Весли Кларк: Украјина ће због САД искрварити

fakti.org

Руси узимају Бахмут и Соледар у потковице, Весли Кларк: Украјина ће због САД искрварити

3–4 minutes

---

МЕКГРЕГОР:  ИСПОРУКОМ ПВО-СИСТЕМА PATRIOT КИЈЕВУ – СЈЕДИЊЕНЕ ДРЖАВЕ ОПРАШТАЈУ ОД УКРАЈИНЕ

* Укри само у борбама за Бахмут и даље дневно губе до једног батаљона (убијени и тешко рањени). Украјинци узалуд својима у помоћ шаље резервне трупе из Славјанска, Краматорска, Константиновке, Дружковке и Часовог Јара по којима туку руска авијација, дронови и далекометне ракете

* Бивши главнокомандујући савезничких снага НАТО-а у Европи Весли КЛАРК: „Приступ Сједињених Држава је такав да ће Украјин заиста искрварити. Украјинци трпе озбиљне губитке. Остају и без критичне инфраструктуре и финансијске основице државе. Губе енергетски и индустријски потенцијал. Интереси Вашингтона и Кијева не се поклапају јер Украјина жели да врати своје територије, а САД - да избегну сукоб Русије и НАТО. Ми такође желимо да се фокусирамо на обуздавање Кине

__________________________________________________

       РУСКА војска на три најважнија и најактивнија дела фронта – на сватовском, соледарском и бахмутском (артојомвском) не напредује спектакуларном, али напросто меље украјинску армију.

       Укри само у борбама за Бахмут и даље дневно губе до једног батаљона (убијени и тешко рањени)

       Руси постепено праве `поотковице` (са истока, севера и југа) око Соледара и Бахмута. А у оба та значајна града потискују противника према њиховој западној периферији.

       Украјинци својима у помоћ шаље резервне трупе из Славјанска, Краматорска, Константиновке, Дружковке и Часовог Јара.

       Те украјинске јединице, међутим, имају губитке и пре него што стигну до фронта. Руси их авионима, дроновима и далекометним ракетама туку и на местима окупљања и на путу до Соледара и Бахмута.

Весли Кларк

       Ствари по кијевску хунту стоје тако да је Весли Кларк, бивши главнокомандујући савезничких снага НАТО-а у Европи, изјавио да ће Украјина „искрварити":

       „Приступ Сједињених Држава је такав да ће Украјин заиста искрварити. Украјинци трпе озбиљне губитке. Остају и без критичне инфраструктуре и финансијске основице државе. Губе енергетски и индустријски потенцијал. Ми доприносимо томе".

       Своје „ми доприносимо томе" формулисао је овако:

       „Интереси Вашингтона и Кијева не се поклапају јер Украјина жели да врати своје територије, а САД - да избегну сукоб Русије и НАТО. Ми у Сједињеним Државама желимо да стабилизујемо ситуацију, да минимизирамо ризик од сукоба између НАТО и Русије, да помогнемо Кијеву да задржи што је могуће више територије Украјине, али без отпочињања Трећег светског рата. Ми такође желимо да се фокусирамо на обуздавање Кине".

       Кларк је признао да руска војска мења ситуацију на бојном пољу и значајно повећава свој потенцијал, што ће утицати на природу сукоба.   

       Бивши саветник шефа Пентагона, пуковник Даглас Мекгрегор, има за Кијев још лошије прогнозе.

 

       Он је уверен да испорука Кијеву ПВО-система Patriot неће спречити неизбежни пораз украјинске армије. Да ће једино помоћи САД да се оправдавају пред Украјинцима:

       „Почињем да мислим да су испоруке система Patriot гест опраштања САД од Украјине. На пролеће ће амерички и европски политичари моћи да говоре: „Урадили смо све што смо могли, послали смо им све што смо имали, али нисмо успели"

       Мекгрегор америчку политику према Украјини назива „безумљем које никада није имало шансе за успех".

 

Тимоти Лес: Постоје четири могућа сценарија за решење ситуације на Косову

nspm.rs

: Сарадник центра за геополитику при универзитету Кембриџ Тимоти Лес: Постоје четири могућа сценарија за решење ситуације на Косову

:

~3 minutes

---

уторак, 27. децембар 2022.

Сарадник центра за геополитику при универзитету Кембриџ Тимоти Лес оценио је да је очито да је Београд уморан од компромиса са Приштином које унедоглед одлаже успостављање ЗСО, као и да постоје могућа четири сценарија за решење ситуације.

Како је рекао за агенцију Танјуг Косово је дошло до тренутка истине пошто је Србија одлучила да заузме став у одбрану косовских Срба који не желе да буду апсорбовани у "независну косовску државу".

Он је рекао да док дијалог остаје заглављен, косовске власти своје циљеве постиже другим средствима и да то што је ЕУ укинула визни режим и Приштина поднела захтев за чланство у ЕУ не може да буде случајност.

"Уместо тога, Србија је одлучила да изврши притисак на Приштину и западне партнере, тиме што ће ставити до знања да уколико Приштина не гарантује аутономију косовским Србима, Србија ће поделити Косово и интегрисати север", рекао је Лес.

Он каже да то отвара низ сценарија.

"Једна од могућности је да Косово одустане и пристане на успостављање ЗСО. Међутим, овај исход се чини релативно мало вероватним с обзиром на дугогодишње противљење Приштине аутономији за Савет Европе, као и недостатак утицаја и спремности Запада да промени политику Косова", рекао је Лес.

Друга могућност је, каже Лес, да Србија одступи и уклони барикаде, а да се не испуни захтев за успостављање ЗСО, уз неки облик компромиса о којем је преговарано "споља".

"Међутим, као што сам рекао, мислим да се Србија уморила од таквих компромиса који Србији могу дати краткорочну победу, али наизглед омогућавају Косову да победи у дужој борби. Вероватнији сценарио је да ствари сада остану онакве какве јесу, при чему Србија блокира север, а Запад позива Косово да не узвраћа силом, што це довести до де факто поделе Косова", сматра Лес.

Међутим, каже Лес, то би имплицирало ниво уздржаности Албанаца који до сада нису показивали, што би било у супротности са разним изјавама владе последњих дана.

"Сходно томе, четврти сценарио је да Албанци покушавају насилно да уклоне барикаде потенцијално по цену живота Срба. У овом случају је вероватно да ће Србија одговорити распоређивањем армије и да ће север Косова постати жива зона сукоба, што ће се одразити на остатак Балкана посебно на БиХ и Црну Гору где има Срба, као и Прешевску долину где ће Албанци тражити своје одвајање од Србије". рекао је Лес.

(РТВ)

 

Превара постаје стандард међународних односа

politika.rs

Превара постаје стандард међународних односа

Дејан Спаловић

8–10 minutes

---

Мисао Јулија Цезара „плашим се Данајаца и кад дарове носе" могла би да се односи и на понашање западних дипломата. Међународне споразуме у чијим писању су учествовали или су били гарант њиховог спровођења поштују само док се са свечаности потписивања докумената не угасе телевизијске камере.

Тек после више година, када већ пензионисани политичари напишу своје мемоаре или дају интервјуе, сазнајемо да никада нису ни имали намеру да у живот спроведу све што је потписано. Делује поразно када канцеларка Ангела Меркел каже да су Минским споразумима само куповали време да се Украјина наоружа.

Запад инсистира да се потписано спроведе у дело само уколико је то после неколико година у њиховом националним интересу. Ако се пак коси с њиховим државним пројектима, онда су Повеља УН, али и други споразуми само безвредан папир који никога не обавезује. И то нису рекли незванични дипломатски кругови, већ бивши и садашњи немачки политички актери, пре свих Ангела Меркел и Аналена Бербок, која је „заборавила" на обавезу повратка дела српских снага безбедности на Космет, што је прописано Резолуцијом 1244.

Са Меркеловом је скоро деценију сарађивао Александар Вучић, прво као премијер, а касније и као председник Србије. „Ова изјава је нешто што драматично мења ствари, посебно у политичком смислу. То је јасан сигнал коме не смете да верујете. Сад је питање докле ми као мали можемо, ако су могли да се тако играју с Русијом, да је обмањују док се не наоружају и спреме да је поразе", каже председник Вучић. Подсетио је и на изјаву Петра Порошенка да Кијев није никада хтео да испуни споразуме из Минска, што много мења чињенице и односе у томе шта се дешавало од 2014. наовамо.

