tvmost.info

Tanasković: Dodatna šansa za staranje o ugroženoj kulturnoj baštini na Kosovu i Metohiji

Фото: Спутњик

3-4 minutes

---

Чланство у Извршном савету Унеска важно је за сваку државу, јер јој омогућава активно учешће у свим доменима рада и одлучивања у тој организацији, рекао је  бивши амбасадор Србије при Унеску професор Дарко Танасковић који је оценио и да то омогућује да се Србија ефикасно стара о свом културном наслеђу чији је један драгоцен и универзално вредан део на Косову и Метохији константно угрожен.

Он је за лист Данас, поводом вести да је Србија на 40. заседању Генералне скупштине поново изабрана за чланицу Извршног савета организације за науку, образовање и културу у четворогодишњем мандату рекао да ће то имати вишеструки значај, али и да је то потврда ојачане позиције Србије у тој организацији током последњих неколико година, и у међународној заједници уопште.

„Србија је изабрана у чланство Извршног савета 2015. године на истом заседању Генералне конференције када је спречен пријем Косова у ову специјализовану агенцију Уједињених нација, упркос тадашњој оштрој поларизацији у вези са овим осетљивим политичким питањем. Реизбор, који је увек теже остварити од првог избора, доказ је квалитетног, одговорног и конструктивног постављања наше државе током четворогодишњег трајања мандата", рекао је Танасковић.

Танасковић наглашава да је Србија једина држава са простора бивше Југославије која је задржала засебну делегацију при Унеску, што се показало као исправна одлука.

„Као већ искусна чланица Извршног савета, Србија ћу у сваком погледу бити у прилици да се током наредне четири године додатно афирмише у овој међународној организацији, а свакако и да се ефикасно стара о свом културном наслеђу чији је један драгоцен и универзално вредан део на Косову и Метохији константно угрожен. Недавна посета генералне директорке Унеска Београду, непосредно пред заседање Генералне конференције, говор председника Вучића на конференцији, изванредан одјек наступа Емира Кустурице и других уметника у седишту Унеска, одлична брошура којом се Србија представила као кандидат и добро осмишљени плански рад на образлагању кандидатуре, све су то показатељи да је Србија веома озбиљно схватила своју улогу у Унеску, али и да се у Унеску Србија озбиљно схвата", напомиње амбасадор Танасковић.

На 40. Генералној конференцији која се у Паризу одржава од 12. до 27. новембра учествују представници 193 државе чланице.

На Унесковој листи светске културне баштине од 2006. године су и Средњовековни споменици на Косову - манастири Високи Дечани, Пећка патријаршија, Грачаница и црква Богородице Љевишке који су и на листи угрожене светске културне баштине.

Извор: Косово Онлајн

УНЕСКОДарко ТанасковићКосово и МетохијаИзвршни савет Унеска

Ваш глас је забележен. Хвала што сте гласали!

Могуће је гласати само једном.

 

in4s.net

„Аналитичар" Дарко Трифуновић – лажни професор и НАТО служавка

ИН4С

2 minutes

---

Дарко Трифуновић

"Аналитичар" Дарко Трифуновић, српског имена а пилећег мозга, у континуитету напада српске медије и српске политичаре из крајње лукративних разлога, реаговао је на текст који је објавила Побједа, Гојко Раичевић, уредник портала ИН4С на свом Фејсбук профилу.

„Они који носе српска имена, а имају руски мозак имају проблем и са Македонијом и са Црном Гором и са свима. Њихов задатак је да пролију крв између Срба и сусједа Црногораца, Хрвата, Македонаца, Албанаца – јер то је суштина руске политике. Ми им то нећемо дозволити" – казао је Трифуновић.

Русофили су по њему патофили са српским именима и руским мозгом. Његов антисрпски и антидржавни рад је познат из времена агресије 1999, истакао је Раичевић и подсјетио да је тада хапшен због ангажовања за НАТО и не чуди што данас наставља активности са црногорским НАТО колаборационистима.

 

Срећом његови домети су нискотиражна Побједа, режимска РТЦГ и мали амерички "медијуми" који излазе на такозваном црногорском језику.

Дакле Мило Ђукановић незадовољан јаловим учинком АНБ призива у помоћ НАТО тимове за борбу против "хибридног ратовања" потрошене НВО активисте, бивше политичаре и бивше људе из "државе" и региона.

Па зар је могуће да због пар портала и неколико храбрих индивидуа који дјелују на Фејсбуку да се призива сва та "сила", закључио је Раичевић. 

