Претражи овај блог

субота, 27. април 2019.

U plićaku „duboke države“

kossev.info

U plićaku „duboke države" - KoSSev

Izvor  KoSSev

-


Milivoje Mihajlović, rođen je 1958. godine u Prištini. O događajima na Kosovu izveštavao je za prištinsko „Jedinstvo", Tanjug, Radio-televiziju Beograd, BBC, APTN, Agenciju Frans Press, CBS… Bio je glavni urednik Radio Prištine, osnivač Media centra, urednik informativnog programa YU-info televizije, direktor Radio Beograda.

Poštovani prijatelju,

Sve češće u medijima na Balkanu čitamo o hapšenjima narkodilera i zaplenama velikih količina droge. Balkanski „preduzimači" u ovim poslovima su osvojili prostore čitave Evrope, gospodare švercerskim kanalima od Južne Amerike do juga Afrike…preko Češke, Španije, Francuske, Švajcarske, u arapskim zemljama… Ruka balkanskog kriminala prisutna je decenijama na gotovo svim meridijanima. Tone kokaina su zaplenjene u vodama blizu južnoameričke obale. Na lokalu se koriste svi resursi (nedavno u Crnoj Gori otkriven je čak i vojni brod) za šverc narkotika, jednog od najunosnijih ilegalnih poslova koji ide utabanim stazama krijumčara duvana, belog roblja, sive trgovine… Veliki novac prati ove nezakonite delatnosti i to bogatstvo sigurno utiče i na političke tokove u zemljama našeg podneblja. Naizgled čvrste granice, glomazne administracije krcate činovničkim aparatima, brojne policije i bezbednosni sistemi u regionu nisu dovoljna prepreka kriminalu. Analitičari sve češće govore o „balkanskoj kriminalnoj uniji" ili „balkanskoj konfederaciji organizovanog kriminala" kao presudnom faktoru regionalne nestabilnosti.

Veliko bogatstvo se na ovom području koncentriše van regularnih finansijskih tokova i to u dobroj meri određuje društveni život i regionalne odnose. Karakteristično za sve zemlje regiona, uz određene specifičnosti, da iz dana u dan ulaze u sve veći haos.

Prvi znači da kriminal „uzima mehanizme upravljanja" u svoje ruke su nesigurnost, siromašenje i besperspektivnost. Uspavano pravosuđe, neefikasna policija, oslabljeni prosvetni i zdravstveni sistemi su posledica kriminalizacije društva. Krvavi asfalt – sačekuše i obračuni kriminalnih gangova su bolni dokazi nemoći državnih aparata u borbi protiv mafije. Neefikasni državni aparati, uništeni neselektivnim zapošljavanjem partijskih kadrova, visokim stepenom korupcije, preslikani su u svim delovima regiona.

Sve se svodi na simulaciju države. Donose se zakoni – koji se ne sprovode. Sklapaju se ugovori – koji se ne poštuju. Polažu se temeljci za nove fabrike – koje se nikada ne sagrade. Državne ekonomije su usmerene na rasprodaje nacionalnog blaga – zbog provizije. Predizborne kampanje diktiraju ciiljeve nacionalnih politika. Izborne kampanje nikada ne prestaju. Na javnoj sceni zapažen prostor dobijaju piromani koji etničke napetosti dovode do ivice sukoba. Kreira se paralelna javnost koja se prikazuje kao „istorija koju živimo" u atmosferi lažnog patriotizma. I sve to u nameri da se građanima ogadi život u otadžbini. To je previsoka cena kriminalizaciji ovdašnjih društava. Kriminal je smrtonosna pretnja regionalnoj bezbednosti jer podstiče etničke animozitete i „ulaže" u nestabilnost regiona. Logika podzemlja je – neka se osiromašeni narod zamajava nacionalnom mržnjom, a mi ćemo da otimamo.

Još od kada je Tito u svom kabinetu pronašao prislušne „bubice", teorije zavere su zauzele ozbiljno mesto u balkanskim raspravama. Verovatno će i ovaj tekst mnogima ličiti na teoriju zavere. Ali, decenijama je forsirano mišljenje da „OZNA sve dozna" i da je „UDBA  naša sudba" i da tajne službe, masoni, iluminati i ko zna ko još kontrolišu sudbine, da su ti „gospodari života i smrti" nosioci sveukupne moći… Mali narodi – velike paranoje.

Krvavi raspad Jugoslavije je pokazao da su te „firme" u „čijim su rukama bile sudbine ljudi" zapravo samo produkt bolesne iluzije i maligne propagande. Negde do početka ratova bezbednosni sektor je kontrolisao podzemlje. Kasnije su se, možda, uloge izmenile.

Posleratni tranzicioni period je stvorio kartele političkih i finansijskih interesa. Oni se u svetu nazivaju „dubokom državom", iako taj termin nikada nije zasnovan na dokazima, već samo na pretpostavkama. Teoretičari je definišu kao „spregu najuticajnijih predstavnika političkog, vojnog, obaveštajnog sektora i glavnih mejnstrim medija".

Aforističari kažu: „duboka država je najveća nevladina organizacija" u svakoj zemlji. „Duboka država", najveći protivnik nacionalnog suvereniteta, obesmišljava izbornu demokratiju i dovodi je do apsurda, nastoji da utiče na donošenje državnih odluka s ciljem da zaštiti stečeni položaj i parcijalne interese. To je ona prikrivena moć u državnom aparatu koja odlučuje o budućnosti – uvek mimo volje naroda. Presudno utiče na sudstvo i finansijska kretanja. Takozvana „duboka država" se nalazi samo tamo gde ima mnogo novca. Ne zanimaju je ni prava, ni slobode, ni demokratija. Zakulisni rad, tajnovitost, ucene, korupcija, nasilje, zloupotreba legalnih institucija – to su metode delovanja „duboke države".

Sudeći po ovim definicijama u regionu postoje paralelni sistemi koje možemo nazivati „dubokim državama". Oni zapravo jedino i funkcionišu u lavirintima posrnulih demokratija.

Ako uporedimo nekadašnju Tursku (iz koje je ponikao termin „duboka država") ili SAD, gde se dugo i uporno dokazuje postojanje tog paralelnog sistema, sa našim podnebljem, onda na Balkanu živi svojevrsna „unija dubokih država" koje nisu ideološke, već interesne organizacije u ekspanziji.

U Turskoj i SAD „duboka država" je sprega nosilaca nacionalne moći sa ciljem da se sačuvaju resursi, proširi uticaj zemlje, osvoje novi potencijalni izvori nacionalnog bogatstva. Kod nas su se izgubili i nacionalni i državni interesi.

Kako drugačije objasniti izostajanje reakcije država na ugroženost vitalnih interesa? Region se prazni. Neverovatnu, neprirodnu migraciju svojih građana na Zapad ovdašnje vlade nastoje da rešavaju tribinama i okruglim stolovima, deklaracijama i akcionim planovima protiv bele kuge.

Kako objasniti besmisao podsticanja stranih ulaganja, ako vlasti stranom investitoru plaćaju od tri do deset hiljada evra za otvaranje jednog radnog mesta, a zaposlen na tom mestu će morati da radi za 200 evra? Da li se razvojna ekonomija može bazirati na otvaranje pogona za „seckanje" kablova, kad taj posao svuda u svetu obavlja porodična manufaktura? Kako je, recimo, moguće da region koji stremi Evropskoj uniji i danas protivgradnu odbranu bazira na skupim, zastarelim i potpuno neefikasnim raketnim sistemima, suprotno EU standardima? A to je važan uslov stabilne poljoprivrede. Da li je, baš, ta „duboka država" odlučila da su nakupci važniji od poljoprivrednika, da su zarade na mini-hidrocentralama cena za uništenje prirode? Zašto su „ljudi za kombinacije" (a to je postala ugledna profesija) važniji od inženjera, profesora i naučnika? Ili se namerno dopušta da se nauka guši pod smećem kupljenih diploma? Koliko će vremena da prođe dok (i ako) shvatimo da su kupljene diplome štetne kao osiromašeni uranijum i da su kancer koji guši budućnost i racionalni i prirodni razvoj.

Gde se izgubio državni i nacionalni interes? U magli spinova i medijskih prevara? Ili je žrtva burazerskih i kumovskih interesa? To što kolokvijalno nazivamo „dubokom državom" metastazira, regeneriše se, instrumentalizuje političke sisteme, svuda instalira svoje ljude koji jedini interes vide u bogaćenju pljačkom naroda. Ili je „duboka država" samo sumnja? Mnogi smatraju da je optuživanje imaginarne „duboke države" samo alibi za secikese u korumpiranim delovima činovničkog aparata, koji su često sukobljeni oko podele plena. Svejedno je kako ih nazivamo, ali njihov poguban efekat se vidi. Ti misteriozni neformalni centri moći se ne libe da koriste takozvano obaveštajno podzemlje, kriminalne bande ili militantne navijačke grupe, kako bi podigli temperaturu u društvu ili podstakle etničke netrpeljivosti.

Javnost je najveći neprijatelj neformalnih centara moći. Zbog toga su u neprestanom ratu sa istinom i temelj njihove strategije je izazivanje trajnog haosa. Ti centri moći, kao sive eminencije nominalnih vlasti, na ovim našim prostorima su čitava društva uvukli u poseban vid zarobljeništva i svi se, iako nekad ne želimo da vidimo, davimo u „plićaku dubokih država".

 

М. Булатовић: Три ствари око којих сe Срби слажу

standard.rs

М. Булатовић: Три ствари око којих сe Срби слажу - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

5-6 minutes


петак 26. април 2019. 12:13

Однос према Косову, љубав према Русији и тежња ка саборности – три су несумњиве политичке константе међу Србима

Кроз историју је доказано, а и садашње вријеме то потврђује, да има веома мало ствари око којих се Срби листом слажу. Као слободољубив и тражењу правде склон народ, Срби најчешћу мету незадовољства налазе у свом непосредном окружењу. Ипак, изњедриле су се три несумњиве политичке константе међу Србима.

Прва је однос према Косову и Метохији. Ниједна политичка понуда која би садржавала потпуно и безусловно одрицање од ове јужне српске покрајине не би могла рачунати на прођу на политичком тржишту Србије.

Захваљујући депешама Викиликса сазнали смо да и оне гарнитуре политичара Србије, којима у стварности није било баш нимало стало до очувања државе којој су били на челу, нису смјеле кренути путем отворене издаје. Умјесто тога, тражиле су да се створе такве „нове реалности", које ће показати да је та „ствар" одавно изгубљена.

Стање на Космету веома је сложено и неповољно за Републику Србију. Међународни притисак је јак и не мијења смјер свог дјеловања. У правилним циклусима (када процијене да им је то од користи на унутрашњем плану) наши „западни пријатељи" додају нове услове и појачавају притиске.

Да би све било још неповољније, са албанске стране нема саговорника за било коју нормалну тему, а камоли за суштински дијалог који би уважио права и Срба и Албанаца. Толико потребан споразум Срба и Албанаца, без којег нема мира и стабилности на Балкану, није ни на видику. С друге стране, политички дијалог унутар Србије о начину рјешавања косметског проблема, није одмакао од почетне, емотивне и политичко-интересџијске фазе.

