sporazumu sa Štabom korpusa Narodne odbrane, raspoređena je u Beogradu po kvartovima, tako da je svaka četa zaposjela po jedan kvart, dok smo bataljon „Garibaldi" postavili kao rezervu na periferiji grada, u selu Mirijevu. Zadatak brigade u ovom periodu bio je zadatak i dužnosti OZNA u gradu.

Novim i specijalnim dužnostima u posljednjem periodu sve naše jedinice odgovorile su u dovoljnoj mjeri i uspjele da pohvataju veliki broj agenata i narodnih neprijatelja, koji je priveden OZNA na dalji postupak. U pogledu vršenja dužnosti OZNA naše jedinice do sada nijesu naišle ni na jedan otpor od strane agenata, narodnih neprijatelja ili građana. U pogledu vršenja ove dužnosti u mnogome su potpomogli naše jedinice pojedini građani otkrivajući pojedine narodne neprijatelje.

U ovom posljednjem periodu desili su se incidenti između naših i sovjetskih jedinica, odnosno pojedinaca, o kojima smo slučajevima obavijestili taj štab. No, ljubav naših boraca i jedinica prema Crvenoj armiji bila je u tolikoj mjeri, da se je svaki pojedinac trudio da izbjegne nepoželjne sukobe sa sovjetskim jedinicama ili pojedincima iako su njihovi postupci često puta prelazili van propisa i ugleda Crvene vojske.

Sovjetski tenkovi u Beogradu. Foto: Vikipedija

ZAKLJUČAK

Opis borbi vođenih u Beogradu nije prost i jednostavan posao, detalje borbe, podvige jedinica i pojedinaca teško bi čovjek opisao, a da prikaže pravu sliku tih borbi. No, kao istorijska važnost u istoriji našeg ratovanja. Borba u Beogradu pravilno je shvaćena u svim našim jedinicama od strane boraca, a naročito rukovodilaca, iz čega je proizašao masovni heroizam kod naših jedinica kao i kod pojedinaca, upornost i snalažljivost.

Operacije u Beogradu bile su složene prirode: jake neprijateljske snage i njihov otpor, nedovoljno iskustvo naših boraca u takvim operacijama sa takvim tehničkim sredstvima; a specijalno u velikom gradu, tvrdim zgradama i drugim fortifikacijskim objektima. No, oduševljenje naših boraca i rukovodilaca u zajedničkim operacijama sa trupama Crvene armije protivu zajedničkog neprijatelja savladalo je sve tehničke prepreke i u potpunoeti su izvršili postavljeni zadatak i stekli ogromno ratno iskustvo u vođenju takvih operacija.

Upornost i vještina naših jedinica u ovim borbama, snalažljivost u savlađivanju pojedinih teških sektora i uporišta, masovni podvizi pojedinaca kao i jedinica bili su veći nego ikada do sada u našoj brigadi. Držanje novih boraca u ovim borbama oduševilo je sve naše stare borce i rukovodioce, njihova snalažljivost, upornost i masovno isticanje.

Gubici koje je naša brigada pretrpjela u borbi za Beograd veliki su i nenadoknadivi, naročito u starim borcima i rukovodstvu, no upoređujući neprijateljske gubitke i oštrinu borbe, kao i istorijsku važnost borbi za Beograd, naši gubitci su opravdani.

Odnos svih naših jedinica prilikom borbi u Beogradu i kasnije bio je dobar prema narodu i njegovoj imovini. Možda su se u tom pogledu desili izvjesni propusti od pojedinaca, koji nijesu bili teške prirode, no u ovom odnosu svi naši rukovodioci i stariji borci vodili su najviše računa da taj odnos prema narodu i njegovoj imovini potpuno odgovori ugledu naše vojske.

Odnos naših boraca prema starješinama i obratno odgovara našoj vojsci i na taj način mnogo je olakšano starješinama pravilno držanje svojih jedinica u rukama. Disciplina po svim našim jedinicama umnogome se poboljšala i u tom pogledu naglo se primjećuju uspjesi. Vojnički rad u ovom periodu skoro po svim našim jedinicama je onemogućen, no ipak se po manjim jedinicama, četama i vodovima sprovodio aktivan vojnički rad koji se naglo osjetio.

Sadanja spremnost i ubojnost brigade odgovara Prvoj proleterskoj. I pored velikog odlaska starih boraca iz svih naših jedinica, kao i velikog priliva novih boraca, spremnost i borbenost brigade za izvršenje zadataka nije popustila, naprotiv ona se iz dana u dan poboljšava.

S obzirom da svakog dana odlaze borci iz brigade u druge jedinice i na razne dužnosti, tim prije je potrebna veća popuna novim borcima našim jedinicama. Naoružanje kojim sada raspolažemo ne može u dovoljnoj mjeri zadovoljiti našu brigadu, naročito u automatskim oruđima. U tom pogledu smo i ranije podnijeli izvještaj te vjerujemo da će u tom pogledu izaći nam u susret pretpostavljeni štab i omogućiti snabdijevanje oružjem, odijelom i obućom. Ishrana po svim našim jedinicama je dobra i zadovoljava u punoj mjeri.

SMRT FAŠIZMU — SLOBODA NARODU!

понедељак, 16. октобар 2017.

Амбасадор Чепурин: Долазе Шојгу, Лавров, Рогозин...

rs.sputniknews.com

ЕКСКЛУЗИВНО Амбасадор Чепурин: Долазе Шојгу, Лавров, Рогозин... (видео)

Sputnik

9-11 minutes

За историју Русије и Србије датуми попут предстојеће годишњице ослобађања Београда имају посебан значај, а овој прослави ће присуствовати и министар одбране Русије Сергеј Шојгу. Посете високих руских званичника у октобру су сада већ традиција, каже амбасадор Русије у Србији Александар Чепурин.

Ове године Србија обележава годишњицу ослобођења Београда, и мада није округао датум, долази и министар одбране Сергеј Шојгу. У чему је значај те прославе?

