Претражи овај блог

петак, 31. август 2018.

"Ekonomist": OVO je pravi plan za Kosovo

mondo.rs

"Ekonomist": OVO je pravi plan za Kosovo

Autor: Tanjug 31.08.2018. | 12:08

3-4 minutes


U tekstu pod nazivom "Lideri Kosova i Srbije razgovaraju o razmeni teritorije" podseća se da je s završetkom rata u Jugoslaviji hiljade ljudi ostalo u zemljama, koje ne smatraju svojim, da su mnogi "mirotvorci" upozoravali da bi prekrajanje granica samo vodilo ka dodatnim sukobima, te da je posledica da oko 120.000 Srba živi na Kosovu, pretežnom naseljenom Albancima, a 60.000 Albanaca u "Preševskoj dolini", području juga centralne Srbije.

Velika Britanija, inače, protivi se, kako nedavno saopštio ambasador te zemlje u Srbiji, bilo kakvoj promeni granica u vezi sa rešavanjem pitanja Kosova i Metohije.

"Ekonomist" napominje da su pojedini lokalni lideri već dugo zainteresovani za razmenu teritorije, ali da su EU i Amerika donedavno obeshrabrivale tu ideju.

Vučić Kifu: Srbija ne prihvata da bude ponižena

Međutim, konstatuje list u tekstu objavljenom na svom portalu, situacija se promenila.

"Kažu da Federika Mogerini želi da se sporazum o srpskom priznanju Kosova postigne do kraja njenog mandata visoke predstavnice EU za spoljnu politiku naredne godine, a razmena teritorija mogla bi da bude jedan od načina", ističe "Ekonomist".

Navodi i da se, prema rečima savetnika američkog predsednika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona, ni Amerika više ne protivi toj ideji.

"Srpski i kosovski zvaničnici takođe žele da ubrzaju stvari pre evropskih parlamentarnih izbora u maju naredne godine, jer bi mogla da ih dočeka Komisija, koja je više populistički nastrojena i koja je protiv proširenja", spekuliše dalje list.

Ocenjuje i da su više od mesec dana Tači i Vučić davali "dvosmislene izjave" o mogućem sporazumu.

"Očigledna razmena je sever Kosova, naseljen Srbima, za srpsku Preševsku dolinu, ali je lokalno stanovništvo podeljeno po pitanju toga da li bi to trebalo, ili da li će se, desiti", tvrdi list.

Tvrdi i da mnogi analitičari veruju da Tači i Vučić zapravo nemaju nameru da menjaju granice, već da se pripremaju za sporazum po obrascu koji bi podrazumevao da sever Kosova dobije autonomiju u okviru te teritorije, u zamenu za to da Srbija prizna nezavisnost Kosova.

"Iako će obe strane mrzeti dogovor, bar bi njihovi lideri mogli da kažu da su sačuvali dragocenu teritoriju", smatra list.

"Ekonomist" se, međutim, pita šta će se dogoditi s obližnjom Makedonijom, gde četvrtinu stanovništva čine Albanci, ako se granice zaista prekroje na Kosovu.

"I šta sa Bosnom, gde Milorad Dodik, lider lokalnih Srba koji želi nezavisnost od Bosne, kaže - namerno se koristeći dvosmislenim jezikom, da bi Srbi u regionu trebalo da obeleže ono što je njihovo i ono što pripada njihovim susedima?", pita se list.

Navodi i da je gradonačelnik Bujanovca Šaim Kamberi, komentarišući rizik od izbuijanja sukoba, rekao da "nismo mi ti koji otvaraju Pandorinu kutiju. Mi smo kutija!"

"Ekonomist" navodi da je tekst objavljen u evropskom delu štampanog izdanja, pod naslovom "Pandorina kutija".

 

четвртак, 30. август 2018.

Брисел Србији прописује нову голготу до чланства

iskra.co

КО ЈЕ УШАО, УШАО ЈЕ: Брисел Србији прописује нову голготу до чланства

4-5 minutes


30.08.2018. - 12:30

 

Фото: Спутњик, Fotolia / Artjazz

Према речима европског комесара за проширење и суседску политику Јоханеса Хана, приступни преговори убудуће ће дуже трајати него што је раније био случај, а ЕУ ће инсистирати на „квалитету испред брзине".

Хан је навео да је ЕУ извукла поуке из досадашњих приступних процеса и додао да су чланства земаља као што су Мађарска и Румунија много тога показала. Како је објаснио, „процеси које Унија подстиче на Западном Балкану требало би да добију много већи ниво неповратности када је реч о успостављању владавине права и борби против корупције".

Политички аналитичар Александар Павић за Спутњик каже да Ханова порука заправо значи да „ко је ушао у ЕУ, ушао је" и да свако ко још није ушао у Унију, а има такве претензије, ову поруку европског комесара треба врло озбиљно да схвати.

„Ова порука говори — проћи ћете кроз голготу, а опет је питање да ли ћете ући у ЕУ. Дакле, ова порука је сама по себи врло обесхрабрујућа за све који су се надали неком будућем статусу члана Европске уније. Са друге стране, када је реч о земљама Балкана које још нису ушле у ЕУ, овим је у великој мери ослабљен онај аргумент Брисела који гласи „ако урадите то и то, ваша европска перспектива ће бити појачана". Овим је заправо речено — ми желимо да вас држимо у стању суспендоване анимације и да ви и даље испуњавате наше услове, али немојте да очекујете да ћете ући у ЕУ", објашњава Павић.

На питање да ли је европски комесар изјавом да су чланства Мађарске и Румуније много тога показала заправо рекао да се ЕУ каје због пријема неких земаља у чланство, Павић каже да је Јоханес Хан део бриселског глобалистичког естаблишмента.

„Они се сигурно кају што им је сада ту једна Мађарска, једна Чешка, једна Словачка, које кваре причу око, рецимо, мигрантске политике. Са друге стране имамо Бугарску и Румунију, земље које су испражњене уласком у ЕУ и економски врло лоше стоје и даље. ЕУ их је апсорбовала из геополитичких разлога, како би се направио зид од Балтика до Црног мора, баш као што жели да апсoрбује и неутралише Србију, да не би неко други ту ушао", оцењује Павић.

Сличног става је и Стевица Деђански из Центра за развој међународне сарадње, који оцењује да су будућност и европска перспектива Западног Балкана сада још неизвесније и на још дужем штапу.

„Оно што је лицемерно од стране званичника ЕУ, нарочито када упоређују Србију са појединим земљама које су ушле у Унију, јесте да су они и онда знали да те земље нису спремне за чланство, да немају владавину права, да нису на довољном степену развитка. Ми смо и тада били, и поред свих санкција, проблема и бомбардовања, за десетак година испред њих", примећује Деђански.

Међутим, додаје он, ми смо навикли на овакве изјаве, па српски пут треба да буде усмерен ка ЕУ, али без неких превеликих очекивања.

„Видимо да се и неке друге земље које су чланице Уније нису превише усрећиле, а са друге стране, људи попут Јоханеса Хана, односно бирократски апарат Европске уније, ипак се не питају о свему. Главну одлуку о чланству Србије у ЕУ ипак ће донети кључне земље са којима наша земља има добре односе. ЕУ заправо покушава оваквим изјавама да се наметне као важан политички фактор у времену када очигледно губе своју политичку моћ. Унија има сопствене унутрашње проблеме, а моћ се изместила тамо где је увек заправо и била — у Русији и САД. Зато Брисел на овај начин демонстрира своју моћ на једином, малом делу који им је преостао — на Западном Балкану", категоричан је Деђански.

 

среда, 29. август 2018.

Мирослав Паровић: Око Косова не правите рачун без крчмара

slobodarski.rs

Око Косова не правите рачун без крчмара | Недељник Афера

Слободари

4 minutes




Српској јавности треба рећи једну велику истину, а то је да што се тиче Косова и Метохије не постоји ни промил могућности да се пронађе одрживо решење, а да се са тим решењем не сагласе апсолутно сви глобални играчи заинтересовани за Балкан. Сваки парцијални приступ је прављење рачуна без крчмара и увод у још већи проблем.

Русија и Кина су апсолутно на становишту поштовања Резолуције 1244 и њихов мотив је јасан, поштовањем Резолуције 1244 ове две сталне чланице Савета безбедности у суштини штите светски поредак успостављен после слома нацизма. Немачка је изнела свој став да је против етничке поделе Косова и Метохије и да подржава да тзв. Република Косово добије пуну државност кроз пријем у УН. Став Немачке је у највећој мери и став бирократије ЕУ, без обзира што одлазећи европски комесари (попут Хана и Могеринијеве) желе да себи обезбеде неко намештење па покушавају да у циљу личног маркетинга наметну некакво решење. Велика Британија је такође у неколико наврата иступала против етничких прекрајања граница, а посебно против повезивања статуса Косова и Метохије и Републике Српске. И на крају, САД су до скоро били апсолутно против било каквог другог решења, осим онога по коме тзв. Република Косово добија столицу у УН и то у оним границама у којима их је САД признао, а тек од скора са неких адреса из ове државе се може чути став да би и они били за поделу, али само под условом да се то третира као изоловани случај, што опет значи да се исти модел не би могао применити на Републику Српску, али и неке друге територије пре свега у бившем СССР-у.

Свему овоме треба додати и то да се ове године у новембру одржавају избори за Конгрес у САД, а наредне године у мају су избори за Европски парламент. И једни и други избори ће у великој мери трасирати будуће политике САД и ЕУ по многим питањима, па и по питању Косова и Метохије. После новембарских избора ћемо знати да ли Доналд Трамп има подршку и самим тим механизме да спроводи политику. Са друге стране, након избора за Европски парламент ћемо видети колики ће утицај имати партије суверенистичког блока (Национално окупљање из Француске, Лига из Италије и др.) јер све те партије које су у експанзији у односу на нас Србе имају драстично благонаклонији став у односу на сада доминантне из којих долазе и Фредерика Могерини и остали европски функционери.

Речју, Србија сада мора да инсистира на томе да само апсолутна сагласност доминантних светских играча долази у обзир по питању коначног статуса КиМ. Инсистирањем на овом принципијелном ставу у суштини се омогућује да на снази буде једини међународно признати документ, а то је Резолуција 1244. На овој по нас Србе најсигурнијој платформи треба проћи кроз турбуленције које се очекују у овој и наредној години. До тада треба унутар националног корпуса у земљи затворити отворене сукобе и постићи народно јединство по питању Косова и Метохије. Најављени ванредни Сабор Српске православне цркве би могао бити иницијална каписла тог потребног унутрашњег договора, а да ли ће то и бити у овом моменту највише зависи од власти. Ми Слободари смо велики заговарачи потребе новог унутрашњег договора и стога за разлику од многих колега из опозиције ми не призивамо обрачун Цркве и Државе већ напротив, активно радимо на јачању народног јединства јер видимо огромну шансу да се одбране витални национални интереси, а то може само уз договор.

Мирослав Паровић, Народни слободарски покрет

Извор: Недељник АФЕРА, 29.08.2018.

 

субота, 25. август 2018.

ТРИФКОВИЋ: „Сребренички геноцид“ коначно се сударио са адекватним српским контраударом

iskra.co

ТРИФКОВИЋ: „Сребренички геноцид" коначно се сударио са адекватним српским контраударом

14-18 minutes


25.08.2018. - 14:26

 

Срђа Трифковић (Фото:vidovdan.org)

Република Српска тражи независну комисију која ће испитати догађаје у и око Сребренице – не ону у чији се рад неко мијеша, па био то и Стејт департмент, изјавио је 19. августа предсједник Републике Српске Милорад Додик, коментаришући реаговање америчке администрације на закључке Скупштине Републике Српске.

„Видјели смо то када је Стејт департмент подржавао Педија Ешдауна и када смо допунили комисију под страним утицајем, која је изнијела низ нетачних података", наставио је Додик, „али све оно што је тачно у претходном извјештају биће интегрални дио новог извјештаја".

Он је истакао да не види разлог зашто се буне они који се тобоже залажу за причу о истини."У ствари, они желе да виде шпекулативну истину, а не цјеловиту", закључио је он.

Додикова констатација несумњиво стоји што се Сребренице тиче, али је политичка злоупотреба тврдњи о злочинима – укључујући оне најтеже, у категорији „геноцида" – већ деценијама нераздвојни дио пропагандно-политичког дискурса у свијету.

Под утиском ужаса Другог свјетског рата, Конвенција о геноциду Уједињених Нација из 1948. године дефинисала га је као чин спроведен у циљу уништења, дјелимично или у цјелини, једне „националне, етничке, расне или вјерске групе". Хладноратовска манипулација овим термином убрзо је услиједила.