Тај дијалог није рационалан, оптерећен је митовима и предрасудама, а ослобођен познавања реалних чињеница. Но, руку на срце, он другачији и не може бити. Митови и легенде можда не носе суву истину у себи, али имају снагу да покрећу људе, а то је већ фактор реалне политике.

Обичан свијет није дужан да сагледава све углове косметскога рашомона, али његови политички лидери јесу обавезни да то раде. Стрпљиво, сложно и посвећено, уколико желе да остану на политичкој сцени. Јер, колективни однос Срба према Косову и Метохији је политичка константа са јасним смјером и великом тежином.

Друга вриједност коју Срби доживљавају као сталну јесте љубав према Русији. Током историје су се мијењале околности и форме, али суштина осећаја да су у питању два братска народа, спојена низом судбинских веза, остајала је непромијењена. Стога је илузорно очекивати да би било која влада, посвећена интересима своје државе, под било каквим притиском или уцјеном могла увести неке казне Русији, или се прикључити међународној хајци која се против ње годинама неосновано води.

Трећа константа би се, условно, могла назвати – тежња ка саборности. Она је доказана приликом распада СФР Југославије, када је Србија као матична држава помагала, бранила и чувала дијелове свог народа који су били заточени у њима страним и мрским новим државама. Тадашња власт Србије није од опозиције трпјела критике што помаже Србима у Хрватској и Босни и Херцеговини, већ што им не помаже више и дјелотворније. То се касније настављало кроз специјалне везе и сарадњу са Републиком Српском.

Тренутни односи Србије са Црном Гором, оном официјелном, која има задатак да буде „камен у ципели Србије", не потврђују ову тезу. Али је у суштини ни не оспоравају. Руси и Срби су и даље најприсутнији туристички гости, а ту су јер их ништа не угрожава или потцјењује. Она већинска, права Црна Гора, остала је досљедна својој традицији по којој су Срби и Руси у Црној Гори своји међу својима.

Истина, остане горак укус када се присјетимо финалних утакмица у кошаркашкој АБА лиги. Шест Афроамерикнаца у дресу Будућности надметало се против четири Афроамериканца у дресу Црвене звезде, а острашћени Срби и Црногорци на трибинама и у чопору који им је обезбјеђивао бројчану превагу, међусобно су се пљували и вријеђали. Пред таквим је бесмислом свако објашњење сувишно.

Двојица српских политичара, Милорад Додик и посебно Александар Вучић, препознали су ове политичке константе и своје дјеловање ускладили са њима. Стога и уживају популарност и повјерење код највећег броја својих држављана. Александар Вучић, предсједник Републике Србије, на хвале вриједан начин се бори за интересе своје државе и савлађује све бројније препреке на том путу.

Подршка грађана таквој политици је несумњива. Неупоредиво је више оних који подржавају, од оних који се противе његовој политици. Али, није све ни у масовности и броју окупљених грађана. Овдје се ради и о одговорности. Што већа подршка, то већа одговорност. Како за власт тако и за опозицију. И то је константа, али више не само српске већ политике уопште.

Извор Спутњик, 25. април 2019.

 

четвртак, 25. април 2019.

НЕБОЈША КАТИЋ : Шатро демократија

standard.rs

Шатро демократија - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

6-7 minutes


НЕБОЈША КАТИЋ

четвртак 25. април 2019. 11:13

 Ко верује у демократију у сиромаштву, верује у бајке. Српска демократија, у форми у којој сада функционише, не служи својим грађанима

Ако је тачно, како је то Черчил рекао, да је демократски систем најмање лош од свих испробаних система, зашто се то у Србији не види? Зашто је у Србији немогуће водити озбиљну дебату о било којој великој политичкој, економској или социјалној теми? Зашто је нација изложена бесомучној тортури најпримитивнијих медија у модерној историји? Зашто се на политичкој сцени смењују све бахатије власти које никоме не полажу рачуне, нити подлежу демократској контроли? Или провокативније – како је могуће да је демократска Србија велика регресија у односу на ону недемократску, из социјалистичког времена?

Један одговор могао би бити да су све претходне оцене нетачне и малициозне, као и да су производ тоталитарног погледа на свет. Демократија цвета, скупштина је храм мудрости, одговорности и политичке културе, а Србија управо доживљава економски и културни процват невиђен још од доласка Словена на Балкан.

Друго објашњење могло би бити да демократија у Србији тек узима залет. Ово што је на сцени је само рана фаза демократије којој је потребно време да еволуира и већ за 30, 50, најкасније 100 година, Србија ће постати функционална демократија.

У ЧЕМУ ЈЕ ПРОБЛЕМ?
Овако благо карикирана објашњења могу бити охрабрујућа, али су у нескладу са досадашњим искуством. Србија је у лошем стању, демократија не еволуира нити стоји у месту – она иде уназад. (Мала је утеха да ни развијеним европским демократијама не цветају руже, али то је нека друга тема.) Српско демократско посртање само је део ширег феномена који се може видети у готово свим источноевропским друштвима. У чему је проблем са транзиционим демократијама?

За функционалну демократију је потребно да се процес друштвене и економске модернизације заврши, да се систем консолидује, да се образовни ниво нације подигне, и да се приходи већине грађана стабилизују на нивоу који је изнад пуког преживљавања.

Ко верује у демократију у сиромаштву, верује у бајке. Темељи функционалне демократије се могу поставити једино на тлу солидног економског успона који развоју демократије мора претходити. Процесом модернизације настају друштвене структуре које ће обликовати и усмеравати демократски развој.

 

Гардисти Војске Србије у шпалиру дочекују посланике поводом прве седнице редовног пролећног заседања Народне скупштине Републике Србије, Београд, 6. март 2018. (фото: Бета/Емил Вас)

Функционална демократија никада није спонтана, она је контролисана, има задате оквире и ограничења. Организоване друштвене групе и елите (предузетници, синдикати, удружени пољопривредници, академска елита, војска, медији, итд.) контролишу систем и контролишу се међусобно. У таквом амбијенту формирају се политичке партије јасног профила, вредности, циљева и етике. То нису структуре које настају преко ноћи.

Транзиционе државе су у политичке промене ушле на исти начин као и у економске – вишепартијском шок терапијом, срљајући у сретну будућност на крилима милозвучних либералних фраза. Недовољно развијене, оне нису у могућности да брзо изграде друштвену структуру која је потребна да би демократија могла да функционише.

ЛОГИКА СОЦИЈАЛНИХ ПРОЦЕСА
У транзиционим државама политика је пре свега бизнис, најбржи и најмање ризичан пут ка богаћењу. То је једина активност у којој неуки, неспособни и неморални могу постати богати и важни. На политичкој сцени се зато појављује велики број партија и лидера без јасног програма и без икаквих идеолошких уверења. Партије се непрекидно стварају, цепају и нестају јер немају ни чврсто друштвено упориште нити стабилну гласачку базу.

У Србији, на пример, свака партија има неограничен коалициони потенцијал, јер за формирање политичких савеза нема идеолошких препрека. Колач који се дели је ефикасно везивно ткиво сваке коалиције. Није никав проблем да левица буде у коалицији са десницом, националисти са мондијалистима, марсовци са јупитеријанцима. Колоквијални израз „шатро" најбоље описује домаћу политичку сцену и може се ставити уз сваку идеолошку опцију – шатро десница, шатро левица, шатро либерали, шатро националисти. Праве демократије нема, постоји само шатро демократија као форма лишена садржаја.

Да ли ће се у Србији суштинска демократија успоставити не зависи од уређивања бирачких спискова, од фер изборних услова, или од равноправне заступљености партија у медијима. Захтеви те врсте могу помоћи да Србија изгледа мало пристојније, да јавност буде мање иритирана, да се демократија боље симулира, али ништа од тога неће променити суштину српске демократије.

 

Гардисти Војске Србије у шпалиру дочекују посланике поводом прве седнице редовног пролећног заседања Народне скупштине Републике Србије, Београд, 6. март 2018. (фото: Бета/Емил Вас)

Све док је огроман део привреде у страним рукама и под страном контролом, све док се такви процеси подстичу и добијају на убрзању, нема никакве наде за демократски преображај друштва. По логици социјалних процеса колонијална економска структура ствара управо онакву политичку структуру каква њој одговара. Српска демократија, у форми у којој сада функционише, не служи својим грађанима. Њен смисао је да успешно обезбеђује само заштиту колонијалних интереса и интереса компрадорских економских и политичких елита.

Извор Политика/nkatic.wordpress.com

 

Режим је на потезу, господо, шта бранимо?!

in4s.net

Режим је на потезу, господо, шта бранимо?!

5-6 minutes


Мирослав Паровић

Пише: Мирослав Паровић

То је то, приближавамо се крају дводеценијске велике геополитичке игре око Косова и Метохије. Бомбардовање Србије је означило почетак процеса у којем су тада једнитвени САД и ЕУ желели да направе последњи корак пред завршни удар на Русију, док је са друге стране сама Русија тада започела нову политичку еру у којој је уложила сав напор да не буде лак плен. Од тог момента Косово је престало да буде само централно место српске идентитетске политике већ је постало важно у глобалном поретку политичке моћи и утицаја.

За претходних двадесет година по свим критеријумима САД је слабила и наставља да слаби са својим утицајем о чему најбоље сведоче дешавања у Сирији и Венецуели. Русија је реално драстично ојачала у овомо периоду, али и добила милионе фанатизованих непријатеља на сопственим границама и непрекидну тежњу Американаца да подршком антируским државама у Европи направе америчку тампон зону и нову гвоздену завесу. И на крају, ЕУ је у међувремену драстично ослабила и на њено место је сада у политичком смислу дошла осовина Берлин-Париз која покушава да води колико толико независну политику пре вега у односу на САД.

Сви они су се сада сусрели на питању Косова и Метохије и свакој од заинтересованих страна је стало да се то питање реши у складу са њиховом стратегијом и интересом. Надам се да наш државни врх разуме да је прошао период „меденог месеца" у којем је било могуће бити „умиљато јагње које сиса више мајки". Нема више могућности за стратегију „куповине времена код великих" иако је то истини за вољу био један од највећих успеха актуелне власти и уједно једна од стубних тачака оволике политичке моћи коју има Александар Вучић. Међутим, ово је потенцијално и велика опасност јер није лако променити стратегију која ти је донела толико успеха и у таквим околностима се лако праве кардиналне политичке грешке са великим последицама по народ и државу.

Верујем да је свима постало јасно како нити у петак 26. априла на састанку са Владимиром Путином, нити у понедељак 29. априла на састанку са Ангелом Меркел и Емануелом Макроном нити на планираном састанку у Вашингтону (највероватније јун ове године) више неће бити могуће бити начелан већ ће свако захтевати јасно одређивање Србије према коначном статусу Косова и Метохије. У најкраћем Немци нуде дупли суверенитет над делом Космета где Срби чине већину, Американци нуде договор о трајном миру између Срба и Албанаца који као једну од тачака има територијално разграничење, док Руси нуде поштовање Резолуције 1244 и Устава Србије.