— За нашу историју, за вашу историју, такве годишњице имају посебан значај — то је поштовање према нашим прецима који су заиста показали карактер народа, храброст, љубав према домовини и пожртвованост, што је неоспорно важно за осећање народа. Зато не смемо да заборављамо победу великих ратника. Има неких који би волели да се све то заборави, избрише, али многе земље раде као и ми и ви, и зато смо блиски. Ипак смо ми, Црвена армија и Народноослободилачка војска Југославије, овде заједно ослобађали Југославију. Скоро 20.000 совјетских војника је погинуло приликом ослобађања земље. Толико их је погинуло углавном зато што су Београд ослобађали тенкови и војници, а не авијација. Једноставније је било да избомбардују за пола дана, и сви би се предали, али би град био уништен. Београд је леп град, диван је центар града, и зато мислим да треба да будемо захвални и југословенској и совјетској армији који су га спасли од потпуног уништења. Узгред, гледао сам материјале о ослобађању Београда и нашао епизоду која ми се допала. Када је био окршај са Немцима на Авали сат времена трајала је борба прса у прса. Наша велика песникиња Јулија Друњина је са 26 година била дописница, и код Стаљинграда је упала у обруч, а војници су из обруча излазили борбом прса у прса. Написала је дивну песму у којој каже: „Само једном сам била у борби прса у прса, једном на јави и стопут у сну, ко каже да у рату није страшно, тај ништа не зна о рату". Овде је тога исто било, што показује снагу духа. Зато то морамо да славимо. Славићемо у фебруару следеће године и годишњицу Стаљинградске битке. Надамо се да ће јој присуствовати и српска делегација на високом нивоу. У току је реконструкција комплекса Стаљинградске битке, једног од највеличанственијих…

И који је направио вајар српског порекла…

— Да, Јевгениј Вучетић је говорио да су његови преци Срби. То је један од тројице-четворице највећих вајара 20. века совјетске епохе, поред Мухине и Рукавишњикова. И зато мислим да би и Србија требало да учествује, јер је и она дала велики допринос сећању на ту највеличанственију битку у читавој историји човечанства.

А учешће министра Шојгуа даће додатни значај обележавању ослобођења Београда…

— Мислим да хоће. Посете наших високих руководилаца Србији често се одржавају у октобру. Био је Владимир Путин, Дмитриј Медведев, и зато је сада то већ традиција, па и посета Шојгуа. Он долази и зато што су Србији управо предати поклоњени авиони МиГ-29. То је такође повод за долазак. Шојгу је, наравно, један од политичара светског нивоа, а политичаре које познају у целом свету можемо избројати на прсте. И што је за вас важно, он је велики пријатељ Србије. Он не само да је воли него је и добро познаје. Долазио је и у годинама блокаде Србије, и као копредседник међувладиног комитета. Очекујемо да ће то бити добра посета, не само због празника него и због размене мишљења што је данас потребно. Свет је у сложеној ситуацији, ни Балкан није у једноставној ситуацији, а Србија је нека врста острва стабилности. Наравно, имали смо тешку историју, и треба да осигурамо безбедност и да се осећамо сигурно.

Притом је Србија неутрална…

— Неутралност Србије је суперважно питање у наше доба, и добар је пример за друге земље. Русија сто одсто подржава неутралност Србије. Зато смо објективно заинтересовани да Србија постане јака, безбедна и неутрална земља. А било би добро да сви то схвате и подрже.

Очекују нас и друге посете високих руских званичника Србији…

— Да, биће то период наших тесних веза. Ових дана премијерка Србије је с правом рекла да је Русија од 1999. подржавала Србију и да Срби сматрају да су им Руси пријатељи. Тако је било увек, већ 500 година колико постоје контакти између Србије и Русије. Међу државама су постојале нијансе, али међу народима су односи увек били пријатељски. Зато мислим да треба да идемо напред. У фебруару обележавамо 180 година дипломатских односа Русије и Србије, и тада ће доћи министар Сергеј Лавров.

Биће то важна посета и могућност да се размотри читав спектар билатералних односа и проблема који интересују сваку од страна. Пред нама је суперзадатак да повећамо робну размену, индустријску сарадњу. Сада су створени услови да то можемо. Ове године ће робна размена бити за 15-20 одсто већа него прошле, то је позитиван знак. Морамо и можемо да достигнемо квалитативно виши ниво, економску сарадњу, треба градити нешто друкчије а сада има могућности за то. Русија је спремна да иде напред онолико колико је за то спремна Србија. Зато ће бити врло важан долазак у Србију руског дела међувладиног комитета на челу са Дмитријем Рогозином у децембру. То је велика делегација која ће размотрити перспективе развоја билатералних односа за годину дана, и не само трговине. Очекујемо да ће та посета имати добре резултате и да ће бити важан догађај. Знате и да долази хор Александров. Велико хвала Србима који се сећају наших хероја и чувају имена улица Толбухина, Жданова. Узгред, када је Стаљин ушао у сукоб с Титом и наредио генералима да врате југословенске награде, Жданов који је био и херој Југославије, није предао орден и отишао је у пензију. Одлично је и што се планира парк Александрова, а интересантно је што ће то бити место где ће се објединити две епохе: царска, цара Николаја и совјетска, трг ће бити Александрова. Хор ће наступити и у Сава центру, и у Новом Саду, и у Сомбору, где смо заједно рестаурирали споменик руским и српским херојима-ослободиоцима 1944. године. Иначе, песме које пева војни хор су 90 одсто песме о љубави, војничке песме, али о љубави. И према Отаџбини, али и према Каћуши.

Наша фудбалска репрезентација ће се следеће године такмичити на Светском првенству у фудбалу у Русији. За кога ћете да навијате?

— Мислим да је то један од важних догађаја у свету, али и за нас. Данас је осам месеци до почетка светског шампионата који ће се одржати 14. јуна на стадиону Лужњики у Москви.

