Претражи овај блог

субота, 30. јун 2018.

Хвали своју тактику за Косово: Ни Вашингтон ни Брисел не знају шта да раде са Вучићем

in4s.net

Хвали своју тактику за Косово: Ни Вашингтон ни Брисел не знају шта да раде са Вучићем

ИН4С

4-5 minutes


 

Предсjедник Србије Александар Вучић изјавио је да би за Србију био добитак да добије „један метар на Косову" гдjе, како је казао, „данас немамо ништа", преносе српске агенције.

Он је током посјете селу Доњи Бањани, код Љига, рекао је да га у вези с Бриселским дијалогом критикују они који су „поставили границу између Србије и Косова, а данас би хтјели Скадар и Глоговац".

Писмо Владимиру Путину је послао човек који је поставио границу, а ми бисмо рекли 'административну линију' на Брњаку, у његовој општини Зубин Поток. Он и његова власт поставили су границу на Јарињу, а данас говоре: 'Ми бисмо и Скадар, свакако нам дајте Глоговац', а онда се питате да ли је то реално", казао је Вучић.

Претходна власт ставила печат на косовску независност

Предсједник Србије је данас јавно прихватио постојање независног Косова, окрививши за то претходну власт, те себе представио као спаситеља „да се спаси, што се спасити може", тиме потпуно игноришући Устав Србије и Резолуцију 1244, по којем је Космет неодвојиви дио државе.

„Претходна власт, до 2012. године, ставила је печат и восак на косовску независност. Садашња власт бори да добијемо шта можемо за свој народ и своју државу", казао је Вучић и додао:

„Све што су они изгубили, да један метар добијемо, добитак је јер сада немамо ништа. Људи треба да имају поверења у своје руководство које даноноћно ради на том питању. Данас нисмо сасвим искључени из тога, а до 2012. године само су чекали да ставимо потпис на независност која је Косову дата", казао је Вучић.

Према његовом мишљењу, унутрашњи дијалог о Косову је „апсолутно успио" иако су се „чула различита мишљења, чак и увреде, али да то показује да је расправа била слободна и демократска".

Подсјетимо, тзв. влада Косова је напустила дијалог, назвавши га немогућим.

„Распон мишљења је био од оних који кажу: 'признајте независно Косово, ништа немојте да радите, то је реалност', до оних који кажу 'немојте ништа из реалности да гледате, јер ми треба живимо само у небесима'.

О Косову ћемо још имати да разговарамо, још много да причамо са народом. Сматрам да је највећи број људи у Србији одговоран и рационалан" и да размишља о опстанку Србије и њеној будућности", навео је предсједник Србије.

Једини се нисам одрекао Србије и КиМ – разлика је ипак, шта је објективно

„Мислите да неко иде у Брисел на излет. Слушам коментаре да идем тамо због дневница. Шест година ни једну дневницу нисам узео. Да јесам, имао бих 30.000 евра више. Нормално једам тамо, они доносе кифле и сендвиче, а имам пристојну плату да једем шта хоћу", рекао је Вучић.

Поручио је критичарима власти „да постоје људи који се боре за ову земљу".

„Прошлост је прошлост, а будућност будућост, Ја сам једини који се нисам одрекао интереса Србије и КиМ.

Само је разлика у томе што ја знам шта је објективно, реално, озбиљно и одговорно, а не да радим на томе да останемо без деце, не зато што ћемо их изгубити у рату, већ што ће побећи из земље, јер немају перспективу јер обећавамо још сукоба", нагласио је он.

Осврнуо се на последња истраживања и рекао да људи у Србији препознају много боље од оних који само критикују ко ради и ко је озбиљан.

„Највише се смејем највећим будала који кажу да је Вучић неком нешто обећао када је дошао на власт. Сваки лекар може да установи то лудило. Да је тако било, знате ли колико би било среће у Вашингтону и Бриселу, а не као сада да не знају шта ће са Вучићем", додао је он истичући да „свако ваљда своју карму носи и нека ради по својој савести".

Вучић је потврдио је да је предсједник Русије Владимир Путин прихватио позив за посјету Београду, поводом обиљежавања 100 година од побједе у Првом свјетском рату.

 

петак, 29. јун 2018.

Колико је НАТО стварно моћан?

rs.sputniknews.com

Колико је НАТО стварно моћан?

Sputnik

5-6 minutes


Колумнисти

19:30 28.06.2018Преузмите краћи линк

НАТО је политичко-војни савез чија је основна одредница да може да некажњено убија људе по свијету.

То је и криминална организација будући да се свака употреба силе независно од закона и међународног права мора тако окарактерисати. Стога је НАТО (као уосталом и сви крупни криминалци) веома, веома опасан. Сила коју не контролише закон може да ради шта јој је воља.

Но, питање које се намеће из ове слике јесте — колико је НАТО стварно моћан? Моћ се овдје доживљава као способност да се ефикасном употребом војних ефектива остваре прокламовани политички циљеви.

© AP Photo / Markus Schreiber

Тражећи смисао свог постојања након пада берлинског зида, НАТО је 1995. године извршио војни напад на положаје босанских Срба у грађанском рату на територији државе која је била међународно призната и о чијем будућем уређењу су вођени преговори уз међународно посредовање. Тиме је била погажена не само повеља Уједињених нација, него и правила на којима је почивао сам НАТО. Четири године касније извршио је злочиначку агресију на СР Југославију.

У то вријеме, амерички цивилни и војни врх је бахато истицао да су спремни да воде четири рата истовремено. Мете су биле: СР Југославија, Сјеверна Кореја, Ирак и Либија. СР Југославија је била изабрана за прву јер су њихови планери оцијенили да је она најлакша. Рачунали су да ће терористичка групација под именом ОВК представљати копнену снагу која ће овјерити њихову побједу из ваздуха. Југославија је држава са малобројним становништвом, осиромашена дугогодишњим санкцијама и исцрпљена ратовима у свом окружењу. Најављивали су да ће њен отпор бити сломљен за два-три дана.

Рат је трајао 78 дана и показао је застрашујући недостатак војничке части и минимума људскости код НАТО агресора. Током напада довукли су све расположиве авионе, укључујући и оне који су требали да нападну Сјеверну Кореју. Сва та убојита сила употребљена у ужасној несразмјери у односу на величину циља није успјела да уништи Војску Југославије. Зато се „обрачунала" са болницама, школама, стамбеним четвртима, мостовима и возовима…

Рат је завршен не поразом Војске и државе Југославије већ Кумановским споразумом и Резолуцијом 1244. СБ УН. Агресор се сагласио да је Косово и Метохија саставни дио СРЈ /Србије/ и преузео одговорност за безбједност свих људи на територији коју је запосјео у складу са међународним правом, будући да је то учињено уз сагласност СР Југославије. НАТО је испољио неспособност да оствари оно што је обећао  у таквом миру, једнако као и у претходном рату. Круна његове моћи је била озбиљно доведена у питање.

Касније је услиједио низ војничких промашаја у нечем што би се могло назвати „вјечитим ратом против тероризма". Будући да је НАТО војна и политичка организација, неуспјехе на војном плану настојао је компензовати на политичком. Реторика му је била све ратоборнија а апетити за проширењем све већи. То је, у ствари, само прикривало нервозу због ефеката које је такво понашање изазивало код његових главних такмаца.

Русија је, о томе је њен предсједник Владимир Путин говорио у више прилика, схватила да авиони који су бомбардовали Београд имају Москву за свој крајњи циљ и предузела је све неопходне мјере да до тога не дође. У релативно кратком времену моћ руске војске увећана је до импресивних размјера. То је морало да разбјесни НАТО планере, али и да их приведе новим реалностима. А оне се састоје у томе да се на силу одговара силом, и то неспорно великом и убитачном. Одлучност Русије да се брани и одбрани НАТО је назвао припремом за агресију. Али, иако је несувисло, то је добро у мјери у којој се тежиште са војног преносило на политичко дјеловање. У политици, за разлику од војске, допуштено је много више глупости.

И Кина је схватила да њена амбасада у Београду није била грешком бомбардована. Високи кинески званичник који је након бомбардовња донио помоћ СР Југославији пренио је извињење своје владе што нису били у могућности да нам помогну прије саме агресије. Тада је саопштио да ми јесмо пријатељи, али да смо географски далеко и да смо ван сфере њиховог непосредног утицаја. Рекао је и да НАТО неће бомбардовати Сјеверну Кореју из једног простог разлога — Кина то никада неће допустити. И није допустила свих наредних година драматичне кризе.

НАТО бомбе су промашиле најважније војне циљеве у Југославији али су „погодиле" тамо гдје нису жељели. Њихов резултат је било јачање војних потенцијала Русије и Кине.

То што НАТО очигледно нема војну моћ какву представља свијету, не чини га мање опасним по свјетски мир и поредак. Напротив, због тога је још опаснији.

Да је правде (као што није), НАТО би одавно био распуштен а његови челници изведени пред међународни суд. Али шта је — ту је…

 

четвртак, 28. јун 2018.

Podela fatalna greška: Za podelu potreban incident koji u ovom trenutku nijedna strana ne može da kontroliše

kossev.info

Podela fatalna greška: Za podelu potreban incident koji u ovom trenutku nijedna strana ne može da kontroliše

KoSSev

8-10 minutes


„Predstoje nedelje i meseci stravičnog pritiska na rukovodstvo u Beogradu, koji je možda delimično indukovan čak i iz samog Beograda," rekao je novinar Milivoje Mihajlović. „Pre svega su Srbi na Severu ti koji su pod pritiskom. Nalaze se u ekspres loncu godinama unazad, a ekspres lonac sve vreme ključa," nadovezala se urednica KoSSeva Tatjana Lazarević, ocenivši da urušavanje srpskog korpusa na Kosovu i Metohiji u novijoj istoriji traje već nekoliko decenija. U emisiji „Pravi ugao" RTV, autorke Ljubice Gojgić, složili su se da bi podela Kosova bila pogubna. Emisiju možete da pogledate OVDE

Na pitanje da li se radi o finalu razgovora ili briselskom ćorsokaku, Lazarević navodi da jedan termin ne isključuje drugi, iako ona lično ne zagovara kategoriju „konačno", a da je najgore ukoliko je dijalog koji se, kako veruje, nalazi u ćorsokaku, ušao u finalnu fazu, jer onda nema, „pravednih, pravičnih održivih rešenja i kompromisa i mira koji će da traje". Sa druge  strane, otvara se prostor za „brza, ad hok i nasilna rešenja i opasne scenarije" na samom terenu, kaže Lazarević.

