Srđa Trifković: Свет после короне

standard.rs

Свет после короне - Нови Стандард

Srđa Trifković

14-17 minutes

---

Arhitektura globalnog ekonomskog i političkog sistema koja je razvijana tri decenije ruši se pred našim očima. Kako će izgledati svet posle pandemije?

„Ništa više neće biti isto kao pre!" Ova fraza iznova se pojavljuje kada god ljudi pomisle da se suočavaju sa događajem od metaistorijskog značaja. Ponekad je njena upotreba opravdana: Sarajevo 1914, boljševička revolucija, Hirošima i pad Berlinskog zida uklapaju se u navedeni opis. Češće, međutim, to nije slučaj. Tu su Versajski mir 1919, atentat na Džona Kenedija, „veliki skok za čovečanstvo" Nila Armstronga, Votergejt, pad dveju kula 11. septembra, slom Liman bradersa i kriza finansijskog sistema 2008, kao i mnoge druge navodne vododelnice za koje se na kraju ispostavilo da su daleko manje odlučujuće nego što se isprva tvrdilo.

Neke prekretnice ne bivaju prepoznate odmah. Napad pariske rulje na Bastilju možda je mogao da bude okončan godinu ili dve kasnije bez mnogo potresa, na isti način kao što je bez krvi prošla „Slavna revolucija" sa druge strane Lamanša jedan vek ranije. Tek je sa užasima 1792. postalo jasno, kako reče Taljeran, da „onaj ko nije živeo pre Revolucije ne zna šta je radost života". Kad je reč o savremenim zbivanjima, trebalo je da prođe više od decenije pre nego što je postojanje sve većih nuklearnih arsenala uticalo na osmišljene geostrateške doktrine dva glavna suparnika u Hladnom ratu.

Postoje megakrize koje lucidna manjina savremenika odmah prepoznaje kao takve. Avgusta 1914, Krupovi topovi koji su kanonadom kod Liježa nagovestili četvorogodišnji pokolj u Prvom svetskom ratu pogodili su jedan naizgled prosperitetan, sređen i stabilan svet kao munja. „Svetla se gase širom Evrope", proročki je primetio britanski ministar spoljnih poslova ser Edvard Grej samo dan pre nego što je Britanija objavila rat Kajzerovom rajhu, „a možda se i neće ponovo upaliti za naših života". Uistinu nije preterano konstatovati da se nikada i nisu upalila: tokom naredne četiri godine, evropska civilizacija – koja u svojim plodovima i srčanosti nije imala premca – smrtno je ranjena i bačena u ambis u kojem sada živimo.

EPIDEMIJE KOJE SU MENjALE SVET
Ozbiljne epidemije mogu imati dalekosežne društvene, kulturne i geopolitičke posledice. Kuga koja je devastirala Atinu 430. godine pre Hrista – tokom druge godine Peloponeskog rata, kada je još uvek izgledalo da je pobeda Atine izvesna – odnela je živote jedne četvrtine stanovništva, oko 75.000 ljudi. Podlegao je i Perikle. Njegovi naslednici bili su slabi i nesposobni. Atina je pretrpela sunovratni pad i krah „svakog pravila religije ili zakona", kako je zabeležio Tukidid. Sve do 415. godine pne. Atina se neće oporaviti dovoljno da pokrene novu veliku ofanzivu. Bolje i da nije: usled slabog kvaliteta Perikleovih naslednika, ekspedicija na Siciliju pretvorila se u totalni poraz.

U Rimskoj imperiji tzv. antoninsku kugu (165-180. naše ere) zapravo su izazvale male boginje, a ne yersinia pestis. Ta je epidemija odnela pet miliona života, oko 25 odsto zaraženih. Približno jedna desetina stanovništva Carstva je umrla u mukama, a u nekim regijama i više od trećine (Galija, Lombardija, dolina Rajne). Rimska vojska bila je devastirana, što je severne granice ostavilo ranjivim na upade varvara. Vodeći rani nemački istoričar drevnog Rima, Bartold Georg Nibur, zaključio je 1827. godine da se „antički svet nikada nije oporavio od udarca kuge koja ga je posetila tokom vladavine Marka Aurelija". Bio je to uvod u veliku krizu Imperije u trećem veku, kao i dugoročni pad moći i autoriteta Rima koji je usledio.

Građani sa maskama ispred rimskog Koloseuma, mart 2020. (Foto: Getty Images)

Crna smrt, stravična epidemija kuge od 1347. do 1351. godine, ubila je od jedne do dve trećine Evropljana – tačan se broj nikada neće saznati – i izazvala je ogromne verske, društvene i ekonomske lomove. Tokom 17. veka udarila je ponovo, sa smrtonosnom žestinom ali ne u istom geografskom obimu, kao što je sa potresnom snagom opisao Manconi u Verenicima.

Epidemija COVID-19 isprva je delovala kao periodična zaraza nalik na svinjski i ptičiji grip, SARS ili virus Zapadnog Nila: privremeni problem koji pogađa neke druge ljude, uglavnom tamo negde daleko. Međutim, ispostavilo se da je ovaj virus drugačiji: dosad nepoznat, visoko zarazan, neizlečiv i dovoljno smrtonosan da nametne radikalne mere kako bi se obuzdalo njegovo širenje. Kinezi su pokušavali da prikriju dimenzije ovog problema sve do kraja januara, Evropljani nisu bili sigurni o čemu se radi čak i kad je katastrofa pogodila Italiju u februaru, a Amerikanci su konačno uvideli ozbiljnost pretnje negde sredinom marta.

BUĐENjE NACIONALNE DRŽAVE
Budući tok i cena ove pandemije ne mogu se predvideti. Sigurno je međutim da svet prolazi kroz promene koje će se po svemu sudeći pokazati kao nepovratne. Konture geopolitičkih posledica pomaljaju se kroz munjevito transformišuće obrasce mentalnog mapiranja, donošenja političkih odluka i ekonomskih tokova u tri panregiona koji u današnjem svetu imaju najveći značaj: azijsko-pacifičkom, evropskom i severnoameričkom.

U sva ta tri panregiona, u „stvarnom vremenu" svedoci smo odbacivanja svih stega globalizacije, multilateralnih mehanizama (poput Svetske zdravstvene organizacije) i transnacionalnih institucija, pre svega Evropske Unije – u korist naglo obnovljenog osećaja nacionalne povezanosti. Strategije preživljavanja utemeljene na sopstvenim nacionalnim interesima definišu i sprovode vlade novoprobuđenih suverenih nacionalnih država. Kako male, tako i velike nacije su se u potrazi za rešenjima okrenule svojim, nacionalnim vladama. Brisel i Ist River su se pokazali u jednakoj meri nemoćnim i irelevantnim.

Upravljanje krizom od strane nacionalnih država dalo je vladama različitih ideoloških nijansi ogromnu novu moć. U Sjedinjenim Državama to nažalost uključuje i stvaranje preko dve hiljade milijardi sveže odštampanih dolara ex nihilo. Od toga će najveće koristi imati jedan ograničeni broj megakorporacija, dok će dodatno biti podrivena dugoročna stabilnost finansijskog sistema. Taj sistem ništa nije naučio posle krize 2008, a nema razloga zašto bi: profiti su ostali privatni, a gubici kolektivni. Hteli mi to ili ne, država se vratila na scenu kao ključni akter. Može se sasvim pouzdano predvideti da se vlade širom sveta neće tek tako odreći svojih enormno proširenih ovlašćenja jednom kada virus bude obuzdan.

Upadljiva geopolitička posledica koronavirusa jeste kolaps neokonzervativno-neoliberalne svete krave poznate kao „globalno liderstvo SAD". Za razliku od Amerike, nakon nezgrapnog početka koji je obeležila gotovo černobiljska zatvorenost po pitanju prirode i dimenzija problema, Kina je pristupila izazovu sa impresivnom brzinom i efikasnošću u obuzdavanju virusa. Mere koje je Peking uveo sa gvozdenom odlučnošću Zapadu su u početku delovale drakonski, ali već krajem marta rađaju plodove u vidu suzbijene epidemije.

Interesantno je da su ostali primeri uspešnog rešavanja epidemija koronavirusa Singapur, Tajvan i Južna Koreja. Za razliku od Kine, ove su države u institucionalnom smislu demokratske, ali su u Hantingtonovom smislu civilizacijskih podela blisko povezane sa Središnjim carstvom. Civilizacija istočne Azije, koja promoviše poštovanje autoriteta, odlaganje trenutnog zadovoljstva zarad dugoročnih ciljeva i prioritet zajedničkih interesa nad individualnim pravima, pokazala se efikasnijom u zaštiti svojih stanovnika – istovremeno nastavljajući da efikasno funkcioniše – u poređenju sazapadnim modelom.

BRUXELLA DELENDA EST!
Sa malim brojem novih slučajeva, uglavnom među populacijom studenata-povratnika i putnika iz brojne dijaspore koji su pravovremeno karantirani, Kina je do kraja marta već bila u stanju da uputi svoje prekaljene zdravstvene timove i opremu za spasavanje života u Evropu i ostatle delove sveta. Budući da saosećanje sa „belim đavolima" ( „gweilo") nije karakteristika kineske kulture, očigledno je da Peking time nastoji da popuni novonastali vakuum moći. Ovo je upadljivo na primeru Srbije. Ne tako davno, Brisel je pritiskao Beograd da ograniči svoju trgovinu sa Kinom i umesto toga poveća uvoz iz EU. Kada je Srbija pokušala da kupi respiratore, zaštitna odela i maske od EU, međutim, glatko je odbijena. „Medicinska roba se u zemlje izvan EU može izvoziti jedino uz eksplicitnu saglasnost vlada EU", objasnila je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen. „Ovo je ispravna odluka, jer je ta oprema nama potrebna za sopstvene zdravstvene sisteme".

Drugim rečima, što se Brisela tiče, ispravno je dopustiti da Srbi i drugi Evropljani izvan EU pomru, odnosno da se snalaze kako znaju i umeju. Pozdravljajući prvi avion krcat kineskim doktorima i respiratorima 21. marta, ambasadorka Kine u Beogradu Čen Bo izjavila je da je ova pomoć znak „čeličnog prijateljstva" između dve zemlje. Kada ova epidemija bude gotova, stara mantra „evropskog puta" koji Srbija navodno mora da sledi po svaku cenu – i da pritom ni za živu glavu ne traži alternative – sasvim sigurno i opravdano zvučaće šuplje i bedno.

Dolazak kineskih stručnjaka i medicinske pomoći na aerodrom Nikola Tesla, Beograd, 21. mart 2020. (Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić)

Ovaj scenario se ponovio čak i unutar EU. Nije bilo odgovora na molbu Italije Evropskoj uniji za dostavljanje medicinske opreme, ali je Kina momentalno poslala tri tima doktora, sa sve opremom i zalihama, u Rim. Druga najteže pogođena evropska zemlja, Španija, takođe može računati na našu pomoć, rekao je Si Đinping nakon što ga je telefonom pozvao premijer Pedro Sančez. Kina takođe doprema pomoć Iranu, Iraku, Filipinima i Africi. Ova epidemija će svakako osnažiti ionako prisutnu eksploziju kulturne samouverenosti kod kineskog naroda.