Трудили смо се да на сваки начин помогнемо српске фудбалере. Навијали смо за њих. На дан утакмице између Србије и Грузије био сам на путу у Суботицу. Кад сам стигао, почело је друго полувреме. Остали смо заједно са српским пријатељима који су нас дочекали у Суботици да погледамо друго полувреме. Били смо забринути, навијали смо, попили смо сву вотку у мојој соби и на крају је Србија победила. Шалим се, наравно, а ако ћемо озбиљно мислим да је српско учешће на Светском првенству сјајна новост. Желим Србији велики успех. Мислим да има добре играче и да јој треба срећа. Првенство ће се одржавати у 11 градова Русије а фудбалери ће боравити у двадесетак база. Надамо се да ће српски фудбалери провести у Русији читав месец, од 14. јуна до 15. јула, до краја првенства, самог финала.

Једна од база за тренинг се налази у Јарослављу, дивном граду на обали Волге, 130 километара од Москве. Сматрамо да би Срби обавезно тамо требало да тренирају зато што је то близу аеродрома, а уз то на пола пута налази се Троице-Сергијева лавра, центар Руске православне цркве. Тако да успут могу да сврате на који минут. У овом случају, за српски тим Божја помоћ није на одмет.

Делегација из Србије учествује на омладинском фестивалу који је управо отворен у Сочију. Ви сте их испратили у Русију, шта су Вам рекли?

— Отпутовали су у Русију с одушевљењем. Мислим да ће достојно представљати Србију. Јуче је на отварању фестивала говорио председник Владимир Путин и рекао је да на том скупу учествује 30.000 младих људи. То је огроман број младих из 180 земаља света. Страних гостију је више од 10.000, а српска делегација је врло репрезентативна — 300 људи.

То је доста велик број, и надам се да ће учествовати у разним форматима — културном, спортском, политиколошком. Биће то корисно за Србију, а очекујем да ће оставити добар утисак на младе људе. Најпознатији фестивал омладине и студената одржан је иначе 1957. године у Москви у време детанта и оставио је, између осталог, две ствари. Песму „Подмосковске вечери", која је написана за фестивал а касније постала скоро па руска народна песма, и друго, после девет месеци, у породилиштима су се појавила тамнопута деца. Фестивал је тријумф међусобног разумевања и љубави и надам се да ће и овај то бити. Млади ће то свакако запамтити за читав живот. Захвални смо што су и српске власти подржале и помогле ову манифестацију. То је, по мом мишљењу, веома важно и исправно. Тамо ће, узгред, бити многи истакнути руски званичници, Сергеј Лавров, биће одржана дипломатска школа. Из Министарства иностраних послова Србије послато је двоје младих дипломата који ће учествовати у дискусијама. Јер свет се налази у дубокој кризи и треба тражити излаз из ње.

Ljubiša Ristić: Usred smo zavere sa neizvesnim ishodom

novosti.rs

Ljubiša Ristić: Usred smo zavere sa neizvesnim ishodom | Kultura

Vukica STRUGAR

8-11 minutes

| 16. oktobar 2017. 18:40 | Komentara: 0

Reditelj Ljubiša Ristić: Niko nas ne sprečava da u sledećih sto godina činimo ono što čine svi kada brane svoje. Svi glavni svetski procesi koji slede biće vezani za ovaj prostor

JUBILARNU četrdesetu sezonu KPGT obeležiće s pet novih predstava, ali i sećanjam na slavne početke nesvakidašnjeg koncepta u pozorišnom životu ondašnje Jugoslavije - upravo u ovo vreme počele su u Zagrebu probe čuvenog "Oslobođenja Skoplja" Dušana Jovanovića, čija je premijera održana u dvorištima Gornjeg grada. Predstava je ostala na repertoaru više od jedne decenije (sa 750 izvođenja širom sveta), a poslednji put je odigrana 1990. godine u Lenjingradu: njen kraj simbolično će obeležiti i završetak jedne, ne samo umetničke epohe...

- Nažalost, naš jubilej proći će potpuno nezapaženo. Predstave KPGT nemaju odjeka u medijima. Teško dolaze do TV emisija iz kulture, pa i beogradskih hronika i jutarnjih programa. Neke televizije, doduše, objave šta igramo, pozovu me i da gostujem, a onda uglavnom pitaju o politici - s potpunom sigurnošću i ironičnim osmehom kaže tvorac KPGT, mnogima omiljeni reditelj Ljubiša Ristić i (često tim istim) omražena partijska figura nekadašnjeg JUL-a.

* Ipak, vi spremate "gvozdeni repertoar" starih naslova i pet premijera?

- Sezona će, svakako, biti bogata. Do Nove godine postaviću na scenu Sartrov komad "Iza zatvorenih vrata", Makijavelijevog "Vladaoca", "Pohvalu ludosti" Erazma Roterdamskog i "Duhovne vežbe" Ignasija de Lojole. Peta predstava radiće se po romanu Puriše Đorđevića "Ljubavna priča", objavljenom pre tri decenije u časopisu "Gradac". Nas dvojica napravili smo zajedno i "Tajnu Crne ruke". Mnogo sam učio na Purišinim filmovima, potom i primenjivao naučeno. Inače, to je prvi gej roman u našoj literaturi, pre toliko godina govorio je o stvarima o kojima se tek danas slobodno priča. Napisao ga je čovek sjajnog talenta i velike mudrosti.

* S kojim motivom ste se opredelili baš za ovo delo?

- Želim predstavu koja će po stilu i metodu biti slična onima s početka KPGT, "Karamazovima" i "Oslobođenju Skoplja". Odlikovale su ih fragmentarna dramaturgija i teme iz bliske prošlosti, kao što su rat, okupacija, Informbiro. U "Ljubavnoj priči" reč je o socijalnim lomovima i promenama šezdesetih godina prošlog veka, zaključno s privrednom reformom, Brionskim plenumom i studentskom pobunom 1968.

* U toj deceniji desilo se mnogo stvari koje su uzdrmale svet?

