KANADSKI AMBASADOR: "Naša vrata su i dalje otvorena za Srbe, ali samo ako spadate u OVU kategoriju"

 

blic.rs

KANADSKI AMBASADOR ZA "BLIC"

 

"Naša vrata su i dalje otvorena za Srbe, ali samo ako spadate u OVU kategoriju"

Foto: Milan Ilic / RAS Srbija

26-33 minutes

 

Milana Pejić | 01. 07. 2017 - 09:19h

 

Filip Pinigton, odlazeći kanadski ambasador u Srbiji, u intervjuu za "Blic" povodom 150 godina nezavisnosti Kanade, otkriva da je sporazum o vazdušnom saobraćaju, koji će dalje omogućiti direktne letove između dve zemlje, pred potpisivanjem, o otvaranju velikog rudnika u Srbiji, kako da zadržimo mlade, kao i šta će poneti iz naše zemlje kao najveću uspomenu.

 

 

Kanada dosta ulaže u rudarstvo u Srbiji. Kakav je srpski potencijal na tom polju, kako da se iskoristi?

 

Nedavno je u Beogradu održana konferencija "Minex Europe" koja je okupila oko 170 učesnika. Najveća konferencija na svetu održana je u Torontu, a ono što ih povezuje jeste veliko interesovanje rudarske zajednice za Srbiju. Vlada je postavila zakone pre godinu dana i čini se da oni dobro funkcionišu. Smatram da međunarodni investitori žele da vide početak prvog velikog projekta što bi dovelo do dodatnog interesovanja. Kanađani su veoma pozitivni kada govore o potencijalu u Srbiji. Ima mnogo kvalitetnih nalazišta koja se mogu eksploatisati, posebno kada je u pitanju bakar. Očekujem da će upravo to biti prvi veliki projekat, a koji će pokrenuti komapnija sa sedištem u Vankuveru. Ne želim da se obavezujem u njihovo ime, ali verujm da će u narednih godinu dana početi izgradnja velikog rudnika. Ponavljam, u pitanju je privatni sektor i odluka je njihova, ali već dosta dugo rade. Nijedna kompanija neće ostajati negde duže nego što je potrebno jer je dosta skupo, ali vidimo da one ostaju.

 

Nedavno se govorilo i o direktnom letu od Beograda do Toronta. Dokle se stiglo po tom pitanju?

 

Da, nadam se da nisam dao preveliku nadu, ali pregovaramo o sporazumu o vazdušnom saobraćaju sa Srbijom već neko vreme i veoma smo blizu potpisivanja. I to će omogućiti avionima iz obe zemlje da lete. Biće to, naravno, odluka "Er Srbije" i Srbije, "Er Kanade" kao i nekih drugih kompanija koje će želeti ili ne da voze rutu. Sa potpisivanjem ugovora, koje će se dogoditi, nadam se, vrlo brzo, postoji potencijal, pravni aspekti su postavljeni, a interes je već tu. Voleli bismo da se to ostvari, a zasigurno je da kanadski Srbi to traže jer se dobro sećaju JAT-a i njihove direktne linije.

 

Možemo li da kažemo da će biti rute sledeće godine?

 

Nadam se da će sporazum biti potpisan već ove godine, a ko će i kada otpočeti rutu biće odluka avio-kompanija.

 

Foto: Milan Ilic / RAS Srbija

 

Kako biste ocenili biznis klimu u Srbiji, koliko je primamljiva kanadskim investitorima?

 

Investitori s kojima sam razgovarao imaju pozitivna iskustva. Imamo velike investore u Apatinskoj pivari, u pitanju je kanadsko-američka kompanija "Molson-Cors", tu je i farmaceutska kompanija "Valeant" koja je uložila u "Farmasvis". Tu su i brojne IT (informaciono-komunikativne tehnologije) kompanije i mislim da tu leži veliki potencijal Srbije. Takođe imamo i proizvodne pogone, posebno "Magnu", koja je upravo proširila svoje kapacitete u Odžacima i predsednik Vućić ju je posetio ubrzo nakon izbora. Ona već zapošljava 1.100 radnika, a zaposliće još oko 700 ljudi u Srbiji. Tu su i brojne druge manje investicije i možemo da kažemo da je trenutno najveći interes u rudarstvu uz pomenuti IT sektor. Spomenuo bih i "Cansee", kanadsko-srpsku poslovnu asocijaciju koja je postala veoma efikasna za tri godine. Imaju oko 60 srpskih i kanadskih kompanija koje pokazuju interesovanje za saradnju.

 

Srbija u Kanadi ima veliku dijasporu. Koliko su se naši ljudi asimilovali u kanadsko društvo i koliko mu doprinose? Ostaju li vrata Kanade otvorena za iseljenike iz Srbije?

 

Srpska dijaspora u Kanadi broji oko 80.000 ljudi i to su zvanične brojke sa popisa 2011. Tu su i ostale zemlje bivše SFRJ, a nemali broj njih, tačnije oko 25.000 deklarsiao se kao Jugosloveni. Pored ove zvanične brojke sa popise, sigurno je da ima još Srba u Kanadi. Srbi su u Severnoj Americi još s kraja 19. veka. Tako da ima i onih koji nose srpska imena, ali neće se uvek identifikovati kao Srbi. Prema mojim saznanjima, Srbi nikada nisu imali problem asimilacije u Kanadi. Kada razgovaram sa Srbima postoje samo dva stvari na koje se žale: hladnoća i paradajz. Svi pričaju kako im nedostaje paradajz iz Šumadije, a razumem i zašto jer je kvalitet voća i povrća ovde vrlo dobar, ali i zato što je većina našeg voća i povrća, posebno zimi, uvezena iz SAD i Meksika i dok dođu na sto, prođu mnogo toga. Ljudi u Srbiji imaju veoma pozitivnu sliku o Kanadi i da - vrata Kanade su i dalje otvorena za Srbe koji poptpadaju pod kategoriju ekonomskih imigranta.

 

Da li je dolaskom Trampa na vlast u SAD, zaista veći broj Amerikanaca zatražio kanadsko državljanstvo?

 

Veliki broj Amerikanaca inače živi u Kanadi, ali zaista ne znam da li je došlo do povećanja njihovog broja, premalo je vremena prošlo da bismo imali konkretne podatke. Tačno je da je veliki broj njih nakon izbora reklo da hoće da se dosele u Kanadu, a koliko će stvarno doći, to ne znam. Što se imigranata tiče, mi svake godine postavljamo targete i za ovu godinu je predviđeno 300.000 imigranata – takozvani novi Kanađani. Većina njih je iz one kategorije koju nazivamo ekonomskom, a sledeća je takozvano porodično ujedinjenje koja je vrlo zastupljena. Treća grupa su izbeglice i oni iz takozvane humanitarne kategorije. Tako da je 300.000 imigranata u zemlji od 36 miliona velika cifra, ali do sada smo uspeli sve da uklopimo zajedno bez većih problema.

 

Foto: Milan Ilic / RAS Srbija

 

Kada već govorimo o iseljenicima, koji je vaš savet kako da mlade ljude zadržimo u Srbiji?

 

Nije na meni da govorim o Srbiji, ali mogu da ponudim kanadski primer. Mladi ljudi ne odlaze samo zbog novca, već i zbog poslova, ali stabilnih poslova. Znaju gde će dobiti predvidljive uslove na koje mogu da računaju, gde je stabilna pravna i socijalna struktura koja će ih podržati. To jesu razumna očekivanja, da vas neko tretira kako treba. To je mogućnost da napredujete zahvaljujući vašim veštinama i na osnovu onoga šta su uradii. Ako ste vredno radili, nagrada će stići. Ako plaćate porez, imaćete javne usluge na raspolaganju kao rezultat. Svaka država koja želi da zadrži stanovništvo mora da ponudi takvo okruženje. Treba da postoji klima u kojoj će se mladi ljudi osećati udobno, pogotvo za ljude koje želite da zadržite, one vešte, dobro obrazovane… Država koja želi da ih zadži ne treba da ponudi samo novac i poslove, već celokupnu socijalnu mrežu. Ljudi ponekad pitaju koja je velika tajna u Kanadi? Tajna je sledeća – kanadski poreski obveznici očekuju i zahtevaju da vlada, i regionalna i lokalna, služe njima. Žele da žive u društvu gde će biti nagrađeni za svoj rad.

 

Ide li Srbija u tom pravcu?

 

Srbija je i dalje u periodu tranzicije, bez sumnje. Odgovor zavisi i od toga kako definišite vreme – da li je 20 godina dug ili kratak period. Ako je dug period, onda ćete reći - ne, ništa se nije promenilo. Ako je kratak, što za mladu osobu sigurno nije, posmatrajući istoriju moram da kažem da je za 20 godina zaista bilo napretka. To nije upitno i to ne tvrdim ja, već su to globalni pogledi i procene. Postoje stvari koje se moraju uraditi i to u onim oblastima koje će pružiti osećaj sigurnosti ljudima da se nalaze u društvu koje je funkcionalno za njih.

 

A kako ocenjujete dosadašnji rad vlade?

 

Ne volim da iznosim neka posebna zapažanja, osim da se slažem u generalnim analizama koje su iznele međunarodne finansijske insitucije o monetarnoj i fiskalnoj politici gde zasigurno ima napretka. Ali svi su svesni da postoje određeni problemi u oblastima pravosuđa, medija… Ne bih ocenjivao vladu jer to nije moj zadatak, ali mogu da kažem da se slažem sa generalnim ocenama o napretku na fiskalnom i monetarnom planu i da verujem da postoji volja za pozitivnim promenama i onim koje te organizacije smatraju neophodnim.

 

Ana Brnabić je nova premijerka, šta o njoj mislite?

 

Sarađivali smo sa njom u prošlosti. I uvideli smo da je veoma sposobna. Mislim da razume agendu tranzicije i reformi. Ima težak zadatak i mislim da niko ne dovodi u pitanje njene sposobnosti. Sigurni smo da će to upotrebiti na najbolji način.

 

Foto: Milan Ilic / RAS Srbija

 

Crna Gora je odskora član NATO. Treba li da ih sledimo ili možemo opstati kao vojno neutralni?