Прочитајте још:

 

Неки држављани Србије би да Срби нестану

politika.rs

Мирољуб Јевтић

5-6 minutes

---

Ту скоро у једној публикацији појавио се текст следеће садржине: „СПЦ односно њени поглавари, уназад тридесет година, од почетка ратова у бившој Југославији, били су на страни злочина. Почевши од патријарха Павла, за којег је то увелико забрањено рећи, па до Иринеја... Патријарх Павле је уочи геноцида... које су балкански крвници Ратко Младић и Радован Караџић починили у Босни, бацао свету водицу по њиховим косама и лицу."

Пођимо прво од неистине да је то забрањено рећи. Ако је забрањено, да ли су новине у којима је то објављено заплењене на киосцима? Да ли је против аутора и уредника поднета кривична пријава због таквих ставова? Нормално да није, јер откуда бих ја то знао, да нисам то прочитао из новина које сам купио на киоску.

Оптужити патријарха Павла за геноцид јасно показује политички став да је Србија у рату који је избио 1991 и трајао до 1999. године била кривац. Последично сви они који следе СПЦ и сами су одговорни за рат. Зато би требало да буду кажњени јер је ратно хушкање кривично дело. Таквих је према попису становништва огромна већина, како у држави Србији, тако међу држављанима који су се изјаснили као хришћани.. Немојмо заборавити, нису међу њима само православци. Ту је и значајан број римокатолика, протестаната и муслимана. Сетимо се само генерала Гезе Фаркаша, пуковника Золтана Данија који је оборио невидљиви Ф-117. Или посебно важног Тибора Церну двадесетогодишњег српског хероја мађарске националности из Ковачице. Он је узвикнуо '„За ову земљу вреди умрети" и погинуо. Србија му се одужила тако што му је подигла споменик.

Није то у Србији ништа ново. Траје то од почетка тих несрећних ратова па до данас. Али је невероватно да они који тако мисле и то јавно изражавају у новинама, на научним скуповима, у филмовима, позоришним представама и даље говоре како је то забрањено рећи, попут става којим смо започели текст.

Или је можда реч о нечем другом? Аутор цитираних реченица врло добро зна да нема правне забране за оно што је написао и да то није кажњиво. Онда је очигледно да он под забраном мисли на нешто друго. То је његово дубоко уверење да је у праву, да је интелигентнији, образованији, поштенији, моралнији... Док је споменута огромна већина неспособна да мисли својом главом и просуђује, па би јој требало одузети право гласа и натерати да мисли као аутор цитираних редова. То показује да је ауторова свест обложена ауторитарношћу и да. говорећи о демократији и слободи речи. он у ствари мисли на диктатуру што би је радо наметнуо „глупој и примитивној маси" у коју спада и аутор ових редова, маси која је и сама злочиначка јер себи даје слободу да о патријарху Павлу и његовом понашању у рату мисли позитивно.

Свим озбиљним научницима и истраживачима је јасно да то напросто није тачно. Управо супротно, српска интелигенција је у огромној већини, од свога стварања на европским универзитетима у 19. веку, била  окренута некој врсти братства-јединства са осталим јужнословенским политичким нацијама, јер је етнички реч о истом народу

Дакле, од Прешева до Беле Крајине, границе Словеније и Хрватске, живи један те исти етнички народ, који говори исти језик. Тај народ сви који знају о чему је реч називају Србима. Споменимо само Торвалда Столтенберга. Он је рекао следеће: „Етнички рат? Не верујем. Они су сви Срби. Постоје Срби који себе тако и називају, затим Муслимани – они Срби који су се приклонили исламу, а многи од оних који су обучени као Хрвати и тако себе називају су такође Срби".

Али ја одустајем од тога и кажем: Ево, Срби не постоје! И сви становници од Прешева да Беле Крајине су Хрвати или Бошњаци. Али су ипак један народ. Кад погледамо ко је одговоран за рат који је избио 1991. године јасне су следеће чињенице. Исламска заједница као представник муслимана је од 1878. од државног одвајања од халифа сањала да се ослободи неисламске власти и припремала је народ за рат. Разлог треба потражити у томе што исламска теологија уопште не садржи појам мира са немуслиманима, онако како га дефинише међународно право. То се нарочито појачало пред рат деведесетих година прошлог века. Тада је она са Странком демократске акције планирала и отпочела џихад. Дакле, за све злочине на подручју Босне одговорне су Исламска заједница и СДА. Срби су одговорни само за злочине које су лично починили, али у оквиру удруженог злочиначког подухвата муслимана. За то би, да је правде, целокупан тадашњи ријасет и сабор исламске заједнице и главни одбор СДА требало да буду на доживотној робији.