- Ikone iz šezdesetih i danas žive. "Desila" su se braća Kenedi, Če Gevara, kineska kulturna revolucija, otpor ratu u Vijetnamu, bejbi-bum generacija. To je vreme velikih priprema za velike svetske promene. A na šezdesete i seksualnu revoluciju, levičarske i hipi pokrete, krik jedne generacije za slobodom, socijalnom pravdom i društvenom promenom - reakcija je bila konzervativna, neoliberalna. U mnogim društvima pojavio se strah od tolike energije. Doveo je do toga da su se sve države u svetu uozbiljile. Od tada i nema spontanih pokreta, umireni su klasni sukobi, sve je pod kontrolom i organizovanim odgovorom države. Gde god vidite da se stvari dešavaju na ulici, odmah se pitate ko stoji iza njih... Nijedna država se više ne usuđuje da reskira sa tim.

* Hoćete da kažete da je svaki iskreni bunt onemogućen i unapred obesmišljen?

- Paradoksalno, koliko god čudno, danas imamo svet u kome su političke promene rezultat delovanja aparata sile vojske i policije. "Promene" su zapravo rezultat trenutka u kome aparat nasilja promeni stranu, a režim se presvuče u drugo odelo - sve što se dešava na ulicama samo je dekor i propaganda. Svejedno da li je to u SAD, Rusiji ili kod nas. Da je to tako, pokazuju neobične okolnosti oko fenomena terorizma u svetu u kojem je skoro nemoguće prepoznati bilo kakvu spontanu akciju. Iza i najstravičnijih događaja prepoznajemo ruku neke državne organizacije, spolja ili iznutra, koja priređuje takve događaje.

* Znači li to da je ID samo pokriće neke druge "tajne, crne ruke"?

- Ko je napravio ID i zašto? To nisu nikakve teorije zavere već poznata istorija. Dok mi ovde sedimo i pričamo, razne države već snabdevaju i organizuju mnoge terorističke grupe, osmišljavaju njihovu ideologiju i regrutuju mlade ljude. Bilo u Španiji ili Latinskoj Americi, možda će pokušati da destabilizuju Kinu, izvrše udar na Rusiju, SAD, Evropu... Čim čujete da neko odbacuje nešto kao teoriju zavere, znajte da učestvuje u zaveri!

* Gde smo tu mi?

- Mi smo usred zavere, na važnom mestu sa neizvesnim ishodom.

* I u Srbiji, kao nekada Jugoslaviji, ukrštaju se dve interesne sfere?

- Sve je to priča o Jugoslaviji. Zvali je Jugoslavija, region ili zapadni Balkan... Sve je to jedna stvar u kojoj je Srbija srž problema, jer je njen geostrateški položaj u svemu tome bitan. Ni kultura, ni ekonomija, ni ideologija. Bitni su putni pravci. Dunav, moravsko-vardarska dolina, bitne su veze između Azije i Evrope - ključni pravci kretanja vojnih efektiva i strateška kontrola tog prostora. Nije slučajno da se velika sila koja se pomalja u 21. veku, a to je Kina, meša u taj proces svojim putevima svile. I očigledno će to sledećih pedeset godina biti glavni svetski proces vezan za naš geostrateški prostor. Zato SAD i Rusija moraju ubrzano da postignu dogovor: da se pridruže ili da to spreče.

* Dok je klackalica u ravnoteži i mi smo mirni?

- Još se kuva, ništa nije rešeno, ali se ide ka dogovoru. Zato još ne možemo da budemo deo EU, zato zemljom upravljaju američki kadrovi, ali najjači uticaj ostvaruje Rusija. A ekonomski, na naš svakodnevni život, najsnažije utiču Nemačka, Kina, uskoro i Turska. I svako traži svoje mesto.

* Koliko će onda mesta ostati nama?

- Što je njih više, za nas ima više mesta! I to je paradoks cele situacije. I ekonomske, i političke, i vojne. Čim neko pokuša da razjuri ostale i sam postane gazda, mi smo u katastrofi.

* Šta je sa Kosovom?

- Ono je samo epizoda u toj istoj priči. Jedan unutrašnji problem u koji je nasilno, na našu teritoriju, smeštena strana vojska. Nije to nikakva nezavisna država. Ta tobožnja nezavisnost i njeno priznavanje samo su izgovor da se na našu teritoriju trajno stacionira američka vojska i evropska civilna administracija. A to izaziva reakciju druge strane koja odmah gradi enormne obaveštajne kapacitete na našoj teritoriji, pseudohumanitarne centre i medijsku akciju, što sve, naravno, razumemo kao opravdanu i očekivanu reakciju na grubu upotrebu sile od strane SAD, Nemačke, EU.

* Kakvom epilogu možemo da se nadamo?

- Zašto epilog, nije to kraj istorije? Fukujama je beznačajni aparatčik Stejt departmenta, kojem se dive naši "filozofi" i "eksperti". Ja sam rođen u Prištini, moja je porodica tamo od turskih vremena... Tu stvar moramo da razumemo direktno i veoma jednostavno: država ima real-politiku, međunarodne okolnosti, saveznike i protivnike koji se menjaju iz meseca u mesec, iz godine u godinu. Ko zna šta nosi dan, šta noć. Albanci su sto godina, uz pomoć svih okupatora Srbije i Jugoslavije, tražili način da stvore svoju državu na našoj teritoriji. U ljubavi i ratu sva su sredstva dozvoljena: i laž, i prevara, i nasilje, i izdaja... Niko nas ne sprečava da u sledećih sto godina činimo ono što čine svi kada hoće da brane svoju državu ili teritoriju. U drugačijem svetu to bi bila stvar dogovora, sporazuma. Kao što rekosmo, u svetu u kojem mi živimo, kao u ljubavi i ratu - sva su sredstva dozvoljena.

POREMEĆENA RAVNOTEŽA U EVROPI

* KAŽETE da nam je sudbina da budemo podeljeni između SAD i Rusije?