Дошло је време када се Западу не може веровати. Ако намерно крше међународне споразуме, „заборављају" на резолуције УН, на чему се онда темељи међународно право? Ако документи на којима се темељи међународно јавно право нису гаранција, онда је оправдано питање да ли живимо у постдемократском свету. Упркос бројним паролама и позивању на неке вредности, то једноставно није демократија већ варварство праћено ароганцијом и силом. „Кажите ми који документ хоћете да поштујемо и ми ћемо да га поштујемо. Не морате све, ево шведски сто. Хоћете Кумановски споразум, Повељу УН, Резолуцију 1244, Бриселски споразум или Вашингтонски споразум? Али немојте да нам кажете да ниједан од тих пет не желите да поштујете. Ни Приштина, ни они који јој помажу. Кажите више шта хоћете од ове земље", упитао је Вучић на конференцији за новинаре у Председништву пре два дана.

Одговор на то питање нисмо добили, али је зато министарка спољних послова Немачке Аналена Бербок прва прокоментарисала најаву да ће Београд на основу Резолуције 1244 тражити да се на КиМ врати хиљаду српских војника. Остаје нејасно како је шефица немачке дипломатије могла да коментарише нешто што тек треба да се догоди и шта Немачка има да се пита о нечему о чему одлучују Кфор и СБ УН. Премијерка Србије Ана Брнабић на свом твитер налогу објавила је саопштење министара иностраних послова земаља Г-7 од 14. маја 2022. у коме се наводи да је у решавању сваког проблема или кризе у свету (Либија, Сирија, Јемен, Сомалија итд.) неопходно стриктно спровођење одговарајућих резолуција Савета безбедности УН.

„Сада изненађујуће. Министарство спољних послова Немачке експлицитно поручује да Резолуцију 1244 – којом је предвиђено да Србија има право да тражи повратак одређеног броја својих безбедносних снага на Косово* – треба игнорисати јер је 'неприхватљиво'. Што се тиче међународног права и стабилности, на основу којих критеријума одлучујете која резолуција СБ УН се мора поштовати, а које се морају занемарити? На пример, у случају Либије, Резолуција 2571 се мора поштовати, али у случају Србије, Резолуција 1244 мора се игнорисати? Ово је запањујући ниво апсурда. Ми не бисмо имали ништа против да видимо поштовање међународног права, Повеље УН, СБ УН...", написала је председница владе.

И шеф српске дипломатије Ивица Дачић каже да му је колегиница Бербок рекла да ниједан премијер Косова неће прихватити ЗСО и каже да је она слична Куртију. „Па ми знамо да су они против свега тога. Али она треба да буде свесна да је бивша канцеларка Ангела Меркел подржала формирање ЗСО и мора да буде свесна да не може да каже да треба да се поштује територијални интегритет и суверенитет Украјине, али не и Србије.

Мора да буде свесна да то што прича производи последице. Очигледно је да су они креатори косовске независности и да сви који су креирали косовску независност и тешко могу да прихвате да ће они сада морати да осуђују потезе Приштине", каже Дачић.

Каже да они на Западу немају право да негирају право на формирање ЗСО и да је срамотно то што су рекли и додаје да председник Вучић, премијерка Брнабић и он то стално слушају.

„Па што сте ми предлагали и терали да потпишем Бриселски споразум? Како вас није срамота. Могу да се праве блесави јер су велике силе. Њима нико не брани да се тако понашају. Људи треба да знају да се налазимо у окружењу које је створило једну такву творевину као што су приштинске власти и да би тешко било да кажу да се они не придржавају потписа", наводи Дачић.

На питање шта би онда требало да поштујемо ако не међународне споразуме и резолуције, Ивица Дачић одговара: „Није она једина. Она каже да треба игнорисати Резолуцију 1244. Па шта треба да поштујемо по њеном мишљењу, ако то нису резолуција, Бриселски и Вашингтонски споразум? Ваљда ће одговор на то питање да каже Курти. Знате, каже ми канадска министарка спољних послова 'пустите Косово, важна је Украјина'. Не пада ми на памет да пустим Косово које је за мене најважније питање, а слажем се да мора да се води рачуна и о Украјини", наводи Дачић.

Дипломата Зоран Миливојевић каже да када се погледа изјава Меркелове, може да се види и пракса. За „Политику" каже да није реч само о Минском споразуму, него су ту и сви споразуми који се тичу Србије. Подсећа да прво где међународно право није поштовано јесте НАТО агресија 1999. против СР Југославије.

„Очигледно је да се оно што је обавезујуће, а то су резолуције СБ УН и Повеља УН, не поштује и Запад је то прекршио не само када смо ми у питању већ и када је интервенција у Авганистану и Ираку са оним лажним доказима и изигравањем међународног права. Јасно је да се Запад, који има активно учешће у постизању неких споразума, не може сматрати искреним партнером и да се све ради у духу добрих односа и онога што налаже споразумевање и договарање", каже Миливојевић.

Додаје да је проблематично што Курти не поштује ниједан споразум, али да је још већи проблем што то не ради ни ЕУ иако је тамо и њихов потпис. То довољно говори у прилог томе да споразумевање и договарање никога не обавезује, већ је битан искључиво политички интерес. „У тренутку када он надвлада, онда је он старији од свих уговора, али и обавеза који произилазе из споразума.

Наравно да им се не може веровати. Интересантна је изјава министарке Бербок која каже да је неприхватљиво позивање на Резолуцију 1244. Имајући у виду да се ради о држави која претендује на стално чланство у СБ УН и да би за све чланице Повеља УН морала да буде обавезујућа, самим тим су и све резолуције СБ обавезујуће. Једини који може да доведе у питање било коју резолуцију је исти тај Савет безбедности и нико други", истиче Зоран Миливојевић.

Драгомир Анђелковић: Ово је постдемократско доба, Запад се понаша као тоталитарне државе

Политички аналитичар Драгомир Анђелковић каже да ништа више не можемо да верујемо водећим западним државама које су потпуно урушиле свој кредибилитет. За наш лист каже да се показало да варају и Србију и много веће играче од нас, што се види на примеру Русије.

„У таквим околностима свет поново функционише као у стара времена, колико снаге толико и могућности. Ми смо мали, али ипак, имамо такав геополитички положај да смо некоме битни. Морамо много више да развијамо односе с Кином и Русијом и осталим земљама које су на позицијама нашег територијалног интегритета. Са западом не треба да се свађамо, али не треба ни више попуштамо", каже Анђелковић.

Наводи да је Запад превазишао своју демократску традицију и да је ово постдемократско доба. Подсећа да је до Другог светског рата постојала пракса да демократске земље поштују уговоре, што није био случај с нацистичком Немачком и комунистичким СССР-ом. „Сада имамо Запад који се понаша као некада тоталитарне државе. То је једна врста демократске деградације", закључује Анђелковић.

View article...

Enclosures:

160z120_1244-rezolucija-kosovo-epa-efe-vh.jpg (9 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2022_12//160z120_1244-rezolucija-kosovo-epa-efe-vh.jpg

 

iskra.co

Д. Бисенић: Руско дефинитивно збогом Европи

9–11 minutes

---

13.12.2022. - 8:24

Према речима Лаврова, ако европска дипломатија, „помпезно позива на одбрану Украјине" уз оправдање да „брани европске вредности", „онда не би требало да имамо ништа заједничко са таквом дипломатијом"

Русија се дефинитивно, чак помало и официјелно током Осме конференције Примаковљеви дани, која се одржава сваке године у част бившег руског премијера и министра спољних послова, Јевгенија Примакова, опростила од идеје којом је окончала Хладни рат – од замисли Велике Европе од Лисабона до Владивостока.

Све је започео руски министар спољних послова Сергеј Лавров који је указао да „неће бити обнављања претходних односа са Западом", а ако сарадња уопште буде могућа, она ће се заснивати на „новим принципима". Према његовим речима, ако европска дипломатија, „помпезно позива на одбрану Украјине" уз оправдање да „брани европске вредности", „онда не би требало да имамо ништа заједничко са таквом дипломатијом".