 

Ne vidim zašto Srbija ne bi mogla da ostane vojno neutralna ako je to njen izbor i mi to razumemo. Smatramo, a i vidimo da su politički, bezbednosni i ekonomski putevi Srbije usmereni ka Evropi. Mislim da je ovde u Srbiji NATO često pogrešno shvaćen i za to postoje očigledi razlozi, ne pokušavam da sakrijem da postoji posebno osećanje vezano za NATO. Ali, to je na kraju politička organizacija sa bezbednosnom ulogom koja ima veoma snažnu vojsku koja tu ulogu ispunjava. Niko se ne pridružuje NATO ukoliko za to nisu zainteresovani. Takođe mislim da dolazi do nesporazuma kada neko govori kako ćemo da uvučemo Srbiju u NATO. To nije slučaj. Srbija ima sva prava kao nezavisna država da prati svoje ciljeve i put. Postoji mnogo evropskih zemalja koje su vojno neutralne i opstaju i ne postoji razlog zašto ne bi mogla i Srbija.

 

Kanadski premijer Džastin Trudo je vrlo nekonvencionalan državnik. Može li da nadmaši svog oca Pjera koji je bio jedan od omiljenih premijera među Kanađanima?

 

Interesantno pitanje, ali postoji razlika između popularnosti i politike. Trudo senior bio je neverovatno popularan kada je prvi put izabran, ali je napustio politiku ne tako slavno. Dugo je bio na vlasti i tokovi demokratije su se promenili. Uticaj koji premjer sada ima sličan je onom koji je imao njegov otac, ali je vreme drugačije. Pjer Trudo je predstavljao zemlju kada je bio "bejbi bum" i ogroman broj mladih ljudi mislili su da je on ono što traže. I Džastin Trudo se obraća mladim ljudima koji žele neke promene u politici. Mislim da je glavni adut njegove popularnosti njegova otvorenost, on je ta vrsta osobe za koje ljudi vole da kažu, "da, on je moj premijer". Ima ambicuju iako je njegova agenda i dalje u fazi implementacije. Verujem da će vas zanimati šta se dešava na našim južnim granicama…

 

To je bilo sledeće pitanje, može li da se nosi sa Trampom?

 

Na osnovu onoga što vidimo, naš premijer radi dobar posao i ljudi imaju poverenja da je sposoban da manevriše. Većina Kanađana ceni i vrednuje to što živi pored SAD. Oni su godinama bili naši zaštitnici, naši ekonomski vodiči. Pitanje je kako ćemo sarađivati. Predsednik je drugačiji predsednik i njegova administracija je drugačija, ali činjenica je da postoji oko 30 država u SAD kojima je Kanada glavno izvozno tržište, tako da ako pričamo o izgradnji zidova ili prekidu međunarodnih ugovora o trgovini, to će onda uticati na mnogo ljudi na obe strane. To pokušvamo da prezentujemo – da smo toliko integrisani, da to neće uticati samo na Kanadu već i na SAD. Ne bih to nazvao pretnjom, već više izazovom. Naša ekonomija je neraskidivo povezana sa SAD-om. 75 procenata našeg izvoza ide u SAD i 75 odsto uvoza dolazi iz SAD. Šta god SAD radi, to utiče na nas. Pjer Trudo je umeo da kaže da je život pored SAD kao spavanje pored slona. Svaki put kad se slon pomeri, to utiče na nas. Čak i ako se slon samo okreće bez ikakve namere, činjenica je da je krevet premali i možete biti zgnječeni ako niste oprezni. Najveći izazov s kojim se trenutno suočavamo je budućnost i sudbina NAFTA sporazuma. Vlada je bila jasna da želimo nastavak saradnje sa američkom administracijom. Ali hoćemo da budemo sigurni da šta god bude dogovor, NAFTA ili bilo koji drugi koji utiče na razmenu bude baziran na otvorenim pravilima koji će se pravedno implementirati.

 

Ovog leta napuštate našu zemlju. Kakve ćete uspomene poneti iz Srbije?

 

Najbolje je tamo gde su ljudi. Uvek me je to fasciniralo jer dolazim iz hladne zemlje gde, pogotovo zimi, ne vidite mnogo ljudi na ulicama. Ali ovde, čak i tada, uvek ima života na ulicama. Tako da volim da idem svuda gde ima ljudi – knez Mihailova, Kalemegdan, Tašmajdan… Volim i Beton halu uveče, ili da nedeljom popodne prošetamo Zemunom. Druga stvar koju ću pamtiti jeste koliko je bogata kultura. Uvek me je fasciniralo koliko se događaja odvija svako veče i to kvalitetnog kulturnog programa. I ti događaji su dobro posećeni. Sećaću se i hrane, ali samo zato što je ima toliko mnogo. Generalno je dobra, ali ja uobičajno ne jedem u tolikim količinama, tako da znam šta ću još poneti iz Srbije, nekoliko kilograma viška (smeh).

 

Možete li da naborjite tri stvari kojima Srbija najviše treba da se ponosi?

 

Treba da budete ponosni na spososobnost Srba da se uvek uzdignu. Imali ste interesantnu i turbulentnu istoriju i uvek ste uspevali da isplivate. Generalno, Srbi su i dalje veoma ponosni. Kada se priča o Srbima, uglavnom spominjemo poslednjih 30 godina, ali ono što ni ja nisam u potpunosti znao jeste uloga Srba u Prvom svetskom ratu i jednako u Drugom. Priča o povlačenju kroz Albaniju je fascinantna, to je upravo ta srpska karakteristika da se, kakav god bio pad, ponovo uzdignu. Nekad bismo rekli inat... I kultura. Ljubav prema kulturi je nešto čime Srbi treba veoma da se ponose.

 

Koja bi bila vaša poruka vašem nasledniku?

 

Nemojte da sedite u kancelariji, izađite napolje, iskoristite svaku priliku. Izađite iz Beograda. Nema ništa loše u Beogradu, ali da biste upoznali zemlju, morate izaći iz glavnog grada. Morate da vidite ostatak zemlje da biste je shvatili. Beograd je divan, ali ne oslikava uvek realnost. Tako da, izađite napolje, upoznaj Srbiju i njene ljude. Mislim da imam najbolji posao na svetu. Lako je biti predstavnik Kanade jer ljudi su uvek pozitivni u vezi sa Kanadom da nekad moram da kažem, čekajte, imamo i mi problema. Uvek sam dobro primljen, ljudi se interesuju za Kanadu, tako da bih nasledniku poručio i: Hej, ljubomoran sam.

kossev.info

"Tamo dole, ti ljudi, taj život – to je pogled na Sever iz Beograda"

18-23 minutes

---

Tek tu i tamo se proteklih dana moglo pročitati nešto o Kosovu, a da nisu teme iz "visoke politike", malo je bilo reči o ljudima i njihovim pogledima na ono što se poslednjih deset (ili 18) godina dešava na Kosovu, posebno na Severu. Ovih dana se navršilo i mesec dana od ubistva Olivera Ivanovića, a B92.net je upravo o temama koje se više tiču običnih ljudi "tamo dole" ragovorao sa urednicom portala "KoSSev" iz Kosovske Mitrovice Tanjom Lazarević. 

Kosovo je proteklog vikenda obeležilo desetu godišnjicu jednostranog proglašenja nezavisnosti, a iz niza poruka sa obe strane administrativne linije su se izdvojile nove najave da bi ove godine mogao da bude postignut "istorijski sporazum" Beograda i Prištine, kao i već viđeno prepucavanje diplomatskih zvaničnika o tome "ko jeste, a ko nije priznao". Iza šume "velikih priča" ponovo je u nekoliko medija navedena potvrda i da će Milena Ivanović, supruga ubijenog lidera GI SDP, zauvek napustiti Kosovsku Mitrovicu.

Tanja Lazarević kaže da se Mitrovčani iseljavaju, poslednjih godina "upadljivo": 

"Nesrećni su svi oni koji nisu deo uske grupe privilegovanih. Nesrećni su intelektualci, pošten radnički svet, profesionalci, umetnici, zagovornici zdravog života, lokal patriote, građani. Beže od nepravde, droge, vašara, jeftine zabave, raspadajućih institucija, grada koji propada, simulacije demokratije i pravde, beže od terora nepristojnosti, najpre beže od nemogućnosti da mogu išta da promene ili da makar utiču na promene."

Ona navodi da se od 2008. godine do danas "krnje" veliki napori koji su u prvih deset godina ovog veka načinjeni kako bi Srbi opstali na Severu Kosova. 

"Robustna politika otpora i izolacije Severa prema, i u odnosu na međunarodnu zajednicu i kosovske Albance lokalnih lidera imala je smisla neposredno nakon rata, ali je posle 2008 imala kontraproduktivan rezultat da propusti priliku za lobiranje i dijalog. Mitrovčani su već tada, 2008. godine, živeli u presiji - između pritiska takve nerealne politike i nepravednog pritiska iz Prištine i sa Zapada. Ni jedna, ni druga nije istinski vodila računa o interesima građana i uopšte, kompaktne zajednice kosovskih Srba na Severu," kaže novinarka iz Mitrovice. 

"Kultura nedostatka odgovornosti je zajednička i za jedne, i za druge, i za treće" Kako je raditi u medijima? U našoj maloj ženskoj redakciji, to je stresno, teško, često potresno, ali i adrenalinski primamljivo zabavno, i sa konkretnim rezultatom; najvažnije, pozitivno jer je na korist javnosti. Specifičnost ovde je ta da su naši Davidovi koraci kao Golijatovi. Sloboda govora i odgovornost za javni posao i javno izgovorenu reč ne postoji, već samo simulacija. Lokalne vlasti i odluke u upravljanju nisu rezultat slobodne volje birača i građana, bez obzira šta god oni tamburali o tome. Stvarnost i sopstvene reči, kao i postupci na kraju ih demantuju čim otvore usta. Mediji nisu slobodni, kao ni novinari. Novinari su uplašeni, samocenzurišu se i često propuste priliku čak i da pokažu elementarnu solidarnost. Radimo u neslobodnoj sredini, kulturi u kojoj se zlo i negativne pojave prikrivaju mitomanskom tišinom. Tamo gde je neznanje, tamo vladaju mitologije, a novinarstvo je antipod tome. O saradnji Ne bih delila ni na Beograd, ni na Prištinu, ni na međunarodnu zajednicu. Kultura nedostatka odgovornosti i transparentnosti zajednička je podjednako svima. Svakako da ima svetlih primera, ali onda govorimo o pojedinačnoj odgovornosti. Opet, svima nedostaje elementarna medijska pismenost o tome šta su njihove obaveze, makar formalne, ako ne suštinske.

Kako navodi, dok se "tamo negde za pregovaračkim stolom govori o normalizaciji, na terenu se odvija nenormalizacija". 

"Sve vreme imamo simulaciju mira, normalnosti, demokratije," kaže Tanja Lazarević.

Kakve promene su se dogodile, šta su bili ključni i prelomni trenuci za te promene? 

