Претражи овај блог

недеља, 31. јануар 2021.

Чедомир Антић "Срби морају да се боре против лоше перцепције на Западу"

rtrs.tv

"Срби морају да се боре против лоше перцепције на Западу"

RTRS, Radio Тelevizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of Srpska

3 minutes

Историчар Чедомир Антић је, поводом текста у се њујоршком филмском часопису "Варајети" да је филм "Дара из Јасеновца" "српска националистичка пропаганда", рекао да је очигледно да на европском Западу и у САД постоји перцепција Срба као "народа на који се може примијенити и расизам и мржња", те поручио да Срби морају против тога да се боре.


Филм "Дара из Јасеновца"Фото: Wikipedia

- Ако имамо опште мјесто у државама Квинте и онима које су им блиске да, ако злочин изврши неки `културан` народ као што су Њемци или Хрвати, онда је то злочин `трулих јабука`, `неких дивљака`, нациста, усташа - рекао је
Антић за ТВ Прва.

Он је додао да када, са друге стране, неки Србин изврши злочин, колико год тај појединца био проблематичан или поремећен, то недјело буде приписано свим сународницима.

Антић је истакао да Срби треба да се боре против тога.

Он је рекао да је остврње "Дара из Јасеновца" Предрага Гаге Антонијевића било потребно као први такав филм који би Срби продуцирали и да првобитно није прављен за свјетско тржиште, него за Србе да знају шта се десило у Јасеновцу.

Коментаришући то што часопис "Варајети" фаворизује филм о Сребреници, у којем су Срби приказани као злочинци, Антић је рекао да је срамотно говорити о Сребреници као Холокаусту, а тврдити да је Јасеновац само дио међусобног затирања дивљих балканских народа.

- Срамотно зато што је Сребреница била и поприште зверстава над Србима. Више хиљада Срба убијено у том региону само пре јула 1995. године - рекао је он.

Антић подсјећа и да је Сребреница била поприште великих прогона Срба у Другом свјетском рату, далеко већег него било ког другог народа, као и у Првом свјетском рату.

- Имамо такву ситуацију, то је доминантан став на Западу и против тога морамо да се боримо - поручио је Антић.

Коментаришући оцјене филмског критичара у тексту у "Варајетију" Џеја Вајсберга да је српски кандидат за Оскара "Дара из Јасеновца" "антихрватски и антикатолички, са јефиним емоцијама" на крају, историчар Предраг Марковић је за ТВ "Прва" рекао да аутора тог текста, који је Јевреј, треба питати да ли је "Шиндлерова листа" јефитни пропагандни филм.

Марковић пита - да ли то значи да Срби немају право да оплакују своје жртве у својој умјетности.

Вечерње новости пишу да је само три дана послије критике у "Варајетију" у којем је српски кандидат за Оскар "Дара из Јасеновца" означен као "српска националистичка пропаганда", исти магазин објавио листу својих пулена за златну статуету са насловом "Хоће ли босанско-херцеговачки филм `Кво вадис, Аида?` бити фаворит из сјенке?".

 

Инфлација, економске теорије и зановетна емпирија

politika.rs

Инфлација, економске теорије и зановетна емпирија

Небојша Катић

5-6 minutes


Можда економија и није тако јадњикава наука како је то у 19. веку мислио Томас Карлајл. Може бити и да је чувени економиста Џон Галбрајт био превише самоироничан када је рекао да је академска, теоријска економија изузетно корисна … да економистима обезбеди запослење. На сличној ироничној линији могло би се рећи да је економија друштвена наука која пати од уображења да је егзактна само зато што своју голотињу скрива користећи математички инструментариј. Са финансијском кризом из 2008. године, а поготово са економским догађањима током 2020, отпао је и последњи смоквин лист заблуда о егзактности економије. Нигде се то не види тако јасно као у монетарној сфери.

Сваки економски ђак-првак је научио да прекомерно штампање новца мора довести до високе инфлације, те да је пут од штампарске пресе до раста цена кратак и да се прелази веома брзо. Тако је у теорији. Али зановетна емпирија се често и грубо шали са ученим теоријама и елегантним економским моделима. Упркос невиђеном штампању новца које је у западним државама почело још 2008. године, а у Јапану још од 2001, инфлације већ годинама нема. Финансијска тржишта се тренутно кладе да је још задуго неће ни бити. Истовремено, државе откривају да се могу задуживати много више него што их теорија учи и да за то, бар за сада, неће бити кажњене растом трошкова задуживања. Како објаснити ове „дефекте" непослушне емпирије?

Прво објашњење полази од тога да штампање новца неће довести до инфлације када су привредни капацитети недовољно искоришћени и када нема пуне запослености. Привреда има простора да на повећану тражњу стимулисану штампањем новца одговори повећаном производњом и понудом. Ово објашњење је тек скорашњи уступак емпирији. Одбацујући кејнзијанство, економски идеолози су се до јуче клели да штампање новца не подстиче ни тражњу ни економску активност, већ само раст цена.

Друго, централне банке могу штампати новац а да то штампање новца не утиче на тражњу и цене. То се дешава када пословне банке не повећавају битно своју кредитну активност и седе на резервама тог наштампаног новац. Ово је много лакше у периодима ниских камата када су трошкови „непласирања" пара релативно ниски. У таквом амбијенту ефекат штампања новца сличан је пумпању пробушене гуме.

Треће, највеће светске штампарије, оне у САД и ЕУ, могу штампати новац разливајући га по свету, размењујући шарену хартију за реална добра, задужујући наивне државе и смањујући ризик да вишак новца изазове високу домаћу инфлацију.

Четврто и можда најважније, вишак новца може завршити на оним тржишним сегментима чије цене не улазе у обрачун инфлације. На пример, раст цена некретнина не улази у обрачун инфлације. (Ефекат раста цена некретнина се може, али и не мора, одразити на пораст цена закупа који улази у обрачун инфлације.)

Још важније, када су каматне стопе ниске, када постоји огроман вишак новца у оптицају и када привреда стагнира, финансијски сектор улази у нови циклус шпекулативне хистерије. Новац се тако усмерава ка тржишту хартија од вредности чије цене расту. Ни тај раст не улази у обрачун инфлације.

Иако привреде стоје лоше, данас и очајно, иако су најразвијеније економије годинама у стању стагнације, берзански индекси ни изблиза не рефлектују ту тужну чињеницу, иако би, сходно теорији, то морао бити случај. Уместо чувеног берзанског процеса који се научно зове „откривање цена", на сцени је процес у коме централни банкари откривају да им је пре свега стало да сачувају и увећавају богатство својих пријатеља, правећи се да брину о свима нама.

Да ли све ово значи да више нема опасности од инфлације, да државе могу трошити колико им падне на памет, да централне банке могу штампати онолико новца колико то желе и каматне стопе довека држати око нуле? Да ли смо то на прагу нових економских теорија? Не. Ђаво ће, у овом или оном облику, дођи по своје. Економске границе постоје, али нису тамо где су их до јуче самоуверени експерти научно и аксиоматски цртали.

Кључно је разумети да су државе, поготово државе у развоју, деценијама оковане климавим економским теоријама снажног идеолошког и интересног набоја. Србија је, на пример, уместо да анализира стварност, своју и туђу, преписивала стране књиге, слушала стране саветнике и њихове домаће гласноговорнике. Копирајући политику развијених држава Србија је тихо убијала своју привреду и на погрешним премисама градила економску политику. А ефикасна економска политика се не гради на теорији и доктринама. Она почива пре свега на емпиријским анализама и на активној развојној политици која методом пробе и грешке тражи оптимални модел развоја.

Економиста

https://nkatic.wordpress.com/

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

 

субота, 30. јануар 2021.

Godfri: Bajden i njegov tim će uvažiti srpske interese u rešenju kosovskog problema

kosovo-online.com

Godfri: Bajden i njegov tim će uvažiti srpske interese u rešenju kosovskog problema - Kosovo Online

8-10 minutes


"Interesi Srbije treba da budu uvaženi u bilo kom rešenju", naglasio je Gotfri u prvom intervjuu posle inauguracije Džozefa Bajdena i dodao da SAD očekuju da će to rešenje biti postignuto u okviru dijaloga koji vodi EU.

Na pitanje treba li Srbija da strepi od mogucnosti reafirmisanja nekadašnje politike demokrata prema Beogradu Godfri odgovara: "Ne mislim. Administracija ima veliko iskustvo sa Zapadnim Balkanom i zaista se raduje angažovanju ovde".

On takođe ističe da su srpski ekonomski napredak i liderstvo u regionu jedna od pozitivnih priča u poslednjih nekoliko godina, te kaže da je ponosan na partnerstvo koje Srbija i SAD imaju i izražava uverenje da će novi Bajdenov tim uvideti vrednost saradnje sa Beogradom.

"U potpunosti podržavamo dijalog koji vodi Evropska unija između Beograda i Prištine. Znam da će američka administracija podržati srpske ideje jer mi znamo da jedino rešenje, koje bi bilo trajno rešenje za ovaj region, jeste ono koje strane u pregovorima postignu međusobno", istakao je Godfri i naglasio da su predsednik Bajden i državni sekretar Entoni Blinken već rekli da podržavaju dijalog pod okriljem EU.

Kada je reč o Vašingtonskom sporazumu i pokušajima Prištine da relativizuje značaj tog dokumenta, Godfri kaže da Vašington uvažava preuzete obaveze.

"One su kako u interesu Srbije, tako i u interesu SAD. SAD žele da ovaj region bude više ekonomski povezan. Državni sekretar Blinken je bio jasan u svom obraćanju u Senatu o tome da podržava ekonomsku normalizaciju. I to je srce sporazuma koji su postignuti u Vašingtonu", naglašava Godfri.

SAD, tvrdi oni, poštuju svoje obaveze, a očekuje i da će i druge strane takođe ispoštovati svoje obaveze .

"Bilo mi je drago kada sam čuo iz telefonskog razgovora između Bajdena i Merkelove da će im Zapadni Balkan ostati u fokusu. Moja očekivanja su da će naš rad sa EU, jer mi podržavamo dijalog pod okriljem EU, biti i dalje nastavljen", dodaje Godfri.

Kada je reč o nedavno objavljenom izveštaju Međunarodne krizne grupe u kome se navode tri moguča rešenja kosovskog problemu, ali i apela upućenog SAD i EU da odustanu od "dogmatskih politika" po tom pitanju, Godfri kaže da oni slušaju sve izvori, te da veoma zainteresovano čitaju izveštaje.