- Nije sudbina već sporazum koji je davno napravljen između velikih sila, ali su obe - i Rusija i SAD - u više navrata pokušavale da privremeno ili za stalno razvrgnu taj sporazum koji se obično vezuje za Jaltu. Ali, to se uvek pokazalo nesvrsishodno i opasno po mir u svetu. Znači da je jedino prirodno stanje na jugoistoku Evrope, ovde kod nas - neka vrsta ekvilibrijuma kojim će se poštovati velike sile u ovom delu sveta, a samim tim i stvoreni uslovi za miran život i razvoj. Kad god se taj ekvilibrijum poremeti i uticaj prevagne na jednu od strana, eto nevolje za nas od onih drugih: ili će nam rasturiti zemlju kao Rusi i Nemci devedesetih, ili će nas bombardovati kao Amerikanci 1999. godine. Svi ti događaji su rezultat poremećene ravnoteže na jugoistoku Evrope, a to znači u čitavoj Evropi.

субота, 14. октобар 2017.

Анђелковић: НАТО је регионални ретекташ!

vidovdan.org

Анђелковић на америчкој телевизији Н1: НАТО је регионални ретекташ!

Видовдан

7-9 minutes

Политички аналитичар Драгомир Анђелковић у јутарњем програму на америчкој телевизији Н1 говорећи о непримереним изјавама амбасадора Кајла Скота изјавио је да је НАТО рекеташка организација и да Србија нема добре односе са Америком зато што то жели, него зато што мора као са Трећим рајхом. Током емисије је дошло до жучне дискусије аналитичара Анђелковића са водитељком Мињом Милетић у којој је водитељка упорно заступала и бранила интересе Америке док их је Анђелковић критиковао.

Анђелковић: Морамо да бранимо своју перспективу посматрања. Била је агресија на Србију. Генерали који су бранили нашу земљу свакако за нас нису ратни злочинци чак и ако их Хаг осуди. Ми знамо шта је истина. То је одбрана Србије од спољне агресије. Мислим да је крајње непримерено што амерички амбасадор, амбасадор земље која је била носилац те агресије, ту тему уопште и покреће. Ако то већ ради, онда мора да добије одговор. По мом мишљењу влада Србије се сувише уздржава. Напросто око таквих ствари мора да постоји консензус: То је била агресија и о томе не дискутујемо на други начин.

Водитељка: Добро али ево кад би неко погледао изјаве министра Дачића и министра Вулина а да не зна ништа о односима САД и Србије, до каквих закључака би могли да дођемо?

Анђелковић: Знате, требало би онда погледати изјаве америчког амбасадора па да размишљамо о закључцима јер он је започео читаву ствар враћањем на причу из '99. Можемо да се правимо да ту тему много не примећујемо и да причамо о другим стварима али ако се ствар врати на '99. ако се врати на то све што се тада дешавало, наравнод а ће одговори Србијие бити да је у питању агресија. У питању је покушај отмице Косова, без подршке УН бомбардовање суверене земље. Знате, причамо о ратним злочинима а ко је од америчких генерала одговарао за убијање цивила у Нишу, Београду и многим другим градовима, тако да читава ствар је смешна, рећи да је неко ратни злочинац зато што га је осудио суд који је у исто време пустио Орића или пустио Харадинаја је крајње смешно и некоректно.

Водитељка. Па добро, причаћемо о томе али причаћемо о томе како је дошло до тог проблема и шта је био повод, међутим интересује ме ваше мишљење. Да ли је ваше мишљење то, да ли Александар Вулин који даје такве изјаве говори у име владе Србије и владајуће коалиције?

Анђелковић: Ја се надам да говори. Било би погубно ако не говори. Било би погубно ако би се од њега оградио. Знате, а тема у нашим медијима чиними се требала би да буде, шта је рекао амерички амбасадор, зашто се на тих начин наставља агресија на Србију, зашто се прича о нечћему о чему не би требало да се прича ако се желе бољи односи а не то како је неки наш министар реаговао на то.

Водитељка: Добро, дакле…

Анђелковић: Знате, ја морам да вам кажем, да је мени драго што се такве ствари дешавај. Ја сам противник евроатланског курса и веома волим када се такве ствари десе да се подсети српска јавност да ли су нам стварно постали пријатељи…

Водитељка: Добро, генерал Лазаревић је осуђен за злочин, односно протеривање албанских цивила…

Анђелковић: Добро да ли је неко од НАТО генерала осуђен због убијања српских цивила? Причамо о Хашком суду који је пустио Орића или Харадинаја и то треба да објаснимо да ли то је то суд?

Водитељка: Причаћемо и о томе наравно, е сад ви сте рекли да су усаглашене те поруке које можемо да чујемо…

Анђелковић: Ја се надам да су усаглашене, ја се надам то није само индивидуални став Вулина.

Водитељка: Знате зашто вас то питам, ако у једном дану Дачић поручује амбасадору Скоту да гледа своја посла, поручује Харадинају да ће завршити у затвору, министар Вулин се чуди и пита да не треба да хвали бомбардовање Србије, можда и одцепљење Косова. С друге стране премијерка поручује да је Србија поуздан партнер НАТО, председник Вучић каже да је све боља сарадња са НАТО?

Анђелковић: Одговорити је врло лако, мало нам треба историсјких паралела. Вратимо се у '41. када је Србија била окружена тројним пактом и гледала је да му не приђе а да избегне да изврше на нас агресију. Знате, мале земље су принуђене да са великима, чак и када знају агресори и да су им много лошега учинили балансирају да спрече нове несреће. Ја не доживљавам уопште НАТо као пријатељску организацију. Нато је регионални рекеташ! Ми се трудимо да одржавамо што боље односе са НАТО да нам неби неку нову несрећу учинили. А када покрену овакву причу као што је ревизија бомбардовања када покушавају да нам наметну кривицу за сопствену агресију наравно да ће министри владе Србије реаговати, јер ова земља се зове Србија и штити своје националне интересе, не зове се НАТО протекторат.

