pcnen.com

Hirošima: G7 ubrzava proxy-rat

6–7 minutes

---

Autorica: Lindsey German

Potrebna je prilično iznenađujuća razina bezobrazluka da se ono što se upravo dogodilo na samitu G7 u Japanu predstavi kao odlučujući korak prema miru. No, u orwellijanskom svijetu zapadnih vlada, upravo to se sada proklamira. Cijeli samit bio je usredotočen na osiguravanje podrške za više oružja za ukrajinski rat i napade na Kinu. Cijela priča se vrtjela oko kineske "ekonomske prisile" i njezine sve agresivnije vojne pozicije. Bezobrazluk ove situacije gotovo je zadivljujući.

Najbogatije i najmoćnije zemlje svijeta, zajedno s nekoliko pažljivo odabranih strateških saveznika, okupile su se na Pacifiku kako bi raspravljale o najmoćnijoj državi te regije i optužile je za agresiju u vrijeme kada te iste zemlje grade nove vojne baze, sklapaju nove ugovore i saveze, ostvaruju ogroman porast troškova naoružanja i opskrbljuju Australiju, zemlju bez nuklearnog naoružanja, nuklearno pokretanim podmornicama.

Najmučnije od svega, za samit je odabran japanski grad Hirošima da bi se, kako su nam više puta ponavljali snishòdljivi novinari, ukazalo na opasnosti i posljedice rata. Hirošima i Nagasaki bili su gotovo uništeni prvim atomskim bombama koje su SAD bacile u kolovozu 1945. na samom kraju Drugog svjetskog rata. Mnogi su umrli odmah, mnogo više ih je patilo od radijacijske bolesti koja ih je na kraju ubila. Opravdanje je bilo da će te bombe spasiti živote jer će prisiliti Japan na predaju, u trenutku kad su SAD znale da se takva predaja već priprema. Bombardiranje je zapravo trebalo pokazati da SAD ima takvo oružje i potvrditi snagu SAD-a kao glavne supersile.

Ništa od ovoga nije spominjano dok je Rishi Sunak držao konferenciju za medije u Centru za mir u Hirošimi. Naravno da nije, jer bi to moglo izvući na vidjelo središnju ulogu koju su ova zemlja (Velika Britanija, op.prev.) i njeni saveznici, posebno Sjedinjene Države, igrali u ratovima tijekom prošlog stoljeća.

Nakon samita postalo je potpuno jasno da te sile ne zanima mir u Ukrajini. Doista, Volodimir Zelenski je nastavio svoju svjetsku turneju prisustvovanjem sastanku Arapske lige u Saudijskoj Arabiji, a zatim i samom samitu G7. Njegov cilj je bio osuditi one zemlje koje se ne pridržavaju zapadne analize rata u Ukrajini i izvršiti pritisak na njih da to učine. Prema članku Financial Timesa, to je bio glavni razlog njegovog dolaska na samit. Sunak je na završnoj konferenciji za medije odbacio pozive za uspostavljanjem primirja, rekavši da to nije 'pravedan i trajan' mir. Time je također odbačen nedavni kineski mirovni prijedlog.

Umjesto toga, Sunak i vlada Ujedinjenog Kraljevstva prednjače u nastojanju da se rat nastavi i da se poveća količina oružja koje se šalje Ukrajini. Unatoč oklijevanju SAD-a oko isporuke borbenih zrakoplova F16 zbog straha od daljnje eskalacije rata, Joe Biden je u petak popustio pritisku i pristao na to da SAD obučava pilote i podrži slanje aviona u Ukrajinu. Dok su sve velike sile na početku sukoba oklijevale oko slanja ofenzivnog oružja, to se sada promijenilo zbog navodnog prelaženja "crvenih linija" iz mjeseca u mjesec, što je dovelo do isporuke njemačkih tenkova Leopard, projektila dugog dometa uključujući sada i britanske krstareće projektile kao i zrakoplove F16 na koje je nekoć bio stavljen veto.

Unatoč ogromnom pritisku da se pošalje više oružja, činjenica je da ono u mnogim slučajevima neće biti operativno mjesecima, tako da su ove, ne samo vojne, nego i političke odluke, dio vrlo opasne igre. Sam rat u Ukrajini je u pat poziciji. Kakva god bila istina o tome tko sada kontrolira Bahmut, borbe tamo traju mjesecima bez pomaka, a sam grad je uništen. Dugo najavljivana ukrajinska proljetna protuofenziva je odgođena, ali se još uvijek planira. Oni koji pate su sami Ukrajinci, koji trpe velike gubitke na ratištima kao i bombardiranja svojih mjesta i gradova.

Stalni pozivi za više oružja dolaze iz SAD-a i od europskih sila, ali ih mnoge druge vlade, osobito na globalnom jugu, ne prihvaćaju. Pozivi koje je Zelenski uputio indijskoj i brazilskoj vladi tražeći dodatnu potporu neće promijeniti tu temeljnu činjenicu. Protivljenje opskrbi oružjem i sankcijama proizlazi iz različitih razloga, od kojih su neki sigurno samo puko sebični interesi, ali među razlozima je svakako i prepoznavanje agresivne uloge NATO-a, neuspjeh prethodnih vojnih intervencija i potreba da se izbjegne ono što bi se brzo moglo pretvoriti u globalni sukob. Nastavak rata ne podržavaju ni umirovljeni diplomati i vojni dužnosnici koji su prošlog tjedna potpisali oglas u New York Timesu, u kojem naglašavaju potrebu za diplomatskim rješenjem i tvrde da se rat u Ukrajini ne može dobiti.

U tom kontekstu moramo promatrati ovaj pacifički samit i napetosti koje će iz njega proizaći. Kineska vlada već je napala konfrontacijski jezik samita. Ali Sunak je otišao korak dalje od službenog priopćenja G7, rekavši da je Kina najveći izazov globalnoj sigurnosti i prosperitetu, jer posjeduje "sredstva i namjeru da preoblikuje svjetski poredak". To jednostavno nije točno, iako odražava rastuću gospodarsku i vojnu snagu Kine u odnosu na SAD, čija moć je u padu. Ono što su članice G7 zapravo izjavile ovih dana jest da su se spremne sukobiti sa svakim tko dovede u pitanje hegemoniju i moć SAD-a i Europe.