Oliver Ivanović već istorijska ličnost, sa Vidovdanom ga povezuje i nesreća srpskog naroda na KiM-u

„Želim da povučem paralelu između Vidovdana i Olivera Ivanovića. Možda je rano da se kaže ali Oliver Ivanović je svakako već istorijska ličnost. On je istaknuta politička i istorijska figura nove istorije Srbije, svakako istorije Srba na Kosovu i Metohiji. Sa Vidovdanom ga povezuje pre svega jedna velika ljudska nesreća; da se radi o velikoj ljudskoj nesreći i da se radi o nesreći jednog naroda, u ovom slučaju Srba sa Kosova i Metohije," rekla je Lazarević.


„Sve se zna"

Odgovarajući na pitanje o toku istrage navodi:

„Imam princip da ne komentarišem dok se istraga ne završi. Ako me pitate da li će da se sazna ko su istinske ubice i oni koji su inspirisali, sigurna sam – ne, zvanično. Nezvanično, kad prošetate bilo kojom ulicom u kojoj se kreću Srbi na Kosovu i Metohiji, znam samo jedno da će vam reći, sve se zna."

Mihajlović, međutim, ne veruje da su u pitanju konačni razgovori kao što i ne misli da je dijalog u ćorsokaku, već da se radi o zastoju za koji je odgovorna EU i da se, kada je u pitanju najnoviji pritisak na pregovarače, radi o „mrcvarenju dijaloga" pre nego se „krene u nove izbore i izgubi još jedna godina".

„Za to vreme realnost na terenu se menja. Sada imamo realnost da Beograd nikako ne može da kontroliše Prištinu, ali imamo i realnost da Priština nikako ne može da kontroliše Sever. To što su Srbi pod prisilom ušli u taj kosovski sistem, to znači da za pet sekundi mogu da izađu iz tog sistema," kaže Mihajlović.

Objašnjava da su sve tri strane koje učestvuju u dijalogu ušle sa svojim motivima:

„Tači da dođe do nezavisnosti Kosova, Vučić da vrati uticaj Srbije na Kosovu, svakako obojica da zadrže svoje pozicije među svojim biračima; EU da progura nešto pa šta to bude, šta se dvojica lidera dogovore. Inertan odnos posrednika se ogleda u tome da je Mogerinijeva dopuštala, kao ranije i Ketrin Ešton, da dvojica lidera izađu i govore o potpuno suprotnim stvarima a da oni ništa ne govore."

Mihajlović navodi da je EU pogrešila zato što nije slala timove na teren da se uveri dokle se došlo u primeni sporazuma, ali i zato što je EU, „potpuno nezainteresovana", dok je EU na Kosovu „potpuno korumpirana".

 

Tvrdi da Sever Kosova Albance „ne zanima uopšte" osim kao „moneta za neku buduću trgovinu sa Srbijom".

„Srbija, sa druge strane, želi da tu granicu omekša da se Srbi sa Kosova osećaju kao da žive u Srbiji, a da, sa druge strane, nema želju da kontroliše Prištinu," dodao je Mihajlović.

Onaj ko govori o Oluji mora da zna kakav odjek njegove reči imaju na Kosovu i Metohiji, među kosovskim Srbima

„Na današnji dan Srbi imaju mnogo veću brigu, mnogo veću vatru da gase nego da budu deo konačnog sporazuma, a to je serija najava o Oluji od strane državnog vrha," rekla je Lazarević.

„Predsednik matične države i vrhovni komandant, preko najznačajnijih medijskih glasila, upozorava Srbe na Severu, svakako neće biti pošteđeni ni Srbi na jugu, vrlo direktno iznosi upozorenja da je moguć realan scenario nasilja na Severu. U seriji direktnih poruka Srbima na Severu i javnosti Srbije, upotrebljava termin Oluja i scenarije o potencijalnim nasiljima na Severu. Molim da se Srbima na Severu Kosova i Metohije najhitnije obrati i da konkretnu informaciju o kakvoj se opasnosti radi i šta on kao vrhovni komandant matične države može da preduzme da se zaštite životi ljudi," rekla je Lazarević.

„To je pre svega upozorenje međunarodnoj zajednici," sa druge strane navodi Mihajlović:

„Ukoliko predsednik države ima informacije o tome da bi moglo da dođe do takvog nekog čina, on bi morao da ima odgovor na to – on i država Srbija. Mi smo imali nešto što je ličilo na Oluju 17. marta 2004. godine i tada je država Srbija odgovorila molebanom. Ja se nadam da ovog puta to neće biti slučaj. Ukoliko imaju takve informacije, oni moraju da preduzimaju neke konkretne korake da to spreče pre nego što to počne. Ukoliko je to spin, onda to nije dobro. Onda taj čovek koji to govori, mora da zna kakav odjek njegove reči imaju na Kosovu i Metohiji, među kosovskim Srbima. Ne samo on, nego svaki predsednik Srbije kada god govori o Kosovu, mora znati kakav efekat te reči izazivaju na kosovske Srbe," rekao je Mihajlović.

Sa podelom bi imali veliku vatru na Balkanu: Počela bi na Kosovu a završila bi se u BiH

„Svi centri sveta hoće podelu", ali niko neće o tome javno da govori, tvrdi Mihajlović:

„Podela je najveća zabluda i međunarodne zajednice i zabluda balkanskih etničkih zajednica. Kada sam rekao da su svi za podelu, siguran sam svi svetski centri moći, Vašington, Brisel, Moskva, zato što misle da će podela da reši problem. Ne. Podela otvara neke nove probleme."

U kasnijem delu je ipak rekao da se Nemačka protivi podeli:

Vi stvarno mislite da postoji ministar u EU koji ne zna da Srbija, čak i da hoće, ne može da da stolicu Kosovu u UN. To se traži od Rusije i Kine.

„Nemačka nije nikada glasno rekla da hoće statusno rešenje Kosova, da hoće stolicu u UN. Oni su samo u ovom trenutku izričito protiv podele Kosova i nemački ambasador u Prištini i dobar deo administracije u Berlinu."

„Onaj ko misli u Beogradu da će podela Kosova da spreči stvaranje dve velike etničke države, taj greši. Onaj ko misli da će to da bude bezbolno, taj još više greši. Ako međunarodna zajednica hoće da reši srpsko i albansko pitanje na Balkanu, ali onda nema više ni Makedonije ni CG, BIH," dodaje Mihajlović.

Podela je besmislica, nije rešenje. Možda bi to namirilo nečiju savest, ko se bavi Kosovom. Fatalna greška politike na Balkanu je podela, kao i nezavisno Kosovo.

Podela ne može mirno da se završi, navodi dalje:

„Za podelu je potreban incident. Da li u ovom trenutku, srpske, međunarodne, albanske snage mogu da kontrolišu taj incident? Ne. Incident bi bio lokalnog karaktera, ali podela bi počela na Kosovu, a završila bi se u Bosni i Hercegovini. Pritom bi se prošetala kroz Makedoniju i Crnu Goru. Imali bismo veliku vatru na Balkanu. I da Putin i Tramp da dođu u Skoplje, ne bi mogli da spreče veliku nevolju koju bi podela Kosova donela."

Ljudi to tako jednostavno iz kabineta misle, uzmite vi Sever a mi ćemo da uzmemo jug Srbije.

Ne slažući se sa ocenom da svi hoće podelu, Lazarević kaže:

„Srpska pravoslavna crkva na Kosovu i Metohiji neće podelu, Srbi na jugu neće podelu, Srbi na Severu posle 2013., neće podelu. Oni su potpuno oslabljeni. Sever Kosova kontrolišu svi osim samog severa. Nas kontrolišu i Priština i Beograd a ono čega se najviše plašim da nas u najnegativnijem mogućem smislu kontroliše sprega kosovsko-srpskih struktura. U takvoj situaciji gde smo potpuno urušenog kapaciteta kao korpus, da li mislite u ovom trenutku da podela može da nas spasi?"

Podsetila je na nastupe Ivice Dačića i Aleksandra Vulina u vezi sa neposrednim porukama o podeli, šta više, i koraku dalje Aleksandra Vulina o „razgraničenju sa Velikom Albanijom", dodajući da oni misle da sa tako visokih državnih funkcija potpuno legitimno zastupaju takve stavove.

„Zamislite koje su to državne funkcije – srpski ministar spoljnih poslova i srpski ministar vojni," kaže Lazarević.

Comments

comments

 


Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

уторак, 26. јун 2018.

Бочни удар на Српску православну цркву

standard.rs

Бочни удар на Српску православну цркву

http://newlookworld.com/

9-11 minutes


уторак 26. јун 2018. 11:26

Зашто баш сада долази украјински напад на српског патријарха? Уверен сам да је одговор на то питање повезан са Косовом и Метохијом

Српска и руска етничка зона и даље се налазе у превирању. Тај процес на основу негативног историјског наслеђа (страних освајања, притисака у циљу промене вере, каснијег али ништа мање отровног бољшевичког етноинжињеринга) већ дуго траје. Но, после урушава Берлинског зида, у интересу западних геополитичких фактора којима је циљ да трајно ослабе српске и руске позиције, њиховом систематском акцијом драстично је убрзан. Гарант за очување за нас лошег стања, много више од комадања државног простора, представља наметање националне контракције. Отуда се и даље систематски ради на максималном удаљавању Украјинаца, па и Белоруса од њихових руских корена, односно на што потпунијем издвајању Црногораца и муслимана нашег порекла (Бошњака) из оквира њиховог изворног српског корпуса. По нас и Русе кобни резултати су свакако постигнути, али ипак процес из перспективе наших непријатеља није још тријумфално завршен. Етничко превирање се одвија све до данас, што им сада смета као што их је некада радовало. Мислили су да ће увелико наметнути све што желе, али показало се да је то илузија. Центрипетални етнички чиниоци нису ништа мање постојани од центрифугалних.

