rtrs.tv

Лес: ЕУ не зна шта да ради са Балканом

RTRS, Radio Тelevizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of Srpska

7-9 minutes

---

Тимоти Лес (aрхивска фотографија)Фото: РТС

- Шта значи када ЕУ у једном тренутку призна да њена политика према Балкану не функционише, а затим почне да се поново залаже за спровођење исте те политике? Да ли је то знак оптимизма или очаја - упитао је Лес у ауторском тексту за београдски Медија центар.

Он је навео да ово питање поставља због обновљеног залагања политичара широм Европе да се још једном покуша проширење ЕУ.

Лес је подсјетио да је прошлог мјесеца Европска комисија издала нови стратешки документ у којем се тражи "повећано ангажовање" на Балкану, те да је на захтјев Хрватске, Савјет Европе одржао ванредну дискусију у Бриселу о начину поступања према овом региону.

- Политичари су такође покренули иницијативу за омогућавање интеграције Албаније и Сјеверне Македоније. Њемачки министар иностраних послова Хајко Мас посјетио је обе државе и захтијевао покретање преговора о чланству у јуну. Португалија као предсједавајућа држава ЕУ објавила је приједлог за рјешавање спора између Скопља и Бугарске поводом питања да ли су Македонци заправо Бугари. Европски комесар за проширење Оливер Вархеј захтевао је да се захтјеви Албаније и Сјеверне Македоније за чланство у ЕУ раздвоје како би бар једна од њих могла да настави преговоре. Аустрија, Чешка Република и Словенија издале су изјаву којом подржавају захтјев Сјеверне Македоније за чланство у ЕУ, а холандска влада се више не противи наставку интеграције Албаније - навео је Лес.

Он је нагласио да је све ово досљедно званичној политици ЕУ према Балкану током посљедњих двадесет година која посматра интеграцију овог региона као начин за рјешавање отворених етничких проблема.

- Сматра се да награда у виду коначног чланства у ЕУ подстиче позитиван процес унутрашњих реформи које подразумијевају демократију, владавину права и довољан степен напретка да би се смириле скривене етничке тензије. Уколико проблеми подељених нација и даље остану актуелни, сматра се да би чланство требало да их ријеши интегрисањем региона у већи ентитет без унутрашњих граница, у коме ће Албанци, Хрвати и Срби моћи да остваре својеврсно национално уједињење - оцијенио је Лес.

Ипак, додао је он, директан покретач овог обновљеног покушаја интеграције Балкана није нада, већ паника коју подстиче "словеначки нон-пејпер".

- Послије објављивања тог документа, политичари у читавој ЕУ су један за другим осудили његове основне идеје. Високи представник ЕУ за спољну политику Жозеп Борељ дискусију о новим границама описао је као 'опасну и неприхватљиву'. У Европском парламенту, Виола Фон Крамон-Таубадел одбацила је 'идеје етничке подјеле и отцјепљења'. Мирослав Лајчак је изјавио да се променама граница ризикује 'рат у региону'. Да би се све то спријечило, политичари су још једном одлучили да обнове дугорочну политику ЕУ о интеграцији Балкана који, по њиховом увјерењу, може да спријечи наводно зло национализма - истакао је Лес.

Као што је објашњено у стратешком документу Комисије, додао је он, ово се може постићи ако све укључене стране буду показале већу политичку вољу.

- Чланице ЕУ морају да имају више ентузијазма за идеју о интеграцији Балкана. Државе региона као што је Србија морају да уложе веће напоре у испуњавање услова ЕУ тако што ће ријешити питање статуса Косова, успоставити демократију и владавину права и ускладити своју спољну политику са ЕУ - нагласио је Лес.

Он је у тексту за београдски Медија центар навео да је у свему овоме чудно то што, и поред тога што личности попут Бореља инсистирају на новим покушајима проширења ЕУ, његов стратешки документ признаје да дата политика не функционише.

- Тачније, у документу се каже да је процес проширења блокиран 'сложеним низом услова и процедура због којих западни Балкан никако да побјегне од своје Сизифове судбине'. Ово је заиста тачно. Осам година од покретања преговора, најнапреднија држава у региону, Црна Гора, затворила је само три од укупно 33 преговарачка поглавља ЕУ, а послије ње слиједи Србија, са два од 35 поглавља. Насупрот томе, државе Средње Европе започеле су и завршиле процес за мање од четири године, од 1998. до 2002. године. Штавише, мале су шансе да ће овај застој бити превазиђен. Регион је паралисан низом нерјешених националних проблема који спречавају његову интеграцију у ЕУ. БиХ не може да постане чланица ЕУ због тога што је процес интеграције постао још једно поприште у унутрашњем политичком рату у погледу будућности - или непостојања будућности ове земље - навео је Лес.

Према његовим ријечима, Србија не може да добије чланство све док је у сукобу са Бриселом по питању спољних граница.

- ЕУ каже да Србија искључује Приштину. Срби се очигледно не слажу и тврде да је ово на крају важније за њих него улазак у ЕУ, те склапају савез са незападним силама као што су Русија и Кина. Приштина се не може надати уласку у ЕУ због тога што га још није признало пет чланица ЕУ - појаснио је Лес.

Он је упитао због чега онда ЕУ заговара политику коју пореди са Сизифом који је био осуђен на непрекидно гурање огромног камена узбрдо и никада није стигао до врха, те зашто ЕУ удвостручује политику која је, по њеном сопственом признању, немогућа мисија?

- Једини прихватљив закључак који се може донети јесте да политичари ЕУ једноставно не знају шта још да ураде са Балканом. Разлог за застој у интеграцији су нерешени проблеми државности који спречавају земље у региону да испуне услове за улазак у ЕУ. Међутим, као што показују реаговања на словеначки 'нон-пејпер', најгласније се у ЕУ чују они који се активно противе рјешавању ових проблема мењањем регионалних граница - сматра Лес.

У одсуству наведеног, додао је Лес, они не могу да учине ништа друго до да позивају све да покажу више политичке воље како би политика функционисала, те да ће ако свако уложи више напора, како тврде, на крају бити све добро.

- Другачија врста организације ЕУ могла би да понуди алтернативне опције за ове две које су тренутно у оквиру. Ако препреку у интеграцији представљају разни услови ЕУ за улазак, ЕУ би могла да их укине и да призна регион у његовом неизмењеном облику, чиме би се проблем превазишао једним потезом. Догађаји се, међутим, одвијају у супротном правцу - указао је Лес.

Он је навео да је по налогу Француске, ЕУ пооштрила услове за улазак тако што је имплементирала нову "методологију" проширења која поставља високе стандарде за поштовање "владавине права" - субјективно дефинисане - и државама чланицама дозвољава да зауставе или промијене правац процеса интеграције уколико кандидати не испуне те услове.

На овај начин, истакао је он, Француска може бесконачно да одгађа проширење.

- Друго, ЕУ би могла да развије свој нови план о регионалном царинском савезу и да подстакне локалну мини Шенген иницијативу како би успоставила својеврсни нови економски или политички ентитет на Балкану, чврсто повезан са ЕУ. Ово би потенцијално могло да умањи значај спорних регионалних граница и да омогући бржи економски развој.

Међутим, оваква промена у стратешком приступу је мало вероватна, имајући у виду тренутно стање у ЕУ - организације која је константно на силазној путањи, чије је чланство све подељеније и сукобљеније када треба да се сагласи о било којем суштинском питању. У таквим околностима је тешко замислити да ће се ЕУ сложити о било чему у вези са Балканом - оцијенио је Лес.

То би, каже он, могло да укаже на постојање само једне доступне опције.

- Ако је проширење ЕУ заиста Сизифов посао, као што тврди Комисија, онда је тај процес осуђен на пропаст. Међутим, ако једино то стоји на путу идејама садржаним у словеначком 'нон-пејперу', као што његови критичари изгледа вјерују, када политика интеграције напокон буде престала да важи, промјене граница биће једино што преостаје - закључио је Лес.

 

iskra.co

Симптоми хаоса: Како ће Америка преживети кризе које је потресају?

8-11 minutes

---

27.06.2021. - 9:42

Уз образложење да амерички народ „заслужује потпуну транспарентност у погледу менталних способности свог највишег изабраног лидера", у отвореном писму адресираном на председника, четрнаесторо републиканских чланова Представничког дома америчког Конгреса траже од Бајдена да се „одмах подвргне тесту когнитивних способности", те да потом „објави резултате тестирања, како би амерички народ знао какво је ментално и интелектуално здравље њиховог председника".

Бајденово ментално здравље

Опомињући актуелног председника да нема моралног права да се оглуши о њихов захтев јер је у предизборној кампањи говорио како је „веома расположен" да америчкој јавности омогући доношење суда о његовим менталним способностима, републиканци из Конгреса наводе да Бајденово „ментално пропадање и заборавност током протеклих 18 месеци постају све видљивији".

