iskra.co

МЛАДИЋ: Изјава бившег хашког судије Флигеа је манипулација

4-5 minutes

---

31.01.2019. - 14:06

Хашки трибунал (Фото: Wikimedia Commons)

Дарко Младић, син генерала Ратка Младића, оцијенио је да изјава бившег хашког судије Кристофа Флигеа да постоји могућност да Радован Караџић и Ратко Младић у другостепеном поступку буду ослобођени или добију мање казне, представља манипулацију.

„Невероватно је да тај судија уопште коментарише виши суд изнад себе", рекао је Дарко Младић за телевизију „Хепи" и оцијенио да Флиге, који је рекао да судија Жан Клод Антонети за Караџића и Младића припрема ослобађајућу или бар пресуду са значајно блажом казном, није надлежан да то коментарише.

Дарко Младић је рекао да је Хашки трибунал „буквално уништавао доказе", напомињући да су судије морале да реагују и да казне тужиоце који су очигледно кршили правила на штету генерала Младића.

Он је подсјетио да је судија Алфонс Ори, који је био предсједавајући судског вијећа које је донијело одлуку у вези са предметом „Маркале", био у директном сукобу интереса, те подсјетио да је, док је одбрана путем вјештака Тужилаштва доказивала да „Маркале" нису спрска кривица, судија Ори зауставио испитивање, рекавши да је истекло вријеме.

Бранилац Ратка Младића, Бранко Лукић рекао је да је катастрофа да се судија нижег суда противи да његова пресуда буде уопште ревидирана и прегледана.

„То је посао другостепеног суда. Шта ће онда другостепени суд, ако не може да мења, преиспитује и преиначује пресуде нижих судова. Они не дозвољавају да се та пресуда, која је катастрофална и накарадна, уопште преиспитује. То њега /Флигеа/ боли… Али, можда хоће на крају од тог циркуса да направе суд, да нешто испеглају, да буде утиска правде", рекао је Лукић.

Говорећи о случају „Маркале један и два", Лукић је рекао да је у то вријеме /рата у БиХ/, постојао радар „Ципели" који је регистровао све гранате које су испаљиване, али да у вријеме ових дешавања са Маркалама није ништа забиљежио са српских положаја.

„Доказали смо да су `Маркале један и два" намештене. Што се тиче Сребренице, ми смо доказали да је 6.000 бораца погинуло у борбама од 8.000. Али, њих /хашке судије/ то не интересује, јер имају пресуђене чињенице из времена када се ти докази нису ни изводили", рекао је Лукић.

Он је навео да је пресуду генералу Младићу донијело неразумно судско вијеће и да је и сама пресуда неразума, јер су у њој навели да не прихватају неки доказ, зато што је супротан раније пресуђеној чињеници.

Лукић је подсјетио да се у свијету не користе хашке пресуде и пракса, те запитао да ли неко мисли да би Америка, Русија, Француска, Енглеска дозволиле да се њихови генерали и војници суде по пракси Хашког трибунала.

Он је рекао да је од генерала Младића једини налог који је добио био да мора да докаже истину.

„Рекао ми је: `Ако нађеш да сам ја неког убио или да сам наредио да се убије, има да то докажеш`. Мој задатак у овом суђењу је био јако лаган, нисам морао ништа да кријем. Мој задатак од клијента је био да све што је истина докажем", додао је Лукић.

Он је рекао да нема ниједна ни писмена ни усмена наредба, нити постоји неки састанак на којем је донијета одлука о Сребреници и да је то измишљотина хашког тужиоца, која се протеже још од првог суђења.

„На крају суђења Младићу су признали да таквог доказа нема, али их није спречило да то пресуде. Тврдња тужиоца је да је наводни састанак одржан у хотелу `Фонтана` у Братунцу и то је прихваћено као доказ, иако ништа осим те тврдње не постоји. Сви су доказали да тако нешто не постоји, а они и даље суде као да постоји, а доказе који постоје, уништавају, док оне који не постоје, прихватају", каже Лукић.

РТРС

 

Milan Dinić : Bregzit ni na nebu – ni na zemlji

Šta se dešava u Britaniji povodom izlaska iz EU?

 

Bregzit ni na nebu – ni na zemlji

 

Glose:

# Neki prostor, ipak, izgleda da postoji: tvrdokorni Bregzitovci signalizirali su da bi bili voljni da prihvate sporazum sa Briselom pod uslovom da dogovor o „backstop"-u bude vremenski oročen. Pitanje je da li će Brisel, odnosno Pariz i Berlin, to prihvatiti i kako

# Mučna saga o Bregzitu dovela je na videlo još jedan problem: slabost dvopartijskog sistema u okolnostima kada su stavovi o ključnim pitanjima toliko sitno iscepkani da je gotovo nemoguće napraviti dva ili tri tabora u kojima se većina međusobno slaže

# Paradoksalno, ali – zamršenost u vezi sa Bregzitom dovela je do toga da su i kompanije i finansijska tržišta počela da se oslanjaju na (kako se procenjuje – najgori) ishod po kome bi Britanija izašla iz EU bez sporazuma, pa je tako – kada je parlament odbio predlog sporazuma s Briselom – funta skočila(!). Kompanije i tržišta traže izvesnost, pa je i najgore rešenje, ako je izvesno, bolje od neizvesnosti

 

Piše: Milan Dinić (London)

 

Referendum u Britaniji 2016, kojim je tesnom većinom (52: 48 odsto) odlučeno da ta zemlja napusti EU, mnogi vide kao prvi i najjači udarac urušavanju Evropske unije. Međutim, Britancima je, izgleda, sve više muka od Bregizta koji je za sada – dve i po godine od referenduma – doneo više neizvesnosti i briga nego napretka i nade. Ukratko – Britanija je danas u političkom haosu i na ivici ekonomskog rastrojstva, gde verovanje u rđav ishod predstavlja najrealniju osnovu za životne i ekonomske planove.

 

Krivac bez izbora

 

Dejvid Kameron, britanski premijer koji je raspisao referendum i koji se zalagao za ostanak u EU, nakon poraza svog predloga podneo je ostavku i od tada je uglavnom van politike i pažnje javnosti. Kao i svaki uticajni političar, svoje nasleđe unovčio je mestom savetnika u bordovima moćnih organizacija i institucija a vreme uglavnom provodi pripremajući knjigu o memoarima. Kamerona mnogi vide kao glavnog krivca za situaciju u kojoj se Britanija nalazi danas – ni na nebu, ni na zemlji. Međutim, njegov savetnik koji je bio sa njim u Kabinetu kada su saznali da je većina glasala za izlazak, ukazao je da tadašnji premijer nije imao izbora: većina poslanika iz njegove Konzervativne partije pretila je pobunom ukoliko se ne sprovede referendum, najčitaniji britanski mediji vodili su snažnu antievropsku kampanju i ogroman deo javnosti bio je za referendum i izlazak.

 

Novi referendum? Većina Britanaca danas za ostanak u EU

 

I – šta sad? Prema anketi koja je rađena 17. januara ove godine, ukoliko bi se ponovo glasalo na referendumu, 47% bi bilo za ostanak, 39% za izlazak iz EU, dok je 14% neopredeljeno. Druga ranija istraživanja po izbornim jedinicama, kao i istraživanja stavova poslanika (koji se u Britaniji biraju na direktnim izborima, imenom i prezimenom) pokazuju da je većina za ostanak u EU. Upravo zato sve više jačaju glasovi da se održi novi referendum.

Ali, nemali broj ljudi ukazuje da novi referendum ne bi doneo rešenje. Zagovornici novog referenduma kao argumente iznose sledeće: da se pokazalo da su glasnogovornici Bregzita iznosili laži u kampanji (tu se posebno apostrofira „čuvena" (kako se ispostavilo – lažna) tvrdnja da Britanija nedeljno daje EU 350 miliona funti, koja je bila jedna od glavnih slogana tokom kampanje za Bregzit); da se od obećanog blagostanja od razilaženja sa EU pokazalo da je odnos daleko komplikovaniji i da Britanija neće dobiti preferencijalni tretman kako od Brisela, tako i od drugih velikih svetskih tržišta kako se najavljivalo; da su ekonomski pokazatelji sve grđi – strane kompanije odlaze, mnogi planirani projekti su obustavljeni, da je funta izgubila na vrednosti; konačno, da je većina ljudi promenila mišljenje o izlasku iz Unije.

Sa druge strane argumenta postoje dve grupe. Jedni – umereniji – tvrde da bi, bez obzira na sve, trebalo ispoštovati odluku koja je doneta i da bi novi referendum značio ignorisanje volje većine i izazivanje daljih podela u društvu. Drugi, tvrdokorni zagovornici Bregzita, kažu da su svi argumenti za novi referendum bazirani na plašenju javnosti, tvrde da EU pokušava da zastraši Britance i da ih prisili da ostanu u Uniji i, podvlače, novo glasanje bi bilo gaženje demokratske volje većine.

 

Kad demokratija i parlamentarizam parališu državu

 

Najnaprednije zemlje su one sa jakom demokratijom i institucijama koje imaju moć i autoritet i koje se poštuju, zar ne? Britanija, međutim, predstavlja paradoks.

Čitava situacija u vez sa Bregzitom dodatno je zamršena procedurama unutar britanskog političkog sistema. Za razliku od većine kontinentalnih država, Britanija ima većinski parlamentarni sistem po kome se poslanici biraju na direktnim izborima, imenom i prezimenom. To znači da oni ne zavise od stranačke centrale već, od glasača u svom okrugu. Poslanici stoga imaju daleko veći autoritet i samostalnost u odlučivanju nego što je to slučaj u većini drugih zemalja. Vlada je tako uvek primorana da nastoji da pridobije poslanike za stavove koje zastupa i, u pravom smislu, bukvalno je zavisna od volje parlamenta. Britanski premijer Tereza Mej tako ima dvostruki izazov: ne samo što mora da pridobije EU već, mora da pridobije i svoje poslanike da većinom podrže ono što se dogovori s Briselom. Problem, međutim, leži u tome što su sami britanski poslanici podeljeni na nekoliko frakcija unutar sebe, koje nisu crno-bele. Tako, na krajnjim polovima, imamo one koji su za ostanak u EU i one koji su za izlazak bez ikakvog sporazuma/po svaku cenu; zatim, one koji su za izlazak iz Unije ali za ostanak u zajedničkom tržištu (što sa sobom vuče i obavezu slobodnog kretanja ljudi, čemu se većina Britanaca, uključujući i dobar deo poslanika koji su za ostanak u zajedničkom tržištu, protivi); zatim su tu oni koji su za labavije modele saradnje, takozvane „Kanada ++" ili „Norveška +" model; zatim su tu poslanici severnoirskih unionista koji manjinskoj vladi Tereze Mej daju podršku za opstanak, ali kojima je najbitnije da ne dođe do urušavanja mirovnog procesa u Severnoj Irskoj i novih podela, i koji traže garancije za čvrste političke i administrativne veze sa Londonom, što je problem jer Irska ne želi da dozvoli Britancima da postignu sporazum ukoliko se uvede tvrda granica sa Sev. Irskom?! Ako ste izdržali da čitate do ovde i malo vam je muka, ili ste zbunjeni – ne brinite, identičan problem ima gotovo svako ko pokušava da raspetlja Gordijev čvor Bregzita!