ЗНАЧАЈ СПЦ
На српском и руском етничком просторима, или бар на њиховим великим деловима, успостављена је дубинска идентитетска вишеслојност. Она је конфузна, али је на неким пољима добила неки вид кристализације и постојаности. Дијапазон, у областима изложеним национално малигним процесима, креће се од заокружености у изворном националном и верском духу па до потпуне отуђености и прихватања контраидентитета (заснованог на мржњи према сопственим коренима). Већина, од Црне Горе до Украјине, налази се негде између: део грађана формално изражава нову (званично прокламовану) националну припадност али је свестан свог порекла; део је уз то искрено привржен канонски признатој, аутокефалној цркви свог народа; неки јој припадају, формално или суштински, а да су се чак удаљили од националних извора. Постоје и друге варијације, али из већине њих провејава нешто што је од огромног значаја. И што наши непријатељи често много боље препознају од многих којима је стало до очувања националног наслеђа.

Српска православна црква (СПЦ), односно Руска православна црква или другачије Московска патријаршија (МП), објективно, превазилазе своје верске мисије. Обе цркве представљају темељне националне институције и чуваре народно-државне баштине. А данас после распарчавања српског и руског простора, као и у прошлости у сличним несрећним околностима, присутне су и тамо одакле су потиснуте наше државе, а становништво је изложено форсираној политици националног препарирања и прекомпоновања. СПЦ и МП су, отуда, често најснажније бране окончању таквих процеса, односно чувари су и преносиоци, макар дела, изворне националне идеје. Штавише, када је неко и не прихвата а ипак остаје у оквирима цркве својих предака, не кида потпуно везу са својим коренима и остаје нада да ће они, ако не у овој онда у некој следећој генерацији, бити ревитализовани. Зато су СПЦ и РПЦ изложени толиким притисцима па и сатанизацији, односно зато атеистички властодршци у националним сивим зонама као што су украјинска или црногорска улажу толике напоре у стварање неканонских – често у баналној ријалити-нво стилизацији – нових „националних цркава".

ОПСКУРНИ СПИСАК
Такве квазицрквене организације, уз озбиљну потпору држава, кидишу на СПЦ и МП у Украјини, Црној Гори, Македонији. У том контексту, недавно је хистеричној пропаганди била изложена Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, што већина наших медија није ни пропратила. При томе се то није десило тамо где бисмо на прву лопту очекивали, тј. у Црној Гори, већ у Украјини. Ту је, пре двадесетак дана, поглавар наше Цркве стављен на некакву „црну листу" због наводне антиукрајинске пропаганде. Име патријарха Иринеја уврштено је међу тзв. непријатеље Украјине на, упркос хуманом имену, једном опскурном сајту иза кога стоје тамошњи верски и политички екстремисти дириговани од стране специјалних служби.

Ради се о сајту „Миротворац", односно некаквом Центру за истраживање, како кажу, „кривичних дела против националне безбедности Украјине, мира, човечанства и међународног права". Заправо, у питању је, као што је већ речено, нескривена експозитура тамошњих (а вероватно и страних) безбедносних стурктура, која треба да делује у НВО верско-националном руху исто као наоружани бојовници, само другим средствима. Додуше, и тај „меки" приступ је толико екстремистички и агресиван да се не примећује разлика у односу на бацање бомби. Још када се узме у обзир да су поменути сајт/центар, између осталих, основали некадашњи заменик министра унутрашњих послова Украјине као и заменик министра за тзв. „Привремено окупиране територије" – ствари су недвосмислено јасне.

КОСОВСКИ ЛИНК
Због подршке РПЦ, односно, не политичког већ канонски утемељеног противљења расколничкој политици иза које стоји украјинска власт потпомогнута од стране НАТО ментора, патријарх српски је изложен харанги. Дрско, брутално, примитивно. И то не на незваничним, већ невешто прикривеним званичним основама. Држава Србија би морала због тога да реагује и упозори Кијев да је за нас то увредљиво и неприхватљиво. Уосталом, официјелна украјинска страна је, и то врло борбено, реаговала због мањих ствари које је нама, често без икаквог утемељеног основа, замерала.

Све што смо до сада анализирали је једна страна медаље. Друга је повезана са питањем – зашто баш сада долази украјински напад на Његову Светост г. Иринеја? И раније је било јасно да СПЦ на легалан и легитиман начин подржава братску РПЦ. При чему то је увек чинила крајње цивилизовано и одмерено. Међутим, одједном је нормално понашање СПЦ препознато као проблематично. Уверен сам да је одговор на питање којим се бавимо повезан са Косовом и Метохијом. Ево о чему се ради: они који мисле да је дошло време за велику офанзиву против Срба по том питању, схватају да им непоколебљива косовско-метохијска позиција СПЦ-а представља велики проблем. Зато им је циљ да нашу цркву и њеног патријарха стигматизују као руске експоненте. И уз то их ставе у склоп украјинске теме која је погодна за глобалну пропагандну употребу.

ГНУСНА ЗАМЕНА ТЕЗА
Наши опоненти су свесни да чак и западном јавном мнењу делује логично да српска црква буде на позицијама одбране онога што она и наш народ сматрају својом духовном колевком. Допадало се то некоме или не, тешко може томе било шта рационално да приговори. Зато је изабрана стратегија бочног удара. СПЦ и њен патријарх се у првој фази представљају као наводни слепи експоненти руског утицаја. Таква слика се сада пројектује у вези са Украјином. Онда би се у наредној фази тврдило да је заправо у српском интересу да се, на било који начин, реши тзв. косовско питање, а да се Русија томе супротставља због својих интереса.

Ради њих је, као, спремна да дестабилизује наш регион, а њене жртве (не оних који су нас сатирали и комадали) смо – гле парадокса – и ми, а не само Албанци, тзв. Црногорци, Македонци… У том смислу би СПЦ била приказивана до крајности негативно. Наша кровна национална институција, ништа мање важна од државе, била би третирана не као аутентични чувар националних интереса (што јесте), већ као наводна ударна песница ФСБ-а (како се обично а нетачно именују руске службе). Не брани она, то би се гнусно тврдило, Косово због Срба, већ по наређењу Кремља. Таква, до крајности прљава пропаганда, имала би како светски тако и наш национални ниво деловања. Ако се настави путем који се сада трасира у Украјини али и шире, у једном тренутку би се против СЦП оркестрирано дигао низ НВО, тзв. независних интелектуалаца, медија, политичких делатника. А све у циљу – до деформације искривљено приказаном – наводног спасавања српског народа и државе.

Нема везе што би се уз локалне лажне НАТО заступнике српских интереса на СПЦ још жешће окомили албански екстремисти, западни пропагандисти, црногорски сепаратисти. Од последњих је за очекивати да током ширег закувавања покушају да изведу већ најављени јуриш на имовину наше цркве у Црној Гори. У пропагандној гунгули и пометњи и то би било релативизовано, као што је сада релативизована права позадина онога што се догодило у Украјини. Тога морамо да будемо свесни и остати у приправности да адекватно бранимо српске националне интересе где год су и од кога год су угрожени. А, по правилу, удар на њих иде у пакету. Овај пут од Украјине до Косова и Метохије, као део припреме за, чини се, предстојећи велики постмодерни поход на нас у циљу окончања отмице те наше јужне покрајине и рушења државности Републике Српске.

Печат/Видовдан

 

недеља, 24. јун 2018.

REŠENJE zvano "OLANDSKA OSTRVA"

slobodnaevropa.org

Daleko su Olandska ostrva

3. decembar/prosinac, 2007.



Srbija je ove sedmice tokom direktnih pregovora Beograda i Prištine o statusu Kosova pod patronatom međunarodne trojke, predložila suštinsku autonomiju za Kosovo, pozivajući se na model Hong Konga. Drugi model, na koji su se pozvale vlasti u Srbiji, su Olandska ostrva.

Ovo područje je, zajedno sa Finskom, vekovima bilo pod upravom Švedske. Početkom XIX veka Rusija je, nakon pobede u ratu nad Švedskom, preuzela kontrolu nad Finskom i Olandskim ostrvima. Posle poraza Rusije u Krimskom ratu od Francuske i Velike Britanije, sredinom XIX veka, Olandska ostrva su demilitarizovana. Kada je Finska, posle Oktobarske revolucije, proglasila nezavisnost, građani Olandskih ostrva, koji su u 95 odsto slučajeva švedskog porekla, tražili su da se odvoje i pripoje Švedskoj, koja je pokrenula ovo pitanje u Ligi naroda. Međutim, međunarodna zajednica nije dozvolila otcepljenje. Umesto toga, odlukom iz 1921. godine, Olandska ostrva su dobila široku autonomiju u okviru Finske.

Reč je o oko 6.500 ostrva na pola puta između Švedske i Finske, površine oko 6.700 kvadratnih kilometara, međutim samo je 1.500 kvadratnih kilometara naseljivo.

Olandska ostrva imaju svoju vladu i Parlament, sopstvenu zastavu, policiju i samostalno članstvo u Nordijskom savetu. Ostrva su demilitarizovana, pa je muško stanovništvo oslobođeno vojne obaveze. Robert Jonson (Jansson) iz Instituta za mir sa Olandskih ostrva objašnjava kako praktično funkcioniše autonomija na ovom području.

JONSON:
Olandska vlada i Parlament mogu da odlučuju o svemu, osim o spoljnoj politici, odbrani, kao i većini pitanja koja se tiču građanskog i krivičnog zakona, sudskog sistema, carina i državnih poreza. Međutim, lokalni porezi su u isključivoj nadležnosti olandskih vlasti. Kada je reč o građanskom i krivičnom zakonu, on je jedinstven na celoj teritoriji Finske. Sudije imenuju centralne vlasti, ali uglavnom između ljudi koji tamo žive.

RSE: Da li ponekad dolazi do trvenja između lokalnih i centralnih vlasti?

JONSON: U osnovi nema sukoba između olandskih i finskih vlasti, ali se stalno raspravlja o ovlašćenjima. Trenutno se vodi debata da li olandske vlasti treba da preuzmu u svoju nadležnost veći deo poreskog sistema, kao što su porezi na kompanije. Državni porezi koji se prikupe na Olandskim ostrvima idu u budžet Finske, ali se onda lokalnim vlastima vraća 0,45 procenta ukupnih prihoda finske vlade.