Водитељка: Добро, јел сте завршили?

Анђелковић: Наравно, а јел вама смета ако завршим? Знате ја имам утисак као да желите да браните НАТО и америчку амбасаду!

Водитељка: Није нико… ево сачекајте прво…толико сте убрзали причу да не могу ни ја да вас испратим…

Анђелковић: Па ви се стално враћате на то.

Водитељка: Неее ја само желим да видимо поруке које министар Вулин или Дачиш шаљу, ви сте рекли да се надате да је политика коју влада Србије води конзистентна. Видимо различите поруке. Друго ми смо признали хашки суд то исто треба да објаснимо нашим гледаоцима.

Анђелковић: Знате, ми смо признали и да је Косово окупирано, прихватили смо Кумановски споразум, повукли смо војску. Нисмо признали зато што мислимо да је добро да НАТО дође на Косово, да ће НАТо учинити нешто за просперитет Косова или српске заједнице, већ смо бомбардовани. Извршена је на нас агресија и нисмо могли више томе да се одупиремо па смо се повукли. Тако смо прихватили и Хашки трибунал. Овде се ради о нечему што је резултат насиља а ми смо мала земља која не може главом кроз зид па се некако прилахођава да избегне нове несреће. Причамо о избегавању нових несрећа.

Водитељка: Ми причамо о ономе што је изјавио Вулин. Кајл Скот: Зашто се злочинци третирају као хероји? Дакле све је почело тиме, то је твит амбасадора Скота.

Анђелковић: Извините, а вама није необично да представник земље која је од Вијетнама до Косова починила грдне злочине некога прозива због злочина? Необично ми је да избегавате да се осврнете на изјаву представника велике силе која широм света зло доноси!

Водитељка: Ко зло доноси?

Анђелковић: У Вијетнаму шта је радила Америка? А шта у Авганистану, Ираку, на Косову? Јел то …

Водитељка: Да ли је то поли9тика владе да ми имамо најбоље могуће односе са САД…

Анђелковић: У једном моменту смо имали изванредне односе и са Трећим рајхом јер смо се бојали агресије па смо избегавали да се замеримо…Ја вас питам да ли ви као телевизија која је Америчка, по власничкој структури браните политику САД чак и када се она заснива на агресији?

Водитељка: Па како тако причате? Па није Америчка прво то а друго ми не бранимо него само …

Анђелковић: Избегавате да се осврнете на ставове америчког амбасадора који нам прича о нечему што није у домену његовог посла ако жели добре односе са Србијом, некоме ко уместо да ћути о агресији из '90- оптужује наше генерале који су бранили своју земљу.

Водитељка: Генерал Лазаревић је оптужен за злочин протеривања албанских цивила…

Анђелковић: Знате, Хашки трибунал није озбиљан трибунал који пусти Орића или Харадинаја

Остатак ове жучне дискусије можете погледати на линку америчке телевизије Н1:

http://rs.n1info.com/a334699/Vesti/Vesti/Andjelkovic-o-medijima-Vulinu-i-americkom-ambasadoru.html

петак, 13. октобар 2017.

Ердоган: Сједињене Државе лажу целом свету, неки наши „партнери“ играју прљаве игре

fakti.org

Ердоган: Сједињене Државе лажу целом свету, неки наши „партнери" играју прљаве игре

2-3 minutes

ТУРСКИ ЛИДЕР ОБЈАВИО ДА ЊЕГОВА ЗЕМЉА ЖЕЛИ ДА КУПИ И РУСКЕ ЗЕНИТНЕ РАКЕТНЕ СИСТЕМЕ С-500

Реџеп Ердоган

„Уз помоћ Алаха, предузећемо све што је потребно да обезбедимо заједничку производњу у другој фази. Ми уопште не размишљамо о одустајању од С-400, како неки тврде. Ми смо већ имали разговоре поводом С-500"

ЗВАНИЧНИЦИ Сједињених Држава, који тврде да им не дозвољавамо да се сретну са ухапшеним сарадником конзулата САД у Цариграду Метином Топузом, баве се лагањем - изјавио је Реџеп Тајип Ердоган.

Председник Турске отишао је и добар корак даље:

„Сједињене Државе лажу целом свету. Тај сарадник је ухапшен 4. октобра и отада нико од Американаца није тражио да се са њим сретне. Текст оптужнице могу добити и без тога. Само, нека је не траже од нашег Министарства спољних послова, даће им је суд".

Ердоган је - у говору који је одржао у Анкари - посебно нагласио да његову земљу забрињава дволичност коју показују земље које се представљају за њене „партнере":

„Лидери тих земаља приликом сусрета у четири ока дају обећања и гаранције, а иза наших леђа се баве прљавим играма које су већ попримиле такав карактер да се више не могу ни скривати".

Деловање Сједињених Држава он је упоредио са „покушајима дресирања лава".

Америчка амбасада је због Топуза 8. октобра обуставила издавање пословних и туристичких виза грађанима Турске, а Анкара је одговорила истом рестрикцијом према Американцима.

Ердоган је - у истом говору - одбацио шпекулације да су се у аранжману са куповином руских зенитних ракетних проблема С-400 „појавили проблеми".

Открио је да у првој фази реализације потписаног уговора неће бити заједничке производње С-400, па додао:

„Уз помоћ Алаха, предузећемо све што је потребно да обезбедимо заједничку производњу у другој фази. Ми уопште не размишљамо о одустајању од С-400, како неки тврде. Ми смо већ имали разговоре поводом С-500".

Како је објавила британска новинска агенција Reuters, Анкара је заиста већ имала прелиминарне преговоре о могућој куповини тих још моћнијих зенитних ракетних система које у употреби још немају ни руске Оружане снаге.

четвртак, 12. октобар 2017.