На совјетској страни, правни експерт Академије наука Арон Трајнин 1956. године изнио је тврдњу да су САД криве за „геноцид" над америчким црнцима кроз политику расне сегрегације, док је јужноафрички апартхејд, по њему, био само „успорени геноцид" над урођеничком популацијом.

Совјетски академик Михаил Андрјухин је 1961. године написао да је Америка рутински практиковала „крваву бруталност империјализма, чија је најдрастичнија форма геноцид, поготово безобзирно истребљење милиона америчких Индијанаца".

Са америчке стране Атлантика, Рафаел Лемкин – пољско-јеврејски правник који је 1944. сковао сам термин „геноцид" у контексту нацистичког холокауста – био је послије рата поборник примјене ове дезигнације у политичке сврхе. У функцији западне пропаганде раног хладног рата.

Лемкин се залагао за оптуживање СССР-а да је крив за „геноцид" над разним етничким групама под својом контролом. Ово су објеручке прихватиле емигрантске групе из тих земаља у „слободном свијету", често састављене од поражених нацистичких колаборатера из источне и средње Европе и са Балкана.

Прво су балтички и западноукрајински припадници старе и нове дијаспоре, а потом и избјегли Чечени, кримски Татари, Черкези итд., почели да рутински користе термин геноцид да опишу своје стварне и наводне патње.

Амерички сенатор Херберт Леман је 1955. године овај тренд довео до врхунца апсурдном тврдњом да „геноцид, развијен до науке у нацистичкој Њемачкој, бива примијењен у неупоредиво већим размјерама у совјетској Русији; Иако историја обилује примјерима геноцида, никада вршење тог злочина није попримило тако необуздане размјере као у СССР-у."

Тривијализација геноцида у политичке сврхе је појава која има дуг историјат.

Тај тренд напросто је експлодирао послије распада СССР-а и Југославије, при чему је сам термин постао непрепознатљиво раздвојен од своје првобитне правне дефиниције.

Народи који су на рушевинама те двије мултинационалне творевине градили темеље својих нових држава, често са скромним легитимитетом и сумњивим идентитетским основама, нашли су у „геноциду" згодно средство за изградњу националних митологија као темеља наративних склопова.

Сваки на свој начин, мањи народи-насљедници СССР и СФРЈ, наводно угњетавани од већинских, кренули су у грозничаву потрагу за геноцидима чије су били стварне или тобожње жртве. Да парафразирамо Пруста, кренули су „а lа rеchеrchе du genocides perdu".

Требало је геноциде исконструисати да би новокомпоновани идентитети имали утемељење, да би заокружили често исфорсирану, понекад потпуно измишљену „причу" о томе ко су и шта су.

Хрватска емигрантска нарација о „Блајбургу" – која увелико ужива највиши званични државни имприматур – груб је примјер минимализације или потпуне негације сопствених злочина из блиске прошлости зарад конструисања мита о сопственом статусу жртве. Тај мит потенцијално носи неограничени политички капитал према спољном свијету, а у исто вријеме драгоцјен је у циљу унутрашње политичке консолидације и националне интеграције.

Украјински геноцидни мит утемељен је у 1932.-33. години, када је Стаљинова политика колективизације пољопривреде изазвала страховиту глад у плодним југозападним дијеловима СССР-а. Био је то вјештачки помор који је однио милионе живота сељака свих узраста. Наравно, нити су Украјинци били једине па ни већинске жртве овог комунистичког злодјела, нити је злочин био ограничен на украјинску територију, али је Голодомор свеједно у Врховној ради 2006. формално проглашен за „чин геноцида против украјинског народа".

Данас је у Порошенковој Украјини ма каква критичка анализа бандеризма формално постало кривично дјело. Мит о сопственом геноцидном статусу из прошлости темељ је и те како конкретних територијалних и политичких захтјева у садашњости. Голодомор је тако наводно испразнио Донбас од украјинских сељака, да би га Стаљин потом населио милионима идеолошком украјинству несклоних руских уљеза – чији данашњи потомци зато заслужују третман унтерменша.

Дехуманизација намераваног предмета агресије тако постаје оправдање за агресију саму: „поклони се, или се уклони".

Гротескно такмичење у геноцидним цифрама и нарацијама као да нема краја. Примјера има на претек.

Јермени, стварне жртве првог аутентичног геноцида у ХХ вијеку који су Турци и Курди извршили 1915.-18., тако су 90-тих узалудно покушали да прикажу масакр својих сународника у Сумгаиту од стране Азера као „геноцид". Абхази и јужни Осетинци су своје отцјепљење од Грузије такође правдали „геноцидом", стварним или намјераваним, на шта им је из Тбилисија узврађено равном мјером.

Да не буду запостављени у виктимолошкој лицитацији, потомци циркашких муслимана са Кавказа, који већ генерацијама живе у Турској, среднином 1990-тих су се досјетили да пресељење својих предака из шездесетих година 19. вијека опишу као геноцид.

У истом духу, турски потомци исељеника са Балкана, у вријеме рата у БиХ 1992-95, сјетише се свога геноцида у Србији послије Берлинског конгреса 1878. године, тобоже почињеног над муслиманима у Топлици, Нишу, Лесковцу, Врању итд.

Бошњачка митологија од 1990-тих до данас, пак, први савремени геноцид недвосмислено је лоцирала у Карађорђевој Србији у вријеме Првог српског устанка.

У међувремену Естонија, Летонија и Литванија, од распада СССР изнова независне, уведоше ријеч геноцид као самоподразумијевајући опис својих патњи под совјетском влашћу 1940-41. и у годинама после 1944. А када та ријеч уђе у дневну употребу, сваки покушај њене аналитичке критике постаје чин велеиздаје.

У Русији, пак, економиста Сергеј Глазјев, познати заговорник евроазијства, у својој књизи Геноцид из 1998. изнео је тврдњу да су радикалне тржишне реформе 1990-тих „попримиле карактер економског геноцида широких слојева друштва". Он је изричито тврдио да чин геноцида не изискује физичко насиље, јер је довољно створити околности које преживљавање чине немогућим.

„Сребреница" је релативизацију термина „геноцид" подигла у нове, неслућене сфере, са увођењем апсурдног концепта џепног геноцида који може да се догоди и на нивоу једне општине и да захвати само мушкарце војног узраста.

Како упозорава канадски професор Вилијам Шабас, који се деценијама бави проблематиком геноцида, једна локална епизода неког рата не може бити проглашена за „геноцид" ако сам тај рат у целини није несумњиво окарактерисан као геноцидан. Дакле, или су Срби у БиХ од почетка рат водили зарад спровођења геноцида над Муслиманима, или нису – а очигледно је да нису.

У сребреничком случају, пак, логика је окренута наглавце: на основу тврдње о локалном геноциду у пет дана јула 1995, изводи се закључак да је рат који је водила ВРС у целини био ипсо факто геноцидан – и да је Република Српска, као плод тог рата, једна геноцидна, дакле а приори нелегитимна творевина коју треба ликвидирати.

Овако инструментализован термин геноцида губи сваку сличност са његовим изворним значењем „истребљења једне националне, етничке, расне или вјерске групе".

Чак и да се „Сребреница" десила тачно онако како је приказује западна политичко-медијска и академска машина, чак и да је побијено осам хиљада мушкараца, то је осам одсто укупног броја жртава рата у БиХ 1992-95, тј. мање од 20% муслиманских жртава тог рата – рата у коме је страдало, на све три стране, у униформи или у цивилу, мање од два и по процента житеља БиХ.

Упоредимо те цифре са ирачким „санкцијама масовног уништења" које су однијеле до милион живота – цијена је по ријечима Медлин Олбрајт била вриједна плаћања – и са ратом и америчком окупацијом који су услиједили, са најмање милион жртава. Наравно, никоме у САД не пада на памет да плодове америчке интервенције у Ираку своди под термин геноцида.

У целој игри пресудно је како западна елитна класа, која контролише политичке механизме, медије, академске институције и токове новца, валоризује геноцидне нарације и њима потом манипулише.

САД и амерички савезници по дефиницији не могу бити починитељи злочина. Као што је у љето 1995. цинично рекао тадашњи амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт, у Крајини није било етничког чишћења јер је етничко чишћење искључиво српски специјалитет.

У сукобима широм планете, са математичком прецизношћу можемо установити ко су амерички штићеници а ко су непријатељи на основу политичке и медијске употребе термина „геноцид". Ово важи не само на Балкану, него и у Дарфуру, Руанди, Д. Р. Конгу, или на Источном Тимору, где је индонежанска армија са себи подређеним милицијама 70-тих година убила једну трећину становника – али влада у Џакарти, као амерички клијент, никада није била оптужена за злочин геноцида.

Како су пок. Едвард Херман и Дејвид Питерсон установили у Политици геноцида (2010.), помори које врши Америка се представљају као конструктивни (нпр. ирачке санкције), а случајеви попут Крајине и Тимора, где су починитељи злочина амерички клијенти, по дефолту су „бенигни".

Ако су починитељи политички сврстани на страну супротну интересима САД, њихова злодјела су „злокобна", а жртве вриједне западне пажње, саосећања, јавних израза солидарности, а потом и захтева за судским истрагама и кажњавањима.

Херман и Питерсон указали су на неспособност ма ког сектора америчког естаблишмента да спозна и прихвати чињеницу да људско и материјално уништавање у Вијетнаму и Ираку није било посљедица случајности или некакве грешке, већ свјесне политике. Та је неспособност по њима „један од највећих интелектуалних и моралних дебакла у америчкој историји. Ако израз негација геноцида има икакво значење, ми га налазимо управо овдје, у редовној пракси најбогатијих и најобразованијих сталежа на свијету".

Западна елита је навикла да игнорише или истиче и драматизује злочине стриктно у зависности од политичког статуса починилаца и жртава, или да их за оне неподобне по потреби измишља ex nihilo (Рачак).

Пример пружа Саманта Пауер, бивши амбасадор САД у УН, чија је књига Проблем из пакла (2002) школски случај те праксе. По њој, једини грех САД протеклих деценија јесте недовољно и неблаговремено војно ангажовање у спречавању и сузбијању злокобних злочина. Оне „бенигне" Пауерова пренебрегава као непостојеће.

После посете Кијеву 11. јуна 2015, Саманта Пауер је након састанка са Порошенком преко твитера објавила: „САД су уз вас док се борите на два фронта, против руске агресије и за изградњу једног отвореног политичког система".

Непотребно је истицати да, без обзира на број донбаских цивила које побије украјинска артиљерија или покоље батаљон "Азов", Саманта Пауер такве поступке никада неће окарактерисати као „злочиначке". Са друге стране, она је фанатични промотер мита о сребреничком геноциду.

У истом духу, са истом дрско селективном методологијом, безочним замјенама теза и истим политичким циљевима, настао је читав жанр постмодерне демонологије.

Данас имамо на сцени микс квазирелигије и квазинауке о менаџменту геноцида, чији су првосвештеници Рој Гатман, Аријех Нејер, Гарет Еванс, Педи Ашдаун и Кристијана Аманпур.

Геноцид у БиХ није се догодио – барем не у рату 1992-1995, за разлику од оног стварног, 1941-1945. Исправка србофобно-пропагандне верзије збивања у источнобосанској енклави стога представља моралну обавезу сваког коме се гади манипулисање мртвима зарад остварења политичких циљева који немају везе с правом, правдом и истином.

До ревизије заључака срамне Чавићеве комисије из 2004. није било адекватног контраудара са српске стране. Снебивањем да се смело афирмише истина науштрб мита као да се имплицитно стављало до знања међународној заједници да су Срби кротко спремни да култ геноцида од 11. јула 1995. прихвате данас, баш као што су мит о 4., 7. или 27. јулу били принуђени да прихвате послије 1945.

Митови нису неприкосновени.

Примјера ради, непуну деценију послије Дејтона број жртава рата напокон је био срубљен са произвољне цифре од 250.000 – која је годинама рутински навођена у западном свету као чињеница – на око стотину хиљада погинулих на све три стране.

Став Документационог центра у Сарајеву, који је обавио посао пребројавања мртвих, јесте да без коначног обрачуна стварног броја жртава није могуће покренути процес помирења у Босни и Херцеговини.

У случају Сребренице, један свеобухватан, на чињеницама утемељен резиме догађаја – који би био историјски контекстуализован и правно прецизан –доприњео би не само процесу помирења, него и циљу утврђивања истине зарад ње саме.