 

Šokovi očekivanih ishoda – „backstop"

 

I, šta se desilo proteklih nedelja? Tereza Mej je napravila dogovor sa Briselom čija je ključna začkoljica bio aranžman u vezi sa Severnom Irskom, takozvani „backstop" odnosno, u slobodnom prevodu, „rezervni dogovor". Suština ovog dogovora je u sledećem: Severna Irska (koja je britanska teritorija) bi defakto ostala deo jedinstvenog tržišta EU (što znači da bi tamo većinom vladala EU pravila kada je reč o kvalitetu i prometu roba i usluga) a sve sa ciljem da ne dođe do „tvrde" granice sa Irskom, budući da su dve teritorije duboko ekonomski povezane i da bi uvođenje granične kontrole moglo da izazove nove tenzije i sukobe na tom trusnom području. Međutim, Britanci insistiraju da je jedan od glavnih uslova njihovog izlaska iz EU i napuštanje zajedničkog tržišta, a ovim „backstop" dogovorom deo britanske teritorije bi ostao u jedinstvenom EU tržištu, što za tvrdokorne Bregzitovce znači da bi Britanija, defakto, izgubila deo (ekonomskog) suvereniteta na delu teritorije. Dalji, i ključni, problem sa ovim dogovorom oko Severne Irske jeste da bi on bio na snazi u slučaju da EU i Britanija ne postignu sveobuhvatan sporazum o razilaženju do 26. marta, kada bi Britanci zvanično trebalo da napuste Evropsku uniju, te bi taj „backstop" za Severnu Irsku važio sve dok se Brisel i London ne dogovore. Ovaj uslov – neograničeno trajanje „backstop"-a, je za mnoge u britanskoj prestonici znak za alarm jer misle da EU onda neće imati želje da se dogovori jer tim „backstop" dogovorom već zadržava deo Britanije u svojoj carinskoj zoni i zašto bi od odustala od finansijskih prihoda i političkog uticaja koje preko toga ima.

Upravo je ovaj „backstop" bio omča oko vrata koja je potopila Terezu Mej u Parlamentu 16. januara, kada se glasalo o tome da li da se prihvati sporazum sa Briselom ili ne. Ogromnom većinom, sa 432 glasa „protiv" i svega 202 glasa „za", poslanici su odbili sporazum – što se, inače, očekivalo. Iz Brisela su ovu vest o odbijanju sporazuma primili s razočaranjem i poručili Britancima, bukvalno, „da se odluče šta hoće" (poruka Žan Klod Junkera, aktuelni šef Evropske komisije).

Pri tome, svega dva dana pre tog glasanja, Parlament je većinom usvojio odluku kojom se premijer obavezuje da mora za svaki sporazum sa Briselom da traži odobrenje od Parlamenta, čime su dodatno vezane ruke Terezi Mej.

Tu, međutim, nije kraj muka britanske premijerke ali i čitave javnosti. Nakon neuspeha na glasanju o sporazumu, gde se pokazalo da premijer nema većinu, lider opozicione Laburističke partije, Džeremi Korbin, tražio je da se glasa o nepoverenju. Međutim, koliko je bilo očito da Tereza Mej nema podršku za dogovor postignut s Briselom, toliko je bilo očito da većina poslanika ne želi da obori vladu, pa je glasanje o nepoverenju prošlo bez uspeha. I to, ne zato što većina voli Terezu Mej, već, zato što ili misle da bi novi izbori (koji bi usledili da je vlada izgubila glasanje o poverenju) dodatno pogoršali stvari ili, zato što ne žele da pomognu opozicionim Laburistima da na izborima dobiju još bolji rezultat. Kako pokazuju ankete, britanska javnost je duboko nezadovoljna kako političari vode diskusiju o Bregzitu, posebno su na udaru vladajući Konzervativci i u slučaju novih izbora verovatno bi pretrpeli veliki udarac. Istraživanja međutim pokazuju da bi odnos snaga u parlamentu nakon eventualnih novih izbora bio još ujednačeniji nego sada (iako bi Konzervativci i dalje imali većinu) i teško da bi jedna strana sama imala većinu, pa bi bilo još teže formirati vladu. Mučna saga o Bregzitu dovela je na videlo još jedan problem: slabost dvopartijskog sistema u okolnostima kada su stavovi o ključnim pitanjima toliko sitno iscepkani da je gotovo nemoguće napraviti dva ili tri tabora u kojima se većina međusobno slaže.

 

„Plan B" – umivanje „plana A"

 

Posle poraza njenog prvobitnog plana za Bregzit, Tereza Mej se okrenula „planu B", koji je, zapravo, mlaka verzija „plana A". Tereza Mej je obećala parlamentu da će ponovo ići u Brisel i zatražiti dodatne garancije i ustupke, u svetlu kritika i briga iznetih u vezi sa „backstop" dogovorom. Iako je zvanična pozicija Tereze Mej da želi da postigne sporazum, nije isključila mogućnost da Britanija napusti EU bez dogovora. Brisel je, međutim, poručio da nema namere da ponovo pregovara o severnoirskom „backstop" pitanju.

Sada London pokušava da utiče preko bilateralnih veza, pa je tako, recimo, Poljska ponudila da se sporazum o „backstop"-u oroči na pet godina. Očito je da će Britanci sada pokušati da na razne načine pridobiju neke dalje ustupke Brisela, ali je isto očito da Nemačka i Francuska – koje su zauzele najtvrđe linije prema Londonu, i koje su nedavno u Ahenu potpisale sporazum o još tešnjoj međudržavnoj integraciji (više o tome u prošlom broju „Svedoka", sada na internetu) – nemaju namere da popuste Londonu u meri kojoj je Terezi Mej potrebno da bi pridobila podršku parlamenta.

Neki prostor, ipak, izgleda da postoji: tvrdokorni Bregzitovci signalizirali su da bi bili voljni da prihvate sporazum sa Briselom pod uslovom da dogovor o „backstop"-u bude vremenski oročen. Pitanje je da li će Brisel, odnosno Pariz i Berlin, to prihvatiti i kako.

U međuvremenu, britanski parlamentarci podneli su niz amandmana zahtevajući, između ostalog, i da se od Brisela traži odlaganje zvaničnog datuma napuštanja EU, 26. marta ove godine. Kako primećuju britanski analitičari, sva ozbiljnost problema ogleda se u tome što britansku poziciju ne bi pomoglo ni formiranje vlade nacionalnog spasa, budući da su stavovi političara ali i celokupne javnosti duboko podeljeni i udaljeni.

 

Tri moguća ishoda

 

U ovom trenutku postoje tri moguća ishoda koji imaju ozbiljnih izgleda da se dese.

Prvo, da London i Brisel naknadno malo koriguju sporazum o „backstop"-u sa Severnom Irskom (verovatno time što bi se stavio neki rok trajanja tog sporazuma) i da Britanija krene u sporazumno razilaženje s EU. Onda bi samo bilo pitanje da li i dalje ostaje 26. mart kao datum za izlazak iz Unije ili bi to bilo odloženo. Ali, svakako bi se onda, manje-više, radilo o formalnim daljim koracima. Pregovori o pojedinačnim pitanjima bi i dalje nailazili na probleme, ali verovatno ne u meri i obimu kakvi su trenutni i, još važnije, sa manje neizvesnosti nego što je sada. Ovakav ishod bi, kako se procenjuje, bio najmanje rđav po ekonomije Britanije i EU.

Druga mogućnost je da Brisel i London ne postignu nikakav pomak i da Britanija napusti EU 26. marta bez sporazuma. Ovo je ishod koji se u Britaniji, ali i EU, najmanje priželjkuje. Posledica ovoga bi bila da bi britanske firme odmah morale da trguju s EU i svetom po pravilima Svetske trgovinske organizacije (što bi, kada je reč o trgovanju s Evropom, bilo znatno skuplje nego sada, dok imaju sporazum s EU), i da bi morali na brzinu da se donesu privremena rešenja o trgovini, saobraćaju, prometu ljudi, roba i usluga. Ovo bi za posledicu verovatno imalo veliki politički, ekonomski i društveni šok – pre svega za Britaniju i za one (pre svega iz EU) koji posluju na britanskom tržištu/sa Britancima – ali bi se situacija vremenom stabilizovala. Cena ovoga bi gotovo izvesno bila jači pad britanskog BDP-a, smanjenje ekonomije i vrednosti funte, ali bi, dugoročno, dalo odrešene ruke Britaniji da se slobodno pozicionira na svetskom tržištu.

Treća mogućnost jeste da u Britaniji prevagne stav da bi trebalo ići na novi referendum ili da se zatraži pomeranje datuma zvaničnog izlaska iz EU (koji je sada zacrtan za 26. mart). Ovo rešenje bi vodilo daljem prolongiranju neizvesnosti i imalo štetan uticaj na ekonomske, političke i društvene prilike, ponajviše na Ostrvu.

 

Šta kaže britanska javnost

 

Prema poslednjim anketama u Britaniji, većina očekuje da Britanija napusti EU bez sporazuma. Kada je reč o tome šta bi želeli, javnost je duboko podeljena: 28 odsto je za zaustavljanje Bregzita i ostanak u EU; 22 odsto za izlazak bez sporazuma s Briselom; 15 odsto je za prihvatanje sporazuma koji je parlament odbio, i nastavak izlaska iz EU po tom dogovoru; 9 odsto hoće otpočinjanje potpuno novih pregovora; osam odsto bi da se na referendumu glasa o bilo kakvom sporazumu s Briselom, pa da većina odluči; 2 odsto hoće „nešto drugo"; a 16 odsto „ne zna" odnosno nema odgovor (anketa od 16. januara, izvor „Jugav" (YouGov)).

 

Ekonomska neizvesnost i skok zaposlenosti

 

U međuvremenu, britanska ekonomija – ključna osnova za opstanak društva i države – prolazi kroz turbulentan period: ne samo da aktuelno globalne okolnosti imaju i pozitivnih i negativnih uticaja na britansku ekonomiju već, i neizvesnost oko Bregzita izaziva negativne posledice. Veliki broj kompanija je ili preselio osoblje, ili najavio preseljenje osoblja iz Britanije u neku od članica EU. Mnoge kompanije su odustale od planiranih investicija, dok je isto veliki broj pauzirao dalje planove. Gotovo sve velike kompanije i većina malih je za ostanak u EU i/ili u jedinstvenom EU tržištu. Paradoksalno, ali – zamršenost u vezi sa Bregzitom dovela je do toga da su i kompanije i finansijska tržišta počela da se oslanjaju na (kako se procenjuje – najgori) ishod po kome bi Britanija izašla iz EU bez sporazuma, pa je tako – kada je parlament odbio predlog sporazuma s Briselom – funta skočila(!). Kompanije i tržišta traže izvesnost, pa je i najgore rešenje, ako je izvesno, bolje od neizvesnosti.

Britanija je doživela neprijatan šok na energetskom planu. Sredinom januara japanska kompanija Hitači objavila je da odustaje od dalje izgradnje nuklearne elektrane u Velsu, koja je trebalo da bude završena do 2020, zaposli 9.000 ljudi i obezbedi šest odsto energije za Ostrvo. Istovremeno, drugi veliki projekat, nuklearna centrala „Hinkli point", već kasni sa izgradnjom. Polovina nuklearnih centrala u Britaniji će ispuniti rok trajanja do 2025. i sada je ozbiljno pitanje odakle u kratkom roku obezbediti stabilan izvor energije, kako bi se snabdevala pokućstva i fabrike.

„Banka Engleske", centralna finansijska institucija u zemlji, upozorava na pad cena nekretnina do 30 odsto u slučaju „tvrdog Bregzita", pada vrednosti funte i opšteg ekonomskog slabljenja. Sa druge strane, uporedo sa svime, ide i vest da je u Britaniji rekordno mala nezaposlenost i da se broj ljudi bez posla smanjuje već nekoliko kvartala.