Članak je objavljen u maju 2023. na internetskoj stranici Stop the War Coalition.
Lindsey German je aktivistica, jedna od osnivačica britanske Stop the War Coalition i autorica brojnih knjiga, između ostalih The Balkans, nationalism and imperialism.
Prevod: Ad hoc feministička antiratna koalicija

H-alter

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

standard.rs

Samit G7 kao parastos

Синиша Љепојевић

9–11 minutes

---

Tačno je da Zapad nema više nekadašnju moć i nastavlja da je gubi, ali je nevolja što još uvek ima moćne mehanizme finansijske destrukcije. To može naneti mnogo zla

Pre nekoliko dana u Japanu, u Hirošimi, održan je još jedan godišnji samit Grupe 7 (G7), koji okuplja industrijski razvijene zemlje takozvanog kolektivnog Zapada koji je još jednom potvrdio duboku zapadnu krizu i tektonske promene u svetu. Ta neformalna grupa pripada vremenu kojeg više nema i skup u Japanu je svedočanstvo da kolektivni Zapad živi u „zamrznutom vremenu". Samit je, u stvari, više ličio na parastos.

Bez novih političkih i ekonomskih ideja samit G7 ne bi ni privukao veću pažnju javnosti, pa je zato i pronađena „spasonosna formula" – na skup je došao ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski.

Da bi sve bilo medijski dramatično, propaganda je dojavila da je Zelenski došao u poslednji čas, tek kad je Amerika pristala da se Ukrajini isporuče avioni F-16, a stigao je avionom francuske vlade. I u tome se barem medijski uspelo, glavna vest je bila da je bio Zelenski, a ne šta je taj skup uopšte doneo.

Nedostatak vizije

Kao razlog njegove posete samitu mediji su naveli da je to prilika da on ubedi lidere Indije i Brazila, koji su bili gosti, da promene politiku prema Rusiji i odreknu se saradnje sa Moskvom. Naravno, nije uspeo da ih ubedi, ali ta vrsta propagande je još jedno svedočanstvo da lažima nema kraja.

U nedostatku političke vizije i ignorisanja realnosti pribeglo se starom metodu obrušavanja na „neprijatelje". Primenjen je metod koji je svojevremeno formulisao pokojni izraelski lider Šimon Peres da „kada izgubite neprijatelje, izgubili ste i politiku". Tako i odluke samita imaju ambiciju dvostrukog obuzdavanje Rusije i Kine.

Japanski ministar industrije Jasutoši Nišimura (levo) i ministar životne sredine Akiһiro Nišimura (desno) govore na početku plenarne sednice na sastanku ministara G7 o klimi, energetici i životnoj sredini u Saporu (Foto: Kyodo via Reuters)

Kada je reč o Rusiji, njen ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je te odluke opisao kao jasno postavljen zadatak: „Poraziti Rusiju na bojnom polju, ali ne stati na tome, već nju eliminisati kao „geopolitičkog konkurenta".

Ništa manji, prema samitu G7, neprijatelj jeste i Kina koja bi, kako se tumači, mogla da bude i naredni, ako već nije, ratni cilj Zapada.

Drugim rečima, ništa novo i zbog toga lideri tih zemalja nije trebalo ni da sastaju. Kolektivni Zapad pod komandom Amerike je na ratničkom putu i niko ne razmišlja, ili čak i ne sme da misli, kuda to vodi i kako će se završiti. Mir, jasno je, nije opcija, a porazi u Iraku, Siriji i Avganistanu su brzo zaboravljeni.

Produženje sukoba

Naravno, okosnica ratničke politike je Ukrajina. Sada je, međutim, primetna izvesna promena narativa. Dosadašnje poruke kako Rusija gubi, a njena vojska se raspada, su promenjene u ocene da Zapad treba da se pripremi za dugotrajni rat u Ukrajini jer ona sada, priznaje se, nema kapacitet za ratne uspehe.

Indirektno priznanje poraza prisutno je i u medijima zapadnog establišmenta pa se sada zagovara stvaranje neke proratne koalicije na duži rok, kako bi se obuzdala Rusija i u budućnosti. Samo tako se, navodno, može izbeći istorijski i ponižavajući poraz. U prevodu, to je praktično priznanje da je moguće poniženje NATO-a i Amerike, i zato se nudi produženje sukoba i dugi rat.

U Vašingtonu se istovremeno razgovara o daljem razvoju ukrajinskog sukoba. Konkretno, kako javljaju mediji bliski Beloj kući, razmatraju se i opcije za „zamrzavanje" konflikta na duže vreme kada bi bile dogovorene potencijalne granice, a Ukrajina i Rusija bi pristale da ih ne prelaze. To bi navodno trebalo da bude kao na Korejskom poluostrvu. Ali, još uvek je zvanični pristup da „Rusija neće osvojiti Ukrajinu". Neverovatno u kakvim iluzijama živi zvanični Vašington.

Direktno se, ipak, priznaje da ekonomske sankcije Zapad nisu uspele i postale su „vic". Ruska ekonomija nije propala. Londonski Gardijan ocenjuje da su sankcije znak slabosti i neuspeha. Ali se ne odustaje, iako nema novih ideja.

Lista želja

Jedan od simbola te nemoći je i saopštenje sa samita G7. Prosto je neverovatno šta je sve tu, nema čega nema. Od Ukrajine, naoružanja, zaštite životne okoline, bezbednosti, hrane, zdravlja, čiste energije, nauke i tehnologije, polne ravnopravnosti, obrazovanja, digitalizacije, ljudskih prava, migracija i demokratije, terorizma, pa odnosi sa Kinom, Rusijom, Avganistanom i Iranom i drugim zemljama…

I sve to ima 19.000 reči, najduže saopštenje sa nekog skupa. Ali, kako priznaje globalistički Fajnenšel tajms, lista želja bez fokusa ne može biti od koristi. Jer, ako je sve prioritet, onda u stvari ništa nije važno.

Ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski i japanski premijer Fumio Kišida, Hirošima, Japan, 21. maj 2023. (Foto: Eugene Hoshiko/Pool via Reuters)

Na samom skupu dominirao je već viđeni ratni narativ. Samit G7 je, barem za javnost, protekao u novim obećanjima pomoći Ukrajini u naoružanju. Ipak je nejasno da li će ta obećanja biti ispunjena a uostalom, kako kažu Kinezi, „nijedno oružje samo ne može da promeni tok rata".

Glavna priča je o nameravanoj isporuci borbenih aviona F-16 Ukrajini. Ali, neizvesan je rezultat tih igara oko aviona. Obuka na F-16 dugo traje, čak i da je odavno počela, što i jeste vrlo verovatno. Zatim, gde će ti avioni biti bazirani jer je za njih potrebno mnogo prostora i složeno servisiranje. Zapadni vojni stručnjaci upozoravaju da je F-16 dosta star model aviona i u Ukrajini bi bio lak ruski plen pa tako ne bi mogao da utiče ni na tok rata.