Помоћник руског председника Владимира Путина, некадашњи руски амбасадор у Вашингтону, Јуриј Ушаков, констатовао је да је раније „популарни пројекат изградње јединственог простора" од Лисабона до Владивостока „очигледно пропао". САД – нагласио је – нису хтеле да воде рачуна о елементарним интересима Русије у области безбедности, па је чак и ЕУ одустала од овог пројекта. То све значи „крај европске безбедности у 21. веку".

Полицентрични свет

Ако су у Русији раније као својеврсну метафору употребљавали „од Лисабона до Владивостока", данас би било исправно рећи „од Мурманска до Мумбаја и Шангаја". У том заокрету, Каспијско море за Русију постаје значајније од Средоземља. То је трансформација целокупне парадигме спољне политике. У њој траје ревалоризација укупног спољнополитичког наслеђа где се одбацују све што је непотрбно, а јача оно што је суштинско.

Неке од ових оцена изрекао је први говорник и председник Организационог одбора скупа, академик Александар Дињкин. Он је подсетио да се на претходним Примаковљевим данима више пута и у различитим контекстима говорило да је занемаривање националних интереса Русије бременито опасним развојем међународних односа и претњом европској безбедности", закључивши да је „данас то постала тужна реалност".

Дињкин је нагласио да се, имајући у виду друштвену ситуацију у различитим деловима света, може закључити да су подељена друштва у подељеном свету кључна карактеристика савременог поретка. Али крај „европске безбедности у 21. веку", рекао је, „није крај историје". Дињкин је навео да „у Русији постоји промена концептуалне парадигме у међународним односима: са модела Исток – Запад на модел Север – Југ. „Велика Евроазија" је као пројекат заменила концепт заједничког европског дома, а „на овим просторима ће се развијати главни догађаји будућег полицентричног света".

У складу са овим поставкама, на скупу није било ни једне једине теме која се односила на Европу, што је била доминантна тема на свих досадашњих седам конференција посвећених Примакову. Нова оријентација изражава руско уверење у ком правцу ће се кретати развој међународних односа.

Конкретно, говори се о утицају на светске односе Кине, Индије, Турске, Евроазије и земаља Централне Азије. То исказује и процес трансформације у којем се налази руска спољна политика. Она је низ година своју позицију у свету доживљавала хоризонтално: дуж линије исток – запад. Данас, у великој мери изнуђена, одређена је вертикално, дуж меридијана север – југ. И себе доживљава као (самовољан) Север, који гради блиске односе са Југом.

Русија и Кина

Што се тиче источне Европе, за Русију нема сумње да је од ње направљен санитарни кордон – од Букурешта до Талина. Тиме је оживљена стара идеја Јозефа Пилсудског „од мора до мора", која је позната као Интермариум, конфедеративна држава која обухвата земље од Црног и Јадранског, па до Балтичког мора.

Ову идеју ревитализовао је својевремено Збигњев Бжежински, а сада је она постала део НАТО арсенала супротстављању Русији. Овакво преусмеравање Примаковских читања, с једне стране је објективно, а с друге је реакција на оно што се види у евроатлантском простору. Важне државе постају Јапан и Иран, али не Авганистан. Јапан, иако чврсто повезан са САД, није члан НАТО, тако да се не повлаче из енергетских пројеката Сахалина, па чак и преговарају о прилично великим набавкама природног гаса за 2023. Учесници конференцијие верују да су се о томе договорили са Американцима који су им то дозволили.

Иран је веома важна земља јер лежи и на меридијану север – југ, односно Иран је део транспортног коридора који иде дуж тог меридијана. Са те тачке гледишта, Иран, који је на Каспијском мору, постаје део важне транспортне артерије, можда и „данас важније од Средоземног мора". „Авганистан још увек није приоритет руске спољне политике. Зашто бисмо губили време, ресурсе и напоре на неприоритетне теме за руску спољну политику?

Дакле, Авганистан је важан фактор, проблематичан, али данас за Таџикистан и Пакистан, а не за Москву, иако, наравно, одржавамо одређене односе са Кабулом", објашњава академик Дињкин. А, Турска узима место Француске, која је током првог хладног рата покушала да тражи равнотежу између СССР и САД. Посебно у време председника Де Гола. Пошто је Француска потпуно уклопљена у политику Вашингтона, њено место заузима земља која покушава да пронађе баланс, а то је Турска.

Више нема ни сумње да ће Русија и Кина у овој пројекцији постати партнери. Кинески професор Јанг Ксуетонг, рекао је да, што се тиче Русије, Кина намерава да продуби међусобно поверење и да тражи заједничке интересе. Они ће наставити да раде заједно како би се одупрли „притисцима САД".

Али ако САД делују саме у погледу Кине, онда ће оне вршити притисак на Русију у партнерству са земљама НАТО. Кинески професор је напоменуо да је потребно даље развијати такве организације као што су Шангајска организација сарадње – ШОС и БРИКС, где су Кина и Русија главне погонске снаге.

На овогодишњем скупу Шангајске иницијативе одржаном у септемберу у Самарканду, појавиле су се 22 државе у различитим степенима односа са овом асоцијацијом, а међу новозаинтересованим су Египат, Катар, Саудијска Арабија, Бахреин и Малдиви, док је Иран на путу да постане стална чланица. Ксуетонг је нагласио да политика САД више неће зависити од тога ко ће бити у Белој кући. Према његовом мишљењу, „било који следећи председник неће променити политику притиска на Кину и Русију".

„Шанса" за ЕУ

Шеф руске дипломатије Сегеј Лавров током свог говора посебну пажњу посветио је експанзионистичким активностима НАТО. Он је приметио да је алијанса „бесрамно одустала" од својих обећања о неширењу блока. Према Лаврову, ова обећања су била „усмена, али под заклетвом".

Штавише, настављајући своје ширење на руске границе, НАТО је прекршио и писане обавезе: оне су утврђене на самиту ОЕБС у Истанбулу 1999. Министар је подсетио на њихову суштину: принцип необезбеђивања сопствене безбедности на рачун безбедности других („недељивост безбедности"), као и клаузулу о недопустивости доминације било које војнополитичке организације у простору ОЕБС. Алијанса је игнорисала све те обавезе. Према његовим речима, алијанса предвођена САД, покушава да окрене Индију против Кине и подели активности АСЕАН.

Наравно, он се детаљно дотакао деловања ЕУ, нагласивши да Русија „искрено жели да ЕУ, која још увек има све могућности за то, буде један од полова новог мултиполарног света. ЕУ ће моћи да учествује у овим процесима на равноправан начин кад схвати да не мора да се потпуно покорава Сједињеним Државама.

Он је нагласио да у Европи постоје интереси који се не поклапају са интересима САД и да је то што Европа не може да заштити те интересе – „медицинска чињеница". То потврђује и посета француског председника Емануела Макрона Вашингтону.

Лавров је повукао и паралелу између деловања украјинских власти и косовских Албанаца: обе су понизиле Брисел тако што су отворено изјавили да одбијају да испоштују договоре постигнуте уз помоћ ЕУ. Руски министар је ипак релативизовао идеју целог скупа, пребацујући одговорност за прекид сарадње на Запад. „Не окрећемо се од Запада, он не жели да сарађује са нама", рекао је Лавров.

Русија, чини се, још извесне наде полаже у ОЕБС, иако је Лавров рекао да Пољска ради на томе да разбије ову организацију, будући да је то једна од могућних платформи дијалога, „иако сиромашна".

Ипак, Русија сматра да не треба прецењивати могућу улогу ОЕБС у будућности Европе. Ако је некад постојала шанса да се организација претвори у срж будућег система европске безбедности и развоја, онда је та шанса неповратно пропуштена пре четврт века. Ни ОЕБС, ни било која друга међународна организација нас неће вратити у свет који је постојао пре 24. фебруара 2022, а још мање у свет нада и илузија Париске повеље за нову Европу из 1990, речено је на конференцији. По свему судећи, стиже „нови свет" – свет који је професорка Универзитета у Ланкастеру Олга Алексејевна Карневали назвала „светом зидова".

Аутор Драган Бисенић

Извор Данас, 11. децембар 2022. 

 

pcnen.com

Otvoreno pismo Billu Gatesu o hrani, poljoprivredi i Africi

9–12 minutes

---

Mi smo pedeset organizacija usredotočenih na prehrambeni suverenitet i globalnu pravdu i želimo vam poručiti da afričkim poljoprivrednicima i organizacijama ne nedostaje praktičnih rješenja i inovacija. Pozivamo vas da se odmaknete i učite od ljudi na terenu.