 

Racionalno i iracionalno

 

Pitanja kao što je Bregzit duboko zadiru i u racionalna i u iracionalna pitanja i stavove koja prožimaju sve ljude. Ekonomska logika često ne znači ništa naspram osećaja nacionalnog ponosa, i obrnuto. Bregzit je verovatno najzapetljanije političko pitanje današnjice i konačan ishod biće proizvod ne jednog faktora, tajne ili javne odluke ili „dila" već, niza činilaca, i racionalnih i iracionalnih, i planiranih i slučajnih. Kocka je bačena i još se kotrlja.

 

А. Апостоловски: Политичка пљуваоница

standard.rs

А. Апостоловски: Политичка пљуваоница - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

6-7 minutes

---

понедељак 28. јануар 2019. 11:48

Ако су после Другог светског рата црвени укинули пљуваонице, махом постављене у јавним установама, како се догодило да су реторичке пљуваонице васкрсле у политичкој дебати?

Кафанска вулгарност се лако усељава у политички живот, а колекција силних политичара која се мењала на власти заборавља да није све у БДП-у и километрима ауто-путева, већ и у такозваној едукацији народних маса.

Али, ако се очекивало да је садашњој власти до образовне функције у борби за гласове стало колико и до чишћења снега на београдским улицама, само на први поглед је зачуђујуће да су и челници опозиције и њихови грађански представници, махом глумачки ансамбл, са самоиздатим сертификатом друштвене елите, постали фаворити у националној дисциплини роњења на дах кроз блато српске политике.

Твитови Сергеја Трифуновића као да су скраћена лектира маркиза Де Сада, а како је, неоспорно велики глумац, засео у упражњену фотељу лидера Покрета слободних грађана, добили смо бунга-бунга лидера који новинаркама провладиних таблоида и телевизија поручује да седење у редакцијама замене стајањем на мрачним тротоарима. О сада бившем члану председништва Савеза за Србију Жељку Веселиновићу сувишно је и говорити. Увреде које је упутио премијерки Ани Брнабић и удовици Оливера Ивановића Милени биле су толико вулгарне да је, после дужег размишљања, Драган Ђилас одлучио да га привремено уклони с јавне и твитер сцене.

Потом је и сам Ђилас изгубио нерве, приликом уличног сусрета с групом левичарских студената и с неколико псовки, које је упутио момцима, потврдио да има кратак фитиљ. Иако су млади марксисти једнако извређали и њега и Александра Вучића, који је био оправдано одсутан с улице – вероватно се ванредно обраћао нацији – Ђилас није успео да искулира клинце, међу којима је био и унук Ивана Стамболића. Како ће онда искулирати Путина или Меркелову ако дође на власт?

Ако су после Другог светског рата црвени укинули пљуваонице, махом постављене у јавним установама од лимених, стаклених или порцеланских посуда, како се догодило да су реторичке пљуваонице васкрсле у политичкој дебати? Друштво је толико поларизовано и као да сви желе да постану Ведрана Рудан. Хрватској књижевници, која псовкама разобличава не само загребачке, већ и регионалне медиокритете, уз обавезно проклињање америчке политике и светских банкара, недавно се придружила и драмска списатељица Биљана Србљановић, уневши еротске елементе у опис Сергејевог политичког и друштвеног активизма. Потом се с једнаком страшћу обрушила и на Срђана Драгојевића, редитеља који је, по мом суду, уз Емира Кустурицу, најзначајнији српски филмски аутор у последње три деценије. Узгред, штета је што Вучићеви људи немају дозу уметничког сензибилитета и творцу трилогије „Ми нисмо анђели", „Лепа села лепо горе" и „Ране" не намакну неку лову из буџета, како би коначно снимио филм. Иако им и он редовно изручује дневну дозу блаћења на „Твитеру".

Наравно да је, као ледени прагматик, Вучић осетио да реторичка паљба на рачун жена, које испаљују Сергејеви следбеници, представља неочекивани поклон уочи могућих пролећних ванредних парламентарних избора – осим ако глумац не игра споредну улогу за Вучића, па пуца себи рафално у ногу, да случајно не промаши – тако да је шеф државе кампању усмерио управо ка сексистичким вербалним испадима дела опозиције. Ко га пажљиво слуша, приметиће да лопужама назива Ђиласа и Јеремића, избегавајући да помене било коју жену из опозиције. На такву стратегију га наводе два разлога. Први је што је схватио да је изјава функционера СНС-а Миленка Јованова из 2017. године, да Наташа Јеремић, супруга Вука Јеремића, управља „нарко-тржиштем у Србији", нанела више штете него користи његовој странци и личном имиџу.

Други догађај је привремена политичка погибија некадашњег министра војног Братислава Гашића. Зашто је његов сексуални Ватерло ономад дошао као наручен Александру Вучићу? Као премијер је, истина, пуштао сузу док је скидао чинове свом крушевачком оданом пријатељу, али је захваљивао не толико свевишњем, колико Гашићевом недостатку смисла за хумор, схватајући да с њим у колони одлазе и сви духови који су се попели на плећа тадашњег председника владе.

Наиме, ко тада није могао да оспори Вучићу да, макар формално, није демократа? Сменио је одмах Гашића који се заиста непримерено понео према новинарки Б92, чиме је Вучић показао да саосећа једнако и са женама и с медијима.

Разуме се да се Вучић цинично сећао доба када је у досистичкој демократији Веља Илић најстрашнијим псовкама засипао Ољу Бећковић, тако да Батина уличарска шала о обожавању новинарки које лако клекну делује као поезија Војислава Илића Млађег. У време поезије Веље Илића Чачанског јавност ни близу није била згрожена вербалним ракетирањем Оље Бећковић, као што је избомбардовала Бату Гашића.

Тада је Вучић схватио политичку употребну вредност мешања малтера поред темеља нових сигурних женских кућа, док су му воду приносиле невладине активисткиње. После боравка у резервном саставу, Бата Гашић се попео степеницу више. Постао је шеф тајне службе.

Дакле, у политичкој пљуваоници нема невиних и зато је неопходно да се острашћеност спусти макар за две октаве, а да актуелни јунаци роњења на дах кроз блато, изроне на површину. Уосталом, једна од омиљених Вучићевих реченица је: „За танго је потребно двоје." Симболиком страсног политичког плеса не најављујем научнофантастичне коалиције, већ прижељкујем дебату достојну демократских друштава.

Извор Политика, 28. јануар 2019.

 

Павић: Запад у Венецуели следи косовски преседан

standard.rs

Павић: Запад у Венецуели следи косовски преседан - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

5-6 minutes

---

петак 25. јануар 2019. 17:07

Ово је само наставак истог понашања Запада као што је преседан какав је направљен код нас, тако да ово не треба да чуди

Вашингтон је на случају Венецуеле показао да и даље има претензије да свима одређује правила игре, покушавајући да врати сат уназад, у време када је свет био једнополарни

Уз све потресе који већ неколико година прате политички и економски живот Венецуеле, и највећи противници социјалисте Николаса Мадура су, вероватно, са приличном скепсом гледали на могућност да ни две недеље по његовој инаугурацији на нови шестогодишњи мандат, почне његово рушење. Тим пре што је изабран на легалним изборима, маја прошле године, на којима је освојио 68 одсто гласова.

За привременог председника Венецуеле управо се прогласио председник скупштине Хуан Гваидо, а иза тога су, као по договору, или баш управо тако, кренула да стижу признања самопроглашеном председнику. Међу првима из Вашингтона.

„Потценили су ме", рекао је Мадуро својим присталицама након победе у мају на председничким изборима, које је захтевала управо Мадурова опозиција оличена у парламентарној већини, на челу са председником скупштине Гваидом.

Да ли је Гваидо и сада потценио Мадура? После америчког признања самопроглашеног председника није се дуго чекало на званичну подршку Мадуру из Русије, Кине, Турске…

Најновију ситуацију у Венецуели аналитичар Александар Павић види као наставак подривања међународног права, у првом реду Вашингтона, истичући да га све то много подсећа на признање нелегалног и нелегитимног Косова од стране, како је иронично приметио, перјаница демократије какве су САД. Зато, додаје он за Спутњик, и не чуди што је самопроглашено Косово међу првима признало самозванца у Венецуели.

„Ово је само наставак подривања међународног права са Запада, у првом реду из Вашингтона, а затим и Лондона, али и из Брисела. Европска комисија је практично већ дала подршку, однoсно признање самозванцима у Венецуели. Ово је само наставак истог понашања Запада као што је преседан какав је направљен код нас, тако да ово не треба да чуди."

Он каже да је већ по томе ко је све признао самопроглашеног председника јасно о чему је реч.

„По ономе ко све признаје самопроглашену власт у Венецуели, такозвано Косово, па Грузију, па Порошенка у Украјини, а то су све америчке марионете, по томе видимо о чему се стварно ради. И то не треба да нас чуди. Сада је само питање хоће ли легално изабрана власт у Венецуели успети да се одупре томе.

„Морам да подвучем да се сличан сценарио спремао и у Републици Српској када је исто преко улице покушала једна група људи да изведе државни удар. Као што је и у Македонији Заев дошао на власт практично једном врстом државног удара, тако да то не треба да нас изненађује. Само треба да знамо шта се дешава и на којој страни је легитимитет, а на којој је страно мешање које су предводиле САД којима је, иначе, тема број један у политичком животу управо страно мешање, на првом месту наводно руско, у њихов унутрашњеполитички живот.

Павић је оценио да међу кривцима није само америчка „дубока држава" која се бори против Доналда Трампа, него и сам амерички председник који јој се прикључио позивајући на смену и подривање легално изабране власти у Венецуели. На питање да ли ће ово бити и својевремено одмеравање снага великих сила, с обзиром на то да су Русија и Кина саопштиле да подржавају на изборима легално изабраног председника Венецуеле Николаса Мадура, Павић каже да треба сачекати шта ће се дешавати.

„Заменик министра спољних послова Русије Сергеј Рјабков је рекао да ће Русија бранити суверенитет Венецуеле. Ми не знамо шта то значи. Видели смо да се Русија одазвала Асадовом позиву у Сирији и прискочила му у помоћ и спасла суверенитет Сирије. Да ли ће Венецуела сада позвати Русију, то не знамо. Али Русија и Кина су јасно рекле да подржавају легално изабрану власт. И Турска исто тако. Ердоган још памти пуч који је организован против њега. Сад је опет настала подела на глобалном нивоу", каже саговорник Спутњика.

На случају Венецуеле је, сматра он, видна пукотина на глобалном нивоу између заговорника мултиполарног света који сматрају да нико не треба да се меша у унутрашње ствари других и оног дела света који и даље има претензије да свима одређује правила игре. Да, како каже Павић, једнострано прави потезе и да покуша да врати сат уназад, у време када је свет био једнополаран.

Аутор Мира Канкараш Тркља

Извор Спутњик, 24. јануар 2019.

 

rs.sputniknews.com

У бици Трампа и „дубоке државе" резултат је нерешен, али предсједник сад има потез

Sputnik

5-7 minutes

---

Доналд Трамп је обећао да ће Америку учинити поново великом. На половини његовог предсједничког мандата резултат је да је Америка подијељена на два оштро супростављена табора. А све што се дијели, постаје мање.

Трамп је побиједио на америчким предсједничким изборима на којима је морао да изгуби и самим тим пробудио наду милионима Американаца који су дјеловањем система били бачени у сиромаштво и очај. Наговјештај да ће се Америка „вратити кући", био је дочекан са олакшањем и у највећем дијелу свијета, посебно оном који је на својој кожи осјећао убилачке посљедице америчког империјализма.

Али, од првог па до данашњег дана, Трамп је био мета сурових и ирационалних напада америчке „дубоке државе", невидљиве али моћне мреже супербогатих људи који су осјетили да његове политике могу значити слабљење, или крај њихове неконтролисане моћи. Сукоб је толико велики и обухватан, да по бројним елементима (чак и по процјенама америчких медија главног тока) личи на грађански рат.