Pogrešna procena Evrope

Samit G7 je, međutim, bio i još jedno svedočanstvo da je Evropska unija (EU) u najvećem problemu. Suviše je investirala u Ukrajinu i dugoročno pokidala veze sa Rusijom a uskoro će se to desiti i sa Kinom. Evropljani su se nadali da će sve kratko trajati, pa tako neće ni biti potrebe da se dublje uvlače u taj problem. Ponovo jedna pogrešna procena.

Brisel se mnogo vezao i za Zelenskog koji ne samo da želi nastavak rata, nego da se on proširi i na celu Evropu. Većina evropskih lidera se ponaša kao da to ne vide iako Evropa sve više tone u taj rat koji nije samo njen politički poraz, nego je vodi i u ekonomski kolaps.

Neki od Evropljana zaista žele kraj rata, ali pravila diktira Amerika. U političkim krugovima se saznaje da je američka poruka Evropljanima, i na samitu u Japanu, da moraju da nastave i produžavaju rat u Ukrajini i da preusmere svoju privredu na vojnu industriju i ratnu ekonomiju. To bi značilo preusmeravanje profitabilne izvozne industrije na ratnu, pad životnog standarda i zaostajanje u privrednom razvoju.

Pritisak na EU će biti utoliko veći ako Amerika ukine ili smanji svoju pomoć Ukrajini i sve prebaci na Evropsku uniju, što je vrlo verovatno. U bekstvu od realnosti EU i dalje neguje iluziju da će Rusija pristati na mirovni sporazum, i to pod uslovima Vladimira Zelenskog.

Privid globalnog značaja

I, naravno, samit su pratile i bizarne neistine koje su umotavane u emotivne priče.

Tako Njujork tajms piše kako „u vremenima tako male podrške birača, samit G7 postaje ultimativni klub usamljenih srca, kada lideri dele svoj politički bol". Verovatno je u tom duhu kanadski premijer Trudo i prigovorio italijanskoj premijerki Đorđi Meloni zbog statusa LGBT populacije u Italiji.

Američki predsednik Džo Bajden se tokom samita slabo osećao. Kada je dolazio na svečanu večeru sa koje su upućuju osmesi javnosti on se spotakao, a kasnije je i napustio večeru pre vremena. Njujork tajms piše kako je morao da telefonira zbog problema sa visinom američkog duga, ali je pre toga britanski Dejli mejl već otkrio da mu, u stvari, nije bilo dobro.

Grupa 7, ipak, ima skučene mogućnosti. Nju čine zemlje koje su sve, izuzev Kanade, među prvih 10 najzaduženijih zemalja na svetu i u dubokoj ekonomskoj krizi.

Ministri finansija G7 zemalja i guverneri centralnih banaka na fotografisanju nakon sastanka G7 u Nigati, Japan, 12. maja 2023. (Foto; Reuters/Issei Kato)

Samo je javni dug Amerike trenutno 31,4 hiljada milijardi dolara, što je 123 odsto BDP-a, ako je i to tačno a verovatno je još i gore. Otuda je njihova ambicija da i dalje budu neformalna svetska vlada koju svi moraju da slušaju, zaista, besmislena.

Svet u kome je bila nekada G7 i njena dominacija više ne postoji. To je istorija. Za ilustraciju, od 2000. do 2023. učešće zemalja G7 u globalnom BDP-u je sa 44 spalo na 30 odsto.

Da bi se stvorio privid njenog globalnog značaja na samite se zovu i gosti. Pored Australije, glavni gosti su bili i Indija i Brazil, dve zemlje koje su u BRIKS-u ali se kolektivni Zapad još nada da mogu da ih razdvoje od Rusije i Kine.

U zapadnim medijima se sve češće plasira ideja da i Indija treba da bude u Grupi 7+. Nikada kraja iluzijama. A predsednica Evropske komisije Ursula Fon der Lajen je predložila da pošto se, tvrdi, veliki broj zemalja Afrike, Azije i Latinske Amerike razočarao u Rusiju i Kinu, G7 treba brzo da iskoristi tu „prazninu" i reaguje „konkretno". Dok je predsednica vlade Italije predložila da na samitima učestvuje i Afrička unija.

Tačno je da Zapad nema više nekadašnju moć i nastavlja da je gubi, ali je nevolja što još uvek ima moćne mehanizme finansijske destrukcije. To ne može da promeni zahuktali tok istorije, ali mnogima može da nanese mnogo zla. Suština je da G7 ne može ni da vlada svetom ni da ima presudnu ulogu. Samit G7 u Japanu će uskoro biti zaboravljen, kao i svaki parastos davno umrlom.

Izvor RT Balkan

Naslovna fotografija: Ministry of Foreign Affairs of Japan/Handout via Reuters

BONUS VIDEO:

 

nspm.rs

: Дмитриј Медведев: Овај сукоб ће трајати јако дуго, наjвероватније деценијама

:

~2 minutes

---

петак, 26. мај 2023.

Главни савезник руског председника Владимира Путина рекао је да би рат у Украјини могао да траје деценијама, са дугим раздобљима борби испрекиданих примирјима, пренела је у четвртак руска новинска агенција РИА.

Према тој агенцији, бивши председник Дмитриј Медведев, заменик председавајућег моћног Путиновог Савета безбедности, говорио је током посете Вијетнаму.

Медведев често даје оштре коментаре, а прошлог месеца је описао украјинске власти као заразу.

Овај сукоб ће трајати јако дуго, највероватније деценијама, рекао је Медведев, а преноси РИА.

„Све док постоји таква власт, биће, рецимо, три године примирја, две године сукоба и све ће се поновити", наставио је, поновивши тврдњу Москве да је Украјина нацистичка држава.

У јануару је Медведев рекао да би, ако Русија буде поражена, то могло да изазове нуклеарни рат.

Ако Запад да Кијеву нуклеарно оружје Русија ће морати да изврши превентивни напад

Заменик председника Савета безбедности Русије Дмитриј Медведев упозорио је да ће Русија морати да изврши превентивни напад уколико Запад да Кијеву нуклеарно оружје.

Он је у разговору са новинарима током посете Вијетнаму рекао да не искључује могућност да ће у овој ситуацији „кијевском режиму и авионе дати" и да им, штавише, можда могу дати и нуклеарно оружје.

„А то ће значити да ћемо лансирати ракету са нуклеарним пуњењем. То су непобитни закони рата. Ако дође до нуклеарног оружја биће потребно извршити превентивни удар", рекао је Медведев.

Према његовим речима, Англосаксонци нису тога до краја свесни и мисле да до тога неће доћи.

„У одређеним условима ће доћи", упозорио је он.