"Iz tog izveštaja može mnogo da se nauči", kaže on.

Na pitanje kako dostignuti nivo pravog partnerstva između SAD i Srbije, koje je apostrofirao srpski predsednik Aleksandar Vučić u čestitci upučenoj Bajdenu, Godfri kaže da Srbija i SAD već imaju istinsko partnerstvo.

"Ove godine Srbija i SAD će obeležiti 140 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa i to je nešto čemu se zaista radujem , da proslavim ovde u Beogradu, ali predsednik Aleksandar Vučić je u pravu kada kaže o tome da treba gledati napred", rekao je Godfri.

I ja mislim, ističe on, da najbolji dani za Srbiju tek dolaze i slažem se sa njegovim očekivanjima da će Srbija nastaviti da razvija svoju ekonomiju, svoje odnose sa susedima, poštovanje ljudskih prava i da će uspeti u svom cilju - članstvu u EU.

"Imam puno optimizma i delim sa predsednikom Vučićem njegov cilj da se unapredi partnerstvo između SAD i Srbije", naglasio je Godfri.

Upitan šta možemo očekivati od sporazuma koji je prošle nedelje potpisao sa ministrom finansija Sinišom Malim o podsticanju investicija, Godfri kaže da je veoma ponosan na taj sporazum.

"DFC je nova organizacija američke vlade. Ona ima više mehanizama nego prethodna Overseas Private Investment Corporation kada je reč o garancijama za kredite, novim investicijama, tehničkoj podršci. Postoje novi mehanizmi pomoći i novi investicioni mehanizmi koji zahtevaju bilateralni sporazum, da bi mogli biti legalno realizovani u Srbiji. I to je bila osnovna potreba za novi sporazum", objašnjava Godfri.

On kaže da je veoma važno što je rad DFC snažno podržan i u novoj administraciji SAD, te da oni žele da izgrade ekonomske veze, ali i pomognu Srbiji u razvoju srednjih i malih preduzeča.

"Želimo da Srbija razvije kapacitete za obnovljive izvore energije, ali i više diverzifikovanih energetskih izvora. To su stvari gde DFC može da pomogne i to je nešto gde očekujemo mnogo više napretka u sledečim mesecima, ako ne i nedeljama", kaže on.

Odgovarajući na pitanje da li se i dalje radi na studiji izvodljivosti o akumulacionom jezeru Gazivode, kao i tome da li je i dalje na snazi ideja o zajedničkom upravljanju njime, Godfri ističe da je to neverovatno važan izvor i da to svedoči o tome koliko je voda važna ne samo u ovom regionu, nego i svuda u svetu.

"To nije politički sporazum ili politička studija, već naučna. Skupljeno je puno podataka i upravo smo pre dva dana dobili podatke srpske strane, tako da ima još posla u analizi. Ali tim uključujući naučnike iz Pacific Northwest National Laboratories, veoma je željan da dobije te analize i radi na studiji", objašnjava Godfri .

Radi se, dodaje on, na pronalaženju načina da svi korisnici tog ogromnog izvora u regionu koriste ga efektivnije, korisnije, efikasnije i u korist svih koji žive u regionu.

Upitan da precizira da li postoji politička volja za rešenje pitanja upravljanja Gazivodama, Godfri kaže da je lakše postići političku volju kada su u pitanju naučni projekti.

Komentarišući to što se više od 30 odsto ispitanika, u nedavnom istraživanju o stavu građana Srbije prema SAD, izjasnilo negativno prema SAD, Godfri kaže da je za njega važno to što je u tom istraživanju prepoznao želju za promenu u odnosima dve zemlje.

"Veliki deo Srba vidi značaj u poboljšanju odnosa sa SAD. To je deo mog posla i to je deo posla mog prijatelja Marka Ðurića, da pokušamo da poboljšamo naše odnose. Ali nešto od onoga što ja pokušavam da uradim jeste da promenim percepciju Srba o tome šta SAD pokušava da uradi ovde u Srbiji", kaže Godfri.

On ističe da SAD ne žele da sputavaju Srbiju niti rade na tome, već da SAD rade na tome da Srbija razvija odnose sa regionom što će, kako kaže, omogučiti njen dalji razvoj.

Na brojne komentare o tome da su SAD pokazale duple standarde u tumačenju karaktera protesta u Vašingtonu i upada u Kapitol u odnosu na proteste u drugim sredinama, recimo upad u Skupštinu Srbije prošlog leta Godfri kaže da ne vidi da je reč o duplim standardima.

"Napad na američku demokratiju se dogodio i mislim da se svi slažu da prisustvo policije i bezbednosnih snaga nije bilo dovoljno. Trebalo je da ih bude više i da budu spremniji. Ali stvar zbog koje sam najsrećniji jeste to što su američke demokratske institucije preživele to veče", kaze on.

"U Srbiji, kao što sam rekao i tada, građani imaju pravo da iskažu svoje mišljenje, imaju pravo na slobodu govora i slobodu okupljanja, ali postoje granice i u rukama vlasti je da se te granice poštuju. Ja sam tada pozitivno ocenio uzdržanost srpskih vlasti tokom tog perioda, za šta sam bio i kritikovan. Mislim da je to konzistentno sa onim što sam rekao tada i sa ovim što se dogodilo u Vašingtonu".

Komentarišući video spot o Borislavu Pekiću koji je američka ambasada u Beogradu objavila, a koji je u delu srpske javnosti protumačen kao poziv da Srbija prizna kosovsku nezavisnost, Godfri kaže da mu je drago što je poruka privukla pažnju, te da su oni ponosni zbog toga jer je cilj bio da se skrene pažnja večini Srba o uticaju koji je Srbija imala na ceo svet.

"Cilj je da Srbija iz svoje istorije pronađe način da gleda napred. Ne želim da uvredim nikoga ali su možda ljudi previše tumačili tu poruku. Možda je treba prihvatiti takvu kakva jeste", navodi Godfri i dodaje da su veoma ponosani na seriju spotova - na rad Mihajla Pupina, Nikole Teslu, ''srpski Apolo 7'' "…

"To su stvari na koje svi Srbi treba da budu ponosni. Mi smo ponosni na to. I drago mi je što smo imali priliku da stavimo naglasak na te pozitivne strane vaše istorije", kaže on.

Prošlogodišnje obeležavanje 90 godina od rođenja Pekića bilo je, zaključuje Godfri, dobar način da se pokaže na doprinos koji je svetu dala Srbija. 

 

петак, 29. јануар 2021.

„Када Америка није лидер, онда настаје хаос“: Ко је Ентони Блинкен, нови државни секретар САД

„Када Америка није лидер, онда настаје хаос": Ко је Ентони Блинкен, нови државни секретар САД

Блинкен је кадар изворних америчких демократа. Прадеда му је био писац, блиско повезан са Русијом. Важи за човека са којим може да се разговара, а чињеница да подржава Вашингтонски споразум за нас значи да имамо посла са човеком који не ломи ствари преко колена

Од

ИН4С

-

0

 

Када нисмо ангажовани, када Америка није лидер, догоди се једна од две ствари – или нека земља покуша да заузме наше место, али вероватно не на начин у складу са нашим интересима и вредностима, или нико не преузме ту улогу – и онда настаје хаос„, наводи Ентони Блинкен, нови државни секретар САД у говору који је припремио за прво обраћање у Сенату.

 

 

Блинкен је кадар изворних америчких демократа. Прадеда му је био писац, блиско повезан са Русијом. Важи за човека са којим може да се разговара, а чињеница да подржава Вашингтонски споразум за нас значи да имамо посла са човеком који не ломи ствари преко колена.

Јован Ковачић председник Извршног комитета Трилатералне групе Блинкена лично познаје и о њему је стекао утисак да не спада међу демократе који су фанатици.

Он јесте млад али припада демократама старог кова. Човек је од акције, држи до речи, прагматичан је и јасне су му линије између доба и зла", истиче Ковачић.

Он је за сарадњу са Европом, а што се тиче Русије, затекао се на позицији у тренутку кад се не може очекивати да се ублажи став Америке који постоји. Чињеница да је подржао Вашингтонски споразум, напомиње наш саговорник, који је производ „Трампове адмнистрације" требало би да је знак да ће бар на економском делу сардања Србије и Америке ићи у добром правцу.

Блинкенова порука: Америка је лидер или – хаос

Не видим зашто било која америчка администрација не би подржала споразум као што је Вашингтонски, јер је то део стабилизације на Балкану која Америци одговара", додаје Ковачић.

Он напомиње да је Блинкен буквално један од најповерљивијих људи Џоа Бајдена, али каже да неће дозволити да оно позитивно што је остало иза Трампа, пропадне.

Владимир Маринковић, посланик Скупштине Србије и оснивач и председавајући Конгреса српско-америчког пријатељства подсећа да је Блинкен много времена провео на одговорним функцијама у Америци.

Био је саветник за националну безбедност у време мандата Барака Обаме, што значи да је неко ко има веома велико искуство на међународној сцени. Био је и помоћник заменика државног секретара такође у Обаминој администрацији" , каже Маринковић.

Он додаје да је за нас од суштинске важности да је Блинкен неко ко добро познаје Европу и Западни Балкан.

„Неће ломити преко колена"

Порука да ће подржати Вашингтонски споразум говори о томе да ће се тај споразум реализовати што је свакако добра ствар за Србију, посебно у економском смислу. Дакле, по питању инвестиција, отварања нових радних места и јачања економске сарадње", наводи Маринковић.

Према његовим речима, најбитније је да је у питању особа која разуме ситуацију и који неће ломити ставри преко колена.

Очекује се да ће Блинкен радити на поновној изградњи односа са америчким савезницима и повратку климатском споразуму из Париза као и да ће наставити са финансирањем Светске здравствене организације.

Могао би да се нађе и на челу приче о обнови нуклеарног споразума са Ираном из 2015. године, у чијем је састављању учествовао као део Обамине адмнистрације. Пре него што се Трамп повукао из овог споразума 2018. године, Блинкен га је наводио као позитиван пример и за другу амбициозну нуклеарну силу – Северну Кореју.

Породична веза са Русијом

Рођени Њујорчанин са дипломом правника са Харварда, био је део 90 активности у Клинтоновој администрацији. Касније и у Обаминој, у којој је каријеру почео као саветник Џоа Бајдена. Његов отац је био банкар али и амбасадор Америке у Мађарској у периоду од 1994. године до1998. године. Праунук је Меир Блинкен (1879 – 1915), руско-америчког аутора, који објавио око 50 белетристичких и публицистичких дела између 1904. и 1915. године.