Доналд Трамп је далеко од лидера којег би пожељели људи који вјерују у равноправност и социјалну правду. Он представља дио америчког естаблишмента, али оног који је мање опасан од до тада владајућег, који своју моћ заснива на креирању новца и финансијским шпекулацијама.

Стога се, сасвим природно, двије године касније овај сукоб испољио у својој огољеној форми. Изгубљена су идеолошка, политичка или друга предувјерења. Класичне политичке подјеле на републиканце, демократе и покојег независног кандидата сведене су на једно једино питање — за или против Трампа.

Због тога се може закључити да је његова улога, ма колико некоме изгледала неорганизована или без стратегије, много значајнија од његове политичке судбине.

У том немилосрдном политичком обрачуну постоје теме које су у првом плану јавности, али и оне које се пажљиво крију. Можда због тога што су оне много важније.

Сукоб предсједника и Конгреса, који је произвео најдужу блокаду федералне владе, око изградње зида према Мексику, на насловним је странама јер је у питању, наводно, неких 5 или 6 милијарди долара о којима Конгрес води рачуна. Међутим, много је важније да је Трамп до сада био стварно онемогућен да макар почне са остварењем својих изборних обећања. Наиме, он је најавио да ће бити уложено хиљаду и сто милијарди долара у обнову оштећене америчке инфраструктуре.

У Америци има 600 хиљада мостова од којих је више од четвртине структурно нестабилно. Готово сва остала инфраструктура налази се у сличном стању. Четири хиљаде брана показују озбиљне недостатке, док је 46 хиљада миља међудржавне жељезничке пруге старо више од пола вијека и дословно се распада. Сваке године се деси више од 240 хиљада кварова у водоснабдијевању, а 420 хиљада подручја је хемијски веома загађено и небезбједно за здравље становништва.

Упркос свему, Конгрес сматра да је (не)градња зида према Мексику најважније питање за Америку.

У години када је ступио на дужност, Доналд Трамп се суочио са чињеницом да су цијене акција на берзи биле прецијењене за 80 одсто. На тржишту некретнина је 27 одсто послова било у домену поништења права на ослобађање од хипотеке, корпорације су биле задуженије него икад, јер је износ њиховог дуга био 2,4 пута већи од њиховог дохотка, а 2.073 компанија су биле на ивици банкрота.

У међувремену су бројеви који описују америчку економију постали љепши. Не много, али значајно, будући да су дуго времена свједочили о сталном економском паду.

Доналд Трамп је, по свему судећи, остварио тихо примирје са челницима Волстрита. Политика постепеног подизања референтне каматне стопе, за коју се опредијелио ФЕД (конзорцијум америчких приватних банака), показала се корисном за повећање запослености и цијене рада. Ово двоје се несумњиво могу сматрати највећим успјехом његове половине мандата.

Али и на овом домену резултат остаје неријешен, будући да је ФЕД за ову годину најавио „успоравање" ове политике, иако су њени ефекти били корисни за америчку економију. Скептици би рекли да је тиме послат сигнал предсједнику Трампу да момци са Волстрита могу да буду добри, али и не морају.

Стога се треба сложити са Џералдом Селентеом, једним од најуспјешнијих прогнозера глобалних трендова, да се овакво понашање ФЕД може назвати „економски једанаести септембар" (алузија не терористички напад на Свјетски трговински центар у Њујорку), будући да готово тренутно може да изазове економску катастрофу глобалних размјера. 

Суочен са унутрашњим блодама и пријетњама, Доналд Трамп готово да нема времена, ни праве прилике да се посвети најважнији питањима. У току су преговори о новом трговинском споразуму са Кином, а потреба да се успостави прави дијалог са Русијом, сваким даном се показује као суштинска са становишта мира и стабилности у свијету.

Владимир Путин, предсједник Руске Федерације, одавно је пружио руку за договор и сарадњу. Кинеска страна је већ показала спремност да уважи америчке аргументе у преговарачком процесу о новом трговинском споразуму.

Остаје још да се Доналд Трамп опредијели према овим понудама. Утисак је да би, уколико би овако отпочео друго полувријеме свог мандата, његове шансе да коначно порази „дубоку државу" биле много веће.

 

in4s.net

Препуштање Србије Русији и Кини могло би скупо коштати Вашингтон

6-8 minutes

---

Глобалне суперсиле: Русија, Кина и САД; илустрација: antifashist.com

Пише: Гордон Бардош

Посјета Владимира Путина Београду дана 17. јануара намеће интересантно питање – да ли Кина и Русија успијевају да направе продор у Србију усљед немара Вашингтона?

Бројеви говоре сами за себе. Посљедњи амерички предсједник који је посјетио Београд био је Џими Картер 1980. Са друге стране, Владимиру Путину је ово четврто путовање у Србију откако је дошао на власт 2000. године (додајмо да је и Дмитриј Медведев имао званичну посјету Београду 2009. године, за вријеме трајања његовог предсједничког мандата). Штавише, Путин се састао са актуелним српским предсједником, Александром Вучићем, бар 14 пута.

А Руси нису усамљени у значају који придају Београду током протеклих година. Кинески председник Си Ђинпинг је имао званичну посјету Србији 2014, а у плану је још једна посета касније ове године. Све у свему, Ђинпинг је од 2014. имао пет званичних билатералних сусрета са српским колегом. Насупрот ономе што раде Кинези и Руси, предсједници Сједињених Држава и Србије (или њене претходнице, Савезне Републике Југославије) никада се нису састали.

Узроци другачијег приступа

Неколико фактора објашњава ову разлику у приступу који водеће силе имају према Србији. Прије свега, добар дио америчке политике према Балкану је насљеђе деведесетих у којим су руководиоци, попут предсједника Била Клинтона и потпредсједника Ала Гора, одлучили да подрже „муслиманску ствар" на Балкану како би поправили углед Америке у муслиманском свијету.

Нажалост, терористички напади од 11. септембра 2001. – у којим су неколицина организационих, финансијских и оперативних извршилаца били ветерани босанског џихада – открили су интелектуалну површност и мањкавост таквих наивних увјерења. Штавише, од 1990-их до данас, анализе јавног мнијења широм арапског/муслиманског свијета упорно показују огромно негодовање према Сједињеним Државама, упркос америчким војним интервенцијама на Балкану.

Други разлог због ког су креатори политике у Пекингу и Москви били заузети обилажењем Београда је то што умију да гледају на мапу. Најважнији копнени и обалски транспортни коридори између Западне Европе и Источног Медитерана, и између Балтичког и Егејског мора, пролазе кроз Србију. Кинези дефинитивно схватају ово, што показује и економска вриједност њихових инвестиција у ову земљу која се сада приближава цифри од 10 милијарди долара.

Владимир Путин у друштву патријарха Иринеја и предсједника Вучића; фото: standard.rs

Америчка балканска политика се, насупрот томе, у протекле двије деценије усредсредила на Босну и Косово*, које су у контексту географског положаја и имовине од секундарног стратешког значаја, а повремено и на Македонију и Црну Гору – прије свега у циљу промоције НАТО интеграција.

Уочити промјене

Треће, изгледа да спољњополитички естаблишмент из Вашингтона није спреман да увиди колико се свијет промијенио у протекле двије деценије. Сједињене Државе више нису (ако су икада и биле) оно што је Медлин Олбрајт називала „незамјењивом нацијом", па у мултиполарном свијету данашњице мале државе имају политичке, економске и стратешке опције. Другим ријечима, и природа и међународна политика не трпе вакуум, па уколико Вашингтон одабере да се не бави неком земљом, друге државе су спремне да ушетају као партнери и инвеститори.

Посматрано са ове тачке гледишта, тешко је схватити како то бенигно (или малигно) запостављање Београда од ког Вашингтон пати помаже америчким спољњополитичким интересима. Како је предсједник Барак Обама једном истакао, „смијешно" је вјеровати да „неразговарање са другим земљама за њих представља казну". Испада да док је предсједник Обама био спреман да пружи руку деценијама старим америчким противницима као што су Куба и Вијетнам, а предсједник Трамп био вољан да се састане са Ким Џонг Уном, четврт вијека након ратова из деведесетих Вашингтон и даље преферира да званичнике из Београда држи даље од себе.

У овоме, наравно, нема стратешке логике, али показује у којој мјери је америчка балканска политика остала талац посебних интереса и етничких лобија који вјерују да извлаче корист од стварања што већег јаза између Вашингтона и Београда. Таква кратковидост пријети да угрози прогрес који је већ постигнут у односима између Вашингтона и Београда. Упадљив примјер тога је учестало медијско приказивање Србије као „руске испоставе на Балкану", иако реалност говори о нечему прилично другачијем.

Србија показује добру вољу

Да размотримо, на примјер, однос Србије са НАТО савезом. Србија је члан НАТО програма Партнерство за мир, а склопила је и Споразум о статусу снага (СОФА) са Алијансом. Како је то војни аналитичар Џон Капело примијетио, „односи Србије са евроатлантским савезом никада нису били јачи".

Слично томе, током посјете Београду априла 2017, покојни сенатор Џон Мекејн је оцијенио да су Сједињене Државе најважнији одбрамбени партнер Србије, при чему двије земље имају преко 90 здружених војних вјежби годишње. Што је посебно интересантно, НАТО канцеларија за везу у Београду се налази у згради српског Министарства одбране, свега један спрат испод канцеларије самог министра одбране. Слично је и поводом ставова Србије према ЕУ. Актуелна српска премијерка, Ана Брнабић (која је читаву деценију радила за УСАИД) је јавно саопштила да уколико дође до избора између Русије и ЕУ – Србија ће одабрати ЕУ.

Нажалост, у контексту Европе која се рапидно мијења, питање је колико дуго ће такве политике и односи моћи да се одрже, а нарочито да ли ће Србија икада бити примљена у ЕУ. Тај догађај се пројектује за најмање десет до петнаест година од данас, а Вашингтон преферира да игнорише ову земљу, осим када јој намеће казнене мјере.

Имајући у виду скорашње потезе других великих сила, озбиљно рекалибрирање стања и трајекторије односа између Вашингтона и Београда је пријеко потребно. Тешко је видјети шта Сједињене Државе добијају уступањем стратешког и политичког игралишта Србије Пекингу и Москви. Ако се стабилност Балкана схвата као нешто више од пуког испуњавања листе жеља локалних сателита Вашингтона, онда је неопходан шири приступ у бављењу регионом.

Док Путин поново шета Београдом, амерички креатори политике би требали добро да размисле о поправљању односа са стратешки најважнијом државом Балкана.

Извор: Нови Стандард

 

Zašto centre na Zapadu boli Putinova poseta Beogradu

krstarica.com

Kraj diktatu: Zašto centre na Zapadu boli Putinova poseta Beogradu

M. K.

4-5 minutes

---

Poseta Vladimira Putina Srbiji izazvala je veliku pažnju u celom svetu, a kakav spoljnopolitički značaj ona ima, i koliko su značajne poruke ruskoga predsednika u vezi sa rešavanjem problema Kosova i Metohije, pitanja su kojima se bave i svet i region.

Vladislav Jovanović, bivši ambasador u Ujedinjenim nacijama, smatra da je poseta ruskog predsednika Srbiji od velikog značaja, posebno iz ugla onih koji ne bi želeli da Rusija izlazi iz svojih granica, niti da širi svoj političi uticaj na druge zemlje.