(Н1, Спутњик)

 

standard.rs

Traumatično priznanje zapadnog establišmenta

Алистер Крук

7–8 minutes

---

Otkrivanje da sankcije ne rade i da ostatak sveta aktivno nastoji da se oslobodi od dolara i američke političke hegemonije dolazi kao traumatično iskustvo za zapadne elite

Dva krajnje establišmentska, anglo-američka medija u Velikoj Britaniji su konačno – i sa gorčinom – priznala kako stoje stvari. Jasno je istaknuto: sankcije protiv Rusije su propale. Spektejtor (koji je ranije uređivao i Boris Džonson), piše da je Zapad usvojio dvojnu strategiju: jednu koja podrazumeva podršku Ukrajini i drugu koja je bila:

„Nanošenje finansijskog "zaprepašćujućeg šoka i udara' razmera kakve nikada ranije nisu viđene. Rusija je trebalo da bude gotovo potpuno odsečena… Putinova Rusija, predviđala je teorija, bila bi tako osiromašena da se prisili na predaju".

Malo ko na Zapadu je svestan koliko loše teče ovaj aspekt rata. Evropa je platila izuzetno visoku cenu delimičnog bojkota ruske nafte i gasa.

„No [bilo koje ograničenje evropskog energetskog bojkota] ne objašnjava opseg neuspeha da se nanese šteta ruskoj ekonomiji. Ubrzo je postalo jasno da, dok je Zapad posvećen vođenju ekonomskog rata, ostatak sveta jednostavno nije. I dok je pao izvoz nafte i gasa u Evropu, Rusija je munjevito povećala svoj izvoz u Kinu i Indiju – obe ove zemlje radije kupuju naftu po sniženim cenama nego da zauzimaju strane protiv invazije na Ukrajinu".

„Zapad se upustio u rat sankcijama sa precenjenim osećajem sopstvenog uticaja širom sveta… Rezultat jeste pogrešna procena koju svi mogu da sagledaju… Ruska ekonomija nije uništena; prosto je rekonfigurisana, preorijentisala se na to da bude okrenuta ka istoku i ka jugu umesto ka zapadu".

Alister Hit u Telegrafu takođe beleži:

„Rusija je do sada trebalo da doživi kolaps. Britanski, američki i evropski manevar podrazumevao je da će dramatične trgovinske, finansijske i tehnološke sankcije, ograničenje cena ruske nafte koja se izvozi putem mora kao i potonja pomoć Ukrajini biti dovoljni da se Moskvi nanese poraz. To nije dalo rezultate… Razlog? Kina je tiho uskočila kao pomoćnik, podržala je poljuljanu Putinovu ekonomiju i pomogla joj da izvede preobražaj, razmenjujući energiju i sirovine za dobra i tehnologiju. Sankcije su ispale smešne."

Promašeni zicer

Neki, dok čitaju ove reči, biće istinski začuđeni: kako je ovoliko dugo bilo potrebno britanskom establišmentu da se „rasani" i sagleda ono što je bilo poznato celom svetu?

Spektejtor nam zapravo daje odgovor; „precenjeni osećaj zapadnog uticaja širom sveta". Ili jednostavno rečeno: deluzivni hibris koji je navukao povez na oči zapadnim donosiocima političkih odluka; oni nisu kadri da vide ni ono što im je pred očima.

Američki i britanski obaveštajni analitičari zaokupljeni su uverenjem da je Rusija mala, krhka ekonomija koja ne može da istrpi celokupnu težinu zapadnog ekonomskom sistema, a još manje da mu se suprotstavi; oni su uverili Evropljane da je ruski kolaps zicer. Ruski finansijski kolaps bi destabilizovao moskovske elite, i predsednik Putin bi bio smaknut. I, pod iznova potvrđenom američkom hegemonijom, ruski ekonomski poslovi bi se vratili na raniji način funkcionisanja – Rusija bi iznova bila snabdevač Zapada jeftinim prirodnim dobrima.

Fabrika za prozivodnju uglja i gasa u Groskrocenburgu, Nemačka (Foto: Ben Kilb/Bloomberg)

Bila je to ogromna greška (uporediva sa tvrdnjama kako će rat u Iraku dovesti do stvaranja „Novog Bliskog istoka"). I sada, Evropa plaća cenu. I nastaviće da plaća cenu dugo tokom vremena koje predstoji.

Bilo bi pogrešno, međutim, potceniti efekat ovih „uvida"  koji prodiru u svest zapadnog establišmenta. Očito, neko u američkoj „Stalnoj državi" (Permanent State) želi da se ovi uvidi pojave u dvama blizanačkim medijima (britanski mediji uobičajeno služe za širenje onih medijskih poruka establišmenta kojima nije moguće pripisati izvor).

Hibridni finansijski rat – počev od sukoba u Iraku – bio je ključni činilac zapadne strategije za širenje njegove hegemonije. Sagledavanje da ova strategija toliko upadljivo propada u Rusiji; svedočenje tome da „ostatak sveta" saopštava kako bi Ukrajina mogla da bude evropska briga, ali da nije njihova; posmatranje sve raširenijeg napuštanja dolara kao sredstva međunarodne trgovinem a što je ključni mehanizam za smenu unipolarnog sveta (predvođenog Sjedinjenim Državama) multipolarnim svetom, objašnjava zašto su sa onoliko gorčine dvojica britanskih kolumnista izrazili svoje stavove.

Osvešćivanje traume

Spektejtor je trebalo da kaže kako ove epizode pogrešnih strateških procena proističu iz prenaduvanog zapadnog osećaja sopstvene važnosti i predstavljaju izuzetan trenutak sa sopstveno preispitivanje, čak iako je natopljeno gorčinom zbog onoga što su kao odraz Zapada u ogledalu videla dvojica autora.

No, nemojmo se zanositi. Ovakve zablude [zapadnjačkog establišmenta] nisu nešto što će olako iščeznuti. Zapadni neokonzervativci ne poseduju komande za kretanje u rikverc: kada su poraženi u jednoj sferi, oni se nikada ne izvinjavaju; jednostavno pređu na izvođenje druge obojene revolucije.

Čak i dok pišem ovaj članak kongresmeni Vilson i Sen MekKol deluju u pravcu da onemoguće američkoj vladi da iznova prizna predsednika Bašara el Asada kao sirijskog predsednika, a što je upozorenje drugim zemljama koje razmišljaju o normalizaciji odnosa sa Asadovom vladom da mogu da se suoče sa ozbiljnim posledicama (odnosno finansijskim sankcijama) u skladu sa Cezarovim aktom[I].