И, у прилог тој својој тврдњи, подсећају да најстарији председник у америчкој историји – у новембру пуни 79 година – није могао да се сети имена шефа Пентагона Лојда Остина кога је назвао „типом који води ону тамо јединицу", да му се догодило да побрка доба дана и вечери и да заборави разлог своје посете Хјустону у фебруару ове године, да је описивао како је често посећивао своју болесну мајку – три године након што се она упокојила…

А „Вашингтон пост" овим поводом истиче и да је први на листи потписника овог захтева за проверу Бајденовог менталног стања конгресмен Рони Џексон, кога је Барак Обама унапредио у чин адмирала и 2013. именовао за свог главног лекара, што је позиција коју је задржао и у потоњој администрацији Доналда Трампа.

Улога ФБИ у нередима на Капитолу

Истовремено пак са јавним изразом сумње у Бајденове менталне капацитете, јавно је изражена сумња и у оно што се догодило приликом нереда на Капитол хилу у Вашингтону 6. јануара, тог „напада на америчку демократију" који је у корпоративним медијима главног тока упоређиван с Перл Харбуром и 11. септембром.

Један од најутицајнијих гласова конзервативне Америке, водитељ на „Фокс" телевизији Такер Карлсон, указао је ових дана на прилично необичну околност да се широм Америке хапсе обични учесници насилног протеста али не и неки од идентификованих организатора, и поставио питање прикривене улоге коју је у овим догађајима имао ФБИ.

Потпуно очекивано, у одбрану ФБИ-а стали су, поред осталих, и „Њујорк тајмс" и „Вашингтон пост".

„Не, нема никаквих доказа да је ФБИ организовао шестојануарске нереде на Капитолу", наводи „Њујорк тајмс" и ту своју оцену базира на исказу „правних стручњака који су рекли да је ова спекулација нелогична и натегнута", док ће „Вашингтон пост", још директније, оптужбе на рачун Федералног истражног бироа једноставно отписати као „дивљу и неосновану теорију завере".

Али прави завереници, узвраћа чувени новинар Глен Гринволд, нису они који постављају релевантна питања, већ „они који се труде да сачувају ФБИ од пружања одговора на та питања".

Намештање избора

А неугодних питања је све више и поводом оптужби о фалсификовању резултата прошлогодишњих председничких избора. Портал „Рил клир инвестигејшнс", који свакако нема репутацију теоретичара завере иако нагиње удесно, објавио је своје истраживање из Џорџије у коме се говори о десетинама хиљада фалсификованих бирачких листића – по свој прилици фотокопираних, и то на различитом папиру – на којима је било заокружено Бајденово име.

Актуелни председник је, иначе, у Џорџији победио са свега 12.000 гласова предности, и то захваљујући огромном броју гласова који су му приписани током ноћи, након што су изборни званичници из владајуће Демократске партије одстранили особе ангажоване на пребројавању гласова у Стејт фарм арени у Атланти. Демократе се сад противе покушајима провере гласачког материјала, а забележен је и интересантан случај провале у складиште у коме се чува спорни материјал…

Даљи раст тензија

Шта се то догађа у Америци? Колико су оправдане сумње у Бајденово ментално здравље, у учешће федералних органа у нереде на Капитолу, и у крађу избора? И како те сумње утичу на унутрашњу стабилност ове нуклеарне суперсиле?

Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку" говорили аналитичар из Вашингтона Обрад Кесић и историчар Саша Адамовић.

„Криза у Америци је озбиљна и траје већ дуже време", указује Обрад Кесић. „Штавише, уместо да се после онолико контроверзних избора тензије смањују, оне се и додатно подижу због намере демократа да донесу измене изборних закона, уз преношење надлежности на федерални ниво, чему се републиканци оштро противе. А притом најновије анкете показују и да преко 30 одсто демократа сматра да су прошлогодишњи избори за председника били покрадени; с тим што они мисле да је то било потребно."

„Очигледно је да су се грдно преварили сви који су мислили да ће се ситуација у Америци нормализовати када Доналд Трамп буде био избачен из Беле куће. Криза је исувише дубока да на тај начин могла да буде разрешена, тим пре што је и само друштво жестоко подељено на два дела, један традиционални и други либерални. Њима је све теже да нађу мирољубиви модус вивенди", опомиње Саша Адамовић.

Обрад Кесић додаје да је „политички систем у кризи јер елита нема поверења у грађане да ће начинити прави избор, па мисле да зато они треба да га наместе".

„А у кризи је и економски систем, јер се изгубила вера у моћ тржишта да се регулише а велике корпорације уздају се у помоћ државе. Све то изазива неповерење обичних људи у читав систем, а последња кап у тој чаши је губитак поверења у изборни процес који се сада догађа. Истовремено, сукоб између две партије претвара се у борбу бити ил' не бити у којој су сва средства допуштена. Па су тако демократе оптуживале Доналда Трампа да је ментално неспособан да буде председник Америке, а ту исту оптужбу републиканци сад износе на рачун Џоа Бајдена", каже Кесић.

Дискредитација и прогон противника

Додатан проблем представља и све веће неповерење у државне безбедносне агенције које би морале да буду изван међупартијске борбе, као и у медије главног тока које настоје да их заштите од сумњи.

Глен Гринволд тим поводом наводи: „Исмевају се питања о улози ФБИ-а у 6. јануару зато што ФБИ обликује либералне корпоративне медије… Свако ко не поставља питања, или, још горе, покушава да их делегитимизује, пуки је пропагандиста и нема права да себе назове новинаром".

„Сви се јако добро сећамо и нечасне улоге коју је ФБИ имао у склапању фамозног 'Стиловог досијеа' који је требало да дискредитује Трампа на изборима 2016, а испоставило се да је базиран на пуким клеветама. Те Аугијеве штале Трамп није успео да очисти", подсећа Саша Адамовић.

А како ФБИ, напомиње Обрад Кесић, „има дуго и добро документовану традицију инфилтрације и усмеравања деловања различитих групација на тлу Америке, веродостојним се чине тврдње да је то учињено и приликом нереда 6. јануара, с циљем потпуне дискриминације Трампа и оспоравања тврдњи о крађи избора. Уосталом, зашто се не објаве снимци сигурносних камера у згради Конгреса од тог дана, него се држе под ембаргом? Где год постоји отпор транспарентности, човек мора да сумња… Због свега тога поједини републикански чланови Конгреса ових дана траже укидање ФБИ-а, јер се меша у демократске земље. То је, за Америку, нечувено".

„Ови догађаји, и прогон учесника тих демонстрација који је уследио, служе и да би застрашили све друге учеснике сличних скупова, који су унапред проглашени за домаће екстремисте. Иста је сврха и упозорења на унутрашњи тероризам које износе и Бајденова Бела кућа и ФБИ – као да неко унапред припрема терен за обрачун са неистомишљеницима, и да намерава да власт брани на сваки могући начин, па и употребом силе," сматра Саша Адамовић.

Имајући пак то у виду, коментарише Кесић, „још се уверљивијим чине и тврдње да су прошлогодишњи председнички избори заиста били покрадени како би Трамп био свргнут с власти. А они који су учествовали у крађи сад панично покушавају да сакрију доказе, па је зато и додатно интересантан случај Џорџије – у којој су, упркос наредби суда, с лица места повучени полицајци који су обезбеђивали складиште са спорним изборним материјалом, да би се потом испоставило да је дошло до провале – а притом није реч само о случају Џорџије, већ сличних примера има и Висконсину, Мичигену, Аризони, у Невади је насумичним проверама откривен велики број гласача пријављених на непостојећим адресама… Када се све узме у обзир, јасно је да све ово Америку никако не може да одведе у добром правцу. А притом ни на хоризонту не може да се уочи могућност компромиса међу супротстављеним странама".

„И зато ће", предвиђа Саша Адамовић, „криза само постајати још дубља. Тим пре што већ сада можемо да будемо сигурни да ће актуелни режим у САД на следећим изборима употребити сва расположива средства како би спречио понављање оног 'инцидента' из 2016. године".

 

Градоначелница Чикага прогласила Видовдан празником града

politika.rs

Градоначелница Чикага прогласила Видовдан празником града

1 minute

---

Градоначелница Чикага Лори Лајтфут прогласила је Видовдан празником града Чикага.

Такву одлуку је донела с озбиром на чињеницу да град Чикаго има једну од највећих српско-америчких заједница у Сједињеним Државама, наводи се у званичном указу градоначелнице објављеном на „Сербијан мирор".

Таква одлука је донета и јер су се српски емигранти насељавали у Чикагу од 1880-их година, доприносећи јачању града у областима уметности и музике, бизниса и финансија, правосуђа и државне управе, образовања и социјалних услуге, као и науке и медицине, преноси Танјуг.

Подсећа се да су Београд и Чикаго побратимљени градови од 7. јуна 2005. године, чиме су формализовани културни, историјски и економски односи који постоје између Београда и Чикага деценијама.

View article...