„Na ovakvo prisustvo predsednika Putina u zemlji koja je pod pritiskom i ucenama od strane određenih zapadnih sila, ti centri moći nikako ne gledaju blagonaklono. Skloni su da u njoj vide neke zloslutne posledice, i to za njih nije prolazni politički događaj. Za nas je ova poseta od ogromnog značaja, i unutrašnjeg i spoljnog, s tim što je spoljni značajniji jer učvršćuje naš položaj u očima drugih velikih sila kao nezavistan. Ovo ujedno pokazuje da mi nismo bez podrške na drugim stranama, što će sigurno da rezultira time da će Zapad morati, ne da odustane od pritisaka, ali da ih učini umerenijim. U protivnom bi Srbiju sasvim 'otuđili', što oni nikako ne bi voleli", ocenjuje Jovanović.

Naš sagovornik ne sumnja da će posledice posete biti brojne, ali da je za Srbiju to apsolutno pozitivan događaj u svakom smislu. Što se tiče reakcije Zapada, Jovanovićeva ocena je da je Putinova poseta propraćena sa zebnjom.

„I sa uverenjem da je dosadašnja njihova politika prema Srbiji bila prilično neplodna, jer ono što su očekivali od te politike — da Srbiju pritisnu uza zid, da je priguše i nateraju na neprihvatljive ustupke, posebno u vezi sa Kosovom i Metohijom — nema neku perspektivu. Zbog toga će morati da preispitaju i svoju taktiku i politiku prema nama jer više nismo sami naspram njihove moći, a to je nešto što svaka velika sila mora da uzme u obzir i da iz toga izvuče određene zaključke", naglašava Jovanović.

Poruke koje je ruski predsednik uputio u vezi sa Kosovom i Metohijom, po Jovanovićevim rečima, vezane su za moć koju Rusija ima u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Moskva neugodno podseća zapadne zemlje i ostale članice SB UN na zajedničku obavezu da poštuju Rezoluciju 1244.

„To što Zapad smatra da je Rezolucija 12 44 prevaziđena, jer se menja situacija u stvarnosti, ne znači da mogu da pobegnu od svoje odgovornosti. Putin ih je upravo podsetio na to, ali i na činjenicu da kao stalna članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija Rusija ne može i ne sme da bude zaobiđena u rešavanju kosovskog pitanja. Ako ništa drugo, zbog toga što bi te Zapadne sile bile javno prozvane u SB UN, što bi ih učinilo ranjivim jer ne mogu da imaju valjan odgovor na prozivku da gaze Rezoluciju 12 44 umesto da je se strogo pridržavaju. S druge strane, ta Rezolucija je na snazi sve dok se ne donese druga, koja bi je zamenila. Opet, i ta druga mora da bude doneta u saglasnosti sa Rusijom", naglašava naš sagovornik.

Jovanović dodaje da je ovim podsećanjem Rusija sebe praktično kandidovala kao zemlju koja se mora pitati u procesu konačnog rešavanja kosovskog pitanja.

„Što će reći da Zapad neće više imati slobodno polje i slobodne ruke da diktira uslove i zahteve Srbiji, nego će morati prethodno da za to dobije i saglasnost Rusije što će biti mnogo, mnogo teži posao", mišljenja je Jovanović.

On napominjanje da je Putin s razlogom izneo činjenicu da iz Rezolucije 1244 nije ispoštovano da se deo srpskih vojnika i policajaca vrati na Kosovo i Metohiju, jer je to veoma važan detalj, koji sadrži suštinu suvereniteta Srbije nad Kosovom i Metohijom, i koji je priznat i tokom prijema Srbije u Ujedinjene nacije.

(Sputnjik)

 

Анализа: Где иде Србија !?

iskra.co

Анализа „ИСКРЕ" : Где иде Србија !?

10-12 minutes

---

18.01.2019. - 15:11

(Београд) Фото: РТРС

Овде се намеће логично питање где иде Србија. Да ли је то Европска Унија, која нас сигурно неће примити пре 2025. Године (моје мишљење никада) и која нам нуди штап и шаргарепу, а при томе је штап све дужи, а шаргарепа све мања? Алтернатива је у изналажењу аутентичног независног пута у међународном окружењу који неће одбити европске (читај Западне) партнере, а при томе Србију учинити пожељним партнером за сваку добру економску (а тиме и политичку) иницијативу. За сада на политичкој сцени Србије нису присутне странке и покрети које су у стању да артикулишу и реализују такву економску политику – већ само имамо плиткоумне политичаре и на власти и у опозицији који зарад својих личних или групних користи причају да „Европска Унија нема алтернативу".

САД су и даље највећа светска економија, али им се Кина све више приближава. Врло је вероватно да је већ сада Кина претекла САД. Индија је сада трећа по величини светска привреда, будући да је престигла Јапан. Сада већ „дебело" застарели подаци из 2011. године говоре о томе да су три највеће светске привреде САД са 17,1 одсто од глобалног бруто домаћег производа (БДП), затим Кина са 14,9 одсто и Индија са 6,4 одсто. Зашто се нови подаци званично не објављују – закључите сами. Чланице ОЕЦД (организација за економску сарадњу и развој) су 2011. производиле 50 одсто светског БДП, у односу на 60 одсто из 2005, а велике економије у успону, Кина, Бразил, Индија, Индонезија, Русија и Јужноафричка Република, чиниле су око 30 одсто светског БДП, у односу на 20 одсто из 2005 – наводи сам ОЕЦД.

Уколико не буде драматичних политичких промена, до краја следеће деценије НР Кина и Индија, две најмногољудније земље на свету, поново ће бити доминантне силе светске економије, као што су и биле до пре 250 година.

Прогнозе (са Запада) за земље БРИКС су обесхрабрујуће. Предвиђа се да се три деценије дуг период феноменалног раста Кине окончава, уз велико питање да ли ће „приземљење" бити тешко или меко. И пола деценије након избијања кризе, Европа се и даље мучи. САД су изненадиле скептике спорим, али стабилним растом, предвођеним енергетским сектором и производњом (извор: http://www.stratfor.com).

Ипак, реалност је „мало" другачија. Које су те земље које остварују раст и које долазе? Да ли су то државе и региони чија ће их комбинација величине, демографија и економског потенцијала, учинити нарочито јаким? Како наводи већина економских аналитичара у свету те земље су: Мексико, Јужна Кореја, Пољска,Турска, Индонезија и Филипини, затим регион Меконга, Вијетнам (О „азијској Немачкој", Вијетнаму, не треба трошити превише речи. Говоримо о економији која брже расте и од кинеске), Тајланд(држава у којој се производи 90 процената хард дискова у свету), Бурма. (www.globalresearch.ca).

Јужна Кореја и Пољска су такође стекле корист због способне власти и близине великих играча. Обе државе оствариле су брз раст током посљедњих деценија, да се више не могу у потпуности сматрати земљама у експанзији.

Када је реч о Турској, прича је у одређеној мери слична, иако је њена економија и даље мање напредна, а њено руководство, лаконски речено, мање просвећено.

Све већа робна размена међу земљама убрзаног индустријског развоја довела је до тога да је Кина 2009. године заменила САД као главног наручиоца бразилских производа. Од 2012. је Кина и најважнији увозни партнер Бразила. Стратешко окретање Бразила Азији и Африци је убрзала и криза у Украјини. Што је већа изолација Москве, то је веће разумевање између земаља БРИКС. Парадоксално звучи да је управо Русија били главни кочничар даљем развоју БРИКС, јер су у Москви све време веровали у добре намере англо-саксонског света. То је вероватно зато што им мањкају искуства колонијалне прошлости. Овде је довољно рећи да Бразил, Кина, Индија и Јужноафричка Република једноставно не коментаришу догађаје у Кијеву или на Криму!

Руска Федерација и Кина су два значајна суверена центра. Руско-кинески односи данас су бољи него икада, а најављено руско окретање Азији огромним делом заправо значи окретање Кини. Том двојцу свим срцем жели да се прикључи и Индија.

Како је то по први пут запазио и истакао „Дојче веле", земље групације БРИКС јачају међусобну сарадњу и раде на сузбијању хегемоније САД. Циљ ових земаља са великим привредама у брзом индустријском развоју је јасан: оне желе да промене глобални поредак у коме су САД прворазредна супер сила. Земље БРИКС су форум који није задовољан међународним поретком. Искључење Русије из Г8 довело је до даљег пораста значаја БРИКС. Те државе виде себе као силе у успону, које пред собом имају велику будућност.

То је поново актуелизовало вишедеценијске захтеве земаља у развоју за новом архитектуром светске економије – програм за реформисање Међународног монетарног фонда ММФ) и Светске банке (СБ).

Од Западног света и њихове екслузивне економије остао је банкарски сектор !

Свет је вековима функционисао тако што су сиромашни позајмљивали од богатих. Богати су наравно наплаћивали сопствени интерес и то наравно није ништа чудно само по себи! За камату се зна више од једног миленијума. Ипак, „ново доба", донело је једну велику новину- да неко ко је без пара позајмљује новац, наравно виртуелан. Уз то, неко ко је у потпуности без покрића наштампао велике количине свежег новца, даје неком тај исти новац, притом га уцењује, поставља услове, инволвира своју технологију, своје прописе (које мења у сред утакмице), намеће своје фирме и производе…

Али како је то могуће? Опште је познато да се недостатак новца може надокнадити позајмицом од онога који га има. Новац се увек позајмљује уз камату, камата је цена новца. Ту наравно нема ничег спорног. Спорно је кад неко узме од неког новац, а онда му тај исти новац позајми, а притом му наплати свој интерес. Како је то могуће?

Вековима се капитал таложио и множио на западу. У субкултури је постало опште место да на западу има новца. Они одређују, ко шта има, шта колико вреди, а притом су у потрази за још већим профитом запоставили производњу. Међутим по инерцији на запад се ишло по свеж капитал, а онда се десило чудо. Постало је јасно да на западу пара нема, реалних, покривених златном подлогом. Милијарде фиктивних трансакција напумпале су билансе празних банака на западу, настао је вакум, па онда криза. Али како је Англо-саксонски свет „објаснио" остатку света да су они ти који држе памет и паре!? На првом месту је импресивна војна сила, на другом незамисливи безобразлук, а на трећем рејтинг агенције. Зато не чуди, да је остатак света пожурио да се наоружа, да у трговини почиње да користи западне методе преговарања, и на крају да оснује сопствене кредитне агенције. Зато је за лидере групе Брикс, прворазредни задатак био да после Брикс банке оснују и рејтинг агенцију, независну од мешетара са Вол Стрита.

Ако се овоме додају и измишљени банкарски производи деривати, глобална слика се још више компликује. Државе и грађани се глобално осиромашују до границе опстанка.

Након тога догађа се познати сценарио: протествује се, пале се барикаде, штрајкује се, владе падају једна за другом, уводе се техничке владе састављене од бивших и будућих бирократа из тих или њима сличних финансијских институција и тако укруг, али проблем и даље остаје исти .

Мешетари са Вол Стрита згрћу милијарде долара, целе нације падају у дужничко ропство, нестаје средња класа, а све то уз сладуњаву причу о поштовању слободног тржишта и поштовању људских права.

Милионери и милијардери увек траже начине како да задрже што више новца и плате што мање пореза. Управо зато су пореска склоништа, позната и као порески рајеви, њихове омиљене дестинације. То су земље које имају изузетно ниске или непостојеће порезе, места која су им од посебне важности. Тамо користе рупе у законима и отварају нове рачуне, али и покрећу корпорације са нула трошкова. Чинећи то, они покушавају да избегну високе порезе у својим државама, без преузимања другог држављанства. Такође, уколико све чините по закону (а захваљујући добрим књиговођама, богаташи тако послују), одржавање рачуна у иностранству је потпуно легално. Сада су најчувенији порески рајеви Белизе, Костарика, Панама, Порторико, Кајманска острва, Монако и Сејшели (www.globalresearch.ca).