Dodatna manifestacija tekućeg kolapsa EU je ponovno buđenje i zacrtavanje, a potom i zatvaranje unutrašnjih granica u Šengenskoj zoni. Ovome se isprva protivio evrofederalistički predsednik Francuske Emanuel Makron, koji je 12. marta izjavio da bi zemlje EU trebalo da drže svoje granice otvorenim i ne prepuštaju se onome što je nazvao „nacionalizmom koronavirusa". „Ovaj virus nema pasoš. Moramo da udružimo snage, koordinišemo svoje mere ida sarađujemo", rekao je on. „Evropska koordinacija je bitna". Međutim, nije bilo nikakve koordinacije. Jedna za drugom, članice EU su pozatvarale svoje granice, uključujući i Nemačku. Kako je nemački magazin Špigl primetio 23. marta: „Poruka je jasna – kada stvari postanu ozbiljne, svaka članica prvo gleda sebe – čak i 60 godina nakon osnivanja ove zajednice".

Diskreditovanje briselskog Levijatana i okončanje imigracione poplave mogle bi biti svetle strane koronavirusa. Baš kao i tokom finansijske krize iz 2008, nomenklatura EU se pokazuje kao disfunkcionalna mašinerija, dobra samo za nametanje autodestruktivnih ideoloških dekreta o imigraciji, različitostima i multikulturalnim frazama. Današnja „ujedinjena Evropa" ne stvara društvene i civilizacijske sličnosti, izuzev na osnovama opšteg poricanja starog morala, nasleđenih vrednosti i „tradicionalne" judeohrišćanske kulture. Zato zaslužuje da bude prozvana, kada se epidemija okonča, kako propali projekat. Bruxella delenda est!

SMRTONOSNI UDARAC
Šok globalnog finansijskog i ekonomskog sistema bi takođe mogao da donese dugoročnu korist. Lanci snabdevanja i mreže distribucije su izuzetno fragilni, kao što smo mogli da vidimo, pa je bolje vratiti se određenom nivou autarhije, nego ostati bespomoćan ako i kada pretnja zaista postane egzistencijalna. Apsurdno je da Amerika zavisi od uvoza iz Kine za 97 odsto svojih antibiotika, kao i vitalnih lekova za krvni pritisak, Alchajmerovu bolest, parkinsonizam, epilepsiju i depresiju. Bilo bi, međutim, neoprostivo da se strateška ranjivost ispravlja još jednim doštampavanjem novca za velike farmaceutske kompanije.

Isto važi i za sektore čelika, elektronike, plastike, itd. Neophodno je redizajnirati i suziti višestepene, višenacionalne lance snabdevanja koji dominiraju današnjom proizvodnjom. Svi vitalni lanci snabdevanja bi sada morali da budu vraćeni kući, skladišta ponovo sagrađena i napunjena, a sve u cilju zaštite od budućih pometnji. Ovo neće biti dobro za kratkoročne bilanse kompanija, ali će na duge staze da ih zaštiti od mogućih budućih udaraca izazvanih ljudskim faktorom. Što je još važnije, to će osnažiti dugoročnu nacionalnu otpornost.

Neoliberalnoj globalizaciji, u njenoj posthladnoratovskoj formi, COVID-19 je zadao smrtonosni udarac. Ovo je veoma dobra stvar. Arhitektura globalnog ekonomskog i političkog upravljanja, koja je tokom protekle tri decenije razvijana, ruši se bukvalno pred našim očima.U njenom korenu je ideja da ne treba osećati posebnu privrženost prema bilo kojoj zemlji, naciji ili kulturi, već da svoje lojalnosti treba graditi isključivo na merljivim parametrima sopstvenih interesa. Sadašnja kriza je ovo ludilo diskreditovala. Potkopala je, nadajmo se trajno, proces transformacije globalizovanog društva u socio-tehnološki sistem u kojem bi većina ljudskih odnosa bila okovana stegama upravljivih rutina i procedura.

Natpis na radnji u San Francisku (Foto: Gatty Images)

Zajednica ranjivih i smrtnih ljudskih bića – koja i pored silnog novca i tehnologije ne može da spreči zarazu, pa je svakom obolelom potrebna pomoć i empatija – nije hvala Bogu iščezla. Ova epidemija pokazuje da zajednica zasnovana na krvi i kulturi funkcioniše kad god je apsolutno neophodno preživljavanje. Ta je zajednica dijametralno suprotna „kulturi" veštačkog sveta, oličenog u postistorijskoj, globalizovanoj, bespolnoj Osobi. Ova epidemija je egzistencijalna kriza koja je osnažila osećaj solidarnosti među članovima realnih nacija i zajednica – ne nekih apstraktnih „Evropljana", nego Lombarđana, Tirolaca i Bohemijaca. Argumenti elita da su države efemerni i virtuelni entiteti su diskreditovani, verovatno zauvek.

Ser Kenet Klark definisao je decenijama ranije izazov sa kojim se Zapad danas suočava: „Nedostatak samopouzdanja, više od bilo čega drugog, jeste ono što uništava civilizaciju". Ali čini se da nije sve izgubljeno. Nakon prvobitnog šoka, Amerikanci i Evropljani koji vole svoju zemlju više od bilo kojih druge, i koji svoje porodice i komšije stavljaju ispred svega ostalog, jesu oni koji se odlučno i stoički bore protiv koronavirusa. Oni koji su im govorili da bi njihova privrženost trebalo da bude globalna, da njihove zemlje i komšiluci pripadaju čitavom svetu, sada su otpremljeni na đubrište istorije.

Ima nade, i sve će biti dobro, jer ima Boga.

Srđa Trifković je spoljnopolitički urednik mesečnog magazina „Kronikls" i vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci. Ekskluzivno za Novi Standard.

Više o virusu COVID-19 pročitajte OVDE 

Preveo Vladan Mirković/Novi Standard

Izvor Novi Standard

 

Милорад Вучелић: Мајка Србија

standard.rs

Милорад Вучелић: Мајка Србија - Нови Стандард

4-5 minutes

---

Sada se za državu Srbiju može reći ono što je istorijski već u najvećim nevoljama dokazivano – majka Srbija. Svi oni koji je vole voleće je i oklevetanu

Očekivano je i normalno da se sa svih strana sveta, sa aerodroma i graničnih prelaza čuju pozivi u pomoć državi Srbiji, njenom predsedniku i njenoj Vladi. Ljudi u nevolji u kojoj su se našli, sticajem okolnosti, a najviše po svojoj volji i izboru, traže da se vrate u domovinu i povere zaštitu svog ugroženog života zdravstvenom sistemu Srbije. I to usred pošasti zvane zaraza virusom korona.

Velikoj većini nas imponuje to poverenje u Srbiju i njenu vlast. Jer odluke o vanrednom i u vanrednom stanju donosi i sprovodi državna vlast u najužem smislu te reči. I bez obzira na to što dosledno sluša struku za stanje u zemlji i sve posledice snosi punu odgovornost zašta svakodnevno i pokazuje spremnost. To kretanje prema majci Srbiji zakonomerno se ponavlja u svim teškim vremenima kroz istoriju. Pa se to dešava i danas. Dobar deo ljudi koji hrle ka Srbiji nije se odazvao na apele naših državnih funkcionera i lekara da se zadrže u svojim novim prebivalištima i boravištima da tamo nastave da rade i eventualno se leče. A sve zbog toga da bi se od posledica zaraze virusom štitili stanovnici naše zemlje. Saznali smo naknadno da su mnogi od tih ljudi posle prvih udara pandemije ostali bez posla, pa tako i bez zdravstvene zaštite.

Ali, pokazalo se još nešto što je većinu ljudi iznenadilo, u koje ne spada pisac ovih redova, a to je da se zdravstveni sistem veliki zapadnih kapitalističkih sila naprosto raspao. A o raspadu moralnih vrednosti da ne govorimo. O tome svedoče i razne ucene stranih poslodavaca u stilu: vi zaposleni u našim bolnicama ostanite, ali pošaljite porodice u Srbiju da nam ne smetaju i da nas ne izlažu trošku. Kako zapisa jedan holandski klasik pre mnogo vekova "Ne žalite se: za vrlinu u velikim državama nema mnogo mesta".

Državi Srbiji treba da imponuje ovoliki stepen poverenja koji u nju imaju naši ljudi u nevolji i služi joj na ponos što već hiljade njih sa raznih odredišta u svetu o svom trošku prebacila u Srbiju. I nastaviće to da čini. Omogućila je i deblokadu mnogih graničnih prelaza u tuđim državama. Ona zato ima i moralno kao i svako drugo pravo da od svih njih traži da se pridržavaju pravila izolacije i samoizolacije kojih se ogromna većina građana Srbije već striktno pridržava.

Srpska država u svim ovim velikim teškoćama pokazuje i dokazuje svoju sposobnost da pomogne svekolikom srpstvu što se očitava u pomoći našem narodu u Republici Srpskoj i Crnoj Gori. Njena pomoć ne izostaje ni kada su u pitanju naši balkanski susedi. Danas stvari sa Srbijom izgledaju ovako. Koliko juče bila je, a biće i sutra, oglašena akterom velikosrpskog hegemonizma. Koliko juče su srpski autošovinisti jačanje Vojske tretirali kao čist i nepotreban trošak ili kao opasnu militarizaciju. Zdravstveni sistem je proglašavan najgorim i najkorumpiranijim. Srbija je proglašavana najgorom zemljom u kojoj niko nema budućnost i iz koje valja što pre pobeći, a pre svega zbog strahovlade Aleksandra Vučića. Ništa u njoj nije valjalo. Kada bi te napade i ogovaranja ogromna većina ljudi prihvatila kao verodostojne dalo bi se zaključiti da je Srbija predvorje pakla. U koje se, uzgred, a bez trunke zluradosti, sada vraćaju iz rajskih dolina.

Sada se za državu Srbiju može reći ono što je istorijski već u najvećim nevoljama dokazivano – majka Srbija. Ponekad i veoma stroga majka. Svi oni koji je vole voleće je i oklevetanu. Ne možete nam je, kao što govori srpski narod, ogaditi, baš kao i hleb nasušni.

Autor Milorad Vučelić

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub

Izvor Večernje novosti, 26. mart 2020.

 

Nova isporuka medicinske pomoći: Ruski An-124 sleće u Beograd

tangosix.rs

[POSLEDNJA VEST] Nova isporuka medicinske pomoći: Ruski An-124 sleće u Beograd - Tango Six

Autor: Petar Vojinovic Glavni i odgovorni urednik petar.vojinovic@tangosix.rs

2 minutes

---

Najveći serijski proizveden transportni avion na svetu An-124 „Ruslan" sleteće u Beograd sa teretom koji je najverovatnije medicinska pomoć iz Kine ili Rusije.