Enclosures:

160z120_lori-lajtfut-cikago.jpg (6 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_06//160z120_lori-lajtfut-cikago.jpg

 

Радош Љушић: Не верујте Црној Гори

politika.rs

Не верујте Црној Гори

Радош Љушић

6-7 minutes

---

Никад односи двеју нововековних српских држава, Србије и Црне Горе, нису били добри. И никад нису били гори него данас, па се може рећи да је сада Црна Гора највећи непријатељ Србије и Српства.

Битно обележје србијанско-црногорских односа јесте нетрпељивост, која се испољавала на државном и народном нивоу.

До 1918. или 1945. године нетрпељивост двеју србијанских династија (Карађорђевића и Обреновића) и црногорских Петровић-Његоша била је задивљујуће изражена. Примера о несагласју, националном и сваком другом, има превише, а усуђујем се да укажем само на неке. Није јасно зашто владика Петар I није изашао на бојиште и у сусрет Карађорђу 1809. године у Рашкој области, па да заједно крену на Косово.

Све три династије испољавале су међусобну  нетрпељивост, али знатно више Обреновићи и Петровић-Његоши него Карађорђевићи и Петровић-Његоши. Она се огледала, пре свега, у борби за национално ослобођење и примат у Српству. Без обзира на то што је Црна Гора била малена и с малобројним становништвом, а сиромашна до бескраја, њен глас и жеља да предводи, нарочито за време књаза и краља Николе, далеко су се чули. Ево примера династијске неслоге и завидљивости. Највећи српски песник Његош није могао да се договори с кнезом Милошем, у Бечу, о посвети „Горског вијенца", па је преиначио текст посветивши га вожду Карађорђу. Основни разлог неспоразуму био је новац, па је тако Обреновић, за мало пара, упркос помоћи коју је као владар пружао Црној Гори и њеним владикама, изгубио највреднију и најдрагоценију похвалу у српској повести.

Обреновићи су се окумили с Петровић-Његошима, а Карађорђевићи ородили, али се то завршило трагично. Владари су се родбински и кумовски поздрављали и титулисали све до 1918. године, али та учтивост – „Добри брате и куме", „Књаже и љубезни куме" – попримила је циничан призвук. Поуздан пример томе налазимо у првом србијанско-црногорском уговору о савезу (1866), на којем је књаз Никола написао, својом руком, за кнеза Михаила и Илију Гарашанина: „Лажови стари!". Неискреност и потајна борба књаза/краља Николе с Обреновићима, потом и с Карађорђевићима, давали су основни правац „братским" србијанско-црногорским односима. Питање уједињења Србије и Црне Горе више се није постављало све до Првог светског рата.

И док су ратови зближавали Србију и Црну Гору, доба мира протицало је у сукобима и нетрпељивости. Познато је књаз Николино шуровање с бугарским кнезом Фердинандом и подземна радња против Србије, која веома подсећа на данашње стање, најгоре од постања црногорског крша. Тада је Никола, иначе склон забораву на сва србијанска доброчинства, као што је данас Ђукановић, имао за противника једног краља, Милана Обреновића, који Црногорцима није ништа веровао. Чак су, за владавине његовог сина, 1899. прекинути дипломатски односи двеју српских држава, а обновљени 1901. године. Највећа препрека уједињењу Србије и Црне Горе био је књаз/краљ Никола, чији је основни циљ био очување самосталности црногорске државе („Док сам ја жив, Црна Гора неће изгубити своју индивидуалност."). То се добро видело приликом успостављања србијанско-црногорске границе после балканских ратова, када су се демаркационе делегације спориле око безначајних висова и понеке букве, неспремне да занемаре граничну линију која их је делила.

Нимало братски били су односи током Првог светског рата. Бледа слика помоћи у време Мојковачке битке, херојске борбе за црногорску самосталност, а не за спасавање србијанске војске, будући да је њена главнина пристигла на Јадран и умакла Аустроугарима. Капитулација, бекство краља Николе и покушаји склапања сепаратног мира, као и само питање уједињења („најпре велика Црна Гора, па онда уједињење Српства" – краљ Никола), праћени Божићном побуном, само су одраз супротстављених интереса и нимало братски и ујединитељски.

У „Југославијама" односи су се погоршавали, нарочито после 1945. године. Врхунац је избио 2006. године, када је Црна Гора изашла из заједнице са Србијом (СРЈ). Потом је, 2008. признала отцепљење Косова и отворила своју амбасаду у Приштини. После Првог балканског рата Црној Гори је припао део Метохије с Истоком, местом у којем сам се родио, и потом био у саставу Зетске бановине. Дакле, Црна Гора се одрекла дела своје територије, добровољно, што је у повести ове државице било незамисливо.

Данас, за владавине Ђукановића, србијанско-црногорски односи су на најнижем нивоу, горем него у време краља Николе. Црна Гора склопила је уговоре са свим црквама, осим са својом СПЦ, творитељком црногорске државности.

Да ли смо ми један народ – српски, или нам је повест збрисала памет? Можда је и то једна од бројних наших заблуда. Ко прави разлику између Ђукановића и Кривокапића у великој је заблуди – сви су они исти. Сетите се једног другог Кривокапића, који је изјавио, у време издаје Србије: „Шта ћемо ми с горима од нас?", иако је образовање довршио у Нишу.

Србија је божја територија за Црногорце. У Србију су долазили кад су били гладни, и они и стока, да презиме, па су се с пролећа враћали у кршеве голе, током целог 19. века. Факултетско образовање су стицали, углавном, у Србији, као поменути Кривокапић. Остајали да живе у Србији, жене се и удају, а да се никада нису осећали као апатриди. Увек су имали резервну отаџбину, а Србија и Србијанци их никад нису уцењивали. С непријатељима Србије лако су се споразумевали и најчешће били на њиховој страни, а најбољи пример су добри односи са Шиптарима и Хрватима и сваким другим нашим противником. За то одговорност не сносе они, већ ми, који им вековима гледамо кроз прсте.

Само захваљујући помоћи Русије и Србије Црна Гора је опстајала као држава. Данас су њени односи с овим двема државама незамисливо лоши, а добри са Албанијом и Косовом. Немерљива незахвалност! Повест нам казује да никад нисмо успоставили праве братске односе.

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

View article...

Enclosures:

160z120_LJUSICCG2306.jpg (5 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_06//160z120_LJUSICCG2306.jpg

 

Vladimir Gligorov: Beznadežna politika

pcnen.com

Beznadežna politika

Objavljeno: 26.06.2021, 08:19h

Autor: Vladimir Gligorov

Sve što je prethodilo i što je sledilo raspadu Jugoslavije zavisi u ne maloj meri od te strateške nemoći srpske politike. Tu je potrebno uzeti u obzir i izbor sredstava i gubljenje vremena.

9-11 minutes

---

„(K)oliko je težak, neravnopravan i ponižavajući položaj srpskog naroda…koliko je beznadežan položaj srpskog naroda…“ Dobrica Ćosić uz saglasnost Mihaila Markovića i Ljubomira Tadića (1985)

To je moglo da se ne vidi tada, ali je jasno danas. Gledano unazad i ceneći današnju srpsku politiku vidi se jasno njena trajna besciljnost. Drugi učesnici u neslavnom raspadu Jugoslavije nisu sopstvene ciljeve opravdavali smislenim razlozima, recimo o nacionalnoj neravnopravnosti, ali su videli interes u osamostaljivanju i koristili su one argumente za koje su mislili da bi mogli da im pribave potrebnu podršku kako bi ostvarili cilj kojem su težili. Da bi se jasno videla beznadežnost srpske politike dovoljno je postaviti pitanje:

Ako se ne teži promeni granica, čemu se teži odustajanjem od Jugoslavije?

Ako se, pak, teži promeni granica, ima li Srbija sredstva da taj cilj ostvari, kako god da je tačno određen?

Ako je odgovor na ovo drugo pitanje negativan, koja je, kako se kaže, izlazna strategija sprske politike, strategija za vreme posle raspada Jugoslavije?

Trideset ili četrdeset ili pedeset ili gotovo šezdeset godina kasnije, uz sve što se u međuvremenu dogodilo, odgovora zapravo nema. Ovih dana je gospodin Vučić u srpskoj skupštini kosovsku strategiju odredio ovako: kompromis, ali šta je kompromis ne znam.

Argument slovenačkih zagovornika napuštanja Jugoslavije, sa kojim slovenačke vlasti dugo nisu bile saglasne, bio je jednostavan: to nam je u interesu. Uz to su išle tvrdnje o tome kako je slovenački uticaj u Jugoslaviji neusklađen sa njenom privrednom i finansijskom snagom. I da do usklađivanja moći i vlasti, da se tako izrazim, ne može doći u Jugoslaviji, jer to nije u interesu srpskog hegemonizma.

Hrvatski su argumenti bili slični i posebno su imali za cilj kritiku sistema javnih finansija i monetarne politike, opet sa istim argumentom nepostojanja „čistih računa“ zbog privilegovanog položaja srpskih interesa. Svi drugi su bili nespremni da budu u zajedničkoj državi u kojoj ne bi bilo Slovenije i Hrvatske. Mada srpski političari, ili bolje rečeno svi koji su se u Srbiji bavili politikom, nisu bili spremni da je otvoreno ponude.