Форбс је прошле године предвидео да ће један одсто људи у свету имати исто као остатак света у 2016. години. Концентрација имовине све је израженија, па би најбогатији, чија имовина је једнака имовини половине најсиромашнијих у свету, могли стати у обичан аутобус – док је пре пет година за то био потребан прекоокеански брод. Наравно, на „Форбсовој листи" нема Ротшилда, Рокфелера, Сакса-Котбур-Гота, Медичија… Ако њих додамо „клубу" богатих који су реално богатији и утицајнији него првих сто са поменуте листе, јасно је у каквом се стању налази човечанство.

Да не буде све тако сиво, побринуле су се велике економије са истока, које постепено уводе ограничења за фирме регистроване у off-shore зонама. Кина је тако међу првима забранила учешће на великим инфраструктурним и енергетским пројектима фирмама које своје пословање везују за пореске рајеве, те је додатно подстакла „домаће" компаније у свим пројектима које финансира држава. Руководства Русије, Индије и других економија у експанзији обећавају да ће кренути истим путем. Да ли то решење виде и наше вође?

П.С.

Русија ће наредне године постати пета највећа економија на свету а иза ње ће остати Немачка и Велика Британија. Овакву анализу даје мултинационална банка „Standard Chartered" у својим дугорочним прогнозама раста светске привреде. Поред Кине, међу првих пет ће се налазити САД, Индија, Јапан и Русија. Од шестог до десетог места налазиће се Немачка, Индонезија, Бразил, Турска и Велика Британија.

Милош Здравковић

 

novosti.rs

HRVATSKI ANALITIČAR O DOLASKU PUTINA U SRBIJU: Bolje MIG-29 u ruci nego F-16 na grani

Tanjug

3-4 minutes

---

| 18. januar 2019. 14:43 | Komentara: 0

Rusija je spremna da poveća isporuke gasa Srbiji i razmatra mogućnost produženja gasovoda "Turski tok" u tu zemlju. Moskva, takođe, razmatra mogućnost prelaska u naplatu nacionalnim valutama pri svojim investicijama u Srbiju umesto dolara

Hrvatski geopolitičar i urednik sajta "Geopolitika.news" Zoran Meter napisao je posle posete ruskog predsednika Vladimira Putina Srbiji članak pod nazivom "Bolje 'MIG-29" u ruci, nego 'F-16 barak' na grani".

Time je aludirao na činjenicu da je Srbija dobila obećane ruske "migove", dok je Hrvatska ostala bez aviona, navodi Blic.

"Najpre malo simbolike - Putinov predsednički avion u srpskom su vazdušnom prostoru dočekala i na beogradski aerodrom propratila dva Miga-29 srpskog ratnog vazduhoplovstva, koje im je ne tako davno Rusija isporučcla u sklopu međusobne vojno-tehničke saradnje", piše Meter. Kako ističe, Srbi, možda i s pravom, ovih dana mogu slobodno u šali da govore: 'bolje Mig-29 u ruci nego F-16 Barack na grani'.

"Rusija je spremna da poveća isporuke gasa Srbiji i razmatra mogućnost produženja gasovoda "Turski tok" u tu zemlju. Moskva, takođe, razmatra mogućnost prelaska u naplatu nacionalnim valutama pri svojim investicijama u Srbiju umesto dolara, a dve zemlje potpisuju sporazume o industrijskoj, visokotehnoloskoj, obrazovnoj i kulturnoj saradnji", dalje piše Meter.

Kako se ističe u analizi, trgovinska razmena Rusije i Srbije u 2017. godini iznosila je dve milijarde dolara ili 23,1 odsto više nego godinu ranije, a u periodu januar-novembar 2018. iznosi 1,9 milijardi dolara, što je rast za 2,1 odsto više u odnosu na isti period lani.

Rusija, osim energenata, izvozi u Srbiju mineralne rude, hemijske proizvode, a iz Srbije uvozi prehrambene i poljoprivredne proizvode, tekstil i obuću, dodao je Meter.

On smatra da će se ekonomska razmena još više povećati nakon uspostavljanja zone slobodne trgovine između Srbije i Evroazijskog ekonomskog saveza, za koju se Moskva nada da će biti potpisana tokom ove godine.

Takođe, on ističe da je saradnja u sferi energetike jedna je od ključnih u rusko-srpskim odnosima.

Kako je istakao, Putin je u četvrtak u Beogradu poručio da je Rusija spremna da ulozi 1,4 milijarde dolara za spajanje Srbije sa drugim krakom gasovoda "Turski tok" i njegovu dalju izgradnju ka ostalim evropskim zemljama.

Sve to, smatra Meter, govori o ozbiljnoj nameri Rusije da ulaže u Srbiju kao svog saveznika, dok Hrvatska ima problema sa običnom kupovinom borbenih aviona od svojih zapadnih prijatelja.

 

Вучић захвалио Путину на подршци Русије независности Србије

politika.rs

Вучић захвалио Путину на подршци Русије независности Србије

5-6 minutes

---

Председник Србије Александар Вучић пожелео је добродошлицу руском председнику Владимиру Путину и изразио захвалност на његовом личном ангажману на развоју српско-руских односа.

„Када смо се упознали пре шест година, углавном смо разговарали како Србија да враћа дугове, а данас Србија нема проблема с тим, плаћа све на време и постала је поуздан партнер Руској федерацији", рекао је Вучић у уводном обраћању, након којег су два председника наставили разговоре уз две делегације, у ужем саставу.

Патријарх за Путина спремио икону Светог Саве

Патријарх Иринеј уручиће вечерас руском председнику Владимиру Путину икону Светог Саве, у знак личне захвалности и захвалности СПЦ за подршку Русије у завршетку градње храма на Врачару.Икона, по узору на фреску која се налази у Краљевој цркви у Студеници и на којој је Свети Сава приказан у архијерејској одећи са јеванђељем у руци, рад је нашег најпознатијег иконописаца Јелене Хинић, рекао је за Танјуг Владика Стефан, старешина Храма Светог Саве.

Вучић се Путину захвалио и на подршци Русије независности Србије и очувању територијалног интегритета.

„Увек смо могли да рачунамо на руску подршку и колико год је наша земља по броју становника и територијално мала, мислим да је Русија увек могла да рачуна да има савезника у Србији", рекао је Вучић.

Он је, говорећи о динамичнијем развоју билатерални односа истакао:

„Хоћу лично да вам се захвалим што сте много енергије, труда, рада и енергије, али и поштовања и љубави уложили у развијање руско-српских односа. Нама трговинска размена напредује у озбиљним процентима. Увоз из Русији је већи за 30 одсто, а извоз из Србије је порастао за 4,1 процената", указао је он.

Вучић је казао да у свим сферама друштвеног живота наши односи напредују. Навео је да су неки споразуми већ потписани, а неке ћемо тек потписати, подвукавши да је веома значајна сарадња у дигиталним и информацијом технологијама.

Указао је да би нама требао пројекат „тачка кључања", како би заједничким снагама направили хаб у Србији.

„Хоћу да кажем да се сви наши договори и споразуми по питању развоја инфраструктуре, односа у области енергетике, не само развијају већ су на највишем могућем нивоу. Војно техничком сарадњом смо задовољни . Хвала вама за ваш допринос и вољи да помогнете нашој земљи", рекао је он, преноси Танјуг.

Путин Вучићу: Пуно сте урадили за развој руско-српских односа

Председник Русије Владимир Путин захвалио је председнику Србије Александру Вучићу и грађанима на топлом пријему и истакао да му је драго што може да посети пријатељску, братску Србију и да са српским колегом разговара о свему што је урађено и о ономе што још може да се уради у односима две земље.

„Поштовани господине председниче, пуно сте урадили последњих година за развој руско-спрских односа и ја ћу данас имати лепу прилику и задовољство да вам уручим државну награду Орден Александра Невског за ваш допринос и све што сте урадили", рекао је Путин Вучићу у уводном обраћању, пре разговора уз две делегације, у ужем саставу, иза затворених врата.

„Радујем се посети братској пријатељској Србији", рекао је Путин српском председнику, са којим ће, каже, разговарати о томе шта је за сада урађено у односима две земље и шта још може да се постигне.

Путин се Вучићу захвалио на лепим речима и гостопримству.

„Хвала вам, на лепим речима, ми смо у сталном контакту, недавно сте били у Русији, а сећам се и моје посете Србији. Хвала Београду и српском братском народу на топлом пријему,„ рекао је Путин у Палати Србија.

Он је рекао да између две земље постоје историјски дубоки корени и духовна блискост између два народа, који нам помажу да те односе градимо и у савремено доба.

Путин је навео да је робна размена у порасту и да износи око две милијарде долара, а да се односи две земље развијају у све више праваца.

Како је додао, данас ће се разговарати о сарадњи у енергетици и многим другим областима, као и о неким новим пројектима о којима до сада није било речи, преноси Танјуг.

Председник Србије Александар Вучић приредио је данас за председника Русије Владимира Путина свечани дочек испред Палате Србија, уз 10 почасних плотуна, интонирање химне две државе и смотру почасне гарде.

У руској делегацији су између осталих шеф дипломатије Сергеј Лавров, министар енергетике Александар Новак, шеф Гаспрома Алексеј Милер и други, а дочеку су присуствовали премијерка Ана Брнабић и министри српске владе.

Вучић и Путин су се затим упутили на састанак у ужем формату.

View article...

Enclosures:

160z120_vucic-i-putin-na-aerodromu-f-sputnjik-ap-m.k.-kkk.jpg (7 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2019_01//160z120_vucic-i-putin-na-aerodromu-f-sputnjik-ap-m.k.-kkk.jpg

 

Интервју председника Руске Федерације Владимира Путина

politika.rs
Интервју председника Руске Федерације Владимира Путина

Бојан Билбија („Политика") - Бранко Влаховић („Вечерње новости")

14-17 minutes

Србију и Русију спаја многовековна историјска, културна и религиозна
блискост, као и братство по оружју у два светска рата. Испред нас су нови
изазови. Како оцењујете наше актуелне односе и перспективе њиховог развоја?
Много се говори о новом гасоводу „Турски ток", има ли и овде шансе за нашу
земљу?

Пре свега срдачно поздрављам све читаоце дневног листа „Политика", једне од
најстаријих новина не само у Србији, него и на Балкану. И, користећи
прилику, желим да грађанима Републике честитам новогодишње и божићне
празнике које смо недавно славили.

Са правом сте истакли да је у основу добрих односа Русије и Србије
многовековно искрено пријатељство наших народа, духовно и културно сродство,
заједничке странице историје, укључујући и херојску борбу против нацизма
током Другог светског рата. И у новом, 21. веку пажљиво чувамо и развијамо
драгоцене традиције поверења и сарадње. Таква спремност за тесну сарадњу у
политици, привреди, хуманитарној сфери нашла је свој одраз у билатералној
Декларацији о стратешком партнерству, која је потписана у мају 2013. године.

Данас су у успону билатералне везе у свим сферама. Повећава се и робна
размена: 2017. године она је износила 2 милијарде долара, а наставила је са
растом и претходне године. Руска улагања у српску привреду премашила су
износ од 4 милијарде долара. Сарадња са концерном „Гаспром њефт" омогућила
је компанији „Нафтна индустрија Србије" да постане лидер на енергетском
тржишту балканског региона. Уз учешће „Руских железница" добрим темпом се
одвија реконструкција и модернизација српске железничке инфраструктуре.

Прогресивно се усавршава уговорно-правна база сарадње. Развијају се контакти
између парламената и политичких партија, друштвених кругова, као и у сфери
науке, образовања и културе. Руски стручњаци учествују у пројекту изградње
Храма Светог Саве у Београду. Захваљујући спонзорској помоћи наших
предузетника главна купола овог величанственог здања је покривена мозаиком.
Дакле, убеђен сам да управо таква делотворна, вишеструка сарадња у
потпуности одговара коренитим интересима народа Русије и Србије.