Četiri su pod-perioda novije istorije Kosovske Mitrovice od 1999. Zadržaću se na dva najprelomnija. Van bilo kakvog beogradskog plana tadašnjeg državnog rukovodstva i želje, Srbi su u leto poratne godine ostali i opstali u ovom gradu. To su uspeli zahvaljujući miksu nekoliko pogodnih okolnosti: osim povoljnog geostrateškog položaja većinski kompaktne srpske teritorije, tu je bilo iskustvo međunarodnih snaga u prethodnih nekoliko dana sa talasom naleta povratka nekoliko stotina hiljada Albanaca u južni i centralni deo Kosova, Metohiju, osvete i mržnje ekstremnih Albanaca, pred čim su bukvalno nestali Srbi iz gradova, kao i čitava sela. Tako su Francuzi u Kosovsku Mitrovicu prethodnicu uspeli da pošalju nekoliko dana pre dogovorenog ulaska. Takođe, francuski KFOR pokazao je više sluha od nemačkih i britanskih vojnika u mesecima koji su, potom, bili ključni za utvrđivanje opstanka u Mitrovici. Konačno, nekolimo stotina Srba koje je ostalo kao zajednica - sa malom grupom isturenih mladića, muškaraca ali i žena koji su se samoorganizovali kao civilna odbrana grada, pokazalo je srčanost i veštine da se sačuvaju domovi i to pre svega sprečavanjem nasilnog ulaska većih grupa Albanaca u samu Severnu Mitrovicu, ali i hitnim otvaranjem kanala komunikacije sa svim međunarodnim agencijama i misijama, uključujući i medije koji su hrlili u grad kao deo novog sistema i realnosti. I konačno, imali smo i tu sreću, ali i istorijsku privilegiju u kojoj tako mala zajednica dobije par ekselans lidera kakav je bio Oliver Ivanović, uz ekipu drugih jakih političara. 

U četvrtom, tzv. postbriselskom periodu, imamo potpunu destabilizaciju Srba na Severu, sada u obrnutim istorijskim okolnostima u kojima su Srbi pretnja u bukvalnom smislu opstanku srpskog građanskog društva u Kosovskoj Mitrovici - i dalje kao jedinom gradu u kojima Srbi žive na Kosovu, ali i samom opstanku Srba kao zajednice. Njihov opstanak koji je tokom prethodnih godina na terenu utvrđen, sada je naglo okrnjen ukidanjem jednog sistema posle sto godina i uvođenjem novog ali uz istovremeni institucionalni vakuum i preklapanje, institucionalnu i vaninstitucionalnu presiju. Međutim, ono što je razbilo zdravo tkivo Mitrovice nisu samo ovako bolni zahvati ukidanja srpskih institucija i uvođenje kosovskog sistema. 

Kako izgleda u Kosovskoj Mitrovici gledati kako izveštavaju o toj istoj Mitrovici mediji u Beogradu? Kakav utisak imate o tome koliko neko van Kosmeta zna šta se dešava? 

Tokom godina veoma mučno. "Tamo dole", "ti ljudi", "taj život" - ove odrednice opisuju ugao iz Beograda. Pokazuje se elementarno nepoznavanje terena, često neiskrenost, pre svega površnost i propagandistički pristup. Čak i kada nužno ne postoji direktna politička pozadina i uticaj na sam medijski izveštaj, prisutni su poznati stereotipni narativi. U godinama u kojima sam se sa stručne strane, tokom ranih dvehiljaditih, borila protiv nasleđene medijske agende iz zapadne javnosti o Srbima kao "lošim momcima" i trudila se da dokažem na primeru imidža o Srbima sa Severa Kosova da je taj negativni stereotip po automatizmu nastavljen od Hrvatske, Krajine, Bosne i Hercegovine, preko Miloševićevog režima u Srbiji, politike koju je vodio o Kosovu, sve do mitrovičkog glavnog mosta, u beogradskim agencijama sam, sa druge strane retko šta mogla da pročitam a da nije bila režimska limunada o "albanskim teroristima", "privremenim institucijama", "našoj južnoj pokrajini", "humanitarnoj pomoći", "narodnim kuhinjama". Za današnji primer beogradskih tabloida i televizija sa nacionalnom frekvencijom koji objavljuju lažne vesti, brutalne neistine i opasne spinove, potrebni su sati da listam. Volela bih da to ostane arhivirano i da timovi stručnjaka taj materijal obrade kao vrhunski primer krivičnih medijskih radnji i fake novinarstva. Retki su mediji i danas u Beogradu koji se Kosovom objektivno bave. Ali ima sjajnih primera, uključujući i nedavnu seriju tekstova koje počinjem da čitam, na primer, i kod vas na portalu B92, od skora. Aplaudiram svakom oporavku medijske scene. 

Da li srpski narod uopšte ima osećaj da ih neko pita za mišljenje o dešavanjima na Kosmetu? 

Ne. A mnogi to i ne traže. Skoro pa s kolena na koleno prenosi se nešto kao zavet šta država kaže je sveto pismo. Da se razumemo, postoji jedno opravdanje zašto je to tako. Srbi sa Kosova su vekovima imali težak život, u muci opstajali i iskonski težili identitetu sa Srbijom, bez Srbije kao matice, kao svoje države oni ne mogu da opstanu. I ovaj opravdan osećaj su mnoge vlasti zloupotrebljavale, uključujući i takozvane lokalne namesnike. Svakako da, sa druge strane postoji i skoro pa presudan stepen samoodgovornosti za ovakvu situaciju, jer se neguje kultura korišćenja privilegija i istovremenog nedostatka odgovornosti. U takvoj klimi na lokalu se i samovoljno bira opcija da se Srbi sa Kosova ne pitaju ni za šta.

"Ratna koalicija je ovde na vlasti od 1999. godine"

Kako su se menjale pozicije ključnih ličnosti u kosovskoj politici u proteklih desetak godina? Sada je na vlasti "ratna koalicija", a podršku imaju od Srba koje je delegirao Beograd? 

Ne vidim da se uopšte menjala pozicija, sigurno ne suštinski. PDK je od '99 na vlasti. Od '99 je ratna koalicija na vlasti, tu se ništa nije menjalo, ako izuzmemo odlazak Ibrahima Rugove koji jeste zagovarao mirnu opciju i postepeno neutralisanje politike koju je on zagovarao. Tači je bio i danas je najuticajnija politička figura. Što se podrške Srba tiče, tu imam samo jednu rečenicu da ponovim: Srbi su u koaliciji sa onim Albancima protiv kojih se u Srbiji vodi sudski postupak, i još uz to imamo čitavu seriju istupa u javnosti onih koji su deo te koalicije i podržali koaliciju a protiv svojih koalicionih partnera. 

Čini se da je tek posle ubistva Olivera Ivanovića postalo jasno kolike su njegove zasluge za opstanak Srba na Kosmetu. Zašto je moralo da se desi sve tako kako se desilo? 

U tekstu u Vremenu napisla sam da je ubistvo Olivera Ivanovića paradigma svih nas i svega što se o Kosovu i Metohiji dešava. Osim što se već sada može reći da njegovo ubistvo jeste uzrok dalje destabilizacije i strahovitog jačanja straha u zajednici, ono je svakako posledica te drastične nebezbednosti i propadanja kvaliteta života kojima smo izloženi. Ne verujem da se atentat na poznatog političara izvrši u maloj zajednici a da mu ne prethodi određena klima i ovde naravno ne prejudiciram ni na počinioca ni na nalogodavca. To zaista može biti bilo ko i sa bilo koje strrane, naročito kada se analiziraju motivi. Imali smo u novijoj srpskoj istoriji dva takva primera - na premijera Đinđića i na Olivera Ivanovića. 

Ivanović je u poslednjim intervjuima govorio da se Srbi uglavnom plaše samo Srba. Da li je i ranije bilo tako? 

Ne. 

Takođe, govorio je i o nekakvim paralelnim strukturama na severu Kosmeta, čije postojanje je praktično evidentno, ali je i dalje pod velom tajne. Da li je tako bilo i ranije? 

Paralelnih struktura je uvek bilo ukoliko se misli na centre moći, često sa one strane zakona. Kamo sreće da smo imali centre moći časti i vrline. One nisu 'privilegija' samo ove vlasti. Na neki način, utisak je, da se na Kosovu uvek više vladalo preko paralenih struktura nego preko zvanične vlasti. I to nije samo specifičnost za Sever. Sada je taj utisak utoliko opasniji što se sve manje vidi razlika između paralelnog i institucionalnog, već njihovo preklapanje i prožimanje na štetu samih građana. Institucije su sve manje servisi građanima, a sve više njihovi mali diktatori. Takav utisak imaju ljudi i u Beogradu i u Prištini, Tirani, širom Balkana.

O strancima i pravdi, dobrim i lošim momcima

Kako vi gledate na ono što je pričala Rada Trajković, a u vezi je sa dešavanjima u jednom restoranu u Kosovskoj Mitrovici i ličnostima poput Milana Radojičića i Zvonka Veselinovića? 

Ime Milana Radojičića se od ubistva Olivera Ivanovića danima provlači u medijima u izuzetno snažno-negativnom svetlu, i to ne samo u Srbiji i kosovskim medijima, već i u regionu i međunarodnoj štampi. Ja sam mu se u dva navrata obratila i zamolila sam ga za komentar ili intervju poštujući pravilo druge strane, ali pre svega, obavezu medija da se na objektivan način izveštava. Uprkos tome što mi je u jednom odgovoru, Radojičić najavio da će se uskoro obratiti javnosti, to se nije još uvek dogodilo. S obzirom na to da se još nijednom nije u javnosti čula Radojičićeva, da se tako izrazim, strana priče, kao i toga da mi nemamo nijedan zvaničan relevantan izvor koji potvrđuje ili osporava sve ono što se piše o njemu, osim dela oslobađajuće presude iz Beograda za njega i Veselinovića, ne osećam se novinarski komotno da u takvim okolnostima komentarišem ono što još uvek, u najvećem delu jeste u domenu spekulacija. Svakako iskazujem puno poštovanje za nastupe Rade Trajković da progovori o onom o čemu čaršija govori. Ona kao političarka na to ima puno pravo. 

Posle smrti Ivanovića u javnosti smo mogli češće da vidimo Radu Trajković i Momčila Trajkovića, koji su proteklih godina bili potpuno skrajnuti? 