Dragi Bill Gates

U oba članka iznosite niz tvrdnji koje su netočne i koje treba osporiti. Oba priloga priznaju da se u svijetu trenutno proizvodi dovoljno hrane da bi se adekvatno nahranilo sve Zemljine stanovnike_ce, ali vi i dalje fundamentalno pogrešno dijagnosticirate da je uzrok problema niska produktivnost; ne trebamo toliko povećati proizvodnju koliko osigurati pravedniji pristup hrani. Pored toga, u ovim tekstovima postoje četiri specifična iskrivljenja kojima se treba pozabaviti, naime: 1) navodna potreba za „kreditima za gnojivo, jeftino gnojivo" kako bi se osigurala poljoprivredna produktivnost, 2) ideja da danas treba ponoviti Zelenu revoluciju iz sredine 20. stoljeća kako bi se riješio problem gladi, 3) ideja da je za suočavanje s klimatskim promjenama potrebno „bolje" sjeme, koje često proizvode velike korporacije, i 4) vaša sugestija da ćete uložiti novac u ljude koji imaju rješenja umjesto da „pjevaju Kumbaya".

Kao prvo, sintetička gnojiva doprinose 2% ukupnih emisija stakleničkih plinova i primarni su izvor emisija dušikovog oksida. Za proizvodnju dušičnih gnojiva potrebno je 3-5 posto svjetskog fosilnog plina. Ona također čine poljoprivrednike i zemlje uvoznice ovisnima o nestabilnim cijenama na međunarodnim tržištima i glavni su uzrok rastućih cijena hrane na globalnoj razini. Unatoč svemu tome, vi tvrdite da je za povećanje poljoprivredne produktivnosti i rješavanje problema gladi potrebno još više gnojiva. Otrovna i štetna sintetička gnojiva nisu održivi put naprijed. Tvrtke, organizacije i poljoprivrednici u Africi i drugdje već razvijaju biognojiva napravljena od komposta, stajskog gnoja i pepela te biopesticide napravljene od botaničkih spojeva, poput ulja nima ili češnjaka. Ti se proizvodi mogu proizvoditi lokalno (čime se izbjegava zavisnost i volatilnost cijena), i to na sve većoj razini, te komercijalizirati.

Kao drugo, Zelena revolucija nije bila ni blizu velikog uspjeha. Iako je imala određenu ulogu u povećanju prinosa žitarica u Meksiku, Indiji i drugdje od 1940-ih do 1960-ih, nije previše doprinijela smanjenju broja gladnih ljudi u svijetu ili osiguravanju pravednog i adekvatnog pristupa hrani. Usto, pratili su je mnogi drugi problemi, od ekoloških pitanja poput dugoročne degradacije tla do socioekonomskih pitanja poput povećane nejednakosti i zaduženosti (glavnog uzroka epidemije samoubojstava seljaka u Indiji). Vaša bespogovorna podrška „novoj" Zelenoj revoluciji pokazuje svjesno ignoriranje povijesti i temeljnih uzroka gladi (koji se uglavnom tiču političkih i ekonomskih aranžmana i beneficija, kako je to čuveno nazvao ekonomist Amartya Sen, a ne globalne nestašice hrane).

Kao treće, sjeme otporno na klimu već postoji, poljoprivrednici ga razvijaju i trguju njime putem neformalnih tržišta sjemena. Sirak, koji u svom intervjuu propagirate kao takozvani sirotinjski usjev (orphan crop), je među tim već etabliranim usjevima prilagođenima klimi. Primjećujete da se većinom ulaže u kukuruz i rižu, a ne u lokalno prilagođene i hranjive žitarice poput sirka. Međutim, Savez za zelenu revoluciju u Africi (Alliance for a Green Revolution in Africa, AGRA), koji je vaša zaklada (Zaklada Billa i Melinde Gates) pokrenula i financirala, je među onim institucijama koje su se disproporcionalno usredotočile na kukuruz i rižu. Drugim riječima, vi ste dio proizvođenja upravo onog problema koji spominjete. Inicijativa AGRA, koju vaša zaklada nastavlja financirati, također je forsirala restriktivne zakone o sjemenu koji ograničavaju inovacije usjeva na dobro opremljene laboratorije i tvrtke. Ove inicijative ne povećavaju širu inovativnost, već doprinose privatizaciji i konsolidaciji korporativnih monopola nad razvojem sjemena i tržištima sjemena.

Naposljetku, vaša tvrdnja da kritičari vašeg pristupa samo „pjevaju Kumbaya", umjesto da razvijaju smislena rješenja (koja je moguće financirati), krajnje je omalovažavajuća i dismisivna. Već su danas u procesu mnogi opipljivi prijedlozi i projekti usmjereni prema povećanju produktivnosti i sigurnosti opskrbe hrane – od pogonâ za proizvodnju biognojiva i biopesticida, te agroekoloških programa obuke poljoprivrednika, do eksperimentiranja s novim tehnikama upravljanja vodom i tlom, sustavima uzgoja s malim unosom i biljnim vrstama koje suzbijaju štetočine. Vi nas sve pokušavate praviti ludima – pretvarate se kao da su praktična, aktualna rješenja predvođena poljoprivrednicima na neki način nerealna ili smiješna, dok pristupe koji su vam poželjni predstavljate kao pragmatične. No, zapravo su vaša preferirana visokotehnološka rješenja, uključujući genetski inženjering, nove tehnologije uzgoja, a sada i digitalnu poljoprivredu, ta koja konzistentno ne uspijevaju smanjiti glad ili povećati pristup hrani, kao što je obećano. U nekim slučajevima, brzopotezna „rješenja" koja nudite za klimatske promjene zapravo doprinose biofizičkim procesima koji pokreću problem (primjerice, više gnojiva temeljenih na fosilnim gorivima i više infrastrukture koja ovisi o fosilnim gorivima za njihov transport) ili pogoršavaju političke uvjete koji dovode do nejednakosti u pristupu hrani (primjerice, politike i inicijative za oplemenjivanje sjemena koje pogoduju velikim korporacijama i laboratorijima, a ne samim poljoprivrednicima).

U oba članka drastično pojednostavljujete složena pitanja na načine koji opravdavaju vaš vlastiti pristup i intervencije. U kolumni New York Timesa konstatirate kako bi Afrika, s najnižim troškovima rada i zemlje, trebala biti neto izvoznik poljoprivrednih proizvoda. Objašnjavate kako je razlog zbog kojega ona to već nije taj da je „njihova produktivnost puno niža nego u bogatim zemljama i tamo naprosto ne postoji infrastrukture". Međutim, troškovi zemljišta i rada, kao i infrastruktura, društveno su i politički proizvedeni. Afrika je zapravo iznimno produktivna – samo se profiti ostvaruju drugdje. Kroz kolonizaciju, neoliberalizam, dužničke zamke i druge oblike legalizirane pljačke, afrički životi, okoliši i tijela obezvrijeđeni su i pretvoreni u robu za dobrobit i profit drugih. Infrastrukture su dizajnirane kako bi se te robe kanaliziralo izvan samog kontinenta. Afrika nije samodostatna u pogledu žitarica jer su njeni poljoprivredni, rudarski i drugi resursno-intenzivni sektori strukturirani na način koji je usmjeren prema služenju kolonijalnim, a potom i međunarodnim tržištima, a ne samim afričkim narodima. Iako sigurno niste odgovorni za sve navedeno, vi i vaša zaklada pogoršavate neke od ovih problema kroz vrlo privatiziran, profitno utemeljen, korporativni pristup poljoprivredi.

Ne nedostaje praktičnih rješenja i inovacija afričkih poljoprivrednika i organizacija. Pozivamo vas da se odmaknete i učite od ljudi na terenu. Istovremeno pozivamo novinske kuće visokog profila da budu opreznije u davanju kredibiliteta pogrešnim pretpostavkama, oholosti i neznanju jednog bogatog bijelog čovjeka, na račun ljudi i zajednica koji žive i prilagođavaju se ovim stvarnostima upravo u ovom trenutku.