Možda je najbolje okarakterisati srpsku strategiju sa pred raspad zemlje često pominjanom navodnom ponudom iz 1915. o posleratnoj velikoj Srbiji koja se svodila na pitanje: kako bi bilo da tu ponudu sada prihvatimo? Opredeljenje za Jugoslaviju se pokazalo kao pogrešno, pa da promenimo izbor. Bilo je svakojakih ideja o tome kako i sa kim da se to postigne, pa je u nekom smislu nešto od tog cilja ušlo u ustav Srbije koji je donet 1990.¹ U programska načela Demokratske stranke ušla je formulacija o potrebi samoopredeljenja naroda, a ne republika, mada nije bilo jasno kako će se do toga doći. Ovde ostavljam po strani lutanja stranke u čijem sam nastajanju učestvovao, o čemu već na početku svedoči ta nemušta formulacija.

Sve što je prethodilo i što je sledilo raspadu Jugoslavije zavisi u ne maloj meri od te strateške nemoći srpske politike. Tu je potrebno uzeti u obzir i izbor sredstava i gubljenje vremena. Osamdesetih godina je politički cilj bio promena ustava. Prvobitno ne da bi se promenili odnosi u Jugoslaviji već u Srbiji. Da se promeni status pokrajina. Za to je bila potrebna podrška drugih republika, jer je status pokrajina bio određen saveznim ustavom. Nije međutim postojala podrška ustavnim promenama u Sloveniji pre svega. A potom ni u drugim republikama. Razlog nije bio prvenstveno u tome što je postojala bojazan od jačanja Srbije, kako se ocenjivalo u Beogradu, već u tome što je to za vlasti u republikama bilo rizično, jer je opozicija bila nacionalistička. Nije uopšte bilo izvesno da bi se slovenačke i hrvatske vlasti održale ukoliko bi se pokrenuo postupak promene saveznog ustava. Tako da je otpor srpskim političkim zahtevima bio motivisan interesom samoodržanja.

Političko sredstvo za izlaženje iz stanja neodlučnosti jeste da se osnaži legitimnost vlasti, što podrazumeva neku vrstu demokratskih izbora. Srpska je politika krenula drugim putem. Promenom srpskog ustava, za šta je najpre bila potrebna promena ljudi na vlasti. Nada se polagala u Miloševića, a ne u demokratizaciju. I zapravo kada su počeli razgovori o formiranju stranke demokratske opozicije, ključni argument da se sa tim sačeka je bio: prvo promena ustava, posle opozicija. Pod time se podrazumevala promena srpskog ustava kojom se menjao status pokrajina, a pre svega Kosova. To je dodatno otežalo moguće pregovore sa drugim republičkim rukovodstvima, i u komunističkoj partiji i u državi. Uz to se smanjio interes da se Srbija demokratizuje i porasla je podrška autoritarizmu. Najpre da se autoritarnim sredstvima izvrše promene, pa posle demokratija.

O svemu se tome može raspravljati i reč je ionako o predmetu za istorijsku nauku. Ostaje međutim pitanje cilja i strategije kako da se do njega dođe. Ovde možda ima smisla uzeti za primer razliku na koju se često ukazuje a koja se smatra neosnovanom, ali koja je imala ne mali uticaj na politiku u Srbiji. Naime, zašto može da se otcepi republika ili čak pokrajina, ali ne i srpski krajevi u republikama? Srpske vlasti su zapravo znale odgovor na to pitanje, bez obzira što su težile, sve do danas, da za licemerje krive neprijateljske sile. Jedno je osamostaljivanje, primera radi, Hrvatske iz Jugoslavije, dok je drugo prisajedinjenje njenih teritorija Srbiji. Isto je i sa Bosnom i Hercegovinom, pa sve do Kosova. I zaista, srpske vlasti nisu imale za cilj, bar ne izričito i operativno, prisajedinjenje srpskih krajeva u drugim republikama.² Iz čega međutim sledi da nisu imale nikakvu strategiju u smislu jasnog cilja i oslanjanja na odgovarajuća sredstva da se cilj ostvari. Tako da se vodila beznadežna politika.

Primera radi, ako se neki grad podvrgne opsadi, kao Sarajevo ili Dubrovnik, to ne može biti cilj kolikogod da je opsada vojno održiva. Šta je cilj opsade? Ako nije da se grad zauzme, onda je samo pitanje vremena i načina okončanja opsadnog stanja. Isto važi i za održavanje zamrznutih sukoba. Ukoliko se zauzme teritorija u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini, šta onda? Ako Srbija nije spremna ili sposobna da te teritorije prisajedini i ako nema političkog dogovora, jer se gaji nada da će se Srbija osmeliti da posegne za tim teritorijama, onda sve zavisi od odnosa snaga. Nije bilo teško predvideti kako će se taj odnos snaga razvijati, što je naravno i razlog nespremnosti srpskih vlasti da pobunjene teritorije anektiraju.

To je politika beznadežnosti ili u najboljem slučaju odlaganja poraza. To je različito od secesije koja može, ali ne mora da uspe. Ali gde nije sporan cilj, već da li postoje odgovarajuća sredstva, da li je secesija ostvariva ili nije. Ili zato što za secesiju nema interesa ili zato što postoje druga politička sredstva da se do poželjnog cilja dođe.

U jugoslovenskom slučaju i posebno u Srbiji demokratizacijom se moglo doći do poželjnih političkih ciljeva. Ovde je potrebno vratiti se na ocenu o beznadežnom položaju srpskog naroda. Ovo je potpuno nadrealna ocena, što ne znači da politika koja se sledila praktično sve do danas nije dovela srpski narod u nezavidan položaj. Smisao ove ocene je bio da se ne može popraviti položaj srpskog naroda ukoliko se ne promeni federalno ili konfederalno ustrojstvo Jugoslavije. Što je bilo u potpunom neskladu sa interesima drugih članica jugoslovenske federacije. I zapravo, ako se ocena o beznadežnosti srpskog naroda u jugoslovenskoj federaciji uzme ozbiljno, onda je to zapravo konačna presuda toj zajednici.

Položaj srpskog naroda nije bio beznadežan. Postojao je problem izražavanja interesa naroda, ljudi i pogotovo pojedinaca, jer sistem nije bio zasnovan na demokratskim interesima i na demokratskom načinu odlučivanja. Odgovor je, prema tome, bio da se zahtevaju demokratski izbori ako ne u Jugoslaviji, ukoliko za to nema interesa, onda u Srbiji. Čak i u slučaju raspada Jugoslavije na ove države koje su sada uspostavljene, uticaj srpskog naroda u svima njima bi svakako bio značajan i omogućio bi da se njegovi interesi poštuju. Ukoliko bi se demokratski režim održao i očuvao.

Ovde ima još smisla ukazati na još jednu pogrešnu procenu na kojoj se zasnivala retorika beznadežnog položaja srpskog naroda. Naime računalo se da će Miloševićeva politika biti podržana iz inostranstva iz istog razloga iz kojeg je bio tolerisan Titov režim. To je gotovo epohalna, istorijska greška u proceni međunarodnih okolnosti. U času kada je bilo vidljivo da se bliže kraju sovjetski sistem i Varšavski pakt, srpska se politička strategija zasnivala na blokovskom sukobu i ravnoteži gde bi stabilnost Jugoslavije bila potrebna obema stranama, čak i ako bi se promenio odnos snaga u samoj zemlji i povećao se srpski uticaj.

Nije bilo teško videti kakva bi bila međunarodna reakcija da je u Srbiji prevladala demokratija. Kao što se inače i očekivalo. Pobedila je i još uvek vlada beznadežna politika. Gde se zemlja i narod klone istine.

Temom 30 godina samostalnosti Hrvatske i Slovenije bavimo se uz podršku forumZFD-a.

Peščanik.net
________________

1. O tome sam pisao u Demokratiji u tekstu Ustav iz 1990. za 1915. Tekst je objavljen u leto 1990. Nemam primerak pri ruci, pa ne mogu precizno da navedem u kom se broju lista tekst može naći.
2. I u javnosti je ta razlika bila jasna pa se zato tvrdilo da je zapravo reč o administrativnim granicama, koje se dakle mogu menjati.

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

nezavisne.com

Linta: Rezolucija o Srebrenici zasnovana na bezočnoj laži

Srna

2-3 minutes

---

BEOGRAD - Predsjednik Saveza Srba iz regiona Miodrag Linta ocijenio je odluku Skupštine Crne Gore da usvoji rezoluciju o Srebrenici kao skandaloznu provokaciju usmjerenu protiv Srbije, Republike Srpske i srpskog naroda, jer je zasnovana na bezočnoj i potpunoj laži o počinjenom genocidu nad Bošnjacima.