Pa i ne vide se više toliko. Doduše, ostaje nam da vidimo sada hoće li se i kako ispuniti najava Momčila Trajkovića da će biti zajedničkih sastanaka svih srpskih predstavnika s KiM-a, kako mu je obećao predsednik Vučić na sastanku koji su imali u Beogradu posle Ivanovićevog ubistva. Pošto se radi o autentičnim srpskim političarima sa Kosova i Metohije koji decenijama opstaju kao poznata imena, ja verujem u njihove iskrene namere, a to je odgovornost da se u odsutnom trenutku po srpski narod na Kosovu i Metohiji progovori o problemima, bez obzira da li se ja slagala sa njihovim stranačkim politikama ili ne, ukoliko ih imaju. Ja verujem da su sva njihova poslednja istupanja, i to radikalno direktna i samim tim hrabra, mislim pre svega na Radu Trajković, imala dobru nameru. Nisu normalne okolnosti u kojoj se dogodi atentat, pri tom, atentat na najeksponiranijeg srpskog političara. Ako se ubistvo nije već moglo da spreči, onda u takvim okolnostima se kao društveno odgovoran potez i lični moralni čin barem smatra to da intelektualci, pojedinci i političari istupe i pokušaju da upozore na trenutak u kojem se narod nalazi i kuda se zajednica dalje kreće. 

Iz javnosti je skoro praktično nestao i iguman manastira Visoki Dečani Sava Janjić – kakav je položaj srpske crkve i da li je išta krenulo na bolje? 

Otac Sava Janjić živi hrišćanskim životom, u svom manastiru. Poznajem ga lično, i nadam se da mi neće zameriti ako kažem da mislim da sve što je hteo u životu je da povučeno slavi Gospoda i bude sa narodom u manastiru van javne sfere. On je mudar čovek, sa snažnim ličnim integritetom. Kad pritisne teška muka i nad narodom se nadviju crni oblaci, mislim da tada zna da to više nije stvar njegove pojedinačne volje tihovanja, već da mora da progovori. Otac Sava uživa ogromno poštovanje u međunarodnoj javnosti upravo zbog svoje dosadašnje skromnosti, pravičnosti i raskošne snage argumenata i znanja kojima raspolaže. Nije nikada zloupotrebio javni prostor. Ovih dana se oglašava protiveći se idejama navodne podele, razmene teritorija. Poručio je da bi tzv. podelom i razmenom teritorija, novim crtanjem granica na Balkanu, Srbi sa Kosova i Metohije nestali.

"ZSO može da popravi krvnu sliku, ali dug je put..." Pre godinu dana je rečeno da će Srbi sami formirati ZSO, da li srpski narod uopšte zna šta znači taj projekat i da li veruju da bi to moglo da bude rešenje za njihov položaj? Ja sam ZSO svih ovih godina opisivala kao "Čekajući Godoa", "Čardak ni na Nebu ni na Zemlji", "manje za više", ali je ta priča u 2018. - passe i ukoliko se čak, kojim slučajem može i da desi da se to nešto formira baš ove godine. Mi smo u takvoj dubokoj destabilizaciji da nam taj jedan instrument ne može upumpati krv. Ona može da bude potrebna u jednom trenutku i ona će možda moći da popravi krvnu sliku, ali do tog trenutka dug je sled koraka.

Uz crkvu i Beograd, Srbi bi na raspolaganju trebalo da imaju i pomoć institucija međunarodne zajednice. Da li je to tako? Kako Srbi to vide i kakav je uzajamni odnos međunarodne zajednice i srpskog naroda? 

Mnogo negativnog iskustva su doživeli od onog što Srbi definišu kao subjekat međunarodna zajednica: bombardovanje, ukidanje Srbije na KiM-u, gašenje srpskih državnih institucija, podrška državi koju Srbi prirodno ne podržavaju i protiv čega su se borili, nedovoljnom sluhu za njihove nedaće, za sveopštu diskriminaciju i netoleranciji kojima su izloženi, nekažnjivost zločina. U jednu reč bi vam Srbi to naveli kao nepravda ili ironično i gorko - "međunarodna pravda". Sa druge strane ako sam se lično borila protiv stereotipizacije Srba kao loših momaka u zapadnoj štampi, onda sam svakako protiv stereotipizacije međunarodnih predstavnika kao neprijatelja Srba. Mnogo sam kultivisanih, pravičnih i požrtvovanih, kako Srbi to popularno nazivaju, stranaca sretala, radila sa njima i učila od njih od 1998. godine, za koje mogu da kažem da su do kraja u svojim poslovima, bili odani istini, a mnogi su se i emotivno vezali za tragediju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Svakako sam sretala i one druge. Ipak, danas u svetu, u Prištini i Beogradu postoji značajna internacionalna zajednica prijatelja srpskog naroda i žao mi je što je svih ovih godina propuštana šansa državnog i patriotskog lobiranja i negovanja takvih prijateljstava, već su se i prema njima, srpske vlasti i diplomate poneli i odnosili bezobzirno, nezainteresovano i čak, vrlo loše. 

Međunarodna zajednica je tokom svog boravka na KiM učinila sve da ingerencije prenese na kosovske institucije čiji je tvorac ona i bila. Jedan od merila uspeha međunarodne zajednice jeste bio upravo stepen prenesenih nadležnosti na kosovske institucije. Tako je međunarodna zajednica od proglašenja nezavisnostii 2008. krenula u sumanutu trku prenošenja nadležnosti bez ispunjavanja objektivnih uslova za to i bez funkcionalne spremnosti kosovskih institucija da tu obavezu I preuzmu na sebe. Ovo utrkivanje i jednih i drugih u razmeni nadležnosti dovelo je do urušavanja institucija sistema i vladavine prava čiji su se efekti najpogubnije odrazili na srpsku zajednicu. 

Da li ikome, i ako da, kome veruje srpski narod na Kosmetu? Da li u njima postoji nada za boljim životom? 

Da ne postoji, narod bi kolektivno nestao. Svidela mi se rečenica Arnoa Gujona koju je dao u intervjuu za vaš portal o tome da se kosovskometohijski Srbi nadaju, ali ne kažu više - biće uskoro, već kažu – biće valjda. I to je tačno. Ja na Severu čujem sve češće "sačekaj", "polako", "čekaj". Sama govorim ove reči, a prirodno sam brza i nepopravljivo optimistična osoba. Sada ja opominjem svoje okruženje, dok prave planove, čak i one banalne, o kraćem putu narednog dana, kažem "polako". Realizam ubija nadu, prirodna vezanost za kosovskometohijsku zemlju je podgreva. Dokle ćemo tako? 

Spasoje Veselinović B92

VESTI

 

Удружење бораца : Поводом погибије ратног ветерана Далибора Јаукаовића

srpskenovinecg.com

Поводом погибије ратног ветерана Далибора Јаукаовића

bm

2-3 minutes

---

Поводом погибије ратног ветерана Далибора Јаукаовића, који је по расположивим информацијама бацио бомбу у двориште зграде америчке амбасаде у Подгорици, а потом себи одузео живот, Удружење бораца ратова од 1990. године Црне Горе изјављује саучешће његовој породици и жаљење људству америчке амбасаде у Црној Гори.

Јауковић није био члан Удружења нити се икада обраћао за помоћ руководству Удружења које се, због недостатка простора и финансијских средства за рад, годинама не може бавити проблемима ратних ветерана.

То не чини ни држава Црна Гора чија власт у континуитету, омаловажава, понижава и дискриминише ратне ветеране из 90-их, а што је резултирало негативним односом послодаваца и колективним предрасудама према ратним ветеранима.

Црна Гора је и једина држава са ратовима из 90-их захваћених простора која се, упркос упозорењима Удружења, није посебно бавила проблемом посттрауматског стресног синдрома код ратних ветерана.

Олако се прелазило и преко убистава које су ратни ветерани починили у кругу породице и њихових самоубистава.

Много је ратних ветерана по повратку са ратишта остало без посла. Осим тога, једино у Црној Гори ни један од бораца из 90-их не прима борачки додатак мада за то постоји законски основ. А сиромашних и обољелих ветерана је све више и више.

Дубоко жалимо због чина Јауковића, који је прошао пакао НАТО агресије на СРЈ са 23 године о чему свједочи ратно одликовање Отаџбине коју је бранио. Бомба коју је бацио не треба да разљути Америку. Али треба да подстакне истрагу зашто је до инцидента дошло, јесу ли могући слични инциденти, како превентивно дјеловати и шта је унесрећило Јауковића до те мјере да му у 43. години живот није значио ништа?

За разлику од Црне Горе, Америка цијени своје ратне ветеране и сигурни смо да Јауковићу статус ратног ветерана неће бити отежавајућа околност. Бомбе које је активирао су крик повријеђеног човјека који крајње озбиљно опомиње. Прије свега актуелну црногорску власт.

Подгорица 22.2.2018. год

Радан Николић, директор

 

Русија ће прихватити било које решење које договоре Београд и Приштина

nspm.rs

Русија ће прихватити било које решење које договоре Београд и Приштина - без договора бесмислено говорити о месту Косова у УН

Сергеј Лавров

21-27 minutes

---

Београд -- Сергеј Лавров каже да се Москва не противи приближавању Србије и региона ЕУ, али да је избор који Брисел ставља- или Русија или Запад, погрешна политика.

У ексклузивном интервјуу дописници агенције Бета Зорани Бојић Сисоевој, уочи посете Србији 21. и 22. фебруара, министар спољних послова Русије је рекао да је Запад погазио џентлменски договор о неширењу НАТО према границама Русије, а да сада у ту игру жели да увуче и Балкан.

Говорећи о Косову Лавров је навео да ће Русија прихватити било које решење које договоре Београд и Приштина и додао да је без тог договора бесмислено говорити о месту Косова у УН.

Шеф руске дипломатије говорио је и о политичком, војном и економском присуству Русије у региону, нагласивши да је Москва заинтересована за очување историјских, духовних, културних веза са пријатељима на Балкану, као и да не одустаје од намере да реши проблем имунитета својих сарадника у Хуманитарном центру у Нишу.

Уочи Ваше посете Београду, реците нам са ким ћете се срести и које ће теме бити на дневном реду.

СЛ: Програм предвиђа сусрет са председником, премијером, потпредседником Владе и министром спољних послова, а предвиђени су и културни догађаји посвећени годишњици наших односа, као и посета Храму Светог Саве. Ивица Дачић и ја ћемо заједно наступити пред јавношћу. На дневном реду су традиционално билатерални односи у свим аспектима. Пре свега оно што се тиче наше сарадње у трговинским, инвестиционим, економским питањима.

Тешко да ћемо се удубљивати у те теме јер постоји Међувладин комитет за економску сарадњу који успешно ради и на чијем челу је Дачић са српске стране. А ми ћемо се концентрисати на хуманитарне, културне везе, на наше редовне политичке консултације. Основну пажњу посветићемо међународним питањима, ситуацији у Европи и на Балкану, нашој сарадњи у УН. Наравно, говорићемо и о неопходности потпуне реализације Резолуције 1244 СБ УН, која се тиче решавања косовског проблема.