Што се тиче „Турског тока", његова изградња тече у складу са планираним
распоредом. У новембру прошле године завршено је постављање цеви на морској
деоници, у току су радови на њеном повезивању са терминалом на турској обали
Црног мора који се тренутно гради. Планирамо да гасовод проради до краја
2019. године.

Истакао бих да „Гаспром" сада разматра различите варијанте продужења
копненог транзитног крака гасовода до Европе. Једна од њих предвиђа
транспорт горива на релацији Бугарска–Србија– Мађарска уз спајање са центром
за дистрибуцију гаса у аустријском Баумгартену. У том случају Србија неће
само трошити руски гас, већ и обезбеђивати његов транзит. То ће свакако
донети српској привреди значајну корист, омогућити стварање нових радних
места, појачати енергетску безбедност ваше земље, а и целе Централне и
Југоисточне Европе. Учешћу Србије у пројекту допринеће и „мапа пута" за
модернизацију и проширење националне мреже за транспорт гаса, потписана са
„Гаспромом" 2017. године.

Приликом коначног утврђивања руте испорука руског гаса наравно ће се водити
рачуна и о ставу Европске комисије. Сматрамо да земље чланице ЕУ које су
заинтересоване за руски гас треба да добију гаранције од Европске уније да
планови у вези са продужењем „Турског тока" неће бити осујећени самовољном
политичком одлуком Брисела.

Интензивна сарадња Русије са Србијом и Републиком Српском изазива љутњу на
Западу, поготово у Вашингтону. Како коментаришете изјаве западних политичара
да је Русија дестабилизујући фактор на Балкану и како оцењујете односе
Русије са другим бившим југословенским републикама?

Радујем се прилици да се обратим читаоцима „Вечерњих новости", једног од
најпопуларнијих и најутицајнијих српских листова, да одговорим на ваша
питања и да са вама поделим своје оцене.

Кад причамо о ситуацији на Балкану, озбиљан дестабилизујући фактор овде
представља политика САД и одређених западних земаља, усмерена на учвршћивање
њихове доминације у региону. Још 1999. године снаге НАТО су без санкције УН
два и по месеца бомбардовале Југославију, па насилнички одвојиле Аутономну
Покрајину Косово. А 2008. године Вашингтон и његови савезници су подржали
нелегитимно проглашење косовске независности.

Године 2017, упркос ставу половине становништва, у НАТО је била увучена Црна
Гора. Уплашили су се референдума по том питању, и као резултат земља пролази
кроз период политичке нестабилности. Прошле године ради форсираног учлањења
у НАТО Републике Македоније био је чак покренут процес доношења уставних
амандмана и промене назива те државе, ревизије основа македонског
националног идентитета. При томе је игнорисана воља македонских гласача –
референдум о промени назива државе је пропао, али се спољни притисак
наставио.

Наша земља, знајући и разумејући, колико је компликован Балкан и историја
тог региона, увек га је сматрала простором за конструктивну сарадњу. И данас
Русија има овде много пријатеља, између којих посебно место заузима
стратешки партнер Србија. Зато је помоћ јачању регионалне безбедности и
стабилности наш безуслован приоритет. Залажемо се за то да се поштују права
и интереси балканских земаља и народа, да се поштује међународно право.

Сарадња са Републиком Српском, која је саставни део Босне и Херцеговине,
одвија се на основу узајамне користи, а стриктно у складу са Дејтонским
мировним споразумом из 1995. године. И даље смо усмерени ка реализацији како
у Републици Српској, тако и на целој територији Босне и Херцеговине
пројеката у сфери енергетике, прераде нафте и трговине горивом, банкарства,
фармацеутике и у другим областима. Сматрамо да исту важност има промовисање
заједничких хуманитарних иницијатива, узимајући у обзир растуће интересовање
грађана БиХ за руски језик, руску културу, студије у Русији.

Прогресивно се развијају односи са Словенијом и Хрватском, без обзира да
дијалог између Европске уније, чије су те земље чланице, и Русије доживљава
тешка времена. Прошле године одржано је неколико састанака са руководством
Хрватске. Расте робна размена: са Словенијом за три квартала 2018. година
повећана је скоро за 10 одсто, док са Хрватском за 27 одсто. Прошле године
Русија и Словенија су успешно организовале „унакрсне" Сезоне културе, а у
Загребу је организована велика изложба Државног Ермитажа, посвећена 50.
годишњици побратимских веза главног града Хрватске са Санкт Петербургом. И
даље ћемо развијати односе пријатељства и поверења, који су, сигуран сам,
потпуно у складу са интересима наших народа.


Александар Вучић и Владимир Путин (Фото Прес служба Кремља)

У ситуацији када се поједине државе региона наоружавају и формира се
такозвана „војска Косова" може ли Србија да рачуна на подршку Русије око
даљег јачања одбрамбених потенцијала, имајући у виду нашу неутралност и
чињеницу да смо окружени државама-чланицама НАТО-а?

Високо ценимо чврсту приврженост српског руководства курсу на очување
неутралности земље. Истовремено већ много година помажемо јачању одбрамбених
способности Србије: испоручујемо наоружање и војну технику, пружамо помоћ у
њиховој поправци и модернизацији. И даље ћемо развијати војно-техничку
сарадњу.

Нећу да кријем да смо били изненађени прилично пасивном реакцијом Европске
уније у вези са одлуком косовског „парламента" о трансформацији Косовских
безбедносних снага у праву војску. Јер је очигледно да су Срби који живе у
овој покрајини доживели такав потез као директну претњу по своју безбедност.
А иначе тај потез ствара озбиљан ризик заоштравања ситуације у региону.
Тешко да је у интересу ЕУ затварање очију пред таквим једностраним акцијама,
које грубо крше међународно право, поготово ако Брисел рачуна на то да и
даље испуњава своје обавезе посредника у дијалогу између Београда и
Приштине.

Више пута смо говорили да сматрамо да је курс на проширење НАТО-а наслеђе
„хладног рата", као и да је то погрешна и деструктивна војно-политичка
стратегија. Данас Алијанса покушава да појача своје присуство на Балкану.
Али тиме само обнавља линије поделе на европском континенту, грубо крши
принцип недељивости безбедности. Све ово, на крају крајева, води не до
јачања стабилности, већ до смањења поверења и раста напетости у Европи.

Српска православна црква је стала на страну Руске православне цркве у
контексту црквене кризе у Украјини. При томе читав низ земаља утиче на
патријарха Вартоломеја и покушава да се постигне признавање украјинских
„расколника" од стране православних помесних цркава. Како ће се, по Вашем
мишљењу, ситуација развијати даље?

Подсетићу читаоце Вашег листа, који су веома узнемирени саопштењима о
расколу православног света, али можда нису дубоко упућени у ситуацију у
Украјини, о чему се овде ради.

15. децембра 2018. године украјинско руководство које има активну подршку
САД и Цариградске патријаршије, одржало је такозвани „сабор уједињења". На
њему је било проглашено стварање „Православне цркве Украјине" па је 6.
јануара 2019. године Патријарх Вартоломеј потписао томос, односно указ о
њеној аутокефалности. То је био покушај легализације украјинских
расколничких општина под јурисдикцијом Истанбула, што представља грубо
кршење православних канона.

Међутим, то нимало не брине ни руководство Украјине, ни руководство САД, јер
нова црквена структура представља искључиво политички, секуларни пројекат.
Његов главни циљ је да се раздвоје народи Русије и Украјине, да се посеје не
само национални, него и верски раздор. Није случајно да Кијев већ прича о
„коначном стицању независности од Русије".

Поновићу: ту се уопште не ради о духовном животу, у питању је опасно и
неодговорно политикантство. Исто тако се не ради ни о самосталности
„Православне цркве Украјине". У ствари она је под апсолутном контролом
Истанбула. Док је канонска Украјинска православна црква, највећа у Украјини,
која се није обраћала патријарху Вартоломеју за аутокефалност, апсолутно
независна у свом деловању. При томе она чува искључиво канонску везу са
Руском православном црквом, али чак и ово изазива неприкривену љутњу
садашњег кијевског режима.

Због тога прогањају свештенике и вернике Украјинске православне цркве,
отуђују им храмове и манастире, а самој Цркви покушавају да одузму њен
законски назив, што повећава напетост и води ка још већем расколу у
украјинском друштву.

Очигледно је да је руководство Украјине свесно тога да покушаји насилног
терања верника у туђи храм прете озбиљним последицама. Али без обзира на то
оно је спремно да жртвује међуконфесионалну слогу у земљи зарад изборне
кампање актуелног председника Украјине, која је заснована на потрази за
непријатељем, све да би по сваку цену остало на власти.

Православни свет све ово види.

Наравно да Русија нема намеру да се меша у црквене процесе, поготово на
територији суседне суверене државе. Али видимо какву опасност и за
православље у целом свету представљају такви експерименти и грубо мешање
државе у верску делатност.


Војна парада у Београду којој је председник РФ присуствовао 2014. године
(Фото Раде Крстинић)

Москва већ одавно предлаже стварање нове архитектуре безбедности, али у
последње време сведоци смо опасних тенденција у свету, укључујући недавне
изјаве Вашингтона о изласку из Споразума о ликвидацији ракета средњег и
мањег домета. Шта, по Вашем мишљењу, може да буде решење за очување мира у
условима јачања локалне и глобалне напетости?

Заиста, САД фактички спроводе линију, усмерену на демонтажу система
међународних споразума у сфери контроле наоружања, који им вежу руке кад је
у питању јачање војних потенцијала. Или покушавају да се тих споразума
придржавају делимично, то јест само у оном делу који одговара њиховим
интересима. Изјава о намери изласка из Споразума о ликвидацији ракета
средњег и мањег домета представља још једну карику у дугом ланцу сличних
потеза. Очигледно је да ће последице таквих корака бити најнегативније.

Свакако нећемо затварати очи пред стационирањем америчких ракета, које
представљају директну претњу по нашу безбедност. Бићемо приморани да
предузмемо ефикасне узвратне мере. Али Русија као одговорна и здравомислећа
земља није заинтересована за нову трку у наоружању. Поред проглашене намере
САД да изађу из споразума, отворени смо за наставак дијалога са циљем да се
нађу путеви да се он сачува. У децембру смо проследили Американцима низ
конкретних предлога по том питању. Спремни смо за озбиљан разговор по целој
„стратешкој" агенди између наших земаља.

Русија се чврсто и континуирано залаже за генерално оздрављење међународне
ситуације, која, као што сте са правом приметили, остаје напета. И додаћу:
непредвидива. При томе таква ситуација је настала умногоме због непрекидних
једностраних потеза САД и других западних држава, укључујући и примену силе.
Као резултат, све је јача општа атмосфера конфронтације и неповерења.

Позивамо западне колеге да одустану од метода уцењивања, претњи и
провокација, да поштују међународно право, да заснивају међудржавни дијалог
на принципима утемељеним у Повељи УН. Управо то је пут ка очувању мира,
јачању глобалне и регионалне безбедности и стабилности.

На крају бих хтео да читаоцима листа „Политика" и целом српском народу
пожелим просперитет и успехе.

Какве су перспективе економске сарадње Москве и Београда у случају уласка
Србије у Европску унију? И како то може да се одрази на руске инвестиције у
српску привреду?

Поштујемо курс приступања ЕУ који је изабрало српско руководство. За разлику
од западних партнера не покушавамо да ставимо Србију пред вештачки избор:
или сте са Русијом, или сте са Европском унијом. Интеграциони процеси у
нашем глобалном свету се динамично развијају, обухватајући нове земље и
удружења, стварајући перспективне конфигурације. Зато смо убеђени да тежња
Србије ка европској интеграцији, као и чланство Русије у Евроазијској
економској унији, нису препреке за унапређење наше разноврсне сарадње.