Политичка моћ и утицај Немачке на читав случај је најмањи и делује ми да је једини мотив састанка у Берлину тај да се покаже како политички гледано Брисел више не постоји. Последично ово значи да су Немачка и Француска признале да Бриселски споразум суштински више није на снази и да је легитимно вратити се на поставку из 2012. године. Међутим, овај састанак у Берлину отвара и једну много бољу прилику за Србију. Наиме, Немачка је независно од свих ранијих разговора и међународних уговора одлучила да на сто стави и сопствену понуду. Пре тога је исту ствар урадио и амерички председник, Доналд Трамп који је чак јавно позвао да Бела кућа буде место потписивања историјског споразума Срба и Албанаца.

Све ово нама отвара могућност да и ми потражимо савезника који би исто тако могао да понуди своју платформу. Из тог разлога снажно се залажем да државни врх званично од Русије затражи да се ова држава прихвати активног учешћа у преговорима око решења проблема на Косову и Метохији и да Москва буде место у којем ће се одржавати будући састанци. Русија је у претходних неколико година показала да је постала довољно моћна и способна да активно учествује и решава најсложеније међународне проблеме и да при томе остане у оквирима дефинисаним оснивачким актима Уједињених нација.

Наравно, овакав позив званичне власти у Србији би истог тог момента значио јасно међународно сврставање и сигурну политичку одмазду коју би доживео режим Александра Вучића. Баш због тога пре свега треба приступити националном договору и формирању широког политичког фронта одбране Србије од те и такве одмазде. Да не будем погрешно схваћен, заиста не мислим да је било који режим једнако Србија и катастрофално је било коју власт поистовећивати са државом, али онај режим који се одлучи на жртву бранећи националне интересе заслужује да има партнере у тој борби. Дакле, режим је на потезу. Господо, шта бранимо?!

 

среда, 24. април 2019.

Албанци у Конгресу САД: Режираним свједочењем праве нову Сребреницу

in4s.net

Албанци у Конгресу САД: Режираним свједочењем праве нову Сребреницу

4 minutes


Капитол; фото: standard.rs

Морална дискредитација Србије како би била што подложнија притисцима уочи коначног пресијецања косовског чвора, права је намјера која стоји иза најављеног обраћања Комитету за спољне послове Представничког дома америчког Конгреса бивше предсједнице косовских* привремених институција Атифете Јахјаге, Васфије Краснићи Гудман, која је, како се тврди, преживјела сексуално насиље на КиМ, и Илира Битићија, брата тројице америчких држављанина убијених у Србији 1999. године.

Овако саговорници „Новости" тумаче заказано свједочење поменуте тројке пред Комитетом на чијем је челу познати албански лобиста, конгресмен Елиот Енгел.

Иако се у приштинским медијима најављује да ће они 30. априла говорити о циљаним злочинима према цивилном становништву Косова и недостатку правде, као и о захтјеву за правдом као предуслову за нормализацију односа између Приштине и Београда, некадашњи дипломата Милован Божиновић каже, за „Новости", да овај догађај може бити дио шире акције пошто се у овој години очекује решење за косовско питање:

То личи на стварање штимунга за притискање Србије преко границе подношљивог не би ли прихватила оно што јој се диктира. То што је силовање узето као тема саслушања говори да се иде на „емотивни нерв" необавјештеног свијета.

По начину како је организовано саслушање, саговорник „Новости" закључује да је то типичан лобистички, плаћени подухват, а то што је Енгел конгресмен, како каже, не значи да није плаћен.

-Оваквих акција је било и прије, али треба знати да су режирана свједочења ограниченог домета, иако увијек обухватају и предвидив одјек у штампи – наводи Божиновић, додајући да свједочења у комитетима има сваки час, на разне теме и да су врло честа она усмерена против Русије, на којима по правилу учествују Украјинци.

С обзиром на то да ће се на Капитол хилу повести разговор о силованим женама на КиМ, може се претпоставити да ће Јахјага изнети бројку коју косовски званичници користе у свакој прилици, а то је да је током сукоба сексуално насиље претрпјело 20.000 жена.

Међутим, како су „Новости" већ писале, на позив привремених институција у Приштини да се пријаве жртве силовања у рату на КиМ одазвало се њих око 800, а 137 је остварило право на мјесечну надокнаду у износу од 230 евра, јер је за толико њих процијењено да су претрпјеле сексуално насиље.

Саслушање пред Комитетом са најављеном темом и избором говорника, у режији нескривеног албанског лобисте Енгела, некадашњи амбасадор при УН Владислав Јовановић види као наставак моралне дискредитације Срба која се протеже још од Сребренице:

Ово је акција која се одвија у два крака. Она треба да помогне Албанцима да поправе свој положај у тренутку када стижу позиви Специјалног суда за злочине ОВК косовским политичарима, јер је у таквим ситуацијама најлакше подвикнути на другу страну. Други циљ је да се пред завршетак дијалога са Београдом Приштина нађе у улози жртве, упркос низу једностраних потеза које је повлачила.

Тачан број жртава сексуалног насиља на Кoсову и Метохији нису утврдиле међународне организације које су се бавиле овим питањем, па су тако експерти УН који су радили извјештај о томе написали да се прецизна бројка не зна, а податак не посједује ни Свјетска здравствена организација. Због тога није познато како су приштински званичници дошли до броја коју упорно помињу.

 

уторак, 23. април 2019.

The truth about Jasenovac

balcanicaucaso.org

The truth about Jasenovac

Osservatorio Balcani e Caucaso

7-9 minutes


Ivo Goldstein

Between historical revisionism and divided memories, the Jasenovac concentration camp (Croatia) keeps fostering division and debate in the communities of the region. Ivo Goldstein, a well-known Croatian historian, explains the reason for a long-standing dispute

Also this year, as has happened since 2016, two opposing ceremonies celebrated the liberation of the Jasenovac concentration camp on April 22nd, 1945. The Jewish and Roma communities as well as the representative of the Serbian minority decided not to participate in the official celebrations, accusing Andrej Plenković's government of being ham-handed in the fight against historical revisionism. We talked about it with Ivo Goldstein, noted Croatian historian and author of a recent essay on Jasenovac (Fraktura, 2018).

The official ceremony at Jasenovac was boycotted for the fourth consecutive year. Why?

Because the government keeps making mistakes, there is no sincerity in its condemnation of those events. This is at least my opinion, I am not the one who decided to boycott the ceremony.

What kind of mistakes are we talking about? In 2016, at the time of the Orešković government, it was clear that the government sponsored historical revisionism. Has nothing changed with the Plenković government?

I cite a recent example. In mid-March, Minister of Science and Education Blaženka Divjak sent a letter to schools to invite teachers to take the students on a trip to Jasenovac – a commendable initiative, given that today only few classes visit the former extermination camp. Unfortunately, however, the letter does not mention ustashe, but only the "Jasenovac camp" and the Shoah – nothing about the Serbs or the Roma who died in the concentration camp.

Official document of the Jasenovac camp citing Jewish prisoners

Why?

Because the government only acts in response to external pressure or to comply with international obligations. Not for the culture of memory. I have no words to describe how negative this attitude is. So, Divjak's initiative is certainly a good start, but it shows all the weakness and limits of the government's action.

Why is it so difficult for the Croatian government to embrace the historical truth about Jasenovac?

The reason is political. The government thinks that the extreme right is influential and makes these concessions hoping to appease it. It's horrible. They do not realise that not only does this not pacify the extreme right, but it does not even reduce the problem. In fact, it emboldens revisionists.

What are the origins of the Jasenovac dispute?

It is a topic that has haunted Croatia for over 70 years. First of all, it should be noted that after 1945, in the first post-war period, Yugoslavia manipulated the number of war victims to obtain greater repairs at the peace table. Hence, even if Yugoslav demographers had estimated 1 million deaths and a 1.7 million population loss (also counting emigrants, the unborn, etc.), Yugoslav diplomats spoke of 1.7 million deaths in Paris. So, it is not clear how, the idea was born that 700,000 of these had died in Jasenovac. It was a lie, but in a totalitarian system, the truth is what the government says.

Has that figure stood for a long time?

Yes, at the official level we continued to talk about 700,000 deaths in Jasenovac, although a 1964 survey carried out in Belgrade registered 59,500 victims. Such data simply remained secret and the research was never published. It was made known only in the 1990s, thanks to a Bosnian Muslim institute. Yet, among historians, it was already clear in the early 1990s that there could not have been 700,000 victims, simply because that figure was inconsistent with the basin of the camp.

So, was Croatian revisionism born in response to Yugoslav exaggeration?

I think there are three main sources of Croatian revisionism on Jasenovac. On the one hand, yes, it was a reaction to the 700,000 figure. On the other hand, there was the need to create a new historiography with the new state and therefore reject everything Yugoslav. And finally, there was the desire of the most nationalist groups to rewrite history, advertising the ustasha regime as something positive for Croatia. Then, the historical trigger was the Serbian revanchism of the 1980s, when Belgrade began to rumour that "the 700,000 were all Serbs", or that "the Croats are collectively guilty for Jasenovac", or even to mention "millions" of deaths. Tuđman himself was the first to respond to Serbian hysteria with his book Bespuća povijesne zbiljnosti [The Horrors of War], published in 1989.

What was the point of view of the first Croatian president?

Tuđman tried to achieve a counterbalance and has the merit of distinguishing between ustashe and Croats, but his work ended up complicating things even more. He developed a theory according to which the real culprits would have been six Jewish kapos, in his opinion "privileged" in the camp – hard to believe, since 5 died before 1942. In short, Tuđman tried to mitigate Croatia's faults, but chose the wrong method. The ustashe cannot be defended. On the contrary, it is historically true that, towards the end of the war, the majority of Croats took part in the anti-fascist struggle. There were more Croats among the partisans than among the ustashe.

What does historiography say about the number of deaths in Jasenovac today?

The list at the Jasenovac camp reports 83,811 names, the one in the Belgrade genocide museum 84,000. In my opinion, 10-20% may still be missing, also considering that moderate Belgrade historians speak of 120,000 possible victims. In short, we will get to about 100,000 victims, I think. But the search is not over. I have proposed to the representatives of Croatia, Serbia, and Bosnia and Herzegovina to share data and do joint research, but nobody is interested.

Where do Croatian revisionists who speak of 18,000 victims get their figures? For example, Jakov Sedlar does this in his documentary "Jasenovac the truth", which was by the way awarded by the city of Zagreb.

That is bullshit. These people simply know they are lying. There are hundreds of documents from the time that mention the names of those killed in Jasenovac. Just look at them. That's what I do. They accuse me of not loving Croatia, of telling lies, but all I do is report what I see in the documents.

Is this counter-narrative based on falsehood that the Croatian government fails or is not willing to eradicate?

Yes, even the government supports the argument that "Croats cannot be war criminals". But that's not getting us anywhere.