Али они који овако нападају патријарха, најпре то не знају. Јер о исламу не знају баш ништа, а потом ништа и не желе да знају. За њих су изгледа добри само они Срби попут старца Вукашина из Клепац који мирно подноси да му џелат вади очи , а он на то каже „Само ти, синко, ради свој посао".

Професор универзитета, оснивач научне дисциплине политикологија религије

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

 

Шешељ: Шта Србија добија „малим Шенгеном“ што већ нема у Цефти?

standard.rs

Шешељ: Шта Србија добија „малим Шенгеном" што већ нема у Цефти? - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

3-4 minutes

---

четвртак 14. новембар 2019. 16:50

„Конкретно сам тражио да ми одговори (Вучић) на то шта то може Србији да донесе „мали Шенген", а није обухваћено Цефта споразумом", рекао је он

„У уторак сам поставио у Скупштини Србије, председнику Србије Александру Вучићу, питање о наговештеном стварању „малог Шенгена", који је већ, иако га није ратификовала Народна скупштина, укључује Србију, Северну Македонију и Албанију, на које, суштински, српски председник није одговорио. Конкретно сам тражио да ми одговори на то шта то може конкретно Србији да донесе „мали Шенген", а није обухваћено Цефта споразумом", рекао је у среду 14. новембра на конференцији за штампу лидер радикала, др Војислав Шешељ, додајући да му није јасно зашто Србија није остала доследна у инсистирању да се спроводи досадашњи Цефта споразум и да се у оквиру њега настави давања олакшица, у трговинској размени између држава чланица, да би се подстакла на тај начин њихова економска и политичка сарадња.

„Па, сам „мали Шенген" је увредљив за Србију и српски народ, а вероватно је увредљив и за Албанце и Македонце. Такође, ту је и питање статуса чланица. Статус чланица Цефта споразума је сасвим јасно дефинисан: постоје државе, које су равноправне чланице, а територија Косова и Метохије је представљена са фуснотом у којој се каже да је тај простор под контролом УМНИК-а за коју важи Резолуција СБ 1244, гарантујући тиме Србији да не може доћи формално-правног прејудицирања статуса Космета. А када је у питању „мали Шенген", постоји опасност да се томе прикључи, као независни члан, Косово, а да Србија не буде у могућности да то спречи, односно што би имплицитно значило признавање независности Космета", упозорио је први човек СРС.

На крају је председник Српске радикалне странке још и додао да ће се његова странка свим средствима, у оквиру рада и функционисања државних органа борити да Србија не прихвати „мали Шенген", односно, ако у оквиру њега буде, као независна држава укључен и Космет, буде потребно, протествовати и на улици.

КРУШИК
На споменутој конфернцији за новинаре др Војислав Шешељ се осврнуо и на случај незаконитог трговања оружјем у вези афере „Крушик". Он је је изјавио и да је потребно да се пружи објективан и истинит одговор на питање да ли је војна фабрика Крушик из Ваљева продавала било којој приватној фирми своје производе испод цене производње или испод цене по којој га продаје Југоимпорт СДПР-у.

„То је суштинско питање и ми још немамо одговор на њега", рекао је Шешељ и оценио да СДПР, као јавно предузеће, мора имати предност приликом трговине наоружањем.

Подсетимо, Шешељ је изјавио да је скандалозно понашање режима поводом афере у Крушику, откривања нелегалног пословања те фирме и хапшења Александра Обрадовића као човека који је алармирао јавност. Шешељ је оценио да је суштина проблема то да је Крушик склапао неповољне уговоре са приватном фирмом, као и то да у тој фирми постоји сукоб интереса јер је отац министра унутрашњих послова Небојше Стефановић „у најмању руку запослен у тој фирми."

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб

Извор Србин.инфо, 14. новембар 2019.

 

Д. Анђелковић: Српска медијска лакомисленост

standard.rs

Д. Анђелковић: Српска медијска лакомисленост - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

11-14 minutes

---

уторак 12. новембар 2019. 17:09

„Очито да нам у медијима (али не само у њима) мањка како професионализам тако и национално-државничка одговорност"

 

У првим (ноћним) часовима 24. октобра у Београд су, изненада, слетели руски авиони са ПВО ракетним системима С-400 и „Панцир С". Након тога, из геополитичког угла ништа више у вези Србије није исто. После релативизације економске доминације Запада на нашим просторима, то исто се дефинитивно догодило и у војно-политичкој сфери. Ради се о кумулативном процесу који је, сада то добро виде и они који су дуго испољавали геополитичку слабовидост, далеко одмакао. Међутим, сада се нећу приоритетно њиме бавити.

НАТО ЛИЦЕМЕРЈЕ
Евроатлантски центри моћи већ деценијама притискају и киње Србе, а неретко су нас и буквално мрцварили. Ништа нам не нуде а од нас дрско траже свашта. Није им доста што су противно међународном праву раскомадали српски државни и етнички простор, већ би додатно хтели да сакате Републику Српску коју су сами у једном моменту, 1995. наизглед прихватили. Што се тиче Косова, причају о компромису а заправо дувају у једра албанским максималистичким захтевима као што су то радили током агресије на Србију 1999. или у време доношења приштинског сецесионистичког акта 2008.

У Црној Гори подржавају политику идентитетског геноцида над српским народом и историјским наслеђем те земље, која подразумева репресију и друге видове гажења свих демократских норми у које се Запад декларативно заклиње. И то није све. У самој Србији и даље кокетирају са разним антисрпским екстремистима, тзв. другосрбијанским и сепаратистичким круговима, од Војводине преко Београда до југа Централне Србије.

Док све то безочно раде, упоредно пласирајући отужне приче да су нам САД, НАТО, Немачка и други западни чиниоци пријатељи. Само се ми, као, ирационално јогунимо па нећемо да паднемо у њихов братски загрљај који би нам животе, готово магијски, учино срећним. Тако, не схватајући да је за нас – гле парадокса –добро разарање нашег националног бића, ми угрожавамо своју евроатлантску перспективу и руку под руку са Русима дестабилишемо регион.

РУСКИ КИШОБРАН
Да и НАТО стратези добро знају колике су све то апсолутне глупости, видимо по њиховим пропагандним потезима ових дана. У околностима када је недвосмислено јасно да Запад и даље брутално ради против наших националних интереса док нам је Русија кључни фактор подршке у њиховој одбрани (спречава улазак Приштине у УН, подржава опстанак РС, доприноси јачању наших одбрамбених капацитета) – а показала је мишиће који уливају поверење – тешко је отворено рећи да је лоше то што су се руски ракетни системи појавили у Србији. Таква прича била би контрапродуктивна.

Ствар је у томе да и многи који су се устручавали да кажу да је добро што Србија убрзано изграђује војно-политичке, економске, енергетске и друге везе са Русијом, сада са одушевљењем реагују у вези са оним што се десило. С-400 има магнетску моћ. Наш народ каже: „Кога змија уједе и гуштера се плаши". А нас су НАТО рептили озбиљно изуједали и великом делу српске јавности утерали страх у кости. Сада се појавио еликсир против тога.

Са доласком руске војске и у читавом свету по супериорности познате борбене технике, тај страх је муњевито почео да бледи. Јасно је да су нам Руси природан савезник али многи су мислили да ће нас савез са њима увући у трагедију па су били уздржани. Сада одједном постаје и њима јасно да свет није ни приближно онакав каква је био када је НАТО могао да нам чини готово све што је желео. Ничија свећа није горела довека.

Руси су демонстрирали да нам могу помоћи и на оружаном плану, ако затреба. А ако су једном дошли, доћи ће поново ако се нађемо у проблему, само уколико будемо имали храбрости да се боримо за своје интересе и да их позовемо да нас подрже. То је важна порука у околностима када над севером Косова лебди претња албанске агресије, односно поново се покреће харанга против Републике Српске. Српска војска у околностима изнуђене интервенције неће морати да страхује од НАТО када је под руским ПВО кишобраном. Опет, са евроатлантским локалним башибозуком – у случају ограниченог сукоба какав је сада једино могућ – ћемо већ лако, ако је остављен сам себи.

ГЕОПОЛИТИЧКО ЗАГАЂИВАЊЕ
Без обзира на све речено, НАТО лоби се не предаје. Свесни су његови стратези да је контрапродуктивно покретање директне кампање против Руса у тренутку када се из угла већинске српске јавности десило нешто велико. Шта да кажу? Лоше је што су Руси демонстрирали своје капацитете да вам помогну како вам ми не бисмо отели и оно што до сада нисмо стигли. Зато су изабрали другу тактику. Ради се о дуготрајној контаминацији (информативном загађењу) која би донекле неутралисала позитивне ефекте продора у домену руско-српске војне сарадње и било основ за каснију много озбиљнију евроатлантску дезинформативну офанзиву.

Дан пошто су руски авиони са ПВО ракетним системима стигли у нашу престоницу, на утицајном црногорском порталу „Аналитика" појавио се текст Нoвa стрaтeгиjскa пoлитикa Русије прeмa Бaлкaну: Вaзaли и хлaднoрaтoвскa тaктикa. Тај врло тенденциозни чланак је навелико прихваћен и промовисан од стране других црногорских медија те се истовремено прелио и у Србију. Ту су га прихватила и даље пласирала како НАТО пропагандна средства масовног (дез)информисања, тако и она која настоје да делују са патриотских позиција али им мањка професионализма.