"Nezavisna međunarodna komisija Vlade Republike Srpske za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji uradila je nepristrasan izvještaj iz kojeg se jasno vidi da se u Srebrenici nije desio genocid i da nije ubijeno 8.000 Bošnjaka. Isti stav zastupaju svjetski poznati stručnjaci za istraživanje genocida", navodi je Linta.

On je ukazao da brojne činjenice pokazuju da su presude Haškog tribunala političkim i vojnim liderima Republike Srpske u slučaju Srebrenice zasnovane na lažnim iskazima svjedoka saradnika s ciljem da se opravda bezočna i potpuna laž pojedinih zapadnih centara moći da se Srbi zločinci i jedini krivci za ratove na prostoru bivše Jugoslavije.

"To je bio način da se, između ostalog, opravda zločinačka akcija `Oluja` i agresija na Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku. Takođe, presuda Međunarodnog suda pravde da se u Srebrenici desio genocid zasnovana je na lažnim presudama Haškog tribunala", ističe Linta, saopšteno je iz Saveza Srba iz regiona.

On smatra tragičnom činjenicu da 55 poslanika Skupštine Crne Gore, koji su glasali za sramnu rezoluciju, namjerno ignoriše nepobitnu istinu da se u Srebrenici u julu 1995. godine desio zločin nad Bošnjacima, a ne genocid.

Linta ističe da ne postoji apsolutno nijedan dokaz da je general Ratko Mladić naredio ubistva ratnih zarobljenika u Srebrenici, niti da je postojala namjera rukovodstva Republike Srpske da se Bošnjaci unište u cjelini ili djelimično kao grupa.

Skupština Crne Gore izglasala je rezoluciju o zabrani negiranja navodnog genocida u Srebrenici. Za njeno usvajanje glasalo je 55 poslanika, protiv je bilo 19, a uzdržano sedam.

 

Небојша Катић: Пропагандне игре у пореском лавиринту

Пропагандне игре у пореском лавиринту

Порески лавиринти нису настали грешком – они су креирани како би се у њима заметнули путеви профита. Од слона који у лавиринт уђе, на крају изађе црквени миш

Светска јавност је с надом и одобравањем примила вест да су лидери водећих западних сила иницирали реформу глобалног пореског система у делу који се односи на опорезивање добити великих компанија и (зло)употребу „пореских рајева" у том контексту. Постигнути договор почива на два стуба.

Први стуб би требало да омогући да се добит компанија опорезује не само у државама где им је седиште, већ и тамо где остварују велике приходе. Мета ових мера су глобалне технолошке компаније које данас доминирају светским интернет и електронским тржиштем и притом избегавају пореске обавезе јер су регистроване у пореским рајевима. Други стуб предвиђа да порези на добит компанија не могу бити нижи од 15 процената ни у једној пореској јурисдикцији. Циљ другог стуба је да сузи простор државама које ниским порезима привлаче стране инвестиције и тако конкуришу једна другој у трци ка дну.

У вези с поменутим договором све је магловито, почев од тога колико ће се држава придружити овој иницијативи. Нејасно је и како би се два стуба технички операционализовала, јер код пореза ђаво је у детаљу. Нема никакве гаранције ни да ће најављене мере уопште бити изгласане у парламентима држава које су се „договориле" о реформи. Републиканци у САД већ доводе у питање први стуб споразума јер он угрожава интересе америчких технолошких компанија. Британци траже да се финансијски сектор изузме из овог договора, а неке анализе показују и да би применом првог стуба порески приходи у Уједињеном Краљевству могли бити мањи у односу на досадашње. Кипрани прете да ће ставити вето у ЕУ кад евентуални закони дођу на гласање, док државе ниских пореза попут Ирске, Швајцарске или Луксембурга, на пример, неће баш појурити да пригрле споразум.

Свако ко познаје компликовану пореску праксу и њене лавиринте, на ову врсту тријумфалних најава гледа с великом дозом скепсе. Порески лавиринти нису настали грешком – они су креирани како би се у њима заметнули путеви профита. Од слона који у лавиринт уђе, на крају изађе црквени миш. Притом, и пре него што се дође до улаза у лавиринт, моћне компаније имају богат асортиман трикова који служе да се добит за опорезивање умањи. Илустрације ради, чувени „Џенерал електрик", један од шампиона у неплаћању пореза, запошљава више од 1.000 пореских експерата, који раде на пет континената трудећи се да компанија плати што мање пореза, или, идеално – да не плати ништа. Управо је објављен и податак да је у прошлој години „Мајкрософт" остварио добит од око 315 милијарди долара, а да (сасвим легално) није платио ни цент пореза. (Та добит је око шест пута већа од годишњег БДП-а Србије.)

И најбогатији људи света плаћају порезе по смешно ниским пореским стопама, много нижим него што их плаћа највећи број запослених. Иако и те смешне стопе дају апсолутне износе који никако нису смешни, поента је да се пореска регулатива у пракси руга свим начелима не само елементарне етике, већ и пореске логике. Новцем који су ефективно отели из буџета, милијардери потом купују политичаре и медије, издају се за велике хуманисте, добротворе и мецене.

Ако је све баш овако како би се пореском скептику могло учинити, у чему је смисао пореске представе о којој данима извештавају угледни медији?

Сва је прилика да је смисао пре свега пропагандни. Светска јавност је данас свесна бестидног понашањa највећих глобалних компанија, као и чињенице да је тако бестидно понашање могуће само уз сарадњу и подршку корумпираних политичких структура. Како долазе тешка времена и како људи све теже живе, битно је да се социјални бунт умири најавама о праведнијем пореском систему, о хуманијем капитализму, о новом почетку (тзв. велико ресетовање)… Циљ је да се купује време и да се ствара илузија како су промене ту, надохват руке, само што нису почеле. У међувремену, порески лобисти ће припремати амандмане који ће осигурати да свака пореска иницијатива, ако случајно и прође, у пракси буде разводњена до бесмисла. Систем ће се „мењати", али тако да увек остане исти.

Истовремено, идеолошки лобисти ће уверавати јавност да је и последњи цент који су милијардери зарадили само праведна надокнада за њихове прегалачке напоре. Отуда, сваки раст пореза прети да дестимулише инвентивност и предузетништво тих људи. А без тога, свима ће нам бити горе и чак може довести и до страшних последица. На пример, милијардери, разочарани неразумевањем љубоморног света, могли би дићи руке од посла и могли би се повући по манастирима или ашрамима, могли би се посветити медитацији, молитвеном тиховању или проучавању Кабале. А ми... шта нама тада преостаје и како ћемо даље?

Економиста
https://nkatic.wordpress.com/

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Небојша Катић

http://www.politika.rs/scc/clanak/481378/Pogledi/Propagandne-igre-u-poreskom-lavirintu

nspm.rs

: Драган Бисенић: Свет пред новим биполарним поретком - На корак до руског опроштаја од Запада

:

9-11 minutes

---

 Три деценије после распада СССР и дефинитивног окончања Хладног рата, Русија се налази на историјски веома важном раскршћу кад се растаје са идејама и сновима да ће икад постати део Запада.

Ако је Русија напустила и распустила своју империју у нади да ће тако бити прихватљива за Запад, сад је стигла до тачке кад се тај потез оцењује као „највећа геополитичка катастрофа", а сви сусретљиви кораци према западу сматрају руском опсеном и илузијом.

Све то дешава се само неколико дана пред председнички сусрет Путина и Бајдена у Женеви, који се у Русији дочекује с хладноћом и равнодушношћу.

Јасно је било да то неће бити ни нови прекретнички сусрет Никсон-Брежњев или Реган-Горбачов, нити геополитички обрт типа нове Јалте или новог Минхена.

Велико незадовољство изазвала изјава Бајденовог саветника за националну безбедност да овај иде у Европу како би разговарао са „позиција силе", што је Кремљ назвао „позерством" и оценио да садашња форма америчког односа према Русији представља „претњу целом свету".

Све то су манифестације дубоке руске индигнације понашањем Запада и његовим настојањем да наметне послехладноратовској Русији комплекс ниже вредности и другоразредности.

За тај нови однос, скована је и посебна формулација – колективни запад чије коришћење је било упадљиво на скупу Примаковљеви дани, водећој руској академско-политичког расправи на којој се дискутује о спољнополитичком, дипломатском и међународном развоју.

И поред тога, постоје наде у предстојећи самит, иако оне нису високе, како је оценио министар спољних послова Сергеј Лавров.

Русија је заинтересована за свеобухватни дијалог, а САД само за нека питања која се тичу заједничких интереса у стратешкој стабилности.

Неке учеснике скупа посебно је узнемирила оцена вишег директора Кисинџерове асоцијације Томаса Грејема да се на Русију гледа као на „дестабилизујући фактор" у међународним односима.

Незадовољство је изазвала и изјава шефа британског МИ6 да је моћ Русије „објективно слаби у економском и демографском смислу".