I commenti, nel limite del possibile, vengono vagliati dal nostro staff prima di essere resi pubblici. Il tempo necessario per questa operazione può essere variabile. Vai alla nostra policy

 

 

петак, 19. април 2019.

М. Булатовић: Зашто је НАТО гласао за Резолуцију 1244?

standard.rs

М. Булатовић: Зашто је НАТО гласао за Резолуцију 1244? - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

5-6 minutes


петак 19. април 2019. 11:46

Двадесет година касније, споразум Србије и Албанаца на Косову и Метохији је „хиљадама миља далеко"

НАТО агресија на СР Југославију, вријеме које је од ње протекло, као и садашње државне дилеме Србије, поред свега осталог, недвосмислено показују да постоје само два могућа пута државних одлука — борба или предаја.

У претходне готово три деценије испробана су оба пута не само у Србији, већ и у њеном непосредном окружењу. Када је Србима у бившој југословенској Републици Хрватској запријетило понављање погрома пред повампиреним усташтвом, без много дилема и уз помоћ великог броја добровољаца из Србије и Црне Горе отпочета је битка, иако је од старта била вишеструко неравноправна. Јер однос снага није био између Хрвата и Срба, већ између Срба и цијелог Запада, који се тада лажно представљао као „међународна заједница".

Тај рат је био изгубљен. Али, оне колоне прогнаних Срба који су спас и уточиште пронашли у Србији и Републици Српској биле су тужна, мада не и трагична слика. Трагедија су били Јасеновац, Чемерно, Јадовно и друга стратишта усташког режима.

У СР Босни и Херцеговини је Србима, путем мајоризације од стране Муслимана/Бошњака и Хрвата, пријетило обесправљење и, касније, уништење. Ратовали су храбро и мушки и изборили Републику Српску као међународно правно признати ентитет.

Суочена са пријетњама и самом агресијом НАТО-а, најмоћније војне силе у историји човјечанства, СР Југославија није пристала на капитулацију и окупацију. Супротставила се свим (омаленим) војним снагама и огромном већином свог слободарског народа. Рат је био завршен након 78 дана убилачког бомбардовања војним споразумом потписаним у Куманову и Резолуцијом СБ УН број 1244.

Али, зашто је НАТО, који је бахато и бездушно пријетио уништењем цијеле једне државе и убиством њеног народа, пристао на резолуцију оваквог садржаја? Зашто је пристао да се у Уједињеним нацијама, фактички, потврди тапија Србије на њену „свету земљу" — Косово и Метохију? Одговор гласи — због ефикасног војничког и храброг свенародног отпора!

На суђењу против Николе Шаиновића, тадашњег потпредсједника Савезне владе, и групе војних и полицијских генерала објелодањене су депеше које су команданти тзв. Ослободилачке војске Косова упућивали НАТО команди у Скопљу. Оне доказују да је крајем маја 1999. године ОВК изгубила способност за извршење било којег задатка. Преведено, копнене трупе НАТО-а, иако су имале ваздушну подршку незабиљежену у историји ратовања, биле су потпуно уништене. Тиме је агресија НАТО-а изашла из планиране и њен наставак је био војнички бесмислен и немогућ.

Узгред, чак је тај и такав суд у пресуди Николи Шаиновићу установио да је „ланац команде" постојао и био очуван током читаве агресије, што обесмишљава полазну тврдњу да је у питању био „удружени злочиначки подухват". СР Југославија се против тероризма борила на начин као што би радила свака друга уређена држава.

Посебно важан дио исте пресуде је констатација да су колоне цивилних албанских избјеглица настале као посљедица бомбардовања. НАТО је тврдио да су оне биле узрок интервенције. Коначно, Хашки трибунал је пресудио да су појединачни злочини против албанских цивила (којих је, на нашу срамоту, било) учињени „изван мјеста и времена" одговорности оптуженог Николе Шаиновића. Стога, његова и одговорност осталих оптужених је пресуђена због некажњавања злочинаца, што доказује да их они нису ни извршили, нити подстицали. Упркос свему, Никола Шаиновић је провео 12 година у хашким казаматима.

Након пропасти војне агресије она је промјенила облик, али није престала. Петооктобарски пуч 2000. године је био таква прекретница. Али, ни овдје нису били постигнути пажње вриједни резултати у односу на отимање Косова и Метохије. Судећи по дипломатским депешама које је објавио „Викиликс", ни са новом (инсталираном) гарнитуром на власти није добијено признање државне самосталности тзв. државе Косово.

Не зато што су се Горан Свилановић, Борис Тадић, Вук Јеремић томе противили, већ што су били свјесни да би такав чин био њихово политичко самоубиство. Стога су од својих западних ментора тражили да их не присиљавају да својом вољом потпишу такво признање, него да Србији Косово буде отето, а да они „прихвате реалност" и повинују се таквој сили. Очигледно, ни ова предаја није могла бити доведена до краја.

Двадесет година касније, споразум Србије и Албанаца на Косову и Метохији је „хиљадама миља далеко". Тако да суштински и не постоје два пута — пут борбе и пут предаје. Србија има само један једини пут. Пут борбе непрестане. Срећом, у овим временима она не мора да буде оружана, већ дипломатска са јасним изгледима да буде успјешна.

Извор Спутњик, 18. април 2019.

 

четвртак, 18. април 2019.

Паровић: Шта је са Војском Србије?!

in4s.net

Паровић: Шта је са Војском Србије?!

6-7 minutes


Мирослав Паровић

Пише: Мирослав Паровић

Српска народњачка конзервативна мисао је дуго времена своје упориште имала у косовском завету, Српској православној цркви и војсци (која је обележавала ратничку традицију). После петог октобра двехиљадите године све три стубне тачке српског традиционализма су снажно нападнуте, а удари трају и данас.

Актуелни Начелник генералштаба Генерал-потпуковник Милан Мојсиловић

Нажалост, али чини ми се како је под тим ударима највише страдала управо Војска Србије јер је као институција којој се веома веровало сведена на доста безличну и у друштвено политичком смислу институцију са утицајем на нивоу невладиних организација. Томе је наравно допринело систематско двадесетогодишње урушавање које је започето изручивањем Хагу команадног кадра који је изнео рат. Потом се наставило кроз склањање са позиција и пензионисање средњег нивоа официрског кадра који је у рату учествовао. У сврху рушења војничке части Србије било је и претапање оружја које се вршило у смедеревској железари која је тада била америчка компанија. Тамо су безмало езотерички и ритуално вршена жртвовања тенкова и хаубица који су онако јако одолевали НАТО ударима и тиме пркосно доказали да та највећа војна сила у историји човечанства није успела да војним средствима порази нашу државу. Јак ударац симболу војске нанела је и безочна негативна кампања после погибије војника на Топчидеру, а што је искоришћено за укидање редовног војног рока и тзв. професонализацију војске чиме је она после дуже од једног века престала да буде народна, а што је у симболичком смислу очито и био циљ.

 

Генерал-потпуковник Милосав Симовић

Дакле, после свих ових радњи дошли смо до ситуације у којој данас о Војсци Србије мало ко размишља као о фактору преко кога би се на било који начин могло утицати на друштвена и политичка кретања у земљи. Одавно нисам чуо да је било ко, чак ни у чаршијским причама рекао да очекује да ће рецимо војни врх спречити потписивање некаквог лошег споразума око Косова и Метохије. А и како би се могло очекивати када у том истом војном врху седе генерали који су у претходних двадесет година филтрирани по вољи и жељи НАТО и оне злогласне канцеларије коју та војна алијанса има у нашој држави. На прсте једне руке се могу набројати они генерали који имају углед међу војском, а тек неколицина од њих има неки углед у народу. Можда боље речено тек за неколико официра људи уопште знају да постоје што је опет први пут у историји Срба ситуација у којој је војни врх анониман, безличан и одвојен од народа.

Волео бих да неко уради тест и у војсци и међу народом и да се објави који проценат војника и официра зна биографију Начелника генералштаба, генерал-потпуковника Милана Мојсиловића и по чему је тај човек познат у широј јавности сем по томе што је дуго година провео при мисији НАТО пакта, а пре тога у разним камповима и едукативним центрима ове војне алијансе. Са друге стране, генерал-потпуковник Милосав Симовић командант Копнене војске је неко у чијој биографији постоји прегршт детаља који су га апсолутно квалификовали за место Начелника генералштаба који би војсци вратио компоненту народне. Поред неприкосновене ратне и војничке каријере овај официр је познат по јавним изразито патриотским ставовима, као и бројним споменицима попут оног у Врању на којем је уписано преко пет хиљада имена жртава рата укључивши и оног последњег са НАТО пактом.

Такође, генерал-потпуковник Симовић је у Нишу основао Музеј копнене војске који је по много чему надмашио Војни музеј у Београду. На све то, шира јавност је овог официра посебно заволела када је на телевизији и на друштвеним мрежама у милионским прегледима могла да види његово извођење чувене комитске песме „Планино моја планино", што је прави раритет имајући у виду дугу комунистичку тарадицију официрског кадра у Србији која је као што већ рекох настављена НАТО стандардима и онда ту никада није било места за враћање традиционалним српским војничким вредностима и традицијама попут оне комитске и четничке.

Генерал Мирослав Талијан

Један други високи официр Војске Србије, бригадни генерал Мирослав Талијан такође има велики углед у војсци и у народу. Тренутно је овај официр на месту командата Специјалне бригаде Војске Србије у оквиру које су састављане мање више све од раније познате специјалне јединице војске. Пре тога је дуго година био Начелник војне академије и један од заслужних што је ова институција очувала свој углед и реноме, али и за то што је на неки начин поново популарисана преко једне доста успешне телевизијске серије што је можда био најуспешнији пропагандни пројекат Војске Србије у последњих тридесет година.

Разлог због којег сам навео кратке биографије три генерала Војске Србије је да укажем на један по мом мишљењу поново смишљени акт диверзије. Наиме, пре десетак дана је извршена једна чудна и по многима спорна реорганизација унутар војске и сада се Специјална бригада више не налази у оквиру Копнене војске већ је издвојена и стављена директно под Начелника генералштаба и Министарство одбране. На овај начин су војни специјалци доведени под команду политике односно онога што се у НВО терминологији зове цивилном контролом војске, а два најугледнија официра Симовић и Талијан су значајно ослабљени први тиме што више нема под командом најелитнији део копнене војске, а други тако што је примењена стара техника смене „шутом у вис".

За мене је ово доказ да се и даље наставља процес урушавања остатака војничког поноса Србије и онда никога не треба да чуди то што када читав војни врх пре неколико дана изађе и саопшти како неће дозволити државни удар та вест не доживи чак ни да буде озбиљно коментарисана.

Објављено у Недељнику Афера.

 

среда, 17. април 2019.