Како се према Вашем мишљењу заоштравање односа Русије и Запада због украјинске кризе одразило на Балкан и на односе земаља у региону са водећим светским државама – Русијом, САД, ЕУ?

СЛ: Украјинска криза није била узрок садашњих односа Русије и Запада, пре је последица те политике, коју су западне земље, пре свега САД, НАТО водиле после завршетка хладног рата. Када је, уместо да искористи јединствену историјску шансу и да формира истински општеевропску структуру безбедности и сарадње, Запад направио избор у корист ширења НАТО, упркос свим тим обећањима која су давали руководиоци САД и многих европских држава 1990. године да се НАТО ни за инч неће померити према нашим границама на Исток.

Да, то није било записано у било каквим споразумима, правним документима. Вероватно је то требало учинити, али је тада био постигнут такозвани џентлменски договор, који су наше западне колеге у суштини погазиле. Вероватно ћемо се убудуће више трудити да схватимо ко је џентлнем, а ко није.

Али, ти званични документи из америчких архива који су били сасвим недавно отворени за јавност, недвосмислено показују да су уверавања, при чему чврста уверавања, давана и у дијалогу САД са Совјетским Савезом, као и у контактима Москве и Берлина и Москве и Париза.

Тако да за нас оно што се десило у Украјини није било изненађење. Како сам већ рекао, то је била последица те линије коју је НАТО изабрао: имао је три таласа проширења након што се завршио хладни рат. И у сваком том таласу војна структура НАТО све је била ближа руским границама.

Сада у ту игру желе да увуку и Балкан, постављајући балканске државе пред избор: или сте са Западом или сте са Русијом. Такав исти избор су тражили да направи и Украјина и тада је дошло до пукотине у украјинском друштву, у украјинској држави, која је довела до неуставног преврата и наглог повећања улоге радикала, укључујући неонациста у унутрашњем политичком животу наше суседне државе. То наравно, изазива дубоку забринутост, али смо привржени Минском споразуму и надамо се да ће ти споразуми који нису били џентлменски већ правно обавезујући и учвршћени резолуцијом СБ УН - бити реализовани.

Европска унија је недавно донела стратегију проширења по којој је Србији и Црној Гори обећано чланство 2025. године, уз испуњавање низа услова. Главни захтеви за Србију су нормализација односа са Косовом и доводјење спољне политике у склад са политиком ЕУ. То значи и уводјење санкција Русији. Постоји ли бојазан да ће руководство Србије направити тај корак, јер је став председника Вучића да је приоритет спољне политике Србије улазак у ЕУ?

СЛ: Не видимо никакав ризик у томе што земље балканског региона, па и друге земље на европском континенту желе да развијају односе са ЕУ, све до уласка у ЕУ. Њима излажу услове уласка, а они сами треба да процене колико им ти услови одговарају и колико одговарају националним интересима. Сами треба да праве закључке о сврсисходности ових или оних дејстава у развоју спољашних веза, ко год да је у питању.

Ми не видимо икакве проблеме са тачке гледишта максимално отвореног ширења заједничког економског простора. Мислим да је неправилно супротстављати односе земаља региона, пре свега Србије са ЕУ, са односима које развијају са ЕАЕС.

Србија и Русија имају Споразум о слободној трговини, а пре пар месеци почели су преговори Београда и Евроазијске економске комисије да се аналогна зона направи измедју Србије и ЕАЕС. Чини ми се да је то прагматичан, отворен прилаз Београда који тежи да искористи предности и на Западу и на Истоку.

ЕАЕС је велико тржиште, са 180 милиона потрошача, и има добре инфраструктурне могућности као и генерално у другим областима. То што ЕУ истиче захтеве било ком кандидату да се прикључи заједничкој спољној и одбрамбеној политици ЕУ, последица је исте те филозофије и менталитета, што повећава напетост у Европи, а тиме су се руководили и они који су ширили НАТО, захтевали од европских земаља, од Украјине да праве избор - или сте са Западом или сте са Русијом.

То је веома погрешна пракса. Жалим што је ЕУ у намери да прошири свој утицај ишла том логиком. Та логика се испољила и у програму који се зове Источно партнерство. ЕУ га је формулисала пре неколико година за шест постсовјетских држава, и без обзира на супротна уверавања, у пракси се тај програм реализује на основу истог тог ултиматума - или сте са Русијом, или сте са Европом.

Лоше је што наше европске колеге из Брисела настављају тако да мисле. Ми бисмо радије да се врати та концепција која је вишекратно саопштавана у Бриселу и у другим европским престоницама, почевши још од Француске када је Шарл Де Гол истакао своју концепцију јединствене Европе од Атлантика до Урала.

Сада ми већ говоримо о Европи од Лисабона до Владивостока. И, сасвим недавно, поново је потврдјена актуелност те филозофије. Колико знам, након медјупартијских преговора у Немачкој, у програм будуће коалиционе владе укључена је тачка о неопходности гурања идеје о стварању заједничког економског пространства од Атлантика до Тихог океана. Ту бих споменуо и тек започете, и још мало стидљиве контакте, мада још на техничком нивоу, измедју Европске комисије и ЕАЕС, што је до недавно Брисел покушавао да избегава.

Зато је, чини ми се, ова тенденција најдугорочнија и најперспективнија: не размишљати о стварању некаквих затворених Алијанси, у војнополитичкој сфери, у економској, већ гледати на ствари шире, и као минимум на период који је дужи од четири године, односно до наредних избора у овој или оној европској држави и видети перспективу. А перспектива се отвара веома позитивно ако се сви будемо руководили интересима заједничког рада ради наших сопствених грађана у свакој држави и на европском континенту у целини.

И мени се чини да политика српског руководства полази управо од тога, и да никада председник Вучић, говорећи о приоритету уласка Србије у ЕУ, није говорио да ће то бити учињено на рачун Русије. Супротно, он је истицао да ће руски правац спољне политике, руски правац сарадње, остати веома важан за Србију и ја сам уверен да то одговара интересима српског народа.

Али, аналитичари у Србији сматрају да председник Вучић неће још дуго моћи, како кажу, да седи на две столице и да ће убрзо морати да направи избор.

СЛ: То ће бити избор руководства Србије и ја сам уверен да ће тај избор бити направљен уз пуно разумевање одговорности пред српским народом. Ако захтеве које поставља ЕУ градјани Србије подрже, то ће бити избор српског народа. И председник, као и било који државни лидер треба да се руководи расположењем свог народа. Мислим да председник Вучић ту одговорност осећа у пуној мери.

У последње време у ЕУ објашњавају повишену пажњу за Балкан ширењем утицаја у том региону Русије, Кине, Турске. Да ли тај утицај заиста расте? И како Русија види своје присуство у региону - политичко, војно, економско?

СЛ: Своје присуство на Балкану видимо искључиво конструктивно. Не осећамо никакву забринутост због земаља које сте поменули, као што су Кина, Турска, па и друге државе које показују интерес за развој сарадње са балканским државама. У времену глобализације не видим никаквих препрека за сарадњу. Најважније је да је реч о искреној тежњи да се конкретни пројекти реализују уз узајамну корист, а не да се обележи своје присуство у региону против некога.

Русија никада у историји Балкана није доносила конфронтацију, и увек се старала да у историји Балкана ликвидира конфронтацију. Помагала је балканским државама да одбране интересе своје државности, интересе својих предака, својих религиозних, културних, цивилизацијских корена.

И сада се управо таквом логиком руководимо када развијамо нашу сарадњу. Ако узмете Турску, ми сада заједно са Турцима желимо да се балканским државама повећа могућност за добијање руског гаса. Већ се активно реализује пројекат Турски ток, радимо то отворено и спремни смо да прихватимо било које одлуке, узимајући у обзир интересе балканских држава и ЕУ. Ту смо апсолутно отворени, никаквих скривених планова нема.

Ипак, за разлику од такве отворене линије, где смо усмерени смо на сарадњу и са земљама региона и са оним државама које желе да ту раде на конструктивној и отвореној основи, видимо покушаје САД и те исте ЕУ, да у својој балканској политици додају антируски елемент.

Ми никада, ни у једној престоници, на Балкану или било где, не трчимо по кабинетима и тим пре не говоримо јавно да не треба бити у пријатељству са неким од наших западних колега. А Вашингтон и неке европске престонице шаљу своје емисаре на Балкан са тим прецизним циљем: не дружите се са Русијом, одбацујте било какву сарадњу са Русијом, у било којим областима.

Ви сте као пример навели захтев ЕУ о спољној политици, укључујући и антируску компоненту. То је тужно, и ја се надам да ће то постепено схватати они који се држе такве позиције. То апсолутно противуречи нашим заједничким изјавама које су даване после завршетка хладног рата, укључујући и у ОЕБС, да се не сме јачати своја безбедност на рачун других, а управо то покушавају да учине, покушавајући да угурају Балкан у политику линија подела, у политику окружења Русије, војне структуре Алијансе, уз грубо кршење џентментских договора који су својевремено закључивали товариши (другови) и џентлмени.

Како објашњавате појачано присуство Русије на Балкану последњих година, кроз медије, кроз НВО, кроз "меку снагу"?

СЛ: Ми смо заинтересовани за очување наших историјских, духовних, културних веза са пријатељима на Балкану. Ми предлажемо економске пројекте које никоме не намећемо. Предлажемо да се размотре ти услови на којима ти пројекти могу да се реализују, и прихватамо било које решење које партнер донесе након што је проучио наш предлог.

Ми смо заинтересовани, наравно, и за развој културних контаката. Поменуо сам Храм Светог Саве, учествујемо у његовој реконструкцији и надам се да ће резултат бити добар. Тај пројекат је веома важан, и српско руководство томе придаје велики значај.

Да, заинтересовани смо да присуствујемо и у информативном простору пријатељских држава, са којима нас вежу векови, у целом низу случајева. Ако погледате статистику, ја је тачно не знам, али сам уверен да ће се појавити убедљиве цифре који проценат балканског информативног пространства заузима Русија и који процент заузимају западни медији. Вероватно, да би постојао плурализам у мишљењу за који се стално залаже наш партнер Запад, није штетно за балканске радио слушаоце, ТВ гледаоце, кориснике друштвених мрежа да имају додатну тачку гледишта.

Москва је против ширења НАТО. Да ли намерава да се супротстави очекиваном уласку Македоније у Алијансу? И како се Москва односи према војној неутралности Србије, узимајући у обзир да више војних вежби одржава са НАТО, него са Русијом и ОДКБ?