У свом априлском обраћању државној Думи, Путин је, можда први пут, употребио израз колективни Запад. Само по себи, то није ново – то је фигурирало и у аналитичким извештајима руских тинк-танкова од 2016, а често у иступима Марије Захарове.

На конференцији у Москви та кованица поменута је десетак пута, а употребили су је Лавров, сви званичници Министарства спољних послова као и Путинов саветник Јуриј Ушаков, што указује да он има чврсто официјелно упориште које ће можда да постане незаобилазна руска квалификација будућих односа према западу.

Верује се да га је сковао један од до скоро главних идеолога Кремља, Владислав Сурков, коме припадају и концепти суверене демократије и дубоког народа.

Из онога што је Путин рекао 21. априла, може да се види какав Запад он сматра колективним.

Узео је пример Белорусије да би нагласио да понашање запада „прелази све границе" упркос чињеници да је у последње време пракса политички мотивисаних незаконитих санкција и покушаја појединих држава да наметну своју вољу другима постала уобичајена.

„Али данас таква пракса прераста у нешто опасније. Имам у виду чињенице директног покушаја организовања државног удара у Белорусији и атентата на председника ове земље. Карактеристично је да чак ни тако флагрантне акције не наилазе на осуду тзв. колективног Запада", рекао је Путин.

Такав запад за Путина је без савести и морала, група држава „без лица" на челу са САД који се понашају као „одметници од закона".

Он је навео да је био планиран масиван кибернетски напад на Белорусију, којим је припремана блокада Минска, укључујући градску инфраструктуру и комуникације, потпуно искључење целокупног електроенергетског система главног града Белорусије.

По аналогији са „Москвом као четвртим Римом", иако се он „никад неће догодити" руски филозоф Борис Межујев претпоставља да ћемо бити сведоци симболичног рођења четвртог запада на скупу Г7, од 11. до 13. јуна у Корнволу.

Свакако, избор места за одржавање Самита Г7 указује на симболику западног преображаја.

Британски премијер Борис Џонсон, који ове године председава Г7, вероватно је узео у обзир чињеницу да је у Корнволу, у замку на рту Тинтагел, рођен легендарни краљ Артур.

Значај ових, мада легендарних места за предстојећи догађај налази се и у чињеници да је реч о власнику замка Камелот и мистериозном краљу Британаца који се у модерној митологији сматра патријархом запада.

Западна цивилизација, такорећи, почиње с њом – са својим легендама о Светом гралу, Округлом столу и магловитом острву Авалон.

Претпоставља се да ће земље Г7 морати да развију неку заједничку линију понашања према Москви и Пекингу.

Другим речима, повући ће се идеолошка линија поделе између највећих демократија на свету и оних земаља којима колективни Запад негира ову особину.

Напорима Вашингтона изгледа да свет клизи ка новој биполарности, што, наравно, за Русију не изгледа као најпожељнији сценарио.

Русија је сањала да се колективни Запад, након распада СССР, понаша паметније и да је одмах прогласи западном земљом, стварајући тако другачију верзију четвртог Запада – са демократском Русијом, али без ауторитарне власти у Кини.

Како се то не би догодило, Русија је желела да види свет заиста мултиполаран – са многим конкурентним економским блоковима, како је то замислио отац руског мулитиполаризма Јевгениј Примаков.

Бити сателит Кине у хладном рату са Западом, а још више сателит Запада у хладном рату са Кином, најгоре су перспективе.

Председник руске Привредне коморе Сергеј Катин стога наглашава да је ослонац на сопствене снаге заједно са оствареним моделима мултиполаризма према Кини и Индији, модел за руску економију. Академик Александар Дињкин верује да постоје два избора ка новој биполарности где би повезани Москва и Пекинг били један, а Вашингтон други центар.

Други пут је проналажење излаза ка глобалном концерту држава, при чему сада постоје предуслови за оба правца.

Межујев сматра да ниједан пуноправни савез демократија неће успети: либералне и конзервативне демократије поцепаће се на исти начин као што су социјалистичке земље биле подељене на совјетски и кинески блок.

И у овом плуралистичком свету конзервативних демократија Русија може да нађе место за себе – ако не жели да се недвосмислено придружи неком од главних табора Хладног рата.

На овој идеолошкој основи можда ће се појавити нешто попут новог покрета несврстаних, претпоставља Межујев.

Све то значи да би четврти Запад, поред своје декларативне идеолошке отворености у прихватању свих демократија, како то говори Бајден, већ сада требало да оцрта и неке нове прекретнице које воде заправо у цивилизацијску затвореност.

У супротном, четврти Запад може се растворити у мору демократија, и то не увек либералних.

Друштвене иновације колективног Запада, од легализације истополних бракова до „опсесивног наметања проблема трансродних и перспективе правне рехабилитације тзв. полиаморије, односно кохабитације многих партнера", само су неки примери неприхватљивих социокултурних модела који ће ограничити ширину четвртог Запада и учинити га сасвим неприхватљивим за Русију.

Основу за овакав развој поставио је редитељ Константин Богомолов у програмском тексту Отмица Европе 2.0 (Нова газета, 10. фебруара).

Он у тексту осуђује нову етику која је променила Европу према којој је Русија ишла и о којој је сањала и позива на обнову „Европе здраве особе" формулисањем „нове десничарске идеологије".

Међу тезама које је формулисао је и жеља Европе да „елиминише сложену особу".

Закључује да је „нацизам постао људски Чернобиљ", ослободивши се тога, Запад је одлучио да се у будућности „осигура" од тога и „кастрира сложену особу" коју редитељ упоређује са јунацима Достојевског, који су „и узвишени и ниски, анђео и ђаво, који воле и мрзе, верују и сумњају".

Он верује да се „модерни западни свет обликује у Новом етичком рајху са сопственом идеологијом – новом етиком".

Стога, уз сву своју горљиву жељу, Русија неће моћи да постане западна земља, као што то, највероватније, неће постати ни Индија, што, наравно, не значи немогућност прагматичног савеза са Западом и једне и друге. Све ово не значи да Русија није спремна на прагматичан однос са САД и четвртим Западом.

Најистакнутији руски стручњак за запад, Андреј Кортунов верује да нико не жели да сусрет буде потпуни неуспех и да се понови хелсиншки сценарио из 2017, кад су се неуспешно срели Трамп и Путин.

Он истиче да низ карактеристика спољнополитичког стила тренутне америчке администрације омогућава да се на јунски самит гледа са опрезним оптимизмом.

Бајден остаје одлучни заговорник контроле наоружања, што је већ потврдио својом одлуком о продужењу билатералног споразума СТАРТ ИИИ.

Постоји разлог за наду да ће лидери у Женеви моћи барем да почну да разговарају о новој агенди у овој области.

Бајден не само да увек наглашава важност мултилатерализма, већ и савршено разуме да се у многим регионалним сукобима и кризама не може избећи интеракција са Русијом.

Стога је у Женеви могућ дијалог о Авганистану, о иранском нуклеарном споразуму, о истој Северној Кореји, па чак и о Сирији, сматра Кортунов.

Његово мишљње подржано је и ставом руског саветника за националну безбедност, Николаја Патрушева, који је истакао „конструктивну природу и продуктиван садржај руско-америчких консултација на линији Савета безбедности" и најавио да се у извесном броју питања може рачунати на „развој узајамно прихватљивих решења".

(Данас)

 

Rio Tinto i Srbija - šta nije poznato?

standard.rs

Irena Pećanac - Rio Tinto i Srbija – šta nije poznato? - Novi Standard

Irena Pećanac

10-12 minutes

---

Rio Tinto je tokom svojih brojnih rudarskih operacija širom sveta iza sebe ostavljao potpunu ekološku katastrofu i pustoš. Da li takva tragična sudbina čeka i Srbiju?

Gotovo istovremeno dok je Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) organizovala 5. ­­i 6. maja ove godine naučnu raspravu na temu: „Projekat Jadar – šta je poznato?”, u kolevci Rio Tinta, u Australiji, dva ozbiljna državna foruma raspravljala su o dva nezamislivo sramna skandala Ria Tinta. Iako živimo u vreme tehnologija zahvaljujući kojima više ništa ne može ostati skriveno – niko od uvaženih govornika i govornikinja, koje smo imali prilike da čujemo za govornicom Akademije, ne reče ništa pobliže o Hanibalu koji je stigao ante portas Srbije.

Reč skandal je obična, elegantno impotentna reč, kojom se prilično klinički opisuje ono što je u stvari ekološka katastrofa neopisivih razmera, koju Rio Tinto ostavlja za sobom u kontekstu svojih belosvetskih operacija. Postoji, međutim, gruba, prosta srpska reč koja mnogo bolje opisuje tu vrstu delovanja ove svetski poznate englesko-australijske kompanije, a to je – svinjarija. Dakle, ova dva tekuća australijska skandala, direktno izazvana poslovanjem Ria Tinta, u stvari su apsolutne i kompletne svinjarije, zastrašujuće i jezive, zbog obima bezobirnosti ove kompanije, njene beskrupulozne i besomučne borbe s golorukim nesrećnicima kojima je sudbina dodelila ulogu da se zadese na putu ka profitu koji je ona rešila da ostvari milom ili silom. Uglavnom i uvek – u slučaju Ria Tinta – silom.