20 GODINA OD POGIBIJE MILICE RAKIĆ

blic.rs

20 GODINA OD POGIBIJE MILICE RAKIĆ Smrt devojčice na noši je simbol stradanja i patnji dece Jugoslavije

Foto: privatna arhiva / RAS Srbija

3-4 minutes


Na današnji dan za vreme dejstva NTO avijacije 1999, u beogradskom naselju Batajnica, poginula je trogodišnja devojčica Milica Rakić. Ona je nastradala od gelera eksplodiranog projektila nešto pre 10 sati uveče.

Miličina smrt, devojčice na noši, postala je simbol stradanja i patnji dece Jugoslavije.

U Tašmajdanskom parku nalazi se spomenik posvećen deci poginuloj u NATO bombardovanju na kome se nalazi skulptura Milice Rakić.

Srpska pravoslavna crka pokrenula je inicijativu da se mala Milica kanonizuje. U manastiru Tvrdoš kod Trebinja oslikana je freska sa njenim likom.

Pređite na video za  s

Pređite na video

Proverite cenu usluge

 

U napadu na Batajnicu ranjeno je pet osoba. Osim područja Batajnice, NATO avijacija je gađala i brdo Straževica u beogradskoj opštini Rakovica.

U toku noći, meta napada ponovo je bila holding kompanija "Krušik" u Valjevu, na koju je palo pet razornih projektila. Potpuno je uništena jedna proizvodna hala, oštećena je i fabrička zdravstvena stanica. Znatno oštećenje pretrpelo je stambeno naselje "Kolubara 2".

Napad na Novi Sad trajao je oko sat vremena. Ponovo je granatirana Rafinerija nafte. Snažnim dejstvom PVO sprečena su veća razaranja grada.

Četiri projektila pogodila su aerodrom "Ponikve" u blizini Užica.

U Prištini je rano ujutru, prvi put posle četiri dana, dat signal za prestanak opasnosti od vazdušnih udara.

 

понедељак, 15. април 2019.

Poslednja bitka Angele Merkel biće Kosovo

b92.net

DW: Poslednja bitka Angele Merkel biće Kosovo

9-12 minutes


U sukobu Kosova i Srbije u igri je i spoljnopolitička ostavština Angele Merkel, ali i stabilnost Evrope i budućnost zapadnog savezništva, smatra Bodo Veber.

Izvor: Dojče vele ponedeljak, 15.04.2019. | 11:35

Foto: Getty Images

Viši saradnik Saveta za politiku demokratizacije, transatlantskog istraživačkog centra sa sedištem u Berlinu, podseća za Dojče vele da je u pregovorima između Kosova i Srbije o sveobuhvatnom sporazumu, pokrenutom 2012. baš na inicijativu kancelarke Merkel, od početka godine uočljiva velika američka diplomatska ofanziva.

Viši saradnik Saveta za politiku demokratizacije, transatlantskog istraživačkog centra sa sedištem u Berlinu, podseća za Dojče vele da je u pregovorima između Kosova i Srbije o sveobuhvatnom sporazumu, pokrenutim 2012. baš na inicijativu kancelarke Merkel, od početka godine uočljiva velika američka diplomatska ofanziva.

Veber ističe da je u pozadini tih pregovora ideja o razmeni teritorija, ali uz podsećanje da do sada niko nije saopštio jasan plan. Takođe, kaže Veber, protiv te ideje su se izjasnili pre svega nemačka vlada i kancelarka, što je naišlo na nerazumevanje njenih zagovornika.

Ta ideja, taj predlog je zapravo nešto sasvim drugo od onoga što prikazuju njegovi zagovarači: to je užasan savez dvojice balkanskih vođa sa šeficom diplomatije EU i nepredvidljivom Trampovom administracijom. To je savez koji pervertira politički dijalog i osnovne principe decenija zapadne stabilizacije i demokratizacije zapadnog Balkana, smatra Veber.

"Posle rata na Kosovu, upravo je Beograd odbio bilo kakav kompromis utemeljen na stvarnosti, uključujući i plan izaslanika UN Matija Ahtisaarija, koji je Priština bila primorana da sprovede unilateralno, u okvirima ustavnog poretka današnje Republike Kosovo", kaže Vebr i dodaje:

"Tek godinama kasnije, kancelarka Merkel je bila ta koja je za rešavanje blokiranog sukoba oko statusa iskoristila stremljenje Beograda ka EU - povezujući pristupanje Srbije s priznavanjem realnosti o gubitku Kosova - te je tako uz podršku Velike Britanije i SAD postigla istorijski napredak. U Sporazumu iz aprila 2013. Beograd je faktički priznao Kosovo. Tadašnji premijer Srbije Ivica Dačić je javno govorio da su se politika i društvo čitavu deceniju lagali da je Kosovo još uvek deo Srbije."

Iako EU tada nije izričito odredila cilj dijaloga, obema stranama je bilo jasno da to znači potpunu normalizaciju odnosa, uključujući i uzajamno priznavanje. Na to su upućivale i izjave Angele Merkel i tadašnjeg ministra spoljnih poslova Gida Vestervelea - da je vreme promena granica na Balkanu završeno, nastavlja dalje Veber.

On smatra i da su zbog toga novi, "tajni" pregovori, zapravo drastičan politički korak unazad, dok svi akteri imaju različite motive. Srbija, prema njegovim rečima želi da iskoristi trenutnu političku slabost EU, kako bi izvukla više od onoga što je to bilo moguće u ranije dogovorenim uskim okvirima dijaloga. Takođe, želi i da skrene pažnju sa aktuelnih domaćih političkih problema.

Kosovo, s druge strane, je protiv volje svih kosovskih albanskih stranaka privatizovalo pregovore u vidu Tačija, jer se on nada da će izbeći preteću optužnicu Specijalnog suda EU za ratne zločine na kraju rata na Kosovu, smatra Veber.

Kada je reč o Federiki Mogerini, dodaje on, "njen nedostatak kapaciteta kao pregovaračice je dijalog doveo u egzistencijalnu krizu. Ona očajnički pokušava da svoj neuspeh pretvori u uspešnu priču, tako što svoju besprincipijelnost - u ovom dijalogu uzdiže kao princip. Njen zajednički imenitelj s Trampovom administracijom, u ovoj neobičnoj osovini Brisel-Vašington, leži u odustajanju od zapadnih liberalno-demokratskih principa u korist postizanja dogovora u smislu 'svaki dogovor je dobar dogovor".

Stoga, on smatra da bi potencijalne posledice sporazuma o razmeni teritorija, "naknadne zapadne legitimizacije etno-teritorijalnog principa tri decenije od početka balkanskih ratova", bile bi razorne: "Egzodus Srba, koji većinom žive na jugu Kosova, bio bi neizbežan. Posle toga bi usledili oružani sukobi između većinskog srpskog stanovništva i kosovskih Albanaca na severnom Kosovu. Usledila bi etno-nacionalistička destabilizacija celog regiona, od Bosne i Hercegovine do Severne Makedonije. Proces pristupanja zemalja zapadnog Balkana EU bio bi na duže vreme zaleđen."

Za kancelarku Merkel, trenutni razvoj događaja predstavlja neku vrstu poslednje spoljnopolitičke i evropskopolitičke bitke, smatra ovaj analitičar i dodaje da su se i unutar EU protiv te ideje najjasnije izjasnili Merkel i njen socijaldemokratski ministar spoljnih poslova Haiko Mas.

"Taj stav deli velika većina država članica EU, uključujući i one poput Španije i Slovačke, koje nisu priznale Kosovo. Međutim, one se za sada skrivaju iza Nemačke, nadajući se vodećoj ulozi kancelarke. Čini se da Angela Merkel trenutno okleva da na kraju svoje ere započne ovu bitku za svoje političko nasleđe", kaže on.

veber potom ističe da bi Merkelova, kako bi se sprečila sporazum o razmeni teritorija s njegovim dalekosežnim posledicama, kancelarka morala ponovo preuzeti ulogu evropskog vođe u ovom političkom dijalogu. "Beogradu i Prištini mora jasno dati do znanja da bi u slučaju potpisivanja sporazuma o razmeni teritorija, zbog pretnje miru i demokratiji na zapadnom Balkanu, za Berlin to moglo značiti potkopavanje izgleda za članstvo u EU za obe zemlje i to na duži rok", kaže on.

"Osim toga, Berlin bi trebalo da okupi druge članice EU u inicijativi za resetovanje pregovora i vraćanje izvornim okvirima dijaloga. Treba sačekati i videti da li će samit Zapadnog Balkana u kancelarkinoj kancelariji, koji su Merkel i francuski predsednik Makron zakazali za 29. aprila, biti prvi korak u tom smeru", zaključuje Bodo Veber.

 

недеља, 14. април 2019.

Preminula Mirjana Marković

novosti.rs

Preminula Mirjana Marković

NovostiOnline/ Tanjug

4-5 minutes


UDOVICA bivšeg predsednika SR Jugoslavije Mirjana Marković (77) preminula je danas u Rusiji - javlja reporter "Novosti" iz Sočija, koji tamo prisustvuje međunarodnoj koferenciji "Atomekspo". Prema prvim informacijama ona je preminula u jednoj od banja-bolnica u Sočiju. Umrla je u Rusiji koja joj je 2010. godine dala azil, pošto je bila u bekstvu od pravosudnih organa Srbije, koji su za njom raspisali poternicu u okvoru istrage za zloupotrebe sa dodelom državnih stanova 2000. godine.

Ona je u teškom zdravstvenom stanju bila pre sedam dana i prema informacijama od tada je bila u bolnici u Sočiju. Mira je imala četiri operacije. Posle poslednje su joj ugrožene vitalne funkcije i lekari nisu želeli da daju prognoze u vezi sa oporavkom.

- Mira je imala četiri operacije, a nakon poslednje je došlo do određenih komplikacija i pada imunog sistema. Lekari su zbog toga zabrinuti i kada se uzmu u obzir njene godine, nisu želeli da daju prognoze po pitanju oporavka - preneli su mediji.

Markovićeva je rođena 10. oktobra 1942. u Požarevcu. Studirala je sociologiju na Univerzitetu u Beogradu, gde je i doktorirala. Bila je profesorka sociologije na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu. Sociologiju je predavala i kao redovna profesorka na Američko-francuskom univerzitetu za menadžment u Beogradu i na Fakultetu za međunarodni menadžment u Beogradu. Pored toga bila je i redovna članica Ruske akademije društvenih nauka, gostujući profesor Moskovskog državnog univerziteta Lomonosov i počasni profesor Univerziteta Lomonosov u Moskvi.

PROČITAJTE JOŠ - POSLEDNjI INTERVJU MIRE MARKOVIĆ ZA "NOVOSTI": Neokolonijalni arbitri su ukinuli Jugoslaviju

Objavila je oko 100 radova iz područja sociologije, kao i dva udžbenika sociološke tematike. Dela su joj prevedena na mnoge jezike, kao što su ruski, engleski, kineski, grčki.

Pored akademske karijere, najpoznatija je bila po političkom angažmanu. Bila je jedan od osnivača JUL-a, koju su činile 23 levičarske i komunističke partije. Do oktobra 2000. godine njena stranka je bila glavni koalicioni partner Miloševicevoj Socialistickoj partiji Srbije (SPS).