U potpisu:

Community Alliance for Global Justice/AGRA Watch

Alliance for Food Sovereignty in Africa (AFSA)

Southern African Faith Communities' Environment Institute (SAFCEI)

GRAIN

African Centre for Biodiversity

Kenya Food Rights Alliance

Growth Partners

Grassroots International

Agroecology Fund

US Food Sovereignty Alliance

National Family Farm Coalition

Family Farm Defenders

Oakland Institute

A Growing Culture

ETC Group

Food in Neighborhoods Community Coalition

Detroit Black Community Food Security Network

Sustainable Agriculture of Louisville

Haki Nawiri Afrika

Real Food Media

Agroecology Research-Action Collective

Environmental Rights Action/ Friends of the Earth Nigeria (ERA/FoEN)

Les Amis de la Terre Togo/ Friends of the Earth Togo

Justiça Ambiental/ JA FoE Mozambique

Friends of the Earth Africa

Health of Mother Health Foundation (HOMEF)

Committee on Vital Environmental Resources (COVER)

The Young Environmental Network (TYEN)

GMO Free Nigeria

Community Development Advocacy Foundation

African Centre for Rural and Environmental Development

Connected Advocacy

Policy Alert

Zero Waste Ambassadors

Student Environmental Assembly Nigeria (SEAN)

Host Community Network, Nigeria (HoCON)

Green Alliance Nigeria (GAN)

Hope for Tomorrow Initiative (HfTI)

Media Awareness and Justice Initiative (MAJI)

We The People

Rainbow Watch and Development Centre

BFA Food and Health Foundation

Corporate Accountability and Public Participation Africa (CAPPA)

Women and Children Life Advancement Initiative

Network of Women in Agriculture Nigeria (NWIN)

Gender and Environmental Risks Reduction Initiative (GERI)

Gender and Community Empowerment Initiative

Eco defenders Network

Urban Rural Environmental Defenders (URED)

Peace Point Development Foundation (PPDF)

Community Support Centre, Nigeria

AGRA Watch je kampanja Saveza zajednice za globalnu pravdu (Community Alliance for Global Justice) sa sjedištem u Seattleu koja dovodi u pitanje upitne poljoprivredne programe Zaklade Billa i Melinde Gates u Africi, uključujući njezinu inicijativu AGRA, te promiče alternative predvođene poljoprivrednicima.

Savez za prehrambeni suverenitet u Africi (Alliance for Food Sovereignty in Africa, AFSA) široki je savez različitih aktera civilnog društva koji su dio borbe za prehrambeni suverenitet i agroekologiju u Africi.

S engleskog preveo Martin Beroš

Izvorno objavljeno 10. studenog 2022. godine na portalu Common Dreams.

Slobodni Filozofski

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

politika.rs

Оливер Стоун екслузивно за Политику: Више бих волео да живим на ногама него да умрем на коленима

Дубравка Лакић

8–10 minutes

---

Џеда, Саудијска Арабија – Троструки добитник Оскара, легендарни и непоновљиви амерички редитељ Оливер Стоун (76) своју улогу председника жирија 2. РСИФФ – међународног фестивала у Џеди у Краљевини Саудијској Арабији, схватио је веома озбиљно и каже да је са великом пажњом уронио „у веома фасцинантан свет азијских, блискоисточних и афричких филмова и у промене које они са собом доносе".

На фестивалу се приказује и његов најновији дугометражни документарни филм „Нуклеарна" (енергија, централа), који је после светске премијере на овогодишњем Венецијанском фестивалу изазвао полемике. Не међу научницима, колико у самим новинским написима, у којима се као по команди указује на опасност од употребе нуклеарне енергије у сврху смањења глобалног загревања и емисије штетних гасова. А Стоунов филм говори управо о томе: о потреби изградњи нуклеарних електрана зарад добробити човечанства и чистије и боље будућности, што је све засновано на науци и на књизи америчког професора Џошуе С. Голдштајна.

Јерес или могућност за спас планете? На ово питање Оливер Стоун ће радо одговорити да „треба сви коначно да се отарасимо менталитета страха" и да пронађемо за човечанство најбоље решење. На почетку ексклузивног разговора за „Политику" у његовој „председничкој резиденцији" у хотелу „Риц Карлтон" прослављени редитељ ме је упитао:

„Ви сте беше из Србије?"

„Да", кажем.

„Ваш председник је врло паметан човек. Он зна", одговара Стоун.

Ову вашу оцену он ће сазнати из „Политике", а сада бих да кажем да припадам генерацији која је учила у школи како да се понаша и шта све да чини у случају нуклеарног напада и радијације, а ви сада филмом доказујете да нуклеарна енергија може да нас спасе од глобалног загревања?

А да ја вас питам, да ли су вам се после гледања филма „Нуклеарна" бар мало отворили видици?

Морам да признам да јесу, има пуно аргумената за и пуно је логике.

Дозволите ми да вам кажем шта је била моја мотивација. И ја сам био сумњичав попут вас, а као ни ви нисам баш толико глуп, а веровао сам Џејн Фонди, њеној тадашњој борби против Вијетнамског рата и против нуклеарне енергије. Седамдесетих година прошлог века било је време наводно велике прогресивности, а иронично је што смо једну од кључних одлука, по мом мишљењу, донели тада потпуно погрешно. Урадили смо много добрих ствари седамдесетих, као што то каже доктор Морис у филму, а он је био један од оснивача „Гринписа", али смо погрешно схватили једно важно питање – питање интереса човечанства да имамо чисту енергију. Из забринутости смо одбацили и саму помисао о коришћењу нуклеарне енергије за добробит планете и сада разглабамо о обновљивим изворима енергије и начинима за смањење глобалног загревања и штетних гасова.

Познато је да су у вашој земљи строго против нуклеарне енергије?

Американце није брига за остатак света, јер им је стало само до свог малог дворишта. Генерално говорећи, ми на нашем тлу можемо да решимо ствари за нас лично, али остатак планете ће за коју деценију вриштати, биће дислокација, биће миграција у огромном степену и ко зна колика ће бити штета од климатских промена. Видите ову поплаву која се недавно догодила у Пакистану и колико је Пакистан уништен. Дакле, ми у САД не узимамо у обзир глобалну слику, ми само мислимо на себе. И као резултат, ми смо сј....и. Морамо да размишљамо колективно. Сада човечанство мора да види проблем. И овај мој филм може мало помоћи.

А како подстаћи Американце на размишљање на ову тему када тамо још увек нисте обезбедили дистрибуцију „Нуклеарне"?

Тачно. Па, можда ћемо морати да наставимо представљање филма од земље до земље, што има смисла. Ево, и фестивал у Џеди је прилика да се филм прода за дистрибуцију у арапском свету и блискоисточним људима којима је стало, а онда ће се преко Европе филм вратити у САД.

Сам помен нуклеарне енергије изазива страх од (зло)употребе у виду атомских бомби и тај страх је тренутно поново на врхунцу, а сви још памтимо и случај Чернобиља?

Да, разговарајући са људима попут вас, а прочитао сам сваки чланак после светске премијере филма, јасно је да је сва штампа против тога. Прва ствар коју кажу или у наслову или у поднаслову јесте да је нуклеарна енергија опасна и ризична, а не кажу да није ризичнија од коришћења и нафте. То је наша поента. Пример Чернобиља је заиста легитиман, јер је централа погрешно изграђена и нису имали адекватне контејнере, чак ни одела, а нису се ни добро снашли и све смо то до детаља показали у филму. Коса нам се диже и од примисли на радијацију, а ми са тим нивоом радијације живимо још од постанка планете. Па само помислите колико се излажете радијацији док стално летите авионом. И нико не жели отворено да вам каже да је арсен много опаснији као и сви индустријски загађивачи. Нафтне компаније ће рећи да су партнери са обновљивим изворима енергије, а не кажу да ће и ти извори зависити од њих, од њихове нафте и гаса и да је метан у атмосфери најотровнији од свега. Ми смо, заправо, неинформисани.

Оливер Стон са новинарком Политике

А јесмо ли довољно одговорни како бисмо на миру користили и градили нуклеарке за опште добро?