Течно говори француски језик и део средњошколских година провео је у Паризу. Свира гитару и залаже се за помоћ избеглицама.

Све врсте људи су избеглице. И иако долазе с разних локација, они су исти као ви и ја", једна је од његових порука на ову тему.

Блинкенов говор све говори

Његово искуство у спољној политици значи да ће бити познати партнер колегама дипломатама. Његова номинација могла би бити сигнал америчким савезницима да се Вашингтон враћа у уобичајене токове, уверени су амерички аналитичари.

Према тексту говора који ће одржати у Сенату, а у који су амерички медији имали увид, Блинкен ће објаснити и због чега је америчко лидерство од кључног значаја за свет, али ће и обећати да ће спољна политика САД донети резултате у прилог грађана Америке.

Ући ћемо у односе са светом какав јесте, а не какав је био. То је свет све јачег национализма, смањења демократије, већег ривалства са Кином, Русијом и другим ауторитарним државама, већих претњи стабилном и отвореном међународном систему и свет технолошке револуције која мења сваки аспект нашег живота, посебно у сајбер простору„, стоји у говору Ентонија Блинкена.

https://www.in4s.net/kada-amerika-nije-lider-onda-nastaje-haos-ko-je-entoni-blinken-novi-drzavni-sekretar-sad/

Веровали или не

politika.rs

Веровали или не

Саво Штрбац

6-7 minutes


Хрвате и непотребно уништавали њихову имовину, погубнија је по истину него она Гебелсова „много пута поновљена лаж постаје истина"У децембру 2020. године пред хрватским судовима заказане су главне расправе у 14 предмета због ратних злочина у којима је обухваћено укупно 59 оптуженика: пред Жупанијским судом у Загребу заказане се расправе у седам предмета против 46 оптуженика, пред ЖС у Осијеку у четири предмета против седам оптуженика и пред Жупанијским судом у Сплиту у три предмета против шест оптуженика. Четворици се суди у присуству и сви су екстрадирани из других држава, а свим осталима у одсуству. Сви оптужени су припадници бивше ЈНА или „паравојних јединица" бивше РСК. Ако не сви, онда су велика већина држављани Републике Србије. Од свих оптуженика којима се суди 25 година по завршетку рата у Хрватској, медији у региону, па тако  и у Србији, нотирали су само једног оптуженика и то генерала бивше ЈНА Борислава Ђукића, којег је Жупанијски суд у Сплиту, 4. децембра, у поновљеном поступку, поново прогласио кривим за рушење бране Перућа и изрекао му казну од 10 година затвора, годину дана више него на претходном суђењу.

Према извештају Државног одветништва РХ од 18. септембра 2017, у тој држави су  од 1991, од када се у њој воде поступци због кривичних дела ратних злочина, па до 30. јуна 2017. године  покренути кривични поступци против 3.556 особа: под истрагом их је било 47, а против 1.349 истрага је обустављена, док су против 2.066 особа подигнуте оптужнице, од чега је 608 проглашено кривима и осуђено, 828 ослобођено (укључује и обуставе због смрти или преквалификација у оружану побуну), против 630 оптужених првостепени  поступци су били још у току. Упоредбе ради, Хашки трибунал је, за отприлике исто време деловања,  са целог подручја бивше СФРЈ, оптужио 161 особу, од чега их је 90 и осудио.

Према извештају ДОРХА (Државно одветништво Републике Хрватске) о раду државних одветништава у 2009, од 1991. покренут је кривични поступак против укупно 3.844 особе: под истрагом 475, истрага обустављена против 1.589; укупно оптужено 1.747, од чега су још под оптужбом било 573 особе, осуђено их је 555, а 644 ослобођено (укључује обуставе и преквалификације). Према извештају ДОРХ о раду државних одветништава у 2010. години и првих пет месеци у 2011, од 1991, покренут је кривични поступак против укупно 3.422 особе (433 у присуству а 2.990 у одсуству): под истрагом 354 особа; истрага обустављена против 1.176 особа; укупно оптужено 1.858 особа, од чега их је још под оптужбом било 629 особа,  осуђено их је 558,  а 708 ослобођено (укључује обуставе и преквалификације).

Упоређујући податке о укупно процесуиранима из извештаја ДОРХ-а за 2010. и 2009, иако оба обухватају период од 1991, простом математичком операцијом збрајања и одузимања долази се до резултата да су 2010. мање укупно процесуиране чак 422 особе него што их је било претходне године.

Укупан број процесуираних, по логици ствари и природним законима, не може се смањивати. А имајући у виду да су се сваке године отварале на десетине нових истрага (само у те две године поднесено 111 нових истражних захтева), тај број се могао само повећавати.

Из тог периода „математичке агробатике" хрватског правосуђа присећам се телефонског позива једног пензионисаног хрватског генерала са молбом да му из „Веритасових" евиденција дам информацију да ли је његов пријатељ, Србин из Крајине, процесуиран за ратни злочин пред хрватским судовима. У неверици, питам га „Извините, господине, чији рекосте да сте генерал", а кад ми потврди да је хрватски, кажем му па што то не питате надлежне органе у својој држави, а он ми одговори „више верујем вашим подацима".

По рачуници Иве Јосиповића из маја 2007, у то време професора Правног факултета Свеучилишта у Загребу (касније и председника Хрватске), у Хрватској је од 1991. до тада од 3.666 особа против којих је поступак био покренут за кривично дело ратних злочина, било 3.604 (98,31 одсто) особа „које су за време домовинског рата учествовале у агресији на Републику Хрватску, те 62 (1,69 одсто) особе које су били припадници хрватских оружаних снага".

ДОРХ је последњи пут у саопштењу од 30. јуна 2011. изнео податке о процесуираним припадницима ХВ-а: кривични поступак покренут против 108 особа, истрага у току против 20 особа, истрага обустављена против девет особа, оптужено 79, још под оптужбом 37, осуђено их је 31, док их је 11 ослобођено или је поступак обустављен. У исто време (након волшебног нестанка 422 особе са списка процесуираних) било је укупно 3.513 процесуираних, што значи да је заступљеност припадника ХВ-а у укупном броју процесуираних била „чак" 3,07 процената.

Можда је и тај маневар помогао Хрватској да јој ЕУ изненада и неочекивано затвори поглавље „правосуђе и људска права" и тако убрза  улазак у ЕУ.

И Србија  још од 2003. има Закон о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине, по којем српско правосуђе може да процесуира држављане бивших југословенских република, али га је у пракси, иако у сусједним државама изазива опште незадовољство,  када су у питању злочини над Србима на подручју Хрватске, применила само једанпут.

Дотле Хрвати континуираним и несметаним процесуирањем припадника бивших ЈНА и СВК за сваковрсне ратне злочине поткрепљују свој званични државни наратив рата деведесетих по којем су водили одбрамбени рат од великосрпског агресора. Хиљаду пресуда Србима са инкриминацијом да су као припадници ЈНА и српских паравојних јединица, у циљу стварања велике Србије, убијали и мучили недужне Хрвате и непотребно уништавали њихову имовину, погубнија је по истину него она Гебелсова „много пута поновљена лаж постаје истина" .

Документационо-информативни центар „Веритас"

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

 

четвртак, 28. јануар 2021.

Srđa Trifković - Doprinos tezi o dobrim i lošim narodima

standard.rs

Srđa Trifković - Doprinos tezi o dobrim i lošim narodima - Novi Standard

Srđa Trifković

6-8 minutes


S obzirom na nedavne opaske Izetbegovića da Srbi treba da se zapitaju otkud među njima toliko zločinaca, pogledajmo koji to narod baštini autentično nasleđe nacista u BiH

Proteklih sedmica čuli smo izjavu Bisere Turković, koja je srpski narod uporedila sa nacistima i Milorada Dodika sa Adolfom Hitlerom, a potom i konstataciju njenog partijskog šefa Bakira Izetbegovića da su „Srbi loš narod".

Jednog intelektualnog eksperimenta radi, u ovom komentaru polazimo od operativne pretpostavke da nije deplasirana težnja Turkovićeve i Izetbegovića da ceo jedan narod, na osnovu ponašanja jednog njegovog znatnog dela, kolektivno poistovećuju sa određenom zločinačkom ideologijom ili da mu daju negativnu moralnu ocenu. Na njihovu nevolju, a po njihovim kriterijumima, u Bosni i Hercegovini upravo je njihov narod taj koji bogato zaslužuje etikete koje dodeljuju Srbima.

Ko su nacisti u Bosni

Početkom 1941. Hitlerova Nemačka osmislila je plan kooptiranja desetina miliona sledbenika islama u svoj projekat Nove Evrope. U tom cilju, Nemci su angažovali vodećeg duhovnika islamskog sveta: hadž Muhameda Amina el Huseinija, velikog muftiju jerusalimskog i predsednika Vrhovnog muslimanskog saveta Palestine. U maju 1941. godine, muftija je proglasio sveti rat protiv Britanije – po njemu „najvećeg neprijatelja islama" – i emigrirao u Berlin gde je odmah dobio sve privilegije potencijalnog saveznika Rajha. Kada se nedugo potom sastao sa Hitlerom, pružio mu je svesrdna uveravanja da su muslimani prirodni prijatelji Nemačke i da je većina njih pritajeno spremna da sarađuje s Rajhom.

Muftija je krenuo da regrutuje dobrovoljce za Nemce među muslimanima Sovjetskog Saveza i okupirane Jugoslavije. Njegovi napori da privuče muslimane iz redova sovjetskih ratnih zarobljenika imali su ograničeni uspeh. U Bosni i Hercegovini, međutim, El Huseinijeva turneja u proleće 1943. bila je izuzetno uspešna. Odziv lokalnih Muslimana nadmašio je sva očekivanja. Do kraja 1943. godine, preko 21 hiljada muslimanskih mladića se dobrovoljno prijavilo da služi u tek osnovanoj 13. SS diviziji Handžar, inače prvoj negermanskoj SS diviziji. Još četiri do pet hiljada njih se priključilo SS policiji koju je u NDH organizovao Himlerov poverenik, brigadefirer Konstantin Kamerhofer.