СЛ: Ширење НАТО је грешка, и истовремено кршење тог џентлменског договора који сам већ поменуо, и који је сада добио потпуну потврду званичног архивског документа, са којег је у САД недавно била скинута ознака "тајно". За то су сви знали, једноставно смо се још једном уверили шта се заиста догађало након што су архивна документа објављена.

Ми смо не једном упозоравали наше колеге из НАТО да та линија, која је прошла три таласа ширења, а сада ће се десити још један, не представља само подривање свега онога о чему смо се договарали деведесетих година, да нико неће осигурати своју безбедност на рачун безбедности других, већ представља, највероватније и најозбиљнији изазов општеевропској стабилности и безбедности.

Јер, покушавају да континент држе подељеним на два дела. Те линије поделе покушавају да помере на Исток, све ближе и ближе према нашим границама, они су у ствари већ на границама са Русијом - доста озбиљни контигенти земаља НАТО, САД, Велике Британије, Немачке, Италије, Канаде. И то, поновићу, у противуречности је са нашим договорима, а што је најважније, наноси огромну штету осигурању стабилности и безбедности на европском континенту.

Ништа што сада чини НАТО, ничију безбедност не повећава, па ни безбедност балканских држава, којима са стране Русије ништа не прети, и ништа што се сада дешава не представља корак за повећање способности НАТО да реагује на реалне, а не на измишљење претње. Не видим како су та три таласа ширења учинили НАТО способнијим у борби са терористичким претњама, нарко претњама, укључујући и претње које долазе са Балкана где је после апсолутно једностраног, необјективног проглашења независности Косова створена територија која представља пример корупције, и онога што се назива 'црна рупа'.

Чињеница да екстремисти, терористи користе ту ситуацију и више је него довољна. Запад радије не би да говори о томе, али ја знам да то забрињава западне земље и да у својим контактима са Приштином на то обраћају пажњу. Али, њих већ мало ко слуша.

Ми све те наше оцене о ширењу НАТО износимо нашим партнерима, да ли на Балкану, или где то још у Европи и рачунамо да ће при доношењу својих суверених одлука у пуној мери бити узето у обзир то што се сада дешава и колико то одговара истинским интересима овог или оног народа.

А конкретно, када је реч о Македонији?

СЛ: Рекао сам. Ми никог не издвајамо. Ми говоримо о томе шта видимо и мислимо и спремни смо да разматрамо све земље. Сматрам да је пријем Црне Горе био потпуно вештачки и непотребан. Обратили смо пажњу да такав метод као што је показивање воље народа у виду референдума постаје све мање популаран при доношењу таквих, доста судбоносних одлука.

Када је реч о косовском проблему, Русија полази од подршке позиције Београда. Да ли је Москва спремна да подржи потпуно нормализацију односа Београда и Приштине, која би подразумевала и да Косово добије место у УН?

СЛ: Сигурно је да оно што се сада догадја представља изразито кршење медјународног права. У 1999. години, први пут после хелсиншког процеса и оснивања ОЕБС-а, чланице ОЕБС-а су извршиле акт агресије против још једне чланице ОЕБС-а, а то је само по себи без преседана, и започело је ланац веома, веома тужних догадјаја.

Русија је од почетка играла одлучујућу улогу у заустављању те агресије, како би се прешло на политичко решавање проблема, а резултат је било доношење Резолуције 1244. Русија једнозначно полази од тога да је аутономна покрајина Косово неодвојиви део Србије, зато ми у косовском питању подржавамо не толико Србију, колико подржавамо одлуку највишег медјународног органа који одговара за проблеме медјународног мира и безбедности. Резолуцију 1244 нико није укинуо, и од тога треба полазити.

 

Ми смо се сложили са тим да је ЕУ преузела на себе улогу посредника у дијалогу Београда и Приштине, сматрам да је такав дијалог неопходан, и да његова основа треба да буде Резолуција 1244. ЕУ када је затражила од генералне Скупштине УН да добије пуномоћја посредништва и добила је таква пуномоћја, била је усвојена резолуција и ми се веома надамо да ће Брисел предузети додатне напоре да се бар некако иде напред. Ви сте поменули термин "потпуна нормализација односа".

Тај термин је смислила сама ЕУ, и до дана данашњег, колико се сећам, Брисел није објаснио шта подразумева под тим термином. Полазимо од тога да је те иницијативе које је Брисел износио у оквиру дијалога Београда и Приштине, и које су подржали и Београд и Приштина, неопходно реализовати. Ту најпре имам у виду обавезу Приштине око стварања Заједнице српских општина. Колико се сећам, прошло је четири године од када је Приштина преузела ту обавезу, и ништа није учињено јер приштински лидери не желе да реализују оно што су обећали, а ЕУ, чини ми се не жели да их сувише притиска, искључиво из геополитичких разлога, не желећи да призна да геополитички пројекат са једностраним проглашавањем независности Косова не иде у том правцу како је замишљено.

Још једном желим да нагласим да се залажемо за решавање свих проблема између Београда и Приштине кроз међусобни дијалог. Рачунамо да ће се ЕУ као посредник понашати одговорније и одлучније и прихватићемо било које решење које ће бити усаглашено између руководства у Београду и представника Приштине.

Да ли ће Русија подржати место Косова у УН?

СЛ: Мислим да је бесмислено говорити о месту Косова у УН, говоре и о месту Косова у ЕУ, може се говорити о месту Косова било где, али док не буде постигнут договор који ће одговарати и Приштини и Београду, постоји резолуција 1244 која признаје аутономну покрајину Косово као део Србије.

Хуманитарни центар у Нишу је осетљиво питање у односима Србије и Русије, већ неколико година нема решења за статус руских сарадника у њему. Да ли Москва намерава да и даље тражи за њих дипломатски статус, узимајући у обзир веома негативне позиције Запада и изјаве председника Вучића да је то за њега веома осетљиво питање.

СЛ: Слушао сам друге изјаве председника Вучића. Ништа није измишљено, већ проистиче из споразума из 2012. године, у складу са којим је тај центар створен и којим је предвиђено потписивање споразума о условима рада, привилегијама и имунитету сарадника те међународне структуре, јер је та структура регистрована управо као међународна. Исто као и представништво Међународног комитета Црвеног крста, других организација.

То је прво, а друго, поред тога што је решавање питања привилегија и имунитета предвиђено самим споразумом о његовом стварању, хоћу да споменем да није реч о дипломатским привилегијама, већ о службеним имунитетима, као што је случај и са Међународним комитетом Црвеног крста.

Ако наше колеге из НАТО и даље сумњају да је центар хуманитарни, или сумњају да је како га називају "шпијунско гнездо", саветујем им да погледају извештаје помоћника војног аташеа САД у Србији које је требало да напише после посете центра у Нишу. Он је тамо био позван, погледао је све што га је занимало. Убеђен сам да је смешно правити се да тај центар представља претњу било коме. Тамо раде четворица руских држављана, сви остали су Срби, не знамо колико их је тамо 12 или 15.

Али тамо су четворица Руса и о њима је реч када говоримо о обавези Србије и Русије да закључе споразум о њиховим привилегијама и имунитету. А ако се говори о примерима и упоређивању сарадње Србије и НАТО и Србије и Русије, да напоменем да је на Косову натовској војној бази Бондстил одлично, то је огромна база која је основана на основу принципа из резолуције 1244, где нас нису позвали да је посетимо, па чак нису били ни из УН, без обзира што је резолуција СБ УН била повод за оснивање те базе.

Руско-српски центар о којем је реч бави се искључиво проблемима везаним за отклањање последица природних катастрофа. Имао је огромну улогу у отклањању последица поплава у Србији 2014. године. Али, поред Србије, помоћ су добиле и Македонија, Словенија, Грчка, БиХ, тако да рад тог центра не постоји само на папиру већ се реализује и у пракси.

У тој ситуацији сећамо се уверења која смо добијали више пута да српско руководство не сматра да је оправдано одбацивање договора које је фиксирано споразумом о стварању тог центра. На крају крајева, привилегије и имунитети које ми тражимо за четири сарадника Русије нису ништа више од онога што већ имају војници базе САД Бондстил, и не више од тих привилегија које имају војници земаља НАТО када одржавају велики број вежби на територији Србије, што сте правилно рекли. Ја се овде упоређујући контакте Србије и НАТО с једне стране и Србије и Русије с друге стране, не бих држао аритметике, од тога ко се са ким колико пута срео и имао заједничке догађаје.

Ми веома поштујемо приврженост српског руководства принципу војне неутралности. Видимо заинтересованост за развијање односа како у економији, тако и у војно-политичкој области и са Западом и са Истоком, укључујући и са Руском Федерацијом и ОДКБ. Али, питање о бази у Нишу, опростите, о хуманитарном центру у Нишу, постало је толико омражено. Фактичко стање ствари - четири човека, не одговара хистерији која је подигнута на Западу, да ми се чини да било који разуман човек који процени ситуацију, може да схвати да је створена вештачки.

Зашто је имунитет тако важан вашим сарадницима и друго, шта ће бити са Центром уколико не постигнете договор са Београдом?

СЛ: Већ сам вам рекао. Хајде да говоримо овако: постоји споразум о стварању центра потписан 2012. године. У њему је написано да ће постојати одвојени документ закључен о условима рада и имунитету сарадника. Као треће, представништва других медјународних организација, а хуманитарни центар је међународна организација, користе у Србији привилегије и имунитет који се дају службеницима.

И Међународни комитет Црвеног крста представља једну од њих. Он се бави паралелним процесима, пружа помоћ у решавању хуманитарних питања. Центар у Нишу је већ уклонио експлозиве са огромне територије после агресије НАТО. Зато, ми никога ни на шта не терамо да чини против интереса своје сопствене земље, али постоје такве ствари као што су медјународни споразуми и ствари као што су национална самосталност.

Да ли ћете разговарати о Хуманитарном центру у Нишу током посете Београду?

СЛ: На нашем дневном реду је цео низ питања који се тиче билатералних односа.

Очекујете ли брзо решење тог питања?

СЛ: Разматраћемо, сећамо се како се та тема разматрала и надамо се да ће сви постигнути споразуми остати на снази.

(Бета-Б92)

View article...

ŽIVADIN JOVANOVIĆ: Suverenitet Srbije na KiM potvrdili i NATO i EU!

novosti.rs

ŽIVADIN JOVANOVIĆ ZA „NOVOSTI": Suverenitet Srbije na KiM potvrdili i NATO i EU! | Politika

Dragan Vujičić

6-8 minutes

---

Bivši šef diplomatije: Rezolucija 1244 ima težinu odluka Bečkog i Berlinskog kongresa

REZOLUCIJA 1244 Saveta bezbednosti UN od 10. juna 1999. konačna je odluka o statusu Kosova, to je sinteza interesa svih zemalja sveta. Do tog rešenja se došlo teškim pregovorima - pod bombama NATO - Srbije, odnosno SRJ, i centara svetske moći. Dogovor je usaglašavan skoro tri meseca, na mnogo nivoa - govori, za "Novosti", Živadin Jovanović, šef diplomatije SRJ od 1998. do 2000. godine, učesnik i "logističar" ovih pregovora.