RSE: Da li Olandska ostrva više daju ili dobijaju novca od centralnih vlasti?

JONSON: Zavisi koga pitate. U osnovi, nekada više novca ode sa Olandskih ostrva u budžet Finske, nego što se vrati. Nekada je obrnuto. U principu, građani Olanda su zadovoljni postojećim sistemom. Naravno, on se uvek može popravljati, ali nema nekih velikih nesuglasica između lokalnih i centralnih, finskih vlasti.

RSE: Oko 95 odsto građana na Olandskim ostrvima su Šveđani.

JONSON: Postoji finska zajednica na Olandskim ostrvima, kao i grupe imigranata, oko pet procenata. Oni govore i švedski. Švedski jezik je jedini u zvaničnoj upotrebi u Parlamentu. Međutim, građani, kojima je finski maternji, mogu da ga koriste pred sudom ili u kontaktima sa lokalnim organima vlasti. U školama se takođe jedino koristi švedski. Na finskom se jedino može učiti u privatnim školama i za to mogu dobiti podršku lokalnih vlasti. Građani, kojima je finski maternji, nisu politički organizovani i ne ispostavljaju nikakve političke zahteve. Ima nekoliko poslanika Finaca u lokalnom Parlamentu, ali oni nisu izabrani kao predstavnici finske etničke zajednice. Kada je reč o migracijama, više ljudi dolazi, nego što odlazi, jer na Olandskim ostrvima nedostaje radna snaga. Pridošlica ima iz Finske i Švedske, ali i iz baltičkih zemalja i Rusije, kao i ostalih delova sveta.

RSE: Da li postoje posebne veze sa Švedskom?

JONSON: Ne postoje specijalni odnosi sa Švedskom. Oni su više na privatnom nivou. Ljudi gledaju švedsku televiziju, putuju češće do Stokholma, nego Helsinkija, u kupovinu jer je bliže. Do Stokholma je moguće otputovati feribotom, a do Helsinkija ne. Do finske obale potrebno je brodom najmanje četiri-pet sati, a do švedske obale svega dva i pol sata.

RSE: Da li građani Olandskih ostrva ponekad razmišljaju da se jednog dana, u budućnosti možda, otcepe od Finske i pripoje Švedskoj.

JONSON: Ne, ali postoji pokret koji traži nezavisnost Olandskih ostrva. Ta organizacija trenutno ima dva poslanika, od ukupno 30, u lokalnom Parlamentu. Oni smatraju da treba sami da odlučujemo o svim pitanjima i da bi nezavisnost Olanda bila finansijski isplativija. Reč je o veoma starom pokretu, ali je ušao u Parlament tek pre 10 godina. Zanimljivo je da su njegove pristalice ranije isključivo govorile samo o nezavisnosti, međutim, nakon ulaska u Parlament, postali su umereniji, pominjući suverenu državu kao jednu od opcija.

RSE: U kojoj meri se model Olandskih ostrva može primeniti na Kosovo?

JONSON: Ne može se govoriti o modelu olandskih ostrva kao gotovom receptu koji je direktno primenjiv na ostale etničke konflikte. Međutim, postoje elementi iz olandskog iskustva koji mogu poslužiti kao inspiracija i ideja za rešenja etničkih sukoba u svetu. Takav je naš primer sa lokalnom policijom koja je u nadležnosti ovdašnjih vlasti. Na taj način se građani osećaju sigurnije jer znaju da ih štite ljudi koji predstavljaju ovu regiju.

 

субота, 23. јун 2018.

Славиша Ристић: Сваким Вучићевим одласком у Брисел Србија је за корак даље од КиМ

nspm.rs

Славиша Ристић: Сваким Вучићевим одласком у Брисел Србија је за корак даље од КиМ; Устав не допушта одрицање од дела територије, ни референдумом

3-4 minutes


„Бриселски преговори су нескривена фарса, сваким одласком представника наше државе на њих Србија је по корак даље од Косова и Метохије", изјавио је ФоНету посланик у Скупштини Србије Славиша Ристић, противећи се предстојећем сусрету у Бриселу председника Србије Александра Вучића и косовског председника Хашима Тачија.

„Уверен сам да овакав наставак разговора може само довести до признања независности Косова и Метохије, рекао је Ристић, некадашњи председник општине Зубин поток", који је у посланичкој групи Нова Србија – Покрет за спас Србије.

Он је новинару ФоНета Николи Тодоровићу, у оквиру серијала Косинус, рекао да би разговор о Косову требало затражити тамо „где му је и место, у Савету безбедности Уједињених нација".

Ристић сматра да се према косовском проблему треба односити као према некој врсти замрзнутог конфикта, „уместо да се сече преко колена", што би у овом тренутку „сасвим сигурно значило одвајање Косова од Србије и стварање Велике Албаније".

На питање о компромису, он указује да га нема јер „друга страна и њени помагачи захтевају да се Србија одрекне дела своје територије".

"Компромиси могу да се праве у оном делу који се односи на живот људи на простору Косова и Метохије, али се не могу правити у погледу територије", објашњава Ристић.

Према његовом ставу, компромис не може бити ни Заједница српских општина, јер је то „бацање прашине у очи народу", пошто би, чак и да се формира, то била „институција такозваног независног Косова".

Упитан о евентуалној међународној конференцији ради решавања косовског питања, на којој би учествовале велике силе, Ристић је одговорио да та или нека друга врста разговора „неће шкодити", али само ако онај ко је организује не одреди унапред њен циљ и резултат.

Он је уверен да је Америка до сада одлучивала практично о свему, јер је унапред било утврђено шта је коначно решење, а онда су саговорници токође преговарали.

Према Ристићевом ставу, предуслов за такву међународну конференцији морао би да буде захтев Приштини и међународној заједници да се омогући повратак Срба на Косово.

Ристић указује да Србија не сме да пристане на столицу за Косово у УН ни у случају да се постигне међународно гарантовани договор о косовском проблему.

„Апсолутно не, без обзира на врсту међународих гаранција које би добила. Оне практично не би ништа значиле у било којем смислу ако би Косово имало столицу у УН", тврди Ристић.

На питање да ли би грађани требало на референдуму да се изјасне о решењу косовског проблема, Ристић подсећа да Устав не допушта одрицање од дела територије.

„Устав не допушта могућност да се грађани, појединац или нека групација, опредељују да ли ће одустати од дела своје територије", прецизира Ристић.

Он одбацује мишљења да је Косово мит којег се треба одрећи ради боље будућности и европске перспективе.

„За мене је Косово стварност, а не мит, за мене је Косово живот. Тамо живим са својом породицом, тамо су живели моји преци и тамо су њихови гробови", нагласио је Ристић.

Зато за њега живот ван Косова не би био живот, већ принудно становање, ма где се налазио.

(ФоНет)

 

четвртак, 21. јун 2018.

Kako je Slobodan Milošević mogao da riješi problem Kosova i Metohije?

rs-lat.sputniknews.com

Kako je Slobodan Milošević mogao da riješi problem Kosova i Metohije?

Sputnik

4-5 minutes


Kolumnisti

20:40 21.06.2018(osveženo 20:54 21.06.2018) Preuzmite kraći link

Unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji je iscrpio svoju funkciju. Sada smo u fazi monologa vlasti i u predvorju konačne odluke. Ona može biti i teška i laka, iako nije jednostavna.

Na kraju se desilo i ono što su mnogi očekivali, iako nisu priželjkivali. Međunarodni supermoćni sponzori nezavisnosti lažne države Kosovo progovorili su neuvijenim jezikom sile. Prijetnje, uključujući i one upotrebom oružja i bombi, sve su učestalije i opasnije. Nad Vladom Srbije, a posebno nad predsjednikom Republike, nadvili su se „crni oblaci". Nešto od te muke su podijelili sa sve zabrinutijom javnošću, ali je razumno pretpostaviti da su najcrnji dio ostavili za sebe.

© Sputnik / Sergej Grizunov

Mi koji navijamo za njih ne zavidimo im, ali se prisjećamo Njegoševe mudrosti „u dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci".

Kosovski usud nas prati vjekovima, tako da su novi samo oblici kojim nas (trenutni) svjetski moćnici iskušavaju i po ovom dijelu naše sudbine. Da ne idemo u daleku istorijsku prošlost, podsjetio bih na proslavu 600. godišnjice Kosovske bitke na Gazimestanu 1989. godine. Ovaj je jubilej u narodnom pamćenju ostao urezan kao dan kada je na Kosovu bilo milion Srba i kada je tadašnji predsjednik države, Slobodan Milošević, održao istorijski govor. Govor koji je odjeknuo u cijelom svijetu i koji je kasnije, iako interpretiran na sasvim neistinit način, bio jedan od glavnih povoda da mu bude suđeno u Hagu.

Od tada je prošlo gotovo trideset godina, ali se realnosti nisu previše promijenile. Prenosim detalj iz moje knjige („Pravila ćutanja", Narodna knjiga, 2004. godina, str. 292).

„Gužve su bile neopisive i delegacija Crne Gore se jedva probila do vojnih helikoptera koji su nas od Peći prevezli do mjesta proslave. Tamo mi je prišao Senta Milenković, šef Slobodanovog obezbjeđenja, i rekao da sam mu ja posljednja nada. Zamolio me je da nagovorim Miloševića da pristane da govori iza neprobojnog stakla. Ta zaštita se ne bi vidjela na televiziji, a prisutni građani ne bi zamjerili na takvoj mjeri opreza, jer znaju da su albanski separatisti raspisali veliku nagradu 'za njegovu glavu'. Sve govori da je izložen ozbiljnoj prijetnji. Na tom prostoru, nijedno obezbjeđenje ne može da garantuje punu zaštitu od snajperista, pa je jedino rješenje da ja pokušam da ga ubijedim (jer on tvrdoglavo odbija), ispričao mi je Senta, dok me je vodio ka šatoru u kojem je Milošević bio sâm, koncentrišući se pred svoje obraćanje narodu."