Pripadnici 13. SS Handžar divizije tokom delovanja u planinama, maj 1944. (Foto: Bundesarchiv, Bild 146-1974-149-23/Seidel/CC-BY-SA 3.0)

Kako je sa terena izvestila nemačka 114. lovačka divizija aprila 1943. godine:

„Muslimani su velikim delom prijateljski raspoloženi prema Osovini. Oni govore o tome da bi poraz Nemačke za njih značio propast, jer u novoj velikoj Srbiji ne bi mogli ostvariti svoja prava… Politički cilj Muslimana je autonomija Bosne i Hercegovine. Mnogi među njima izražavaju i želju da budu nemački protektorat".

Sa oko 25.000 dobrovoljaca u nemačkim uniformama – koliko ih je bilo sve do leta 1944. – i još barem dvaput toliko u oružanim snagama NDH i kvislinškim lokalnim milicijama (masovni prebezi partizanima počinju tek u pozno leto 1944.), bosansko-hercegovački Muslimani su u prelomnoj fazi Drugog svetskog rata izborili sebi status najvatrenijih nacističkih kolaboracionista u okupiranoj Evropi.

Veliki doprinos

Da pojasnimo. U Bosni i Hercegovini je početkom 1943. bilo približno 800.000 Muslimana. Ova procena zasniva se na popisu Kraljevine Jugoslvije iz 1931. kada ih je bilo 718.000, i popisu FNRJ iz 1948. kada ih je bilo 788.000. Od 400.000 muškaraca, statistički je verovatno da je vojno sposobnih BiH Muslimana u vreme dolaska El Huseinija bilo oko 30 odsto ili 120.000. Dakle, sa 75.000 pripadnika nemačkih i kvislinških formacija od proleća 1943. do leta 1944. godine, bosansko-hercegovački Muslimani su u stroju nacističke Nove Evrope imali blizu dve trećine svoje teoretski raspoložive žive sile. Ovo je upadljivo bolji rezultat od doprinosa Hrvata, Litvanaca, Letonaca, Estonaca, zapadnoukrajinskih unijata i drugih istaknutih saučesnika u borbi za Hitlerov novi poredak.

Sredinom februara 1944. Handžar divizija je u borbama protiv partizana u Sremu masakrirala stotine srpskih civila. Ona je 15. marta prešla u istočnu Bosnu, gde je sa 21.000 boraca u stroju bila brojnija od lokalnih partizanskih ili četničkih jedinica. SS trupe su nakon žestokih okršaja srpske borce proterale sa Majevice, iz Semberije i dela Posavine i prodrle u oblast Birač, pritom masakrirajući lokalni živalj. Kriza morala Muslimana pod SS fesovima nastupa tek u leto 1944. godine, posle savezničke invazije na Normandiju, sovjetskog prodora da Varšave i atentata na Hitlera.

Islam je u glavnom tvorcu holokausta, Hajnrihu Himleru, našao najvatrenijeg pristalicu i propagatora u Evropi pre epohe multikulturalizma. Himlerova mržnja prema navodno mekom, od Jevreja nametnutom hrišćanstvu bila je ravna njegovoj fasciniranosti islamom. On je veru pustinjskog proroka ushićeno doživljavao kao mušku, ratničku religiju. Muhamedova objava prethodila je nacizmu 13 vekova, ali je u percepciji vrha SS bila savršeno kompatibilna sa nacističkim osobinama slepe poslušnosti, spremnosti na nasilje i samožrtvovanje, neukaljana samilošću prema neprijateljima. Sam Hitler bio je spreman da dozvoli da islam posle rata i formalno postane „SS religija".

Pripadnici 13. SS Handžar divizije na molitvi tokom obuke u Nojhameru, novembar 1943. (Foto: Bundesarchiv, Bild 146-1977-137-20/Falkowski/CC-BY-SA 3.0)

Stvaranjem SS divizije sastavljene od bosanskih Muslimana, Himler je napravio prvi korak u planiranoj globalnoj alijansi nacističke Nemačke i islamskog sveta. Jedan od njegovih najbližih saradnika, obergrupenfirer Gotlob Berger, bio je istaknuti pobornik čvrstog spoja nordijske krvi i rase sa Muhamedovom verom kao temeljom geopolitičke i ideološke sinteze čiji bi sledbenici ovladali prostorima Evroazije.

Himlerov projekat, na sreću Jevreja, Srba, Rusa i stotina miliona drugih Untermenša, nije ostvaren. Niko, međutim, ne može da krivi Muslimane Bosne i Hercegovine da na vrhuncu Drugog svetskog rata, 1943-1944, nisu dali impresivan, nesrazmerno veliki doprinos pokušaju njegove realizacije.

Činjenice postoje. Samo laži treba izmišljati.

Srđa Trifković je spoljnopolitički urednik mesečnog magazina „Kronikls" i vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci. Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: Wikimedia/Bundesarchiv, Bild 146-1980-036-05/Unknown author/CC-BY-SA 3.0

Izvor Novi Standard

BONUS VIDEO:

 

среда, 27. јануар 2021.

Lajčak: Vraćeno jedinstvo EU-SAD oko Balkana, uz 'Ne!' za razmenu teritorija

Lajčak: Vraćeno jedinstvo EU-SAD oko Balkana, uz 'Ne!' za razmenu teritorija

AddThis Sharing Buttons

Share to Facebook

Share to TwitterShare to LinkedInShare to ŠtampaShare to EmailShare to Još...

 

Razmena teritorija Srbije i Kosova "bi bila veoma opasna", izjavio je izaslanik EU Miroslav Lajčak francuskom listu Mond (Le Monde) naveo da je dijalog zastao zbog izbora na Kosovu, ali da je Evropska unija (EU) zadovoljna što je vraćeno ključno važno jedinstvo sa SAD u politici prema Zapadnom Balkanu.

"Ništa nije završeno dok sve nije završeno", rekao je Lajčak u vezi s ciljem da se u dijalogu postigne sveobuhvatni sporazum Beograd-Priština, ali je naglasio da ljudi u vladi američkog predsednika Džozefa Bajdena (Joseph Biden) zaduženi za Balkan "osećaju istorijsku odgovornost zbog političke i ljudske angažovanosti svoje zemlje u tom regionu".

Specijalni izaslanik EU za dijalog je rekao da je EU ranije saradjivala s novim američkim državnim sekretarom Entonijem Blinkenom (Anthony) i zamenikom sekretara za politička pitanja Viktorijom Nuland (Victoria). "Sa njima smo radili u prošlosti i znamo njihova mišljenja... Američko-evropsko jedinstvo je ključni činilac za uspeh na Balkanu", rekao je Lajčak.

Na pitanje šta Srbija može očekivati kad se završi normalizacija odnosa s Prištinom, Lajčak je uzvratio da "i Srbija i Kosovo znaju da je preduslov normalizacija, ali EU je jasno obećala integraciju ako se ispune merila i sprovedu nužne reforme".

Lajčak je dodao da EU istrajava u politici proširivanja "ali ne treba verovati da će to doći automatski, zemlje na Zapadnom Balkanu moraju reformama u to ubediti članice Unije".

On je naveo da je EU obnovila dijalog Beograd-Priština "ne tako što se krenulo u tehničke pregovore, već da bi se postigao sveobuhvatan i obavezujući sporazum".

"Nijedan problem ne sme biti ostavljen po strani, kao što je bio slučaj u prošlosti poput finansijskih potraživanja ili sporova oko imovine", kazao je Lajčak.

"Obe strane tačno znaju o čemu se pregovara", ali, kako je podvukao, "ništa nije rešeno dok sve nije rešeno".

Specijalni izaslanik EU je predočio da dijalog zasad nije moguć zbog predstojećih izbora na Kosovu i rekao: "Nadamo se da ćemo na temelju onoga iz prošle godine nastaviti pregovore čim dodje do formiranja nove vlade(u Prištini)".

Zamoljen da objasni protivljenje razmeni teritorija izmedju Srbije i Kosova, Lajčak je odgovorio da su protiv toga bile zemlje regiona "jer strahuju da bi moglo izazvati dogadjaje izvan svake kontrole".

Uz to, Evropska unija je, po njegovim rečima, mnogo uložila u politiku "evropeizacije i uključivanja Balkana u evropsku porodicu, a to podrazumeva izgradnju multietničkih demokratskih društava" te je
"ponovno crtanje granica oprečno tom idealu i značilo bi da smo doživeli neuspeh", ukazao je Lajčak.

Na pitanje kako gleda na sve veći upliv Kine na Balkanu, rekao je da je EU najveći trgovinski partner, najveći investitor na Zapadnom Balkanu i tamo daje najveću pomoć.

"Zemlje tog regiona svoje sisteme usaglašavaju s evropskim standardima i sve dok je evropska perspektiva tog područja jaka, jasna i opipljiva, ne treba da se uzbudjujemo... Ne može da ponudi više od nas", zaključio je o Kini specijalni izaslanik EU.


View article...

Појте му Срби

politika.rs

Појте му Срби

Проф. др Момчило Павловић*

8-10 minutes


Специјално за „Политику"

Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави, први стих песме и химне, који данас одјекује широм Србије и српства. Овог јануара навршава се 181 година од прве прославе Светог Саве и од завођења школског звона, као помоћног средства у настави у школама у Србији. Симбола свих школа и свих генерација. Свети Сава прослављен је први пут 14/27. јануара, а школско звоно унето у школску зграду 28. фебруара 1840. године. Оба ова догађаја десила су се за владе кнеза Михаила Обреновића у Крагујевцу, где је била престоница и седиште првих српских виших школа. Пре тога код Срба ван Србије овај светитељ се славио као заштитник школа у неким местима у Срему.

Растко Немањић, Свети Сава је симбол служења своме народу, родољубивог служења. Он се одрекао дворских привилегија и кроз манастирску самоћу посветио се Богу и свом народу. У народ је ширио православље, сузбијао друге јереси, у жељи да створи народну веру која ће га чувати од искушења и пропасти кроз сву историју. Кроз 12 епископија организовао је српску православну цркву а кроз уједињене српске земље које је његов отац остварио увео је школе – темељ народног образовања.

Са својим братом подигао Жичу, манастир као столицу своје архиепископије. Ту је крунисан његов брат, Стефан Првовенчани, ту се држали и први државни сабори. Његов рад са братом у наредних 15 година утврдио је и веру православну у народу и државу српску.

Овај светитељ је обесмрћен и за сва времена је у народу кроз веру, цркву, школу, крсну славу, имена мушке и женске деце, а многа места, горе и воде носе његово име. Иако се верује да му је прах развејан његов дух је, упркос свему, у народу и лебди над народом. Срби су кроз историју губили и манастире и државу, али православну веру, нису никада. Она је у основи идентитета, данас подељеног и расејаног и у неким деловима бивше Југославије угроженог српства.