Између чињенице да је после пада Сребренице погубљено више стотина заробљених припадника АБиХ у чину ратног злочина и тврдње да је 8000 људи побијено а десетине хиљада цивила депортовано у чину геноцида, зјапи дубоки јаз.

Тај правни, демографски, логички и форензички јаз остаје непремошћен, упркос свим резолуцијама овога свијета.

Као што је постало јасно из првостепене пресуде и одлуке Жалбеног већа у случају генерала Крстића, термин геноцид у Хагу је проширен до таквог степена да је малтене неминовно да се он по стандардима Трибунала догоди у било којем рату, од Газе и Фалуџе до Кандахара и Краматорска.

Тешко да постоји иједна епизода борбених дејстава, ма гдје и ма када, која не би могла бити окарактерисана као геноцид, уколико то одговара западној елитној класи.

Ноам Чомски је у праву када каже да би било најчасније да се термин „геноцид" избрише из рјечника до онога дана када ће поштење и интегритет постати нова норма. То се наравно никада неће десити – чиме није ниуколико умањена морална и интелектуална дужност и обавеза неприклањања лажима и подлостима, попут мита о сребреничком геноциду, без обзира на цијену.

РТРС, sveosrpskoj.com

 

петак, 24. август 2018.

Ко ће укључити аларм: Србе бришу по балтичком рецепту (видео)

rs.sputniknews.com

Ко ће укључити аларм: Србе бришу по балтичком рецепту (видео)

Sputnik

6-7 minutes


Положај Срба у земљама региона свакодневно се погоршава. Наших сународника је све мање, сва права су им угрожена, а у Хрватској има случајева да морају да промене веру.

https://youtu.be/qW3g1B5-OWA

У Црној Гори антисрпство је добило своју друштвену функцију: у тешко време економске трансформације, у којем се држава не сналази баш најбоље, потребно је скренути пажњу и наћи кривца где ће се та политичка мобилизација остварити, а Срби су одабрани као згодан кривац који подрива државу Црну Гору, оцењује социолог Илија Маловић.

Према последњем попису у Црној Гори скоро 30 одсто људи изјаснило се као Срби, али њих нема у органима државне управе — тек негде око пет одсто њих ради за државу, а како каже Маловић у емисији „Свет са Спутњиком", то није крај њихових проблема: највећи је феномен који он назива „преламање у мозак", односно стварање новог идентитета на основама које су до сада биле непознате.

„Црногорски идентитет је формиран на словенској солидарности, учешћу Црне Горе у реформи српског језика 19. века, у ослободилачким ратовима, на свести о савезу Србије и Црне Горе. Данас се формира један нови идентитет заснован на историјском ревизионизму који негира историјске везе са са Србијом", истиче Маловић, напомињући да водећу улогу у томе играју „конвертити".

Свака држава, објашњава наш саговорник, жели да угради неко ново историјску сећање, али Црна Гора је отишла вероватно најдаље градећи га од нуле.

„Нови црногорски идентитет више се ослања на конвертите, људе који су некад били Срби и православни, а сада су се променили, него што се ослања на људе који су изашли из индипендистичког покрета деведесетих. Већина људи који сада владају у Црној Гори, а који шире неистине, фалсификате и лажи и на томе граде нови идентитет су у ствари људи који су променили своје лично мишљење макар два-три пута у последњих 30 година", примећује Илија Маловић.

Према његовом мишљењу, историјски ревизионизам је главна ствар када се говори о положају Срба у Црној Гори.

© AP Photo / Darko Vojinovic

„Једна група у Црној Гори добила је државу на поклон да се њом игра и они нису могли да сањају да ће се то десити. Човек који се осећа као Црногорац, мора сваки дан да проверава новине и телевизију, да разуме шта тај дан значи бити Црногорац: неко ново слово, неке нове историјске чињенице, нови језик, нови пријатељи, нови историјски савези. Мало је срамота да се Његош преводи на новоцрногорски и да се пишу књиге где се Петровићи проглашавају инфантилним владарима", објашњава Илија Маловић.

Према Србима по рецепту балтичких земаља

Члан Одбора Скупштине Србије за дијаспору Александар Чотрић слаже се да положај Срба у читавом региону није задовољавајући.

„Ми као матична земља и као институције Србије смо забринути због таквог статуса готово два милиона Срба који су изван граница данашње Србије. Положај се разликује од државе до државе, али генерално оно што карактерише тај положај јесте да се практично из године у годину смањује број Срба, да се њихов положај погоршава у свим сегментима, било да је реч о правном статусу, фактичком положају, осећају сигурности, имовинским правима, могућности запошљавања и читавом корпусу мањинских права", упозорава Чотрић.

Он сматра да се ради по рецепту балтичких земаља, у којима је такав однос према руским заједницама.

„Руси су практично у статусу избрисаних, немају право на употребу руског језика, дискриминисани су по многим другим питањима", констатује посланик.

Алармантан положај Срба у Хрватској илуструје и истраживање Факултета политичких наука у Загребу, чији су резултати предочени на стручном скупу у том граду у организацији Срба у Хрватској. Како објашњава Чотрић, радили су упоредну анализу какве су шансе да посао добије човек који се зове Слободан Јовановић, односно Ивица Хорват.

„Дакле, они су се представљали под тим именима и онда звали и слали документације да конкуришу за посао. Не треба да вам причам какав је однос био према човеку који има очигледно српско име и презиме. Многи Срби су рекли да имају заправо један двојни идентитет, онај у оквиру куће и породице, и сасвим другачији када пређу кућни праг", каже члан скупштинског Одбора за дијаспору.

Он наводи и пример своје рођаке Српкиње која је рођена и живи у Загребу, а која је морала да пређе у римокатоличанство.

„Рекла ми је да су на њу вршени страшни притисци, да је римокатолички свештеник долазио готово сваког дана и говорио јој да ће имати много проблема ако остане православна, да неће моћи да добије посао, да неће моћи никоме да кумује и предложио јој је да се покатоличи. Она је на то, нажалост, пристала, а много је таквих случајева", описује Чотрић ситуацију.

Подсећа и на проблеме у вези са употребом ћирилице у Вуковару, као и на иницијативу у Сабору да се српским посланицима онемогући гласање о суштински важним питањима.

Према речима др Гојка Маловића, који прати права Срба у Хрватској и БиХ, у Републици Српској има око 980.000 становника, у Федерацији има око милион и пет стотина хиљада становника, али Срба у Федерацији Босне и Херцеговине има између 50 до 60 хиљада.

„Од предратних 500.000, остало их је свега 50.000, а створена је некаква фама да је на територији данашње Републике Српске извршено етничко чишћење. Република Српска је више мултиетничка, а број Хрвата и Бошњака на њеној територији већи, него што је број Срба на територији Федерације", примећује Александар Чотрић.

Што се тиче Хрватске, каже др Маловић, та земља има јако добру правну регулативу кад је реч о мањинским правима, али „једно је правна регулатива, а друго је живот у пракси".

Срби су у Хрватској, напомиње Гојко Маловић, некад били конститутивни народ, а данас се сматра да их има између три и четири одсто. Чотрић прецизира да је пре стотинак година Срба у Хрватској било 1.200.000, а данас их је испод 200.000, а тај негативни тренд се наставља и само је питање године када Срба на простору Хрватске више неће бити.

 

Момир Булатовић: Турска дошла на ред - Ближи се тачка опасног сукоба са САД

nspm.rs

Момир Булатовић: Турска дошла на ред - Ближи се тачка опасног сукоба са САД

5-6 minutes


Вишегодишњи сукоби на релацији Вашингтон—Анкара прерасли су у нову, опаснију фазу. Против Турске је поведен нескривен и масиван економски рат.

Независно од повода и актуелне Твитер дипломатије, као и непосредних носилаца сукоба, ствари су веома близу тачке са које би се могле отргнути контроли и прерасти у праве сукобе. Јер тако то увијек бива, када се нападне национална валута неке државе. На почетку се чују вијести које су мало коме разумљиве и занимљиве, да би се већ након неколико недјеља, распламсавале све страсти и борбени дух.

Турски предсједник Реџеп Таип Ердоган је недавно изјавио: „Данас неки људи покушавају да нам пријете кроз економију, путем каматне стопе, курса валуте, инвестиција и инфлације. Ми им поручујемо — видјели смо вашу игру и ми вас изазивамо". Да би се отклонила сумња на кога се ова порука односи, истом приликом је додао: „Ми се нисмо и нећемо се предати онима који дјелују као наши стратешки партнери, али од нас праве своју стратешку мету".

У међувремену је активиран стандардни арсенал, који се користи у овој врсти рата. Агенције за кредитни рејтинг, чије мишљење уважава сав пословни свијет, иако су обичне америчке фирме које послују на профитном принципу, снизиле су кредитни рејтинг Турске са Б плус на ББ минус. У жаргону, ова оцјена значи — смеће, папир који није вриједан куповине. Оцјену су образложиле предвиђањем даљег пада вриједности турске лире, инфлацијом коју они очекују на нивоу од 22 одсто и рецесијом у наредној години, коју такође претпостављају. Ништа од тога не мора бити тачно, али се изриче у циљу ефекта самоостварења и најчешће бива да се будући економски догађаји крећу управо у тако претпостављеном (циљаном) правцу.

Турска лира је изгубила готово четрдесет одсто своје вриједности у односу на долар. У свега неколико посљедњих дана, прије одласка на продужени вјерски празник, њен пад је био драматичан. Експерти су то објаснили низом учених бесмислица везаних уз структуру турске привреде, начином управљања и финансијским неусклађеностима. Све то може бити тачно, али не служи објашњењу кретања на берзи и пада вриједности лире.

Када добију зелено свјетло, компјутери великих банака и инвестиционих фондова нападну турску лиру „непристојно ниским" понудама за откуп. Они то раде у невјероватно великом обиму и брзином која превазилази моћ схватања људског ума. Ово се назива нанотрговање и деценијама је легални начин пословања у Америци. Разумије се да се њим баве само привилеговане и суперпребогате банке и фондови.

По правилима понуде и тражње, на којима се базира пословање сваке берзе, турска лира губи на вриједности у односу на долар, што је посљедица чисте шпекулације и није засновано ни на једном стварном економском параметру. Централна банка Турске би тада морала да интервенише и да, користећи девизне резерве, откупљује своју националну валуту исказујући повећану тражњу за њом и очекујући пораст њене цијене (курса). А то је тренутак у којем банкстери уживају. Јер они увијек имају више пара од државних банкара и препродајући лире улазе у нове циклусе, из којих су они сами све богатији, а нападнута држава сиромашнија.

Од оваквог напада не постоји ефикасна одбрана. Као што се ниједна животња, ма како била снажна или брза, не може одбранити од напада чопора хијена.

Ратови валута на глобалном нивоу одвијају се непрекидно. Руска рубља је, под изговором казне за присаједињење Крима, била нападнута на исти начин. Крајем 2014. године она је изгубила четрдесет одсто своје вриједности у односу на долар. Бранећи своју валуту, Централна банка Русије је потрошила 133 милијарди долара, прије него што је објавила напуштање политике одбране курса рубље и стимулисала инвеститоре (шпекуланте) да зарађују куповином рубаља, а не нападима на њу. Мексико годинама уназад брани свој пезос сумом од двјеста милијарди долара годишње, којом умирује „стране инвеститоре". Индијска рупија је на рекордно ниском нивоу у односу на амерички долар. Јужноафрички ранд је прошлог понедјељка изгубио десет одсто своје вриједности, да би се послије мало повратио.

Без обзира на сву борбеност и очекивану одлучност њених грађана, Турска неће моћи да се одбрани сама. Реално је очекивати да ће јој руку помоћи пружити Русија, Кина и Индија, које су на челу оног дијела човјечанства који се бори за праведније међудржавне односе. Али, колико ће бити реално да она прихвати такву помоћ? Ипак, Турска је у НАТО-у, а нападнута је од земље која њим управља. Какву год одлуку буде донијела, чини се да су пред Турском године одрицања и бола. Ето, дошао ред и на њих.

(Спутник)

 

четвртак, 23. август 2018.