Sletanje leta VI3020 najavljeno je za danas u 18:00 na aerodrom „Nikola Tesla".

An-124 kargo kompanije Volga-Dnepr RA-82047 leteo je 25. marta na ruti Uljanovsk – Gvanžou (CAN), ka jednoj od destinacija sa koje je Er Srbijin Erbas A330 pre neki dan takođe preuzeo medicinski materijal kao pomoć Kine.

Isti Ruslan se potom juče vratio u Ulan-Ude sa kojeg će, prema sajtu za praćenje letova Flightradar24, poleteti za Beograd. Na sajtu „Nikole Tesle" u sekciji dolazaka stoji let VI3020 ali se kao polazni aerodrom navodi Gvanžou (CAN).

Volga-Dnepr An-124-100 prilikom isporuke lovaca MiG-29 na batajničkom aerodromu / Foto: Ministarstvo odbrane

Kako je juče preneo Sputnjik, Vlada Srbije je tražila konkretnu pomoć od Rusije u okviru sporazuma o saradnji ove dve zemlje u vanrednim situacijama. Zvaničan predlog je podnelo Ministarstvo unutrašnjih poslova a Sputnjik podseća da je ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov obećao u telefonskom razgovoru ministru spoljnih poslova Srbije Ivici Dačiću da će Rusija: „kao i uvek, pomoći Srbiji u nabavci dodatne medicinske opreme koja bi bila neophodna u slučaju naglog porasta broja obolelih".

 

Alister Kruk: „Новац из хеликоптера” је геополитичка прекретница

standard.rs

„Новац из хеликоптера" је геополитичка прекретница - Нови Стандард

Alister Kruk

13-17 minutes

---

Dok posmatraju kako se na Zapadu hiljade milijardi dolara dele šakom i kapom, Rusija i Kina ne mogu da se ne zapitaju je li došao trenutak za restart sistema

Dok SAD i Ujedinjeno Kraljevstvo, u cilju suzbijanja infekcije covid-19, usvajaju pristup blizak ratnom, sa sve nametljivijim nivoima intervencionizma u društvenom životu, vlade ovih zemalja kao paralelu karantinima predlažu i ogromne „bejlautove" (pozajmice za spas od bankrota). Na prvi pogled, ovo bi moglo da deluje i razumno i prikladno. Ali sačekajte, šta se ovde zapravo spasava? Naravno, finansijskih tržišta, ali i sve ostalo: Boing, američke industrije naftnih škriljaca, avio-kompanija, turističke industrije, a u Americi i svaki građanin uz pomoć čekova na 1000 ili 2000 dolara koji će im leći ove nedelje ili, kako je predlagano u Vašingtonu, koji će im legati svakog meseca. Sjajno! Kao božićno vreme darivanja.

Tržišta su izgubila pola biliona dolara likvidnosti tu, bilion i po tamo – i onamo, i onde. Prava papazjanija pozajmica, uskoro ćete početi sve češće da slušate sintagmu „stvarni novac". Ova papazjanija skriva zbirnu veličinu likvidnosti koja je dostupna bankama. Pa i fizičkim licima. Dvestadesetmiliona (210.000.000) odraslih Amerikanaca, puta 1000 dolara, puta 12 ili 18 meseci je zapanjujuća suma novca, bliža iznosu od četiri biliona dolara, odnosno 18 odsto američkog BDP-a. Slično tome, britanski ministar finansija Riši Sunak obećao je 330 milijardi funti – odnosno 15 odsto BDP-a – za podršku ekonomiji, i to uz tromesečni odmor od plaćanja hipoteka i niza poreskih odlaganja. I on je obećao da će se voditi principom „koliko košta neka košta".

OTKUD NOVAC?
Ali kako je ovo moguće? Otkud je odjednom sav ovaj novac dostupan, kada nam od 2008. stalno govore da je štednja jedini odgovor? E pa, dobrodošli u „novu ortodoksiju", koja zapravo nije nimalo nova: Francuska je pokušala isto to kada je u 18. veku krenula da štampa asignate. „Helikopterski novcac", ili takozvana „savremena monetara teorija" je princip po kojem je u redu da vlada štampa novac u situaciji kada nema drugog načina da ga pribavi. Poenta je da pribegavanje strategiji „novca iz helikoptera," odnosno novca stvorenog iz ničega, koji nema nikakvu realnu ekonomsku vrednost, predstavlja promenu paradigme.

To je zaveštanje 2008. godine. Bila je to primarno bankarska kriza i tada je elitama delovalo da štampanje novca funkcioniše veoma dobro. Glavni razlog zbog kog su „eksperti" nakon 2008. pomislili da je štampanje novca spasonosno jeste to što su centralne banke bile u stanju da revalorizuju finansijske mehurove. „Ali to nije bio uspeh, nego neuspeh", komentariše finansijski guru Piter Šif. Bio je to neuspeh jer je rezultovao još većim mehurovima i još većim dugovima – što je upravo ono što nas je sve dovelo u sadašnju krizu, u kojoj smo lišeni bilo kakvih delotvornih alata za reakciju na šok snabdevanja.

Godine 2008, svi su verovali da je štampanje novca samo privremeno: bilansi banaka bili su upropašćeni i verovalo se da će FED biti u stanju da naknadno normalizuje kamatne stope i skreše svoj završni račun. Ali ovaj put niko neće poverovati u tu priču. Dugovi će nabujati i postaće „večiti".

Zgrada Federalnih razervi u Vašingtonu

Međutim, današnjim političarima cela ta priča deluje krajnje razumno i uverljivo: ukoliko FED preplavi finansijski sistem novcem, kamatne stope će zauvek ostati na nuli. Kako to nekome može da se ne sviđa? Ovo se svakako lepo uklapa u Trampovu karijeru, građenu u biznisu nekretnina zasnovanom na niskim kamatama i lakim kreditima. Vlade bi sada mogle da pozajmljuju novac bez kamata u narednih stotinu godina, a banke bi mogle da dele pare kao novogodišnje konfete, pošto je FED ukinuo zahtev da banke moraju imati određenu rezervu kojom će pokrivati pozajmice (u prevodu – odobrio im je da lakše izdaju kredite povlašćenima).

Još bolje od toga, vlade mogu prosto da stvaraju novac ni iz čega (monetizovanjem svojih dugova): one mogu da koriste ove finansije da spasavaju sve one kompanije i građane pogođene krizom koju je izazvao virus covid-19, i tako postati heroji. Dobrodošli u novu „ortodoksiju".

MONETARISTIČKI ĆORSKOKAK
Šta je alternativa? U tome je poenta. Finansijalizovani, monetaristički svetonazor koji je dogmatski propagiran poslednjih decenija, sveo je paletu mogućnosti na samo jednu opciju – više novca, više likvidnosti. Tako je svet sateran u tekući monetaristički ćorsokak. Oni koji su zastupali ovaj pristup nastavljaju da rade istu stvar (likvidnost i bejlautove) iznova i iznova, uvek se nadajući drugačijem i boljem rezultatu (prema Ajnštajnu, to je definicija ludosti). Ali to neće funkcionisati. Neće funkcionisati jer danas problem nije u manjku likvidnosti, već u tome što kompanije uopšte ne mogu da posluju dok se nalaze u pandemijskom karantinu. Bolje bi nam bilo da na vreme shvatimo posledice ovog ludila.

Ovog puta recept iz 2008. neće funkcionisati. Amerika će pretrpeti teške udarce. A Amerikanci tek počinju da shvataju ovu činjenicu. Ova nova ortodoksija nije ništa više od očajničkog bacanja kockice u nadi da će se hiperfinansijalizovani zapadni sistem održati. Narativ „mobilizacije za rat" je pokušaj da se opravdaju autoritarne mere i lažni čin izbavljenja: ni tokom ratova nikada nije postojao „besplatni novac".

Tokom krize iz 2008/09, javnost je bila zbunjena: finansijski svet delovao je previše ezoterično da bi bio u potpunosti shvaćen. Tek je kasnije doprlo do svesti da su banke spasavane „podruštvljavanjem" njihovih greški i gubitaka. Ti gubici bili su „podruštvljeni", odnosno prebačeni na teret građana, kojima je rečeno da se pomire sa štednjom i zaborave na zdravstvenu i socijalnu pomoć kako bi se naplatila spasavanja iz 2008. godine.

Ovog puta, ne radi se o bankama nego o korporacijama i njihovim dugovima koje nadležni nastoje da spasavaju (isto onako kao što su ranije spasavali banke). Prosto rečeno, prezaduženim kompanijama će biti omogućeno da se još više zaduže, pri čemu bi ove nove pozajmice sada imale podršku američke federalne vlade.

No, hoće li se bolje informisani deo javnosti tako rado saglasiti da Boing zaslužuje 60 milijardi dolara finansijske pomoći, kada je sav njegov keš poslednjih godina trošen na otkupljivanje sopstvenih deonica i isplate velikih dividendi. Ako se  novac tek tako naprosto doštampava, onda bi se moglo tvrditi da mere štednje uopšte nisu neophodne. Ali štampanje novca smanjuje kupovni potencijal. To znači da će opet donjih 60 odsto na društvenoj lestvici platiti cenu. Nove „mere štednje" zapravo će predstavljati transfer bogatstva koji će biti izvršen putem umanjivanja kupovne moći građana.

ZAKONI EKONOMIJE VAŽE ZA SVE
Kako Šif primećuje, monetarna inflacija „verovatno nije samo najgori, nego i najverovatniji scenario… zakoni ekonomije ovde važe isto onako kako su važili u Vajmarskoj republici, Zimbabveu ili Venecueli. Ukoliko se budemo vodili istom monetarnom i fiskalnom politikom kao oni, dobićemo isti monetarni ishod kao i oni (hiperinflaciju)".

Ovo bi nekima moglo da deluje kao pomalo nategnut argument, ali implikacije – kako političke, tako i geopolitičke – su ogromne. Ovaj ratni ekonomski pristup – sam po sebi – neće doneti radikalnu promenu našem neoliberalizovanom institucionalizovanom svetu, niti ga reformisati. Ta prilika je propuštena nakon 2008. godine. Realnost današnjice je da bi „diranje" sistema povrh nastupajuće recesije izazvane šokom snabdevanja moglo da dovede i do deflacije dugova – što je perspektiva koja istinski užasava establišment.

Saterani smo u ćošak zahvaljujući greškama centralnih bankara, pa nije ni čudo da vlade pokušavaju da rasplamsaju ratnu atmosferu kako bi mogle da kažu da je „helikopterski novac" okej. „U ratu smo". I verovatno će uskoro vojsci biti naređeno da izađe na ulice. Što znači da će uskoro ono što je napisano u ovom tekstu biti tretirano kao „neprijateljska propaganda".