Школско звоно – симбол школе

Организовано прослављање Светог Саве као школске славе пратимо од 1840.  Месец дана после установљавања прославе Светог Саве у свим школама то јест школама свих нивоа, уведено је и звоно које је до дана данашњег симбол школе, почетка школске године, првог сусрета са школом уплашених првачића, и ђачки растанак, који остаје за незаборав. Почетак наставе, почетак и крај сваког часа, спас кад ниси спреман да одговараш…Упркос напретку и технологији звоно се одржало. Било би лепо да сакупимо школска звона из свих крајева. Јер звоно симболизује историју сваке школе.

Ове исте године, 1840, на један месец по Светом Сави, обављена је у крагујевачким школама и светковина у част уношења првог школског звона „узданије  училишних заведенија" – Лицеја и гимназије. Ово је, прво школско звоно у Србији, чија је појава у школи значила културни напредак и новину у наставном раду. До тада звоно није било потребно као помоћно средство у школском раду, јер се радило по систему разредне наставе. То јест, сваки је разред имао свога наставника за све наставне предмете. Крајем 1839. и почетком 1840.  тај систем се полако напушта, и уместо њега заводи систем стручности. То значи сваки предмет предаје стручни наставник. При таквом раду потребно је било завести ред у погледу почетка и трајања часова и смењивања наставника. За то је био потребан школски сат, звоно и служитељ који ће о томе да води рачуна.

О овој ствари решавао је Професорски савет оба завода 19. октобра 1839. године. Решено је да школа узме служитеља, кога су назвали „осматрач" и ставили му у задатак да „бодрим оком" пази на ред међу ученицима у школи и ван ње и да о томе „рапортира" професорима. Он ће исто тако пазити на ред и међу професорима уколико се тиче објављивања часова и реда прописаног у томе погледу.

Да би „осматрач" вршио посао како треба, Савет је решио још да му се „купи један часоказ и звонце, како би овај на томе школском: часоказу владајући се свагда, мењајућим се професорима њихов излаз и улаз звонцем тачно и строго објављивао, да не би професори један другом часове закидали".
Министарство просвете је одобрило ова решења и набавило сат и звоно за Лицеј и гимназију, који су били под једним кровом. Уношење звона у школску зграду, и подизање његово на кулу, која је нарочито за њега направљена, обављено је врло свечано 28. фебруара 1840. године.

Прва прослава Светог Саве

Тадашња аутономна, али не још и независна Србија, кнеза Михаила имала је две гимназије и три полугимназије. Прва прослава у Крагујевачком лицеуму обављена је врло свечано, са литијама наставника и ученика до народног ручка и забаве испред школе. Била је то једна од највећих културних светковина у Србији тога времена. Од тада она је остала као стална школска установа великог васпитног и националног значаја.

Данашња Прва мушка гимназија у Крагујевцу основана је у Београду 1831. године под именом Велика школа. Након две године премештена је у Крагујевац и тамо школске 1834–1835. године проглашена за прву српску гимназију у Србији. Она је доцније носила званичан назив Гимназија кнеза Милоша Великог, по имену свога оснивача. Историја ове гимназије нераздвојно је везана за постанак и историју данашњег Универзитета у Београду. Она је била матична школа за све средње школе у Србији, па и за универзитет. Јер најстарији гимназијски разред уздигнут је 1838. године на ранг више школе, која се онда, по неком западњачком узору, назвала Лицеј. А из овог лицеја, премештеног у Београд 1841. године, развио се преко Велике школе данашњи београдски универзитет.

Гимназија и Лицеј задуго су били у истој згради, имали заједничке професоре и заједничку управу. Тек крајем 1839. године одвојен је наставно и административно Лицеј од гимназије. Директор гимназије постао је најстарији професор Исидор Стојановић, док је дотадашњи заједнички старешина Атанасије Николић постао ректор Лицеја. Обојица су били дошљаци у Србији, вредни школски и просветни радници из Бачке. Они су као старешине првих просветних завода стварали традицију средњих и виших школа у Србији. Они су завели и прве школске свечаности као важно васпитно средство. Они су завели призивање Светог Духа на почетку школске године и прослављање Светог Саве као школске славе.

Предлог Атанасија Николића, ректора лицеја

У лето 1839. годнне прешао је у Србију један од највећих носилаца културе, Атанасије Николић, професор математике, земљемерства и цртања. Он је већ од почетка школске 1839–1840. године ректор Лицеја у Крагујевцу и за прва два-три месеца показао је изванредну активност у свима правцима. У новембру 1839. основао је у Крагујевцу школу цртања, а поред тога свакодневно је слао предлоге Попечитељству Просвештенија, како би се убрзало „обште изображеније Сербие".

После девет дана, 14. децембра, Попечитељство просвештенија саглашава се са предлогом Атанасија Николића и обраћа се Совјету за решење и одобрење, додавши Николићевом предлогу и Крагујевачку гимназију јер су се оба „виша училишта" налазила у једној истој згради и била су врло блиска.  По том „саглашавању", дакле, није се Светом Сави учинила заслужена пажња, да буде заштитник и слава свих школа у Србији. Али оно што је пропустило Попечитељство просвештенија, учинио је Совјет. Он је уважио његову сагласност, па је дао још и свој додатак. Тим „совјетским додатком" уведено је прослављање по свима школама у Отечеству. 

Решење су потписали Намесници Књажевског Достоннства: Председатељ Совјета, генерал-мајор, каваљер Јеврем Обреновић, член Совјета, полковннк Тома Вучић – Перишић, и Представник Књажевски, Попечитељ инострани дела, Аврам Петронијевић.

Оно је донето у Београд, где су се тада налазили намесници и централна власт.  Совјетско решење о прослављању Светог Саве примило је Попечитељство просвештенија 4. јануара, па  је одмах идућег дана обавестило о томе београдског митрополита, ректора Лицеја у Крагујевцу и сва окружна начелства.

Ректор Лицеја сазвао је главно заседање школско за 10. јануар 1840. и обзнанио „свима родољупцима да ће се празник Светог Ариепископа Саве, као новоизавбраног патрона школског, који у идућу недељу пада, после Свете Литургије, у школскоме зданију овом торжествено поздравити". Тако се у Крагујевцу прославила школска слава.  На тој прослави се певала једна друга песма „Пој Србе пој", док се садашња химна „Ускликнимо с љубављу" пева неколико година од установљења школске славе.

Ова химна ориће се док је школа, док је цркве и док је Срба ма где били. Певајући Ти захвалну химну још увек се молимо у Жичи, Студеници, и другим светињама широм Балкана и света где су Срби са поруком, православна црква је опстала, а школе народне васпитавају децу за будући живот и спремају за искушења која долазе.

* Историчар

 

понедељак, 25. јануар 2021.

Чомски: Америка је водећи терориста, либерали живе у илузији

iskra.co

Чомски: Америка је водећи терориста, либерали живе у илузији

3-4 minutes


25.01.2021. - 14:51

фото: AP Photo / Nader Daoud

Амерички либерали живе у свету илузија, у којем се водећи покретач међународног тероризма, америчка влада, доживљава као бенигна сила, рекао је Ноам Чомски. Он је либерале упоредио са присталицама доскорашњем америчког председника Доналда Трампа који не признају победу Џоа Бајдена на новембарским изборима.

„Као што не можете натерати републиканце да признају да су избори изгубљени, не можете ни либералне америчке интелектуалце да признају да су Сједињене Државе водећа терористичка држава", изјавио је Чомски за РТ.

Чињеница је да су током читаве своје историје САД водиле агресивни рат против некога, рекао је Чомски.

Такозвани „рат против тероризма", који је Роналд Реган поставио као централни део своје спољне политике, бавио се уствари отпором америчком тероризму у Централној Америци и Јужној Африци, додао је. САД су Нелсона Манделу сматрале терористом све до 2008. године, а Међународни суд правде пресудио је да је амерички тајни рат против Никарагве кршење међународног права.

„Оно што је Реганова администрација радила био је врхунац тероризма према нашим дефиницијама. Али, Њујорк тајмс је објавио уводник у којем се наводи да можемо одбацити пресуду суда јер је то непријатељски суд. Зашто је то непријатељски суд? Јер је осудио САД", рекао је Чомски.

Још једна жртва САД-а је Куба, која је претрпела вишедеценијску блокаду и континуирану америчку кампању с циљем да подрије владу и изазове побуну. У САД се те акције перципирају као глупе завере ЦИА-е.

„То је био озбиљан терористички рат који је скоро довео до уништења света", истакао је Чомски.

Неуспех либералних интелектуалаца да сагледају америчку политику онаквом каква јесте није нешто што је остало у историји или ван граница те земље. На пример, побуна у америчком Конгресу 6. јануара није била нека слуђена руља Трампових присталица која је дошла ниоткуда и била поражена како би се доказала славна америчка демократија.

„Постоје заиста озбиљне болести о којима се не разговара – двостраначје, иако су републиканци нестали из тог спектра", рекао је он.

А тај неуспех наноси стварну штету милионима Американаца. Идеје Бернија Сандерса, политичара који би се лако могао сматрати десним центром у земљи попут Немачке, приказане су као превише радикалне за САД током председничке кампање.

„Оно на шта он позива, универзалну здравствену заштиту, бесплатно високо образовање, конзервативне странке у Европи само узимају здраво за готово", рекао је Чомски.

„Ово је таква увреда за амерички народ да кажете – толико сте заостали да не можете имати оно што има Мексико, Француска, Бразил", нагласио је он.