Bulatović: Vlada nije spriječila pljačku svojih građana

MOMIR BULATOVIĆ U INTERVJUU ZA „DAN"

 

Bulatović: Vlada nije spriječila pljačku svojih građana

 

Krediti indeksirani u švajcarskim francima najbolji su dokaz za tvrdnju da banke vole da lažu i potkradaju svoje klijente. Ljudi koji su teško oštećeni ovom prevarom bili su jedan od mojih motiva za pisanje knjige „Nevidljivi lanci"

Najnovija knjiga Momira Bulatovića pod nazivom „Nevidljivi lanci", u čijem podnaslovu stoji još i „Moć nepostojećeg novca", nedavno objavljena u izdanju „Lagune", od samog pojavljivanja plijeni veliku pažnju javnosti. Naš sagovornik se u svom najnovijem djelu usudio ne samo da shvati već i da pokuša da objasni svijet visokih finansija, koji je tajan, ali upravlja sudbinama milijardi ljudi. Zato je ova knjiga dragocjena svima koji se pitaju – Šta se to dešava, kuda ide ovaj svijet – i kako da finansijski preživim u njemu? Šta ako stvarni novac uopšte ne postoji i šta ako je u pitanju velika i pažljivo smišljena iluzija?
U ovoj izuzetno zanimljivoj knjizi kriju se takođe odgovori na pitanja: kako banke, ni iz čega, stvaraju novac i kako prisvajaju tuđe depozite? Na čemu se zasniva američko bogatstvo? Kako Kina i Amerika razvijaju odnos složene međuzavisnosti? Kako je Rusija odgovorila na napad na njenu ekonomiju? Zašto se traži zlato i šta predstavlja bitkoin? Zašto je stvoren „laki" novac i kako je on postao „pametan"? Kako su velike američke i evropske banke opljačkale periferiju EU i posvađale zbratimljene narode Evrope? Šta se dešavalo na Kipru, u Grčkoj, Španiji, Francuskoj i Italiji? Kako Njemačka dominira Evropom i zašto je Dojče banka simbol lažne moći? Kako je nastala kriza kredita vezanih uz švajcarski franak? Kako sve to ima veze s našim sudbinama? Ima li izlaza iz krize i koje su mogućnosti za to?
• Vaša knjiga intrigira već samim naslovom – „Nevidljivi lanci"… Kako ste došli do naslova i kako Vas je baš ova tema zaokupila? Šta je to što je bilo presudno da ,,presavijete tabak" i počnete da obrađujete upravo ovu temu?
– Mnogo ljudi, kako u svijetu tako i kod nas, ima paklene muke vezane za finansijsku održivost svojih života. Novac nam je svima neophodan, a mnogima ga nikad nije dosta. S njim ili, što je mnogo češće, bez njega, dospijeva se u stanje veoma slično modernom ropstvu. Ono se na prvi pogled ne vidi, ali ovakvi lanci jesu čvrsti. Odavno se profesionalno bavim ovim fenomenom. Poslije svjetskog finansijskog sloma koji se desio prije deset godina, stanje u globalnoj ekonomiji je išlo od lošeg ka gorem. Liberalni kapitalizam je ispoljio svoju rušilačku moć, a stvarno stanje u privredama najmoćnijih država svijeta je lažno prikazivano. Da nije bilo tako, odavno bi se desila pobuna širih razmjera. Te laži su, u međuvremenu, postale toliko uvjerljive da ogroman broj ljudi misli o njima kao o prirodnom poretku stvari. Istraživanje ovog fenomena je za mene bilo uzbudljivo, nalik poslu policijskog inspektora koji istražuje monstruozni zločin.
• Govorite o moći – nepostojećeg novca. Šta je to što tu moć drži u životu, ali i čitav taj sistem, mehanizam, koji je običnom svijetu na svim meridijanima poprilična nepoznanica?
– Potrudio sam se da čitaocu koji nije ekonomista približim dokaze koji opravdavaju tvrdnju da novac, kako ga shvata većina ljudi, uopšte ne postoji. Velike banke i investicioni fondovi stvaraju novac ni iz čega, prikazuju ga kao svoje vlasništvo i daju ga na zajam vladama, korporacijama ili građanima. Kada uzme kredit od banke, građanin mora da zna da je jedini stvarni novac koji tu postoji njegov depozit i dio od njegove zarade koji, kao kreditna rata, pripada banci do vremena otplate.
• Zanimljivo je da kao mogućnost navodite da, zapravo, iza te moći novca stoji „velika, pažljivo smišljena iluzija", te da – novac ne postoji...
– To nije mogućnost, već dokazana činjenica. Moderno bankarstvo nije zasnovano na prevari. Ono JESTE prevara. I to ne tvrdim samo ja, već i brojni umniji ljudi koji su se ovim fenomenom bavili mnogo prije mene. U knjizi navodim dovoljno primjera i dokaza za ovu tvrdnju, koja je istinita, iako će mnogima zvučati kao jeretička.
• Vaša knjiga otkriva mnoge tajne, među kojima je i ona o ,,stvaranju novca ni iz čega i prisvajanju tuđih depozita", pa i onu o temeljima američkog bogatstva... Kako to banke čine i na čemu se, zapravo, zasniva američko bogatstvo?
– Dolar kao svjetska valuta je najmoćnije američko oružje. On je jednako ubojit, kao i njen nuklearni arsenal. Istina on to čini na elegantniji način i s odloženim momentom razaranja. Ali, dolar ne kreira („štampa") njena vlada ili predsjednik, već konzorcijum velikih privatnih banaka pod zbunjujućim imenom Federalne rezerve. U Americi se banke vode pod imenom „industrija" čime se stvara privid da one nešto stvaraju, proizvode. Bankarska industrija je najrazvijeniji sektor američke privrede i u njoj se ostvaruje gotovo polovina ukupnih profita. Sve to bogatstvo je kula od karata koja se mnogo puta do sada srušila i pokazala svu svoju bijedu. Zainteresovani čitalac će uočiti da ja ne iznosim tvrdnje zasnovane na nekim predubjeđenjima ili zluradosti, već na osnovu podataka i analiza nastalih upravo u Americi koje su kreirali njeni misleći ljudi.
• Jedna od priča je i ona o tome kako Kina i Amerika grade odnos međusobne zavisnosti... Na čemu se taj odnos bazira?
– U biologiji postoji naziv mutualizam, a označava povezanost dva organizma na način da oba od toga imaju koristi. Odnos Kine i Amerike se može nazvati složenim oblikom ekonomskog mutualizma. Kada sarađuju, obje strane imaju koristi, a kada se sukobljavaju, šteta ne može ostati samo na jednom učesniku sukoba. Odnos ove dvije supersile u dobroj mjeri i sasvim neposredno određuje sudbinu ukupnog čovječanstva. Razumije se i da neposredno utiče na položaj ljudi i na ovim prostorima.
• Razotkrivate i veo tajne o njemačkoj dominaciji Evropom i Dojče banci kao simbolu lažne moći...
– Veoma sam tužan zbog činjenice da Njemačka dominira Evropom u ekonomskom i političkom smislu. Pri tome ne mislim da to rade obični Njemci, koji su vrijedni, strpljivi i kulturni ljudi. Njemačke banke, na čelu sa Dojče bankom, jesu one koje snose odgovornost za posvemašnju pljačku koja se zbila unutar Evropske unije i duboko posvađale njene „zbratimljene narode". Da, Dojče banka je simbol lažne moći i to je utvrđeno nedavnim upozorenjem MMF-a, kada je ona imenovana kao najveća opasnost po svjetski finansijski sistem. Iz unutrašnjih političkih razloga ova je činjenica gurnuta pod tepih, ali slon se ne može dugo skrivati na taj način.
• Šta sve stoji iza misterije i ima li u perspektivi raspleta za mnoge iz naših krajeva koji su podigli kredite u švajcarskim francima?
– Krediti indeksirani u švajcarskim francima su najbolji dokaz za tvrdnju da banke vole da lažu i potkradaju svoje klijente. Nemoguće je ovom prilikom dati šira objašnjenja, to sam uradio u knjizi, ali je neophodno istaći da vlade ni Srbije, ni Crne Gore, nisu spriječile i onemogućile ovu evidentnu pljačku. Na taj način su postale (nevoljni) saučesnici, što nikako ne umanjuje njihovu odgovornost. Ljudi koji su teško oštećeni ovom prevarom bili su jedan od mojih motiva za pisanje ove knjige.
Mila Milosavljević

„Nevidljivi lanci" uz „Dan"

• Vaša knjiga se od danas prodaje uz „Dan". Šta biste poručili našim čitaocima?
– Zahvalan sam na mogućnosti koju mi pruža „Dan" u mojoj želji da ova knjiga bude dostupna njegovim čitaocima. Zahvalnost iskazujem i mom izdavaču „Laguni", koji je veoma profesionalno obavio svoj dio posla. Osjećam izvjesnu neprijatnost u vezi sa cijenom knjige, ali to je bila odluka na koju kao autor nisam imao upliva. Znam samo da visina autorskog honorara nije uticala na formiranje konačne cijene.

„Kako postati milioner za deset minuta"

• Naše čitaoce umnogome će zanimati kako ste istraživali tokom rada na ovoj knjizi, na koje izvore ste se oslanjali u radu na njoj?
– Svijet visokih finansija je oduvijek bio zatvoren za javnost. Njime vlada malobrojna, arogantna i prebogata šačica ljudi. Oni misle da upravljaju svijetom (nekada i negdje im to i uspijeva), ali to vole da čine iz sjenke. Monetarna ekonomija, kao nauka o novcu nema primarni cilj da otkrije istine o novcu, već da ih sakrije i tumači na način koji pogoduje krupnom kapitalu. Stoga se u ekonomskim udžbenicima ne možete obavijestiti o stvarnom stanju. Najobimniji izvori su takozvani „pokajnici", ljudi koji iz tog tajnovitog i zatvorenog kruga izađu. Neki zgađeni zbog surovosti i obima pljačke koju su godinama radili, a drugi pošto su ostali bez posla i bez para. Posebno su korisni bili sajtovi koji pružaju savjete u stilu „kako postati milioner za deset minuta". Oni su brojni, veoma posjećeni i pružaju obilje činjenica koje treba znati pročitati i rastumačiti. Svjetske finansije predstavljaju veoma složen sistem, ali je njegov epicentar (za sada) Amerika i njen Volstrit.

https://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Vijest%20dana&clanak=659783&datum=2018-08-22

среда, 22. август 2018.

Šta o igumanu Savi Janjiću pišu i govore srpski i kosovski mediji?

kossev.info

Šta o igumanu Savi Janjiću pišu i govore srpski i kosovski mediji?

KoSSev

11-14 minutes


Danima državni neprijatelj, antisrbin za deo beogradskih medija i najviših državnih predstavnika i Srpske liste – najveće partije kosovskih Srba, kao što je to bio i u godinama koje su prethodile ratu na Kosovu i bombardovanju SR Jugoslavije od strane tadašnje Miloševićeve vlasti. Sa druge strane, godinama na meti i pojedinih kosovskih medija, političara, funkcionera i aktivista – kao velikosrpski nacionalista i saradnik Miloševićevog režima, i srpskih obaveštajnih službi. Za njih je to iguman manastira Visoki Dečani – arhimandrit Sava Janjić. U vreme kada je sredinom devedesetih upozoravao na predstojeću tragediju, u pokušaju da zaštiti srpski i albanski narod od rata i pravoslavne svetinje na Kosovu i Metohiji od stradanja, zapadni mediji prozvali su ga „Cybermonk". Izveo je ne samo Srpsku pravoslavnu crkvu na Internet u vreme kada srpske državne institucije i diplomatija na njemu nisu bile aktivne i vidljive, već, pored crkvenog sajta, ostavio je i najobimnije svedočanstvo o stradanju srpskog naroda na KiM-u nakon rata kao urednik www.kosovo.net. Za novu zvaničnu Srbiju na udar je došao početkom avgusta nakon što je upozorio javnost na opasnost od tzv. dogovornog incidenta na Severu Kosova kojim bi se de fakto otvorila etnička podela, odnosno, „etničko razgraničenje", „korekcija granica", što su termini koje sada koriste srpski, odnosno kosovski predsednik. Preko medija optužen je za „agenturno delovanje". Prethodno je i Vladika Teodosije uputio apel upravo protiv podele na Kosovu i Metohiji, tražeći zaštitu srpskog naroda i njegovih svetinja od egzodusa i stradanja. Ovi stavovi prate apel Sinoda SPC iz maja ove godine. Arhimandrit danima upozorava na opasnosti od rešenja podele, tvrdeći da je na delu realizacija stare Ćosićeve ideje, uz tekstove njegove knjige o Kosovu iz 2004. Tvrdi i da je „obaveštajno-medijska kampanja javnog blaćenja" navodno dogovorena na sednici Saveta za nacionalnu bezbednost u Beogradu, nakon koje je i optužen za „agenturno delovanje". U nastavku objavljujemo delove pojedinih medijskih izveštaja o igumanu.