© Sputnik / Aleksandar Milačić

Srdačno smo se pozdravili. On je bio razdragan. Konačno, ne dešava se svaki dan takav jubilej i prilika da se čovjek neposredno obrati milionu svojih sunarodnika. Nije bilo puno vremena, pa sam odmah podržao predlog da govori iza tog stakla i zamolio ga da nepotrebno ne rizikuje. Široko se nasmijao i održao mi pravu političku lekciju.

„E, moj Momo, ja sam mislio da si ti pametniji od ovih policajaca. Razmisli, rekao mi je, ja sam njima milion puta opasniji mrtav, nego dok sam živ. Kada bi neko na ovaj dan i na ovom mjestu, pred ovolikim brojem Srba, ubio predsjednika Srbije, po nalogu šiptarskih ekstremista, izazvao bi reakciju koju niko ne bi mogao kontrolisati, a koja ne bi bila prijatna za Albance. To bi, za duže, smirilo prilike u ovoj pokrajini, a za takav cilj, nije mnogo moja glava. Ali, nastavio je, neće oni mene ubiti. Ostaviće me da se mučim godinama, a da opet ne budem u stanju da sačuvam Kosovo i Metohiju…"

Slobodan Milošević je govorio i nije bilo neprobojnog stakla.

Deset godina kasnije, NATO je bombardovao SR Jugoslaviju.

Dvanaest godina kasnije, upravo na Vidovdan, Slobodan Milošević je izručen Haškom tribunalu pod optužbom za zločine počinjene na Kosovu i Metohiji.

Političko-državno rješenje za Kosovo i Metohiju traži se do današnjih dana.

 

уторак, 19. јун 2018.

Мирослав Лазански: Ново лице Србије

standard.rs

Мирослав Лазански: Ново лице Србије

http://newlookworld.com/

4-5 minutes


понедељак 18. јун 2018. 15:38

"Нисте хтели Југославију господо бивши Југословени. Ок, сада ћете имати све снажнију Србију"

Као што је рат наставак политике другим средствима по Клаузевицу, тако је и фудбал наставак политике на други начин. Јер због фудбала су својевремено у Јужној Америци заратиле две државе. Пуцали су топови, летели и бомбардовали борбени авиони.

У време док су нас бомбардовали 1999. године два европска лидера водила су међусобни телефонски разговор, прекидајући га када су на телевизији падали голови. А по нама управо тада падале су бомбе и ракете. Фудбал је одавно опијум за масе, наравно, не само по Марксу.

Фудбалска репрезентација Србије успешно је положила први тест на Светском првенству у фудбалу у Русији, побеђена је Костарика. Леп успех за почетак. Нација је сада једноставно експлодирала у новом осећању моћи, самопоштовања и веровања у себе. Кладионице сада боље котирају шансе Србије да освоји Мундијал. А све то нам је недостајало протеклих година. Дакле, могло би се рећи да су Срби овом утакмицом коначно постали Срби и у фудбалу. Наиме, у бившој СФРЈ већина Срба прво су били Југословени, па добар део њих и комунисти, па тек онда Срби. За друге нације у бившој нам заједничкој отаџбини СФРЈ то се не би могло тврдити.

Хрвати су увек били Хрвати, истина добар део и комунисти, а најмањи део Југословени. Распад СФРЈ затекао је Србе онако, као изненађене и остављене у офсајду. Затечене. Сви се извукоше, они остадоше сами пред голом. Требало је времена да се Срби опамете и приберу, да схвате да је Србија само њима важна и никоме другом. То је, заправо, ново лице Србије, које је настало после година међународног уцењивања, понижавања, санкција и неправди. Свака акција изазива реакцију. Опруга се може савијати до одређене мере, после тога се враћа као бумеранг. Јер млади су данас носиоци патриотизма, у оном најпозитивнијем смислу, овој земљи. А њих је најтеже савијати и ломити. Зато, хвала фудбалерима и тренеру-селектору за ново лице Србије, које ће свакако изазвати и одређене промене у геополитици Балкана. Макар и само после једне, прве утакмице.

Нисте хтели Југославију господо бивши Југословени. Ок, сада ћете имати све снажнију Србију, на плану спорта, вероватно убрзо и у економији, а војни аспект наше моћи био је ових дана успешно представљен и на светској изложби наоружања и војне опреме „Евросатори 2018" у Паризу. Дакле, као непоправљиви југоносталгичар могу да констатујем да су Срби изгледа дефинитивно постали Срби. На Мундијалу у Русији. Нешто раније и на Светском првенству за младе фудбалере на Новом Зеланду. Када смо постали прваци света. И то је добро за Србију. И спортски и политички и ментално.

Иначе, светско првенство у фудбалу Русија је сјајно организовала. Прибојавао сам се да ће Украјина покушати да поквари Мундијал отпочињањем ратних операција у Донбасу баш у ово време, али Путинове речи упозорења „да би тиме Украјина ризиковала своју државност" биле су довољно убедљиве да Кијев остане уздржан. Као што у политици више нема униполарног света, тако је и Мундијал у Русији, барем за сада, показао да је време апсолутних господара у фудбалу завршено. Нема апсолутних фаворита, нема унапред одређених победника, сви знају да играју фудбал. Већ на првим утакмицама спотакли су се прваци света, актуелни Немци, те бивши прваци, Аргентина и Бразил. Као што је Владимир Путин рекао у поруци Западу у свом чувеном говору у Минхену 2007. године: „Свет није само ваш".

Баш као и фудбал…

Извор Спутњик, 18. јун 2018.

 

"Сурови нови свијет" Небојше Катића - деконструкција митова неолибералног поретка

in4s.net

"Сурови нови свијет" Небојше Катића - деконструкција митова неолибералног поретка

ИН4С

2-3 minutes


 

После одличне књиге „Из другог угла" Небојша Катић нас је изненадио још једном брилијантном анализом савременог друштва.

„Сурови нови свијет" поставља ствари на своје мјесто и објашњава прилике у којима смо се затекли почетком 21. вијека.

Истина о страним инвестицијама; интелектуалци као слуге неолиберализма; крај глобализацијске бајке; деконструкција транзиционих митова; српска економска драма, јесу теме које овај аутор обрађује у својој новој књизи. 

„Сурови нови свијет" је друга књига текстова које је Небојша Катић писао у периоду од 2005. до фебруара 2018. године. За разлику од књиге „Из другог угла", ова књига покрива много шири спектар тема. Небојша Катић се дотакао историје, социологије, психологије и антропологије, политичке филозофије, као и данас све актуелније геополитике.

У књизи су деконструисани до темеља главни митови транзиције и неолибералног поретка. Небојша Катић сјајном анализом показује шта је истина о „постистини" и лажним вијестима. У каквој вези су невладине организације и издаја савремених интелектуалаца? Да ли са кризом нелибералног капитализма историја поново добија замах? На питање зашто се бавио овим темама аутор, без трунке поштеде, каже:

Бавио сам се оним темама и феноменима које сам сматрао важним, а за које ми се чинило да их стручна јавност или потпуно игнорише, или да нема потребу да о њима дебатује ван ускостручних кругова и секција. Не знам да ли су теме о којима сам писао обрађиване у стручним часописима, нити мислим да је то превише битно. Ако је таквих текстова и било у стручним часописима, у њих шира јавност није имала увида. Мени се таква интелектуална пасивност чинила недопустивом, па отуда и честе критике које на странцима књиге упућујем српској интелектуалној елити."

 

петак, 15. јун 2018.

Мијалковски: Србија на мети страних служби

rtv.rs

Мијалковски: Србија на мети страних служби

Јавна медијска установа ЈМУ Радио-телевизија Војводине

2 minutes


Мијалковски сматра да све што се десава у Србији мозе да се посматра кроз неки унутрашњи разлог, али да то треба довести у контекст са интересима страног фактора.

Илустрација

Некадашњи декан Факултета безбедности каже да ситуацију у Србији и региону треба посматрати кроз систем спојених судова и указује на оштру сукобљеност у овом региону геополитицких интереса најмоћнијих сила света - САД, Русије и Кине, Турске као регионалне силе, али и транснационалног фактора који многи занемарују - исламиста.

Свему треба додати, према његовим рецима, и "агресивни наступ" запада, пре свега ЕУ, у погледу КиМ.

На основу искуства и дугогодишњег праћења ситуације, Мијалковски каже да Србију "истражују" обавештајне службе шездесетак земаља.

"Имајући у виду да то чине скоро три деценије, то знаци да су оне створиле такве позиције, такву агентуру од утицаја у Србији која је спремна, оспособљена, школована да изводи разноврсна субверзивна дејства, почев од група за притисак, лансирања којекаквих лазних вести, узнемиравања јавности. Њихове могућности су респктабилне и стално се оснажују разним активностима, пре свега тајним, али и јавним", оцењује Мијалковски.

На питање шта им је главни циљ, он одговара да желе да принуде Србију на што хитније признавање лажне државе Косово.

"Како отпор према таквом њиховом циљу јаца, треба оцекивати да ће они појачавати разноврсне притиске. Мислим да тако треба гледати на актуелну безбедносну ситуацију и перспективе", оцењује Мијалковски.


View article...

четвртак, 14. јун 2018.

Осам минус Русија, једнако — нула!

rs.sputniknews.com

Осам минус Русија, једнако — нула!

Sputnik

4-5 minutes


Коментари и Аналитика

19:30 14.06.2018Преузмите краћи линк

Група осам економски најразвијенијих држава свијета (Г8) прије четири године је постала Г7, будући да су из свог чланства искључили „само" Русију. Величина учињене грешке показала се на посљедњем (можда чак и дословно посљедњем) њиховом неславно завршеном самиту у Канади.

Свјетски медији и даље коментаришу ток и изостанак сваког резултата овог самита констатујући, без изузетка, да се радило о потпуном дебаклу. Провладини аналитичари у државама учесницама скупа бавили су се детаљима. Неки од њих су били на ивици дипломатских скандала, правих малих вербалних или ратова гестикулацијама. Сабирали су поене (ко је кога оштрије погледао или је изгледао забринутије због очигледне неслоге и себичности учесника) и проглашавали своје фаворите за некакве побједнике.

Све то није могло прекрити утисак да се радило о (о)тужно лошој представи са никаквим текстом и неувјежбаним глумцима, што није могла прекрити ни традиционално раскошна сценографија која је обавезна у оваквим приликама.