Zapad se priprema da sankcioniše Tursku zbog njenih veza sa Rusijom: Sjedinjene Države nastavljaju da sankcionišu Irak što je deo pokušaja Vašingtona da prinudi zvanični Bagdad da prekine energetsku saradnju sa Iranom; a SAD se pripremaju i da pojačaju svoje „odbrambene položaje" u Persijskom zalivu, zvanično tvrdeći da će Pentagon rasporediti dodatna sredstva u regionu kako bi patrolirao duž pomorskih trgovinskih pravaca i „da bi zaštitio privatna plovila" od Irana.

Naslovne strane novina izložene na izložbi „Today's front pages" u Vašingtonu uoči napada na iračku prestonicu Bagdad, 20. mart 2003. (Foto: Alex Wong/Getty Images)

Sankcioni misaoni okvir neće iščeznuti sve dok Zapad ne iskusi katarzu toliko jaku koja će preokrenuti duh vremena. Otkrivenje da sankcije ne rade – i da ostatak sveta sada prolazi put od emancipacije od dolarske hegemonije prema emancipaciji od američke političke hegemonije – dolazi kao traumatično iskustvo.

Prevod M. Milojević/Novi Standard

[I] U pitanju je zakon koji je u SAD usvojen 2019. godine a kojim se određuje niz ograničavajućih mera protiv različitih pridrednih grana na teritoriji Sirije; usvojeni zakonski predlog potpisao je predsednik Donald Tramp 17. juna 2020. godine; zakonski predlog je imenovan po osobi poznatoj pod pseudonimom Cezar koja je dokumentovala navodne slučajeve zlostavljanja civila od strane pripadnika sirijskih bezbednosnih struktura.

Izvor Almayadeen

Naslovna fotografija: Tanjug / AP Photo / Patrick Semansky

BONUS VIDEO:

 

standard.rs

Pad Bahmuta vodi u novu eskalaciju rata

М. К. Бадракумар

8–10 minutes

---

Nakon gubitka Bahmuta, čiju odbranu je u Kongresu SAD Zelenski povezao sa sudbinom Ukrajine, Zapad je odlučio da dodatno eskalira najavom isporuke aviona F16 Kijevu

Saopštenje lidera zemalja G7 sročeno u 2.700 reči o Ukrajini, koje su izdali nakon sastanka u Hirošimi, zamagljuje goruće pitanje današnjice – takozvanu protivofanzivu protiv ruskih snaga.

Nastupila je zaglušujuća tišina, od kada su se pojavile glasine o nestanku glavnokomandujućeg ukrajinskih oružanih snaga . Još je značajnije da se predsednik Vladimir Zelenski retko pojavljuje u Kijevu pošto obilazi svetske prestonice – Helsinki, Hag, Rim, Vatikan, Berlin, Pariz, London i Džedu, te na kraju Hirošimu. Izgleda da je nešto trulo u državi Danskoj.

Kada je okončan samit G7 šef grupe Vagner, Jevgenij Prigožin objavio je u subotu da je ruska operacija ovladavanja Bahmutom, strateškim komunikacijskim čvorištem u Donbasu, koja je potrajala 224 dana, uspešno privedena kraju, nadjačavanjem otpora koji je pružalo više od 80.000 ukrajinskih vojnika.

Ovo je bolan trenutak za Zelenskog, koji se prošlog decembra šepurio pred američkim zakonodavcima na Kapitol hilu da „kao i bitka za Saratogu (1777, tokom Američkog revolucionarnog rata,) tako će i bitka za Bahmut promeniti putanju naše borbe za nezavisnost i slobodu".

U međuvremenu, kako bi skrenuli pažnju, vode se rasprave o suptilnoj promeni američke politike u vezi sa snabdevanjem Ukrajine avionima tipa F-16 u neodređenoj budućnosti. Zapravo, niko ne može da kaže u kakvom će stanju biti ukrajinska država kada ovi avioni budu pristigli. Ne bi trebalo da bude iznenađujuće što se Bajdenova administracija još uvek premišlja. F-16 je izdašan izvozni proizvod, a pitanje je šta bi se desilo ukoliko ga Rusi smaknu sa neba svojim visokotehnološkim oružjem i tako bace senku na njegovu slavu.

Tri uslova

Rusi su izgleda zaključili da ništa manje od potpune pobede neće dovesti do toga da Amerikanci i Britanci razumeju da su tri stvari koje stoje iza specijalne vojne operacije nešto o čemu Moskva jednostavno ne može da pregovara: bezbednost i sigurnost za etničke ruske zajednice i njihovo pravo da žive mirno i dostojanstveno na novim teritorijama; demilitarizacija i denacifikacija Ukrajine i neutralna, suverena i nezavisna Ukrajina oslobođena američkog stiska, koja nije neprijateljski orijentisani sused.

Možemo zaključiti da nivo američkog neprijateljstva protiv Rusije samo učvršćuje moskovsku odlučnost. Ukoliko anglosaksonska alijansa nastavi da vuče eskalatorne poteze, ruska kampanja bi mogla da se proširi na celokupnu teritoriju istočno od reke Dnjepar. Rusi u ovom ratu igraju dugoročno; lopta je sada na američkoj strani terena.

Pripadnik Vagnera u Bahmutu (Foto: Sputnik / Viktor Antonyuk)

Ono što pada na pamet jeste govor koji je prošlog jula održao predsednik Vladimir Putin tokom svog obraćanja Dumi. Tom prilikom je rekao: „Danas čujemo da oni žele da nas potuku na bojnom polju. Pa, šta reći? Neka pokušaju. Već smo čuli mnogo toga da Zapad želi da se bori  protiv nas do „poslednjeg Ukrajinca". Ovo je tragedija za ukrajinski narod, ali izgleda da je to pravac u kojem se stvari kreću. Međutim svi bi trebalo da znaju da ni izbliza još uvek nismo otpočeli ništa ozbiljno".

No, ruska operacija je sada konačno počela „ozbiljno". Logika iza ovog odlaganja je nepogrešiva. Putin je podvukao u svom govoru da bi Zapad trebalo da zna da što duže bude trajala ruska specijalna vojna operacija, „sve će im teže biti da pregovaraju sa nama".

Koliko može Kijev?

Stoga, nameće se veliko pitanje o ukrajinskoj kontraofanzivi. Ruske snage u svakom pogledu su vojnom nadmoćne. Čak i ukoliko jezgro ukrajinskih snaga koje su trenirane na Zapadu, i koje broji nekih 30-35 hiljada vojnika, uspe da ostvari nekakav „prodor" duž 950 kilometara duge linije fronta, šta će se desiti posle toga?