Protiv Mirjane Marković je nekoliko godina nakon pada Miloševićevog režima podignuta optužnica povodom tvrdnji tužilaštva da je Živku Knežević, bivšu generalnu sekretarku Vlade Republike Srbije i članicu Komisije Vlade za stambena pitanja podstrekavala na zloupotrebu službenog položaja, odnosno na dodelu stana dadilji njenog unuka Iloni Pešić, koja inače nije za to imala zakonom predviđene uslove. Zbog izbegavanja suđenja, a potom i bekstva iz zemlje, srpski Interpol 2005. godine raspisao je poternicu za Markovićevom.

Predstavnici Generalnog tužilaštva Rusije 2010. godine saopštili su da Markovićeva u toj državi uživa status političke izbeglice i da nije moguće njeno hapšenje po poternici srpskog Interpola.

Zbog bekstva Markovićeva nije prisustvovala ni sahrani supruga, koji je u martu 2005. godine preminuo u pritvoru Haškog tribunala, gde mu se sudilo za ratne zločine tokom sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije.

PROČITAJTE JOŠ - Mira Marković: Uklonili su ga iz života, nikada neće iz istorije

Pored optužbi za podstrekavanje na zloupotrebu službenog položaja, Mirjana Marković je u medijima nezvanično pominjana kao mogući nalogodavac ubistva Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije, te kao organizator grupe za šverc cigareta, ali povodom tih navoda nikada nije saslušana. Prošlog meseca Apelacioni sud u Beogradu ukinuo je presudu kojom je posle 19 godina, osuđena na godinu dana zatvora zbog zloupotrebe službenog položaja prilikom dodele državnih stanova 2000. godine.

Tom odlukom naloženo je da joj se suđenje ponovi pred Višim sudom u Beogradu i otklone sve nelogičnosti iz presude i povrede krivičnog postupka. Pri tome je navedeno da nije jasno zbog cega prvostepeni sud nije zaključio da je krivično dele zastarelo, s obzirom da je Markovićeva optužena da je delo izvršila u septembru 2000. godine.

 

 

Српски полицајци преко Еулекса могу на Косово

standard.rs

Пророковић: Српски полицајци преко Еулекса могу на Косово - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

5-6 minutes


недеља 14. април 2019. 16:01

Хоћемо на Косово! Не да бисмо ратовали против НАТО-а, већ да бисмо осигурали мир, помогли Кфору и унапредили рад Еулекса

Када полемишемо о Косову, заговорници признавања албанске државолике творевине често постављају питање: хоћемо ли да ратујемо против НАТО-а?

Лошом заменом теза тако се подвлачи да другог начина у борби за очување територијалног интегритета заправо нема. Србија војно не контролише подручје јужне покрајине, а без тога, нема ни основног предуслова просторне целовитости. Вратити српске безбедносне структуре на Косово није могуће без сагласности НАТО-а. НАТО нам то неће дозволити, зато против њега морамо ратовати. Ову тезу је лако оспорити.

Прво, за осигуравање безбедности на Косову задужен је Кфор, са јасним мандатом, овлашћењима и надлежностима. Кфор је дужан да поштује и спроводи Резолуцију 1244, у којој се јасно и недвосмислено помиње територијални интегритет Србије.

Друго, у анексу исте те резолуције дозвољава се повратак српских безбедносних снага на Косово. Јасно је да унутар НАТО-а нема политичке воље да се овај део Резолуције примени. Ваљда се због тога ни из Београда није на томе инсистирало. Међутим, сада се околности мењају.

Први пут у својој историји, војници Албаније осванули су на Косову. Уколико не рачунамо период Другог светског рата, постојање фашистичке марионетске „велике Албаније" и башибозук окупљен у злогласној дивизији „Скендербег". Припремни долазак одиграо се током марта, у скромној мисији обуке сународника са Косова за планинску потрагу и спасавање. А онда, у априлу, у великој вежби Кфора, дошле су и главне трупе. И то баш на север, у српски део Косова.

Албанија је чланица НАТО-а, НАТО окосница Кфора, па нас сада убеђују да је овде све са формалне стране чисто. Али, са политичке стране посматрано, овде ништа није чисто. Ово је прљава игра. Циљ је да се војска Албаније, са амблемима Кфора, инсталира на северу Косова. Под невероватним изговором: како би осигурала безбедност српског становништва. Шта би се у таквом развоју ситуације даље одигравало, можемо већ сада претпоставити. Због тога је неопходно искористити оно што нам је на располагању како бисмо нежељени исход спречили.

Са једне стране, може се службено захтевати испуњавање одредбе анекса Резолуције 1244. Досад је то само једанпут учињено, током мартовског погрома 2004. године. Захтеву Србије није удовољено, али су убрзо јединице Кфора деловале и умириле Албанце.

Са друге стране, сада се може користити формат Еулекса за ову сврху. Запањујуће је што се у платформи Србије за преговоре са ЕУ нигде не спомиње Еулекс. О томе неће бити расправе нити у једном поглављу.

Еулекс је мисија у оквиру Заједничке спољне и безбедносне политике ЕУ. У истом оквиру је и мисија Европске уније у Сомалији, у којој су војници Србије учествовали. И то на основу уговора из 2011. године о цивилним и војним мисијама Европске уније. Ако Србија може да учествује у мисији Европске уније у Сомалији, онда може и на Косову.

Проблем је, како наши, и то да још једаред нагласимо — наши преговарачи истичу, што Брисел не дозвољава учешће у мисијама у суседним државама. Ваљда морамо више водити рачуна о интересима Брисела ми, него евробирократија. Па по том принципу војници и полицајци из Србије не могу да буду послати на Косово под мандатом Европске уније.

Наше преговараче ваља подсетити да Косово није држава, као и да се сам Еулекс позвао на Резолуцију 1244 када је требало да преузме одређене надлежности на Косову. Формално-правно, ствар је овде чиста, а пошто се Еулекс среће са бројним изазовима, те је практично од његовог доласка на Косово увек био проблем пронаћи довољан број људи који ће у тој мисији учествовати, Србија се сада појављује као конструктиван партнер.

Хоћемо на Косово! Не да бисмо ратовали против НАТО-а, већ да бисмо осигурали мир, помогли Кфору и унапредили рад Еулекса. Хоћемо да наша полиција са амблемима Еулекса осигурава безбедност у српским срединама на северу Косова. У чему је проблем? Ако је опција да војници Албаније под заставом Кфора патролирају преко моста на Ибру, зашто то не би могли и припадници наших снага на тргу у Косовској Митровици под заставом Еулекса? У томе у сваком погледу има више логике него да их шаљемо у Сомалију.

Извор Спутњик, 13. април 2019.

 

петак, 12. април 2019.

Assange je Che Guevara našeg vremena

Assange je Che Guevara našeg vremena

Assange se nije tukao u džungli već na serverima gdje se odvija naš život i gdje je obznanio da su prevara i laž krvotok i srce koje pokreće svijet.

Piše:

Andrej Nikolaidis

Assange je izvršio razoran napad: obznanio je da su prevara i laž krvotok i srce koje pokreće svijetEPA

Dobro, djeco. Ako su vam se od pranja izlizale majice sa likom Che Guevare, nabavite one sa likom Juliana Assangea. Jer on je Che vašeg vremena. Hoćete heroja? Ne morate ići sve do Kube, ne morate ići šezdeset, sedamdeset, osamdset godina unatrag. Eno vam heroja u londonskom zatvoru.

Assange se nije tukao u džungli, jer tući se u džungli više nema nikakvog smisla – džungla, napokon, više i ne postoji, barem ne kao skrovito, opasno mjesto, dom odmetnika. Za satelite, Google Earth i naše nadzornike sve je to isto – i Brixton i Amazon.

Assange se tukao na serverima, tamo gdje se odvija naš život. 

Novinari profitirali od njega

Assange nije pucao na moćne. On je učinio nešto daleko nasilnije, daleko ubojitije: on nam je omogućio da saznamo istinu o njima. On nije dizao pruge u vazduh, nije zemlju oduzimao bogatima da bi je vratio siromašnima – jer zemlja, ionako, više nikome ne treba. On je izvršio mnogo razorniji napad: obznanio je da su prevara i laž krvotok i srce koje pokreće svijet.

Assange nije, kao Sjeverna Koreja, lansirao raketu dugog dometa. Nije bacio atomsku bombu. On je aktivirao nešto neusporedivo moćnije: istinu. Koja, je li tako, tako je, oslobađa. Assange je učinio sve što je mogao ne bi li nas oslobodio. To što ipak nismo - i nećemo biti – slobodni, nije do njega.

Koliko je ozbiljno to što je Assange učinio, razvidno je iz toga što na ulici nećete sresti klince sa njegovim likom na majicama. Protiv Assangea su se odavno okrenuli i oni koji su profitirali od njegovih informacija – šampioni "slobodnog novinarstva" poput The Guardiana, na primjer. Za Assangeom neće zakukati ni američki republikanci ni demokrate. Niti jedan visoki funkcioner Evropske unije neće posjetiti Assangea u zatvoru i izraziti zabrinutost zbog stanja ljudskih prava u Engleskoj. Niti jedna nagrada EU za novinarstvo neće nositi Assangeovo ime.   

Ne, nećete gledati koncerte na kojima muzičke zvijezde, udružene, zahtijevaju slobodu za Assangea. Beyonce i Coldplay nisu svoje nastupe na poluvremenu Super Bowla ni započeli, a ni završili uzvikom: Free Assange!

A da su ga uhapsili Putin ili Assad...

Treba li pomenuti: da je Assangea uhapsio Putin, ili Assad, svega bi toga bilo.

Nakon što je WikiLeaks objavio prljave tajne zapadnih demokratija, saznali smo i koliko danas vrijede Ujedinjene nacije.

Assange je na balkonu ambasade Ekvadora u Londonu pred novinarima mahao odlukom radne grupe UN-a. Radna grupe za proizvoljna hapšenja je odlučila: odnos prema Assangu je protivzakonit, on pod hitno mora na slobodu i treba da mu se isplati odšteta za 2.000 dana koje je protivzakonito proveo u pritvoru.

Samo što Veliku Britaniju odluka Radne grupe Ujedinjenih nacija ne zanima ni koliko zaključci koje, recimo, Senad Pećanin, Mile Stojić i ja možemo donijeti na ručku u bašči kod, recimo, Ene.

Britanske vlasti su na šuplju priču Ujedinjenih nacija odgovorile hladnim saopštenjem da će Assange, čim kroči iz ambasade Ekvadora u Londonu, biti uhapšen. Na kraju je uhapšen ne ispred, nego u ambasadi.

Nema optužnice

Ako ste slučajno zaboravili šta to, ono, sa tim Assangeom bi, dozvolite da vas podsjetim. Protiv tog čovjeka, koji je godinama u pritvoru, do sada nije bila podignuta optužnica. Barem ne javna. Nedavno smo, zahvaljujući činovničkoj grešci, saznali da su Amerikanci ipak proizveli optužnicu, spremnu da bude ispaljena kad bude vrijeme za to.