Sramotna priča

Gotovo stidljivo je u srpskoj javnosti, tu i tamo, pomenuto da je Rio Tinto prošle godine uništio u svojim rudarskim operacijama pećine australijskim Aboridžinima. Ono što nije poznato u vezi s uništenjem tih pećina je sledeće:

Aboridžinske pećine u klisuri Jukan u zapadnoj Australiji stare su 46.000 godina. Ovo nije štamparska greška. Prevedeno na arheološki jezik, to znači da pećine potiču iz ledenog doba. Ali to nije sve – te pećine bile su u kontinuumu nastanjene Aboridžinima 46.000 godina i verovatno predstavljaju jedini takav primer neprekinute ljudske habitacije u svetu. Ove pećine nikako nisu „tamo neke pećine nekih Aboridžina u Australiji” – one su, van svake sumnje, neprocenjiva svetska kulturna baština.

Ceo normalan svet bio je zaprepašćen, potpuno je zanemeo pred mučnom i nepopravljivom istinitošću ovog događaja. Zgroženi su bili čak i akcionari kompanije Rio Tinto, pa su zatražili da se pokrene istraga, a odgovorni odstrane iz kompanije. Specijalni komitet oformljen je na zahtev australijskog Senata da istraži ovaj događaj. Gospodin Voren Enč (Warren Entch), koji je predsedavao komitetom, pripremio je privremeni izveštaj koji je naslovljen „Nikada više” u kome doslovno piše i ovo: „Nikada više ne smemo dozvoliti destrukciju i vandalizam kulturne baštine koji su se dogodili u klisuri Jukan – nikada više!” Konačni izveštaj o ovoj svinjariji još nije završen, a poznavajući moduse operandi Ria Tinta – proći će još mnogo vremena pre nego što ova tragedija dobije epilog.

Uništene aboridžinske pećine u klisuri Jukan u regionu Pilbara u zapadnoj Australiji (Foto: PKKP Aboriginal Corporation/AFP/Getty Images)

U trenutku ove epizode strave i užasa na čelu ovog projekta kompanije Rio Tinto, kao njen izvršni direktor, bio je Žan-Sebastijen Žak, Francuz s impresivnom biografijom, koga je Harvard Business Review proglasio za jednog od najboljih izvršnih direktora u svetu. Oženjen je čovek. Na internetu se mogu naći njegove fotografije i biografija. Ne deluje kao neko ko će uprkos tome što je znao o kakvim se pećinama radi – detonirati iste. U privremenom izveštaju australijskog parlamenta piše da su odgovorni bili potpuno upoznati sa značajem ovih pećina, ali da su ipak odlučili da ih raznesu.

Gospodin Žan-Sebastijen Žak, obrazovan na prestižnom Ecole Centrale Paris, čovek čija godišnja plata iznosi sedam miliona funti, nije ni trepnuo – ni on, a ni ostala svita njegovih vernih podanika, koja je teška srca, pod upornim zahtevima javnosti i akcionara morala biti izmeštena iz svojih fotelja i to: Kris Sejlsberi (Chris Sailsbury), Sajmon Niven (Simon Niven) kao i dva člana borda Sajmon Tompson (Simon Thompson) i Majkl Lestrandž (Michael L’Estrange). Ispisujem ova strana imena da se Srbija na vreme upozna s njima, u sujevernom strahu da bi oni ili neki njihovi istomišljenici i sledbenici mogli jednog jutra osvanuti u srpskom nesrećnom Jadru.

Ova sramotna priča obišla je zemaljsku kuglu i nema sumnje da će ime ove kompanije zauvek ostati sinonim za ono najgore, najbeskrupuloznije i najpohlepnije u korporativnom svetu. Što se tiče Ecole Centrale Paris, koju su, između ostalih, pohađali Gustav Ajfel, projektant Ajfelovog tornja u Parizu, Andre Mišlen, osnivač Mišlena i Armon Pežo, tvorac Pežoa – ona će možda morati da iskoristi svoj uticaj u virtuelnom svetu da s liste svojih čuvenih đaka na sajtu Vikipedije, makar privremeno, ukloni ime Žana-Sebastijena Žaka.

Ali to nije jedina aktuelna priča o Riu Tintu u Australiji.

Slučaj Bugenvil

Rio Tinto je 45 godina eksploatisao bakar i zlato iz rudnika Panguna na ostrvu Bugenvil u Papui Novoj Gvineji. Rudnik je napustio 2016. godine i za sobom ostavio milijardu tona toksičnog rudnog otpada. Panguna je bio jedan od najvećih svetskih rudnika bakra i zlata, a 1989. godine je lokalno stanovništvo podiglo pobunu protiv njegove uprave. Usledio je krvavi desetogodišnji građanski rat, u kome je Rio Tinto, pričalo se, pomagao korumpiranu stranu.

Rio Tinto je na Bugenvilu za sobom ostavio totalnu ekološku katastrofu, zatrovanu životnu sredinu, bolesno i siromašno stanovništvo, decu sa čirevima po koži koji ne zarastaju jer su zemljište, voda i vazduh zatrovani bakrom. Nesrećni stanovnici Bugenvila pokušali su da pred sudovima u Americi traže naknadu štete za užase koji su pretrpeli i još uvek trpe oni i njihova deca. Spor s Rio Tintom u Americi trajao je deset godina. Posle deset godina, američki sudovi su se oglasili nenadležnim. Rio Tinto odbio je da isplati i jedan cent odštete u ovom sporu.

Poplavljeno ostrvo Bugenvil u okviru Papue Nove Gvineje (Foto: Human Rights Law Center/AFP via Getty Images)

Trenutno se pred australijskom vladom nalazi zahtev koji je podnelo 156 stanovnika ostrva Bugenvil za povredu njihovih ljudskih prava. Pre incidenta s uništenjem aboridžinskih pećina, Rio Tinto je uložio svu svoju kreativnost i mnogo novca da dokaže da nije odgovoran za Bugenvil, ni za otrovane reke i zemljište, ni za milijarde tona toksičnog otpada, ni za decu punu čireva ni za bolesno stanovništvo. Više od deset godina takvog herojskog napora Ria Tinta nije za potcenjivanje. Možda bi neko pomislio da bi jedna takva svetska kompanija koja ostvaruje basnoslovne profite odvojila nekakva pristojna sredstva za kompenzaciju stanovnicima ovog ostrva. Svako normalan bi to učinio, ali Rio Tinto ne bi nikad, osim ako ne bude prisiljen, naravno pod pritiskom australijske vlade koja se umešala u ovaj proces posle sramote s detonacijom pećina.

Dok je malobrojna srpska javnost imala prilike da sluša govornike i govornikinje u SANU koji su nas većinom uveravali da je sve pod kontrolom, da će sve teći po zakonu (koji je nedavno izmenjen tako da još bolje štiti interese Ria Tinta), pod budnim okom raznih neelokventnih i nedorečenih eksperata iz raznih oblasti, i dok su nam ministarke poručivale da nikako ne možemo propustiti ovako profitabilnu priliku i da „još ništa nije potpisano”, nismo mogli da se otmemo utisku da bi ceo skup ipak imao malo drugačiji ton da nam je samo rečeno s kim ćemo imati posla u Jadru.

Ovaj članak bi mogao da bude i mnogo duži da je za cilj imao da obznani sve podatke o sramnoj istoriji poslovanja Ria Tinta s represivnim režimima, od kojih je svakako vredna pomena i činjenica da je kompanija Rio Tinto radila za fašistički Frankov režim u Španiji, kao i da je za vreme Drugog svetskog rata održavala prisne odnose s Musolinijem i dobavljala gvozdenu rudu za ratnu proizvodnju nacističke Nemačke. Nije beznačajno ni to što je takva kompanija danas došla da eksploatiše zemlju koja je posle rata vešala svoje glumce zbog toga što su u pozorištima igrali pred okupatorom.

***

I da na kraju sve stavimo u kontekst naše veoma aktuelne sadašnjice – u kontekst naše domaće svinjarije koja se tiče izmena Zakona o parničnom postupku, po kojima mali i siromašni nikada neće moći da priušte sebi niti da tuže, niti da odole tužbama tako velikih kao što je Rio Tinto, tako bogatih kao što je Rio Tinto i tako bahatih kao što je Rio Tinto, ako ovaj skandalozni i nakaradni zakon bude usvojen.

Šta još nije poznato? Nije poznata podela uloga u rimejku filma Salo. Pokojni Pjer Paolo Pazolini je, pokušavajući da dočara degeneraciju i degradaciju Musolinijeve fašističke Italije, snimio 1975. godine svoj poslednji film Salo, koji je dugo bio u mnogim zemljama zabranjen za prikazivanje. Većina ljudi koje poznajem nikada nije ni čula za ovaj film, a kamoli ga gledala.