Nacionalna garda oružanih snaga SAD pomaže u suočavanju sa posledicama krize izazvane pandemijom koronavirusa, Njujork, 12. mart 2020. (Foto: U.S. Army National Guard/Col. Steve Rowe)

Efekat kvaziratne planske ekonomije neće biti pomeranje društva ili ekonomije ka novom kursu, nego ponovno ukopavanje u stare okvire. Zar bilo ko verovuje da u ovoj novoj eri „planske ekonomije" novac za spasavanje od bankrota i kreditne linije pod dirigentskom palicom vlada neće biti prvenstveno usmeravani ka političkim elitama i njihovim saveznicima?

Međutim, baš onako kako je nakon žrtava dva svetska rata među ljudima nastalo raspoloženje „Nju dila", isto se desilo i nakon 2008. godine: mogli su se čuti pozivi za reformisanje sistema koji je ušančio jedan odsto najbogatijih (autor verovatno misli na pokret Okupirajmo Volstrit; prim. prev.). Ali umesto toga dobili smo štednju i povratak na stari princip poslovanja. Politika je namerno definisana tako da podrži stari sistem i omogući mu da funkcioniše kao i pre. Ostali smo uskraćeni za reformu.

Danas su ljudi potpuno fokusirani na uređivanje svojih života u karantinima, pod pretnjom virusa, ali se političko klatno upadljivo pomera protiv onoga što se naširoko tretira kao politički i ekonomski „namešten sistem" (to pomeranje političkog klatna nazvano je pojavom „populističke politike").

ŠALA, A NE UPUTSTVO
Prema tome, prvo pitanje je hoće li američke monetarne akcije uspeti. Hoće li uspeti da spasu finansijski sistem „onakav kakav je bio"? Pa, počujmo pozive za „novac iz helikoptera" – ovaj termin se odnosi na direktno davanje novca pojedincima kao da se keš baca iz helikoptera. Ali Šif ističe da je Milton Fridman (otac monetarističke ekonomije) nameravao da ovaj termin bude šala onda kada ga je skovao:

„Koristio ga je kao primer šta ne treba činiti – i zašto kejnsijanski monetarni stimulusi ne funkcionišu. Govorio je da je to luda, glupa ideja… Jer bacanjem novca iz helikoptera ne postiže se ništa. To je samo inflacija. Od toga samo porastu cene".

Drugo, hoće li ovaj pristup – koji ionako ne funkcioniše, pošto tržišta nastavljaju da implodiraju – isprovocirati još veće protivljenje protiv nejednakosti i finansijskih viškova u svim njihovim raznovrsnim oblicima? Hoće li zahtev za reformom neoliberalnog sistema postati nezaustavljiv? Možda „duh zajedništva" skovan kroz zajedničke muke karantina i virusa neće biti tako tolerantan prema liderima koji su propustili da preduzmu adekvatne korake da zaustave širenje zaraze na vreme?

U tom smislu će „rat" protiv covid-19 – a ne ovaj drugi „rat" za spas ekonomije – imati ključnu ulogu u oblikovanju geopolitičke budućnosti. Dosta ljudi je već primetilo da je koronavirus doveo do stvaranja kolektivnog nacionalnog sentimenta. Ovde u Italiji, Italijani se zaista u osećaju međusobno povezanim dok se bore protiv zajedničkog neprijatelja (na kraju krajeva na neki način i jesu povezani). Svi saosećamo sa stanovnicima Lombardije i Bergama. A Italijani takođe znaju da su prepušteni sami sebi.

SPASAVAJ SE KO MOŽE
Ova percepcija evropske politike po modelu „spasavaj se ko može" je vrlo živa i osećaju je i oni koji se nalaze na granicama Evropske, budući da je i predsednik Srbije, ogorčeno reagujući na vest da je EU nametnula izvozne zabrane na opremu poput maski i kombinezona za zaštitu medicinskih radnika, rekao: „Međunarodna solidarnost ne postoji. Evropska solidarnost ne postoji". Na to bi većina Italijana odgovorila sa „tako je". Jedina pomoć za Italiju stigla je iz Kine.

Ovo jeste povratak nacionalne države. Covid-19 će promeniti kurs italijanske politike i značajno uticati na budućnost EU. Da ne bude zabune: SAD i UK mogu da nude rast likvidnosti i spas od bankrota jer štampaju svoj novac. Ove zemlje kontrolišu sopstveno snabdevanje novcem, sopstvene deficite i, doduše u dosta manjoj meri, utiču i na sopstvene kamatne stope. Države članice EU ne mogu time da se pohvale. Svađe unutar EU povodom finansijskog saniranja pandemije covid-19 prodrmaće institucije i jedinstvo Evropske unije, možda i do tačke pucanja.

Ruska vojska isporučuje pomoć Italiji uz natpise „Iz Rusije s ljubavlju" na engleskom i italijansksom jeziku,

A ovaj generalni stav „spasavaj se ko može", kao i nedostatak empatije, verovatno se nigde ne oseća tako duboko kao u Kini. Još više nego u Italiji. Kina je ocrnjena, naročito u Americi, na način koji mnogi Kinezi smatraju gotovo rasističkim. Pepe Eskobar je napisao:

„Među brojnim globalno rušilačkim geopolitičkim posledicama koronavirusa, jedna je već nezaobilazno očigledna. Kina se repozicionirala. Po prvi put od početka reformi Denga Sjaopinga iz 1978, Peking otvoreno tretira Ameriku kao pretnju, što je pre mesec dana izjavio i ministar spoljnih poslova Vang Ji na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji tokom vrhunca borbe protiv koronavirusa.

Peking pažljivo oblikuje narativ da je, od početka napada koronavirusa, rukovodstvo države znalo da se nalazi pod hibridnim napadom. Sijeva terminologija je krupan nagoveštaj. Rekao je, zvanično, da je ovo rat, a kao kontranapad morao je da bude pokrenut „narodni rat"."

ŠTRČEĆA SLABOST
Evropa i Amerika će se suočiti sa veoma drugačijom kinesko-ruskom osovinom nakon pandemije koronavirusa. Rukavice su spale. A Evropa će prva osetiti promenu: neće više biti prostora za evropsko vrdanje. Drugim rečima, neće više biti „korak napred, korak nazad" u odnosima sa Kinom (kao na primer povodom Huavejeve 5G mreže).

Rusija i Kina će razumeti: novac iz helikoptera i „štampanje" novca za spasavanje od kompanija i banki bankrota su potez bez presedana, to je tačka preokreta. U ovom trenutku, dolar skače usled potražnje država koje se suočavaju sa propašću sopstvenih valuta, ali su ranije uzimale dolarske pozajmice. Međutim, te dolarske pozajmice postaju zapanjujuće skuplje iz dana u dan.

Centralne banke zemalja G7 u konačnici će morati da se uhvate ukoštac sa čudovištem inflacije kojeg će „helikopterske teorije" osloboditi sa lanca. Poverenje u dolar će opasti, što više „helikoptera" bude pristizalo. Kamatne stope će skakati, a zapadni otpadni dug će postati toksičan i neodrživ pri višim stopama.

Ukratko, svet će videti kako Amerika postaje mnogo slabija i daleko nesposobnija nego što pokušava da se prikaže. Njena slabost će naprosto štrčati.

Dok dolar gubi svoj sjaj, Putin mora da se pita je li se približio trenutak za globalni monetarni restart.

Više o virusu COVID-19 pročitajte OVDE. 

Preveo Vladan Mirković

Izvor Strategic Culture

 

in4s.net

Кад прође пандемија: Запад ће купити мале и слабе наштампаним доларима и еврима

Варају се оне добре душе које верују да ће нас криза нечему научити и да ће свет проћи катарзу. После пандемије свет ће бити још суровији

ИН4С

5-6 minutes

---

Небојша Катић, фото: Политика

Пише: Небојша Катић

Колико год парадоксално звучало, ковид 19 је дар с неба за западне владајуће политичке и економске структуре. Пандемија ће имати разорне економске последице, али велика економска криза је била неминовна и без ње. Почетак кризе се јасно видео још у септембру 2019. Пандемија ће сада послужити да се та чињеница сакрије, а неугодна питања гурну под тепих.

За нову кризу тако неће бити крив економски модел западних држава, који се ни за јоту није променио од Велике рецесије 2008/2009. За кризу неће бити крива брутална буџетска штедња, ни стагнација примања највећег дела запослених, нити бесрамно игнорисање страховитог раста неједнакости. Не, са системом је све у реду, али је вирус, ето, покварио идилу.

Западне државе, и све друге које се на њих угледају, имаће изговор да бар још једну деценију наставе спровођење деструктивне економске и социјалне политике. До крајњих граница ће се тестирати издржљивост слуђеног јавног мњења које ће поверовати да је смисао егзистенције само у томе да се остане жив. Није случајно да се систематски подстиче хистерија која је свет довела у стање колективне психозе у којој сваки тоталитарни експеримент може бити прихваћен без побуне.

Све велике економске кризе, од тријумфа неолиберализма осамдесетих година прошлог века до данас, имале су исти узрок – велики, комбиновани раст задужености грађана, државе и привреде. У другој половини 2019. висина глобалних дугова је достигла невероватних 350.000 милијарди долара и прешла је 320 процената глобалног бруто домаћег производа. Обе бројке су далеко изнад нивоа који је виђен 2008. и који је тада изазвао кризу страшних размера.

Систем већ деценију функционише од данас до сутра – новац се непрекидно штампа и камате се одржавају на апсурдно ниском нивоу какав није виђен у модерној историји. Стари дугови се враћају само новим задуживањем, али неодржив раст компанијских дугова почиње да урушава финансијски систем. У САД је у септембру 2019. почела озбиљна криза ликвидности и кренуло је додатно, велико штампање пара. Стручна јавност, међународне организације и глобални медији су се правили да не виде шта се догађа. А онда је дошао вирус. За разлику од претходних криза које су биле кризе тражње, ова данас је истовремено и криза тражње и криза понуде јер је велики део привреде (поготово сервисни сектор) стао. То је комбинација каква се среће само у санкцијама и ратовима.

У овом тренутку западне земље планирају да наштампају неколико хиљада милијарди долара – за почетак. Ову огромну додатну емисију новца нико неће довести у питање. Нико неће запазити како се у кризама новац волшебно појављује и да га увек има када банке и велике корпорације допадну невоља. Новца увек има довољно за наоружавање, за војне вежбе, за бруталне војне интервенције. Нема га довољно само за социјална давања, за медицинску опрему, за плате здравствених радника, за научна истраживања и образовање. Западни системи су сјајни када треба „производити" финансијске деривате, алате за губљење времена на друштвеним мрежама, за холивудске производе за испирање мозга. Посрћу само када треба бринути о људима – када затребају заштитне маске, респиратори, болнички капацитети, лекови, или каква друга реална добра.