 

Србија је више од ништа

politika.rs

Србија је више од ништа

4-5 minutes


Проф. Милош Ковић нас суочава са два, деловало би хумористична става да није реч о руководећем начелу политике државе на Косову и Метохији. Једног који изражава председник Републике, као реакцију на изјаву председника САНУ, после његовог избора (2015), на коју су негативно реаговали бројни интелектуалци, укључујем и себе, да треба дићи руке од Косова, јер де факто и де јуре више није у нашим рукама. На то је реаговао председник Вучић: „Борићемо се да добијемо више од тог ништа, и много више од тог ништа" и то је више пута поновио у разним приликама, као што је и изјава председника САНУ више пута поновљена у модификованом облику, у значењу Косово „ништа". После незадовољства у јавности поводом изјаве председника САНУ и председник Републике се изјаснио да је негативним изјавама реаговано поводом његовог предлога о „разграничењу" а никад му нико није понудио алтернативу. По председниковом мишљењу разграничење нема алтернативу. Оно је више од ништа. Испоставило се по М. Ковићу, да алтернатива постоји и то „замрзнути конфликт", који по мишљењу председника Вучића води страдањима наше деце и привреде. Има још једну димензију, на коју подсећа проф. Ковић. У обновљеним преговорима Приштине и Београда, Запад подсећа Србију на потписану обавезу (2014) о нормализацији односа, то јест процесу који води поступном косовском преузимању појединих важних блокова власти и система, раније судства и полиције, недавно (децембар 2020) преузимање дела електроенергетског система Србије, а може се нагађати шта је даље на реду, здравство, просвета , нешто треће. Дакле, реч  је о новој тактици преузимања система власти и институција, на миран дипломатски начин, уколико Србија не види у томе даље поништавање свог суверенитета, а изгледа не види.

Вратимо се сада на одреднице државне политике, „ништа" и „нешто више", у светлу реалности и објективности. Не делују комично, колико су трагичне. Задатак Србије је да брани суверенитет државе, и да води политике како да то остварује, а то не значи наставак борбе у Бриселу у оквиру ЕУ, и поступно губљење Косова, кроз процес „нормализације свеукупних односа", него повратак у Њујорк, у Савет безбедности Уједињених нација што значи повратак на Резолуцију 1244, њену рехабилитацију, реафирмацију и реализацију, а не препуштање забораву. Зар је потребно, односно треба ли Његова екселенција Харченко да подсећа наше интелектуалце и научнике, да без реализације Резолуције 1244 не можемо решити питање Косова. Управо је тако.

У САНУ такође морају схватити да научна истраживања, сама по себи, нису довољна за решавање косовског питања, ако се не ставе у функцију одбране и не осмисли концепт (организације и операционализације). Пре 15 година и поново пре пар година сам нудио Географском институту Јован Цвијић – САНУ концепт ангажовања науке у одбрани Косова и наилазио на зид неразумевања.

Косово је пре две деценије насилно отето и у томе је удео западне науке и интелектума био врло битан. Србија ни тада ни сада није била опредељена за науку у одбрани Косова, али је сада последњи час да то учини. Али, без научног концепта и државне опредељености и организованости и других елемената, да се брани суверенитет и територијални интегритет, то се не може. Уместо медијске игре речи на тему судбине Косова, заузимам се за став да Србија мора озбиљно да се преиспита како да брани суверенитет и интегритет уз ангажовање науке и интелектума, и да определи своје политике, стратегије и тактике и буде ангажована, а не пасивна и инфериорна, као што је углавном била.

Проф. др. Мирољуб Којовић,
архитекта, урбаниста, планер


View article...

Enclosures:

160z120_noviva-600e94030b59b.jpg (4 KB)
http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_01//160z120_noviva-600e94030b59b.jpg

 

недеља, 24. јануар 2021.

Vučić: Ucenjivaće nas formiranjem "velike Albanije"

kosovo-online.com

Vučić: Ucenjivaće nas formiranjem "velike Albanije" - Kosovo Online

3-4 minutes


Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavo je da očekuje da će na predstojećim izborima na Kosovu pobediti snage koje će insistirati na ujedinjenju sa Albanijom, a zatim će uslediti pritisak na Srbiju da prizna Kosovo.

"Svakako će pobediti snage koje institiraju na ujedinjenju sa Albanijom. Haradinaj je opasan čovek. To je rekao jer je Kurtiju potrebna jedna albanska partija za većinu i Haradinaj se gura da to bude on, i da bude izabran za predsednika Kosova. Imali biste tu vrstu koalicije za veliku Albaniju. A onda će početi da nas da ucenjuju sa velikom Albanijom, i reći će da priznamo Kosovo. Sa tom idejom će nam doći stranci", rekao je Vučić na TV Prva.

Na konstataciju da Haradinaj već i spominje da bi to trebalo da bude kompromis, Vučić odgovara da ga ne brine to šta prištinski političari kažu, već što će sa tom idejom doći i stranci.

"To je ono što mogu da kažem i što očekujem. Čeka nas užasno teško proleće, leto, jesen. Ali, borićemo se", poručio je predsednik Srbije.

Komentarišući izjavu Danijela Servera da on neće priznati nezavisnost Kosova, Vučić je rekao da je to tačno.

"Server je rekao da se to neće desiti, da neću priznati Kosovo. Zato što zna koliko sam odgovoran. On računa na neke druge, zna da sam ja isuviše odgovoran", rekao je Vučić.

Haradinaj poručio Vučiću: Ako Srbija prizna Kosovo, neće biti referenduma o ujedinjenju sa Albanijom

Na pitanje novinara kako komentariše izjavu Borka Stefanovića koji ga je optužio da je kukavica i da sada neće ispuniti ono što je obećao Zapadu, Vučić je rekao da oni od 2012. govore kako će da prizna Kosovo i nešto da izda.

"Sram vas bilo, vi ste pustili da nam tuku i ubijaju narod i lome i pale krstove na crkvama i manastirima, i da nam pale svetinje. I tada ste samo izdali saopštenje", poručio je Vučić opoziciji.

Dodaje da Albanci u Prištini zbog toga podižu "spomenike Jeremiću, Ðilasu i ostalima".

Vučić ističe da je ova vlast za razliku od toga uspela da vrati pitanje Kosova za pregovarački sto.

"I onda (Borko) kaže da sam obećao da ću da izdam Kosovo i da sam kukavica jer čuvam KiM i srpski narod na KiM. Jesam li kukavica"? E, svaka ti čast junače što si ranije molio Amerikance da sačekaju i posle izbora da priznaju Kosovo", naglasio je predsednik Srbije.

Dodaje da je to tako kada neko na lažima zasniva svoju politiku.

Vučić navodi da se bori koliko može iako je vrlo teška situacija, kao i da je jedini stao u odbranu prava na drugačije mišljenje Vladimira Kostića, predsednika SANU, dok su svi ti "junaci" ćutali kao zaliveni ne bi li se nekome dodvorili.

 

субота, 23. јануар 2021.

Aleksandar Pavić - Trampovcima se smeši sudbina Srba devedesetih

standard.rs

Aleksandar Pavić - Trampovcima se smeši sudbina Srba devedesetih

Aleksandar Pavić

8-10 minutes


Zašto se jednom upućenom vašingtonskom insajderu čini da se trampovcima smeši sudbina koja je zadesila Srbe tokom poslednje decenije 20. veka?

Tačno pet dana posle upada demonstranata u zgradu američkog Kongresa u Vašingtonu, bivši Trampov pisac govora Daren Biti je objavio zanimljiv tvit: „70+ miliona Amerikanaca su sada faktički Srbi iz devedesetih". Sudeći po još nekim tvitovima, intervjuima i objavljenim tekstovima, Biti je dosta zanimljiva i obrazovana ličnost.

Sredinom prošlog septembra, u intervjuu sa popularnim konzervativnim voditeljom Takerom Karlsonom, Biti je ocenio da je u toku „obojena revolucija" protiv aktuelnog američkog predsednika, po modelu kakav se posebno koristio u istočnoevropskim zemljama od strane američkih političko-bezbednosnih struktura. I ne samo da su korišćene iste taktike, već su ih primenjivali „isti ljudi" koji su usavršavali zanat u inostranstvu svrgavajući „strane lidere koji im se ne dopadaju".

Prema Bitiju, ključni čovek u operaciji protiv Trampa je bio Norm Ajzen, advokat, bivši diplomata, visoki savetnik Baraka Obame i saradnik Bajdenove kampanje, koji je bio „ključni arhitekta" svih napora da se Tramp „cenzuriše, tuži, opozove i svrgne". Uz to, Ajzen je autor „priručnika za obojene revolucije" naslovljenog Priručnik demokratije, u izdanju jednog od najmoćnijih američkih neoliberal-intervencionističkih „tink-tenkova" – Brukings institucije.

Žrtve istih neprijatelja

Dakle, eto bar jedne sličnosti sa Srbima – i trampovci su žrtve jednog tipa obojene revolucije. Ali, sigurno je da Biti nije mislio (samo) na to, pogotovo pet dana posle događaja od 6. januara kojim je Trampovo svrgavanje zaokruženo. Jer, obojena revolucija u Srbiji se nije desila tokom devedesetih, već 2000. godine.

Sličnost poraženih trampovaca i Srba iz devedesetih ogleda se u tome što su i jedni i drugi stavljeni van zakona, satanizovani i cenzurisani od suštinski istih snaga – globalista, „humanitarnih" intervencionista, militarista, medijskih monopolista, radikalnih propagatora raznih „identitetskih" politika.

Zanimljivo je to deljenje istih neprijatelja. Nije slučajno što je toliki broj Srba osećao i još uvek oseća skoro instinktivni afinitet prema Trampu, uprkos očiglednim razlikama. Ono što je posebno zanimljivo jeste da je sudbina jednog satanizovanog, ciljano osiromašenog i oklevetanog balkanskog naroda sada zadesila oko 75 miliona Amerikanaca koji su glasali za važećeg predsednika još uvek najmoćnije države sveta.

Pristalice Donalda Trampa tokom protesta zbog rezultata američkih predsedničkih izbora, Vašington, 14. novembar 2020. (Foto: AP Photo/Julio Cortez)

Jer, posle 6. januara, američki korporativni mediji su prepuni poziva na „deprogramiranje"i „čišćenje" Trampovih glasača i pristalica, koji se etiketiraju kao „domaći teroristi" i „beli suprematisti" (Hilari Klinton) koje treba staviti na crne liste prilikom budućeg zapošljavanja (voditelj Si-En-En-a Džejk Taper), ili se čak porede sa Al kaidom (bivši komandant američkih i savezničkih snaga u Avganistanu Stenli Mekristal) i zatvorenicima u Gvantanamu (bivši glavni tužilac u zatvoru Gvantanamo), i to nepovoljno.

A pošto su praktično svi glavni mediji i društvene mreže u rukama establišmenta koji se, preko Bajdena, ne samo trijumfalno vratio u Belu kuću već i uspostavio kontrolu nad oba doma Kongresa – Trampu i njegovim pristalicama je praktično oduzeta i mogućnost da se javno brane. Sve ovo sigurno zvuči vrlo poznato prosečnom Srbinu koji je prošao kroz devdesete. Višegodišnja satanizacija, skoro totalna medijska blokada, medijski linč, donošenje presuda bez dokaza ili uz pomoć politizovanih sudova poput Haškog tribunala.