Nemojte misliti da posle toga neće uslediti masivan ruski kontranapad. Ukrajinski vojnici mogu samo da se nađu u vatrenoj zamci i da pretrpe ogromne gubitke, u desetinama hiljada. Šta bi anglo-saksonska osovina time ostvarila?Osim toga, ukrajinska vojska je toliko temeljno iscrpljena da posle toga ništa ne bi stajalo na ruskom putu prema Harkovu i Odesi.

I ovde leži paradoks. Od tog trenutka Rusi ne bi imali sa kime da vode pregovore.

Ukoliko američko ponašanje u prošlosti na nešto ukazuje – bilo da je to u Vijetnamu, Avganistanu ili Iraku i Siriji – Vašington neće uraditi ništa. Ovo se ne bi moglo bolje saopštiti nego što je to napisao dobro poznati američki strateški mislilac, penzionisani pukovnik Dejvid Mekgregor ranije ove nedelje:

„Mogu da vam kažem da Vašington neće uraditi ništa. I oduvek sam upozoravao… da mi (SAD) nismo kontinentalna sila, nismo kopnena sila nigde drugde osim u našoj hemisferi. Mi smo prevashodno vazduhoplovna i pomorska sila, otprilike kao Velika Britanija. I šta to znači? Kada stvari krenu loše po nas, mi otplovimo, odletimo, odemo kući… To je ono što stalno činimo. Na kraju ćemo jednostavno otići, to je trenutno na dnevnom redu".

Mrtva tišina G7

Razumljiva je mrtva tišina u izjavi G7 o predstojećoj ukrajinskoj kontraofanzivi. Saopštenje G7 bi trebalo staviti u kontekst sa izveštajem koji se pojavio u Politiku na početku samita u Hirošimi i koji, citirajući visoke američke zvaničnike, razrađuje drski plan da preobrazi rat u Ukrajini u „zamrznuti konflikt", uporediv sa onim na Korejskom poluostrvu ili u Kašmiru.

Zvaničnici iz Pentagona svakodnevno govore da nedavni paketi vojne pomoći Ukrajini odražavaju „preorijentaciju prema dugoročnoj strategiji" Bajdenove administracije. Prema ovim izveštajima, američki zvaničnici već govore Kijevu o prirodi njihovog odnosa u budućnosti.

Predsednik Ukrajine Vladimir Zelenski na aerodromu u Hirošimi uoči sastanka grupe G-7 (Foto: Kyodo/Reuters)

Principijelno gledano, ukoliko se isključi kandidatura Ukrajine za članstvo u NATO, zapadne garancije bi mogle da se protežu od uzajamnih sporazuma koji bi uključivali klauzulu sličnu petom članku ugovora kojim je NATO uspostavljen do dogovora o isporukama oružja (u izraelskom stilu) sa Ukrajinom a koje bi omogućile „da se sukob kreće negde između aktivnog rata i nerešene pat pozicije".

Zaista, izjava G7 otpočinje konceptualizovanjem „evropeizacije" Ukrajine reformama, tržišnom ekonomijom koju pokreće privatni sektor i zapadne finansijske institucije te snaženjem kijevskih vojnih kapaciteta za odvraćanje Rusije.

Objava rata

Ovo je zaista neverovatno. Tek što je razobličen jedan pogrešni narativ – koji govori i ruskom vojnom porazu u Ukrajini i svrgavanju Putina – pojavljuje se novi, zasnovan na uprošćenom uverenju da će Rusija prileći i mirno posmatrati iz prikrajka kako SAD integrišu Ukrajinu u zapadni sistem savezništava kako bi ostavili otvorenom živu ranu na ruskim zapadnim granicama, koja bi decenijama crpela ruske resurse i usložnjavala odnose u susedstvu.

Međutim, reakcija ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova na samit G7 potvrđuje da Moskva neće upasti u zamku „zamrznutog konflikta". Lavrov je rekao: „Pogledajte odluke o kojima se raspravljalo i koje su usvojene na sastanku G7 u Hirošimi i koje su usmerene na dvostruko obuzdavanje Rusije i Narodne Republike Kine?"

„Ciljevi su objavljeni glasno i otvoreno, i podrazumevaju nanošenje poraza Rusiji na bojnom polju, ali se ne zaustavljaju na ovome, već je cilj da se Rusija poništi kao geopolitički protivnik, zajedno sa svakom drugom  državom na svetu koja bude isticala svoj nezavisni položaj".

Lavrov je takođe ukazao da ekspertska zajednica iz zapadnih zemalja otvoreno govori o radu na scenarijima usmerenim ka rasparčavanju Rusije i „da ne prikrivaju da je samo postojanje Rusije kao nezavisnog centra u nesaglasju sa ciljem zapadne globalne dominacije". Ministar je dodao: „Moramo da pružimo čvrst i konzistentan odgovor na rat koji nam je objavljen".

Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov na konferenciji za novinare (Foto: Reuters/Maxim Shemetov/Pool)

Ipak, nije da Amerikanci nisu kadri da vide rat kroz ruske oči. Ovde možete pročitati pismo koje poziva na izvesnu razboritost u Vašingtonu koji je potpisala grupa bivših američkih diplomata i vojnih zapovednika povezanih sa Ajzenhauerovom medijskom mrežom. Inače, oni su platili pismo bude objavljeno u Njujork tajmsu, ali je ostatak medijskog establišmenta odlučio da ga ignoriše.

Izvor Indian Punchline

Naslovna fotografija: Sputnik / Yevgeny Biyatov

BONUS VIDEO:

 

iskra.co

Патрушев упозорава: Радиоактивни облак се приближава Европи

3–4 minutes

---

Патрушев упозорава: Радиоактивни облак се приближава Европи

19.05.2023. - 17:02

www.globallookpress.com © Komsomolskaya Pravda/Global Look Press

Уништавање муниције са осиромашеним уранијумом коју је Запад испоручио Украјини довело је до појаве радиоактивног облака, који је већ кренуо ка Европи, рекао је секретар Савета безбедности Русије Николај Патрушев.

Он је скренуо пажњу на чињеницу да је јуче амерички председник Џозеф Бајден допутовао у Хирошиму да присуствује самиту Г7, како би подржао, како Американци верују, „заједничке демократске вредности".

„Шефови западних земаља, под притиском САД, разговараће и о помоћи Украјини. Американци су више пута у историји 'помогли' земљама на овај начин. Помогли су и Украјини, вршили су притисак на своје сателите и снабдевали их муницијом са осиромашеним уранијумом. Њихово уништавање довело је до тога да се радиоактивни облак упутио ка западној Европи. А повећање радијације је већ забележено у Пољској", казао је Патрушев на састанку у Сиктивкару.