Britansko pravosuđe je isprva svoje postupke pravdalo nalogom za hapšenje koji je izdat na nivou EU. Tužiteljka iz Švedske je, kao, htjela da ispita Assangea prije zvanične istrage.

Tužiteljka kojoj je Assangeov slučaj prvobitno povjeren optužbe je smatrala neosnovanim, pa ih je odbacila. Onda su slučaj dali drugoj, naravno, nezavisnoj tužiteljki iz Geteborga. Assange nije imao ništa protiv da bude ispitan – u Londonu, u ambasadi Ekvadora. Ali tužiteljka nije htjela. Ona je insistirala da ispitivanje bude obavljeno u Švedskoj. Uzgred budi rečeno: otkako je Assange zatočen, švedski istražitelji su u preko 40 drugih slučajeva izvršili ispitivanje u Engleskoj.

To je, dakle, uobičajena praksa.

'Pogrešna' borba protiv 'pogrešnog' neprijatelja

Švedski "slučaj" je, sjećate li se, već sam po sebi bio bizaran. Assange je optužen da je namjerno učinio da kondom koji je koristio pukne, čime je u opasnost doveo svoju/e seksualnu partnericu/e.

Svaka bena znala je da se ne radi o tome. Kao što je svaka bena znala da bi Assange, da je otišao u Švedsku na izjašnjenje o puknutom kondomu, završio u američkom zatvoru gdje bi se, ili ne bi, izjasnio o svojim aktivnostima koje je State Department okarakterisao kao "cyber terorizam".

Kao što je i svaki politički idiot do sada morao shvatiti poruku "slučaja Assange".

Julian Assange je odabrao "pogrešnu" borbu protiv "pogrešnog" neprijatelja. Možete imati svoje plemenite ciljeve: možete voditi svoje kulturalne, feminističke, transrodne borbe do mile volje, možete, koliko vam srce hoće, najavljivati kraj kapitalizma i revoluciju, možete, kad hoćete, ustati u zaštitu raznih ugroženih grupa, od kitova do izbjeglica, možete imati svoje antizapadne, proputinovske mitinge, možete, eto, kao ja, ako vam je do toga, napisati nešto lijepo i o Assangeu.

Sve to može. Ali za one koji objavljuju istinu ne postoji safe space. Teror istine neće biti tolerisan. 

A upravo ona, istina, čije se dejstvo uvijek čini kao apsolutni teror, jedino je što nas može osloboditi i iskupiti. Što ne velim ja. Nego Isus.

Vrijeme je da prestanemo sa šalom

Hapšenje Assangea veliki je trenutak našeg vremena. To je jedan od onih događaja koji sistem tjeraju do njegovih posljednjih, vanjskih granica, kada se, nemajući više kamo, monstrum okrene prema građanima kojima je neko (Assange) na desktop zalijepi sliku cara koji je go, pa raširi ruke i poruči:

"Dobro, vrijeme je da prestanemo sa šalom. Niste valjda stvarno vjerovali u ono što smo vam govorili o vladavini naroda, o tome da vaš glas vrijedi, da sami odlučujete o svojoj sudbini? Niste valjda stvarno vjerovali da se mi zalažemo za to da mediji otkrivaju istinu, koja i nije istina ako nije iznimno neugodna? Niste valjda zaista mislili da mi podržavamo borbu protiv korumpirane moći? Mislimo, svako zna da je moć uvijek korumpirana? Mislimo, jasno vam je da antikorupcijsku borbu svi podržavaju – sve dok je to borba protiv korupcije u tuđim redovima? Jasno vam je da, kada je po srijedi naša korupcija, po pravilu postoji viši interes zbog kojega se pitanjem korupcije nije uputno baviti baš sada, baš na eksplicitan način? Jer, valjda ste to razumjeli, odavanje prljavih tajni naših neprijatelja je put do Nobelove nagrade, dok je odavanje naših prljavih tajni put u zatvor?

Mi, naravno, računamo da ste vi glupi, vaša je glupost, napokon, temelj naše moći; mi, naravno, računamo da vi hipokriziju smatrate mudrošću, pa je i vaša hipokrizija temelj naše moći - ali niko nije toliko glup da bi stvarno povjerovao u naše priče o demokratiji i slobodi govora? Mislimo, stvarno?"

Onda građani odu u shoping mall ili na porno sajt, moć ostane moćna, a Assange umre u zatvoru.

Tako završava savremena verzija Andersenove bajke Carevo novo ruho.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

http://balkans.aljazeera.net/vijesti/assange-je-che-guevara-naseg-vremena

Пет знакова да САД губе економску контролу над светом

iskra.co

НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК: Пет знакова да САД губе економску контролу над светом

7-8 minutes


12.04.2019. - 9:33

Фото: standard.rs

Доналд Трамп је дао чврсто обећање да ће током свог председниковања спречити да се САД злоупотребљавају као светска „касица прасица" – али чини се да не подлежу баш све стране силе његовој тврдокорној спољноекономској политици.

Сједињене Државе остају други највећи светски извозник, одмах иза Кине, али ових пет случајева показују да не може увек све да буде како оне кажу, па чак ни међу својим савезницима. Да ли је то последица Трампове личне безобзирности, период болног прилагођавања пре но што се див уздигне, или можда наговештај да остатку света Америка више није толико потребна колико је некад била?

НЕМА АМЕРИЧКЕ АЛТЕРНАТИВЕ ЗА ХУАВЕЈ
Вашингтон је покушао да заплаши друге западне земље да одустану од испоруке опреме кинеског телекомуникационог гиганта за 5Г мрежу, тврдећи да би Пекинг „по својој вољи" могао прикупити било какве податке који се преносе путем Хуавеј уређаја. Међутим и Немачка и Уједињено Краљевство одбили су да ускрате право Хуавеју да учествује у тендерима, а Берлин чак јавно прекорава Вашингтон, тврдећи да има своје „властите безбедносне стандарде".

Утицај ће бити огроман: супер-брза мрежа у годинама које долазе неће напајати само телефоне и компјутере, већ врло вероватно и било који део софистицираних електронских уређаја у вашим домовима.

Да ли је Вашингтон омануо зато што се испоставило да је случај који су изнели његови званичници у потпуности био базиран на недоказаним хипотезама праћеним другим неутемељеним тврдњама о „црвеној пошасти" (Red Scare; подстицање страхова о потенцијалном успону комунизма, анархизма или радикалне левице; прим. НС)? Или је то због тога што САД нема властитог 5Г провајдера који би могао да се носи са моћи Хуавеја, на који се све више ослањају земље широм света?

БРИСЕЛСКА ЗАМКА ЗА ТЕХНОЛОШКЕ ГИГАНТЕ
Европска унија је водила узалудни крсташки рат како би раскомадала Мајкрософт током 1990-их, али напад на америчке технолошке гиганте од стране европских законодаваца у Бриселу, али и од стране националних влада, поприма сасвим другу димензију.

Од покушаја регулисања садржаја на Фејсбуку и Твитеру, преко надгледања Амазонових пореских пракси, до кажњавања Гугла због злоупотребе доминантног положаја и убирања рекордних пет милијарди долара од казни, Европска унија се годинама у судницама сусретала са правним тимовима америчких гиганата.

Иронично је то што су у потрази за руским троловима и лажним вестима Сједињене Државе више од било које друге државе укаљале углед својим компанијама, што значи да ће скоро свака мера која буде предузета против њих, ма колико била неразумна, бити спроведена без отпора јавности.

УБЕР (НИ)ЈЕ УВЕК ДОБРОДОШАО
Ако је борба против ЕУ велика стратешка кампања, потешкоће са којима се суочавају америчке компаније за умрежавање услуга – попут Убера или Ер-би-ен-би-ја  више личе на градске борбе у којима се воде битке за сваку улицу, и где на свако ново тржиште на које успеју да се пробију долази друго уносно тржиште на којем њихово пословање бива срушено једним јединим указом или парламентарном декларацијом.

Убер је тренутно искључен са различитих тржишта, попут кинеског и турског, али и у већем делу Европске уније, док би нови радни прописи и у другим местима могли да ограниче њихову предност у односу на традиционалне такси оператере. У међувремену, Ер-би-ен-би се суочава са снажним отпором у многим најпопуларнијим светским дестинацијама, укључујући Париз, Барселону, Лос Анђелес и Јапан.

Најгоре од свега је то што уместо да се на њих гледа као на иновације које олакашавају живот (што иначе и чине за крајње потрошаче), ови револуционарни технолошки једнорози (термин који се користи за такозване ,,старт-ап" технолошке фирме чија тржишна вредност премашује милијарду долара; прим. НС) све се више третирају као полигони за заобилажење закона и паразити који злоупотребљавају запослене.

СЕВЕРНИ ТОК 2 НАПРЕДУЈЕ
САД верују да ће природни течни гас (ЛНГ) постати најтраженији енергент на свету до краја наредне деценије. Али да би се пробиле на врх нове извозне индустрије, која захтева велика улагања у инфраструктуру за производ који није увек ценовно конкурентан, САД су морале да употребе сву своју економску и лобистичку снагу.

Зато кад Доналд Трамп уз подршку драконског законодавства Сената инсистира да Немачка мора одустати од пројекта Северни ток са Русијом (а учинио је то десетак пута), он то не чини само због тога што страхује да ће Кремљ контролисати Берлин, већ и зато што жели да подржи америчке извнознике ЛНГ-а. Немачка се од почетка чврсто поставила, преферирајући да раздвоји обезбеђивање сигурне грејне сезоне за државу од политике и америчких интереса.

А сада је царина од 10 одсто наметнута од стране Кине – што је још једна актуелна тема – такође резултирала одлагањем изградње барем једног главног постројења у САД. Вашингтон ће тврдити да је ово само још један од проблема на путу ка незаустављивој доминацији бујајуће индустрије природног течног гаса, али пут који се налази пред америчким интересима биће пун неочекиваних препрека, од којих су многе самонаметнуте, док су друге неизбежне.

С-400 ИЛИ Ф-35
Сједињене Државе, водећи светски извозник оружја, дуго су могле да рачунају како је снадбевање војних савезника наоружањем стабилан извор прихода. Због тога је америчка обустава испоруке авиона Ф-35 Турској, у знак протеста због турске куповине руског одбрамбеног ракетног система С-400, изазвала забринутост која превазилази новчану димензију.

Ако већи број савезника – поготово држава које нису чланице НАТО-а, као што је Саудијска Арабија – откаже своју чврсту лојалност америчком оружју и потражи друге, новчано исплативије опције, то би америчку владу могло навести да потроши још више новца како би подржала своје успешне али сопственим успесима уљуљкане гиганте, попут Локид Мартина или Боинга (који однедавно има и друге проблеме).

Још више забрињава то што земље НАТО-а и даље заостају у издацима за одбрану, док су земље у којима буџети за одбрану најбрже расту – Кина, Индија и Русија – или нису зависне од америчких испорука, или им се активно супротстављају.