Gebelsovski metodi

Jasno je da, u oba slučaja, cilj nije samo nanošenje političkog poraza već totalno uništenje protivnika, ne birajući sredstva. Ali, šta to trampovci i Srbi imaju zajedničko da bi delili istog, moćnog protivnika?

Sigurno ne „beli suprematizam". Sa svoje strane, Tramp je za nekoliko procenata povećao broj crnih i latino glasača koji su glasali za njega u odnosu na prethodne izbore. Što se Srba tiče, prema nedavno objavljenom višegodišnjem istraživanju, koje je sproveo Harvard, Srbi imaju najmanje rasnih predrasuda od svih naroda u Evropi. Mada je bilo jasno i bez te studije da je od svih bivših jugoslovenskih republika Srbija bila i ostala najfunkcionalnija višenacionalna država.

Ono što nam jeste zajedničko u ovom, kao i u drugim slučajevima jeste to da neprijatelji svesno i sistematski ignorišu sve dokaze koji opovrgavaju njihove optužbe. Dva gorenavedena podatka sigurno nisu nepoznata onima koji se bave i nama i Trampom – ali su im nebitni, jer im „ne rade posao". Njihovi metodi nisu racionalističko-naučni, već gebelsovski.

Učesnici protesta sa transparentima protiv izbora Donalda Trampa za predsednika Sjedinjenih Država, Los Anđeles, 12. novembar 2016. (Foto: Reuters/Lucy Nicholson)

Slično je i sa optužbama vezanim za famoznu „rusku podršku". Posle četiri godine sistematskog stavljanja pod lupu svakog Trampovog poteza, reči i gesta, uključujući i dvogodišnju istragu koju je sproveo specijalni tužilac Robert Maler – Trampovi protivnici nisu uspeli da pronađu ni mrvicu dokaza za svoje tvrdnje da je Tramp „Putinova pudlica" i slično.

Baš kao što su, do uvođenja brutalnih sankcija i potonje zločinačke NATO agresije, Srbi bili dobrim delom proamerički nastrojeni (najpre zahvaljujući tome što su se, pod komunističkim režimima, Srbi i Rusi jednostavno otuđili jedni od drugih), i sigurno nisu radili za bilo kakav „ruski interes" (koji jedva da se i nazirao tokom Jeljcinove vladavine) kad su se borili za goli opstanak tokom devedesetih. Ni ove činjenice nisu zanimale naše i Trampove zajedničke protivnike. Kao što ih nisu zanimale ni naše očigledne međusobne razlike.

Na putu globalnih ambicija

Trampove pristalice su, istina, bile protiv započinjanja novih ratova, ali su u isto vreme mnogi među njima bili i te kako spremni da podrže Trampovu iskazanu ambiciju da od SAD načini vodeću silu sveta, uz prateću sve oštriju retoriku i kaznene mere uperene protiv Rusije, Kine, Irana, Venecuele i ostalih koji su na tom putu stajali.

Tu trampovci i Srbi nemaju nikakvih sličnosti. Kao ni u rastućoj maniji Trampove administracije da pokrene globalni krstaški rat za prava homoseksualaca, ili da pritisne druge zemlje da prebace svoje ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim, ili da raskine sve bitne sporazume o kontroli nuklearnog naoružanja, ili da nametne skuplji američki tečni gas nauštrb ruskog prirodnog gasa što većem broju zemalja…

Dakle, očigledno je da Srbi i trampovci imaju nešto zajedničkog, ali da se u mnogo čemu i razlikuju. Zašto se onda jednom upućenom vašingtonskom insajderu čini da se trampovcima smeši ista ili bar slična sudbina koja je zadesila Srbe tokom poslednje decenije 20. veka?

Čini se da odgovor leži u tome da smo se i jedni i drugi, uprkos nekim sličnostima ali i bitnim razlikama, našli na putu globalnih ambicija jedne opasne i opake mašinerije, koja ne bira sredstva da bi postigla svoje imperijalne, totalitarne ciljeve, i da smo joj se, svako iz svojih razloga, usprotivili. Mi smo prošli svoje devedesetih, i potonju obojenu revoluciju – i još uvek smo nekako na nogama i polako se konsolidujemo. Trampovci su, čini se, tek na početku tog puta.

Šta li tek čeka njih?

Demonstracije protiv izbornih neregularnosti ispred američkog Kapitola, Vašington, 06. januar 2021. (Foto: Kent Nishimura/Los Angeles Times via Getty Images)

Vredi podsetiti – ni SAD i SSSR nisu imali mnogo sličnosti kad su se našli na udaru sile sa sličnim ambicijama. Ali uspeha nije bilo dok se, uprkos razlikama, shvatajući njenu suštinsku prirodu, nisu ujedinili u borbi protiv opasnog zajedničkog neprijatelja.

Kad tih 75 miliona poraženih trampovaca, koji možda tek sada ulaze u „svoje" devedesete, shvate da im glavni neprijatelj nije spoljni – ni Rusi, ni Kinezi, ni Iranci, ni Venecuelanci, ni Kubanci – već unutrašnji, tek će onda biti spremni da pruže pravi, delotvorniji otpor.

Da li će biti žilavi kao i Srbi – ostaje da se vidi.

Naslovna fotografija: Saul Loeb/AFP via Getty Images

Izvor sveosrpskoj.com

BONUS VIDEO:

 

Kontrola društvenih medija

pcnen.com

Kontrola društvenih medija

5-6 minutes


Autor: Kenan Malik

London je pun „popsova" – javnih prostora u privatnom vlasništvu (privately owned public spaces, pops); na potezu od Gradske kuće do Olimpijskog parka ima ih više desetina. To su mesta koja su naizgled javna, ali su u posedu privatnih korporacija i imaju svoja pravila – u mnogima je, na primer, beskućnicima ili demonstrantima zabranjeno zadržavanje – i svoje načine da ta pravila sprovedu. Vlasnici nisu u obavezi da objave pravila po kojima kontrolišu svoj prostor.

Nisu samo fizički prostori „popsovi", takvi su i prostori društvenih medija. Fejsbuk, Tviter ili Instagram ponašaju se kao javni prostori, neophodni i za održavanje privatnih odnosa i za učešće u demokratskoj debati, ali su svi u vlasništvu privatnih kompanija koje diktiraju svoja pravila, često bez transparentnosti i doslednosti.

Proterivanje Donalda Trampa sa društvenih medija i brisanje Parlera sa interneta vratili su u fokus pitanje kako regulisati onlajn prostor. Nije to nova rasprava – vrtimo se u krug već skoro 25 godina, još od vremena pre nego što su nam se Fejs i Tviter pojavili na ajfonu.

Problem nije samo anomalija društvenih medija kao istovremeno javnih i privatnih prostora. Na tom polju smo suočeni i sa konkurentskim prednostima. Većina ljudi se verovatno slaže u pogledu zadataka društvenih medija: oni treba da omoguće otvoreni forum za javnu diskusiju; da svedu govor mržnje i pretnje na najmanju meru; da onemoguće korporacije da nam narušavaju privatnost i kontrolišu kojim idejama možemo da pristupimo; da ograniče moć države da cenzuriše političko izražavanje.

Nevolja je u tome što jedno dobro često dolazi po cenu drugog. Širenje slobode izražavanja može napraviti više prostora za govor mržnje. Stroža regulacija povećava mogućnosti korporacija i političara da se obračunaju sa svojim protivnicima.

Dok se većina ljudi uglavnom slaže oko toga šta su dobre stvari, duboko se razlikuju u pogledu prioriteta po kojima bi ih rangirali. Ja zauzimam liberalniji stav, jer vidim kako bi cenzura ideja ili oduzimanje platforme ljudima koje prezirem moglo otvoriti put ka širim restrikcijama. Kako je tvitovao ruski disident Aleksej Navaljni, dok se oporavljao u Nemačkoj posle pokušaja atentata, zabranu Trampa na Tviteru „iskoristiće neprijatelji slobode govora" širom sveta. „Svaki put kad budu hteli nekog da ućutkaju, reći će 'to je normalna stvar, evo i Tramp je blokiran na Tviteru'". Od Ugande do Hong Konga, autoritarni režimi cenzurišu društvene medije kako bi ućutkali protivnike.

Drugi ne misle tako i skloniji su strožem regulisanju javnog prostora, bez obzira na šire posledice po slobodu govora, jer im je važnije suzbijanje štete.

Budući da imamo posla sa konkurentskim dobrima, svaki predlog rešenja nužno ima i dobre i loše strane. Nevolja je u tome što većina učesnika u ovim debatama (i ja sam) teži da naglasi dobre strane svog pristupa i loše tuđih. To ometa pošten razgovor i kvalitetne predloge.

Širi se svest da moć tehno kompanija podriva demokratiju, da se one ponašaju kao cenzori i urednici, a da pritom nisu podvrgnute baš nikakvoj demokratskoj odgovornosti. Otuda sve glasniji zahtevi za razbijanje tehno monopola i ozbiljnije nadgledanje njihovih aktivnosti. Možda će razbijanje najvećih biti neophodno, ali bi to takođe moglo da fragmentira javnu onlajn sferu, bez značajnijih prepreka mržnji ili pretnjama. I dok demokratska odgovornost jeste od suštinske važnosti, prebacivanje uloge uređivanja onlajn prostora sa korporacija na države neće nužno poboljšati stanje stvari.

Poljska je prošle nedelje najavila zakon po kom će biti moguće novčano kazniti vlasnike društvenih medija ako uklone legalan sadržaj. „Ne možemo pristati na cenzuru", napisao je premijer Mateuš Moravjecki. Inače, u Poljskoj je prošle nedelje počelo suđenje gej aktivistima zbog „vređanja verskih osećanja" jer su devicu Mariju prikazali sa oreolom u duginim bojama. Kompanije društvenih medija ne treba da zabranjuju zakonit sadržaj, ali za borbu protiv cenzure nije dovoljno nadgledanje tehno giganata.