Када пандемија прође и преброје се мртви, тада ће нове, овога пута економске жртве доћи на ред. Финансијским интервенцијама спасиће се велике банке и корпорације, али ће сви други доживети велики шок. Незапосленост ће нагло скочити и најтеже ће погодити најугроженије делове становништва – оне милионе који немају ни здравствену, ни социјалну заштиту, ни уштеђевину, већ имају само дугове. Жртве сиромаштава нико неће бројати, нити ће објављивати дневне билтене болесних или умрлих због сиромаштва.

Криза ће поново унесрећити мале и слабе економије. Капитал, који се већ повлачи из држава у развоју, повлачиће се још брже. Слабе економије ће бити на коленима, јер је њихов капацитет да помогну своју привреду недовољан. Нико неће ни приметити да моћне земље које хиљадама милијарди субвенционишу своје компаније, користећи пандемију као покриће, грубо нарушавају правила глобалне тржишне игре – правила која су управо они поставили.

Потом ће богате државе и ММФ понудити помоћ у виду кредита, набацујући већ задуженим земљама нову дужничку омчу. За наштампану доларску или евро „хартију" слабе државе ће још интензивније размењивати своја реална добра – робу, имовину и ресурсе. Домаћи експерти, заљубљеници у малу државу и слободно тржиште, објашњаваће да ту нема говора о отимачини, већ да то Запад инвестира своју муком стечену штедњу. Несретне и неспособне владе ће наседати на исте старе трикове и вероваће истим саветницима. А грађани, они ће бити сретни што су „претекли" – само нека је глава на рамену, макар стомак био и празан. Варају се оне добре душе које верују да ће нас криза нечему научити и да ће свет проћи катарзу. После пандемије свет ће бити још суровији.

(Политика)

 

Рељић: Стиже глобализација до „обрачуна код Корона-корала“

fakti.org

Рељић: Стиже глобализација до „обрачуна код Корона-корала" – ово личи на мењање светског поретка

13-16 minutes

---

МОГЛИ БИ ОВИ ИЗ ЕУ ДА ПОШАЉУ СВОЈЕ У БЕОГРАД ДА НАУЧЕ КАКО СЕ РУШЕ МУЛТИЕТНИЧКЕ КОНСТРУКЦИЈЕ

 

* Хладни рат је за ово доба „дечја игра"… COVID-19 није са рибље пијаце у Вухану него из америчке лабараторије за биолошко оружје у Форт Детрику, иначе званично затворене прошле године. И то озбиљни Кинези знају, јер су спровели истраживање на 100 узорака генома прикупљених у 12 земаља на четри континента

* Индустрија коронавируса, коју предводи Бил Гејтс, медицинар-аматер, усмерена је на то да произведе глобалну популацију којој неће сметати ограничавање грађанских, културних и социјалних права и слобода. Још ће грмити против фашизма, а надфашистички либерални мрак описивати као цивилизацијску светлост

* Најмање 80% лекова или састојака за лекове, као и за медицинску опрему на Запад долази из Кине. Зависност Запада од Кине код антибиотика је још већа, око 90%. Кад уведу снакције Кини директно подривају своје здравље

* Пред кугом се човек у средњем веку окретао Богу, а његов потомак данас се окреће Ангели Меркел или Емануелу Макрону. Страх Ангеле и Емануела је већи и од панике њихових поданика. А њихове обавезе према онима који су Дефендер Европе 2020 веће су него према свом слуђеном народу

* Ми Срби, где год се затекли, немамо разлога ни да жалимо. Неће нас гушити емоције. Можемо да се посветимо праћењу вектора кретања. Свет се мења. Ми и Кинези смо се с тим морали суочити још пре четврт века. Њима је морала да дође корона

__________________________________________________________________________

        Пише: Слободан РЕЉИЋ

        КОРОНА вирус је серум истине овог тешко оболелог света. Односно, не пада корона да покрије брег него да свака зверка покаже траг.

        Тако ће, кад тад до ових контузованих јавности стићи вест да COVID-19 није са рибље пијаце у Вухану него из америчке лабараторије за биолошко оружје у Форт Детрику, иначе званично затворене прошле године. И то озбиљни Кинези знају, јер су спровели истраживање на 100 узорака генома прикупљених у 12 земаља на четри континента.

        И зна се да вирус за Иран и Италију није дошао из Кине – и да је вирус у Кини и Италији три пута смртоноснији него у другим земљама, али да је најсмртоноснији онај за Иран – са стопом смртности између 10% и 25%. Разумни

        Персијанци одлучно одбијају „америчку помоћ" у рату против вируса.

        У свету у коме се у економске утакмице уносе „вирусни аргументи" неће ништа остати од међуљудског поверења.

        Ових дана се неко сетио Гадафија у Уједињеним нацијама: „Они ће сами створити вирусе и продавати вам лекове. У том процесу ће се претварати да им треба времена да би пронашли вакцине које већ имају."

        Саркозија ће се сетити кад неко буде морао да одговора за хладнокрвна убиства лидера суверене земље. Хладни рат је за ово доба „дечја игра".   

        Хиљаде америчких тенкова се враћа у Немачку а забринути Немци то снимају из аутомобила и са страхом разбацују по друштвеним мрежама. То се зове  Дефендер Европе 2020, а као неупитни заштитници наступиће 30.000 америчких војника који ће се у ратном поретку „развити европском регијом" и  нормално неће поштовати превентивне прописе COVID-19 који се односе на цивиле, нити ће узимати у обзир затворене границе.

        Њихов пасош је уверење комаанде америчке војске у Европи - „пратимо коронавирус [COVID-19]" и образложење „наше снаге су у добром здрављу".

        У то изузетно друштво припустиће као помоћну посаду и 7.000 војника из 17 земаља чланица и партнера НАТО.

        „Шта у овој ситуацији раде ЕУ и националне владе? Шта ради Светска здравствена организација?", усудио се да пита новинар италијанског Ил Манифеста. И да одговори: „Ставили су маску преко очију, као и преко уста и носа."

 

        Али, Европска унија ће, ипак, предузети нешто? Да, Европска централна банка ће одштампати 1.000 милијарди (то је 12 нула!) да залечи корона-ране. То је оправдање. А разлози су и дубљи и тежи. Уопште, можете мислити како изгледа састанак банкарског полусвета који доноси такве одлуке са тако округлим цифрама: прво један опрезан каже „да креирамо 100 милијарди?", на шта неки храбрији каже „недовољно, хајде нека буде 500", а онда најумнија празна глава каже, „хиљаду!". И сви климају главом: Хиљаду!

        Ко ће сад мислити о последицама? Па то ће бити питање тек после короне!

        Оздравила Кина и показује - солидарност! Људи су у невољи. Бели, жути, црни - људи су. Не љуте се ни што су ти бедни молиоци до јуче причали с презривим смешком како они, Кинези, једу слепе мишеве, змије, панголине а све то као последњи дивљаци купују на „влажним пијацама", па ето откуд све невоље света. Не љуте се ни на помахнитали Вол Стрит.

        Мудри и моћни добијају битке откад је света и века. Самољубиви се гуше у сопственој гордости.

        Гордости, коју је њихова првотна вера хришћанска, прогласила смртним грехом.

        Али, горди у Христа не верују. И горди су све док не бане нека корона и онда одједном почну да се понашају као њихови преци пред „црном смрћу" у XIV веку. Само, разлика је, ипак, велика: пред пошасти званој куга човек у средњем веку се окретао Богу, а његов потомак данас се окреће Ангели Меркел или Емануелу Макрону.

        Страх Ангеле и Емануела је већи и од панике њихових поданика. А њихове обавезе према онима који су Дефендер Европе 2020 су веће него према свом слуђеном народу.

        До јуче тако моћни, а данас тако слуђени. У шта веровати кад се мора имати неко уточиште?

        У „европске вредности" што би рекли наши професионални либерали! Али, њих нема. Као што их већ деценијама није било. 

 

Улрих Бек

        Ево, на крају је и Шпигл дигао руке од Европске уније. „Италијани ће сигурно заувек памтити тај авион којим је долетело медицинско особље и потрепштине из Кине, као и то да ниједан такав авион није послат из Франкфурта, Париза или Брисела. Европа је, заиста, највеће разочарење у овој кризи за сада."

        Какав заључак, али писац одмах креће да набацује гомиле љутитих примедби на бирократију и бирократије. На Брисел и европске престонице.

        А Шпигл је мера ствари у том царству неискрености. Кад они прекину омерту, ћутање ће се претворити у свађу и хватање за вратове.

        Наравно, као и увек кад се дојучерашњи слеповидци суоче са оним што се види деценијама, наврат-нанос, прво се траже - кривци.

        Добра је ЕУ, али подривају је зли атоми! Уништавају је мангупи из њених редова. Типична одбрна за већ виђену сигурну пропаст.

        Социјализам је, пре него што је отишао на сметлиште историје, већ прошао то посртање.

        Јер, неће бити да су због недостатка фронта одбране криве тек бирократије, проблем је Европе. Народи нагурани у Унију нису постали Еропљани (као што Јужни Словени нису постали Југословени). И неће Унију, сем као краву музару. И ту не помажу никава галуп-истраживања евростата у којима се резултати могу штимовати а лажна стања чинити – путем у вечност.

        Да Шпигл није и већи произвођач магли од те бриселске бирократије, труст мозгова у Хамбургу није морао чекати COVID-19. Ти оштровиди момци могли су све видети кад су марширали са својим политичарима у операцији разбијању СФРЈ – једне мање уније а са искуством распадања. Од које се свашта могло научити, ако је некога заиста занимало шта су муке мултинационалних заједница. У тој држави која је направљена као и Унија из потреба прекоокеонаског „победника" – она после Првог а Унија после Другог светског рата – могло се јасно видети: шта су проблеми културно и религијских хетерогених конструкта.

        Али франко-германску Европу нису занимала никава знања, јер она зна све. Наравно, док им се не јаве англосаксонци, који по природи западног реда, знају још више. Највише!

        Каквих смо се предавања и савета наслушали у време оно. А сад ће њима ваљати наша знања о распаду. Могли би доћи у Београд на семинаре. Некима не би било на одмет и да се обучавају у Сарајеву или Скопљу, а богами и у Приштини.

        Нема солидарности међу народима у Унији!? Изненађени су сви. Ма, да ли је могуће? Како се ту уопште замишља солидарност? Као кад су Меркел и онај Шојбле из колица помагали Грчкој?

        Сад сво то сумануто лудило може да стане у неколико реченица Улриха Бека (1944-2015), Немца, једног од најважнијих европских социолога на крају XX века: „'Данас немачки Бундестаг одлучује о судбини Грчке'. Била је то вест коју сам чуо на радију крајем фебруара 2012. Тог дана се гласало за други пакет помоћи, повезан с додатним мерама штедње и условом да Грчка прихвати даље резове сопственог буџета. Чујем у себи глас који каже: 'Јасно, тако се то ради,' Други глас пита с неверицом: 'Како је тако нешто могуће? Како то да једна демократска држава одлучује о судбини друге демократске државе?' Схватам да је Грцима потребан новац од немачких пореских обвезника, али прописане мере штедње личе на подривање аутономије грчке нације.