Zaposleni tokom rada u rudniku Ria Tinta u Boronu (Kalifornija), 15. novembar 2019. (Foto: Reuters/Patrick T. Fallon)

Razmišljam, umesto velikih reči i velikih zaključaka, kada bi se nekim slučajem u nas snimio rimejk filma Salo, koji bi najvažniji akteri iz ljubavnog zagrljaja s Rio Tintom dobili glavne uloge u njemu? Svi ti bestidni izricatelji jezivih poluistina: političari i političarke, ministri i ministarke, naučnici i naučnice, akademici i akademke, lekari i lekarke, držatelji i držateljice lažnih diploma i doktorata, nemušte čitačice tuđih izveštaja, gostujući degenerici i degeneričarke iz belog sveta, veleizdajnici i veleizdajnice svih boja – svi oni bi se mogli smestiti u taj rimejk, jer bi im samo tamo bilo udobno, dostojno i odabrano mesto – u ovom zlom vremenu u kome smo prinuđeni da nas predvode i prodaju budzašto oni koji obraza nemaju a guzice se ne boje.

Irena Pećanac je advokat Vrhovnog suda Australije, član Advokatskog društva Novog Južnog Velsa i član Advokatske komore u Beogradu u periodu od 1985. do 1990. godine. Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: Richard Wainwright/AAP Image via AP

Izvor Novi Standard

BONUS VIDEO:

 

Karadžić iz zatvora poslao pismo Putinu MOLI GA DA INTERVENIŠE

kurir.rs

VLADIMIRE, BRATE, ZATVORENICI SU ŽEDNI MOJE KRVI: Karadžić iz zatvora poslao pismo Putinu MOLI GA DA INTERVENIŠE

zoran kostadinovic

4-5 minutes

---

Radovan Karadžić, nekadašnji predsednik Republike Srpske, koji je nedavno prebačen iz zatvora u Hagu u ozloglašeni britanski kazamat na ostrvu Vajt, koji je prepun muslimanskih ekstremista, uputio je pismo predsedniku Rusije Vladimiru Putinu sa molbom da ga izbavi odatle i spase mu život.

Pismo je poslao preko svojih advokata, a prema rečima izvora bliskog Karadžiću ruskog predsednika oslovio je sa "brate" i opisao mu sav pakao kroz koji je prošao čim je nogom kročio u Veliku Britaniju.

Tokom nedavne sednice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, podsetimo, predstavnik Rusije pri UN oštro je kritikovao prebacivanje Karadžića u zatvor u Velikoj Britaniji navodeći da je bezbednost osuđenih Srba ugrožena u britanskim zatvorima.

- Naveo je da su uslovi u zatvoru nedostojni čoveka i da nema ni adekvatnu hranu, a ni terapiju. Takođe, da su zatvorenici žedni krvi, da najviše ima muslimanskih terorista koji jedva čekaju da ga se dočepaju i lično mu presude i da su i sami čuvari jako neprijatni prema njemu. Napisao je da mu nisu dozvolili da iz Holandije ponese svoj računar u kome ima mnogo materijala za žalbu koju sprema. Molio je Putina da mu pomogne jer prebacivanjem u drugi zatvor nije ponižen samo on nego je simbolika tog čina mnogo dublja. Naveo je nešto poput: "Britanci su ovo moje prebacivanje kod njih doživeli kao svoju veliku pobedu, njihovi političari se raduju, slave" - prepričava izvor blizak nekadašnjem predsedniku RS i ističe da je Karadžić naglasio i da je smešten u zgradu koja je puna kancerogenog azbesta.

Britanci hoće da preuzmu i Mladića

Sudeći po najavama koje su stigle od zvaničnog predstavnika Velike Britanije na sednici UN sve su prilike da će Ratka Mladića sačekati ista sudbina kao i Radovana Karadžića.

Britanski predstavnik je istakao da će Mladić biti prebačen u tu zemlju i da se na taj način daje podrška Mehanizmu.

Dodaje da je Radovanu dozvoljeno samo da se čuje sa ćerkom Sonjom i da je zapravo njoj i izdiktirao sadržaj pisma koji je potom prenela advokatima. Da tako teče komunikacija potvrdila je prošle nedelje i Sonja.

- Strahujemo za njegov život. Živi u necivilizacijskim uslovima. U svega nekoliko minuta pokušavamo da što brže razmenimo informacije o njemu i porodici te da zapišem poruke za prijatelje, saradnike i advokate - navela je Sonja Karadžić.

Da li je Putin uspeo da pročita pismo, ne znamo, ali tokom sednice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koja je održana u utorak, predstavnik Rusije pri UN rekao je da je nekadašnji Haški tribunal postao poznat kao oruđe osvete, a ne oruđe pravde.

Takođe je oštro kritikovao prebacivanje Karadžića u zatvor u Velikoj Britaniji navodeći da su životi i bezbednost osuđenih Srba ugroženi u britanskim zatvorima i da je general Radislav Krstić zamalo preklan nožem.

Radovan je za muslimanske zatvorenike bajramski poklon

Karadžićev advokat Goran Petronijević rekao je nedavno da su strašno loši uslovi u kojima boravi njegov klijent navodeći da "Radovan nije u zatvoru, već u zarobljeništvu". Istakao je i da su mu prekršena sva ljudska prava, a život ozbiljno ugrožen.

- Trenutno je smešten u samicu, nalazi se u nekakvoj izolaciji, jer je stigao iz druge države. Nema bukvalno ništa. Samo krevet, WC šolju i tuš. Mi pričamo o obolelom, oronulom starcu, ne o Radovanu kakav je nekada bio. On tako potpuno izolovan ne može ni sa kim da priča, nema računar, nema ni papir ni olovku, niti bilo šta da čita. Ta izolacija može da ga ubije, kao što mogu da ga ubiju i ekstremni muslimani kojima je serviran na tacni ako mrdne iz te prostorije. Njima je njegov dolazak bio bajramski poklon. Tako je to predstavio muslimanski lobi - rekao je Petronijević.

(Kurir.rs/Alo)

 

politika.rs

Palmer o američkoj viziji za Zapadni Balkan

3 minutes

---

SOLUN - Izaslanik SAD za Balkan Metju Palmer rekao je danas da je dosledna američka vizija za Zapadni Balkan ona koja ovaj region vidi posvećen evrointegracijama i u miru sa svim susedima.

„Nadam se da to nije samo vizija koju SAD i EU imaju za ovaj region već i da je to vizija koju Zapadni Balkan ima sam za sebe”, rekao je Palmer na video konferenciji „Balkan 2021:Podsticanje regionalne saradnje u post kovid eri” u Solunu.

On je dodao da SAD ostaju posvećene cilju uvođenja Zapadnog Balkana u EU, kao i postizanju uzajamnog dubokog ekonomskog partnerstva među zemljama tog regiona.

Palmer je istakao da je zajedno sa Miroslavom Lajčakom tokom nedavne posete Beogradu i Prištini želeo da „pokaže posvećenost SAD da u bliskoj koordinaciji sa EU olakšamo dijalog dve strane”.

On se osvrnuo i na konačnu presudu Ratku Mladiću za koju je rekao da joj je cilj da se spreči ponavljanje zločina.

Palmer je takođe ponovio da je američki predsednik Džozef Bajden potpisao sankcije u vezi sa regionom Zapadnog Balkana, čiji je cilj borba protiv korupcije i nastojanje da se ojača vladavina zakona.

Američki zvaničnik je u svom obraćanju na konferenciji podsetio i na reči šefa nemačke diplomatije Hajka Masa koji je na Berlinskom procesu rekao da je potrebno postizanje zajedništva u ciljevima SAD i EU da se dođe do normalizacije odnosa u dijalogu Beograda i Prištine.

Izaslanik SAD za Balkan je pružio podršku ulozi Grčke u regionu Zapadnog Balkana, posebno zbog njenog odnosa sa Severnom Makedonijom kao i zbog produbljivanja odnosa sa Kosovom.

„Grčka ima snažnu podršku SAD i mi želimo još jaču saradnju širom regiona”, istakao je Palmer, preneo je Tanjug.

On je dodao da se u regionu stiče utisak da EU gubi interes za perspektivu članstva Zapadnog Balkana u Uniji i da je zato potrebno da se izgrade veze poverenja.

Potrebno je da EU hitno vrati svoj kredibilitet i da u narednom periodu pokaže svoju ozbiljnost u vezi sa Zapadnim Balkanom, zaključio je Palmer.

Video konferencija „Balkan 2021:Podsticanje regionalne saradnje u post kovid eri” održana je danas u Solunu, a među učesnicima, pored Palmera, bili su državni sekretar u Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija Srbije Miloš Cvetanović, potpredsednica EIB-a Lilijana Pavlova, ministar spoljnih poslova Crne Gore Đorđe Radulović, premijer privremenih institucija u Prištini Aljbin Kurti i zamenica direktora u Evropskom savetu za spoljne odnose Vesela Černeva.