Merkelova slavi — Evropa u agoniji

rs-lat.sputniknews.com

Merkelova slavi — Evropa u agoniji

Momir Bulatović

Kolumnisti

19:30 12.10.2017(osveženo 19:56 12.10.2017) Preuzmite kraći link

Njemački birači su na izborima koje je očekivala cijela Evropa ponovo povjerovali Angeli Merkel. Ona ih je uvjerila da privreda stoji dobro, a da je jedino ona u stanju da se izbori da tako i ostane. Međutim, Njemačkoj je bilo dobro u mjeri u kojoj je drugim članicama EU išlo loše.

Na najvišim političkim nivoima u svijetu godinama se (iza scene) diskutovalo sa Njemačkom uz optužbu da je ona bezobzirno iskoristila finansijsku krizu. Dok su sve ostale velike države — SAD, Velika Britanija, Japan i Kina dale svoj doprinos u obezbjeđivanju stimulansa za globalni rast ekonomije, Njemačka se zatvorila u svoje „malo" tržište, zvano evrozona. Ona je to uradila sa ciljem kako bi njeni industrijalci mogli što duže da zabace svoje udice u države periferije evrozone.

Klajd Prestovic („Internešenel ekonomi") u tekstu pod naslovom „Njemačka je nevidljivi manipulator valutom" dao je slikovito objašnjenje: „Nemojte da se brinete, vaša lokalna grupa njemačkih industrijalaca je ovdje da bi vam pomogla da saznate šta su to strukturne reforme koje smo (inače) mi stvorili sa našim partnerima u zločinu (MMF-om, ECB i Evropskom komisijom), a koje su srušile vašu ekonomiju i vaš dug učinile još više neodrživim. Bože moj, zar nismo mi Njemci velikodušni?"

Njemačka je svojom vladavinom u EU i evrozoni vještački stvorila jeftinu valutu na osnovu koje njena privreda ima konkurentske prednosti na tržištima u razvoju. Od 2008. godine njen suficit u spoljnoj trgovini je bio ogroman i kretao se u rasponu od dvjesta do dvjestapedeset milijardi američkih dolara godišnje.

Evro je omogućio Njemačkoj neslućen razvoj koji se zasnivao na slobodnom i neograničenom izvozu. Ona, inače, predstavlja najvećeg svjetskog izvoznika, jer eksportuje više od polovine svog BDP-a, što je procentualno mnogo više od Amerike ili Kine. Ona je svojim izvozom roba, usluga i kapitala „ugušila" manje i slabije razvijene članice EU. Od trenutka nastanka, taj je proces imao „samorazvijajući karakter", što je značilo da je svakim novim ciklusom dobijao na snazi i ubrzanju. Grčka, Portugalija, Španija, Irska, Italija… sve su dublje tonule u dugove i sve su manje imale moći da ih otplaćuju.

Uporna i sve obilatija odbrana evra od strane Evropske komisije i Evropske centralne banke (ECB), u svojoj ekonomskoj suštini, predstavljala je odbranu konkurentske sposobnosti njemačke privrede na svjetskom tržištu. I ništa drugo. Jer iako ECB utvrđuje jedinstvenu kratkoročnu kamatu na pozajmice koje daje i iako države evrozone sve izvozne i domaće transakcije utvrđuju u evru, samo je iluzija da postoji jedna valuta. Istina je da se odnos razmjene dolara i evra i evra sa drugim valutama utvrđuje kao prosječan odnos različitih vrijednosti nacionalnih evra. Nije ista vrijednost evra u Njemačkoj i Grčkoj, Španiji ili kojoj drugoj zemlji koja je u ekonomskim nevoljama i traži pomoć. To je dokazano na finansijskom slomu Kipra, kada su uspostavljena brojna ograničenja u cilju obilježavanja „kiparskog evra" i zabrane njegovog iznošenja.

Vrijednost/cijena novca utvrđuje se na osnovu visine kamatne stope koja prati pojedine vrijednosne papire. Kada su ulagači u kiparske banke ostali bez ogromnog dijela svoje glavnice („šišanje") nije trebalo mnogo mudrosti da se predvidi njihov bijeg prvom mogućom prilikom. Kada se to isto najavljivalo i u Grčkoj ili Italiji, neodoljivo je podsjećalo na marketinški slogan: „Ulažite u njemačke banke, one su najsigurnije".

Sve se ovo još jasnije pokazivalo u različitom cijenama (kamatnim stopama) za državne zapise članica evrozone. Državno zaduživanje je bilo sve skuplje, kod svih osim Njemačke, a kod nekih prokazanih država kamata se odavno vinula u nebo. Njemačke evroobveznice su bile na putu da plaćaju negativnu kamatnu stopu, što se ubrzo i ostvarilo. Trenutno, one donose prihod od minus dva odsto, što znači da njihovi kupci plaćaju privilegiju što Njemačkoj pozajmljuju svoj novac.

Prilikom uvođenja evra, ekonomisti su se pitali „da li će Njemačka postati evropska, ili će Evropa postati njemačka". Reizbor Angele Merkel je razriješio dilemu. U korist Njemačke.

уторак, 10. октобар 2017.

Емил Влајки: Живи или мртви, Србима није допуштено да буду жртве

srpskenovinecg.com

Живи или мртви, Србима није допуштено да буду жртве

6-8 minutes

Детаљи

10 октобар 2017

Србија и РС

До краја 1992. неких 50 српских села око Сребренице било је нападнуто од Муслимана. 1.500 људи који нису побјегли били су убијени а српске куће су спаљене. У том часу, муслимански командант био је Насер Орић, који никада није био оптужен за ратне злочине и злочине против човјечности.

"Бил Шилер, извјештач Торонто Стар-а, писао је 16. јула 1995. о једном интервјуу са Орићем и видео траци коју је овај показао, на којем он лично држи у руци одсјечене главе његових српских жртава. Шилер је назвао овај исјечак "Највећи хитови Насера Орића". Шилер је написао: "Ухватили смо их у замку", рекао је Орић када се поприличан број побијених Срба појавио на екрану. Сљедећа група лешева била је докрајчена експлозивом: "Послали смо их на мјесец", хвалио се Орић. Када се појавила сцена опустошеног и метцима изрешетаног града у којем није било видљивих лешева, Орић је пожурио да изјави: "Ту смо убили 114 Срба".