Ту се најбоље види колика је наша лакомисленост, а с друге стране колика је инволвираност у наше друштвене структуре не само НАТО фактора, већ и хрватских, црногорско-зеленашких и других нама непријатељских средишта моћи у региону и њихових експонената. У духу хибридног рата њихов нови пропагандни фабрикат се ових дана шири по Србији како би постао део антисрпског и антируског мозаика који се на разне начин користи против нас, већ према потреби, а такође константно допуњава. И нико се од оних, који су код нас преузели његов нови сегмент, није запитао ко, зашто и у ком тренутку пласира поменути текст.

КОМЕНТАРИСАЊЕ ЛАЖИ
„Аналитика" је портал тесно повезан са актуелним антисрпским и суштински тоталитарним режимом у Подгорици, који је у регионалним размерама перјаница у погледу пропаганде у корист НАТО, односно против Русије. Није потребно тражити доказе о формалним везама између црногорског естаблишмента и оних који стоје иза поменутог портала (а и површном претрагом интернета они се налазе), довољно је, и то летимично, погледати његове (гео)политичке тзв. „информативне" садржаје. Ту је све подвучено црним.

Што се аутора поменутог чланка тиче, то је Небојша Тодоровић. О њему не знам богзна шта осим да је, како пише на сајту чији је сарадник, „спeцијалист вaњскe пoлитикe и диплoмaције нa зaгрeбaчкoм свeучилишту". И да је писац низа текстова малициозних према Русији и афирмативних у односу на НАТО, што је такође лако утврдитити, а наравно на линији баналних лажи црногорског режима каква је она о покушају државног удара (заправо ради се о црном маркетиншком трику како би у атмосфери страха били покрадени избори 2016. године) и умешаности Русије у ту фантазмагорију.

Када је у питању његова тзв. „анализа", она је крајње површна и у односу на Русију и њену улогу на Балкану, априори, крајње негативна. Није стварно битна руска студија на коју се дотични господин позива, већ је важно да се она искористи као основ за напад на Русију. У складу са тим пропагандним задатком изводи се и закључак. Он „умно" гласи: „Русија нa Бaлкaну нe трaжи пaртнeрe или пoпулистички ,пријатeљe' Русије, вeћ вaзaлe кoји ћe бeзрeзeрвнo спрoвoдити трeнутнe или дугoрoчнe интeрeсe Русије".

Да је садржај руског „комплексног документа", како наводи аутор црногорског поратала и битно другачији, његов закључак и друге по Русију неповољне оцене – уверен сам – биле би исте. Иза евроатлантских самозваних глобалних господара, а камоли њихових разних балканских пиона, давно су остала времена када је важио мото Чарлса Скота, власника британског „Гардијана" од пре стотинак година. Како је тај чувени новинар и уредник истицао: „Кoмeнтaри су слoбoдни, a чињeницe свeтињa".

КУПОВИНА ВРЕМЕНА
У складу са тим нормално је да имамо различита мишљења и да их у јавном домену упорно и жестоко бранимо, али недопустиво је да подмећемо неистине и бескрупулозно манипулишемо. А црногорска наводна анализа руске студије креће баш од онога што је потпуна супротност Скотовом правилу. Како аутор текста којим се бавимо истиче, студија коју „анализира" објављена је ове године. То је семе лажи из кога расте истоветно дрво на коме рађају плодови некаквог руског великодржавног хегемонизма и хладноратовског агресивног наступа.

Ваљда је истицање прве, временске неистине, било битно да се прикрије да се иза наводне анализе која следи крије банална хибридно-ратничка намера. Узгред буди речено поменути аутор је и раније заговарао успoстaвљaњe НАТО центра зa вoђење хибридног рата у Црнoј Гoри, разуме се против Русије и Србије.

Укратко, све је то по принципу „да се Власи не сете". Ако се одједном помпезно „анализира" и потом медијски промовише као нешто сада јако битно материјал који је објављен прошле године а у коме се проналази и оно чега у њему нема, и при томе се посебно наглашава да је тинк-танк тим који стоји иза њега тесно повезан са Кремљом, призива се оцена да се ради о пригодној злоупотреби у дневнополитичке сврхе. Откуд да се то баш сада ради? Зато на почетку свог чланка, надајући да нико за поменуту студију код нас није чуо, Тодоровић директно износи неистину да је руски „комплексан документ" којим смо се узгред бавили, „објављен ове године". Није! Појавио се у децембру 2018.