Srpska lista u najnovijem saopštenju: „Sava Janjić prestao da bude duhovnik"

Srpska lista imala je seriju saopštenja o igumanu manastira Visoki Dečani, a u najnovijem, jutrošnjem, poručuju da Sava Janjić „frenetično istupa u javnosti protiv svoje države i nastojanja da se problemi na KiM reše kompromisom i dijalogom", da je „prestao da bude duhovnik", već da je „postao učesnik političkog života i sada jadikuje i negoduje zbog toga što se iko usuđuje da kritikuje i opovrgava njegove političke stavove".

Srpska lista ističe i da se Sava Janjić „lukаvo krije izа monаške rize, rаčunаjući dа mu je onа pred jаvnošću nаjsigurniji zаklon od svаkog drugаčijeg mišljenjа i potvrdа dа on tobože ne istupа u svoje ime i zа svoj interes, već dа je pronosilаc nekаkve više istine kojа ne podleže kritici".


Đurić ne očekuje Janjićevo „pokajanje": „Stida i srama nemaju"

Igumana verbalno diskredituje i direktor Kancelarije za KiM, Marko Đurić. Nakon optužbi za „agenturno delovanje", a posle objava Save Janjića na društvenim mrežama, Đurić je kazao da ne očekuje da će se „danas pokajati i izviniti našim ljudima na KiM oni koji su u tuđem interesu javno optuživali sopstvenu državu da planira dogovoreni zločin protiv svog naroda" i „oni koji su planski stvarali strah i širili laži u trenutku koji je za našu stranu politički i bezbednosno osetljiv".

„Ne očekujem, jer oni koji zbog povređenih sujeta, novca ili nečijih političkih interesa i naloga, nad tuđim nasiljima ćute, a svojoj državi avansno isporučuju Lazareve kletve, stida i srama nemaju," saopštio je Đurić.

Informer: Sava Janjić često direktno radio u korist srpskih neprijatelja i lažne Tačijeve države

„Iguman manastira Visoki Dečani Sava Janjić, koji se danas predstavlja kao jedan od poslednjih zaštitnika srpskih interesa na Kosovu i Metohiji, za protekle dve decenije često je direktno radio u korist srpskih neprijatelja i lažne Tačijeve države" – piše u  današnjem izdanju tabloida Informer koji je objavio niz tekstova o igumanu Visokih Dečana.

Savi Janjiću „samo NATO, Haradinaj, Tači i Čeku nisu krivi pošto su mu najbolji drugari"

Dan ranije Informer je izvestio:

„Bezobrazluk oca Save Janjića nema kraja! Za sve su mu krivi isključivo Srbi, od započinjanja rata na Kosovu do stvaranja Velike Albanije. Samo mu NATO, Ramuš Haradinaj, Hašim Tači i Agim Čeku nisu krivi, pošto su igumanu manastira Visoki Dečani oni očigledno najbolji drugari! Otac Sava otišao je najdalje do sada u svom bezobrazluku! Velika Albanija je, kako on tvrdi, ideja Dobrice Ćosića."

Pink: Janjić salutirao Čekuu i KBS-u u manastiru Dečani

„I dok zvanični Beograd čini sve da se reši kosovsko pitanje opozicija nastavlja sa napadima, kojem se pridružuju pojedine nevladine organizacije, ali i mediji. Kritike stižu ponovo i od igumana Save Janjića koji je napao i Dobricu Ćosića i njegovu ideju o razgraničenju, a koju je akademik zagovarao još u vremenima kada je upravo Janjić salutirao Agimu Čekuu i Kosovskim snagama bezbednosti u manastiru Dečani" – izvestila je takođe juče televizija Pink u udarnim terminima svojih nacionalnih dnevnika. 

„Radio u interesu CIA i protiv Srba"

Kurir je ranije objavio tekst sa naslovom :"ŠOKANTNO! INTERVJU DŽON BOSNIĆ NOVINAR I SRBIN IZ KANADE: Sava Janjić je radio u interesu CIA, a protiv Srba".

Večernje novosti: „Razgraničenje i američke veze"

I renomirani beogradski list Večernje novosti nekoliko dana ranije izvestio je o arhimandritu.

Njujork Tajms o Janjiću 1998. godine

„Elokventni sveštenik Srpske pravoslavne crkve na Kosovu, otac Sava Janjić, rekao je u intervjuu da smatra da pristup Ričarda Holbruka, koji je angažovan u sve intenzivnijim pregovorima sa gospodinom Miloševićem dok NATO pojačava svoju pretnju vazdušnim udarima – 'podstiče režim'. 'Za dobro rešenje potrebno je da imate sve predstavnike na srpskoj strani, ali se samo pita Milošević', rekao je on" – pisao je  Njujork Tajms 1998., u tekstu na koji se pozivaju Večernje novosti.

„Poznat po tajnovitim ali čvrstim vezama sa Amerikancima, otac Sava se još 1998. zalagao za to da Slobodan Milošević, Ratko Mladić i Radovan Karadžić budu izručeni Haškom tribunalu. Tako je u razgovoru za Njujork Tajms godinu dana pre izbijanja ratnog požara na KiM izjavio: 'Kada bih video Miloševića u Hagu bio bi srećan. Kada bi u Hag otišli i Mladić i Karadžić to bi bio samo početak' – otvoreno je priznao Sava Janjić. Ovakvi pogledi duhovnika mogu u mnogome da objasne njegove sadašnje pozicije u vezi sa rešavanjem kosovskog rebusa," pisale su Večernje.

A šta pišu u Prištini?

Sava Janjić je i u fokusu kosovskih medija bio više puta. U najnovijim natpisima sa Kosova koji su prethodili negativnoj medijskoj kampanji iz Beograda, arhimandrit je optuživan za „blagosiljanje Arkana" i pokazivanje „starog lica SPC" i „podržavatelja Miloševićevog režima".

Njujork Tajms o Savi Janjiću 2003: Srpskom svešteniku nezavisnog uma sa Kosova sada ne veruje niko

Ovako je Njujork Tajms pisao o Savi Janjiću pre 15 godina:

„Kada je otac Sava Janjic tokom devedesetih istupio preko ranga srpske pravoslavne crkve kako bi osudio ofanzivu Srbije na albanski narod na Kosovu, njegovi sunarodnici su ga proglasili za izdajnika kojeg plaća Centralna obaveštajna agencija.

Sada je optužen za širenje srpske nacionalističke propagande koja je potpirivala deceniju ratova na Balkanu. Značajne ličnosti među kosovskim Albancima sumnjaju da on radi za srpske obaveštajne službe.

Za međunarodne zvaničnike, koji upravljaju ovom južnom srpskom pokrajinom od kada je NATO 1999. godine proterao snage Slobodana Miloševića, otac Sava je branilac nekooperativnog cepidlačenja koje karakteriše odnos Beograda prema njima.

Ali sa tačke gledišta ovog igumana, jedina stvar koja se promenila je prijemčivost spoljnog sveta na poruku koju šalje iz izolovanog Dečanskog manastira iz 14. veka."

Ceo tekst pročitajte OVDE

RTK: Janjić „blagosiljao Arkana"

„Prema podacima potvrđenim u međunarodnim izvorima, predstavnici nekoliko ambasada sutra će otići u Dečane da čuju primedbe Save Janjića, koji je još jednom pokazao staro lice Srpske pravoslavne crkve. RTK je obezbedila video, u kojem se vidi kako Janjić u centru Prištine blagosilja srpskog kriminalca iz tri rata bivše Jugoslavije Željka Ražnatovića, poznatijeg kao Arkana. Poznato je da Srpska crkva ima veliki uticaj na srpsku politiku," pisao je RTK, a prenosili ostali prištinski mediji.

Službenik kosovske vlade: Janjića proglasiti personom non grata

Zbog svog stava o tome da Kosovo ne bi trebalo da bude primljeno u UNESCO iz Prištine su stizali i zahtevi da se Janjić na Kosovu proglasi personom non grata.

Tešeši: Janjić krijumčario mašine za mužu krava, sveće, deterdžent i svinje

Portal „Tešeši" je optužio igumana i dvojicu monaha manastira Visoki Dečani da su učestvovali u krijumčarenju robe iz centralne Srbije na Kosovo. Ovaj portal je u svom tekstu, koji su preneli i drugi kosovski mediji – naveo da su „zaposleni Save Janjića posvećeni krijumčarenju", dok je on „angažovan u akciji sprečavanja da Kosovo bude član u UNESCO-u."

Tešeši je tada objavio i navodne dokumente koji „dokazuju" da su dvojica monaha manastira Visoki Dečani „prokrijumčarili devet mašina za mužu krava, značajnu količinu sveća, deterdžent i svinje."

„Kriminalac"

„Savo Janjiću – ne varaj, ti si kriminalac!" – takođe je bio jedan od natpisa u kosovskim medijima.

Arhimandrit Sava Janjić u manastiru Visoki Dečani boravi još od 1994. godine. Uživa ugled ne samo pravoslavnih vernika. Zbog svog obrazovanja, umerenosti i skromnosti, značajan ugled uživa i u međunarodnoj zajednici, uključujući i najviše diplomatske međunarodne predstavnike koji su se bavili pitanjem Kosova.

Manastir Visoki Dečani je postao nezaobilazno mesto hodočašća, ne samo za pravoslavne hrišćanske vernike, već i nezaobilazno mesto posete onih koji dolaze na Kosovo širom sveta.

Manastir koji se nalazi pod zaštitom UNESCO-a od 2005. godine, posle rata bio je meta četiri oružana napada i pokušaja terorističkog napada.


Nasuprot natpisima u tabloidima, brojni su oni koji su stali u odbranu oca Save Janjića. Pored srpskih intelektualaca, vernika, javnih ličnosti Srbije i međunarodnih predstavnika, u jednoj od najnovijih poruka podrške autorskim tekstom oglasio se protojerej-stavrofor Velibor Džomić u ime Mitropolije crnogorsko-primorske.

„Blago režimu kome je najveći protivnik dečanski iguman, a najmanja briga četiri srpske babe – monahinje u Đakovici!.. Uz dužno poštovanje, ali teško mogu da sebi objasnim gde se nalazimo kad je došlo vreme da je Kancelarija za KiM strateški važnija od Visokih Dečana, a da je za KiM referentniji direktor Kancelarije od dečanskog igumana."

„Nije bilo davno kad su se neki od današnjih hajkača trkmili da se slikaju sa Vladikom Teodosijem i sa našim sveštenstvom, monaštvom i vernicima – sa tim najvećim junacima naših dana – po srpskim crkvama i manastirima na Kosovu i Metohiji. Kad god su doneli kakvu pomoć našim Svetinjama i narodu na Kosovu i Metohiji nisu mogli da uteknu kamermanima koje su sa sobom vodili. A sad, kad je rečena reč iz dečanskog igumanskog trona, dečanski iguman je agentura CIA-e! Ili koga već! Pa još i da radi za nezavisno Kosovo! E, pa neće baš biti tako!" – poručio je sveštenik Džomić.

Comments

comments

 


Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

понедељак, 20. август 2018.

КАМП НА ЗЛАТИБОРУ ЗАТВОРЕН: А у ФБиХ, Црној Гори, Косову…

kremlin.rs

КАМП НА ЗЛАТИБОРУ ЗАТВОРЕН: А у ФБиХ, Црној Гори, Косову…

3 minutes


У региону постоје слични и радикалнији кампови од омладинско-патриотског на Златибору који је затворен, и то посебно у Федерацији БиХ, на Косову и у Црној Гори.

То је саопштио Београдски Центар за безбедност, истраге и одбрану (ДБА).

Центар је саопштио да у БиХ постоји више од 70 „ер софт" клубова, где активно тренира више од 1.000 људи, а да је готово половина млађа од 18 година и наводе да се „ер софт" оружје лако може заменити правим.

Како се наводи, ови клубови редовно одржавају и кампове за обуку, а велики новац као донације добијају од Саудијске Арабије, преноси лист „Блиц" и додаје да су познати „Ратна зона" на Игману, где се често окупљају и бивши борци такозване Армије БиХ.

Такође, наводи се да је једна од познатијих и група „Црна муња" у Цазинској крајини, који у својим видео снимцима често позивају на нови рат против Срба.

У БиХ је позната и група „Аскери" која обучава децу, а како објашњава ДБА, реч је о вехабијама који уче децу војним вештинама и та група је сврстана у ред екстремних група у БиХ.