САД управљале атентатима на Татарског, Дугину и Прилепина

Он је навео да су убиства војног репортера Владлена Татарског и Дарије Дугине, као и дизање у ваздух аутомобила у којем се налазио писац Захар Прилепин, организовала украјинска служба безбедности у непосредној координацији са Вашингтоном.

„Стварајући нове претње националној безбедности Русије, кијевски неонацистички режим ког подржавају Англосаксонци, пренео је терористичке акције на територију наше земље", навео је.

Он је навео да према подацима којима Москва располаже, на територији Руске Федерације су организовани терористички напади, а међу њима су убиство Дарије Дугине и Владлена Татарског, дизање у ваздух аутомобила Захара Прилепина, експлозија на Кримском мосту као и експлозије на гасоводима „Северни ток".

Притом, како је навео, ти терористички напади су организовани паралелно са унапред припремљеном информационом кампањом Вашингтона и Лондона са циљем да се дестабилизује политичка и друштвена ситуација у Русији, као и њен уставни поредак и суверенитет.

„Запад на челу са САД је директно умешан у конфликт у Украјини на страни терористичког украјинског режима. Страни плаћеници и саветници учествују у борбеним дејствима заједно са украјинским неонацистима", нагласио је.

Патрушев је додао да инструктори НАТО-а настављају да припремају украјинске диверзанстко-терористичке групације и да координишу њихову активност што се целом свету потом сервира као „америчка помоћ одбрани Украјине".

РТ Балкан

 

Prison camp guard accused of war crimes pretended to be refugee to enter US, feds say

news.yahoo.com

Prison camp guard accused of war crimes pretended to be refugee to enter US, feds say

Julia Marnin

5–6 minutes

---

A man tried to bury his past as a "particularly vicious" Bosnian prison camp supervisor by pretending to be a refugee fleeing from persecution, federal prosecutors said.

Doing so allowed him to enter the U.S. in 1999 as a refugee — before becoming a U.S. citizen in 2009 — after he oversaw a notorious prison camp during the Bosnian war in Bosnia and Herzegovina in the 1990s, according to officials.

More than a dozen survivors of the Celebici prison camp, where Serb prisoners were held, have accused Kemal Mrndzic, 50, of beating, abusing and threatening prisoners, court documents show.

Some survivors said Mrndzic practiced karate on prisoners, according to an affidavit.

Mrndzic, who lives in Swampscott, Massachusetts, about 15 miles northeast of Boston, was arrested on May 17, according to the U.S. Attorney's Office for the District of Massachusetts.

He's facing charges of "falsifying, concealing, and covering up a material fact from the U.S. government by trick, scheme, or device; using a fraudulently obtained U.S. passport; and possessing and using a fraudulently obtained naturalization certificate and fraudulently obtained Social Security card," prosecutors said.

Mrndzic posted a bond of $30,000 and was released after his initial court appearance in Boston, prosecutors said.

McClatchy News contacted his attorney for comment on May 18 and didn't immediately receive a response.

Man accused of taking part in camp's 'most notorious mass beating'

A brutal war involving crimes against humanity and genocide broke out after Bosnia and Herzegovina declared its independence from the former Republic of Yugoslavia in 1992, the affidavit says.

The country's civil war lasted until 1995 and involved three ethnic groups: Bosniaks, or Bosnian Muslims; Serbs; and Croats, according to the U.S. Holocaust Memorial Museum. The war involved Bosnian Serbs' campaign of "ethnic cleansing" against Bosniaks and Croatian civilians.

Mrndzic, a Bosniak, supervised guards at Celebici prison camp — where Bosniaks and Croats detained "non-combatant" Serbs, including older men and a "small number of women" — from June to December 1992, according to the affidavit.

Guards there "committed numerous murders, rapes, and had engaged in torture and other forms of persecution of Serb prisoners," according to the United Nations International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia (ICTY), officials said in a statement.

The Čelebići prison camp.

The ICTY ultimately convicted three of Mrndzic's fellow guards of crimes at a trial in The Hague, Netherlands, prosecutors said.

According to camp survivor testimonies and recent interviews with Homeland Security Investigations agents, Mrndzic is accused of taking part in the camp's "most notorious mass beating" in August 1992 after the International Committee for the Red Cross visited the facility, the affidavit says.

The purpose of the beating was to punish prisoners for telling Red Cross representatives about the camp's harrowing conditions, according to the affidavit.

After one prisoner collapsed from a severe beating, Mrndzic is accused of grabbing his hair, saying "no one would leave the camp alive" and using an ethnic slur against him, the affidavit says.

The man pretends to be a refugee

After the Bosnian war ended, ICTY investigators interviewed Mrndzic in Sarajevo, the capital of Bosnia and Herzegovina, and accused him of war crimes at Celebici, prosecutors said.

Then, Mrndzic fled to neighboring Croatia, where he applied to enter the U.S. as a refugee, according to prosecutors.

He's accused of lying and saying he was captured, imprisoned and beaten by Serb forces in 1992, according to the affidavit.

He pretended to be the "target of the type of persecution which he perpetrated on others," the affidavit says.

He also lied about wanting to join his half brother, who didn't actually exist, in Massachusetts, according to the affidavit.

On March 22, 2022, Homeland Security Investigations agents found Mrndzic at his home in Swampscott where he admitted he was a guard at Celebici prison camp and lied on his refugee application, the affidavit says.

He also denied abusing camp prisoners, according to the affidavit.

Mrndzic could be sentenced up to 10 years in prison each if convicted on the fraudulently obtained passport charge as well as the fraudulently obtained naturalization charge, prosecutors said.

He could be sentenced up to five years in prison for each of the other two charges against him, the release said.

About 100,000 people were killed during the Bosnian war, which ended when NATO carried out a "bombing campaign," resulting in the Dayton Accords peace agreement in 1995, according to the U.S. Holocaust Memorial Museum.

 

https://news.yahoo.com/prison-camp-guard-accused-war-155650094.html?soc_src=social-sh&soc_trk=ma

 

 

pcnen.com

Američki interes u Ukrajini

10–12 minutes

---

Postoji dobar razlog za vjerovanje da je Washington, daleko od toga da se trudio spriječiti ukrajinski rat, zapravo želio da se on dogodi – i to zbog jednostavnog razloga što je ruska invazija bila, i jest, blagoslov za hegemonističke ambicije SAD-a. Ako je tako, što bi onda mogao biti cilj Washingtona za odbacivanje suradnje s Pekingom, suradnje koja je je jedini mogući put prema političkom rješenju kojim se priznaje teritorijalna cjelovitost Ukrajine? 