Ове године је само у погодном моменту када је на пољу руско-српског савезништва Русија упечатљиво демонстрирала своју обновљену улогу на Балкану, извађен из фијоке и без дубље анализе искоришћен за напад на Русију. У Црној Гори се погодна прилика користити за покретање новог таласа антируске пропаганде јер тамошњи режима на тај начин купује време од својих западних протектора. Врх црногорске државне пирамиде и те како је свестан до које мере је криминализован и недемократски те да ће га они којима сада служи, ради свог дугорочног имиџа, пре или касније пустити низ воду. Због тога се Ђукановић, Марковић и екипа, грчевито упињу да демонстрирају да су још корисни јуришници.

МЕДИЈСКИ (НЕ)ПРОФЕСИОНАЛИЗАМ
Ако су већ обавили НАТО посао у Црној Гори и њу без референдума опресивним методама угурали у тај пакт, још могу да служе тако што сервирају лопту атлантским бојовницима у Србији, који ће целу ствар у наредном периоду користити за вођење хибридног рата против Русије у нашој земљи. И то је, будимо реални, ОК. Увек је било разних срамних послова које су неки, из разних разлога, прихватали да раде. Тако је и данас а биће и у будућности. Ако знамо који је посао у питању и ко се њиме бави, већ пола опасности је отклоњено. Но, проблем је, и то велики, нешто друго.

Када макар из неукости – али можда и изроварености Србије од стране Ђукановићевих пропагандиста који нам подмећу кукавичија јаја и тамо где их не очекујемо – описану превару прихватају медији из Србије који не важе за антисрпске. Овај пут је баш тако. А њихови уредници нису се ни запитали какав је то портал „Аналитика", ни ко је његов врли геополитички стручњак са хрватским образовним педигреом. Неко је потурио његов препричани текст, а остали су то без много размишљања преузимали.

Тако су олако, баш у тренутку када је максимално засијала звезда руско-српских односа, прихватили и даље пласирали отровну црногорску назови анализу наводне нове руске балканске стратегије. Очито нам у медијима (али не само њима) мањка како професионализам тако и национално-државничка одговорност. Толико за сада о томе али када смо се већ бавили злоупотребљеном руском геополитичком студијом, у наредном тексту позабавићу се њеним садржајем. Можда је то требало и раније да учиним. Да нам, сагледано и кроз ту призму, буде јасније шта то Русија (не)ради на Балкану.

Насловна фотографија: Медија центар Београд 

Извор Печат, 01. новембар 2019.

 

iskra.co

НИКОЛА ВРЗИЋ: Словенски штит над Србијом

11-13 minutes

---

02.11.2019. - 10:08

 

Фото : Министарство одбране

У недостатку бољег аргумента морали су да посегну за глупим. И управо је та изнудица врло добар показатељ да смо – барем у једном аспекту нашег пута ка евроатлантским интеграцијама и Западу – напокон кренули у добром смеру, дакле, према Истоку. „С-400 недостижан за Србију, а питање је и шта ће јој", покушала је телевизија Н1 да сугерише српској јавности да јој уопште није потребан противваздухопловни систем да је заштити од агресије какву је преживела пре 20 година, док је (такође) америчка „Слободна Европа", у намери да изазове незадовољство због онога што би морало да нас учини задовољним, као да наша слобода може да има цену, устврдила да „ни за једну ставку јавност није упозната о висини буџетских трошкова", те да се „за сада не зна по којој цени и под каквим условима" је Србија од Русије купила противваздухопловни систем „Панцир С-1".

ДЕСАНТ НА БАТАЈНИЦУ
На изненађење целокупне јавности и, надамо се, свих осталих који нису имали задужења у овој операцији, на батајнички аеродром су у ноћи између прошле среде и четвртка долетели транспортни авиони руске војске натоварени системима „Панцир С-1" и С-400. Тако је започела друга фаза овогодишње руско-српске војне вежбе „Словенски штит 2019", чији је први део одржан у септембру у Астрахану у Русији.

Руски авиони до Србије су стигли, јер другог начина и нема, пролетевши кроз НАТО ваздушни простор, и толико о тврдњама да Русија не може да нам помогне зато што смо у НАТО окружењу (па зато треба и сами да постанемо његов део). Бугарски медији, али и подаци са интернет-сајтова намењених тој сврси, потом су у(с)тврдили да су Руси преко Црног мора и Бугарске стигли до Србије, при чему остаје нејасно да ли су надлежне бугарске (и НАТО) службе знале шта се налази у утроби руских транспортера којима је дозвољен прелет. С тим у вези бележимо да је овог лета Румунија забранила речни транспорт оклопних возила из Русије у Србију; допремљена су нам потом летом преко Мађарске, који је био декларисан као цивилни транспорт.