Iskusni diplomata dodaje da nije čudno što predsednik Rusije Vladimir Putin uporno pominje Rezoluciju 1244 kao osnovu za status Pokrajine, a to ponavljaju i grčki premijer Cipras, španski kralj Filip, austrijski vicepremijer Štrahe i drugi lideri, uključujući kineske, indijske, latinoameričke, afričke...

Jovanović tvrdi da se značaj i težina tog dokumenta mogu porediti sa odlukama Bečkog i Berlinskog kongresa, kojima su u 19. veku uređivani odnosi u Evropi.

- Rezolucija 1244 je simbol odbrane osnovnih principa međunarodnog prava. Rusija, Kina, Indija, Španija - većina sveta - ne brane taj princip samo zbog srpskih, nego i zbog svojih interesa - kaže Jovanović.

*Šta znači to što su razgovori o KiM izmešteni iz UN u Brisel?

ULOGA NEMAČKE * Čini se da od Nemačke najviše zavisi srpski put u EU?
- Tačno. Berlin se na Balkanu, već više decenija, geopolitički utrkuje ne samo sa Rusijom, već i sa najvažnijim saveznikom, SAD. A slabljenje Srba i smanjivanje Srbije je geopolitička linija koja se prepoznaje u nemačkoj geopolitici sve do današnjih dana.

- To je zamka zapadne geopolitike za slabljenja Srba na Balkanu. Rezolucija 1244 je najviši pravno obavezujući dokument, konačna odluka o statusu, a ne papir za modeliranje. Zašto bi neki novi pravni dokument bio bolji, sigurniji i poštovaniji? Zbog jačanja globalne konfrontacije, zbog krize EU, zbog fundamentalnih promena u svetu? I prava Srbije su realnost ako ih se ne odričemo, ako su nam preča od neprava drugih. Kosova i Rezolucije 1244 se ne možemo odreći, sa mimikrijom ili bez nje.

* U međuvremenu, u Briselu su postignuti neki dogovori između Srba i Albanaca...

- Nisam siguran da su to dogovori, više verujem da su to diktati EU. Svejedno, Srbija je promptno izvršila ono što joj je postavljeno, a nijedan "ustupak" Prištine nije zaživeo. Povukli smo tadašnju realnost sa severa Kosova, a zajednicu srpskih opština nismo dobili. Sada se spremaju da traže nove ustupke Srbije da bi ZSO ponovo ušla u neki novi obavezujući dokument. Da smo bili obazriviji, možda danas ne bismo jadikovali što nam Priština ne dostavlja informacije o istrazi ubistva Olivera Ivanovića.

* Pratili ste progovore u Rambujeu, učestvovali u pregovorima u Beogradu?

- U Rambujeu nije bilo pregovora. Delegacije dveju strana za 17 dana boravka pod istim krovom nijednom nisu sele za pregovarački sto. To je bila predstava. Osim srpske delegacije, niko tamo niti je želeo dogovor, niti je radio na dogovoru. Upravo suprotno. Reditelj je želeo predstavu koja će uveriti saveznike i javnost da se sa Srbima ne može drugačije razgovarati nego isključivo oružjem i agresijom. Naša delegacija je prihvatila politički deo teksta s principima Kontakt grupe. Imala je inicijativu, predloge, tražila direktne pregovore.

 

* Ali...

- Predstava je završena kada je, prema scenariju, Kristofer Hil uručio tekstove vojnih poglavlja 5 i 7. U njima se zahtevalo prihvatanje kapitulacije i okupacije cele zemlje. Razume se, srpska strana nije mogla to da prihvati. Nijedna zemlja to ne bi prihvatila.

*Šta je pisalo u vojnom delu?

- Detaljno je razrađen koncept okupacije. NATO trupe bi se rasporedile po teritoriji cele Jugoslavije. One bi uživale diplomatske privilegije bez ikakvih obaveza. Pripadnik NATO ne bi odgovarao za bilo koji prekršaj, štetu ili krivično delo koje napravi. Svaki pripadnik NATO mogao bi da pritvori bilo kojeg našeg građanina bez reči obrazloženja. Imali bi pravo korišćenja celokupnog elektromagnetnog spektra...

* Usledila je agresija, ali i novi pregovori...

- Već početkom aprila, kada je i vrhu NATO postalo jasno da VJ neće pokleknuti, do nas su diplomatskim kanalima počele da pristižu inicijative za pregovore. Ni NATO nije bilo lako. Krajem marta u Beograd je stigao ruski premijer Primakov, pa odleteo u Bon na razgovor sa Šrederom. U aprilu je stigao Černomirdin, kao izaslanik Jeljcina. Do juna, on će još tri puta posetiti Beograd.

* Koja je bila njegova uloga?

- Černomirdin je više prenosio stavove SAD i NATO nego same Rusije i nastojao je da ih prihvati predsednik Milošević. Posle treće runde Černomirdin je otputovao sa predlogom: garantuju se suverenitet i integritet Srbije (SRJ) i međunarodno prisustvo po pozivu naše vlade, pod mandatom UN, iz zemalja koje nisu učestvovale u agresiji (Rusija, Indija i dr.); na KiM ostaju delovi trupa VJ; pravni osnov za sve je poglavlje 6 Povelje UN (mirno rešavanje sporova).

 

* Ipak je ispalo drugačije?

- Konačno, Černomirdin 2. juna dolazi sa Ahtisarijem i mi očekujemo prethodno usaglašene stavove. U dokumentu koji su doneli je ostalo to da je KiM deo Srbije, kao i povratak dogovorenih kontingenata naše vojske i policije, ali je bilo velikih izmena. Najveća je pozivanje na poglavlje 7 (upotreba sile) umesto na dogovoreno poglavlje 6 Povelje. Za stolom u Belom dvoru Milošević je dao nekoliko kraćih komentara ne ulazeći dublje u sadržinu teksta. Pošto sam dobio reč, postavio sam pitanje otkuda u tekstu pozivanje na glavupoglavlje 7 kada je prethodno usaglašeno da to bude poglavlje 6. Očekivao sam objašnjenje Černomirdina. On je ćutao. Ahtisari, do kojeg je sedeo, prebacuje ruku preko ramena Černomirdina i cinično odgovara: "Zato jer smo se moj brat Viktor i ja tako dogovorili."

RUSKA KOMANDA

* Na terenu je, međutim, posle pregovora bilo dosta promena?

- Rusi su obećali da će poslati veliki vojni kontingent na KiM. Amerikanci su ih sabotirali ne dozvoljavajući im da imaju svoju komandu. Rusija je kasnije povukla svoj kontingent "zbog Čečenije", čime je taj teg na tasu kosmetske vage otišao s terena.

 

 

Срби у сукобима народа, идеологија и цивилизација

Срби у сукобима народа, идеологија и цивилизација

https://www.in4s.net/srbi-sukobima-naroda-ideologija-civilizacija/

Trajković: Ko deli Kosovo?

jugpress.com

Trajković: Ko deli Kosovo? - JUGPRESS

Od autora: Jugpress

6-7 minutes

---

GRAČANICA

Srpska političarka sa Kosova Rada Trajković rekla je za JUGpress da je glavni nosilac ideje o podeli Kosova Hašim Tači  I dodala kako "ne misli " da vlasti u Beogradu "nisu u nekom dogovoru sa Tačijem, s obzirom da je Beograd jedan od najčvršćih oslonaca Tačija i njegovog šefa ŠIK-a Kadrija Veseljija".

"Ova struktura, koja je postavljena na Kosovu,  direktno se održala upravo u dogovoru sa  Beogradom i „Srpskom listom", što smo videli I prilikom izbora predsednika Hašima  Tačija , uz pomoć Srba. Za izbor predsednika Skupštine Kosova,  Kadrija Veseljija je presudna uloga bila „Srpske liste", u  izboru Ramuša Haradinaja,  kao premijera, direktna je bila uloga  „Srpske liste"", rekla je Trajković I dodala da je "najveći oslon za stabilnost vlasti Hašima Tačija Beograd .

Ona je dodala I kako "misli" da su oni " u nekom dogovorenom projektu, pored finansijskih aranžmana koji ,najverovatnije, postoje".
Trajković je rekla da Hašim Tači "u kontinuitetu"  već  "osamnaest ili devetnaest godina ima  etnički pristup rešavanju pitanja Kosova".

"MI danas na terenu imamo sistematsko etničko čišćenje Srba a Tačijev projekat I ideje ovih dana dobiju I javni značaj, iz dva vrlo relevantna razloga. Jedan je njegovo ideološko opredeljenje, a drugo način i pokušaj da se odloži početak rada Specijalnog suda i da se on pokaže , kroz destabilizaciju Kosova, kao faktor koji će da kontroliše krizu i da rešava tako veliko pitanje kao što je podela Kosova".

Trajković smatra da je, kada je podela Kosova u pitanju "suština šta o tome misli južno krilo NATO-a, sa tom mogućom destabilizacijom i prekrajanjem granica".

"Najvažnije zapadne zemlje, koje su priznale nezavisnost Kosova, to su učinile u ovim granicama i njihova promena za njih,  suštinski,  znači miniranje priznanja. To onda dovodi u pitanje mnoge stvari. I to pitanje jeste vrlo važno  i odlučujuće za južno krilo NATO-a", smatra Trajković.

Ona smatra da Tači "trenutno, posle afere sa pokušajem ukidanja Specijalnog suda unutar parlamenta, pre toga isto tako sa forsiranjem pitanja Vojske Kosova, stalno dovodi u probleme Skupštinu Kosova u smislu njenog funkcionisanja i ,suštinski, traži odugovlačenje za svoju odgovornost po optužnici Specijalnog suda . A on se, to vrlo pouzdano znam, nalazi na vrhu liste odgovornosti za trgovinu organima, jednog od najbizarnijih zločina u Evropi".

Na pitanje šta  će eventualna podela Kosova , o kojoj uveliko pišu I albanski mediji u Prištini,  konkretno da znači za Srbe koji žive na Kosovu I šta će se dešavata sa Srbima koji žive južno od Ibra a kojih je mnogo više nego na severu Trajković je rekla da " je suštinski za Srbe na prostoru Kosova i Metohije južno i severno od reke Ibra , ovo jedan poguban projekat".