Као цивилизација, морамо имати постојање одређеног степена ризика и степена преузимања одговорности, али и знања. Мислим да све то имамо. У САД због свих прописа, а људи из нафтног света и еколози воле да се придржавају прописа, често кажу да „не можемо да победимо нуклеарну, али ћемо је успорити". И тако користе новац за успоравање. Нико неће градити нуклеарке, осим Кине и Русије. Русија се умешала у ову збрку са Сједињеним Државама, али Руси су добро радили на реакторима. Дакле, ми људи имамо технологију, питање је – снага воље и политика.

Све је политика, па можда и ваш долазак овде. На сцени сте рекли да је на рачун КСА изречено много тешких речи и да људи треба да дођу и сами се увере?

Сједињене Државе су стручњак за осуду сваке земље на свету када пређе линију међународног поретка, онога што оне називају правилима, а Америка крши сва правила када жели и ви то знате. Питају ме за случај Кашоги и то јесте било окрутно, али мислим да је свакако један од најгорих случајева баш случај Асанж и његово мрцварење. Сви су рекли да треба пустити Асанжа, а САД истрајава на својој освети. Па ко смо ми да упиремо прстом у било кога? Говоримо Русима шта да раде. Мислим, смешно је с обзиром на то шта смо ми урадили. Не желим да улазим у ширу причу о овоме што се догађа у Украјини, јер тај случај није нимало једноставан, а сви само вичу: „Руси нападају". А ко је то изазвао? Шта се тамо у Донбасу догађало од 2014. и колико се људи од тамо иселило јер су Сједињене Државе тешко наоружавале украјинску војску. Од 2014. године Украјина није више била неутрална, била је против Руса и то је оно што је пореметило равнотежу војне опреме и отуда долази рат. Као и све, сваки рат има узрок и последицу, али ми чак ни ј....о не обраћамо пажњу на то.

И даље сте велики бунтовник?

Ох, да. Одувек сам био бунтовник, можда и предуго.

И увек сте успели да избегнете могуће проблеме?

Да, али је сада мој највећи проблем старење. Могу да чујем веома мало, слух ми је скроз ослабио. Не могу добро ни да видим, а и немам више толико енергије. То јесте проблем.

Али, ипак не престајете да снимате и борите се за своје филмове?

Борим се за следећи филм. Више бих волео да живим на ногама него да умрем на коленима.

Да ли још увек имате наде за Бајденову администрацију?

Човече, брзо тону. Погрешио сам што сам гласао за тог човека. Заиста сам мислио да је све старији и да ће бити зрелији и мање ратоборан, јер је његова биографија ужасно ратоборна. Увек је био на страни државе. Увек је подржавао војне ратове у којима је Американац био у свему до краја. Обама је направио огромну грешку што га је изабрао, толико је био уплашен да не увреди естаблишмент да је морао да одабере најбољег из естаблишмента. Најстаријег деду, а деда је испао веома опасан и сада виче: „Хајде да убијемо Русе, сада је наша шанса". Он брка Русију са Путином и мисли да уколико се отараси Путина да ће контролисати Русију као у време Јељцина. А то је само сан.

Имате ли идеју за кога бисте гласали?

Ја бих гласао за трећу страну. Нема наде за Америку, осим појаве треће стране, јер и републиканци и демократе раде и функционишу исто и исти новац улажу у војну индустрију. Амерички војни буџет је огроман. Естаблишмент је међусобно повезан, а много је незадовољства данас на свету.

 

Андреј Фурсов: Будућност коју нам припрема светска врхушка – без имовине, путовања и приватности

stanjestvari.com

Андреј Фурсов: Будућност коју нам припрема светска врхушка – без имовине, путовања и приватности - Стање ствари

Стање ствари

6–7 minutes

---

Андреј Фурсов: Будућност коју нам припрема светска врхушка – без имовине, путовања и приватности

on 5. децембра 2022. •

Још једно обележје живота у планираном друштву је нагли пад нивоа образовања. Ова примитивизација образовања, која се дешава широм света, одражава страхове светске елите од могуће појаве алтернативе

Андреј Фурсов (Фото: Н. Скендерија/Вечерње новости)

Године 2019. данска посланица Ида Окен (из Швабове Школе младих глобалних лидера/Young Global Leaders) објавила је есеј о животу 2030. године. Његова суштина је једноставна:

„Немам никакве имовине. Немам ауто. Немам никакве уређаје и одећу… Све те ствари су постепено постале бесплатне и не морамо ништа да купујемо."

Даље, она пише о фактичком одсуству приватног становања и личног простора, односно приватности живота. А Јувал Харари, израелски пропагандиста трансхуманизма, искрено говори о потпуној контроли становништва од стране нових лидера као њиховом главном задатку.

Све је ово јаче од Орвела и Замјатина заједно, само што је то код њих била антиутопија, а овде говоримо о реалном пројекту са знаком плус. „Оно што је више пута речено – у апсолутно сиромаштво и бесправност (а човек лишен имовине и приватности је већ апсолутно лишен права) људи морају да иду добровољно и са радошћу, јер је то прогрес." И наравно, обавезни „вештачки алгоритам", који „боље од мене зна шта ми се свиђа".

„Алгоритам ће бити 'вештачки' колико је и 'рука тржишта' – 'невидљива'. Па, она би требала да буде невидљива. Иако не само да је сви увек виде, већ многи чак знају тачно презиме, име и патроним особе којој ова рука припада у сваком конкретном случају."
Армен Асријан

Неко ће рећи: мало ли је шта у том есеју написано! Међутим, две ствари се морају приметити. Прво, аутор је дипломац Школе младих глобалних лидера, која постоји од 1992. године. Друго, есеј Иде Окен се поклопио са масовном кампањом на Западу да се обични грађани убеде да је дељење аутомобила боље од поседовања аутомобила, да је изнајмљивање куће боље од поседовања стана или куће, итд. Боље је немати него имати и – бићеш слободан. А корпорације које ће до тог тренутка ликвидирати, прождерати државу – последњу, додуше слабу, заштиту малог човека – доделиће му месечни основни приход и обезбедити наочаре „допунске реалности". Лишење имовине и живот од основног дохотка („сиромашан, али срећнији него раније") које прокламује Шваб претпоставља још неколико ствари. Пре свега, значајан пад животног стандарда: мањи обим и смањен квалитет конзумиране хране. То се оправдава борбом за животну средину. Такође планирају да драстично ограниче могућност кретања људи: туризам ће постати луксуз доступан само богатима. Осим тога, живот ће се одвијати „испод хаубе" – под непрекидном друштвеном и информационом контролом. Екстремни случај је систем друштвеног рејтинга у Кини. Још једно обележје живота у планираном друштву је нагли пад нивоа образовања. На крају крајева, ако духовни фактори постану главни фактори производње, онда је висококвалитетно образовање оно што људима треба одузети. Велики део образовања губи свој ниво, поједностављује се и осиромашује. Адекватну слику света замењује мозаик. С друге стране, постоји концентрација јаких универзитета. На Западу су то приватни универзитети, а у Русији је, очигледно, ова улога предодређена московским и петербуршким универзитетима. То су супер-универзитети на којима се школује елита, односно интелектуални и идеолошки браниоци постојећег поретка.

Ова примитивизација образовања, која се дешава широм света, одражава страхове светске елите од могуће појаве алтернативне елите. Током 1950-их и 1960-их, кад је образовање било масовно и релативно пристојно, западна елита се суочила са могућношћу појаве алтернативне елите. Контрола над информацијама подразумева контролу над високим образовањем и образовањем уопште. То јест, овде имамо два најмоћнија фактора који доводе до класне сегрегације у области образовања. То су појава знања као једног од главних фактора производње и потреба за новим облицима друштвене контроле. Ово, према плановима актуелне светске елите, треба да реши проблем спречавања настанка нове елите. Међутим, историја показује да се нове елите не појављују у интелектуалном окружењу. Кад концентрација „дивљих људи" на друштвеним или физичким границама старог друштва пређе одређену норму, долази до раскола у владајућој елити. Улазимо у свет у коме нема ни реда ни хаоса, у зону „између" – како би рекао Умберто Еко, у „хаосмос", а да немамо адекватан појмовни и оперативни апарат за проучавање ових процеса. Наука двадесетог века није сумњала у своју одрживост, открила је и формулисала законе природе, односно обављала функције моћи у околном свету. Чак и појам „статистика" код нас потиче од „state", то јест од „државе". А сада нема закона, државе су се истопиле – појављује се „поредак заснован на концептима". Одлучујућу улогу у томе имају наднационалне структуре. Не само транснационалне компаније, већ и разне врсте заједница са високим степеном унутрашње аутономије. „Пет очију", на пример, или криминалне структуре. Сви они граде своје истраживачке структуре, своју историју. То су глобални процеси који додатно руше укупну слику света. И зато субјективност излази у први план, преобликујући узрочне везе. Ово је доба турбуленције, епоха пригожинског „поретка из хаоса".