У сваком случају, батаљон С-400 и батерија „Панцира", нашло је руско Министарство одбране за сходно да нагласи, „први пут узимају учешће у војној вежби на територији стране државе" – тиме је с јасном намером указано на специјални карактер наших веза – а „руске и српске јединице противваздухопловне одбране увежбаваће детекцију, праћење, идентификацију и уништавање читавог спектра непријатељских мета".

СПИСАК ЗА НАБАВКУ
Испоставиће се да је „Панцир С-1" најновија у низу ставки са шопинг листе због чијег утицаја на српски буџет, како видесмо, „Слободна Европа" изражава онолику забринутост а никада се није забринула због ефекта који су српске финансије претрпеле поводом, на пример, санкција и бомбардовања наше земље. Тако да слутимо да их ипак више брине политички, а не фискални аспект читаве ове приче, но о том потом, кад дођемо и до тога.

Српска шопинг листа у Русији, елем, постаје све дужа. Како је подсетио „Спутњик", у Русији смо већ набавили четири јуришно-десантна хеликоптера Ми-35М, три транспортна хеликоптера Ми-17, а уз то смо добили и шест авиона „Миг 29", 30 тенкова Т-72С и 30 борбених оклопних возила БРДМ-а; свему овоме треба додати и још четири мига 29 које смо добили од Белорусије а у Србију ће бити испоручени кад буде обављен ремонт.

Све у свему, како је указао потпредседник Владе Русије Јуриј Борисов, „чињеница да армија Србије, са 30.000 војника, има пакет поруџбина од преко 600 милиона долара – говори много. Полазећи од бројности армије, такав пакет поруџбина нема ниједна земља".

С-400
Разумљиво, убедљиво највећу пажњу изазвао је долазак батаљона С-400 у Србију, уз питање да ли је стигао да би овде и остао, или ће се вратити назад одакле је дошао. Председник Србије Александар Вучић каже да за С-400 немамо пара: „Када људи питају да ли бисмо волели – волели бисмо ми у овом тренутку, једино кад би нам Руси оставили, другачије не можемо себи да приуштимо С-400." Руси су му овом приликом оставили макету С-400 која може да стане у две руке, Вучић је иначе већ добио и сличну макету система С-300 почетком 2016. од Дмитрија Рогозина, тадашњег потпредседника руске владе задуженог за војну индустрију, но питање је да ли ће се све завршити само на овим макетама.

Јер још тада је, а није то било исувише давно, прилично званично било потврђено да је Србија заиста заинтересована за набавку система С-300. Рогозин је, наиме, тада рекао да ће „Русија размотрити техничке детаље захтева Србије за набавку наоружања и система противваздушне одбране С-300", а и Вучић је потврдио да је „споменуо (С-300) током разговора с председником Путином, и разговарали смо о томе. Разговарао сам о томе и са председником (Белорусије) Лукашенком такође".

И амерички конгресмен Елиот Енгел, који се из непознатог разлога сматрао позваним да се меша у наша посла, упозорио је 2017. да „сада Србија жели руске противваздушне системе С-300", а у лето те године је и директор руске Федералне службе за војнотехничку сарадњу Дмитриј Шугајев открио да Русија „разматра могуће испоруке" ракетног система С-300 Србији: „Српски партнери тренутно изражавају заинтересованост за испоруку батаљона С-300. То је нешто о чему разговарамо." На крају од тих разговора није испало ништа конкретно, макар што се куповине система С-300 тиче, али то не значи и да се од С-300 у ствари није одустало зато што се прешло на разговоре о С-400.

Ова могућност није онолико произвољна – шта је баби мило, то јој се и снило – као што можда делује на први поглед. Амерички часопис Нешенел интерест указао је на ову могућност још после прве, оне септембарске фазе вежбе „Словенски штит": „Укључивање Србије у противваздушне вежбе 2019. може да сугерише да се ствари мењају. Могуће је да је српско Министарство одбране чекало да Русија почне да нуди С-400 другим земљама, и да сада сматра да је дошло право време за куповину." А генерал-мајор Сергеј Липовој, херој Руске Федерације и председавајући Президијума руских официра, потврђује ових дана да се о С-400 заиста разговара: „Београд је више пута указивао на могућу куповину ракетних система 'Панцир' и С-400."