© AP Photo / Jesco Denzel

Изостанак и минимума сагласности међу државама које су, све донедавно, одлучујуће утицале на свјетску политику и економију је једини видљиви резултат овог скупа. Значајнији, који незаустављиво испливава на површину, јесте одржавање заблуде актера да они и даље представљају куглу земаљску. Запад није једини свијет и начин живота и ту неминовност увиђају сви који нису плаћени да мисле другачије. У данашњем свијету владају другачија правила. И друга математика.

Осам минус један (Русија) једнако је нула.

Разумије се да нула не треба да буде или остане трајни резултат. То не одговара никоме на свијету, посебно не Русији која се залаже за наставак међународне сарадње и развијање праведнијег и ефикаснијег свјетског поретка. Јер није Русија прекинула сарадњу у формату Г8 већ, како је објаснио Владимир Путин, предсједник Русије, они (Г7) једноставно нису дошли на заказани састанак. Тиме је, још једном, отворио врата која он није никоме залупио и стрпљиво и љубазно поново позвао на прави пут.

Када је Доналд Трамп, предсједник САД, долазећи у Канаду изрекао ноторну истину да без Русије није могуће наћи рјешења за актуелне свјетске неприлике, многи су то прихватили са великом дозом чуђења и нагађали су његове мотиве. Истина, у свијету високе политике истините изјаве су веома, веома ријетке али се понекад и десе. Као ова Доналда Трампа. Независно од мотива и политичких рачуница, он је у праву — са Русијом се мора договарати.

Наредна добра вијест је да Русију неће морати да моли да сједне за сто са свим осталим моћним и богатим државама и потражи рјешења која би била праведна и уважавала једнака права свих учесника у свјетској политици и економији.

Вјероватно није била случајност да је у исто вријеме одржано и редовно засједање Шангајске организације за сарадњу, гдје су водећу улогу имали Кина и Русија, као неспорне политичке, економске и војне свјетске суперсиле. Иако су домаћи медији главног тока том скупу посветили пажњу на нивоу кратких агенцијских вијести, претежно посвећених улози главних политичких звијезда, предсједника Кине и Русије, овај је скуп био на потпуно другом крају политичког спектра. Он је био успјешан. А био је такав јер се заснивао на принципима који су одавно напуштени и заборављени унутар Г7.

Равноправна и економски праведна сарадња држава свијета најбољи је гарант глобалног мира и напретка. Она је могућа јер то доказује примјер из Шангаја. Супротан пут води у недођију. У неразумијевање, уцјене и себичност која увијек има ефекат бумеранга.

Треба ли бољег доказа за истинитост ове тврдње од краха самита Г7?

 

среда, 13. јун 2018.

Дуго се крила истина о последицама НАТО бомбардовања

stanjestvari.com

Дуго се крила истина о последицама НАТО бомбардовања – Стање ствари

3-4 minutes


У свим извјештајима чланица НАТО пише да се коначне последице осиромашеног уранијума не знају и да је неопходно годинама пратити стање тла и подземних вода, каже Даница Грујичић

Фото: in4s.net

Споразум о оснивању заједничког тијела за утврђивање последица НАТО бомбардовања потписан је јуче, а министри здравља и заштите животне средине Србије навели су да је овај потез важан за будуће генерације, као и да истраживањем последица бомбардовања Србија не жели никога да осуди, већ да помогне себи.

Министар заштите животне средине Горан Триван рекао је да Србија има обавезу према својим грађанима да утврди све истине везане за НАТО агресију 1999. године и додао да то није само питање истине, већ и питање будућности.

– Када схватимо шта се догодило и размотримо све аспекте, знаћемо и шта треба радити да заштитимо своје грађане и свој биодиверзитет и биосферу, рекао је Триван новинарима након потписивања споразума.

Он је навео да су након бомбардовања извршена озбиљна истраживања и деконтаминације терена који су били загађени, прије свега осиромашеним уранијумом, али да је вријеме да се тај процес настави.

Министар здравља Златибор Лончар рекао је да је истраживање последица бомбардовања најмање што може да се уради за садашње и будуће генерације, како би се открило шта се тачно том приликом десило.

– Не желимо ништа да прејудицирамо, али желимо и због нас и због будућности да откријемо чињенице, да сјутра нико нема дилему шта се то десило, рекао је Лончар.

Он је подвукао и да резултати који буду остварени неће бити важни само за Србију, већ и за читав свијет.

Начелница Одељења за неуроонкологију Клиничког центра Србије Даница Грујичић истакла је велику подршку државе на утврђивању последица бомбардовања и подвукла да је једини циљ истина, без обзира да ли ће нам се она допасти или не.

Даница Грујичић

Објашњава да ће за почетак бити прикупљани подаци који већ постоје, али који морају да се скупе на једном мјесту.

– Читава Србија ће бити лабораторија и то је велика шанса за младе људе да пишу мастер радове и докторате који ће бити занимљиви цијелом свијету, ово је прије свега питање струке, рекла је Грујичић и додала да ће за пар година бити познати први резултати истраживања, али да се о коначним последицама може говорити тек за 50 година.

– У свим извјештајима чланица НАТО пише да се коначне последице осиромашеног уранијума не знају и да је неопходно годинама пратити стање тла и подземних вода, каже Грујичић.

Она наводи да ће у сарадњи са Министарством одбране бити утврђене тачне локације бомбардовања у складу са чиме ће се испитивати и одређене болести везане за те области.

Грујичић истиче да нијесу у питању само малигне болести, већ и утицаји на потомство, аутоимуне болести, проблем стерилитета.

– Мене, као грађанку и љекара, највише иритира што онда када је ово требало да се ради, одмах по бомбардовању 2000. године и послије, бачено је под тепих. Наше здравље није било важно људима које смо бирали и то никада не смијемо да заборавимо. Сада држава стаје иза овог пројекта и показује одговорност према здрављу својих грађана и према научној истини, казала је она.

Опрема: Стање ствари

(ИН4С/Искра, 12. 6. 2018)

 

субота, 9. јун 2018.

Албанци и Американци схватају да им време на Космету истиче

in4s.net

Петронијевић: Албанци и Американци схватају да им време на Космету истиче (ВИДЕО)

Спутњик

7-9 minutes


Албанци су народ који у свим великим светским превратима никада није завршио на истој страни на којој је и почео, казао је адвокат Горан Петронијевић, анализирајући за „Спутњик" зашто је и под чијом инструкцијом Приштина* прекинула Бриселски дијалог.

„Они прате национални интерес, немају скрупула", истиче саговорник Спутњика, уверен да САД, њихови садашњи савезници и спонзори, то не знају.

„Са друге стране, Албанци никада нису урадили ниједан потез на своју руку, а Вашингтон је, нажалост српског народа, пре двадесетак година направио стратегију ослањања на албански фактор на Балкану. Обећали су им ту велику Албанију и они је сада убрзано спроводе. Веома су нервозни, а то је добар знак, јер схватају да им истиче време и да су сваког дана све слабији, за разлику од наших пријатеља — Русије и Кине".

Да ли искључујете наставак дијалога?

Ја сам све те бриселске такозване разговоре од почетка, када је почела да их води Демократска странка, назвао бриселским неспоразумима и са тим уверењима остајем до данас. Да су у питању било какви споразуми, они би се спровели. Сада то звучи овако: „Срби, ви ћете урадити оно што смо се договорили, а онда, када ви то урадите, Албанци неће испоштовати договор." То је неспоразум. Кад год се нешто у Бриселу потписало ни енглеска, ни албанска, ни наша верзија није исто изгледала и тешко да се из те три верзије могла извести једна.

Поједине чланице Европске уније су затражиле, баш због те нетранспарентности, да се земље чланице Вишеградске групе и Шпанија укључе у дијалог. Да ли можда можемо да тражимо решење у том правцу?

То је покушај решења и по први пут укључивање Европске уније као Европе, а не вашингтонске Европске уније. Потенцирам на томе да људи разликују шта су интереси Брисела, а шта интенције Брисела, земаља ЕУ и земаља Европе.

Последњих десетак година расте антагонизам између онога што Брисел ради и интереса европских земаља. Укључивање земаља Вишеградске групе и Шпаније може да значи само побољшање у односу на оно што смо до сада имали. Читава прича о томе како се у Бриселу разговара и како је Брисел стајао иза тих преговора је једна криптоваријанта онога што је Вашингтон диктирао. Пре седам дана смо имали страховит удар на ЕУ — формирана је италијанска влада, Рахој дао оставку у Шпанији, а исте ноћи су ступиле на снагу санкције које су САД увеле својим савезницима. Ако узмете „брегзит" и ако узмете све оне несагласности које се догађају унутар Европске уније, сада дефинитивно можете рећи да има педесет одсто мање ЕУ.

Пре шест месеци сам рекао да српска влада под хитно мора, поред Министарства за европске интеграције или Канцеларије за европске интеграције, да уведе и Министарство за европске дезинтеграције. Значи, припремајмо земљу, простор, економију, политику и све оно што може да се догоди, ако дође до брзог и убрзаног неконтролисаног распада ЕУ. Ако једна велика Немачка има одштампан први контингент марака у случају да дође до пропадања евра, онда би то требало посебно да имају земље као што је Србија. Сад смо на пола да Унија може да опстане, на пола да ће нас примити за десет година. Постоји и варијанта да ће ЕУ пропасти у наредне три године и да ће доћи до одређених тектонских поремећаја у економији, привреди, царинама. Сорош прети новим таласом избеглица како би тобож спасао Европу која више нема радну снагу. Вашингтонска Европска унија, као таква по концепту, не треба ни сама себи, а камоли нама, а читав тај модел би могао да се метафорички представи као једна врста компјутера коме су тастатура и миш у Вашингтону, хард диск у Лондону, а штампач и екран у Бриселу.

Најављено је формирање Клуба 100 као подршка НАТО-у у Србији?

То може да буде пропаганда сама по себи, да ми почнемо да сумњамо једни у друге. НАТО ће овде деловати по црногорском моделу — водили су пет година жестоку пропаганду, а када су схватили да то не може да прође на референдуму, измислили су чувени државни удар. Народ у једном тренутку није знао шта се догађа. Направили су русофобичну ситуацију и сем тога што су добили на изборима, ушли су без проблема у НАТО. То је оно што може да буде модел и велика опасност и за Србију, али сам убеђен да се то у нашој земљи неће догодити без озбиљног отпора.