Један од оснивача и члан Управног Одбора те групе је Насер Орић.

Кампови за обуку терориста још увек постоје на Косову и то је јавна тајна, а има их чак пет и у њима су раније били обучавани терористи ОВК, а данас припадници такозване „Исламске државе".

Према последњим информацијама, за ту терористичку групу се бори око 400 припадника са Косова.

Центар истиче да је око 100 албанских породица приступило овом покрету, а у сваком тренутку у камповима борави и 60 деце млађе од 17 година уз пристанак родитеља.

Корак даље отишла је Црна Гора, јер се тамо сваке године организује „Летњи војни камп за младе", који траје 15 дана, пише ДБА и додаје да је ове године било 45 средњошколаца из Црне Горе и пет из Македоније, као и да је организатор кампа Министарство Одбране Црне Горе.

ДБА истиче да кампови за војну обуку треба да постоје и у Србији, али да буду под контролом државе која ће направити добар програм само са једним циљем – приближавање војске омладини.

„Омладина би у оквиру тих кампова била упозната са основном војном обуком и војничким животом, и на тај начин би полазници били заинтересовани за могуће професионално бављење војничким позивом, који би требало да буде узвишени чин свакога ко се одлучи да служи својој држави", наводи ДБА.

Извор: Танјуг

БОНУС ВИДЕО

Вучић игра кошарку у Новом Пазару

 

Nije problem kamp, već organizator

rtcg.me

Nije problem kamp, već organizator

rtcg.me

5-6 minutes


RADIĆ ISTAKAO

Prethodnih dana javnu scenu u regionu uzdrmala je informacija o "omladinsko-patriotskom kampu" na Zlatiboru, koji je policija Srbije prije četiri dana zatvorila. Policija je ušla u kamp na Zlatiboru gdje su, kako prenose mediji, zatekli mladi, uglavnom tinejdžere, u vojnim uniformama koji su učili razne vojne vještine i baratali replikama oružjem.

293505

Foto: Anadolija

Ministar unutrašnjih poslova Srbije Nebojša Stefanović objasnio da je dao nalog za raspuštanje kampa zbog moguće zloupotrebe djece i uznemirenja javnosti.

Vojni analitičar Aleksandar Radić kaže da nije protiv organizovane obuke maloljetnika za neke aktivnosti koje mogu da budu od koristi društvu, ali samo ako se radi o projektu koj i organizuje države ili se pak odvija pod njenom kontrolom. Komentarišući slučaj vojnog kampa na Zlatiboru, Radić kaže da kampovi nijesu tabu tema, da ih ima svuda u svijetu, ali da se mora znati o kakvom se kampu radi i ko je organizator.

"Zapadna društva, koja su nama uzor, imaju visok stepen militarizacije, recimo u Americi motivišu ljude za službu u vojsci, odlaze na kampove, prođu obuke… Dakle, nije to tabu tema, ali je problem ko ih organizuje. Jedini prihvatljiv način bilo kog oblika obuke koja podsjeća na vojnu, može da bude isključivo pod okriljem države, odnosno u njenoj organizaciji. Tako se, recimo radi u vašoj državi. U Crnoj Gori imate vojni kamp za mlade koje organizuje Ministarstvo odbrane. Na Zlatiboru je jedna privatna organizacija osnovala kamp koji možda ukazuje na veze sa ruskim faktorom", kazao je Radić Dnevnim novinama.

Prema Radićevim riječima, nema dovoljno elemenata na osnovu kojih bi se moglo reći da je kamp na Zlatiboru podržala ruska država, ali još važnije od toga ko je organizator jeste činjenica da organizacija koja stoji iz kampa na Zlatiboru nije imala odobrenje države Srbije.

"To je ono što je sporno. Pri tom, ne vjerujem da je svrha kampa bila nešto što bi bio pandan za terorizam, ne vjerujem da je riječ o stvaranju budućih terorista, ali u svakom slučaju riječ je o neprihvatljivom propagandnom djelovanju na našem prostoru", kazao je Radić.

Beogradski vojni analitičar smatra da su mladi koji su obučavani u kampu na Zlatiboru imali odobrenje roditelja, te da nijedan roditelj neće poslati svoje dijete negdje, ako i sam u to ne vjeruje.

"Riječ je vjerovatno o ljudima koji smatraju da je obuka u duhu patriotizma. Oni su uvjereni da je za njihovu djecu dobro da provedu ljeto radeći neke aktivnosti koje mogu da budu korisne. I to im niko ne može zabraniti. Ovdje se radi o odgovornosti države koja mora da kontroliše svako organizovanje i obučavanje vojnim vještinama. To može samo država da radi", kazao je Radić.

Za tog vojnog analitičara slučaj kampa na Zlatiboru pokazao je da nije bilo bezbjednosne preventive, te da je to posao bezbjednosnih struktura.

 

петак, 17. август 2018.

Albanci iz Bujanovca i Preševa tražili podršku SAD

rtcg.me

Albanci iz Bujanovca i Preševa tražili podršku SAD

rtcg.me

4-5 minutes


[ Objavio: O.Z. ]

BRISELSKI DIJALOG

Politički predstavnici Albanaca iz Bujanovca i Preševa danas su u Preševu odvojeno razgovarali sa predstavnikom Ambasade SAD o lošem položaju Albanaca koji žive u tri opštine na jugu Srbije i predstavili svoj stav o potrebi da se u dijalogu Beograda i Prištine razgovara i o njihovim problemima.

293017

Foto: vesti-online.com

Sastanke sa drugim sekretarom ambasade SAD Adamom Šikom imali su predsjednik opštine Bujanovac Šaip Kamberi i predsjednik Demokratske partije Albanaca (DPA) Ragmi Mustafa, prenosi Beta.

Kamberi je rekao da je jedna od tema sastanka bila i "stagnacija u integraciji Albanaca u državne institucije", kao i nedostatak političke volje ove i svih prethodnih Vlada Srbije za rješavanje problema u "preševskoj dolini" koji se tiču svakodnevnog života građana.

"Zvanični Beograd je dokazao i nastavio da dokazuje da Albance u preševskoj dolini tretira kao nepoželjan element", kazao je Kamberi, a navodi se u saopštenju kabineta predsjednika opštine.

On je dodao i da "žitelji preševske doline ne mogu da prihvate status građana drugog reda u Srbiji" i da zbog toga očekuje da se i o njihovim problemima razgovara tokom Briselskog dijaloga.

 

четвртак, 16. август 2018.

Не сме се заборавити – Вучић се обавезао да потпише признање

stanjestvari.com

Не сме се заборавити – Вучић се обавезао да потпише признање – Стање ствари

7-8 minutes


У контексту оваквих политичких вратоломија, ко шта може да верује Вучићу? Када кроз сито прођу све његове смутње и обмане, остаје само његова обавеза, лична обавеза, да потпише правни акт о признању Косова. За то никога није питао, нити тражио сагласност од било кога, па није лепо да у то уваљује цео народ и државу

Слободан Самарџић

Највиши званичници Србије, Вучић и Дачић, убацили су у јавни оптицај две теме око којих се заподенула жива јавна расправа. Најпре је Дачић обновио идеју о подели Косова и Метохије, а потом је Вучић ову тему обогатио идејом о „разграничењу Срба и Албанаца". То траје већ три недеље а да није јасно шта ови аутори мисле под својим идејама.

Разуме се, ни Вучић ни Дачић не мисле озбиљно, јер би, ваљда, овако креативне и прекретне идеје изложили после озбиљних анализа које би требало да гарантују њихову минималну одрживост. Али, то се од њих не може очекивати имајући у виду њихову досадашњу импровизаторску политику генерално гледано, а посебно у вези Косова и Метохије. Ако имамо у виду двојицу људи који су априла 2013. отишли у Брисел као грлом у јагоде и тамо потписали судбински документ о повлачењу Србије са Косова и Метохије, а врло брзо потом, јануара 2014, на почетку приступних преговора са ЕУ, без поговора преузели обавезу да de iure признају Косово, онда се може реално претпоставити да је скорашња прича о подели и разграничењу најобичнија димна завеса.

Занимљиво је да се ова јавна прича распреда у периоду између два састанка Вучића и Тачија (18. јули и почетак септембра) који су посвећени већ написаном правном документу о признању. Узгред, ово је време када се цела ЕУ, не рачунајући вратаре, одмара, тако да су наши политички прваци овај временски вакуум искористили за своје унутрашње демагошке активности. Потребно је, наиме, уверити људе, а то су ти неверни Срби, да борба за Косово још траје и да захваљујући надљудским напорима наших главешина – када се цела ЕУ одмара – ипак постоји нека шанса. Ако се погледа стање ствари, та шанса реално не постоји, не само зато што нико из западног света није дао ни најмањи повод да се о нечем другом размишља, него још више зато што су српски самодршци максимално утирали бесповратну стазу према правном признању Косова. Пошто је до циља остало још само неколико месеци, и пошто наше главешине виде да народ није убеђен у стратешку генијалност признања, њима остаје још само по нека реторичка превара. Последње две су подела и/или разграничење.

Сведоци смо процеса распада Вучићеве оптималне комбинације – временске коинциденције признања (потписивање правног документа) и обесвешћивања Срба. Сада те две динамике иду једна контра друге. Ова прва – време потписивања – иде својим током, а она друга – отупљивање Срба – топи се. Последњих месеци у овој другој динамици приметна је промена. Подигла се Црква, у коју народ још једино има поверења. Потом, што је секундарно али не и за запостављање, већи део опозиције, који обухвата широк програмско-идеолошки спектар, јавно не прихвата Вучићеву политику признања. Режим је одмах показао радикалну нетрпељивост према обе опонирајуће појаве не бирајући речи за црквене великодостојнике, а још мање за опозицију. Колико је главешинска прича о подели и разграничењу утемељена у политичкој стварности, види се и по томе што се сада ова два опонента заједно оптужују за саботажу велике стратегије и њен „могући" неуспех.

Режиму у његовом ношењу са покренутом српском јавношћу одмаже и почетно колебљива руска подршка косовској политици. Недавно саопштење представника Думе и Јединствене Русије, у којем се изричито каже да никакав споразум са албанским сепаратистима не треба потписати, није пренео ни један писани или електронски, јавни или приватни, медиј у Србији, али не треба сумњати да су српски званичници то сазнали. Такође, Марија Захарова је по доласку у Србију јасно рекла да Русија не подржава било какво разграничење са Албанцима, премда ће поштовати сваку одлуку Владе. За став власти Србије према овој поруци карактеристично је прећуткивање првог дела поруке, а истицање другог, почев од РТС-а и Политике па надаље.

Пошто се комплетна косовска политика Вучића и његових влада заснива на слици стања коју треба натурити јавности, није чудно што челник ове политике губи конце – оне једине које је држао – и постаје готово неуротичан. Од када је (новембра прошле године) био принуђен да српској јавности отворено саопшти да мора да се потпише правно обавезујући документ о признању Косова, он је убеђујући људе да је то најбоље за Србију из дана у дан упадао у ноторне противречности. Ево неких  примера:

  • То, наводно, није документ о признању, него о „свеобухватној нормализацији односа", премда, сам тврди, јесте међународни споразум.
  • Ако се не потпише, сви ће се Срби иселити са Косова и Метохије, а ако се потпише, имаће свакојаке гаранције опстанка.
  • Србија на Косову нема више ништа, а нешто ће добити тек када се документ потпише, тј. призна Косово.
  • Треба расписати референдум о политички утврђеном решењу („компромису"); с друге стране, шеф државе ће преузети историјску одговорност и сам обавити посао и поред тога што се огромна већина друштва по анкетама не слаже са предајом.
  • Све више омаловажава уставни статус Косова и Метохије иако се на том Уставу заклео; оспорава важност Резолуције СБ УН 1244; уместо ова два важећа правна документа, држи се Првог бриселског споразума као Светог писма.
  • Критикује претходне владе да су све предали косметским Албанцима, а сам је наставио такву политику и, истини за вољу, предао Албанцима много више него влада демократа (2008-2012);
  • У влади демократа, социјалисти су били други по јачини коалициони чинилац, исто као у владама Вучићевих напредњака од 2012. до данас; управо социјалисти чине континуитет политике постепене предаје Косова од 2008. године до данас, али број један као да то не види.
  • Када је пре неки дан први пут рекао да је решење у разграничењу, изјавио је уз то да је то његова стара, изворна идеја; чињеница је да је раније имао сасвим друге идеје а да „разграничење" није никада раније поменуо. Итд.