        Оно што је тада било иритантно није била само објава на вестима, већ чињеница да је то прихваћено у Немачкој као најприроднија ствар на свету. Послушајмо је још једном: Немачки парламент – не Грчки – одлучиће о судбини Грчке. Како такав став може уопште имати смисла?"

        Ове речи су јаче сведочанство од свих драматичних бројки и дугова којима овакава Европска унија једино барата.

        Као искрен еврофил Бек, ипак, није могао да превали преко усана: Како таква заједница може уопште имати смисла? Тако задрав организам увек стигне нека корона!

        И наравно, велики Шпигл, као ни једне „велике новине" са западног „либералног двора" неће се сада забринути што је индустрија коронавируса, коју предводи Бил Гејтс, медицинар-аматер, усмерена на то да произведе глобалну популацију којој неће сметати „ограничавање грађанских, културних и социјалних права и слобода, што је суштински важно за владаре света одговорне за енормно и све веће сиромаштво народа и појединаца". Они ту очигледност не виде.

 

Карин Петерсон

        Најгоре за једно друштво је кад не види очигледности. И тоне у живо блато аутолагарија.

        Грмеће се против фашизма, али ће се надфашистички либерални мрак описивати као цивилизацијска светлост. Признаваће се чињеница да Кина, у такмичењу где Запад себе држи недостижним, постаје водећа економија света, али се неће поверовати да је оно што се дешава могуће.

        „Финансијска криза из 2008. није довела до поновног преиспитивања. Сасвим супротно", признаће некадашња уредница политичке рубрике шведског Афтонбладета, данас експерт за комуникације и медије, Карин Петерсон. Рекло би се разумна и забринута грађанка која је уверена да ће после овог корона-распада „2020. година дефинисати нашу еру".

        Јасно јој је да „ситуација захтева личну одговорност, осећај дужности, бригу за ближњега". Јасно јој је и да тога нема, јер је то „недостатке нашег кратковидног, експлоатативног, хипер-индивидуалистичког времена" учинило владајућим.

        Разуме да корона-драма показује да се мора имати „јака држава", одана народу.

        Цитира Фајненшел Тајмс да је „ово велика, баш велика криза". А шта је закључак: „Питам се да ли ће можда млади помислити да се ауторитарна Кина с кризом суочила боље него САД - земља слободних".

        Госпођи Петерсон, дакле, не може да падне на памет, да би ти млади били обичне будале кад то не би помислили. Односно кад то не би знали! Кад су већ то видели.

        То је сада највећи проблем Запада. Ни они који знају и који мисле да се ваља суочити с реалношћу, не верују да је реалност оно што су они коначно спознали. 

 

Александар Зиновјев

     Чињенице су и у актуелном фармако-бизнису сурове: најмање 80% лекова или састојака за лекове, као и за медицинску опрему на Запад долази из Кине. Зависност Запада од Кине код антибиотика је још већа, око 90%. Кад уведу снакције Кини директно подривају своје здравље. 

        У јеку епидемије COVID-19 (што, како си Кинези објавили, спада у био-рат који је нека сила са северноамеричког континента покренула у Вухану) кинеска производња била је сурово гушена. За испоруке које су још увек извршаване, кинески бродови са робом категорично су враћани из многих лука широм света. Типични бумеранг – како пуцаш у „жатаћа" тако се то врати и грубо те звекне у главу. А ти водиш „економски рат" против Кине.

        У томе је, наравно, најсмешнија Европа.

        Као што је Александар Зиновјев објаснио још пре две деценије „распирујући рат у Југославији, земље Западне Европе су повеле рат против саме себе... Унутар Европе постоје снаге које су способне да је натерају да ради против себе саме."

        Зиновјљевљев тадашњи поглед је говорио све о будућности: „Србију су изабрали јер се супротстављала све већем притиску глобализације. Русија може бити следећа на списку. После       Кина…"

        Данас смо стигли до „обрачуна код Корона-корала". Згрчили смо се ми мали. Али грч хвата и оне који су веровали да могу све.

        Исповеда са помињана Карин Петерсон: „Ноћу лежим будна а у глави ми разни сценарији. Људи у препуним болничким ходницима, урушавају се берзе. Али, углавном мислим на своје родитеље и пријатеље из ризичне групе - људе до којих ми је баш стало... Нико не зна које ћемо закључке овог пута извући на индивидуалном и колективном нивоу... Јер, новац мора стално да тече, из квартала у квартал. Све до слома."

        Ако је овим забринутим људима за утеху, тако увек у историји настаје нови светски поредак. Не може их се утешити што то неће остати њихово гумно. Ми Срби, где год се затекли, немамо разлога ни да жалимо. Неће нас гушити емоције. Можемо да се посветимо праћењу вектора кретања.

        Свет се мења. Ми и Кинези смо се с тим морали суочити још пре четврт века.

        Њима је морала да дође корона.

        http://sveosrpskoj.com/komentari/reljic-stize-svet-do-obracuna-kod-korona-korala-era-korone-je-bumerang-za-siledzije/

 

Како ће свет изгледати након пандемије?

standard.rs

Како ће свет изгледати након пандемије? - Нови Стандард

Foreign Policy

7-9 minutes

---

Intelektualci koje magazin „Foren polisi" naziva „vodećim svetskim misliocima" iznose predviđanje o tome kako će kriza koju je izazvao koronavirus promeniti svet

Skraćena verzija članka članka u kojem je 12 intelektualaca (Džon Alen, Nikolas Barns, Lori Garet, Ričard Has, G. Džon Ikenberi, Kišor Mahbubani, Šivšankar Menon, Robin Niblet, Džozef Naj, Šenon K. O'Nil, Kori Šake, Stiven Volt), koje magazin Foren polisi naziva „vodećim svetskim misliocima", iznelo svoje predviđanje o tome kako će svet izgledati nakon pandemije koronavirusa. 

KIŠOR MAHBUBANI: SVET ĆE SE OKRENUTI KA KINI

Kišor Mahbubani, viši saradnik Instituta za proučavanje Azije pri Singapurskom nacionalnom univerzitetu

COVID-19 neće fundamentalno izmeniti globalne ekonomske trendove. Ali hoće ubrzati one koji su već počeli: udaljavanje sveta od amerocentrične ka sinocentričnoj (ili kinocentričnoj) globalizaciji.

Zašto će ovaj trend biti nastavljen? Američki građani su izgubili veru u globalizaciju i međunarodnu trgovinu. Slobodnotržišni sporazumi su postali politički toksični, sa ili bez uloge predsednika Donalda Trampa. Nasuprot tome, Kina nije izgubila tu vrstu vere. Zašto? Postoje dublji istorijski razlozi. Kineski lideri sada dobro znaju da je „vek poniženja" Kine (1842-1949) bio posledica napora njenih samozadovoljnih lidera da kinesku državu odseku od ostatka sveta. Sasvim različito od toga, proteklih par decenija ekonomskog preporoda su posledica globalnog povezivanja sa svetom. Osim toga, kineski narod je doživeo eksploziju kulturnog samopouzdanja. Uvereni su da mogu ravnopravno da se nadmeću u svim oblastima.

Posledica toga – kao što sam istakao u poslednjoj knjizi Da li je Kina pobedila – je situacija u kojoj Amerika ima dva izbora. Ako je njen primarni cilj da održi globalni primat, moraće da se upusti u geopolitičku, političku i ekonomsku bitnu na sve ili ništa protiv Kine. Međutim, ukoliko je cilj Amerike da unapredi blagostanje američkog naroda – čiji životni uslovi se pogoršavaju – onda bi morala da sarađuje sa Kinom. Promućurniji savetnici bi rekli da je saradnja bolji izbor. Ali s obzirom na raspoloženje koje u Americi trenutno preovlađuje kad je reč o Kini, promućurniji savetnici verovatno neće biti poslušani.

STIVEN VOLT: UBRZANjE PADA ZAPADNE MOĆI

Stiven Volt, profesor na univerzitetu Harvard

Pandemija će osnažiti državu i ojačati nacionalizam. Vlade svih vrsta će usvajati hitne mere za upravljanje krizom, a mnoge neće biti voljne da se odreknu novih ovlašćenja nakon što se kriza završi. COVID-19 će takođe ubrzati smenu moći i uticaja od Zapada ka Istoku. Južna Koreja i Singapur su najbolje odreagovali, a i Kina je nakon početnih grešaka reagovala dobro. Reakcija u Evropi i Americi je, poređenja radi, bila spora i neorganizovana, usled čega je dodatno okrnjena aura zapadnog „brenda".

Ono što se neće promeniti jeste suštinski konfliktna priroda svetske politike. Prethodne epidemije nisu okončale rivalstvo velikih sila, niti su započele novu eru globalne saradnje, uključujući "španski virus" iz 1918-1919. godine. Neće to učiniti ni COVID-19. Bićemo svedoci daljeg usporavanja hiperglobalizacije, budući da će građani od nacionalnih vlada zahtevati da ih zaštite, dok će korporacije i nacionalne vlade nastojati da se bolje pripreme za buduće poteškoće.

Ukratko, COVID-19 će stvoriti svet koji je manje otvoren, manje prosperitetan i manje slobodan. Nije moralo da bude ovako, ali kombinacija smrtonosnog virusa, neadekvatnog planiranja i nesposobnih lidera dovela je čovečanstvo na novi i zabrinjavajući put.

DžOZEF NAJ: AMERICI ĆE TREBATI NOVA STRATEGIJA

Džozef Naj, profesor na univerzitetu Harvard, bivši Direktor nacionalne obaveštajne službe SAD (Foto: Stephanie Mitchell/Harvard file photo)

Tokom 2017. godine, američki predsednik Donald Tramp predstavio je novu strategiju nacionalne bezbednosti koja se fokusira na konkurenciju velikih sila. COVID-19 pokazuje da je ova strategija neadekvatna. Čak i ako Sjedinjene Države prevladaju kao velika sila, one ne mogu zaštititi svoju bezbednost delujući samostalno.

Ričard Dancig je 2018. sumirao problem: „Tehnologije 21. veka su globalne ne samo po svojoj distribuciji, već i po svojim posledicama. Patogeni, sistemi veštačke inteligencije, kompjuterski virusi i radijacija koje drugi mogu slučajno da oslobode mogli bi postati naš problem jednako koliko i njihov. Dogovoreni sistemi izveštavanja, zajedničke kontrole, zajednički planovi u vanrednim situacijama, norme i ugovori moraju se tretirati kao sredstva za ublažavanje brojnih uzajamnih rizika".