Метју Палмер, в.д. заменика помоћника америчког државног секретара, оптужио је Русију да жели неред на Западном Балкану и да се супроставља одлуци многих земаља региона да иду евроатлантским путем…

Изјаве руских званичника су потпуно другачије. То само говори о преламању интереса великих сила, и то не први пут. Ми смо 1999. заратили са толиким бројем НАТО земаља и то нико није могао да схвати. Ствари треба посматрати још из 1995. године када је Алијанса имала план да загосподари Балканом. Сада је 2018. година, они и даље немају контролу над Балканом и знају да је то због Срба. Скоро је један од њихових генерала рекао „српски реметилачки фактор". Ми смо учинили једну од највећих услуга човечанству, а то је да смо НАТО задржали док друге земље нису ојачале до оног степена да могу да им се супротставе и да орвеловска слика постане нереална. Ми смо учинили своје, а сада, господо Руси и господо Кинези, изволите им се супротставити.

Може ли Србија да остане неутрална?

Она то мора. Неко то зове замрзавање сукоба, а то је само немогућност решавања истих. Ако неко каже да смо дужни да разрешимо ситуацију због будућих генерације, онда треба да знамо да се може разрешити једино ако би признали Косово и да све Србе, српске цркве, препустимо стварању „Велике Албаније". Суштина је да САД постају свесне да нису више војно најјаче, да губе и монетарну снагу. Било би јако добро да се дозову памети и да направе нову мировну конференцију о прерасподели света. Трећи светски рат траје већ 20-30 година. Овакав интензитет и овај број сукоба који влада на простору Европе и Азије и Африке и Северне Африке, Блиског истока, представља почетак или тихо трајање глобалног сукоба. Поготову сада када је Русија довољно ојачала.

Очекујете ли можда неку ескалацију сукоба у Украјини уочи СП у фудбалу?

То је један од модела који су они примењивали. Сетите се Олимпијских игара у Сочију. Могу да изазову сукоб, али он неће моћи да се прошири, нити ће ескалирати на тај начин да ће Русија морати да се умеша. Путин је рекао: „Ми да хоћемо, ми смо за 24 сата тамо где би многи прижељкивали да будемо, али ми то не желимо". Стратегија НАТО-а била је да се Русија увуче у сукобе и да се исцрпи, али је Путин одличном стратегијом учинио управо супротно — увукао је управо Запад да финансира Украјину. Направио је контра игру и мислим да је Запад тога свестан.

Амбасадор Русије Чепурин је уочи Светског првенства у фудбалу председнику Вучићу симболично уручио лопту и рекао да Срби треба да се осећају у Русији као код куће.

Ја идем и осећаћу се, наравно, као у Србији. Калињинград је посебна територија и тамо нас очекује посебна атмосфера. У контакту смо са нашим пријатељима из Естоније, Литваније, Пољске и Русије. Чекају нас да заједно прославимо макар победу над Швајцарцима, полу Албанцима, имајући у виду њихов састав тима. Али да не дижемо то на тај ниво, то је спорт, и ако Бог да дâ победимо, па да онда са Бразилцима играмо један ревијални меч у Москви.

Приштина* – сепаратистичка влада на КиМ. Примједба ИН4С

 

четвртак, 7. јун 2018.

Стабилократија и решавање косовско-метохијског питања

nspm.rs

Стабилократија и решавање косовско-метохијског питања

Маринко М. Вучинић

7-9 minutes


Пратећи учестале наступе Председника републике Србије Александра Вучића, везане за коначно решавање косовско-метохијског проблема, могла би се сачинити својеврсна антологија његових све контроверзнијих и парадоксалнијих изјава.

И поред његовог „великог ангажмана" мора се рећи да, што време више одмиче, то је његова позиција све отворенија за постизање тзв. разумног компромиса, који би очигледно укључивао и неку врсту прикривеног признавања косовске независности. Поред његовог неочекиваног изјашњавања да је „Бриселски споразум акт међународног права", Вучић није ни споменуо да се наш Уставни суд определио да следи став званичне политике - да је реч о политичком, а не правном акту. Оно што није учинио наш Уставни суд, урадио је уставни суд самопроглашене државе Косово, тврдећи да је Бриселски споразум нарушио њихов уставни поредак.

У мноштву Вучићевих изјава посебно се издваја став о пренебрегавању и дисквалификацији преовлађујућег става у нашој јавности о неопходности замрзавања косовског проблема. Тако изнет став јасно говори о недемократској суштини његове владавине, у којој се не поштује воља народа без обзира што се Александар Вучић спорадично позива на нужност референдумског изјашњавања о судбини Косова и Метохије.

Међутим он јасно истиче: „Без обзира на критике из домаће јавности, без обзира на то што сам видео синоћ у истраживању домаће јавности да 80% грађана Србије сматра да треба да задржимо замрзнути конфликт, даћу све од себе - не хајући за своју политичку каријеру или место на коме се налазим - да се изборим против става тих 80 одсто људи, јер нећу и не желим да будем одговоран за нове ратове или сукобе. Не желим да се то Србији догоди. Нећу доносити одлуке против нашег народа, већ ћу гледати да убедим већину да су нам мир и стабилност важнији од било чега другог".

Лако је уочити очигледне контрадикторности и недоследности у овако изнетом ставу Александра Вучића, јер с једне стране се каже да се „неће ићи против воље нашег народа", а с друге стране се већинско мишљење народа проглашава за „реметилачки фактор који призива сукобе и нове ратове на Косову и Метохији". Као свој основни циљ и политички задатак Вучић види у убеђивању нашег народа у неопходност одржавања мира и стабилности, а подразумева се да се он јавља као основни гарант стабилности и миротворства, без обзира на то што он и након вођења тзв. „унутрашњег дијалога о Косову и Метохији" није нашао прави тренутак да изнесе своје становиште о тзв. разумном и коначном решавању косовског питања.

Притом се не каже коју цену треба да платимо за „одржавање стабилности" и да ли се она односи на признавање тзв. косовске државности. Да ли ико ко познаје политичку праксу вође напредњака може да поверује да он не хаје за своју политичку каријеру и властодржачку позицију? Самом чињеницом да се он залаже за стабилократски начин владавине и остваривање неолибералне демократије, његово изјашњавање да „не хаје за политичку каријеру" је само још једно у низу и његових испразних обећања и огољеног политиканства. Овако интонирана изјава само у ствари додатно дестабилизује политичку и друштвену ситуацију и уноси још већу конфузију и неизвесност.

На питање када ће да изађе са сопственим предлогом о решавању косовско-метохијског проблема он каже: „Када будем оценио да је то добро за нашу земљу и када будемо могли да добијемо одређени резултат".

Овако изнет став, без обзира како то парадоксално звучало, најбоље је одређење суштине залагања за успостављање замрзнутог конфликта без обзира што се Вучић упорно противи оваквом политичком ставу. А управо се суштина залагања да се не жури са потписивањем правно-обавезујућег споразума (за који нико још не зна шта би требало да садржи осим јасних назнака да се захтева улазак Косова у Уједињене Нације) садржи у тежњи да се искористе најоптималнији политички и друштвени услови за постизање прихватљивог споразума, који би обезбедио пре свега елементарне услове за одржање нашег народа на Косову и Метохији али и штитио целовитост наше државне територије.

Након дуготрајног лицитирања да ли је решавање косовско–метохијског питања главни услов за улазак у ЕУ - више нема дилеме, јер је сасвим јасно да се управо ради о томе да су европске интеграције пре свега условљене напретком у овим преговорима. Међутим и ту се за Александра Вучића јавља отворени изазов јер, поред тога што је 80 одсто грађана за замрзнути конфликт, готово исти проценат не прихвата да се ради уласка у ЕУ призна тзв. независност Косова.

О томе најбоље сведочи недавно обелодањено истраживање студената ФПН-а у Београду „Генерације и политика". У њему се може наћи и следећи резултат ове студије: „И најстарију и најмлађу генерацију испитаника ујединило је питање да ли би гласали за улазак наше земље у Европску Унију када би услов за то било отцепљење Косова и Метохије. Негативни одговор дало је њих 85 посто".

Вероватно би реакција Александра Вучића на ово истраживање била иста као и на већинско опредељење грађана за замрзнути конфликт, без обзира на то што он непрестано тврди да „не тргује" и „не подлеже уценама", а да је споразум са Албанцима могућ само уз поштовање референдумски изражене воље народа. Невоља је у томе што је, у нашем политичком искуству, референдум обично средство огољене манипулације у рукама владајуће олигархије и служи само као покриће већ донетих одлука. А у исто време, Александар Вучић већ све чини да, служећи се свеобухватном медијском кампањом, преобликује већинску вољу народа, спроводећи све отвореније својеврсни политички инжињеринг и позивајући се све чешће на нужност напуштања митова и завета који су везани за наше Косово и Метохију.

Нама се веома лако може поновити начин одлучивања какав је примењен приликом доношења одлуке о уласку Црне Горе у НАТО, без обзира на то што је већинско расположење грађана у Црној Гори било против уласка у овај војни савез. Не само да је заобиђен референдумски начин одлучивања, већ је то проглашено за „храбру и историјску одлуку извршне власти Црне Горе". И, овако донета одлука образлагана је „нужношћу да се одржи мир и стабилност у нашем региону".

То је очигледно универзални одговор сваке власти која почива на стабилократским и илибералним основама, а притом следи динамику режима који не поштује већинску вољу народа.

Судећи по изјавама Александра Вучића и начина на који он схвата демократију и већинску вољу народа он очигледно сматра да је његова воља неприкосновена и да је изнад темељних демократских начела у чијој основи је поштовање већинске воље народа. Али, он ствара себи и својеврсну одступницу наглашавајући стално да „ми имамо мали маневарски простор" и да „важи само право силе" и да у складу с тим морамо да „сачувамо мир и да сви градимо бољи живот и јачу економију".