У контексту оваквих политичких вратоломија, ко шта може да верује Вучићу? Када кроз сито прођу све његове смутње и обмане, остаје само његова обавеза, лична обавеза, да потпише правни акт о признању Косова. За то никога није питао, нити тражио сагласност од било кога, па није лепо да у то уваљује цео народ и државу. А пошто је решио да нас све укључи у круг тешких последица његових личних одлука, преостаје му само да нас у свом личном магновењу и даље мрцвари са својим преварантским идејама. Изгледа да тотални распад његове унутрашње логике резоновања има и неки самосвесни рефлекс. Његова унутрашња неуроза испада као једина логична ствар. На то једноставно не треба реаговати, а најмање беневолентном расправом о идејама изгубљеног вође.

Наcлов и опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 15. 8. 2018)

 

уторак, 14. август 2018.

Tim Džuda: Koga će poslušati Tači i Vučić?

rtklive.com

Tim Džuda: Koga će poslušati Tači i Vučić?

• RTK

2 minutes


ljami.net

Novinar i poznavalac prilika na Zapadnom Balkanu Tim Džuda uključio se u raspravu o mogućnosti razmene teritorija između Kosova i Srbije.

Džuda je u postu na Tviteru potencirao činjenicu da je nemačka kancelarka Angela Merkel kategorički protiv razmenu teritorija između Kosova i Srbije.

"Merkel je kategorički protiv razmene teritorija između Srbije i Kosova. Dok je Trampova administracija izgleda ohrabrila Vučića i Tačija da razgovaraju o ovom pitanju, bilo bi zanimljivo videti šta će učiniti za sada. Koga će poslušati?", piše Džuda.

Inače o ovome je takođe pisao i analitičar Danijel Server, koji kaže da podržava stav nemačke kancelarke.

Dan ranije Merkel je rekla da nisu moguće promene granica u zemljama zapadnog Balkana.

Ovi komentari su došli posle sastanka sa premijerom Bosne, Denisom Zvizdićem sa kojim je razgovarala o dešavanjima u regionu.

"Mi smo složili o tri pitanja, koja su iznad svega: prvo pitanje teritorijalna celovitost svih zemalja zapadnog Balkana. To treba da ponavljamo, jer uvek postoji pokušaj da se razgovara o granicama. Mi ne možemo to učiniti. Od toga zavisi i evropska budućnost svih zemalja zapadnog Balkana. A Bosna i Hercegovina pretenduje na status zemlje kandidata za članstvo", istakla je Merkel.


 

понедељак, 13. август 2018.

Ковић: Није реч само о Космету, већ о голом опстанку Србије

in4s.net

Ковић: Није реч само о Космету, већ о голом опстанку Србије

ИН4С

5-6 minutes


Фото: Игор Павићевић

Аутор: Милош Ковић

Упозорења из Поруке Светог Архијерејског сабора Српске православне цркве о Косову и Метохији и Апела за одбрану Косова и Метохије сасвим су се обистинила. Председник републике Александар Вучић и министри у влади Ане Брнабић погазиће дату реч. Они су се, над Уставом и Мирослављевим јеванђељем, заклели да ће чувати „сувереност и целину територије републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део", да ће штитити „Устав и законе", „мир и благостање свих грађана Републике Србије". Брзо су, међутим, објавили да су спремни да са „Косовом" потпишу „споразум о свеобухватној нормализацији односа" и да му, „под одређеним условима" дају столицу у Уједињеним нацијама. Данас су коначно обзнанили да су спремни и на размену територија, по начелу „наше за наше". Судећи по незваничним вестима, у састав „Косова" и сутрашње Велике Албаније ући ће цела Метохија, највећи део Косова, са изузетком четири општине на северу и, у остатку Србије, делови или целе општине Прешево, можда Бујановац и Медвеђа.

Разлози које председник и његови сарадници наводе за своје погубне потезе у непомирљивом су сукобу са логиком, разумом и искуством. Они кажу да са Албанцима морамо да се разграничимо по етничком принципу, у име наше будућности у Европској унији, али основно начело ЕУ је управо отвореност унутрашњих граница. Ако је већ реч о етничком начелу, зашто нигде не помињу етнички хомогене српске општине у косовском Поморављу? Председник и сарадници би да, како кажу, због „будућности наше деце" предају нашу децу из Грачанице, Гораждевца, Ораховца, Велике Хоче, Ранилуга на милост и немилост људима оптуженим за ратне злочине и трговину људским органима. Они изјављују да ће демографско опадање Србије да зауставе тако што ће препустити преко 70.000 Срба Великој Албанији. При томе, упорно прећуткују демографско опадање Албанаца на Косову и нарочито у Албанији. У име регионалне стабилности, они омогућавају стварање Велике Албаније, која већ разједа Македонију и Црну Гору, и на чијем ће се јеловнику брзо наћи и Грчка.

Српске власти крше Устав, распарчавају територију наше земље, угрожавају животе и имовину грађана. Овде није реч о Косову и Метохији, него о голом опстанку Србије. Хоће ли се албански шовинисти и НАТО задовољити добијеним? Јесу ли се суседи задовољили деловима Пољске отетим 1772, да ли су се Немци 1938. и 1939. задржали у чешким Судетима? Колико пута нам је јавно речено да је Ниш следећи циљ и да је стварање Велике Албаније само питање времена? У Старој Рашкој у току је албанизација муслиманског становништва. Шта ће бити са Војводином? Каква ће бити судбина Републике Српске? Шта ће се догодити са Пећком патријаршијом, Високим Дечанима, Грачаницом, Богородицом Љевишком и свим осталим светињама јужно од Ибра у рукама оних који систематски уништавају сваки траг постојања српског народа?

Реч је, дакле, о намери да се одрекнемо себе и да заборавимо кључне поруке своје историје. Косово јесте српски Јерусалим. За Србе је историја вековима била култно предање о Светосавском и Косовском завету, о подвигу и издаји, о одрицању од Завета и казни која сустиже цео српски род. У дугим историјским сећањима Срба мотив издаје има важно, можда и кључно место. Она се не заборавља. Српски писци су националну историју вековима тумачили у старозаветном кључу, али је новозаветна суштина Косовског завета одредила Лазару и Вуку, по угледу на  Христа и Јуду, јасно одређене, непроменљиве улоге.

Јавно изречена намера српских властодржаца да се одрекну Косова и Метохије је, дакле, незаконита, нелогична, неморална и неисторијска. Они су се оглушили о савете целокупне стручне јавности и упустили у отворен напад на Српску православну цркву. Усред медијске харанге против Цркве, Патријарх српски г. Иринеј мирно је потврдио њену одлучност „да се одбрани Устав Републике Србије и сачува јужна српска покрајина Косово и Метохија". Свештенство и народ Епархије шабачке су, писмом објављеним на Илиндан, подсетили јавност на то да је Српска црква, на основу канонског права и светоотачког учења, због неупоредиво мањих разлога, у Конкордатској кризи 1937, умела да искључи из црквене заједнице и прокуне и министре и народне посланике.

Друштво је, како се види, спремно на отпор. Оно је већ подстакло стварање највећег опозиционог блока на политичкој сцени, решеног да одбрани Устав и Резолуцију 1244 УН о Косову и Метохији. НАТО не одлучује о томе да ли ћемо бити најгори нараштај у српској историји и хоћемо ли на себе примити Кнежеву клетву. Узалуд бежимо од слободе и одговорности. Одлука остаје само на нама. Тако је, уосталом одувек било. Од 1389. до дана данашњег.

Извор: Политика

 

недеља, 12. август 2018.

Levica u SAD: Slučaj Aleksandrie Okasio-Kortez

noviplamen.net

Levica u SAD: Slučaj Aleksandrie Okasio-Kortez

VELIZAR MIRČOV

15-19 minutes


07/08/2018

Na preliminarnim unutarstranačkim izborima za kandidata Demokratske partije za Kongres, u 14. kongresnom distriktu u državi Njujork, koji su održani 26. juna 2018. godine, Aleksandria Okasio-Kortez pobedila je sadašnjeg kongresmena Džozefa Kraulija. Ova pobeda je veoma važna, kako u simboličkom, tako i u realnom smislu, za rast levice u SAD. Okasio-Kortez samu sebe definiše kao demokratsku socijalistkinju, i bila je podržana na preliminarnim izborima od strane političke organizacije Demokratski socijalisti Amerike. Sa druge strane, njen rival, kongresmen Krauli, proveo je devetnaest godina kao demokratski kongresmen u Predstavničkom domu (donjem domu) Kongresa SAD, i na ovim izborima je imao punu podršku establišmenta Demokratske partije i korporativnih donatora. Krauli je, štaviše, u javnosti viđen kao osoba koja ima najveću šansu da zameni Nensi Pelosi na mestu lidera demokrata u Predstavničkom domu. Iako je Krauli potrošio deset puta više novca na svoju kampanju u odnosu na sumu koju je potrošila Okasio-Kortez, ona je uspela da, putem intenzivne kampanje na terenu i entuzijastičnog rada mnogih volontera, motiviše glasače da izađu na preliminarne izbore i glasaju za nju (veliki broj njih i po prvi put). Inače, izlaznost na preliminarnim izborima za demokratskog kongresnog kanditata u tom distrktu je tradicionalno veoma mala, i to nije slučajnost, već je deo strategije Demokratske partije da ograniči mogućnost kandidatima koji nisu deo establišmenta partije da postanu kandidati za kongres.

Ko je Aleksandria Okasio-Kortez? Rođena je u Bronksu, četvrti Njujorka u kojoj je i osvojila demokratsku kandidaturu. Njeni roditelji su latinoamerikanci, a majka joj je rođena u Porto Riku. Na Univerzitetu u Bostonu diplomirala je međunarodne odnose i ekonomiju, a tokom predsedničke kampanje 2016. godine radila je unutar kampanje Berni Sandersa. U ideološkom smislu, Okasio-Kortez ne donosi ništa suštinski novo u odnosu na senatora Sandersa, odnosno njene vrednosti i ideje nisu više levo nego što su to bile Sandersove tokom predsedničke kampanje. Ali, ona donosi nešto potpuno novo na simboličkom planu. Sanders je bio ismevan od strane republikanaca i drugih konzervativaca, a od strane ustoličenih lidera Demokratske stranke odbacivan, kao neko ko daje nerealna i nedostižna obećanja.  Međutim, po svojim karakteristikama, Sanders je predstavljao klasičnu sliku američke politike – on je beli, stariji, heteroseksualni muškarac, koji se na televiziji obraća masi ljutitim i snažnim glasom, pričajući o tome kako država ne brine o svojim građanima i kako su obični ljudi zaboravljeni od strane sistema. Upravo te njegove karakteristike predstavljale su prepreku konzervativnim političarima i medijima da ga prikažu kao neprijatelja koji želi da uništi Ameriku i kapitalistički sistem. Njegova poruka naišla je na plodno tle kod mnogih belih konzervativnih glasača koji su u prethodnih par decenija doživeli ekonomsko nazadovanje. Sa druge strane, Aleksandria Okasio-Kortez, na simboličnom nivou, predstavlja sve ono čega se konzervativci u Americi plaše: ona je mlada žena, nije udata, njena seksualna orijentacija nije poznata, i najvažnije, latinoameričkog je porekla. Sve ove karakteristike dovoljne su da unesu strah u kosti rasističkim i mizoginičnim belim konzervativcima.

Odmah pošto je Okasio-Kortez osvojila kandidaturu za izbore za kongresno mesto, ultrakonzervativna TV mreža Fox News započela je sa temeljnom i nemilosrdnom kampanjom protiv nje. U roku od nešto više od mesec dana od završetka preliminarnih izbora, Fox News je emitovao preko 120 segmenata u kojima su njihovi novinari i politički komentatori napadali Okasio-Kortez na sve moguće načine. I drugi konzervativni i ultranacionalistički mediji, komentatori i političari, odmah su se priključili prljavijoj kampanji. Medijska histerija je sasvim razumljiva imajući u vidu da ukoliko Okasio-Kortez pobedi na izborima republikanca i postane članica donjeg doma američkog parlamenta, bila bi jedina članica tog tela koja sebe identifikuje kao zastupnika demokratskog socijalizma (da ne bude zabune, Berni Sanders, takođe samoproklanovani demokratski socijalista, član je američkog Senata, tj. gornjeg doma američkog parlamenta).