"Moramo da znamo da srpska država već 18- 19 godina od povlačenja sa prostora Kosova i Metohije, nije aktivno učestvovala u normalizaciji života Srba i Albanaca. Dakle, u momentu kada srpska država ne sme i ne može da izazove NATO, da preti niti svojim naoružanjem i nikakvim represivnim metodama, kao što je vojska ili ne znam šta, trebali su da daju šansu normalizaciji života Srba i Albanaca. To podrazumeva proces pomirenja, što , suštinski, podrazumeva da aktivno učestvuje u pružanju šanse takvom projektu na  Kosovu i Metohiji", smatra Trajković.

Po njenim rečima "to podrazumeva ono što radi Srpska crkva"

"Naša crkva na Kosovu I Metohiji, preko svojih narodnih kuhinja,  hrani više stotina najsiromašnijih albanskih porodica. I oni dolazi, ali niko o tome ne piše. Tu se stvaraju povoljni uslovi za približavanje Srba i Albanaca. Sa druge strane više stotina Albanaca sa prostora Kosova i Metohije i u Nišu i u Beogradu idu i zadovoljavaju svoje zdravstvene potrebe što opet govori o uticaju Srbije na Albance i na prostor Kosova i Metohije"", smatra Trajković.

Ona je dodala da bi " bez snažne neprijateljske retorike, bez pretnje nekim velikim naoružanjem, kako nam ministar odbrane dnevno lansira , proces normalizacije i poverenja između Srba i Albanaca na Kosovu bi išao mnogo brže".

" Govore da je sever Kosova spreman za ne znam kakve projekte a znamo da su projekti koji su dogovoreni u Briselu implementirani preko mafijaških struktura", navodi Trajković.

" Nakon ubistva Olivera Ivanovića mi, na žalost, na severu Kosova  nemamo političku strukturu koja može bilo šta od dogovora da tamo inplementira, jer imamo potpuni politički vakuum. Imate „Srpsku listu" koja ustaje i odaje počast OVK borcu koju je osudjen za ratni zločin, kada je umro , a kada je ubijen Oliver Ivanović oni beže, ne izjavljuju saučešće, ne učestvuju u žalosti zbog dogadjaja koji su svi Srbi sa Kosova vrlo teško podneli. Time su i definitivno sebe izbacili kao faktor koji može da predstavlja Srbe", rekla je Trajković koji smatra da je to "u ovim okolnostima, zaista alarmantno".

"Ja mislim da sever Kosova hitno treba da organizuje političko telo od relevantnih ljudi, kao što su Dragiša Milović i Slaviša Ristić,  i da nekako uspostave strukturu koja može da komunicira sa međunarodnom zajednicom", sugeriše Trajković.

"Što se tiče Srba ispod Ibra", dodala je, " mi smo još 1999. i 2000. nalazili modalitete opstanka i dogovora sa Albancima. I u vreme Miloševića, kada nas je država žestoko satanisala, ali mi smo nalazili dogovore koji nisu obavezivali državu, ali jesu nama olakšavali život sa Albancima. Iz tog iskustva,  ja ipak verujem da unutar albanskog naroda postoje ljudi koji su spremni na zajednički život".

Trajković smatra da je "pitanje podele  veliko pitanje i za same Albance".

"Videćemo kako će se i oni izjašnjavati unutar albanskog političkog korpusa", dodal je ona.

 

Британске обавештајне игре на Балкану и Србији?

vidovdan.org

Томислав Kресовић: Британске обавештајне игре на Балкану и Србији?

вид

7-8 minutes

---

Томислав Кресовић

"Мистерија" сусрета Председника Србије и директора МИ6 !?

Британска дипломатија и њена спољна обавештајна служба МИ6 деценијама рад активно на Балкану и у Србији.Створене су мреже утицаја МИ6 у дипломатији балкансих држава у структурама безбеености у моћним НВО и масонским ложама и међу политичарима власти и опозиције.Британска политика је била радикална у распаду бивше Југославије, притиску на Србију ,мере санкција и подршке опозиције против режима Слободана Милошевића и формирања власти и влада ДОС-а. .Британски обавештајни „прсти" умешани су од Македоније ,Kосова,БИХ,Србије .МИ6 у Србији има своје канале дуже од 50 година .Предмет интересовања МИ6 на Балкану и у Србији је однос власти Србије према Kосову ,утицај исламског фактора на Балкану, питање миграната али и деловања против руског утицаја на Балкану и Србији и стање у БИХ и Републици Српској .Британска тајна служба МИ6 је имала и има офанзивну стратегију на Балкану.

МИ6 на „дипломатском" задатку у Србији ?

Kоји су прави разлози да Председник Србије ,а не премијер или директор БИА приме у радну посету директора МИ6 остаје тајна или су неки озбиљни безбедносни и стратешки разлози.Није у обичају да се Председник Србије Александар Вучић састаје се са директором Обавештајнеšтајне службе Велике Британије (Сецрет Интеллигенце Севице – СИС/СИС, МИ6/МИ6) Алексом Јангером с којим је разговарао о сарадњи обавештајних служби двеју земаља.Ови разговори су ретки између шефа државе и шефа једне стране службе ,сем ако се не ради о личним разлозима безбедности Председника Србије или опасности по безбедност Србије.Јангер борави у званичној посети Републици Србији.Посета директора британске службе представља блиску сарадњу и пријатељаство између две државе, закључили су саговорници, а наводи се у саопштењу Прес службе председника Србије."Блиска" сарадња Србије и Ми6 отвара нека озбиљна питања глобалне безбедности Србије.Ни један шеф државе Србије од Милошевића до Николића није примао шефове тајних служби.Да се подсетимо да је Александар Вучић као премијер у пословном разговору примио бившег директора ЦИА генерала Петријуса кој исада држи монопол над кабловском СББ и ИKОМ

МИ6 и Србија након 2000 године ?

Простор Западног Балкана је стратешка раскрсница између Европе и Блиског Истока важна и логично да су присутне све водеће службе. Од Другог светског рата до данас најприсутнија је британска обавештајна служба МИ-6 која је традиционално добро позиционирана на простору Западног Балкана па самим тим и у Србији. Британска МИ6 своје "Језгро" налази у британском министарству спољних послова, а кључни кадрови долазе из британског наследног племства. Запослени службеници раде за плату, док све остале служба награђује, тако што им помаже у каријери, у склапању доброг посла, те им при том помаже у личном богаћењу. Што постану богатији, то лакше долазе до података, па су самим тим и кориснији.Ову констатацију дају познаваоци МИ6 у структурама безбедности Србије.Отварање врата Ми6 И тајних служби Србије било је у време власти ДОС –а И министра полиције Душана Михајловића када је у Србији на специјалном задатку био високо пласирани британски обавештајац шеф за Балкан Моктон којег је разобличио високи функциинер РДБ-БИА Зоран Мијатоивћ.Моктон је онда нестао без трага из Србије али је и даље везан за Србију и Балкан.

Специјалне операције МИ6 према Србији?

Деловање Ми6 у Србији било је и током рата НАТО са Србијом 1999 године..Тада је обавештајац Џон Сојерс за време НАТО бомбардовања Југославије постао утицајни спољнополитички саветник Тонија Блера (претходно је био у амбасади у Вашингтону). Затим је 2001. отишао за амбасадора у Kаиру, а одмах после инвазије на Ирак 2003. постао је специјални британски представник у Багдаду. Изблиза се поново умешао у Балканске и српске интересе када су почели преговори о будућем статусу Kосова под оквиромKонтакт групе, у којој су Американци и Британци водили главну реч. Сер Џон Сојерс тако спада у ред не тако малог броја важних светских играча који су велику и важну каријеру направили и на улози у нашим ратовима (као млад дипломата радио је за Дагласа Херда за време рата у Босни). По томе је сличан Ричарду Холбруку, који је тврдим ставом према Србима у Босни (међу првима је, позивајући се на своје вијетнамско искуство, Kлинтону саветовао да бомбардује).МИ6 радио је и на атентату на Председника Слободана Милошевића. Бивши припадник МИ6 Ричард Томлинсон тврди да је Слободан Милошевиц́ био мета те британске обавештајне службе која је била разрадила посебан план за његову ликвидацију. Према Томлинсоновим тврдњама које су се нашле и у документарном филму „Прљава игра", који говори о мрачном деловању британске обавештајне службе МИ 6, некадашњи председник СРЈ требало је да буде убијен 1993. године на начин да то изгледа као саобрац́ајна несрец́а. Kао место за тај план изабран је тунел у Швајцарској, недалеко од Женеве где је Милошевиц́ требало да учествује у међународној конференцији о бившој Југославији. Своје мреже МИ6 има развијене и на Kосову, Албанији и Србији више од 25 година, а увезана је са политичким и обавештајним структурама у Албанији и кабинету премијера Едија Раме. Део те политике ишао је и преко „саветника" Едија Раме – бившег британског премијер Тонија Блера.Тони Блер и даље има јак утицај у МИ6 И добре односе са врхом власти у Албанији ,Македонији и Србији.На основу сценарија и метода деловања око пропагандне и медијске кампање на Балкану око "Велике Албаније" и одређених информација пријатељских дипломатских и безбедносних служби према Србији, велика је индиција да је своје прсте умешала Британска споља служба безбеднсти МИ6.Преко Албанске тајне службе ШИK (Схëрбими Информатив Kомбëтар-СХИK), кампања „Велике Албаније" се шири на Kосову око екипе Хашима Тачија и његовог некадашњег шефа тајне службе, лидера партије, а садашњег председника парламента Kосова Kадри Весељија, обученог за „специјални рат" рачунајући и психолошке операције. Британска служба МИ6 жели да игра активну улогу на Балкану и да се политика Велике Британије покаже као лидерска, упркос напуштању ЕУ. Британски обавештајци и бивши припадници САС обучавали су „командосе" косовског заштитног корпуса.Постоје индиције да иза опасног инцидента у Поточарима када је безбедносно био угрожен тадашњи премијер Александар Вучић стоји МИ6.Процене И медијске анализе указују да је пензионисани агент британске обавештајне службе МИ6 Џорџ Безбјен преко својих пријатеља у БиХ организовао напад на Вучића у Поточарима, а ослонац је имао у десничарском – екстремистичком крилу партије Бакира Изетбеговића.Британска служба Ми6 имала је своју улогу у хапшењу др Радована Kарађића и генерала Ратка Младића преко својих веза и канала у безбедносном систему Србије.Све ово указује да МИ6 никада није била партнерска И "пријатељски" настројена према Србији, већ је само користила Балкан за своје интересе.
Томислав Kресовић