Ако је пре 25 година изгледало да ће се све велике економије на крају придружити америчком светском поретку, данас изгледа да друга хемисфера формира свој властити пут.

Превео Радомир Јовановић

standard.rs

 

четвртак, 11. април 2019.

Један замах руком и претња који су открили праву природу НАТО-а

rs.sputniknews.com

Један замах руком и претња који су открили праву природу НАТО-а

Sputnik

4-5 minutes

Момир Булатовић


НАТО агресија на СР Југославију промијенила је свијет. Прошло стољеће је окончано противприродним и противправним бомбардовањем мале европске државе која није угрожавала мир и територију ниједне друге земље. Стварни злочин је, срећом, био много мањи од планираног.

© Sputnik .

Након двадесет година од таквог и толиког злочина, НАТО званичници нису признали своје незаконито понашање, бахатост у примјени несразмјерне војне силе и убиство недужних грађана.

Хиљаде људских живота су за њих биле и остале — колатерална штета.

Ни након двије деценије нисмо дочекали извињење. Чуло се тек неколико тихих дипломатских гласова жаљења због цивилних жртава. Личности које свијету говоре у име НАТО-а су се мијењале, али сам НАТО је остао исти у својој убилачкој идеологији. Или, можда је ово тачније, даље је еволуирао у правцу универзалног зла.

У данима подсјећања, данима туге, али и годинама поноса и пркоса, треба од заборава спасити догађај који најбоље показује праву природу НАТО злочиначког подухвата према СР Југославији.

Ради се о састанку који је, пред сам крај бомбардовања, Слободан Милошевић, предсједник СР Југославије, имао са „посредницима" Мартијем Ахтисаријем, у име НАТО-а, и Виктором Черномирдином, личним изаслаником Бориса Јељцина, предсједника Руске Федерације.

© AFP 2019 / Eric Feferberg

Уколико СРЈ не прихвати понуђени споразум, објаснио је НАТО-поштар Ахтисари, Београд ће, тепихом бомби баченим са висина недостижних браниоцима, бити сравњен са земљом.

Остало је у домену урбане легенде да ли је, притом, сликовито руком почистио прашину са стола за којим је сједио.

Неспорно је, међутим, да је на питање предсједника Милошевића: „А, како ћете свијету објаснити убиство два милиона људи?", лаконски одговорио контрапитањем: „А, колико је људи убијено у Вијетнаму? Не зна се. Ни за ово се неће знати".

Тиме се показала права природа НАТО-а. Треба убити и два милиона људи да би се њихов злочиначки наум остварио. Читава једна европска престоница је требало да постане „колатерална штета".

Али, зашто баш Београд?

© Sputnik .

Вјероватно је логика НАТО-а планера указивала да би то било најекономичније. Убити највећи број недужних цивила са најмањим утрошком бомби и ракета.

Будући да Војску Југославије, која се борила са НАТО копненим снагама (под именом ОВК) није могао да уништи а да истовремено не поубија и све Албанце на Косову и Метохији, избор Београда је био „логичан". Логичан за злочиначки ум.

Ипак, да ли је ова пријетња коју је, у име НАТО-а, пренио злослутни Марти била обично претјеривање?

Неко би, можда, вођен коцкарском логиком, могао да све тако схвати.

Прави државници, а Слободан Милошевић је то несумњиво био, знају да онај ко може да смисли и изговори тако ужасну пријетњу, несумњиво јесте у стању и да је оствари.

© Sputnik .

Како је у питању била судбина цијелог једног народа, државничка мудрост је налагала да за свој народ треба жртвовати све — осим самог народа.

Виктор Черномирдин није пружио очекивану и потребну заштиту. Касније је доказано да је тиме прекршио директна упутства предсједника Бориса Јељцина.

Свједочење и доказе о његовој тадашњој нечасној улози касније су дали генерал Леонид Ивашов, члан руске делегације и Јелена Гускова, руска историчарка.

Ипак, „заслугом" Виктора Черномирдина, био је створен утисак да су тада НАТО и Русија били на истој, нама противничкој страни. 

Против НАТО-а смо могли да наставимо да се боримо. Против Русије не.

 

среда, 10. април 2019.

БАЛКАНСКА МЕЂА: Синови завета

iskra.co

БАЛКАНСКА МЕЂА: Синови завета

7-9 minutes


10.04.2019. - 9:29

Балканска међа (Фото: novosti.rs)

Без активирања мита, односно обнове завета, опстанак неће бити могућ. Да будемо сасвим сурови – ни битан

Када је та колона руских војних возила, која се 1999. године из Босне упутила према Косову и Метохији, пролазила поред места где сам се тада налазио, само смо је немо посматрали, после свега чак више ни зачуђени. Јасно су биле истакнуте руске заставе, а неколико војника нам је махало са тенкова. Нико им није одмахивао. „Сад је ионако све готово". „Узалуд", „Још само сте нам ви фалили", „Нисте били ту када је требало" – шта год да нам је пролазило кроз главу.

Али ни многи од нас нису били ту, макар не ментално, духовно, са пуном свешћу о правим размерама и правом значају оног што (нам) се догађа. Зато нас и данас чуди када слушамо о примерима истинског херојства и посвећености не тако малог броја наших бораца. Тада није изгледало, бар гледано са стране, „из позадине", да је сачуван или да је пробуђен такав ниво свести и спремности на жртву, да су и даље постојали младићи, готово дечаци, који, како сведочи мој пријатељ, учесник рата, гину са речима „Вреди умрети за ову земљу" на уснама.

Многи од нас нису осећали да је „ово њихова земља", из различитих, махом сасвим појмљивих разлога. Сада смо свеснији тога да је такво стање свести било производ једног озбиљно вођеног специјалног рата који није почео ни те 1999, као ни 1991. године, и чије идејно-вредносне основе сежу дубоко у прошлост, у корене једног драстичног цивилизацијског раскола, у чијем средишту смо се нашли.

ВАНВРЕМЕНСКА КАТЕГОРИЈА
А када ти појмљиви, односно људски, превише људски разлози за дефетизам и прихватање пораза и инфериорности угрозе сам опстанак заједнице, тада на сцену – ако за то уопште има снаге – ступа мит. Онај који не налази разлоге у овоземаљском и привременом, него осмишљава смисао нашег заједничког постојања у ванвременским категоријама. Онима који нам објашњавају, на један пре интуитиван и откровењски него рационалан начин, да ипак постоји нешто због чије одбране и очувања вреди умрети, и што надилази нашу овосветску егзистенцију. Нас као конкретне и појединачни личности не надилази ништа, ни сва целина створеног света, али личност постаје само онај ко је спреман да се одрекне себе, својих овоземаљских, трулежом и сујетама обележених скрама, и уђе у (своје) истинско постојање.

И ми имамо такав мит – Косовски, за који нас је Жарко Видовић ваљда једном за свагда научио да га зовемо заветом, јер завет не подразумева причу, наратив (митос) који пасивно следимо, него избор и слободу, нешто свесно усвојено, и што нипошто не пренебрегава постојање смрти, као и могућност смртног исхода при покушају његовог испуњавања. Самим тим подразумева и једну одговорности за себе, за друге и за свет која не дозвољава ни кукавичлук ни замор, јер постоји пуна свест о висини улога, који је много већи од нашег овоземаљског трајања.

Филм Балканска међа, редитеља Андреја Волгина, који тематизује руску акцију заузимања аеродрома Слатина по завршетку рата 1999. године, у таквом кључу, најпре говори о руској трауми пораза, нечињења и дезоријентисаности, која ни данас није превладана, али која је почела да се освешћава управо у периоду када се већ увелико припремао рат за Косово и Метохију. Русија, како се каже у филму, 1999. године заиста није била она Русија из 1995. А о садашњој Русији, после победе у Грузији и Сирији, да не говоримо. А битан конститутивни део савремене руске идеологије јесте свест о рату за Косово и Метохију, као резу који је помогао Русији да се поново врати себи. И да постепено почне да препознаје ко јој је непријатељ, као и његове истинске разлоге.

„Балканску међу" не треба сагледавати као пропаганду, јер она је много више од тога – жанровски филм који већ по дефиницији конституише или утврђује одређени наратив, а у овом случају то је наратив који је још у фази рађања и стабилизације, и стога, за разлику од америчких, тек почиње да бива узбудљив.

ИСТОРИЈСКА ШАНСА
Овај продукционо и идејно у целини руски филм има снагу који српски нипошто не би (још) могао да има: да представља хероје у акцији којом мењају свет и чија борба има свесветски, космички и духовни значај. Како савремена империјална Русија своје постојање заснива на цивилизацијској посебности, тако ни њен непријатељ није виђен као Америка, него евро-атлантска цивилизација у целини. Није ствар, дакле, у победи над Америком, нити само о војној победи, већ у победи над агресивном доминацијом једног многовековног цивилизацијског модела, који нас подједанако угрожава споља колико и изнутра.

„Запад је антихрист", каже Алаксандар Дугин, али овај филм, као и доминантна идеологија савремене Русије не иде толико далеко, стварајући претпоставке за један одржив модел глобалне мултиполарности и још без спремности – што је вероватно сасвим разумљиво – да одбаци капиталистички императив развоја.

Такође, у филму се Срби и Србија, у складу са транснационалном цивилизацијском основом руске идеологије, посматрају из једне наднационалне (или транснационалне) перспективе, што је изазов Србима да осмишљавање своје будућности не траже ни у обнови југословенских интеграција ни у европском моделу националне државе, већ у једном новом и другачијем интегрализму, за који већ постоје основе у радовима и деловању једног броја домаћих аутора.

Мит, како рекосмо, не почива на рационалним разлозима, али није тешко открити сасвим рационалне аргументе за његову активацију, како би уопште могли да опстанемо као заједница, али и као слободни и стваралачки појединци. Ти разлози су сасвим јасни када откријемо прави идентитет, намере и природу непријатеља који у самој сржи угрожава наш опстанак као историјске заједнице. А без активирања мита, односно обнове завета, тај опстанак ионако неће бити могућ. Да будемо сасвим сурови – ни битан.

Филм Балканска међа, који нам, у маниру прецизно значењски и идејно конституисаног жанровског штива, прегледно представља неке од тих сасвим рационалних разлога, свакако није ремек-дело, али несумњиво улази у историју руског и српског филма, као сигнал да више ништа не може и не сме бити исто. Да смо ипак – и једни и други, али и једни са другима – добили историјску шансу коју не би требало тек тако да прокоцкамо: да не будемо плен грабљивцима и робље поробљивачима, него синови Божији, градитељи и обновитељи света и сваколике стварности, своји са својима, страх и трепет свакој овоземаљској тами. И, што је за нас најважније, да нас бар делом подстакне да разумемо, осетимо и поменемо оне младиће, који су пре двадесет година гинули са именом отаџбине на уснама, а које и данас тако срамно издајемо. Да разумемо оно што је тада проговорило из њих, а што ће, не сумњајмо, надживети свакога од нас који сад ово читамо и пишемо, а можда се, бар мало, и надамо.

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм". Ексклузивно за Нови Стандард.

Нови Стандард, ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