Кад смо већ код „Панцира" и С-400, још једна техничка околност која указује на закључак да би стварно могло да буде и ватре међу свим овим димом. Нешенел интерест у једном тексту посвећеном систему „Панцир" наводи да овај који смо ми купили, „Панцир С-1", „првенствено служи за заштиту база и система наоружања, што укључује заштиту батерија С-400", а и руски војни експерт Алексеј Леонков, кога цитира „Спутњик", на сличан начин, само нешто сликовитије, објашњава да се „'панцири' заједно са С-400 налазе у симбиози, јер 'Панцир' штити С-400".

Најзад, ту је и једно сасвим логично питање: зашто би се наша војска уопште обучавала за руковање системом С-400, као што то чини на вежбама „Словенски штит", ако не намеравамо да набавимо С-400? Чак и за наше услове овако би нешто било сасвим лишено резона. Што се пак новца за С-400 тиче, додајмо, по нашој штампи – којој хронично не треба много веровати, а нарочито када се позива на незваничне изворе као у овом случају – писало се својевремено о могућности да ово руско оружје, које иначе не можемо да приуштимо, можда можемо да добијемо на оперативни лизинг. Ко зна, можда се сад заиста разматра и оваква опција, уосталом, видећемо.

РУСКА ОФАНЗИВА
Осим стриктно војне димензије, разуме се, читава ова прича има и свој (гео)политички аспект који је у мирнодопским условима кудикамо битнији. Само у ових недељу-две дана, у Београду су боравили премијер Русије Дмитриј Медведев и директор њене Спољнообавештајне службе (СВР) Сергеј Наришкин, а у Москви је премијерка Ана Брнабић потписала Споразум о слободној трговини између Србије и Евроазијске економске уније и њених чланица, Русије, Белорусије, Казахстана, Јерменије и Киргистана. На све то нам је у Србију стигао и С-400, макар и привремено, али с тенденцијом да га, на овај или онај начин, добијемо за стално.

А већ цитирани генерал-мајор Сергеј Липовој оцењује да је Србија Русији стални савезник на Балкану јер није приступила НАТО-у и одбила је да уведе санкције Русији: „Као држава која није у блоку, потребна јој је стална заштита, посебно јер је Србија буквално окружена НАТО базама у Румунији, Мађарској, Италији, Босни и Бугарској. Поред тога, не заборавимо на косовске сепаратисте који редовно спроводе провокације против Срба, као и придруживање суседне Црне Горе НАТО-у."

И зато, поентира генерал-мајор Липовој, преносећи поруку Москве и Србији и остатку света, поготово оном западном, „важно је да буде потпуно јасно да се Србија налази под заштитом Русије, а то значи да ни једно једино питање на Балкану неће бити решено без нас".

СРПСКИ КАПАЦИТЕТ
Према томе, узимајући све ово у обзир, с поприличном се сигурношћу може закључити да је Русија и те како спремна, осим што је и способна, да стане у заштиту наших, српских интереса. Па и да обим те помоћи више зависи од нашег капацитета да је прихватимо него од руске воље и могућности да нам је пружи.

Отуда се нарочито интересантним чини део интервјуа који је РТС-у дао Сергеј Наришкин током боравка у Београду. На питање да ли Русија остаје при захтеву за дипломатским статусом особља у Српско-руском хуманитарном центру у Нишу, Наришкин је показао у којем грму лежи зец: „То није захтев већ законита молба руске владе, по традицији по којој исти статус ужива низ западних представништава у Србији. Ми смо свесни како груб притисак те земље врше на Србију како Српско-руски хуманитарни центар не би добио исти специјални статус, и то је још једна потврда грубог мешања у унутрашња питања суверене земље."

Да ли је долазак С-400 у Србију, у пратњи „Панцира" и са „Словенским штитом", знак да ћемо постати нешто отпорнији на та груба мешања у унутрашња питања земље која мора да буде суверена да би била наша? А резервну немамо.

У сваком случају, извесно је једино да се на све ово на Западу не гледа благонаклоно. Јер, како рече споменути конгресмен Енгел још када се разговарало само о С-300, „ако Србија жели да постане део Запада, ово није начин да доспе тамо". А опет, после краха наших евроинтеграција који је озваничен бриселском преваром Албаније и Северне Македоније – чак и ако бисмо питање Косова и Метохије смели да оставимо по страни – колико уопште основа Србија може да има да и даље „жели да постане део Запада"? Питање је, само, има ли довољно капацитета да призна да то (више) не жели. Одговор на то питање откриће нам се кад будемо знали да ли ће овај, или неки други С-400, остати у Србији. Новац је ту још најмањи проблем.

Насловна фотографија: Министарство одбране Републике Србије

Извор Печат

standard.rs