Важно је да Русија и Србија имају намеру да наставе са јачањем сарадње у
сфери привреде и инвестиција. Томе треба да да допринос и споразум о
слободној трговини између Евроазијске економске уније и Србије, који је сада
у припреми. Нова рунда преговора одржана је у Београду сасвим недавно, 10. и
11. јануара. Рачунамо да ће овај документ бити потписан до краја ове године
и да ће отворити квалитативно нове могућности за повећање ефикасности и
продуктивности заједничког рада у економској области.

У завршетку желим читаоцима „Вечерњих новости" и свим грађанима пријатељске
нам Србије мир и благостање.

*(„Политика", питања 1,3,5), („Вечерње новости", питања 2,4,6)

http://www.politika.rs/scc/clanak/420383/Intervju-predsednika-Ruske-Federaci
je-Vladimira-Putina

politika.rs

Simputija u Srbiji

Miroslav Lazanski

6-8 minutes

---

Pen­zi­o­ni­sa­ni ame­rič­ki ge­ne­ral Dej­vid Pe­tre­us iz­ja­vio je ne­dav­no „da je Vla­di­mir Pu­tin naj­bo­lji po­klon NA­TO-u od vre­me­na hlad­nog ra­ta". Po­tvr­dio je ta­ko či­nje­ni­cu da Ame­ri­ka uvek mo­ra da ima ne­kog pro­tiv­ni­ka: ko­mu­ni­zam, te­ro­ri­zam, Ru­si­ju, Ki­nu... I ni­je bio u pra­vu Mi­ha­il Gor­ba­čov ka­da je u smi­raj ras­pa­da So­vjet­skog Sa­ve­za re­kao Džor­džu Bu­šu: „Uči­ni­će­mo vam ne­što stra­šno, osta­vi­će­mo vas bez pro­tiv­ni­ka." Gor­ba­čov je to za­i­sta i ura­dio, ali to ni­je umi­ri­lo aspi­ra­ci­je SAD i NA­TO pre­ma ši­re­nju na Is­tok, pri če­mu je Zbig­njev Bže­žin­ski ja­sno po­ru­čio da „SAD vi­še ni­ka­da ne­će do­zvo­li­ti da bi­lo ko­ja dr­ža­va u sve­tu do­stig­ne moć ne­ka­da­šnjeg So­vjet­skog Sa­ve­za".

I bi­lo je ta­ko sve do po­ja­ve Vla­di­mi­ra Pu­ti­na. Nje­gov go­vor na Bez­bed­no­snom fo­ru­mu u Min­he­nu 2007. go­di­ne bio je pro­ro­čan­ski, jer po­ru­čio je Za­pa­du: „Svet ni­je sa­mo vaš". Go­di­nu da­na ka­sni­je do­go­di­la se Gru­zi­ja, de­vet go­di­na ra­ni­je Ko­so­vo, pa Irak i Li­bi­ja, i Mo­skva je shva­ti­la da je svet 21. ve­ka svet voj­no ja­kih. Po­sle je sti­gao dr­žav­ni udar u Ukra­ji­ni, pa Krim, a on­da i Si­ri­ja. Upra­vo je Si­ri­ja do­ve­la do to­ga da Mo­skva i Va­šing­ton raz­me­ne sta­vo­ve o to­me ko je „iz­u­zet­na na­ci­ja", a ko ni­je.

Mo­že se re­ći da je ko­deks po­na­ša­nja i ma­pa pu­ta ame­rič­ke su­per­si­le 21. ve­ka mo­der­na im­pe­ri­jal­na dok­tri­na, to je naj­na­ci­o­na­li­stič­ki­ji i naj­kon­zer­va­tiv­ni­ji plan još od vre­me­na Ro­nal­da Re­ga­na. Po­jed­no­sta­vlje­no to zna­či da SAD ni­ko­me ne­će do­zvo­li­ti da po­ku­ša da do­ve­de u pi­ta­nje ame­rič­ku voj­nu su­per­i­or­nost, ni­ti da Va­šing­ton že­li da to­le­ri­še stra­te­šku pat-po­zi­ci­ju u ka­kvoj je bio za vre­me hlad­nog ra­ta sa Mo­skvom.

To je po­ka­za­telj jed­ne im­pe­ri­jal­ne gra­ma­ti­ke, ko­ja svoj vr­hu­nac do­sti­že u na­ci­o­nal­noj fan­ta­zi­ji da SAD pred­sta­vlja­ju ne­ku vr­stu le­gi­tim­nog na­sled­ni­ka Rim­skog car­stva. Vla­di­mir Pu­tin je pre ne­ko­li­ko go­di­na u svoj ko­lum­ni u „Nju­jork taj­msu" ar­gu­men­to­va­no ospo­rio to na­sled­stvo, ame­rič­ka de­sni­ca bi­la je kon­ster­ni­ra­na.

„Ni­je­dan na­rod 19. ve­ka ne mo­že da odr­ži ko­rak sa na­šim osva­ja­nji­ma, na­šim ko­lo­ni­jal­nim us­pe­si­ma i na­šom eks­pan­zi­jom, ni­šta nas vi­še ne­će za­u­sta­vi­ti", iz­ja­vio je još 1895. se­na­tor Hen­ri Ke­bot Lodž. Po­li­ti­ča­ri su, pre­ma ču­ve­noj for­mu­la­ci­ji Te­o­do­ra Ru­zvel­ta, sa­nja­ri­li o jed­nom „splen­did litl vor", ili „sjaj­nom ma­lom ra­tu", ko­ji bi pru­žio oprav­da­nje za me­đu­na­rod­nu eks­pan­zi­ju SAD. Te­o­dor Ru­zvelt se di­vio bri­tan­skom im­pe­ri­jal­nom knji­žev­ni­ku Ra­di­jar­du Ki­plin­gu: „Ho­ću da SAD po­sta­nu do­mi­nant­na si­la na Pa­ci­fi­ku. Ame­rič­ki će na­rod ostva­ri­ti naj­ve­ća de­la jed­ne ve­li­ke si­le." No­vi­nar Mars Hen­ri Vo­ter­son je ovaj im­pe­ri­ja­li­stič­ki  duh de­ve­de­se­tih go­di­na 19. ve­ka re­zi­mi­rao po­no­snim, ali isto­vre­me­no i pro­roč­kim re­či­ma: „Mi smo jed­na ve­li­ka im­pe­ri­jal­na re­pu­bli­ka, po­zva­na da iz­vr­ši pre­su­dan uti­caj na čo­ve­čan­stvo i da svet ob­li­ku­je ona­ko ka­ko to do sa­da ni­je po­šlo za ru­kom ni­jed­noj dru­goj ze­mlji, pa čak ni Rim­skom car­stvu".

„Či­nje­ni­ca je", pi­sao je pre se­dam go­di­na uvod­ni­čar „Va­šing­ton po­sta" Čarls Kra­ut­ha­mer, je­dan od naj­u­ti­caj­ni­jih ide­o­lo­ga ame­rič­ke no­ve de­sni­ce, „da od Ri­ma ni­jed­na ze­mlja ni­je po­se­do­va­la ta­kvu kul­tur­nu, eko­nom­sku, teh­nič­ku i voj­nu nad­moć". Još 1999. u vre­me bom­bar­do­va­nja Ju­go­sla­vi­je Kra­ut­ha­mer pro­kla­mu­je: „Ame­ri­ka štr­či nad sve­tom kao ko­los. Ot­ka­ko je Rim ra­zo­rio Kar­ta­gi­nu ni­ko dru­gi ni­je do­sti­gao ta­kve vi­si­ne."  Rim­sko car­stvo po­sta­lo je ta­ko u Va­šing­to­nu re­fe­rent­na tač­ka no­ve ame­rič­ke de­sni­ce. Ana­lo­gi­ja sa Ri­mom, kao i sve­pri­sut­nost re­či „im­pe­ri­ja" u ame­rič­koj štam­pi sve­do­če o iz­grad­nji jed­ne im­pe­ri­jal­ne ide­o­lo­gi­je, jer Ame­ri­ka ni­je slu­čaj­no da­nas voj­no an­ga­žo­va­na u ze­mlja­ma gde su ne­ka­da bi­le an­ga­žo­va­ne bri­tan­ske ko­lo­ni­jal­ne tru­pe: Av­ga­ni­stan, Bli­ski is­tok... Iz­grad­nja da­nas „po­sr­nu­lih" dr­ža­va i nji­ho­vih de­mo­kra­ti­ja sa­mo je  na­sta­vak po­sla ne­ka­da sa­mo­sve­snih En­gle­za pod ko­lo­ni­jal­nim šle­mo­vi­ma.

Još je­dan ide­o­log ame­rič­ke de­sni­ce Daj­neš Džso­u­za, ko­ji je ra­dio kao is­tra­ži­vač na „Hu­ve­ro­vom in­sti­tu­tu", ob­ja­vio je pre 19 go­di­na čla­nak vr­lo re­či­tog na­slo­va „Po­hva­la ame­rič­koj im­pe­ri­ji",  u ko­jem ka­že „da bi Ame­ri­kan­ci ko­nač­no tre­ba­lo da spo­zna­ju da je nji­ho­va ze­mlja po­sta­la naj­u­zvi­še­ni­ja im­pe­ri­ja ko­ju je svet ika­da po­zna­vao". Ovim pu­bli­ci­stič­kim  pa­li­ku­ća­ma no­ve ame­rič­ke de­sni­ce pri­dru­žio se i pro­fe­sor Sti­ven Pi­ter Ro­u­zen sa Har­var­da: „Na­še vre­me ni­je vre­me bor­be pro­tiv ne­kog ri­va­la, jer nje­ga na­pro­sto ne­ma."

To što ide­ja o im­pe­ri­ji ra­di­kal­no pro­tiv­re­či kla­sič­nom to­kvi­lov­skom sa­mo­o­pa­ža­nju Ame­ri­ka­na­ca, ute­ru­ju­ći pri­tom u laž i ide­ju da Ame­ri­ka pred­sta­vlja de­mo­krat­ski iz­u­ze­tak me­đu mo­der­nim dr­ža­va­ma, to oči­gled­no ne pred­sta­vlja ni­ka­kav ne­pre­mo­stiv pro­blem za ame­rič­ku no­vu de­sni­cu. U tom kon­tek­stu Evro­pa ne fi­gu­ri­ra kao sa­mo­stal­na stra­te­gij­ska si­la, već kao za­vi­sna zo­na ko­ja ne­ma ni vo­lje ni spo­sob­no­sti da bra­ni svoj raj, nje­na za­šti­ta za­vi­si od vo­lje Ame­ri­ke da vo­di rat. Zbig­njev Bže­žin­ski je to le­po for­mu­li­sao: „Na­še evrop­ske sa­ve­zni­ke dr­ži­mo u sta­nju za­vi­sno­sti, osta­le evrop­ske ze­mlje ko­ja nam pla­ća­ju da­nak su pod na­šim tu­tor­stvom, ujed­no spre­ča­va­mo i mo­gu­će udru­ži­va­nje var­va­ra".

Kra­ut­ha­mer mu se, ne baš sup­til­no, pri­dru­žio: „Ame­ri­ka je do­bi­la hlad­ni rat, sta­vi­la u džep is­toč­nu Evro­pu, smr­vi­la Sr­bi­ju, Irak i Av­ga­ni­stan i sa­svim uz­gred­no po­ka­za­la da je Evro­pa ni­šta. " 

On­da se po­ja­vio Pu­tin i otvo­re­no re­kao da to ne­će ići baš ta­ko. Za­to je i po­pu­la­ran u Sr­bi­ji.