Kad se radi o transnacionalnim pretnjama kao što su COVID-19 i klimatske promene, ne možemo razmišljati o američkoj moći nad drugim zemljama. Ključ uspeha leži u shvatanju koliko je važna moć koja se ostvaruje delujući zajednički sa drugim akterima. Svaka zemlja na prvo mesto stavlja svoj nacionalni interes; važno pitanje je koliko je široko ili usko ovaj interes definisan. COVID-19 pokazuje da ne uspevamo da prilagodimo našu strategiju novom svetu.

RIČARD HAS – BIĆE VIŠE PROPALIH DRŽAVA

Predsednik Saveta za spoljne odnose SAD Ričard Has (Foto: Wikimedia)

Malo je ljudi koji se gnušaju reči "permanentno" kao što je se ja gnušam, ali mislim da će kriza koronavirusa barem u narednih nekoliko godina većinu država navesti da se posvete sebi, usredsređujući se više na ono što se dešava unutar njihovih granica nego na ono što se dešava izvan njih.

Predviđam veće pomake prema selektivnoj samodovoljnosti (i, kao rezultat toga, razdvajanje ekonomija) s obzirom na ranjivost lanaca snabdevanja; još veće protivljenje imigraciji velikih razmera; i smanjenu posvećenost rešavanju regionalnih ili globalnih problema (uključujući klimatske promene) s obzirom na uočenu potrebu da se resursi posvete za obnovu sopstvenog dvorišta i rešavanje ekonomskih posledica krize.

Smatram da će se mnoge države teško oporaviti od ove krize, te da će slabe i neuspele države postati još češća pojava u svetu nego što je danas slučaj. Kriza će verovatno ubrzati aktuelno pogoršanje kinesko-američkih odnosa i slabljenje evropskih integracija. S druge strane, trebalo bi da vidimo skromno jačanje globalnog upravljanja javnim zdravljem. Ali posmatrano u celini, kriza ukorenjena u globalizaciji će pre oslabiti nego povećati spremnost i sposobnost sveta da se sa njom uhvati ukoštac.

________________________________________________________________________

Kišor Mahbubani je viši saradnik Instituta za proučavanje Azije pri Singapurskom nacionalnom univerzitetu. Autor je knjige "Da li je Kina pobedila? Kineski izazov američkom primatu"

Stiven Volt je profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Harvard

Džozef Naj je profesor na Univerzitetu Harvard, bivši Direktor nacionalne obaveštajne službe SAD i autor više knjiga, od kojih je poslednja  „Da li je moral bitan? Predsednici i spoljna politika od FDR do Trampa"

Ričard Has je predsednik Saveta za spoljne odnose i autor više knjiga, od kojih je poslednja „Svet u neredu: američka spoljna politika i kriza starog poretka" 

Više o virusu COVID-19 pročitajte OVDE. 

Preveo Vladan Mirković

Izvor Foreign Policy

Naslovna fotografija: Claudio Furlan/Associated Press

 

[EWB] Vuksanović: Kineski uticaj u Srbiji će ojačati nakon pandemije

europeanwesternbalkans.rs

[EWB Intervju] Vuksanović: Kineski uticaj u Srbiji će ojačati nakon pandemije - European Western Balkans

Nikola Burazer

12-15 minutes

---

Iako je pandemija COVID-19 započela u Kini, ova zemlja je zbog činjenice da je prva uspela da stavi zarazu pod kontrolu danas viđena kao jedan od retkih potencijalnih izvora pomoći za ugrožene zemlje. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je prilikom uvođenja vanrednog stanja da je ona "jedina koja može da pomogne Srbiji", a u međuvremenu su kineski lekari i pomoć počeli da pristižu i u Srbiju i u zemlje članice EU. O odnosima Kine i Srbije i kineskoj politici tokom pandemije razgovarali smo sa Vukom Vuksanovićem, doktorandom na Londonskoj školi za ekonomiju i stručnjakom za uticaj Kine na Zapadnom Balkanu.

European Western Balkans: Kada je uvođeno vanredno stanje, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je rekao da je Kina jedina zemlja koja može da pomogne Srbiji i nazvao je predsednika Si Đinpinga svojim bratom i prijateljem Srbije. Kako gledate na te poruke? Da li su one upućene Kini, građanima Srbije ili Evropskoj uniji?

Vuk Vuksanović: Ja bih rekao da su upućene ka sve tri strane, i ka unutrašnjoj javnosti, ka kineskoj strani ali i evropskim prestonicama. Sa jedne strane, evidentno je da Vučić pokušava da ostvari određene unutrašnje poene tako što će se on promovisati kao taj koji će Srbiju uspeva da postavi kao kredibilnog partnera sa svim tim velikim silama, a Kina je posebno popularna.

Vučić je i ranije govorio o Kini kao najsigurnijem i najpouzdanijem prijatelju Srbije. To je sad postalo popularno i sa kineske i sa srpske strane, ta rečenica o "čeličnom" prijateljstvu i partnerstvu između Srbije i Kine. Ta retorika je sa jedne strane veoma upečatljiva, ali je ovim samo postala još snažnija.

Kina je ovde sada iskoristila dobru priliku, ali postojao je i apspekt neophodnosti. Srbija je jednostavno prihvatila kinesku pomoć zato što zaista nije bilo nikoga drugog ko je mogao da pomogne na onako energičan način. Kina ima dobre motive da pomogne pogođenim zemljama, kao što je Srbija, da bi popravila svoj narušeni imidž zbog načina na koji je izbila ova pandemija.

EWB: Kako te poruke koje je uputio predsednik Vučić vide u Kini, pre svega rukovodstvo Kine, ali i građani? Da li je to zaista dočekano tamo na onaj način na koji su to predstavili mediji u Srbiji, kao poruka važne prijateljske zemlje?

VV: Ja bih rekao da je Kina ipak ovo prihvatila širom otvorenih ruku, jer njima je veoma potrebno sada da se angažuju u jednoj veoma širokoj kampanji na polju javne diplomatije i instrumenata meke moći kako bi mogli da poprave imidž Kine koji je evidentno veoma ozbiljno narušen.

Ova kriza je i nastala tako što je Kina zataškavala informacije o ozbiljnosti inicijalne situacije i epidemije koja je nastala u Vuhanu, i samim tim i ovo je ugrozilo sa jedne strane pitanje kredibiliteta i sposobnosti vladajuće komunističke partije. Isto tako, imamo čitav niz analiza koje govore o tome da li ovo može da ugrozi neke druge projekte, poput projekta "Pojas i put".

Kina je jako brzo reagovalo sa saopštenjima, ali i sa merama. Mi vidimo da čak i neke druge sitne ali bitne indikatore poput WEIBO računa koji su uspostavili Vlada i Ministarstvo, a koji je dobilo veliki broj pristalica i veliki broj donacija od strane kineskih građana. Kinezi svakako jesu brzo reagovali, ali oni su imali svoju računicu zbog čega su to uradili, ali isto tako naravno evidentno se Srbija uspotavila kao neka zemlja na koju kineska spoljnopolitička elita računa. To je sve produkt tih isprepletanih faktora.

EWB: Čuli smo da je Kina pomogla i samoj EU, pogotovu državama koje su najugroženije pandemijom. Kako se može uporediti ta podrška  koja je došla i koja je obećana Srbiji sa tom podrškom koje dolazi zemljama EU?

VV: Sve zavisi, nikada ne možemo znati konkretne brojke zato što se to konstantno menja, verujem svakako da s obzirom na razlike u veličini i bogatstvu i činjenici da je ipak Italija mnogo veća i bogatija zemlja članica EU koja je mnogo žešće pogođena ovom pandemijom od Srbije, da će ona svakako najverovatnije primiti veći obim pomoći. To je sve manje više deo istog paketa.

Kina sa jedne strane radi kontrolu štete koja je nastala. A sa druge strane, ona i dalje pokušava da izvuče nešto iz ove loše situacije tako što će pokušati da dobije dodatne političke poene u Evropi i među državama članicama EU i time pokušati eventualno da proširi broj prijateljskih zemalja. Ali isto tako i među zemljama koje su na putu ka Evropskoj uniji poput Srbije.

Foto: Tanjug / Dragan Kujundžić

EWB: Koliko mislite da su Srbija i Zapadni Balkan generalno važni za Kinu? Nekad se stiče utisak ovde da je ovo ključan region kineskog uticaja u Evropi, ali mi znamo i za neke druge veće primere u državama članicama EU? Koliko su u tom odnosu snaga Zapadni Balkan i Srbija važni za Kinu i kinesku politiku?

VV: Svakako da su važni. Srbija se doživljava kao neka vrsta mosta ili otvorenih vrata za Kinu prema Evropi. Naravno, glavni cilj u celom njenom projektu je Evropska unija i prvenstveno zemlje poput Nemačke.

Ali Zapadni Balkan svakako igra ulogu zbog svoje geografije, jer cela njihova infrastruktura mora da prođe preko Balkana. Naravno, isto tako Srbija i Zapadni Balkan su se pokazali kao potencijalno korisni kao način testiranja kineske meke moći, ali isto tako i kao način da Kina testira neke svoje pojedine grane industrije poput građevine i telekomunikacija.

Za njih su Srbija i Balkan i itekako korisni kao način da testiraju koliko daleko mogu da idu u svom nastojanju da osvoje tržišta evropskih zemalja. Zapadni Balkan, uprkos svojoj maloj veličini, ipak ima jedan iznenađujući stepen kinske pažnje.

EWB: Da li očekujete da će uticaj Kine biti veći u regionu Zapadnog Balkana nakon što prođe ova kriza, uzimajući u obzir kako se Kina ovde danas postavlja i kako se na nju gleda?

VV: Ne možemo još uvek govoriti o celom regionu jer još uvek moramo da vidimo kako će se Kina postaviti prema drugim zemljama. Govori se o nekim paketima sa relevantnim medicinskim preparatima koje će Kina da uputi Severnoj Makedoniji, ali još uvek moramo da gledamo kako će se ponašati prema celom regionu.

Ali kada je u pitanju Srbija verujem da će svakako kineski uticaj da poraste nakon ove krize. To je neki paradoks, je bi se moglo očekivati da bi mogao da opadne nakon ovakve pandemije koja je potekla iz Kine, međutim Kina je veoma brzo reagovala i iskoristila neaktivnost zapadnih i svih drugih igrača i ostvarila dodatni plus za sebe u Beogradu.

Ja bih rekao da je od svih velikih sila, Kina svakako za sada u ovom stadijumu najupečatljivija. Uprkos tradicionalnoj rusofiliji, vidimo da se u celom ovom haosu od virusa korona, pa sve do Putinove preokupacije novim ruskim ustavom, Rusija gotovo ne spominje. Ali Rusija najverovatnije čeka u Savetu bezbednosti da vidi šta se desiti. Evropske unije gotovo da nema. Vašington će se spomenuti onog trenutka kada kosovski spor ponovo postane aktuelan, ali videćemo da li iko može da se bavi temeljno kosovskim sporom u kontekstu ove krize oko pandemije.