Превео: Ж. Никчевић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Завтра/Искра, 3. 12. 2022)

Прочитајте још

• Андреј Фурсов: Какав свет граде светске елите – три главна удара на човечанство
• Андреј Фурсов: Крах планова глобалиста, Путинов ултиматум и остали резултати у 2021.
• Андреј Фурсов: Шта се крије иза понашања елите у актуелној ситуацији
• Андреј Фурсов: Како проћи кроз ново „Мрачно доба"
• Андреј Фурсов: Куда нас воде светске елите?
• Андреј Фурсов: Остварују се највећи страхови Клауса Шваба
• Андреј Фурсов: У току је првобитна акумулација контроле понашања људи

---

Categories: Преносимо

Tags: Андреј Фурсов, Желидраг Никчевић, Ида Окен, Клаус Шваб, Ноа Јувал Харари, карусел

https://stanjestvari.com/2022/12/05/kakvu-nam-buducnost-priprema-svetska-vrhuska/

 

 

Sent from my iPhone

fakti.org

Ритер: Руска војска ће однети победу над Украјином до краја лета 2023.

2–3 minutes

---

АМЕРИЧКИ ВОЈНИ ОБАВЕШТАЈАЦ И АНАЛИТИЧАР УВЕРЕН: РУСКА ВОЈСКА ЈЕ У УКРАЈИНИ - НЕПОБЕДИВА

 

Део Украјинаца се више и не пита - ко нас гурну?

* Скот РИТЕР указује да на страни Украјине већ ратују десетине хиљада пољских војника и да ће они одиграти главну улогу у окупацији територија на западу Украјине које је до 1939. године држала Пољска

* Пентагон позвао Кијев да зимско успоравање војних операција искористи за преговоре са Русијом, а британски министар одбране, Бен Волас, за - наставак офанзиве у зимским месецима

__________________________________________________________

       РУСИЈА ће однети војну победу над Украјином до краја лета 2023. године, рекао је пензионисани амерички обавештајац и војни аналитичар Скот Ритер.

       У интервјуу америчком новинару Ендрјуу Наполитану, он је изјавио да се Оружане снаге Русије током наредних 7-8 месеци ка победи неће кретати ни брзо ни лако, али да мислим да ће Руси ипак однети војну победу пре почетка наредне јесени.

       Притом је посебно нагласио: „У Украјини је руска војска непобедива".

       Он је истовремено уверен да до тада неће бити никаквих преговора.

Скот Ритер

       Ритер указује да је„Варшава је заинтересована за западну Украјину, за оне територије и градове који су били део Пољске 1939. године. Али, пољска војска тренутно нема професионалну обуку нити довољно искуства у борбеним дејствима. Зато ће пољска влада потребне јединице послати у западну Украјину, да наводно помогну влади Украјине, а оне ће потом заузети тај део украјинске територије".

       Ритер наводи да десетине хиљада пољских војника већ ратују у редовима украјинских Оружаних снага и претпоставља да ће управо они бити први послати на запад Украјине.  А до ње ће стићи без икаквих препрека јер неће морати ни да пресецају државну границу.

       Шеф Здруженог генералштаба Оружаних снага САД - генерал Марк Мили - позвао је Украјину да искористи успоравање непријатељстава током зиме као „прозор" за преговоре са Москвом.

       Насупрот њему, британски министар одбране Бен Волас позвао је Кијев да "настави офанзиву и у зимским месецима".

 

pcnen.com

Geopolitika protiv svetske ekonomije

7–8 minutes

---

Na nedavno održanom 20. kongresu Komunističke partije Kine, Si Đinping je učvrstio apsolutnu vladavinu jednog čoveka. Komunistička Kina nikada nije bila demokratija, ali njeni lideri su u periodu posle Maoa pažljivo osluškivali glasove koji stižu s nižih nivoa državne hijerarhije i odbacivali neuspešne politike pre nego što proizvedu katastrofalne posledice. Sijeva centralizacija vlasti uvodi drugačiji pristup i veliko je pitanje kako će se to odraziti na rešavanje sve većih problema u zemlji, poput usporavanja ekonomije, skupih politika borbe protiv pandemije, kršenja ljudskih prava i političke represije.

Američki predsednik Joe Biden je dodatno zaoštrio izazove pred kojima se Kina nalazi paketom mera koje Edward Luce iz Financial Timesa ispravno opisuje kao objavu „totalnog ekonomskog rata". Neposredno pred partijski kongres, Sjedinjene Države su objavile niz restriktivnih mera kojima se ograničava prodaja naprednih tehnologija kineskim preduzećima. Kao što Luce primećuje, Biden je u tom pogledu otišao mnogo dalje od svog prethodnika, Donalda Trumpa, koji je mere uvodio protiv pojedinačnih kompanija kao što je Huawei. Nove mere su zapanjujuće po širini i ambicijama. Njihov cilj je ništa manje nego da se spreči uspon Kine kao tehnološke supersile.

Sjedinjene Države već kontrolišu neka od ključnih čvorišta globalnih lanaca snabdevanja čipovima, uključujući uska grla koja je lako kontrolisati, kao što su napredna istraživanja i razvoj čipova. Gregory C. Allen iz Centra za strateška i međunarodna istraživanja zaključuje da nove mere predstavljaju „dosad neviđenu direktnu intervenciju administracije Sjedinjenih Država koja ima za cilj ne samo da sačuva potpunu kontrolu nego i da uvede nove politike aktivnog gušenja velikih segmenata kineske tehnološke industrije – s namerom da se ova uništi".

Allen objašnjava da Bidenova strategija uključuje 4 povezana elementa koji ciljaju na sve nivoe lanca snabdevanja. Namera je da se kineskoj industriji veštačke inteligencije onemogući pristup naprednim čipovima; da se Kina spreči u razvoju i proizvodnji sopstvenih AI čipova uskraćivanjem pristupa američkom softveru za razvoj i američkoj opremi za proizvodnju poluprovodnika; i da se blokira industrija opreme za proizvodnju čipova u Kini zabranom isporuke komponenti proizvedenih u Sjedinjenim Državama.

Takav pristup je motivisan stavom Bidenove administracije, koji podržavaju obe partije, da je Kina najveća pretnja Americi. Ali u čemu se ona sastoji? Evo kako to Biden objašnjava u predgovoru nedavno objavljene Strategije nacionalne bezbednosti: „Narodna Republika Kina pokazuje nameru, a sve više i sposobnost, da preoblikuje međunarodni poredak po svojoj volji, na način koji će joj doneti korist".

Dakle, Kina predstavlja pretnju ne zato što ugrožava bilo kakve fundamentalne bezbednosne interese Sjedinjenih Država, već zato što možemo očekivati da će postajući bogatija i moćnija poželeti da utiče na ustrojstvo globalnog političkog i ekonomskog poretka. S druge strane, „Sjedinjene Države ostaju posvećene upravljanju konkurencijom između država na odgovoran način", što zapravo znači da Sjedinjene Države žele da ostanu neprikosnovena sila u definisanju globalnih pravila koja se tiču tehnologije, sajberbezbednosti, trgovine i ekonomije.

Reagujući na takav način Bidenova administracija pojačava napore da sačuva primat Sjedinjenih Država, umesto da se pomiri sa stvarnošću multipolarnog sveta. Kao što poslednje mere kontrole izvoza pokazuju, Sjedinjene Države ne prave razliku između tehnologija koje direktno pomažu kineskoj vojsci (i otuda mogu biti pretnja saveznicima Sjedinjenih Država) i komercijalnih tehnologija (koje donose ekonomsku dobit ne samo Kini nego i drugima, uključujući i američke firme). Pobedili su oni koji tvrde da nije moguće razdvojiti vojne i komercijalne primene visoke tehnologije.