Ako se uzme u obzir da Predstavnički dom ima 435 članova, glas jedne osobe ni na koji način ne bi mogao da uzdrma balans moći, pogotovo što bi na tim izborima, u datom kongresnom distriktu, najverovatnije pobedio predstavnik demokrata, čak i da se ona nije kandidovala na izborima. Međutim, reakcija od strane samih demokrata bila je dvostruka. Oni koji su podržavali kandidaturu Berni Sandersa bili su oduševljeni pobedom Okasio-Kortez na preliminarnim izborima. Čak su i neki od najuticajnijih simpatizera Demokratske stranke u korporativnim medijima dočekali ovu pobedu sa oduševljenjem, pa je Okasio-Kortez, odmah posle izbora, bila gost u nekim od najgledanijih političkih emisija, ali i drugih popularnih emisija gde je često dočekana sa aplauzima i oduševljenjem publike, ali i voditelja. Sa druge strane, ogromna većina demokrata u oba doma američkog parlamenta bila je vrlo rezervisana prema ovoj pobedi. Sličan stav imaju i korporativni donatori Demokratske partije. Zalaganje za uspostavljanje širokih mera socijalne zaštite, ograničavanje moći korporacija i ukidanje „zvanične korupcije" (preko lobiranja i donacija političkim kampanjama), duboko je uzdrmalo vrh te partije i njihove korporativne partnere. Lideri Demokratske partije, kao što su Čak Šumer, Nensi Pelosi i Hilari Klinton, prestravljeni su mogućnošću da izgube korporativni novac, koji ih drži na vlasti i omogućava im da se enormno bogate. Bez svog tog novca za političke kampanje, američki glasači brzo bi uvideli da korporativno krilo demokrata nema šta da im ponudi (osim nekih mrvica poput „Obamakera"). Korporativne demokrate samo novac spašava od sudbine da njihovi glasači uvide da je „carevo novo odelo", ustvari, veliki skup praznih i neispunjenih obećanja.

Na ovom mestu, važno je da ispitamo kakva je zaista ideološka pozicija Aleksandrie Okasio-Kortez.

Iako ona sebe definiše, kao što je pre nje to radio Berni Sanders, kao zastupnika demokratskog socijalizma, bilo bi potpuno promašeno takvu poziciju definisati kao antikapitalističku. Na njenoj zvaničnoj internet stranici može se videti da je izdvojila četrnaest glavnih problema, tema i predloga praktične politike za njihovo rešavanje:

1) Proširenje Medikera – jedan od dva glavna američka sistem zdravstvenog osiguranja – tako da obuhvata sve građane i građanke;

2) Federelno osiguranje zaposlenja, koje bi uključivalo osiguravanje zaposlenja za svaku osobu voljnu da radi, povećanje minimalne plate na 15 dolara na sat, besplatnu edukaciju za konkretne poslove, plaćeno bolovanje i dr.;

3) Temeljnu regulaciju i ograničenje prava na posedovanje vatrenog oružja od strane privatnih lica;

4) Reformu kriminalnog sistema koja bi uključivala ukidanje zatvora koji su u vlasništvu korporacija, legalizaciju marihuane, puštanje na slobodu osoba osuđenih zbog posedovanja narkotika za ličnu upotrebu, ukidanje prakse obaveznog davanja gotovinskog novca pri davanju kaucije za izlazak iz pritvora, povećanje budžeta za rad javnih pravobranilaca, i dr.;

5) Ukidanje federalne Imigracione i carinske agencije (ICE na engleskom) koja ima mandat da hapsi i zatvara u imigranstske centre „nelegalne imigrante";

6) Solidarnost sa Porto Rikom, koji je, nedavno, proživeo strašno uništenje od strane uragana, putem davanja velike finansijske pomoći i otpisivanja finansijskih dugova;

7) Snažnu borbu protiv klimatskih promena;

8) Reformu zakona koji regulišu finansiranje političkih kampanja;

9) Ukidanje školarina za sve univerzitete i zanatske škole koje su u javnom vlasništvu;

10) Zaštitu prava žena, što uključuje garantovanje jednake plate za oba pola, plaćeno porodiljsko odsustvo, puno osiguranje reproduktivnog zdravlja i prava na abortus, zaštitu prava transrodnih osoba i ukidanje svih oblika diskriminacije zasnovane na rodu;

11) Punu zaštitu prava LGBTQIA+ osoba, što bi uključivalo donošenje Zakona o jednakosti, koji bi zabranio bilo kakvu diskriminaciju po osnovu seksualne orijentacije ili rodnog identiteta;

12) Proširenje federalnog penzionog sistema osiguranja i povećanje penzija najugroženijih penzionera;

13) Uvođenje ograničenja i kontrole nad privatnim finansijskim institucijama i stvaranje državnog bankarskog sistema u kojem bi pošte, koje su u državnom vlasništvu, obavljale deo poslova koje obavljaju privatne banke i druge finansijske institucije;

14) Zaustavljanje svih američkih ratova, vraćanje vojnika kućama i smanjenje vojnog budžeta.

Osim ovih četrnaest tema, Okasio-Kortez je u svojim medijskim intervjuima dala i objašnjenje kako bi se osigurale finansije za mnoge od ovih programa. Pre svega, ona predlaže: ukidanje zakona donetog prošle godine u SAD kojim su smanjene poreske stope za najbogatije individue i kompanije; povećanje korporativnog poreza na 28 %; ukidanje rupa u zakonu koje omogućavaju prebogatim kompanijama i pojedincima da plaćaju poreske stope manje čak i od onih zakonski propisanih; kao i smanjenje prevelikog vojnog budžeta. Iako su svi ovi predlozi izuzetno progresivni za političku elitu i republikanaca i demokrata, ni jedan od njih, u svojoj suštini, nije antikapitalistički. Njene ideje ne idu više levo u odnosu na klasične evropske socijaldemokratske ideje o stvaranju države blagostanja i regulaciji kapitalističkog tržišta. U mnogim područjima, kapitalističke države Zapadne i Severne Evrope otišle su i mnogo dalje u svojim konkretnim socijalnim merama. Okasio-Kortez u svojim političkim predlozima i javnim nastupima ni u jednom trenutku ne napada osnovu kapitaličkog sistema – privatno vlasništvo nad kapitalom i sredstvima za proizvodnju i kapitalističku eksploataciju i dominaciju nad radnicima i radnicama.

Zašto onda ona, kao i Berni Sanders, sebe nazivaju predstavnicima demokratskog socijalizma? Osnovni razlog je drugačija upotreba ideoloških termina u Evropi, u odnosu na SAD. U Sjedinjenim Državama uobičajeno je da se koristi termin liberalizam, kako bi se definisala idelogija koja odgovara onome što bi se u Evropi nazivalo socijal-liberalizam ili ideogija „trećeg puta". Sa druge strane, u američkom javnom mnenju jako se retko koristi termin socijaldemokratija. Pa se tako, u SAD, terminom socijalizam označavaju političko-ekonomski sistemi koji su postojali u SSSR-u, Istočnoj Evropi, Kini i sl., dok se termin demokratski socijalizam koristi veoma široko, obuhvatajući i klasičnu socijaldemokratiju, kao i istinski demokratski socijalizam. U tom smislu, ideološke pozicije Okasio-Kortez najbolje je definisati kao pozicije zapadnoevropske socijaldemokratije u periodu nekoliko decenija posle završetka Drugog svetskog rata. Koliko su ideje Sandersa i Okasio-Kortez daleko od demokratskog socijalizma, jasno je vidljivo kada se uzme u obzir da njihovi predlozi za visinu godišnjeg poreza na prihode za najbogatije pojedince daleko manji nego što su bile poreske stope koje su uvedene u SAD od strane Frenklina Ruzvelta i njegovog „Nju Dila" (kada je najveća poreska stopa bila 94 %), ili poreske stope koja je bila na snazi 1952. godine, za vreme vlade Dvajta Ajzenhauera, kada je najveća poreska stopa, za one koji zarađuju godišnje preko 400 hiljada dolara (korigovano za inflaciju) bila 92 % na zaradu preko tog limita.

Kampanja Aleksandre Okasio-Kortez bila je potpomognuta od strane velikog broja političkih organizacija i udruženja građana. Međutim, dve daleko najvažnije organizacije su Demokratski socijalisti Amerike (DSA) i Demokrate za pravdu (Justice Democrats). Demokratski socijalisti Amerike je organizacija koja vodi poreklo od Socijalističke partije Amerike, formirane 1901. godine. Najznačajniji lider Socijalističke partije Amerike bio je Judžin Debs, koji je na predsedničkim izborima 1912. i 1920. godine osvojio preko 900 hiljada glasova. Partija Demokratski socijalisti Amerike nastaje 1982. godine otcepljenjem levog krila Socijalističke partije Amerike. Prvi lideri Demokratskih socijalista Amerike bili su Majkl Harington, i socijalistička feministkinja i veoma poznata sociološkinja Barbara Ehrenreih; kao i Kornel Vest, afroamerički naučnik i socijalista. Demokratski socijalisti Amerike su u poslednje dve godine doživeli ogroman porast u članstvu i lokalnim odborima, tako da trenutno imaju preko 48 hiljada članova i 181 lokalni odbor. Iako ova organizacija ima svoje kandidate na lokalnim izborima, ona na izborima za parlament i na predsedničkim izborima najčešće podržava ideološki bliske kandidate većih stranaka (Demokratske partije, Zelene partije).

Druga veoma značajna organizacija koja je dala podršku Okasio-Kortez bila je Demokrate za pravdu. Ovu organizaciju, koja sebe definiše kao „progresivni politički akcioni komitet", osnovali su, u januaru 2017. godine, Dženk Ujgur, osnivač internet medijske mreže Mladoturci, i deo vođstva kampanje Berni Sandersa za predsedničke izbore 2016. godine. Cilj ove organizacije je da omogući progresivnim članovima Demokratske partije da se kandiduju na izborima, dajući im novčanu, medijsku i organizacionu pomoć. Svaki kandidat koga podržavaju Demokrate za pravdu obavezuje se da neće uzimati novčane donacije korporacija i političkih fondacija poznatih kao „super grupe" (super pack). Na taj način, ova organizacija želi da smanji političku korupciju i moć koju korporacije imaju nad Demokratskom partijom. Na primarnim unutarstranačim izborima Demokratske partije za guvernere saveznih država i na izborima za Predstavnički dom i Senat, koji su bili održani, ili će se tek održati ove godine, Demokrate za pravdu podržale su ukupno 42 kandidata. Tek treba da se održe primarni unutarstranački izbori za 29 kandidata i kandidatkinja. Od primarnih izbora koji su već održani, trinaest kandidata/inja podržanih od strane Demokrata za pravdu već su izvojevali unutarstranačku pobedu. Jedna od tih pobednica je i Okasio-Kortez, koja posle pobede nije usporila, već je nastavila da putuje širom zemlje i daje direktnu podršku kandidatima čiji izbori tek treba da se održe.

Iako su Berni Sanders, Aleksandria Okasio-Kortez i još neki ideološki bliski političari koji se bore za političke pozicije na predstojećim izborima u novembru, daleko od nečega što bi u teoriji trebalo da predstavlja demokratski socijalizam, postoji puno razloga zašto treba da budemo optimistični. Danas se u Americi odvija najbrutalnija faza razvoja kapitalizma, ekonomske razlike se enormno i rapidno povećavaju. Radnici i radnice rade više nego ikada u modernoj istoriji, a plaćeni su manje, i to u apsolutnom smislu, ako se uzme u obzir inflacija, nego pre pet decenija. Banke i druge finansijske institucije kontrolišu, ne samo američku, već i svetsku ekonomiju, a moć i bogatstvo korporacija raste nezaustavljivo. Ove godine, Džef  Bezos, vlasnik kompanije Amazon, postao je prvi pojedinac sa bogatstvom preko sto milijardi dolara, dok je kompanija Epl postala prva kompanija čija je vrednost premašila hiljadu milijardi dolara. Upravo zbog ogromnog uticaja koji američka ekonomija i politika ima na ostatak sveta, svako značajno pomeranje na levo, svako smanjenje moći i bogatstva privatnih finansijskih institucija i korporacija u SAD, predstavlja, ma koliko slab i defanzivan, ipak udarac na kapitalističku ofanzivu i eksploataciju u celom svetu. Za mnoge iskrene demokratske socijaliste sve to je premalo i prekasno, ali pobeda Aleksandrie Okasio-Kortez je najbolji pokazatelj kako jedna mala, odlučna i hrabra grupa ljudi, sa iskrenim ubeđenjem i artikulisanim idejama, može da pobedi političko-ekonomsku oligarhiju. Upravo to je ono što daje nadu.