Чак је и амерички Стате Департмент примијетио неке од ових злочина:

"14. децембар: Босанске муслиманске снаге из Сребренице убиле су најмање 60 Срба, углавном цивила, у селима близу босанског града Братунца, према ријечима неких становника тог града. Као резултат непријатељстава, до 5.000 људи - углавном жене, дјеца, старији и рањени - пребјегли су преко ријеке Дрине у Лјубовију из босанских села Бјеловац, Сикирић, Вољевица, Југовићи и Лозничка Ријека".

Постоји и други, много похвалнији опис "злог хероја" Насера Орића и његових дјела:

"Људи у Сребреници су схватили да су они посебан случај, да су године масакра и одмазде значиле да не могу очекивати никакву милост након небројених напада које је извео њихов "неустрашиви" командант Насер Орић на оближња српска села, напада у којима су изгладњеле избјеглице из Сребренице наваљивале на српске положаје, испразнивши сву храну из кућа прије него што би их спалили...

У свом говору о освети, генерал Младић је подсјетио на Орићеве "смионе" нападе на српска села и градове: његов убилачки напад на Подравину, на примјер, током којег су његови торбари, омршавјеле муслиманске избјеглице из Братунца и других "очишћених" градова који су слиједили нападачке војнике, убијали рањенике дрвеним палицама и сјекирама, а онда пљачкали и палили њихова села. Или чувени напад на Кравицу, уочи православног Божића у јануару 1993, када су Орићеви људи упали из снијега који се витлао, убили барем тридесет Срба, и истјерали читаву популацију прије но што су покупили богат плијен божићне хране и пића и након тога спалили куће у Кравици до темеља".

У фебруару 1994., Насер Орић, двадесетседмогодишњи некрунисани краљ сада опустошене Сребренице, примио је репортера Вашингтон поста:

"Орићеви ратни трофеји не налазе се послагани на зиду у његовом удобном стану; једном од ријетких у којем има струје у овој опсједнутој муслиманској енклави, забијеној у пријетећим планинама источне Босне. Они су на видео касети: спаљене српске куће и тијела српских људи без главе, набацана на тужну гомилу.

- Морали смо користити хладно оружје те ноћи, објашњава Орић, док се сцене искасапљених мртвих тијела врте са његовог Сонy видео апарата.

Премда су "плави шљемови" УН успоставили своје осматрачке постаје између муслиманских и српских линија скоро годину дана прије, Орић је и даље могао водити своје људе на повремене ноћне рације, прикрадајући се испред постаја УН, кроз пукотине у српском окружењу, а затим нападајући и пљачкајући српска села и посједе".

Ово не само да је разљутило Србе, који су оптужили УН трупе да нису спријечили Орића и његове људе, и који су узвратили блокирајући доставу горива и опреме 'плавим шљемовима'; то је исто тако разљутило и УН.

"Према Chuck Sudeticu,'холандске трупе које су посједовале опрему за ноћно осматрање, пријавиле су да су видјеле муслиманске војнике како се шуњају кроз периметар око Сребренице и отварају ватру на холандске осматрачке постаје... да би створили утисак као да их Срби нападају.'

Такви инциденти, ако су се догодили, нису зачуђујући. Муслимани су вјеровали да њихов опстанак овиси о присиља¬вању УН трупа да се одрекну њихове цијењене 'неутралности' и подрже их у борби против Срба.

УН званичници, међутим, су сматрали сребреничке муслиманске лидере корумпираним и опасним провокаторима. 'Од Yasushi Akashi-а надаље,' пише Судетиц, 'УН особљу, војном и оном задуженом за питања избјеглица, било је доста Насера Орића. Акасхи је лично сматрао више муслиманско руководство Сребренице криминалном бандом, подводачима и црнобурзашима.'"5

У студији о Сребреници Јана Wилма и Норберта Ботха, ниво оправдања Орићевих злочина још је виши, попраћен монструозном тврдњом:

"Наравно да је босански гарнизон руковођен Орићем био крив за злочине, посебно током зима 1992/1993; и извјесно је да се нису разоружали, као што је то било предвиђено планом о 'сигурносним зонама'. Али ови злочини били су само реакција; они се не могу никако поредити са прорачунатом кампањом агресије и етничког премјештања које су починили Срби. Осим тога, само вјештина и немилосрдност Орића су могли спасити Сребреницу од скорог истрјебљења у рукама њених српских сусједа у 1992."

У овом часу, као што су то истакли 'објективни' западни аутори, сасвим је јасно зашто је 50 српских села "морало бити спаљено", а хиљаде српских цивила - жена, дјеце и старијих -"морало бити превентивно масакрирано" од стране Орићевих трупа: самим тим што су живи, српски цивили би "могли проузроковати истрјебљење" сребреничких Мулсимана!

Према томе:

1. Када жртве нису Срби, то је доказ "српске бестијалности" и "српске геноцидне природе".

2. Када су масакрирани недужни цивили Срби, ови су злочини уствари "добра дјела" почињена од стране "добрих момака" као што је Орић и то као "реакција" и "превенција" на "будућа српска злодјела", и као таква се ни на који начин не могу се успоредити са "прорачунатом кампањом српске агресије".

Браво! Ово је крајњи доказ западног "знанственог хуманизма". Другим ријечима, чини се да су сви Срби на свијету, ради њихове "шкорпијске нарави", "прорачунате убице". Према томе, у духу западне пропаганде, Србе треба превентивно побити. А као што је познато, шкорпије (односно Срби), чак ни као мртви, не могу бити сматрани жртвама.

Емил Влајки
(РТРС)

SIM Arhiva

Претражи овај блог

понедељак, 30. октобар 2017.