Sjedinjene Države su ovim merama prešle crvenu liniju. Tako široke paušalne mere su opasnost po sebi – mada se donekle mogu pravdati povezanošću komercijalnog i vojnog sektora u Kini. Kada Kina nove restriktivne mere ispravno protumači kao agresivnu eskalaciju, potražiće način da uzvrati, što će podići tenzije i produbiti strah na obe strane.

Velike sile (kao i sve zemlje) nastoje da zaštite svoje interese i nacionalnu bezbednost i kada je potrebno usvajaju kontramere protiv drugih sila. Ali, kao što smo tvrdili Stephen M. Walt i ja, bezbedan, stabilan i prosperitetan svetski poredak nalaže da takve protivmere budu dobro odmerene. To znači da moraju biti jasno povezane sa štetom koju svojim politikama nanosi druga strana i usmerene isključivo na to da se negativni efekti takvih politika ublaže. Takve reakcije ne bi trebalo da imaju kao deklarisani cilj kažnjavanje druge strane ili njeno slabljenje na duži rok. Bidenova kontrola izvoza visoke tehnologije ne prolazi ovaj test.

Novi pristup Sjedinjenih Država stvara i nove mrtve uglove. Strategija nacionalne bezbednosti govori i o „zajedničkim izazovima", kao što su klimatske promene i globalno javno zdravlje, oblasti u kojima je saradnja sa Kinom kritično važna. Ali u dokumentu se ne konstatuje da ekonomski rat sa Kinom potkopava uzajamno poverenje i izglede za uspešnu saradnju u tim drugim oblastima. Ovaj rat takođe deformiše agendu domaće ekonomije postavljajući cilj zaustavljanja Kine iznad nekih drugih, važnijih ciljeva. Investiranje u kapitalno i tehnološki intenzivne lance snabdevanja u industriji čipova – na šta su industrijske politike Sjedinjenih Država trenutno usmerene – svakako je najskuplji put do otvaranja novih radnih mesta za ljude kojima su radna mesta najpotrebnija.

Da se razumemo, Kina nije nevina žrtva. Ona je sve agresivnija u projektovanju ekonomske i vojne moći, mada se u tome uglavnom ograničava na sopstveno susedstvo. Uprkos prethodno datim obećanjima, ona je militarizovala neka od veštačkih ostrva izgrađenih u Južnom kineskom moru. Uvela je ekonomske sankcije Australiji kada je ova zatražila istragu o poreklu virusa covid-19. I kršenje ljudskih prava u Kini sigurno zaslužuje osudu demokratskih zemalja.

Problem hiperglobalizacije je u tome što smo velikim bankama i međunarodnim korporacijama dozvolili da diktiraju pravila svetske ekonomije. Dobro je što se sada udaljavamo od takvog pristupa, jer je on bio poguban za društveno tkivo naših zajednica. Sada imamo priliku da oblikujemo i bolju globalizaciju. Čini se da velike sile biraju drugačiji, mnogo neizvesniji put. Ključeve globalne ekonomije one su predale delu establišmenta nadležnom za pitanja nacionalne bezbednosti, što ugrožava globalni mir i ekonomski prosperitet.

Project Syndicate

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

iskra.co

Небојша Катић: Баук деснице који кружи Европом

5–7 minutes

---

Небојша Катић: Баук деснице који кружи Европом

01.12.2022. - 10:25

Небојша Катић (Фото: РТС)

Суверенистичка десница је последња брана од орвеловске контроле друштва. То се односи и на слободу кретања, слободу да сами васпитавамо своју децу или да сами одлучујемо о томе хоћемо ли се вакцинисати

„Баук кружи Европом – баук комунизма. Све силе старе Европе сјединиле су се у свету хајку против тог баука, римски папа и руски цар, Метерних и Гизо, француски радикали и немачки полицајци." Како је комунистички баук одавно сишао са сцене, овај почетак „Комунистичког манифеста" би се данас могао иронично прилагодити духу времена и последњој политичкој моди, овако некако:

Баук кружи Европом – баук деснице (тврде, радикалне, екстремне и сл.). Све силе старе Европе сјединиле су се у свету хајку против тог баука – новинари, професори, мислиоци, политичари. Иако римски папа ћути а Метерних, Гизо и руски цар су оправдано одсутни, полицајци су срећом ту. То је нова полиција, полиција ума, која контролише медије, глобалне друштвене мреже и дигитални простор, одређује шта је истина и ко је (не)подобан да се оглашава у јавном простору.

На глобалној сцени је обиље текстова и анализа у којима се изражава страшна забринутост и страх због „нормализације" деснице – реч је о осуди политичких процеса којима десница постаје све прихватљивија све већем броју гласача. Популистичка десница (како је називају) у успону је у Италији, Шведској, Француској, док је у Мађарској већ одавно на власти. На другој страни великог мора „трампизам" нарушава политичку хармонију и, о ужаса, угрожава демократију. Још је грђа ситуација у оним незападним државама које тврдоглаво одбијају да буду усрећене либералним вредностима које су, као што и врапци знају, универзалне.

Либерални, демократски, просвећени, прогресивни, толерантни – речју фини свет – згрожен је оним што се дешава у политичкој арени. Десни популизам квари и младо и старо играјући на карту јефтиних, приземних емоција и конзервативних предрасуда чије је време одавно прошло – породица и породичне вредности, нација, вера, традиционална сексуалност и примитивна, бинарна подела мушко-женско. Наравно, игра та десница и на страх од иноверних имиграната. Може ли се направити црњи и реакционарнији инвентар популистичких предрасуда од овога који сам управо навео?

Колико год ме гори део моје душе вукао ка иронији и сарказму, колико год бих уживао да наставим са спрдњом и персифлажом, овде ћу се, из обзира према горе поменутом фином свету, зауставити и покушаћу да будем озбиљан. Тренутак је да се подсетимо како брига за либералне вредности функционише у стварности, када маске спадну и када се оголи лицемерје промотора тих вредности.

На пример, како је могуће да се толеришу најцрњи нацизам и расизам који су одавно на сцени не само у савезничкој Украјини већ и у неким НАТО државама? Како то да су либерални корифеји данас најгласнији заступници цензуре и гушења слободе говора … у име демократије? Да ли је проблем сексуалних мањина заиста много већи проблем од глобалног сиромаштва? Како то да су брижни либерални хуманисти подржали све бруталне интервенције које су потом покренуле реке избеглица над чијом судбином се данас лију горке, либералне сузе? Како то да либерални хуманисти виде проблеме свуда у свету, а не виде јад и чемер грађана који живе поред њих, у енклавама сиромаштва, дроге и криминала? Како то да у либералном свету увек има новца за финансирање ратова, а нема за здравствену и социјалну заштиту? Колумна је сувише кратка да би се направио детаљан списак либералне хипокризије.

На свим екстремним странама политичког спектра увек је било и биће мрачних политичких појава и ликова. Али њихов број расте и они се померају с маргине само када хуманисти цинично игноришу проблеме огромног броја својих сународника.

Историја нас учи и да либералним хуманистима не смета баш свака десница. Брутална, компрадорска десница латиноамеричке врсте је увек прихватљива. Либералним хуманистима смета само суверенистичка десница. Њима сметају оне партије које прете (вероватно у празно али свеједно) да ће своје државе искрцати с глобалистичког брода лудака који плови у пропаст. Реч је о десници која покушава да се одупре нормализацији ненормалног и патолошког – попут сексуалног или еколошког екстремизма, попут гушења слободе говора, слободе избора или контроле приватне сфере. Трагично, поготово за некога ко је увек нагињао лево, суверенистичка десница је последња, нејака брана од орвеловске контроле друштва на коју се послушно навикавамо. То се односи и на слободу кретања, слободу да сами васпитавамо своју децу или да сами одлучујемо о томе хоћемо ли се нпр. вакцинисати или не.

Трагично је и потонућу левице допринео њен кукавичлук, компромисерство па и корумпираност. Левица је, корак по корак, прешла на страну својих политичких непријатеља и идентификовала се с њиховим циљевима. Живимо у времену у којем сви имају заштитнике и заступнике осим оних који напорно раде али живе у сиромаштву из кога им нема излаза. Њихов број се дневно увећава, али ово је већ нека друга тема.

Опрема: Стање ствари

(Политика/Блог Небојше Катића, 30. 11. 2022)

stanjestvari.com