Za sada ja bih rekao da je Kina svakako najupečatljiviji i najvidljiviji od svih vektora u srpskoj spoljnoj politici, bar kada su u pitanju velike sile.

EWB: Da li ove Vučićeve izjave mogu da se posmetraju kao neka vrsta najave spoljnopolitičkog zaokreta Srbije, nakon što ova kriza prođe, u smislu jačanja partnerstva sa Kinom i okretanja leđa EU integracijama?

VV: To je mnogo komplikovanije pitanje nego što na prvi pogled izgleda. Stil srpske spoljnopolitičke elite je da šalje takve bombastične izjave, međutim mi smo isto tako videli da one znaju i da se prilagode zavisno od situacije i zavisno od toga sa kojim stranim sagovornikom u tom konkretnom trenutku komunicaraju. To veoma često zna da se menja, što možemo videti i po načinu na koji se provladini mediji vrlo često menjaju.

Kina je ovde aktuelna iz prostog razloga što Evropa nije tu. Evropa je tu sa novcem, trgovinom i pojedinim projektima, ali realno u smislu ozbiljnog političkog prisustva, ozbiljne strategije ili ozbiljnog pokušaja da se utiče na srpsko spoljnopolitičko ponašanje, Evropa jednostavno nije tu na odgovarajući način.

Kina je ništa drugo nego sastavni deo tog šireg paketa vakuuma koji postoji na Balkanu, koji taktički odnosno oportunistički popunjavaju nezapadni igrači. I Kina je u tome najupečatljivija u ovom trenutku.

Foto: Tanjug / Dragan Kujundžić

EWB: Da li očekujete da se Srbiji kao ključnoj zemlji na Balkanu i kao ključnom partneru Kine u regionu značajnije pomogne kako bi se u Srbiji pokazalo da Kina ima recept za druge države? Da li možemo da se nadamo da pomoć Kine bude presudna za rešavanje krize?

VV: Mi svakako možemo da se nadamo. Ja verujem da bi Beograd oberučke prihvatio pomoć EU, odnosno da bi na prvom mestu prihvatio njenu pomoć, ali jednostavno ovoga puta je ovo prihvaćeno jer nema druge. Mi u ovom pogledu možemo samo da ulažemo nade da će ovo da da pozitivan efekat. Ja bih rekao da je u svakom slučaju sa stanovišta najelementarijeg zdravog razuma u ovom trenutku to prioritet svih prioriteta.

EWB: Kad uzmemo u obzir da je EU najteže pogođena na svetu, a sa druge strane imamo činjenicu da je Srbija zemlja koja pregovara o članstvu, da li se može opravdati to odsustvo EU u regionu ili manjak jakih poruka koje se šalju? Da li to pokazuje da EU nije stalo do Srbije i Zapadnog Balkana ili da EU ne može da se izbori sa krizom u kojoj se našla?

VV: Ako EU želi da se nametne kao geopolitički akter, kao globalna sila kako veoma često članovi briselske spoljnopolitičke elite, kao i panevropski politički glasovi govore, ona svakako mora da ostvari mnogo bolji performans. Ovo za sada sve što je pokazano je samo još jedan u nizu neuspeha.

Od 2008. i finansijske krize Evropa se nije preterano proslavila ni na polju monetarne unije, ni na polju institucionalne reforme, niti na polju spoljne i bezbednosne politike. I ovo će dodatno da oslabi EU, jer pokazuje da njeni mehanizmi političke saradnje i formulacije političkih instrumenata i odgovora evidentno ne funkcionišu.

Drugo, ovo isto tako pokazuje da i dalje dominiraju sebični nacionalni interesi u odnosu na bilo kakve panevropske sentimente i formulacije.

Treće, mi vidimo da EU ne samo da nije u stanju da brine o samoj sebi, nego nije u stanju ni da se brine o svom dvorištu. Jer ako ona ne pokazuje adekvatnu pažnju regionu koji joj je sused i za koji se bar nominalno tvrdi da će biti deo EU, onda realno ne može da se promoviše kao relevantni globalni igrač. Naravno da će to neko drugi da iskoristi, jer se međunarodna politika gnuša vakuuma.

EWB: Preovlađujući narativ poslednjih godina kada je u pitanju uticaj Kine u regionu jeste da je to jedan potencijalno štetan uticaj zbog otvaranja prostora korupciji. Kada imamo u vidu jednu ovakvu krizu i mogućnost Kine da pomogne i ekonomski i na druge načine regionu, koliko je onda opravdan narativ da je kineski uticaj pre svega štetan?

VV: Mi smo videli izjavu Aleksandra Vučića koji je govorio da je Srbija bila primorana da zbog nestašice i urgentnosti čak i na globalnom sivom (polucrnom) tržištu nabavi određene medicenske aparate. Ova kriza će svakako primorati mnoge države da bace neke stare pravilnike kroz prozor.

Ali ako bismo ovo gledali nezavisno, a propos pirče o kinskom uticaju koji stvara korupciju, ja bih rekao da tu postoji taj jedan fundamentalni problem. Pitanje korupcije i pitanje opadajuće vladavine prava na Zapadnom Balkanu nije produkt kineskih postupaka. To je na prvom mestu produkt postupaka lokalnih aktera i lokalnih političkih okolnosti.

Međutim, Kina je na jedan paradoksalni način profitirala od takvog stanja opadajuće vladavine prava i na neki način indirektno pomaže taj proces. Kini evidentno odgovara situacija u kojoj nema adekvatnih pravnih mehanizama provere ili adekvatnog skrininga, da je dovoljno samo da Kina pokuca na jedna vrata i da dobije zeleno svetlo za bilo koji projekat na osnovu samo političkog blagoslova od jednog relevantnog čoveka ili jednog relevantnog centra moći. Kina na taj način profitira od iliberalnog političkog okruženja na Zapadnom Balkanu.

Kina indirektno pomaže takav proces erozije vladavine prava iz prostog razloga što daje političkim elitama koje ruše sistem vladavine prava na Zapadnom Balkanu priliku da na neki način ipak omogućavaju priliv kapitala i da se promovišu pred svojim glasačima kao ljudi koji su u stanju da isporuče izvesne benefite svojoj javnosti. Kina to naravno ne radi sa tom svrhom, da produbi opadanje vladavine prava, ali indirektno način na koji Kina obavlja posao pomaže takvom stanju.

 

Izvinjenje i naknada ratne stete

Х И Т Н О

 

БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ

23. март 2020.

 

ИЗВИЊЕЊЕ И НАКНАДА ЗА АГРЕСИЈУ

 

Пре тачно 21 годину НАТО је, без одобрења Савета безбедности, извршио оружану агресију на Србију грубо кршећи Повељу ОУН, Завршни документ ОЕБС-а из Хелсинкија, низ других међународних конвенција, као и сопствени Оснивачки акт од 1949. Био је то и остао злочин против мира и човечности.

У агресији изведеној у савезу са терористичком ОВК, погинуло је између 3500 и 4000 људи (званична листа још увек није утврђена), укључујући 89 деце, а рањено је преко 12.500 људи. Причињена је огромна економска штета, а коришћењем пројектила са осиромашеним уранијумом и других забрањених средстава трајно угрожено здравље људи, као и природна околина. Од дефанзивног НАТО је прешао у офанзивни, интервенционистички савез са јасном експанзионистичком политиком, посебно на Исток.

Агресија и потоња окупација Косова и Метохије, незаконито успостављање војне базе «Бондстил», једне од највећих америчких војних база у свету, једнострано проглашавање независности територије под м,андатом Уједињених нација, грубо кршење резолуције СБ УН 1244, представљају опасне преседане, тешке ударце европском и глобалном систему безбедности, као и охрабривање ширења сепаратизма и тероризма са несагледивим последицама.

           Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије и Фондација уједињени за младе упутили су писмо Норвешком Нобеловом комитету поводом информације да је известан број посланика Норвешког парламента и других личности из западних земаља, покренуо иницијативу да се Нобелова награда за мир додели НАТО пакту. (Интегрални текст: www.beoforum.rs).       

 

                    Писмо српских организација са чињеницама и принципијелним  оценама о илегалној агресији и офанзивној природи НАТО наишло је на широку подршку и публицитет у Србији, српском расејању и у иностранству. Интегрални текст у Србији су објавили угледни дневни листови, више новинских агенција као и многи електронски медији и друштвене мреже. преведенона руски, немачки, италијански и објављено у бројним медијима у Италији, Швајцарској, Русији, Грчкој, САД и другим земљама. Писмо су подржале многе организације и познате личности широм света међу којима је и Светски савет за мир, придружени члан ЕCOSOC-a (ОУН), са седиштем у Атини, који обједињава више хиљада мировних организација и покрета са свих континената. Од познатијих светских личности и интелектуалаца подршку ставовима из писма су изразили бивши француски политичар Ив Боне, руски политичар и научник Сергеј Бабурин, немачки политичар Вили Вимер, фински политичар и књижевница Пирко Турпеинен-Сари, италијанска књижевница Џин Тоши Висконти Маразани, америчка ауторка и борац за мир Шарон Тенисон, познати канадски дипломата амбасадор Џејмс Бисет и многи други.

                  Београдски форум, Клуб генерала и адмирала и Фондација уједињени за младе обнављају своје иницијативе да државни опргани од НАТО земаља затраже накнаду ратне штете, да ашто пре попишу све жртве агресије НАТО како не би пале у заборав и како би престала јавна спорења око њиховог броја, да покрену рад Владиног интересорног и стручног тела за утврђивање последица коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом које је формирано пре годину дана, да се што пре активира пламен споменика жртвама агресије у Парку пријатељства на Новом Београду, да се установи и изгради Српски меморијал жртава геноцида у 20. веку, попут меморијала «Јад Вашем», у Израелу и меморијала «Арарат», у Јерменији.

Наведене организације сматрају да је дошло време да владе земаља чланица НАТО и ЕУ преиспитају своје улогу у агресији 1999. и политику према Србији и српском народу, да се јавно извину за жртве и незаконито разарање Србије (СРЈ) и да се врате спровођењу резолуције СБ УН 1244 као једино прихватљиве, принципијелне основе за праведно и одрживо мирно решење будућег статуса Косова и Метохије, као покрајине са широком аутономијом у оквиру Србије. Нови трендови у глобалним односима, нова парадигма  афирмисања равноправности, партнерства и владавине основних принципа Повеље УН нису спојиви са настављањем политике Клинтонових, Олбрајтове, Блера и других као да се у протекле три деценије ништа није променило.

 

Београдски Форум за свет равноправних, Живадин Јовановић

Клуб генерала и адмирала Србије генерал Миломир Миладиновић

Фондација Уједињени за младе проф. Др Даница Грујичић

 

 

S postovanjem, Zivadin Jovanovic