Velikim tehno korporacijama ne treba da pripisujemo magične moći. Otkud nam ideja da Tviter treba da zauzdava Trampa? Fenomen Tramp stvorili su politika i institucije Sjedinjenih Država, od podstrekača u Republikanskoj stranci i korporativnih donatora, do neuspeha demokrata i levice da se obrate osećaju napuštenosti i razvlašćenosti kod mnogih ljudi. Tramp je takođe i proizvod rastakanja javne sfere i opšteg sloma civilizovanosti. Suviše često tražimo tehnološka i pravna rešenja za društvene i kulturalne probleme – a onda se iznenađujemo kad to ne radi. Odgovori na ono što vidimo kao probleme tehnologije možda uopšte neće biti tehnološki.

Peščanik.net  

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

петак, 22. јануар 2021.

Alister Kruk - Urušavanje „plemenite laži“ o demokratiji

standard.rs

Alister Kruk - Urušavanje „plemenite laži" o demokratiji - Novi Standard

Alister Kruk

8-10 minutes


Sada kada je ogoljeno da je mit o američkoj demokratiji bio velika laž, šta će ostati od evropskog projekta čiji je krajnji cilj bio ujedinjenje Evrope po američkom kalupu?

Martovske ide su ove godine poranile – došle su 6. januara, makar za sadašnjeg „američkog Cezara". Šta se desilo, kako se desilo, ko je zakuvao događaje na Kapitolu – o svemu tome dugo će se raspravljati. Međutim, bodeži su odavno naoštreni za Cezara, mnogo pre invazije na Kapitol. Na neki način, pozornica je već bila spremna – Tramp je ušetao u vašingtonski Forum i na kraju je „izboden nasmrt", poput Julija. Bilo je zaista šekspirovski.

Odavno se smatralo da bi Tramp mogao da odbaci rezultate izbora usled potencijalne krađe poštanskih glasova (a poštanski glasovi su odigrali ogromnu izbornu ulogu 2020. godine). Projekat integriteta tranzicije (Transition Integrity Project – TIP) precizno je (ili ciljano) predvideo da će Tramp izgubiti izbore „nakon prebrajanja svih poštanskih glasova" i da će ih potom osporiti. TIP se potom posvetio proučavanju načina za nasilno izbacivanje predsednika iz Bele kuće. Mediji i „platforme" su figurirali u ovim pripremnim igrarijama prema kojima je Tramp osporavao izborne rezultate i dovodio u pitanje legalnost i autentičnost poštanskih glasova.

Nije moralo da bude ovako – ali niko nije pokušao da nađe kompromis povodom pravila o poštanskom glasanju (u stvari, pre se može reći da su ciljano odbijali kompromis). U svakom slučaju, invazija na Kapitol sada predstavlja veliki psihološki momenat (priča o „pobuni") koji peče američku savest. Osim uznemiravanja kongresmena i senatora – nenaviknutih na iskustva iznenadnog gubitka sigurnosti – invazija je postala skrnavljenje „svetog prostora" (sa svim pratećim konotacijama o izuzetnoj i božanskoj misiji Amerike). Bodeži su radosno zariveni – ponovo je pokrenut impičment, sudiće mu se u Senatu nakon Bajdenove inauguracije, a on i njegova porodica mogu da očekuju sudsko mrcvarenje.

„Ciklus osvete"

„Plava država" pokušava da se obračuna sa Trampom od njegovih prvih stranačkih izbora. Taj obračun i dalje traje. Nekako istovremeno sa tim imamo i tehnološko-digitalno uklanjanje „crvene Amerike" sa društvenih platformi, uz govorkanja o „čistki" i kulturnom „prevaspitavanju" njegovih pristalica (i njihove dece). Bajden već govori kao ratni predsednik (a Kapitol je sada iskusio ratnu atmosferu, sa sve vojskom i oružjem po njegovim hodnicima). „Tramp je", kaže Bajden, „pokrenuo frontalni napad na naše institucije demokratije, od samog početka, a ono juče bila je kulminacija tog neposustalog napada".

Evo prve ključne posledice onog „psihološkog događaja" – ne samo za Amerikance, nego i za ceo svet koji posmatra kako se stvari odvijaju: Bajden je pozvao na mere protiv „domaćeg terorizma" i koristio je rečnik koji je uglavnom rezervisan za borbu sa nekom neprijateljskom državom – takav rečnik uvek prati velike ratove. Ovo je materijal za „ciklus osvete". Kad se radi o dve države u ratnom stanju, sve ovo je redovna praksa i sastavni deo rata. Države nastoje da svoj sukob reše kroz poniženje, represiju i nasilno potčinjavanje druge strane (npr. odnos SAD prema Japanu nakon Drugog svetskog rata). Ali Amerika je, makar nominalno, jedna država. Šta se događa kada se jedna država podeli, pa jedna strana „pobunjene" elemente počne da posmatra kao „tuđinsku drugost"?

Demonstranti tokom protesta ispred američkog Kapitola, Vašington, 06. januar 2021. (Foto: Evelyn Hockstein/For The Washington Post via Getty Images)

Ne znamo. Ali mržnja je intenzivna, kako prema Trampu, tako i prema njegovim „bednicima". A sada su ovi sentimenti postali recipročni nakon poniženja predsednika impičmentom bez sadržaja, pokrenutom i izglasanom u roku od svega par sati. U ovom trenutku sve izgleda kao da će tok događaja voditi u spiralu sve dublje polarizacije.

Uspon trampizma stvorio je novo radikalno manihejstvo (učenje prema kojem je svet podeljen na dobro i zlo, svetlost i tamu, božanski i demonski princip i slično, prim. prev) u redovima liberalne elite. Tehnološke korporacije, sa algoritmima koji kljukaju ljude onime što žele da čuju i vide, imaju veliku ulogu u ovoj ditigalnoj i ideološkoj podeli. Ali suština je da se ta podela (lažno) servira kao borba na život i smrt između monolitnog liberalizma i monolitnog neliberalizma.

Ovo šalje snažnu poruku Rusiji, Iranu i Kini (pa i drugima) – SAD su duboko podeljene, ali će njihova „nova misija" biti rat protiv neliberalizma sa pozicija „moralne uzvišenosti" – najpre kod kuće, a potom i u ostatku sveta.

Slomljeni ideal demokratije

No, od većeg značaja je to što je konačno srušena „plemenita laž" – maska koja je skrivala cinični aranžman koji se naziva „američka demokratija". Krucijalni zaključak istakao je nemački ministar spoljnih poslova Hajko Mas kada je primetio: „Bez demokratije u SAD, nema demokratije ni u Evropi".

Šta li je Mas imao na umu? Možda je komentarisao ljutitih 75 miliona crvenih Amerikanaca koji su sada uvideli šokantne razmere prevare. „Prevara" se ovde ne odnosi na konkretne tvrdnje o trećem novembru (danu predsedničkih izbora u SAD, prim. prev), nego na mnogo širu prevaru u režiji sistema podešenog da radi za interese establišmenta. Ovo je bio jedan od nosećih stubova veštački stvorene saglasnosti na kojoj decenijama počivaju javni red i društvena stabilnost u Americi i Evropi: naivno uverenje da je demokratija esencija sistema.

„Plava država" ruši ovaj stub kako bi se naslađivala u slatkoj osveti Trampu, koji se usudio da skine masku sa mnogih tajni vezanih za američki establišment. Tramp je pokazao koliko je „močvara" postala korumpirana i artikulisao je najdublje strepnje i frustracije crvene Amerike o „odlivanju" radnih mesta, ekonomskoj oskudici i „beskonačnim ratovima". A crvena Amerika je, zauzvrat, projektovala svoje ogorčenje i iluzije kroz njega, pretvarajući ga u svog barjaktara.

Trampove pristalice tokom skupa ispred Bele kuće, Vašington, 06. januar 2021. (Foto: AP Photo/John Minchillo)

No, zapanjujuće je što rušenje nosećeg stuba „plemenite laži" vrše upravo oni koji bi trebalo da imaju najviše interesa da je očuvaju (establišment). Ali ne mogu da odole. Jednostavno ne mogu da oproste „autsajderu" Trampu što se umešao u njihove brižljivo izgrađene laži, rušeći simulakrum realnosti novm činjenicama koje je suprotstavio njihovoj „nauci".

Nije li baš to ono što toliko plaši Merkelovu i Masa? EU ima sopstvenu, još fragilniju, „plemenitu laž". Ona glasi: države bi – odricanjem od dela svog suvereniteta – mogle da učestvuju u 'većem suverenitetu' (tj. evropskom projektu), verujući da je on i dalje demokratski.

Cinični evropski aranžman funkcioniše samo ukoliko Merkelova i Makron mogu da predstavljaju američku demokratiju kao vodeći princip evropskog projekta (ma koliko to bilo obmanjujuće). Ali sada kada se svetla gase u „gradu na gori", liderima EU ostaje samo slomljeni ideal demokratije kao poslednje utočište. Može li EU preživeti ako danas znamo da funkcioniše po turobnoj formuli razvodnjenog suvereniteta, bez prave demokratije, bez korena u širim narodnim masama, sa zajednicom sve više nalik oligarhiji kojom upravlja tajanstveni politbiro koji nikome ne polaže račune?

Poenta je da je evropska demokratija takođe nameštena kao i američka, i to u korist Nemačke i elita. A obični Evropljani su to primetili, naročito sada kada disproporcionalni teret ekonomskih nedaća kovida pada na jedan deo zajednice. Elite su u strahu od Trampa: on može sve to da ogoli za oči običnog naroda.

Neki lideri EU se možda nadaju da će trampizam biti toliko temeljno uništen i ućutkan da će biti moguće sanirati naprsline na zdanju evropske veštačke javne saglasnosti. Ali duboko u svojim srcima i oni znaju da će okretanje ka ideologiji identiteta i roda (kao izgovora za veću državnu kontrolu) samo produbiti podele, pošto se time sprečava da ljudi saslušaju jedni druge. To je politika podela koja više ne poseže ni za argumentima ni za ubeđivanjem.

Nemačka kancelarka Angela Merkel tokom govora u Evropskom parlamentu (Foto: Patrick Seeger/EPA-EFE/Shutterstock)

Ostatak sveta zasigurno s pažnjom prati dešavanja. Više neće tolerisati moralne pridike Evrope (mada će ih, nema sumnje, i dalje dobijati), a države će nastojati da izgrade „javnu saglasnost" oko drugačijih „stubova" – labavih koncerata država (aluzija na tzv. „Evropski koncert", odnosno geopolitički aranžman balansa snaga u Evropi tokom 19. veka, prim. prev), tradicionalne kulture i istorijskih narativa njihovih zajednica.

Naslovna fotografija: Samuel Corum/Getty Images

Izvor Strategic Culture Foundation

BONUS VIDEO: