Претражи овај блог

уторак, 28. јун 2022.

Видовдан - висина са које се види прошлост и будућност Србије

politika.rs

Видовдан - висина са које се види прошлост и будућност Србије

Момчило Павловић, историчар

7-9 minutes


Многи историјски догађаји, од којих се неки могу означити као прекретнице и судбински у историји Срба, збили су се не случајно на неки велики црквени и народни празник или су пак догађаји називани по празницима. Сретењски устав, Преображенска скупштина, Светоандрејска скупштина, Светосавски конгрес 1944, Ускршње бомбардовање Београда – крвави Ускрс 1944. Али постоји један, црквени, државни и народни празник, који многи означавају и као тужну националну светковину. То је Видовдан – народни, верски у неким тренуцима историје и државни празник српског народа и његове државе. У неким крајевима девојке су се на тај дан умивале водом од траве видовчице, у неким износиле сву девојачку спрему да се види, а на Косову и Метохији је народ веровао да на Видовдан у глуво доба ноћи све воде на Косову потекну црвене као крв. Видовдан је преточен у имена и презимена људи на овим просторима,  (Видоје, Вид, Вида, Видак, Видојевић и сл.), у називима топонима (Видојевица), називима улица и тргова... Видовдан је био и остао велика инспирација књижевника и уметника, поменимо нереализовани Мештровићев план о подизању грандиозног Видовданског храма „који би попут Партенона на Акропољу, тамо негде на Косову, казивао стару славу новим покољењима".  О Видовдану се завршавала школска година, додељивана сведочанства, многим црквама и институцијама то је била слава, о Видовдану или под тим називом организоване су бројне политичке и културне манифестације и свечаности. Према канону Српске православне цркве Видовдан је празник посвећен светом кнезу Лазару и свим великомученицима изгинулим у боју на Косову, заветни је празник за све православне Србе и  „црвено слово" у богослужбеном календару.
Као национални, односно државни празник Видовдан је опстао све до доласка комуниста на власт. Одлуком Скупштине Србије и Законом о државним празницима из 2001. године, Видовдан је проглашен државним празником који се празнује  радно, такође у знак сећања на Косовску битку.

За овај празник који је од 19. века и државни празник везани су бројни историјски догађаји од којих су неки опредељивали судбину народа и државе, да не говоримо о судбинама појединаца.

Када је после заузимања Ниша 1877. кнез Милан добијао честитке са свих страна, пуковник Драгашевић је у његово име одговорио свима: „Иако се српски стег усред Ниша вије, опет тужно Косово освећено није."

Две велике годишњице обележавања Косовског боја, на Видовдан 1889. и 600. годишњица 1989, имале су свесрпски карактер и остале су забележене у историји.

Видовдан је посебан значај добио у време стварања нове српске државе, а као званичан државни празник уведен је на 500. годишњицу Косовског боја 1889. године, и обележаван као Спомен-дан палима у борбама за отаџбину. Према тој одлуци Видовданским поменом се обухватају сви који су, макар када, главе своје дали за веру и отаџбину. Све то спојено је са култом Лазара Хребељановића, коме је његов син деспот Стефан 1403–1404. подигао мраморни стуб на месту погибије са натписом на којем је, између осталог, писало „пао за српску земљу". Четири стотине година касније 1806.  Осман ефендија оптуживао је Карађорђеве устанике да у рукама стално носе књиге кнеза Лазара и да је „он велики подстрекач буне у њиховом разуму". Године 1889. на 500. годишњицу Косовског боја уприличена је прослава миропомазања краља Александра Обреновића у манастиру Жичи. Од тада у Саборној цркви и светињама широм земље држан је свечани помен видовданским херојима, уз присуство краљева, чланова краљевске владе и побожног народа.

На Видовдан 1881. потписана је Тајна конвенција између Србије и Аустроугарске, којом се Србија обавезала  на пријатељску политику према Аустроугарској у замену за политичку, династичку (подршка  кнезу Србије да за себе и своје потомке узме краљевску титулу)  и економску подршку. Том конвенцијом Србија и кнез Милан су направили драматичан политички заокрет, напустили проруску и заузели проаустријску спољнополитичку оријентацију, усмеравајући Србију више према Европи, а мање према Русији.

Неколико часова по окончању српског видовданског празновања  29–30. јуна 1913. започео је бугарски напад на Брегалницу, тј. Други балкански рат. У Сарајеву је млади Гаврило Принцип на Видовдан 1914. извршио атентат на Франца Фердинанда, наследника аустроугарског престола, што је техником неприхватљивог ултиматума Србију гурнуло у рат. Први Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца донет је на Видовдан, и назван Видовданским уставом. На Видовдан 1928. у присуству краља Александра Карађорђевића освећена је спомен-костурница у Текеришу палима у Церској бици. 

На Видовдан 1934. на врху Авале, Њ. В. краљ Александар осветио је камен темељац новог споменика Незнаном јунаку, који се подиже као „велики и вечити симбол захвалности народа онима који су своје животе положили за данашњу слободу Југославије".

На Видовдан 1989. на 600. годишњицу Косовског боја Слободан Милошевић се својим говором винуо у политичку орбиту, а на исти дан је 2001. као председник на понижавајући начин предат Хашком трибуналу. „Добро сте извели овај посао, али запамтите браћо Срби, да је данас Видовдан", наводно је Милошевић рекао приликом уласка у хеликоптер на Бањици којим је спроведен у Тузлу, а одатле у Схевенинген одакле се жив није вратио.

Али оно што издваја Видовдан у политичком и духовном животу Срба то је чињеница да је овај празник везан за Косовски бој и „симболизује читаву српску историју, историју народног пораза али и његовог уздигнућа, историју његовог страдања, патњи и мука, али исто тако и историју његове духовне и моралне снаге и величине  као и веру и наду у боље дане". Видовдан и Косово и Метохија су сплетени у један догађај и један доживљај српске историје. Дан епске битке за слободу од најезде неверника на Косову Пољу 1389. и касније пропасти српског царства и господства,  уз обавезно спомињање ко је „вера а ко је невера", дубоко је укорењена у свести народа и опстаје до данас упркос свим токовима историје. Видовдан је постао једна огромна, „историјска сугестија којој је подлегао српски народ кроз векове свога покосовског живота".

Тако се дошло до онога што многи називају Видовдански дух, а што се може означити као дух тежње за слободом, дух који не дозвољава да се застава за слободу српску икада савије. Што би рекао песник: „Да се дигне што је било пало да пропева што је проплакало." Симболика Видовдана, а посебно сећање на пале за слободу и отаџбину опомињу да морамо да чувамо и негујемо историју која нас је створила, такве какви јесмо и ту где смо данас.

На овај дан и овај празник треба да изнесемо на видело и да покажемо колико поштујемо све оне који су у свим временима пали за одбрану и слободу народа и државе, да покажемо шта смо научили, шта смо урадили и колико вредимо, мерећи данас у односу на јуче, садашњост у односу на прошлост и мерећи себе у односу на друге народе и државе. На овај празник се може размишљати шта је Видовдан дао и направио од нашег народа, а шта је наш народ направио од Видовдана. Како је говорио владика Николај,  Видовдан је „једна огромна висина са које се да прегледати сва наша историја, уназад и унапред".


View article...

Enclosures:

160z120_boj_na_kosovu_06.jpg (16 KB)
https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2022_06//160z120_boj_na_kosovu_06.jpg

 

недеља, 26. јун 2022.

Дијалог Приштина - Београд неће успети без признања Косова од пет земаља ЕУ

politika.rs

Дијалог Приштина - Београд неће успети без признања Косова од пет земаља ЕУ

1-2 minutes


ПРИШТИНА - Предавач на универзитету Џонс Хопкинс Едвард Џозеф сматра да дијалог Београда и Приштине неће успети све док у Европској унији постоји пет земаља које не признају Косово као независну државу.

Џозеф је за портал Геопост оценио да је илузија веровати да ће Србија у неком тренутку дијалога стићи до признања тзв. Косова, а да је разлог то што пет земаља ЕУ не признаје Косово, преноси Економија онлајн.

„Све док они не признају Косово, Србија не мора да призна Косово", сматра Џозеф.

Он је оптужио председника Србије Александра Вучића да је савезник руског председника Владимира Путина и да ради са истом агендом.

Према мишљењу Џозефа, иницијатива Отворени Балкан је још једна, како је навео, „илузија која даје легитимитет Вучићу, али не мења ништа у његовој политици", преноси Танјуг.


View article...

Enclosures:

160z120_92D8D6.jpg (9 KB)
https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2022_06//160z120_92D8D6.jpg

 

петак, 24. јун 2022.

The Hill: После Авганистана, Америка може у Украјини претрпети и други стратешки пораз

The Hill: После Авганистана, Америка може у Украјини претрпети и други стратешки пораз

Амерички потпуковник Данијел Дејвис: Украјина трпи катастрофалан пораз у Донбасу. Русија има огромну предност. Руска војска напредује и разбија Оружане снаге Украјине и смањује њихову борбену способност. Мислим да ово није фер игра. Неће се баш добро завршити ни за Вашингтон The Hill: „Бајденова администрација је на клизавој стази, погрешне одлуке су могуће на сваком кораку. Чињеница да су огромне територије Украјине већ прешле под контролу Русије стратешко је понижење за САД"

Од

ИН4С

-

0

 

Амерички ракетни бацачи ХИМАРС

ЏО Бајден је најавио је испоруку Украјини вишецевних ракетних бацача ХИМАРС која ће бити део новог пакета војне помоћи Кијеву.

Експерт за геополитику Френсис Семпа оценио је да би та одлука могла да има непредвидиве последице по међународну безбедност. Цитирао је извор из Бајденове администрације који је рекао да ће ти бацачи ићи у комплету са ракетама домета до 80 км.

Поводом Бајденове игре са Украјином сада већ врте главом и други зналци у Сједињеним Државама.

Амерички потпуковник Данијел Дејвис рекао је да Оружане снаге Украјине трпе катастрофалан пораз у Донбасу.

Телевизији Фокс Њуз додатно је рекао:

„Ако погледате однос снага, посебно на бојном пољу, видећете да Русија има огромну предност. Западне земље немају рационалног разлога да се надају да ће Оружане снаге Украјине успети да преокрену ситуацију. Руска војска напредује и разбија Оружане снаге Украјине и смањује њихову борбену способност".

Дејвис процењује да су САД и Европска унија послале једва десетину наоружања које је Кијеву било потребно за стварање макар неке врсте паритета, па је и због тога пораз режима Владимира Зеленског неизбежан.

Он је такође критиковао америчку администрацију због покушаја да нанесе штету Русији на рачун Украјине:

„Мислим да то није фер игра. Неће се баш добро завршити ни за Вашингтон".

Колумниста америчког листа The Hill Вилијам Молони упозорава да „ситуација око Украјине може довести (након Авганистана) и до другог великог стратешког пораза САД и њихових НАТО савезника у истој години".

Молони сматра да је „брзоплето повлачење" америчких трупа из Авганистана довело у питање улогу САД као лидера „слободног света" и да је представљало потпуни шок за савезнике Америке.

„То је био озбиљан ударац и понижење за Вашингтон, а сада, за мање од годину дана, сукоб у Украјини могао би да постане још један пораз високог профила за НАТО снаге", наглашава The Hill.

И закључује: „Бајденова администрација је на клизавој стази, погрешне одлуке су могуће на сваком кораку. Чињеница да су огромне територије Украјине већ прешле под контролу Русије стратешко је понижење за САД".

 

Извор: Факти

https://www.in4s.net/the-hill-posle-avganistana-amerika-moze-u-ukrajini-pretrpeti-i-drugi-strateski-poraz/

уторак, 21. јун 2022.

Govor Vladimira Putina na XXV Petrogradskom ekonomskom forumu

Govor Vladimira Putina na XXV Petrogradskom ekonomskom forumu

Objavljeno: 21.06.2022, 06:35h

Pozdravljam sudionike i goste obljetničkog XXV Peterburškog međunarodnog gospodarskog foruma. Događa se u teškom trenutku za cjelokupnu svjetsku zajednicu, kada su na udaru gospodarstvo, tržišta i sama načela globalnog ekonomskog sustava. Mnoge trgovinske, proizvodne i logističke veze koje su prije bile narušene pandemijom sada prolaze nove testove. Štoviše, takvi ključni pojmovi za poslovanje kao što su poslovni ugled, nepovredivost vlasništva i povjerenje u svjetske valute temeljito su narušeni,  potkopani, nažalost, od strane naših partnera na Zapadu, a to je učinjeno namjerno, ambiciozno, u ime očuvanja zastarjelih geopolitičkih iluzija. „Unipolarni svijet je mrtav" Danas ću iznijeti naše – kad kažem "naše", mislim na rusko vođstvo – svoje viđenje situacije u kojoj se nalazi globalna ekonomija. Detaljno ću se zadržati na tome kako Rusija djeluje u tim uvjetima i kako planira svoj razvoj u okruženju koje se dinamično mijenja. Prije godinu i pol, govoreći na forumu u Davosu, još jednom sam naglasio da je era unipolarnog svjetskog poretka završila – s ovim želim početi, od toga se ne može pobjeći – završila se, unatoč svim pokušajima da se sačuva na bilo koji način. Promjene su prirodni tijek povijesti, budući da je civilizacijska raznolikost planeta, bogatstvo kultura teško spojiti s političkim, ekonomskim i drugim obrascima, obrasci ovdje ne funkcioniraju, obrasci koji su grubo, bezalternativno nametnuti iz jednog centra. Mana je u samoj ideji prema kojoj postoji jedna, doduše jaka sila s ograničenim krugom približnih ili, kako se kaže, država koje su joj odane, a sva pravila poslovanja i međunarodnih odnosa, kada je to potrebno, se tumače isključivo u interesu ove sile. Kako kažu, radi se u jednom smjeru, ali igra ide u drugom. Svijet utemeljen na takvim dogmama je definitivno neodrživ. „Novi centri moći imaju pravo štititi svoj nacionalni suverenitet" Sjedinjene Države, proglasivši pobjedu u Hladnom ratu, proglasile su se glasnicima Gospoda na Zemlji, koji nemaju nikakve obveze, već samo interese, a ti se interesi proglašavaju svetima. Čini se da ne primjećuju da su se tijekom proteklih desetljeća na planetu formirali novi moćni centri koji su sve glasniji. Svaki od njih razvija svoje političke sustave i javne institucije, provodi svoje modele ekonomskog rasta i, naravno, ima pravo štititi ih, osiguravati nacionalni suverenitet. Riječ je o objektivnim procesima, o istinski revolucionarnim, tektonskim promjenama u geopolitici, globalnoj ekonomiji, u tehnološkoj sferi, u cjelokupnom sustavu međunarodnih odnosa, gdje se značajno povećava uloga dinamičnih, perspektivnih država i regija, čiji interesi se ne mogu više zanemariti. Ponavljam, te su promjene temeljne, ključne i neumoljive. I pogrešno je vjerovati da vrijeme burnih promjena može, kako se kaže, čekati, pa da će se navodno sve vratiti u normalu, sve će biti kao prije. Neće. No, čini se da vladajuće elite nekih zapadnih država upravo žive u takvim iluzijama. Ne žele primijetiti očite stvari, već se tvrdoglavo drže sjena prošlosti. Primjerice, smatraju da je dominacija Zapada u globalnoj politici i ekonomiji nepromjenjiva, vječna vrijednost. Ništa nije vječno. „Oni koji druge ljude vide kao bića izvan zlatne milijarde su izgubili kontakt sa stvarnošću" Štoviše, naše kolege poriču jednostavno stvarnost. Oni se pokušavaju suprotstaviti tijeku povijesti. Razmišljaju u terminima prošlog stoljeća. U zarobljeništvu su vlastitih zabluda o zemljama izvan tzv. „zlatne milijarde", sve ostalo smatraju periferijom, svojim dvorištem, i dalje ih tretiraju kao koloniju, a narode koji tamo žive smatraju ljudima drugog reda, jer i sami sebe smatraju izuzetnim. Ako su izuzetni, onda su svi drugi drugorazredni. Otuda neodoljiva želja za kažnjavanjem, ekonomskim slamanjem onih koji se izdvajaju iz redova i ne žele se slijepo pokoravati. Štoviše, grubo i besramno nameću vlastitu etiku, poglede na kulturu i ideje o povijesti, a ponekad dovode u pitanje suverenitet i integritet država, stvaraju prijetnju njihovom postojanju. „Dovoljno je prisjetiti se sudbine Jugoslavije i Sirije, Libije i Iraka" Ako se nekog buntovnika ne može smiriti, onda ga pokušavaju izolirati ili, kako se sada kaže, "otkazati", izbrisati. Koristi se sve, pa i sport, olimpijski pokret, zabrana kulture, umjetnička remek djela, samo iz razloga što su njihovi autori "krivog" porijekla. To je priroda trenutnog napada rusofobije na Zapadu i suludih sankcija Rusiji. Ludo i, rekao bih, nepromišljeno. Njihov broj, kao i brzina žigosanja, ne poznaju presedana. „Sankcije su potpuno promašene" Računica je bila jasna: drsko, naletom, slomiti rusko gospodarstvo, zbog uništenja poslovnih lanaca, prisilnog povlačenja zapadnih tvrtki s ruskog tržišta, zamrzavanja naše imovine, udariti na industriju, financije i standard života ljudi. Nije uspjelo. Očito, nije išlo, nije se dogodilo. Ruski poduzetnici i vlasti radili su usredotočeno i profesionalno, građani su pokazali solidarnost i odgovornost. Korak po korak normaliziramo gospodarsku situaciju. Prvo smo stabilizirali financijska tržišta, bankarski sustav i trgovačku mrežu. Tada se počelo zasićivati ​​gospodarstvo likvidnošću i obrtnim kapitalom kako bi održali stabilnost poduzeća, zaposlenost i radna mjesta. Sumorne prognoze o izgledima ruskog gospodarstva, koje su zvučale početkom proljeća, nisu se obistinile. Istovremeno, jasno je zašto je ova propagandna kampanja napuhana, odakle dolaze sve ove čarolije o dolaru za 200 rubalja i o kolapsu naše ekonomije u cjelini. Sve je to bilo i ostalo instrument informacijskog rata, faktor psihološkog utjecaja na rusko društvo, na domaće poslovne krugove. Inače, neki od naših stručnjaka su podlegli takvom vanjskom pritisku i u svojim predviđanjima su polazili od neizbježnog kolapsa ruskog gospodarstva i kritičnog slabljenja nacionalne valute – rublje. Život je opovrgao takva predviđanja. No, želio bih naglasiti i želim napomenuti da za nastavak postizanja uspjeha moramo što poštenije i realnije procijeniti situaciju, u isto vrijeme biti neovisni u svojim zaključcima i, naravno, vjerovati u svoje vlastite snage. Ovo je vrlo važno. Jaki smo ljudi i možemo se nositi sa svakim izazovom. Kao i naši preci, riješit ćemo svaki problem. O tome svjedoči cijela tisućljetna povijest naše zemlje. Doslovno tri mjeseca nakon masovnog paketa sankcija suzbili smo rast inflacije. Nakon vrhunca od 17,8 posto, kao što znate, inflacija je sada na 16,7 posto i nastavlja padati. Gospodarska dinamika se stabilizira, javne financije su stabilne. Zatim ću napraviti usporedbu s drugima. Da, to je previše za nas, naravno 16,7 posto je visoka inflacija. S tim moramo raditi i tako ćemo nastaviti, a siguran sam da ćemo postići pozitivan rezultat. Prema rezultatima za prvih pet

Pozdravljam sudionike i goste obljetničkog XXV Peterburškog međunarodnog gospodarskog foruma.

Događa se u teškom trenutku za cjelokupnu svjetsku zajednicu, kada su na udaru gospodarstvo, tržišta i sama načela globalnog ekonomskog sustava. Mnoge trgovinske, proizvodne i logističke veze koje su prije bile narušene pandemijom sada prolaze nove testove. Štoviše, takvi ključni pojmovi za poslovanje kao što su poslovni ugled, nepovredivost vlasništva i povjerenje u svjetske valute temeljito su narušeni,  potkopani, nažalost, od strane naših partnera na Zapadu, a to je učinjeno namjerno, ambiciozno, u ime očuvanja zastarjelih geopolitičkih iluzija.

„Unipolarni svijet je mrtav"

..............

N A S T A V A K

 

https://www.pcnen.com/portal/2022/06/21/govor-vladimira-putina-na-xxv-petrogradskom-ekonomskom-forumu/

недеља, 19. јун 2022.

Додик: Створен мит да су Срби криви за све

iskra.co

Додик: Створен мит да су Срби криви за све

3 minutes


Додик: Створен мит да су Срби криви за све

16.06.2022. - 16:11

 

Економски форум у Санкт Петерсбургу (Фото: РТРС)

„Ми смо Срби изгубили медијски рат деведесетих година и зато смо постали глобални кривци", изјавио је српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик на Међународном економском форуму у Санкт Петербургу.

Исказавши захвалност Русији и предсједнику Владимиру Путину што има прилику да говори на овом великом међународном скупу, Додик је поручио да свијет без правила не може да функционише и указао на висок степен неповјерења на свијету.

– Озбиљна је улога медија и пропаганде. Ми то видимо на Балкану – рекао је Додик.

Додао је да је Запад и даље „затворен и не дозвољава ништа, одузима руску приватну имовину, затвара медије".

– Замислите онда колико је нама малима тешко, када неки трећеразредни западни дипломата дође да се доказује код нас – поручио је Додик и додао да само наивни политичари мисле да те дипломате имају неку моћ.

Додик је рекао и да на Балкану има руског утицаја, али не малигног, како то оцјењују западне земље.

– Балкан је све ово искусио – снагу САД, излазак Велике Британије из ЕУ која жели да се врати на сцену као сила и на Балкану преузме одређену улогу. То доживљавамо да је увијек против нас, Срба, јер је управо њихова доктрина у основи западноатлантске доктрине у вези са Истоком – рекао је Додик.

Истакао је да Русија није бацала осиромашени уранијум на Србију и Републику Српску посредством НАТО бомби.

Он је навео и да Запад никада није престао да иде према Истоку, јер жели да овлада ресурсима које има Русија, оцијенивши да су многи долазили до Москве, али су ту сломили леђа.

– Тај исти западни свијет одвојио је Косово и рекао да може бити држава, није водио рачуна о територијалном интегритету Србије, а сада прича о територијалном интегритету Украјине. Тај свијет, због правила којих више нема, иде у једну врсту дестабилизације за коју су потребни лидери који могу да доносе одлуке – рекао је Додик.

 

петак, 17. јун 2022.

Небојша Катић: НАТО и економска одбрамбена доктрина

nspm.rs

: Небојша Катић: НАТО и економска одбрамбена доктрина

:

6-7 minutes


петак, 17. јун 2022.

 На великим мукама су НАТО државе окружене са свих страна агресивним непријатељским силама. Пред немилосрдним насртајима својих моћних противника, НАТО покушава да некако ојача своје скромне војне капацитете и да унапреди и иновира механизме одбране. Колективна одбрана би се, како се најављује, сада могла проширити не само на војну, већ и на економску сферу. У тако проширеном контексту, сваки економски притисак на једну НАТО земљу (санкције, царине, економска условљавања и сл.) могао би бити третиран као напад на све чланице алијансе и активирао би колективне одбрамбене економске механизме који се планирају.

Зачуђујуће је и да на терену родне равноправности нема великих помака, а било би за очекивати неку нову доктрину. На пример – напад на припадника ЛГБТ популације из неке од НАТО земаља могао би бити третиран као напад на „све нас". Да ли то НАТО неопрезно оставља рупе у својој одбрани?

Најављено проширење НАТО мандата на економску сферу, ако до њега дође, биће интелектуално чедо Андерса Расмусена, некадашњег премијера Данске и некадашњег генералног секретара НАТО-а. У формулисању нове економске одбрамбене доктрине Расмусену је помагао Иво Далдер, бивши амерички амбасадор при НАТО-у. Као и сви Скандинавци везани за НАТО, и овај Данац је познат по својој неупитној независности и потпуној фокусираности на миротворну политику скандинавских боја. Расмусен је познат и по томе што је 2003. видео даље од многих који нису схватали каква опасност прети од ирачког оружја за масовно уништење и зато је енергично подржао разарање Ирака. Отуда нема никакве дилеме да је и овај радикални предлог производ његовог дубоког, самосталног промишљања кога се, ето, нису сетили неки моћнији чланови НАТО алијансе.

НАТО за сада не најављује заједничку одбрамбену културну политику, нити сарадњу у области хортикултуре или пчеларства. Зачуђујуће је и да на терену родне равноправности нема великих помака, а било би за очекивати неку нову доктрину. На пример – напад на припадника ЛГБТ популације из неке од НАТО земаља могао би бити третиран као напад на „све нас". Да ли то НАТО неопрезно оставља рупе у својој одбрани?

 

Колико год иницијативе попут Расмусенове биле згодан повод за саркастичне коментаре, ситуација није шаљива и реч је само о још једном кораку на путу сулуде радикализације геополитичке сцене. У овом тренутку се контуре нове економске одбрамбене политике само назиру. Ако су контуре нејасне, веома је јасно према коме су одбрамбене мере уперене. На удару ће бити пре свега ауторитарне државе, што је у западном наративу друго име за Кину. Русија се, наравно, подразумева и од њене економске агресије НАТО се одавно, још од 2014, превентивно брани жестоким санкцијама.

На удару ће бити пре свега ауторитарне државе, што је у западном наративу друго име за Кину. Русија се, наравно, подразумева и од њене економске агресије НАТО се одавно, још од 2014, превентивно брани жестоким санкцијама

Иако западне земље кроз мрежу повезаних институција сасвим добро координирају заједничку економску казнену политику, чини се да у неким деловима НАТО алијансе постоји страх да то није довољно. Цивилна институционална мрежа ипак допушта да понека од земаља, попут Мађарске или Турске, на пример, себи присвоји више слободе но што то прија најмоћнијим западним силама. Потребан је зато већи степен јединства (па и принуде) и то је најлакше обезбедити кроз строге механизме војне алијансе.

Ако Кина данас уведе неки од облика економских санкција било којој од НАТО држава – а Кина то повремено ради активно или реактивно – то се још, иако уз гунђање, третира као билатерални проблем две државе. У новој безбедносној архитектури, та врста санкција била би третирана као економска агресија која захтева колективни и обавезујући одговор.

Да ли би можда и чланице Партнерства за мир морале да следе казнену политику НАТО-а на исти начин на који се данас од земаља кандидата за пријем у ЕУ очекује да следе казнену политику ЕУ? Или ближе кући, да ли би нека од чланица НАТО-а могла увести праведне санкције Србији не бринући да би Србија могла неправедно да узврати?

Ефекти евентуалног проширења НАТО доктрине на економску сферу се не могу прорачунати, али је простор за злоупотребе, креативне интерпретације и притиске свих врста огроман. Ако, на пример, НАТО земља прва уведе „праведне" санкције некој држави, а онда ова узврати „неправедним" санкцијама, да ли је то облик агресије који захтева колективни одговор? Да ли би евентуалним, секундарним санкцијама подлегале и државе које нису чланице НАТО-а, само зато што не желе да се придруже казненим мерама алијансе? Да ли би можда и чланице Партнерства за мир морале да следе казнену политику НАТО-а на исти начин на који се данас од земаља кандидата за пријем у ЕУ очекује да следе казнену политику ЕУ? Или ближе кући, да ли би нека од чланица НАТО-а могла увести праведне санкције Србији не бринући да би Србија могла неправедно да узврати?

Велика Расмусенова идеја је тек у повоју и захтева озбиљнију анализу и разраду. О проширењу мандата ће се разговарати на предстојећем састанку НАТО-а крајем јуна Шпанији. Било би изненађење да ова иницијатива буде одмах, бланко прихваћена с обзиром да ни у НАТО-у не постоји једноумље. Можда је логичније да се предлог прогласи кораком у добром правцу и да се настави рад на његовој разради, очекујући да ће додатно компликовање међународних односа ићи на руку овој врсти иницијатива. Сигурно је само једно – живимо у опасном времену у коме се западни свет припрема за велики сукоб с Истоком, у коме се простор за било какав компромис драстично сужава а мостови систематски пале један за другим.

(Политика-Блог Небојше Катића)

 

четвртак, 16. јун 2022.

Алистер Крук: Ako Zapad ne okonča rat, rat će okončati Zapad

standard.rs

Ako Zapad ne okonča rat, rat će okončati Zapad

Алистер Крук

12-16 minutes


Evropa je ishitreno uvela široke i oštre sankcije Rusiji, a nije u stanju da se nosi sa njihovim posledicama. Preostaje joj da podeli sto sa Zelenskim dok potpisuje dokument o kapitlaciji

Emanuel Makron je isprovocirao mnoge (baš kao i Kisindžer u Davosu) kada je rekao: „Ne treba ponižavati Putina" jer će na kraju morati da bude neke vrste sporazumnog rešenja. Ovo je francuska politika od početka ukrajinske sage. Što je još važnije, ovo je francusko-nemačka politika, što znači da bi to na kraju mogla biti i politika Evropske unije.

Kažem „mogla biti" – jer je EU povodom ukrajinske politike podeljenija nego tokom iračkog rata. A u sistemu (EU je sistem) koji strukturno insistira na konsenzusu (ma koliko taj konsenzus bio veštački) kad rane postanu duboke, posledica je da jedan problem može blokirati ceo sistem (kao što se dogodilo nakon iračkog rata). A procepi u Evropi danas su širi i dublji nego tada.

Iako je termin „realista" u aktuelnim okolnostima poistovećen sa popuštanjem, Makron je zapravo hteo da kaže da Zapad ne može i neće zadržati ovaj stepen podrške Ukrajini u nedogled. Politička situacija se menja u mnogim evropskim državama. U Nemačkoj, Francuskoj i Italiji sve je veći broj ljudi koji se protive produženom angažmanu u ovom konfliktu. Prostim rečima, dolazeća ekonomska oluja je previše očigledna i opasna.

Nedavno glasanje o poverenju vladi Borisa Džonsona možda nije eksplicitno povezano sa Ukrajinom, ali jeste sa njegovom politikom nulte emisije štetnih gasova (koju konzervativni glasači smatraju prikrivenim socijalizmom), imigracijom i rastućim troškovima života. Naravno, jedna lasta ne čini proleće. Ali dramatični pad Džonsonove popularnosti, podstaknut njegovom ratobornošću prema Rusiji, izazvao je zabrinutost u Evropi. „Vidimo paniku u Evropi zbog Ukrajine", nedavno je poručio Erdogan.

Ono što je primetno jeste da je Makron, uprkos retorici o „evropskoj strateškoj autonomiji", bliži Vašingtonu od londonskih jastrebova. Da, na početku je reč „sporazum" bila donekle prisutna u američkom diskursu, ali potom je usledio dugi period od oko dva i po meseca u kom se narativ iz Vašingtona isključivo svodio na poruku da Putin mora platiti cenu.

Promena raspoloženja

Međutim sada se američko raspoloženje – a otuda i američki narativ – menja, što je izgleda povezano i sa lošim vestima sa terena iz Ukrajine (čak je i kvazi-neokon Edvard Lutvak priznao da će Rusija pobediti, i da bi Donbas trebalo samostalno da odlučuje o svojoj sudbini).

Džonsonov tvrdolinijaški stav o Ukrajini viđen je kao očajnički pokušaj da se iskopira pozicija Margaret Tačer o Folklandskom ratu (Tačerova je bila suočena sa rastućom inflacijom i domaćim protivljenjem svojoj agendi, ali pobeda u sukobu sa Argentinom 1982. je pomogla da bude reizabrana). Međutim, Stiven Filding, profesor političke istorije na Univerzitetu u Notingemu, tvrdi da je priča o tome kako „ukrajinska kriza Džonsonu pruža priliku da ima svoj 'foklandski momenat' ništa drugo nego fatamorgana očajnih konzervetivaca'. Moglo bi se ispostaviti da isto važi i za Brisel.

Što se tiče Makronovog poziva na dogovor, čak ni ograničeni sporazum o prekidu vatre – što je verovatno ono što Makron ima na umu – ne bi bio izvodljiv u ovoj toksičnoj, polarizovanoj zapadnoj atmosferi. Ukratko, Makron je „zagrizao više nego što može da proguta". Prvo je neophodno srediti sopstveno, zapadno dvorište.

Vladimir Putin i Emanuel Makron tokom video razgovora (Foto: Michel Euler/AFP Pool via Getty Images)

Amerika bi morala da odustane od stava „mrzimo Putina". Morali bi početi sa spinovanjem prethodne poruke o „pobedi" kao preduslovu za razgovor sa Putinom, jer bi u suprotnom i sami čin pregovaranja sa „zlim Putinom" bio praćen poplavom javnog gneva. Makron je upravo iskusio kako to izgleda.

Određeno resetovanje je već počelo (bilo da je svesno, bilo da je u pitanju spontana reakcija čitalaca). Vesti iz Ukrajine danas retko prebacuju prosečnu dnevnu čitanost. Pretrage o ratu na Guglu su odavno prošle svoj vrhunac. U svakom slučaju, Demokratska stranka sada mora jasno da se fokusira na domaća pitanja, inflaciju, posedovanje vatrenog oružja i abortuse – pitanja koja će dominirati na kongresnim izborima u novembru.

Čemu pregovori?

Evo u čemu je stvar. Jedinstvo EU je očigledno narušeno, a isto vredi i za američke bezbednosne elite. Možda je dugotrajni rat, odnosno rat iscrpljivanja, koji drži i Rusiju i zapadnu Evropu u međusobnom sukobu, poželjniji ishod u odnosu na 'dogovor' (i to ne samo zbog Bajdenovog emotivnog angažmana). Ali dugi rat možda uskoro neće biti opcija (ako Rusija, kako Lutvak sugeriše, uskoro pobedi).

I da li će Bajden – ukoliko se opredeli za sporazum sa Moskvom – biti u stanju da politički iznese bilo šta što ne bi bilo protumačeno kao američka „pobeda"? Da li je to sada uopšte opcija? Gotovo sigurno da nije. Moskva nije raspoložena. Da li bi ponuda pregovora sa Bajdenove strane sadržala makar i mrvicu želje da se stvar sagleda iz ruske perspektive? Gotovo sigurno da ne bi. Pa o čemu onda uopšte ima da se pregovara?

Moskva kaže da je spremna na razgovor sa Kijevom. Kremlj, međutim, ne traži „izlaznu strategiju" (javnost je žestoko protiv toga). Nazovite to „pregovorima" ako vam je volja, ali ispravnije bi bilo reći da je Moskva spremna da prihvati kapitulaciju Zelenskog pod krinkom „sporazuma" – što znači da nema prostora za Bajdenov tim da postigne dogovor koji bi mogao da proda skeptičnom američkom biračkom telu.

Stoga se jednostavno može reći da ovaj „rat iscrpljivanja" od samog početka polazi od pretpostavke da se ne radi o vojnom iscrpljivanju, već o finansijskom ratu u kojem se računalo da Zapad ima kapacitet da Moskvi nanese prvi udar. Rublja je trebalo da postane „bezvredna" gotovo odmah čim je pokrenut ekonomski rat punog spektra, dizajniran tako da strukturno uruši Rusiju (a time i njen moral za borbu u Ukrajini). Osim toga, zamišljeno je da to bude oštro upozorenje za Kinu (i druge, poput Indije).

Takvi su bili planovi pre rata. Vojna akcija u Ukrajini nikada nije zamišljana sa ciljem da se porazi Rusija, već kao nešto što će pojačati domaće nezadovoljstvo u Rusiji dok se njena ekonomija urušava pod sankcijama bez presedana. Donbaska pobuna, planirana i pripremana osam godina, nikada nije trebalo da dobije „glavnu ulogu", upravo zato što su SAD oduvek smatrale da će ruske snage najverovatnije na kraju pobediti. Ipak, to je na kraju postala „jedina karta na koju SAD mogu da odigraju".

Kamen oko vrata

Ali finansijski rat, na koji su polagane nade o brzom ruskom kolapsu, ne samo da je propao, već je, paradoksalno, veoma, veoma žestoko ranio Evropu. Ta činjenica, kao i opadajući moral ukrajinskih vojnih snaga, postala je kamen oko vrata Evropske unije. Sad je nemoguće odustati od sankcija, ili dopustiti neminovni vojni poraz Ukrajine, a da Rusija iz svega ne izađe kao očigledni „pobednik".

Reč je o debaklu, koliko god se spin majstori trudili da stvari prikažu drugačije. Stoga nije iznenađujuće što evropski lideri traže način da napuste politiku koja je proizvela tolike štetne efekte, a koju su oni – EU – usvojili bez razmišljanja o posledicama.

Ali poenta je mnogo ozbiljnija: Čak i kad bi se sledeće nedelje održali širi pregovori, da li bi Zapad makar i teoretski mogao da se složi oko toga šta će reći Putinu? Da li je barem razmotrio kako će Rusija nastojati da definiše svoju viziju evroazijske bezbednosti? Ako jeste, da li bi evropski pregovarači imali mandat da pruže odgovor, ili bi pregovori propali jer Evropa ne može da odgovori ni na jedan predlog suprotne strane izuzev pitanja vezanih isključivo za buduće ustrojstvo Ukrajine?

Francuski predsednik Emanuel Makron i nemački kancelar Olaf Šolc u Berlinu, ispred Branderburške kapije u ukrajinskim bojama, 9. maja 2022. (Foto: EPA/EFE)

Rusija je zapravo jasno naznačila svoje strateške ciljeve. U decembru 2021. predala je SAD i NATO-u dva nacrta sporazuma o bezbednosnoj arhitekturi Evrope koja bi garantovala nedeljivu bezbednost za sve, uz povlačenje NATO snaga na granice iz 1997. godine. Ti dokumenti ukazuju da je Ukrajina samo mali deo širih ruskih strateških ciljeva. Nacrti sporazuma su ignorisani od strane Vašingtona.

Rat u Ukrajini, u principu, mogao bi biti okončan sporazumnim rešenjem koje bi uzelo u obzir šire bezbednosne brige Rusije u Evropi, uz zadržavanje nezavisnosti Ukrajine – pri čemu bi severoistok, istok i jug te zemlje bili u nekoj konfiguraciji sa Rusijom, ili apsorbovani u Rusiju.

Dijalog nije moguć

Ali tu se suočavamo sa činjenicom da je EU prebacila politički mandat u vezi Ukrajine na prenapregnuti NATO. A jasni cilj te organizacije je isključivanje Rusije sa svetske političke „šahovske table", i urušavanje ruske ekonomije. Drugim rečima, vraćanje Rusije u Jeljcinovu eru.

Kao takvi, NATO ciljevi ne ostavljaju prostora za dijalog. „Dugi rat" Moskve mora biti pravilno shvaćen – ne radi se samo o bezbednosnim pretnjama koje potiču iz Ukrajine, već o bezbednosnim pretnjama koje potiču iz kulture koja se samodefiniše kao zapadna „civilizacija".

Kristofer Dovson je u delu Religija i uzdizanje zapadne kulture pre skoro 100 godina napisao: „ Zašto je samo Evropa među svetskim civilizacijama neprestano uzdrmavana i transformisana energijom duhovnog nemira koja odbija da se zadovolji nepromenljivim zakonom društvene tradicije koji vlada orijentalnim kulturama? Zbog toga što religiozni ideal nije bio obožavanje bezvremenskog i nepromenljivog savršenstva, već duh koji nastoji da se ugradi u čovečanstvo i da promeni svet"?

Da li evropski lideri koji razmatraju „sporazum" razumeju da, slagali se oni ili ne, ovakvo mišljenje preovladava u ruskoj percepciji? I da se pobeda u Ukrajini posmatra kao neophodni katarzički okidač za pokretanje ruske i drugih nezapadnih civilizacija?

Otuda pitanje da li Evropska unija ima kartu koju može da odigra u ovom scenariju, nezavisno od Vašingtona? Odgovor je ne; Evropa nema svoje mesto za stolom.

Kao što je Volfgang Strik primetio u svom eseju „EU nakon Ukrajine", zapadno-evropske države su očigledno pristale da Bajden odlučuje u njihovo ime. Evropska sudbina zavisi od Bajdenove sudbine, odnosno od toga kakve će odluke doneti američka administracija. Tako je EU samu sebe pozicionirala kao krajnju provinciju, odnosno kao tek jednu od tema američke unutrašnje politike.

Čemu radost?

Deo elita EU je bio trijumfalistički raspoložen: Ukrajina je EU nedvosmisleno označila kao „severnoatlantističku", tačka. Ali čemu radost?

Tačno je da je ukrajinski rat možda (privremeno) neutralizovao određene linije podele unutar EU. Evropska komisija već neko vreme pokušava da problem odsustva demokratije (koji proističe iz suštinske centralizacije i depolitizacije) reši tako što će tu prazninu (odsustvo demokratije) ispuniti neoliberalnom „politikom vrednosti" koju će rigorozno primenjivati – čak i upotrebom sankcija kad je reč o neposlušnim državama.

Identitetska prava, prema ovom tumačenju, služila bi kao zamena za debate o političkoj ekonomiji, uz poštovanje vrednosti koje bi se državama članicama nametale kroz ekonomske sankcije (vladavina prava).

Nije teško videti kako se situacija oko Ukrajine dobro uklopila sa rešenošću Ursule fon der Lajen da nametne vrednosti EU, ne samo onima poput Orbana, već i kao oruđe za iskorenjivanje preostalih proruskih osećanja u podeljenoj Uniji, i čvrsto posađivanje severnoatlantizma kao prevashodne vrednosti EU. Sankcionisanje Rusije i njenih tradicionalističkih pogleda na svet bilo je u savršenom skladu sa sankcionisanjem istočnoevropskih država zbog njihovog društvenog (ideološkog) tradicionalizma.

Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen (Naslovna fotografija: Reuters/Yves Herman)

Ali ovo je imalo svoju cenu – katapultiranje Sjedinjenih Država u poziciju obnovljene hegemonije nad Zapadnom Evropom. Ovakvo shvatanje je primoralo Evropu da nastavi sa širokim i oštrim sankcijama protiv Rusije, koje u povratnom efektu učvršćuju poziciju SAD kao dominantnog snadbevača Evrope energentima i sirovim materijalima.

To u potpunosti isključuje Makronove ideje da je Evropskoj uniji potreban „evropski strateški suverenitet" koji bi mogao da se pozabavi legitimnim bezbednosnim brigama Rusije. Evropa je sada do grla zaglavljena sa širokim ekonomskim sankcijama protiv Rusije, a nije u stanju da se nosi sa njihovim posledicama. Bukvalno ne postoji šansa da će dolazeća strukturna inflacija ili ekonomska kontrakcija moći da bude zauzdana. EU je izgubila mehanizme da okonča ovaj rat. Preostaje joj samo da deli sto sa Zelenskim dok ovaj potpisuje dokument o kapitlaciji

U Americi pre novembarskih izbora neće biti ozbiljnih pokušaja da se smanji inflacija. Još jedna od posledica predavanja Evrope američkoj komandi je to što i po pitanju inflacije EU zavisi od nezahvalnih promena u američkoj unutrašnjoj politici. Jednako je verovatno da će Bajden narediti novo štampanje novca kako bi privremeno otklonio efekte inflacije na američke džepove (čime će dugoročno samo poećati inflaciju) i to da bi Bajden mogao dopustiti kvantitativno stezanje (sa ciljem obaranja inflacije) uoči izbora u novembru.

Kad posledice rata počnu da se osećaju, to će dovesti do ozbiljne povratne reakcije protiv Brisela.

Preveo Vladan Mirković/Novi Standard

Naslovna fotografija: AFP

Izvor Strategic-culture.org

BONUS VIDEO:

 

уторак, 14. јун 2022.

Jовановић: Ново лукавство Запада - велика обећања за признање НАТО-Косова и одвајање од Русије и Кине

fakti.org

Jовановић: Ново лукавство Запада - велика обећања за признање НАТО-Косова и одвајање од Русије и Кине

2 minutes


РАДЕ НА РАВНОПРАВНОСТИ СРБИЈЕ И КОСОВА* У ОКВИРИМА ОТВОРЕНОГ БАЛКАНА

* "То је опасна и лукава политика англо-саксонских и германских центара моћи који појачавају игру на карту декларисне опсесије „бољим животом", привржености „истим вредностима", и заборавности српске елите о томе ко сноси одговорност за криминалну агресију НАТО 1999, за нехумане санкције 1992-1996., раздробљеност српског народа на Балкану и ревизију Дејтона"

___________________________________________________________________

       УМНОЖАВАЊЕ разних „нонпејпера", „нових" идеја и обећања о „убрзању на европском путу западног Балкана", у ситуацији глобалне конфронтације, има за циљ увлачење Србије у нелегалне санкције ЕУ против Русије и легализацију равноправности Србије и тзв. Косова у оквиру „Западног Балкана".   Примамљива вербална обећања трговинско-финансијске природе (трансакциона политика) представљају још једно лукавство Запада чији циљ није убрзање чланства у ЕУ већ убрзање признања НАТО творевине, одустајање од стратешких односа са Русијом и Кином, напуштање војне неутралности и суштинска измена међународног положаја Србије.  

       То је опасна и лукава политика англо-саксонских и германских центара моћи који појачавају игру на карту декларисне опсесије „бољим животом", привржености „истим вредностима", и заборавности српске елите о томе ко сноси одговорност за криминалну агресију НАТО 1999, за нехумане санкције 1992-1996., раздробљеност српског народа на Балкану и ревизију Дејтона.

       Региструјте се на нашем  Telegram   каналу: https://t.me/faktorga

 

четвртак, 9. јун 2022.

Александар Боцан-Харченко: О лажима и лицемерју Запада у вези са ситуацијом око Украјине

РЕАГОВАЊЕ АМБАСАДОРА РФ У СРБИЈИ НА АУТОРСКИ ТЕКСТ АМБАСАДОРА ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ, КАНАДЕ, НОРВЕШКЕ И ПОЉСКЕ ОБЈАВЉЕН У „ПОЛИТИЦИ" 3. ЈУНА

О лажима и лицемерју Запада у вези са ситуацијом око Украјине

(Фо­то Танјуг/М. Миливојевић)

Немогуће је не реаговати на чланак на украјинску тему, изузетан по лажима, који је објављен у листу „Политика" 3. јуна ове године, који су потписали амбасадори Велике Британије, Канаде, Норвешке и Пољске. Немогуће је, јер аутори до непрепознатљивости искривљују актуелне догађаје у Украјини и око ње, као и њихову позадину. Немогуће је из поштовања према српским читаоцима који заслужују да знају истину, али којима западњаци покушавају да „продају" свој ерзац производ.

Немогуће је, јер се сећамо невиних жртава агресије НАТО-а на Југославију 1999. године, у којој су учествовали Лондон, Отава и Осло и коју је ватрено подржала Варшава која је тада тек приступила алијанси. Сматрамо да би аутори прво требало да се позабаве својим односом према бесрамном кршењу међународног права од стране сопствених држава (мада, судећи по интервјуу немачког колеге „Политици" од 5. јуна ове године, од препознавања своје одговорности за трагедију 1999. године – па чак и од најмање гриже савести – Запад је веома далеко).

Жао нам је што су, описујући украјинску кризу, дипломате с изненађујуће селективним памћењем намерно прећутале државни удар у Кијеву 2014. године (Пољска је тада била један од гараната спровођења споразума између украјинских власти и опозиције, који је опозиција погазила одмах по потписивању). Ниједну реч не говоре о томе како је кијевски режим седам година саботирао Минске споразуме, који су предвиђали мирну реинтеграцију Донбаса (исто тако, у случају српске Аутономне Покрајине Косово и Метохија, заборављају да њихови штићеници у Приштини девет година опструишу Бриселске договоре). Увредљиво говоре о грађанима Доњецке Народне Републике и Луганске Народне Републике, који од 2014. године живе под сталним гранатирањем од стране украјинских оружаних снага и националистичких батаљона.

Међутим, истинито стање ствари у Украјини очигледно не занима амбасадоре. Најважније је оцрнити Русију и величати злочиначки кијевски режим. Због тога се понављају клишеи обележени британским заштитним знаком „highly likely". Игноришу се бројни докази о злоделима оружаних снага Украјине и неонацистичких оружаних формација које спречавају евакуацију цивила, подмукло се склањају иза цивила и објеката социјалне инфраструктуре.

Маргинализује се врло незгодна за Запад тема војних биолошких лабораторија у Украјини, где се, као што је сада доказано, радило на опасним експериментима са сојевима заразних болести, укључујући и оне на људима. И то никако није „фантастика", како се изражавају амбасадори, већ стравична реалност, коју више није могуће скривати од јавности.

Аутори оптужују Русију за стварање глобалних проблема с храном. У ствари, неповољна ситуација директно је повезана с кризом у вези с короном, а искомпликована је увођењем нелегалних западних ограничења Русији и Белорусији. Што се тиче извоза пшенице из Украјине (који је крајње незнатан у укупном обиму трговине овим житарицама у свету), то спречава само Кијев, који је минирао своје луке и не пропушта трговачке бродове. Русија је, напротив, обезбедила неопходне сигурне морске коридоре.

Изненађују коментари о „зависности" Србије од руских енергената, који иначе припадају парадигми самог Запада (који развија односе с другим државама само под условом да се потчине његовој вољи). У односима Москве и Београда није било и нема места зависности и неједнакости. Сарадња у области нафте и гаса и у свим другим областима била је и остаје обострано корисна. Сигурни смо да Запад неће моћи да наметне Србима своју изопачену логику: онима који су увели рестриктивне мере Русији најмање је стало до добробити сопственог становништва, које сада жање горке плодове своје русофобије, као и политичке и економске кратковидости. Радује што већина земаља не подлеже овим провокацијама. Покушавајући да нанесе штету Русији, Запад показује равнодушност према земљама као што је Србија, све више се изолује од осталог света, подрива свој кредибилитет, приближавајући се крају своје глобалне доминације.

Дакле, ауторима (као и Западу у целини) Украјина је потребна само као један од алата у конфронтацији с Русијом. Исто тако циничан, усмерен на сопствене интересе, диктиране осећањем искључивости и сведозвољености, био је и приступ САД и њихових европских сателита бројним сукобима које су распиривали у бившој Југославији, на Блиском истоку, у Северној Африци и Авганистану. Ове методе сматрамо неприхватљивим. Одлучни смо да доследно идемо ка више избалансираном полицентричном светском поретку заснованом на међународном праву, а не на неким дневнополитичким „правилима" које предлаже Запад. Волели бисмо да Срби и остали слободољубиви народи и даље наставе с нама тим путем.


View article...

Enclosures:

160z120_bocan.jpg (7 KB)
https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2022_06//160z120_bocan.jpg

 

среда, 8. јун 2022.

Рамбује је био оквир за уцене

РЕАГОВАЊЕ МИНИСТАРСТВА СПОЉНИХ ПОСЛОВА

Рамбује је био оквир за уцене

Резолуцијом Савета безбедности УН 1160 (1998) потврђене су обавезе свих чланица УН на очувању суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, док су акти тзв. ОВК и других оружаних група косовских Албанаца квалификовани као „терористички"

 

(Принтскрин)

Интервју с Томасом Шибом, амбасадором Немачке у Београду, који је објављен у „Политици" под насловом „Донбас и Косово не могу никако да се упореде", садржи низ нетачних тврдњи и квалификација.

Занемарујући да је у дугом временском периоду СР Југославија била суочена са снажним албанским сепаратизмом на КиМ, амбасадор Шиб је изнео нетачну тврдњу о „угњетавању Албанаца и њиховом искључењу из јавног живота" и, игноришући читав низ чињеница и резолуција Савета безбедности УН, закључио да се НАТО одлучио за напад на СРЈ „тек када су била исцрпљена сва средства дипломатије".

Истраживања, која се могу поткрепити одговарајућом документацијом, потврђују да је у годинама уочи агресије на СРЈ над Албанцима на КиМ заиста вршено насиље, али то насиље су вршиле терористичке групе албанских сепаратиста, које су, осим полицајаца и српских цивила, убијале и своје сународнике лојалне Републици Србији.

Резолуцијом Савета безбедности УН 1160 (1998) потврђене су обавезе свих чланица УН на очувању суверенитета и територијалног интегритета СРЈ (данас Србије) док су акти тзв. Ослободилачке војске Косова (ОВК) и других оружаних група косовских Албанаца квалификовани као „терористички". Савет безбедности УН је у више наврата изричито осудио терористичке акте ОВК као и „сваку спољашњу подршка терористичким активностима на Косову, укључујући финансирање, наоружавање и обуку".

Реакција оружаних снага СРЈ и полиције Србије била је усмерена на сузбијање сепаратизма и тероризма, а о непостојању „декларисаних разлога" за напад на СРЈ су и чињенице потврђене у Немачкој. У периоду који претходи агресији на СРЈ, Министарство спољних послова Немачке је (12. јануара 1999) Управном суду у Триру указало да „операције снага безбедности нису биле усмерене на косовске Албанце као на етничку групу, већ на милитантне противнике и њихове наводне следбенике". Примера ради, и Управни суд Баварске је закључио да изјаве о систематским прогонима албанског становништва на Косову нису потврђене извештајима МСП Немачке, указавши да „јаке југословенске операције од фебруара 1998. представљају селективну снажну акцију против кретања паравојних формација... Државни програм прогона усмереног против целокупне заједнице етничких Албанаца нити постоји нити је постојао".

Супротно тврдњи амбасадора Шиба, мирна средства решавања кризе на Косову нису била исцрпљена. Јасно је да ни преговори у Рамбујеу нису били „мирно средство решавања" кризне ситуације, већ оквир за изношење уцена.

НАТО је деловао супротно Повељи УН, која не допушта изузетке од правила садржаног у члану 53 да „без одобрења Савета безбедности неће по регионалним споразумима нити преко регионалних организација бити предузета ниједна принудна акција". Иако је било извесно да не постоји могућност, нити да постоје разлози за усвајање резолуције Савета безбедности којом би се НАТО овластио да употреби оружану силу против СРЈ, није учињен ни предлог да се питање изнесе и пред Генералну скупштину УН. Није поштован ни члан 5 Резолуције Генералне скупштине 3314 (1974) о дефиницији агресије која предвиђа да „било какав разлог ма које природе, било политички, економски, војни или други, не може да служи као оправдање агресије". Да је оружана акција НАТО-а била противправна јасно произлази и из становишта Међународног суда правде у случају војних и паравојних активности у Никарагви и против ње (1986).

У основи једностраног проглашења независности Косова је употреба оружане силе НАТО-а и ОВК. Стога се „случај Косова" не може оправдати критеријумом који износи амбасадор Шиб да је „проглашење независности искључиво могуће ако се при томе не крши забрана употребе силе".

Амбасадор Шиб изнео је тврдњу да се годинама интензивно радило на изналажењу решења за статус Косова које би за обе стране било прихватљиво и да је тек након што су се ови покушаји изјаловили проглашена тзв. независност Косова. Он игнорише чињенице да aлбанска страна није водила смислен дијалог већ је инсистирала на независности као једином могућем решењу, без улагања напора да се обезбеде минимални стандарди поштовања људских права, спрече прогони и обезбеди повратак српског и осталог неалбанског становништва.

Како се наводи у Резолуцији 1782 (2011) Парламентарне скупштине Савета Европе, којим се усваја Извештај о нечовечном поступању са људима и недозвољеној трговини људским органима на Косову, „током одлучујуће фазе оружаног сукоба, НАТО је предузимао акције у форми ваздушних напада, док је сувоземне операције изводила ОВК, која је де факто била савезник међународних снага", и даље наводи да су се након „повлачења српских власти, међународна тела одговорна за безбедност у великој мери ослањала на политичке снаге на власти на Косову, међу којима су многи од њих били бивши припадници ОВК". У истом извештају се наводи чињеница да су међународне организације на Косову „фаворизовале прагматичан приступ ради краткотрајне стабилности по сваку цену жртвујући основне принципе правде".

Све резолуције у погледу Косова које је усвојио Савет безбедности УН, као једини међународни ауторитет коме је поверено очување међународног мира и безбедности, заснивају се на принципу заштите суверенитета и територијалног интегритета СРЈ. Територија КиМ је Резолуцијом 1244 стављена под међународну управу, уз гаранцију територијалног интегритета СРЈ и са циљем изградње суштинске аутономије и самоуправе, а не ради стварања независног Косова.

У основи међународне управе налази се пристанак СРЈ, а КиМ Резолуцијом 1244 није истргнуто из суверенитета Србије, већ је циљ био да се успостави управа која ће обезбедити суштинску аутономију уз поштовање територијалног интегритета СРЈ, односно Србије.

Иако преговори о статусу нису довели до споразума, на територији КиМ је уз широку подршку појединих држава било изражено настојање да се спроведе план Мартија Ахтисарија, који никада није изнет на гласање пред Савет безбедности УН, а који је модификован на тај начин да након проглашења независности кључну улогу у надзору над институцијама имају управо оне државе које су заговарале креирање независности Косова. Према Руководећим принципима Контакт групе за решавање статуса Косова (2006) „свако решење које је унилатерално или резултира из употребе оружане силе биће неприхватљиво". Једино могуће решење за статус КиМ је, како је наведено и у Руководећим принципима Контакт групе, да „договорено решење буде међународни приоритет" и да „једном када процес отпочне он не може бити блокиран и мора се довести до краја", а да „коначну одлуку о статусу Косова треба да потврди Савет безбедности".

И поред систематског кршења међународног права и Резолуције 1244, Косово ни данас није, ни де јуре ни де факто, формирано као независна држава. Питање Косова, укључујући ту и питање статуса Косова, још увек је пред Саветом безбедности, чије одлуке, утемељене на међународном праву и потреби очувања међународног мира и безбедности, гарантују суверенитет и територијални интегритет Србије.

*Проф. др и главни правни саветник МСП-а


View article...

Enclosures:

160z120_--_------_----.jpg (11 KB)
https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2022_06//160z120_--_------_----.jpg

 

Zakulisne borbe – kako do mira u Ukrajini?

standard.rs

Zakulisne borbe – kako do mira u Ukrajini?

Драган Бисенић

17-22 minutes


Kada se sagledaju razmere ekonomske i političke krize koja se nadvija nad Evropom, paradoksalno zvuči, ali brza pobeda Rusije u Ukrajini najpre je u interesu samog Zapada

Ima trenutaka kada se pobeda čini nadohvat ruke. Novinari opisuju da se u glavnom gradu Ukrajine, Kijevu, rat ponekad čini kao daleka pretnja. Mnogi kafići i restorani su otvoreni, čak je i opera nastavila rad. Postoje samo povremeni alarmi za vazdušni napad. „Najkasnije do kraja godine Krim će biti vraćen Ukrajini", rekao je sredinom maja Kirilo Budanov, šef ukrajinske vojne obaveštajne službe. „Rat će se završiti tek zauzimanjem crnomorskog poluostrva koje je Rusija anektirala 2014. godine", kaže on.

To je melodija koju sada mnogi intoniraju na sličan način, ne samo u Ukrajini. „Može da se govori samo o pobedi, a ne o bilo kakvom mirovnom sporazumu", rekla je estonska premijerka Kaja Kalas prošle nedelje. Njen poljski kolega bio je još jasniji. „Čuo sam da postoje pokušaji da se Putinu ponudi rešenje koje će mu spasiti obraz na međunarodnoj sceni", rekao je premijer Mateuš Moravjecki. „Ali kako možete da sačuvate obraz koji je već potpuno unakažen?"

Ovo je atmosfera u kojoj se našao italijanski mirovni plan za okončanje rata koji se više od 100 dana vodi na teritoriji Ukrajine. Predloženi sporazum ima četiri tačke koje treba da prođu i reviziju čelnika Evropske unije. Ovaj plan zapravo predstavlja pokušaj Evrope da se sačuva da ne upadne u opasnu spiralu eskalacije koja neće biti praćena diplomatskim inicijativama, a koja može biti slična onoj pred Prvi svetski rat. Diplomatija, inače, do sada nije dala neki rezultat niti ponudila značajnije nade za okončanje sukoba.

Italijanska inicijativa

Čini se da je višemesečno razmatranje italijanskih diplomata ipak urodilo plodom, jer se smatra da su predloženim planom, obnarodovanim u opštim crtama pre dve nedelje, ispoštovani gotovo svi ključni zahtevi Rusije i Ukrajine, ali i naglašena budućnost Ukrajine u Evropi. Ovaj plan predstavlja i novu ponudu evropske perspektive Rusiji, koja je na ivici da posle 400 godina evropske istorije bude od nje odsečena.

Italijansko ministarstvo spoljnih poslova obelodanilo je da su italijanske diplomate od početka rata radile na mirovnom sporazumu, koji je držan u tajnosti zbog delikatne geopolitičke situacije. Ali kada je njegov nacrt i zvanično poslat Kijevu i Moskvi, kao i generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija Antoniju Guterešu, vlasti Italije procenile su da je vreme da i svet sazna detalje plana koji možda može da okonča tromesečni rat u Ukrajini.

Namere italijanskog premijera Marija Dragog u pravcu stvaranja evropskog plana za okončanje sukoba mogle su da se detektuju još za vreme njegovog sastanka sa američkim predsednikom Bajdenom, 10. maja u Vašingtonu. Dragi je tada rekao da saveznici treba da počnu rad na pregovorima u pravcu mirovnog procesa u Ukrajini, iako nastavljaju da uvode nove pakete sankcija Rusiji.

„Ljudi se pitaju kako da okončamo te zločine? Kako možemo da postignemo prekid vatre? U ovom trenutku je teško imati odgovore na to, ali moramo dobro da razmislimo o ovim pitanjima", rekao je Dragi Bajdenu tokom sastanka u Beloj kući, dodajući da ruski predsednik Vladimir Putin nije uspeo da nanese štetu savezu SAD sa Evropskom unijom.

Italijanski premijer Mario Dragi sa američkim predsednikom Džoom Bajdenom u Beloj kući, 10. maja 2022. (Foto: Doug Mills/Bloomberg)

Bajden je na to Dragiju rekao da je Italija jedan od najbližih saveznika SAD u suprotstavljanju Kremlju. „Ako je Putin ikada pomislio da može da nas podeli, nije uspeo", uzvratio je Dragi.

Bila je to prva poseta Vašingtonu jednog lidera Evropske unije od početka ruske invazije na Ukrajinu 24. februara, i ona je na neki način predstavljala odavanje priznanja od strane Vašingtona za atlantski zaokret u italijanskoj spoljnoj politici. Uprkos oslanjanju Italije na ruske energente, Dragi je tražio od EU da sankcioniše uvoz ruske nafte i podržao slanje teškog naoružanja u Ukrajinu uprkos otporima koji su stizali iz njegove široke koalicione vlade.

Dragijev sastanak sa Bajdenom zapečatio je tako prelazak Italije na proatlantsku spoljnu politiku započet otkako je bivši šef Evropske centralne banke 2021. imenovan za italijanskog premijera i koji je ubrzan početkom rata u Ukrajini.

Četiri tačke

Nakon što je Mario Dragi odobrio četiri tačke u predlogu mirovnog sporazuma, dokument je poslat na razmatranje EU, Ukrajini i Rusiji.

Prvi korak koji je naveden jeste hitan prekid vatre i demilitarizacija na liniji fronta. Druga tačka predviđa da Ukrajina treba da bude neutralna zemlja, kojoj će bezbednost garantovati grupa zemalja, mahom svetskih sila. O ovom delu plana, prema navodima italijanskih zvaničnika, bilo bi reči na mirovnoj konferenciji čiji bi domaćin bila Italija. Treća tačka je bilateralni sporazum između Rusije i Ukrajine koji za cilj ima da razjasni budućnost poluostrva Krim i regiona Donbasa. Sporazum bi se bavio kulturnim i jezičkim pravima i garantovao bi slobodno kretanje ljudi, dobara i kapitala. Ova verzija plana ukazuje da bi Krim i Donbas imali skoro potpunu autonomiju, uključujući i pitanja odbrane, ali da bi formalno bili teritorijalni deo Ukrajine. Četvrta tačka bi bio multilateralni mirovni sporazum između Evropske unije i Rusije, koji bi uključivao postepeno povlačenje ruskih trupa iz Ukrajine i ukidanje zapadnih sankcija Moskvi. Ova tačka se odnosi striktno na Rusiju.

Dok ukrajinska strana zvanično nije želela da se oglasi po pitanju ovog mirovnog plana, iz Moskve je stigla potvrda da je on predočen Kremlju.

„Dobili smo predlog plana i razmatramo ga", rekao je Andrej Rudenko, zamenik ruskog šefa diplomatije. On je istakao da pregovori sa Italijom nisu počeli, a da će Rusija svoj zvaničan stav izneti nakon dužeg razmatranja plana.

Do sada šanse da se se ozbiljno sedne za pregovarački sto nisu bile izgledne: ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je pre nekoliko nedelja sumirao ruski stav da će se razgovori voditi samo na osnovu vojnih rezultata.

Iza kulisa

Iza kulisa očigledno je počela borba među saveznicima u NATO-u oko toga koji ratni cilj u Ukrajini ima da se podrži, a koji ne.

U Berlinu su mnogi vladini političari bili zabrinuti kada je američki sekretar odbrane Lojd Ostin na konferenciji sa saveznicima u Ramštajnu krajem aprila izjavio da Ukrajina ne samo da mora da dobije rat protiv Putina, već i Rusija mora da izađe iz njega oslabljena da bi joj bilo teže da pobedi bilo koje druge susede koji bi napala. Strategija „pobedi i oslabi", kako su je brzo nazvali u Vašingtonu, euforično je primljena u mnogim zemljama istočne Evrope.

Ali to je bilo dijametralno suprotno izjavama Šolca i Makrona. Nemački kancelar nikada nije izgovorio reč „pobeda", a za razliku od američkog predsednika Džoa Bajdena, on nerado Putina naziva ratnim zločincem. Makron je u govoru u Evropskom parlamentu početkom maja rekao da se mora odupreti iskušenju da se Rusija „ponizi". Francuski predsednik je poslednjih godina više puta zagovarao dijalog sa Moskvom, a poslednjih nedelja je nekoliko puta zvao Putina, ali bez rezultata.

Šolc i francuski predsednik Emanuel Makron očigledno ne žele da Putinu postavljaju letvicu previsoko. Oni ne žele da rizikuju pobedu Kremlja, a još manje direktan rat sa nepredvidivom nuklearnom silom.

Stoga su sve oči uprte u Vašington, koji je dao ubedljivo najveći doprinos ukrajinskoj vojnoj opremi. Amerikanci šalju najsavremenije dronove, artiljeriju i protivtenkovske rakete.

Mračna stvarnost

Zvanično, Bajden se nikada nije obazirao na reči svog ministra odbrane o slabljenju Rusije, a prošlog petka je američka ambasadorka pri NATO-u Džulijana Smit rekla na konferenciji u Varšavi: „Želimo da Rusija pretrpi strateški poraz. Želimo da se Rusija povuče iz Ukrajine."

Međutim, iza kulisa najviši zvaničnici, kao što su američki savetnik za bezbednost Džejk Salivan i šef CIA Vilijam Berns, u diskretnim rundama razgovora sa saveznicima tvrde da su rečenice šefa Pentagona preterano doslovno protumačene. Umesto pobede Ukrajine na bojnom polju, Vašington pokušava da natera ruskog predsednika da prihvati da ne može da dobije rat.

Američki sekretar za odbranu Lojd Ostin, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski i američki državni sekretar Entoni Blinken tokom sastanka u Kijevu, Ukrajina (Ukrainian Presidential Press Service/Handout via Reuters/File Photo)

Ovo je linija koja ostavlja mnoga tumačenja otvorenim. To je takođe i reakcija na „mračnu stvarnost na istočnom frontu", kako se odskora u zapadnim medijima naziva aktuelno stanje, nakon što se konstatuje kako je Ukrajina „u prvim nedeljama rata ostvarila neverovatne uspehe odbijajući Rusiju na mnogim mestima".

Ali, za razliku od početka aprila, zapadne obaveštajne službe se sada slažu da je brza pobeda Ukrajinaca više nego neverovatan scenario. Navodi se da ruska vojska veštije deluje u drugoj fazi rata nego u loše planiranom napredovanju na Kijev krajem februara. Ruski ratni ciljevi su sada ograničeniji: umesto potpunog opkoljavanja ukrajinskih trupa u Donbasu, od čega su ubrzo morali da odustanu, Rusi se sada ograničavaju na najistočniji kraj Donbasa u blizini grada Severodonjeck.

Dve vesti

U Ukrajini su krajnje ogorčeni predloženim mirovnim planom. Ukrajinski komentatori tvrde da su Francuska, Nemačka i Italija „jednostavno izdale Ukrajinu, namećući mirovni sporazum u ime Putina, koji sprema nove teritorijalne otimačine". Oni, kao prvo, zvanično predlažu prekid vatre, ali kao drugo bilateralne pregovore Rusije i Ukrajine o „spornim teritorijalnim pitanjima". A po njima, navodi se, ni Zaporožje i Hersonska oblast, a ne samo Krim i Donbas, nisu teritorija Ukrajine, već su „sporna teritorijalna pitanja" o kojima treba razgovarati sa Rusijom.

Ukrajinska strana objašnjava da je ovakva evropska politika izazvana strahom od mogućnosti pobede Ukrajine, jer bi pobeda Ukrajine i otklanjanje posledica ruske agresije drastično promenili međunarodnu situaciju i stvorili novi bezbednosni sistem u Evropi, u kome će Francuska i Nemačka izgubiti sadašnji značaj kao ekskluzivni posrednici Zapada u odnosima sa Kremljom, odnosno sa Putinovom Rusijom. A Pariz i Berlin žele da zadrže ovu privilegovanu poziciju.

„Dakle, sada je zapravo formirana koalicija Putina, Makrona, Šolca i italijanskog premijera Marija Dragija, čiji je program da na papiru ozvaniči još šire zauzimanje ukrajinskih teritorija", saopštava ukrajinska strana koja ovo naziva „lošom vešću".

„Dobra vest" je da SAD, Velika Britanija i Poljska ne pripadaju ovoj koaliciji velikih zapadnih država, a sudbina rata zavisi od pomoći u naoružanju, pre svega Velike Britanije i Sjedinjenih Država.

„Nema svrhe nadati se Nemačkoj. Oni samo maltretiraju. Maksimum koji se nudi negde sredinom jula je nekoliko 'geparda', za koje, ispostaviće se, nema municije", ogorčeno pišu ukrajinski mediji.

Ukrajina se oslanja na intenzivno snabdevanje iz SAD, gde na najvišem političkom nivou podršku Ukrajini vrlo snažno artikulišu lideri američke administracije – Bajden, Ostin i Blinken. Ali Ukrajina izražava razočaranje tempom ove ponude. Pošto su stigle haubice, nema dovoljno višecevnih raketnih sistema, što otežava vatrene okršaje sa ruskim trupama.

Šesti paket i „Družba"

Istovremeno, sankcije koje se uvode protiv Rusije, treba ne samo da ugroze ruske ratne napore, nego i da smanje ruske šanse za pregovaračkim stolom. Posle dužeg pregovaranja, EU je ove nedelje usvojila i „šesti paket" sankcija kojim se ograničava izvoz ruske nafte, glavnog energetskog proizvoda Rusije.

Politički sporazum obavezuje da će do kraja godine blokirati ruski uvoz iz Rusije u EU – ali i dalje ostavlja 30 odsto sirove nafte koja se šalje naftovodom. Privremeno izuzimanje za isporučenu naftu bila je koncesija koju je uglavnom izvukao mađarski premijer Viktor Orban, koji je tvrdio da nedostatak morske luke u njegovoj zemlji znači da će biti teže osloboditi se od ruske nafte koju isporučuje naftovod „Družba".

Sporazum takođe obećava „hitne mere" kao što je omogućavanje kupovine na moru kako bi se osigurala sigurnost snabdevanja, ukoliko te izuzete isporuke preko gasovoda prestanu. Ovo je bilo posebno važno da bi se u sporazum uključile Mađarska i Slovačka.

Zvaničnici EU insistiraju da njihov dogovor i dalje pogađa ruskog predsednika Vladimira Putina tamo gde ga boli. „Ovo odmah pokriva više od 2/3 uvoza nafte iz Rusije, smanjujući ogroman izvor finansiranja njene ratne mašine", rekao je predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel.

Nemačka i Poljska su se obavezale da će dobrovoljno prestati da preuzimaju naftu iz severnog kraka naftovoda „Družba" do kraja ove godine, zbog čega predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen tvrdi da to znači da sankcije zaista pokrivaju „skoro 90 odsto celokupnog evropskog uvoza ruske nafte do kraja godine."

Ali za sada, ne postoji jasan krajnji datum kada će ruski dotok nafte biti zabranjen, a nema ni znakova da je Orban voljan da promeni kurs.

„Porodice noćas mogu mirno da spavaju, mi smo zaustavili ideju od koje se diže kosa na glavi", saopštio je Orban na svojoj Fejsbuk stranici. „Postigli smo sporazum koji kaže da zemlje koje dobijaju naftu naftovodima mogu da nastave da upravljaju svojim privredama pod prethodnim uslovima", rekao je Orban, koji je u okviru svojih zahteva uspeo i da sa liste sankcija skine i patrijarha Ruske pravoslavne crkve, Kirila.

Premalo i prekasno

Analitičari ističu da će sporazum i dalje omogućiti EU da, tokom ove godine i dok traje rat u Ukrajini, isplaćuje Rusiji milijarde evra za naftu i naftne derivate. Naime, zabrana nafte isporučene morem stupa na snagu tek za šest meseci, dok će rafinisani proizvodi biti zabranjeni od 2023. Češkoj je odobreno izuzeće od zabrane preprodaje ruskih naftnih derivata do sredine 2024. godine.

„Pošto je osnovni cilj sankcija da se što pre oslabi finansijska i ekonomska pozicija Rusije kako bi se smanjio njen vojni kapacitet, ovo bi moglo biti premalo i prekasno", rekao je Simon Taljapijetra, viši saradnik i stručnjak za energetiku u „Brojgel" instituta u Briselu.

Francuski predsednik Emanuel Makron i nemački kancelar Olaf Šolc u Berlinu, ispred Branderburške kapije u ukrajinskim bojama, 9. maja 2022. (Foto: EPA/EFE)

Ova zabrana uvoza nafte je udar bez presedana za industriju koja donosi najveći prihod u Rusiji – sredstva od prodaje nafte i gasa zajedno čine oko 40 odsto federalnog budžeta Moskve.

Evropa je najveći ruski kupac nafte, koja uzima oko polovinu od 4,7 miliona barela dnevno ruske sirove nafte izvezene prošle godine. Ali kupci u Indiji, Kini i Turskoj su pojačali kupovinu, delimično nadoknadivši ruski gubitak. Rusija je povećala izvoz nafte za šest odsto u maju u poređenju sa aprilom.

„Rusija će naći druge uvoznike", rekao je 31. maja Mihail Uljanov, ruski stalni predstavnik pri međunarodnim organizacijama sa sedištem u Beču. To, izgleda, za sada funkcioniše.

Efekat sankcija

Posle prvih 100 dana rata postoje i signali koji bi mogli da podrže ovakav pravac razmišljanja. Nema naznaka da Rusija namerava da se povuče iz Ukrajine i to nije iznenađujuće, jer su sankcije imale perverzni efekat povećanja cene ruskog izvoza nafte i gasa, masovno povećavajući njen trgovinski bilans i finansirajući njene ratne napore. U prva četiri meseca 2022. Rusija bi mogla da se pohvali suficitom na tekućem računu od 96 milijardi dolara – što je više nego utrostručeno u odnosu na isti period 2021.

Kada je EU ranije ove nedelje objavila delimičnu zabranu uvoza ruske nafte, cena sirove nafte na globalnim tržištima je porasla, što je Kremlju obezbedilo još jednu finansijsku dobit. Rusija nema poteškoća da pronađe alternativna tržišta za svoju energiju, pa je izvoz nafte i gasa u Kinu u aprilu bio viši za od 50 odsto na godišnjem nivou.

Ostavićemo po strani razmatranje šta znači stvaranje osovine Moskva-Peking i šta su se ruski predsednik Putin i kineski predsednik Si zapravo dogovorili na sastanku 21. februara u Pekingu, samo tri dana pre početka ruske vojne akcije, ali lako može da se pokaže da će se u pozadini evropsko-ruskog sukoba ovo biti pakt koji će istisnuti SAD iz Azije.

Kina je za Rusiju najveći pojedinačni nacionalni kupac nafte. Prošle godine je kupovala 1,6 miliona barela dnevno, da bi kineske kompanije u maju povećale kupovinu na oko 1,9 miliona barela dnevno kako bi popunile prazninu koju su ostavili veliki zapadni trgovci. Od invazije na Ukrajinu, Indija je od Rusije kupila tri puta više nafte nego u istom periodu prošle godine.

Spasavanje redova Šolca

Kada se globalna „superklasa" sastala u Davosu prošle nedelje, javna poruka je bila osuda ruske agresije i obnavljanje odlučnosti da se čvrsto stane iza Ukrajine. Privatno, nikome nije bilo svejedno zbog ekonomskih troškova produženog rata. To je još jedan perverzan rezultat sankcija kojima je cilj bio zaustavljanje rata i veći troškovi za Rusiju. Što rat duže traje, utoliko su neprijatnosti za Zapad veće.

Kao rezultat rata, zapadne ekonomije se suočavaju sa periodom sporog ili negativnog rasta, rastuće inflacije i povratkom na stagflaciju iz 1970-ih. Centralne banke smatraju da moraju da odgovore na skoro dvocifrenu inflaciju podizanjem kamatnih stopa. Nezaposlenost će rasti. Većina evropskih zemalja zavisi od ruskog gasa. Šef istraživačkog centra „Brojgel" u Briselu, Guntram Volf, upozorava da zemlje EU očekuje rast inflacije i cenovni šok zbog odluke da započne etapni prestanaka uvoza nafte iz Rusije.

Kada se sve ovo sagleda, možda paradoksalno zvuči i Zapadu ne bi smelo da se otvoreno kaže, ali brza pobeda Rusije iz ove perspektive najpre je u interesu Zapada, pa tek možda Rusije.

Otuda, predlog poslednjeg živog diplomatskog gladijatora Hladnog rata, Henrija Kisindžera, da Ukrajina što pre nahrani ljutog i gladnog suseda, može da se razume i kao predlog koji je trenutno najviše u interesu Zapada.

Henri Kisindžer na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, 23. maj 2022. (Foto: Picture Alliance/Getty Images)

Ukrajini sve ovo ne samo da ne nudi svetle perspektive, nego i stvara osećanje usamljenosti. Zbog toga se pojavljuju poređenja da se Ukrajina, poput Engleske koja se 1940. borila „jedan na jedan" protiv Hitlera, danas bori „jedan na jedan" sa Putinovom Rusijom.

„To svi u Evropi razumeju, ali vladari Francuske i Nemačke ovo ne žele da shvate. Francuzi verovatno misle da će u slučaju pobede ruskog fašizma u Evropi nova Buča biti u Litvaniji, Poljskoj, Slovačkoj, a da će Pariz ostati veličanstven kao 1941-42. A onda će ruski, burjatski i čečenski oficiri otići u Pariz na odmor, uživati u kroasanu i posetiti pariske javne kuće", podrugljivo se ukrajinski komentatori obračunavaju sa jedinim postojećim evropskim mirovnim naporom.

Izvor RTS OKO

Naslovna fotografija: Oleg Petrasjuk

BONUS VIDEO:

 

среда, 1. јун 2022.

Монтгомери: Србија напредује у сваком погледу, а Косово* опстаје захваљујући међународној помоћи

Монтгомери: Србија напредује у сваком погледу, а Косово* опстаје захваљујући међународној помоћи и дознакама из иностранства

"Реалност је да је питање Косова важно за Србију и препрека је њеном напретку ка ЕУ. Али животни стандард и приход по глави становника у Србији расту. Београд је најдинамичнији град у региону. Напредује у привредном и инфраструктурном развоју. Косово, с друге стране, опстаје само захваљујући међународној помоћи и дознакама из иностранства", рекао је бивши амбасадор САД

Од

ИН4С

-

0

 

Вилијам Монтгомери; фото: intermagazin.rs

Бивши амерички амбасадор у Београду Вилијам Монтгомери оценио је да не постоји прави дијалог између Београда и Приштине, коме посредује ЕУ. У ексклузивној изјави за Косово онлајн, Монтгомери је као главног кривца за то означио косовског премијера Аљбина Куртија, због сталних провокација и неспремности да поштује постигнуте споразуме.
Он каже да се све три стране, Београд, Приштина и ЕУ, само претварају да се нешто у вези са дијалогом догађа.

„Сви, а посебно ЕУ, треба да престану да користе реч 'дијалог'. Не постоји прави дијалог између Србије и Косова који води Европска унија. Постоји једноставно патетичан изговор и претварање да се нешто суштински дешава када се не дешава, а није се дешавало годинама. Постоји много разлога за то, а кривица пада на обе стране. Примарни проблем је Курти, чије сталне провокације и неспремност да се поштују формални споразуми, које су постигли преговарачи косовских Албанаца у Бриселу пре неколико година", рекао је Монтгомери.

Он се упитао због чега би Србија правила даље уступке када друга страна не поштује постигнуте договоре.

„Дакле, све стране говоре о дијалогу, али нису озбиљно укључене у њега. Да су ЕУ и САД озбиљно размишљале о промени ситуације, одавно би реаговале далеко снажније на Куртијеве поступке. Чињеница да нису, показује слабост и недостатак одлучности. То је препознато у целом региону. А, то заузврат има шире импликације на друге области нестабилности у региону", оцењује Монтгомери.

Према његовим речима, Курти нема политику како да побољша животни стандард на Косову, како да привуче стране инвестиције, како да побољша услове на Косову уопште. Монтгомери истиче да је целокупна Куртијева политика заснована на распиривању мржње према Србима и страху од њих, због чега најављује нове провокације како би задовољио своју базу подршке.

„Реалност је да је питање Косова важно за Србију и препрека је њеном напретку ка ЕУ. Али животни стандард и приход по глави становника у Србији расту. Београд је најдинамичнији град у региону. Напредује у привредном и инфраструктурном развоју. Косово, с друге стране, опстаје само захваљујући међународној помоћи и дознакама из иностранства", рекао је бивши амбасадор САД.

Он истиче да би Косово требало да се договори са Србијом да би имало шансу да напредује.

„И уместо да ради на томе, руководство иде лакшим путем, настављајући да потпирује сукоб са Србијом и косовским Србима", закључио је Монтгомери.