„Чињеница је да велике силе не признају, односно немају намеру да уваже Резолуцију 1244, за нас само значи да ми имамо врло мале могућности да нешто учинимо", изјавио је Вучић, очигледно не водећи рачуна како ће овакву изјаву доживети српски народ који живи на Косову и Метохији и који је изложен свакодневном насиљу и провокацијама. Какву то поруку им шаље Председник Републике Србије, који више води рачуна како ће преобликовати већинску вољу народа него што се залаже за пружање реалних гаранција за опстанак нашег народа на Косову и Метохији?

Отвара се зато сасвим логично питање - да ли ће жртвовање српског народа на Косову и Метохији бити главна и пресудна гаранција за одржавање стабилности и мира у Србији и региону, али и неизвесног убрзања евроатлантских интеграција. Просудите и сами да ли је то превисока и за нас прихватљива цена.

 

среда, 6. јун 2018.

Србија у три корака јача савез са ОДКБ

rs.sputniknews.com

Спутњик сазнаје: Србија у три корака јача савез са ОДКБ — до краја године

Sputnik

5-6 minutes


Политика

20:15 06.06.2018Преузмите краћи линк

После парламентарне и војна сарадња Србије са ОДКБ-ом, у 2018. години планирано је учешће на нивоу посматрача и то на командно-штабној вежби „Садејство 2018" и тактичкој вежби „Нераскидиво братство 2018" у Руској Федерацији, док је на вежби „Кобалт" у Казахстану предвиђено учешће српског извиђачког одељења.

© Sputnik / Vitaliy Belousov

Војска Србије ове године учествоваће у седам вежби са припадницима Војске Руске Федерације, а по први пут наши војници током јесени боравиће на вежбама које организује ОДКБ (Организација договора о колективној безбедности).

Осетљивост геополитичке позиције Србије наишла је на пуно разумевање тог савеза чијим чланицама је јасно да је сарадња Србије са НАТО-ом геополитичка чињеница, па је наша земља од 2013. године посматрач у ОДКБ-у. Представници Србије редовно посећују Скупштине ОДКБ-а на којима се разматрају питања која се тичу сарадње држава-чланица на међународном плану, као и у војно-политичкој, правној и другим областима.

© Фото : Мин.Одбране

Руски и српски војници на вежби „БАРС 2017"

Међутим, како Спутњик сазнаје, сарадња ће ове године бити проширена, у њој ће учествовати припадници Војске Србије и то не само на билатералном нивоу, каже за Спутњик капетан фрегате Јован Кривокапић, портпарол Министарства одбране и Војске Србије.

„Прошле године је успостављена сарадња која је резултирала планираним учешћем на три вежбе у 2018. години. Имајући у виду да се ради о успостављању нове сарадње, планирано је учешће на нивоу посматрача и то на командно-штабној вежби 'Садејство 2018' и тактичкој вежби 'Нераскидиво братство 2018' у Руској Федерацији, док је на вежби 'Кобалт' у Казахстану предвиђено учешће нашег извиђачког одељења", каже за Спутњик Кривокапић.

Руски и српски војници на вежби „БАРС 2017"

Шеф делегације Скупштине Србије у ОДКБ-у Милован Дрецун каже за Спутњик да је из више разлога од великог интереса да наша војска на јесен посматрачки учествује у тим вежбама, али један је најважнији. Србија и земље чланице ОДКБ-а суочавају се са заједничким изазовима безбедности који су интернационални, објашњава Дрецун.

„Они не познају границе, као што их не познају организовани криминал и тероризам. То и јесу циљеви ангажовања ОДКБ-а. У том смислу проналазимо могућност заједничких активности, увежбавања заједничких одговора на такве изазове. То је апсолутно у складу са политиком војне неутралности Србије која развија сарадњу и са НАТО-ом, а сада и са ОДКБ-ом у војној компоненти, али остајемо при чврстом принципијелном ставу да не показујемо никакав став да будемо чланица било ког војно — политичког савеза", каже Дрецун.

Због преливања кризе из Авганистана, страха од тероризма и трговине наркотицима, ОДКБ је 2001. године, пре САД, основала Колективне снаге брзог реаговања за Централноазијски регион. Реч је о десет батаљона специјалних мобилних падобранских јединица. Ту су и колективне снаге оперативног реаговања које могу да дејствују искључиво на територији земаља ОДКБ-а. То су снаге респектабилног састава од 20.000 војника.

© Sputnik / Максим Блинов

У систему војно-политичког савеза ОДКБ, поред Русије, данас су Јерменија, Белорусија, Казахстан, Киргистан и Таџикистан.

Само је Русија за те снаге издвојила ваздушно-десантну дивизију и јуришну бригаду. Реч је о падобранцима који су увек у стању повећане борбене готовости. И само посматрање њихових вештина биће за припаднике Војске Србије драгоцено искуство, а изазови са којима се припадници снага ОДКБ-а сусрећу на граници Авганистана, због тероризма и путева дроге, могу да се пореде са онима у јужној српској покрајини Косову и Метохији.

„Борба против организованог криминала, шверца наркотика и тероризма је област у којој можемо да разменимо искуства, да заједнички уигравамо снаге, али и да имамо обавештајну размену података. Треба да успоставимо сарадњу која је неопходна да бисмо се супротставили таквим изазовима, да видимо колико џихадиста са подручја Руске Федерације и Косова и Метохије ратује у Сирији, а било их је и у Ираку. Ранијих година примећено је и регрутовање радикалних исламиста на Космету за џихад на Кавказу. То показује да постоји интерес обе стране, и ОДКБ-а и Србије, да се проналазе могућности заједничког одговора на безбедносне изазове", каже Дрецун.

Иако многи ОДКБ сматрају организацијом која парира НАТО-у, он је пре свега регионална организација безбедности која је спремна да своје војне снаге стави на располагање целом свету у борби против тероризма и ништа мање опасне трговине наркотицима.

ОДКБ располаже и мировним снагама које могу да реагују ван територије земаља-чланица, а тренутно у свом саставу има скоро 4.000 војника који никада нису ангажовани. Постоји могућност ангажмана после смиривања ситуације у Сирији, али то ће зависити од одлуке Савета безбедности УН.

 

понедељак, 4. јун 2018.

НАТО формира групу од 100 јавних личности за агитацију у Србији

standard.rs

Новости: НАТО формира групу од 100 јавних личности за агитацију у Србији

http://newlookworld.com/

4-5 minutes


понедељак 04. јун 2018. 10:58

НАТО покушава да пропагандно-психолошким операцијама поправи слику о себи у Србији и РС

Представници америчке амбасаде и НАТО појачали су активности на приближавању Србије западној војној алијанси, а круна тих тежњи требало би да буде оснивање неформалног „клуба 100" у који би ушли професори универзитета и јавне личности с циљем да отворено пропагирају напуштање досадашњег курса неутралности – сазнају „Новости„.

Према одлично обавештеним изворима нашег листа, други секретар у амбасади САД Џон Бовермастер недавно је потврдио да ће се средином септембра, на Фрушкој гори, окупити група професора ради припрема и едукације за популаризацију НАТО.

Пошто Бовермастер напушта функцију, план је да пројекат који је он започео заврши његов наследник Џон Радерфорд. Суштина је у томе да се уз пропагандни рад појачају и оперативне активности на терену.

Ова опсежна акција ослања се на глобалну стратегију Запада о „елиминисању малигног утицаја Русије на Балкану", а кључна зона појачаног пропагандног деловања је управо наша земља, али и Република Српска, у којој обавештајци Алијансе и западних служби имају специјалан задатак да прекину чврсту спону Милорада Додика с Кремљом.

Да НАТО намерава да се озбиљно посвети мењању негативне слике о том савезу која постоји у Србији, сведочи и то што је прошлог месеца у Београду боравила Чинчила Моли из Одсека за пропагандну делатност Европске команде НАТО.

Према нашим информацијама, она је разговарала с представницима неких невладних организација и распитивала се за став јавности према САД и НАТО, као и да ли се тај однос може мењати. Интересовало ју је и да ли је довољно добро представљена сарадња Министарства одбране и Војске Србије са НАТО, као и шта је све предузето на промоцији вежбе „Србија 2018", коју у октобру у Младеновцу организују НАТО и Министарство унутрашњих послова Србије.

Отприлике у исто време, у „Краун плази" је одржан састанак поводом заједничке вежбе „Србија 2018", којем су, имеђу осталих, присуствовали шеф канцеларије за евроатлантско и глобално партнерство у Сектору за политичка и безбедносна питања НАТО Џејмс Меки и референт НАТО за Србију Анжелик Томсен-Барнет. Главна тема је, уместо саме вежбе, био план промоције Алијансе у нашој земљи.

Такође, америчка амбасада подржава и помаже активности неких невладних организација које се баве промоцијом НАТО. Тако је средином маја у хотелу „Кристал" у Београду одржана конференција под називом „Обликовање будућности Србије у ери несигурности" у организацији „Атлантског савета Србије", на којој се говорило о предностима сарадње Србије са НАТО и САД.

Политички аналитичар Драгомир Анђелковић каже, за „Новости„, да су промотери НАТО променили стратегију и да наступају „мекше", чак прихватају и позицију војне неутралности, с циљем да удаље Србију од Русије:

— Схватили су да њихов приступ не даје резултате, зато што су потценили интелигенцију Срба а преценили страх. Сада све више заступају наводно реалну опцију, признајући да је било грешака и говоре да разумеју наша негативна осећања. Наравно, истичу да је сарадња са НАТО и приближавање том савезу реалност и да то треба уважити.

И Александар Гајић, из Института за европске студије, наводи да НАТО мења стратегију, јер досадашња није била ефикасна:

— Константни су притисци да одустанемо од Космета и да се дистанцирамо од пријатељске Русије, што значи да се одрекнемо својих интереса – каже Гајић.

У ПЛАНУ 19 ВЕЖБИ
Током ове године, у плану је да Србија одржи укупно 19 вежби са НАТО или Америком, док је у исто време планирано девет вежби са Русијом или чланицама ОДКБ. Прошле године однос је био 10:3 у корист НАТО. Иначе, од ступања у „Партнерство за мир" 2006. године, Србија је имала укупно 150 вежби са НАТО.

Извор Вечерње новости, 04. јун 2018.