Autor: Gilbert Achcar

Način na koji je administracija predsjednika Joea Bidena reagirala na kinesku ponudu da facilitira političko rješenje ukrajinskog sukoba jasno ukazuje na prikriveni cilj Washingtona u vezi s tim ratom. Izrazit je kontrast između stava američke administracije prema kineskoj poziciji i stavova nekih saveznika Sjedinjenih Država.

Kada je Peking 24. veljače objavio svoj Prijedlog za političko rješenje ukrajinske krize, obilježavajući početak druge godine od pokretanja ruske invazije na Ukrajinu, Washington je odmah odbacio inicijativu kao obični mamac, a predsjednik Biden rekao je Davidu Muiru s ABC-a: "Ako ga Putin pozdravlja, kako bi to moglo biti dobro?" Zatim je dodao: "Nisam vidio ništa u kineskom planu što bi ukazivalo na to da postoji nešto što bi bilo korisno bilo kome osim Rusiji."

Pa ipak, drugi su čelnici vidjeli ono što Biden nije mogao vidjeti – ili nije želio vidjeti – a to je da prva od 12 točaka kineske deklaracije ponovno potvrđuje načelo koje ide protiv interesa Rusije u ovom ratu i u korist Ukrajine, a to je princip "suverenosti, neovisnosti i teritorijalne cjelovitosti svih zemalja".

To je doista razlog zašto ruski predsjednik Vladimir Putin nije "zapljeskao" kineskoj deklaraciji, suprotno Bidenovoj tvrdnji. U zajedničkim izjavama za tisak koje su Putin i kineski predsjednik Xi Jinping dali 21. ožujka, tijekom Xijevog nedavnog posjeta Moskvi, ruski je predsjednik izjavio: "Vjerujemo da su mnoge odredbe mirovnog plana koji je iznijela Kina u skladu s ruskim pristupom i mogu biti uzeti kao osnova za mirno rješenje." Mnoge odredbe – drugim riječima, ne sve.

Dok je Putin mogao u potpunosti podržati odredbe kao što su "napuštanje hladnoratovskog mentaliteta" (točka dva) i "zaustavljanje jednostranih sankcija" (točka 10), očito se nije mogao složiti s potrebom poštivanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta svih zemalja, niti s točkom osam koja kaže da se "treba suprotstaviti prijetnji ili uporabi nuklearnog oružja".

Ukrajinski predsjednik Volodimir Zelenski to je sa svoje strane dobro razumio. U očitoj kontradikciji s Bidenovom procjenom, izjavio je na dan kada je kinesko stajalište objavljeno: "Kina govori o nama…. Mislim da ovo što oni govore izgleda kao poštivanje teritorijalnog integriteta. Ne spominju ime države, ali naš teritorijalni integritet je narušen. Spomenuta je i nuklearna sigurnost. Mislim da je to u skladu s interesima — globalnim interesima i ukrajinskim interesima." Upravo je ovaj vrlo različit stav omogućio telefonski razgovor između Xija i Zelenskog 26. travnja ove godine, koji je ukrajinski predsjednik komentirao na sljedeći način:

"Postoji prilika da se iskoristi politički utjecaj Kine kako bi se obnovila snaga načela i pravila na kojima bi se mir trebao temeljiti. Ukrajina i Kina, kao i velika većina svijeta, jednako su zainteresirani za jačanje suvereniteta nacija i teritorijalne cjelovitosti… U skladu s glavnim sigurnosnim pravilima, posebno neprihvatljivošću prijetnji nuklearnim oružjem i širenjem nuklearnog oružja u svijetu…"

Zapravo, Kina je više puta posebno spomenula Ukrajinu kada se govorilo o teritorijalnom integritetu. Objašnjavajući kinesko službeno stajalište o ratu dva dana nakon ruske invazije, 26. veljače 2022. tadašnji kineski ministar vanjskih poslova Wang Yi jasno je izjavio da se: „Kina zalaže za poštivanje i očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta svih zemalja i ozbiljno se pridržava ciljeva i načela Povelje UN-a. Stav Kine je dosljedan i jasan, a odnosi se i na ukrajinsko pitanje."

Nekoliko dana kasnije, 5. ožujka, Wang je isto ponovio svom američkom kolegi, državnom tajniku Antonyju Blinkenu. Deset dana kasnije, Qin Gang, tadašnji veleposlanik Kine u SAD-u i sadašnji ministar vanjskih poslova, objavio je članak u The Washington Postu u kojem je jasno rekao da se "suverenitet i teritorijalni integritet svih zemalja, uključujući Ukrajinu, moraju poštovati."

Jedan od ključnih razloga zašto se Washington oglušio o implicitnu kinesku osudu ruske invazije je, naravno, to što ne želi čuti ono što ide uz kinesko stajalište, posebno gore spomenute odredbe koje bi Putin rado mogao podržati, kao i prvu točku kineske deklaracije koja glasi: "Univerzalno priznato međunarodno pravo, uključujući svrhe i načela Povelje Ujedinjenih naroda, mora se strogo poštivati… Treba promicati jednaku i jedinstvenu primjenu međunarodnog prava, dok se dvostruka mjerila moraju odbaciti."

Uostalom, sama ideja poštivanja suvereniteta, neovisnosti i teritorijalne cjelovitosti svih zemalja strana je Washingtonu koliko i Moskvi. Dok Washington brani ova tri principa protiv Rusije u slučaju Ukrajine, on ih je tijekom vremena prekršio više od bilo koje druge vlade i nastavlja to činiti – napadima bespilotnim letjelicama i projektilima, čak i ako ne koristi trupe na terenu nakon debakla u Afganistanu 2021. godine.

Kontradikcije i samoispunjavajuća proročanstva

Suprotne reakcije na Xijev posjet Moskvi u ožujku ove godine slijedile su isti obrazac: osuda Washingtona, uz uporna proročanstva o skoroj kineskoj isporuci oružja Rusiji, dok je nasuprot tome potpredsjednik Europske komisije Josep Borrell, visoki predstavnik Europske unije za vanjske poslove i sigurnosnu politiku, kazao da Xijev posjet "smanjuje rizik od nuklearnog rata" jer je kineski predsjednik Putinu "vrlo, vrlo jasno dao do znanja" da želi "minimalizirati rizik povezivanja s ruskom vojnom intervencijom" — komentar o kojemu mediji jedva da su izvijestili. Zauzimajući suprotno stajalište proročanstvima Washingtona, Borrell je dodao da kineski čelnici "nisu vojno angažirani i nema znakova da se žele vojno angažirati".

Ovo je druga glavna prilika od početka aktualne krize u Ukrajini 2021. godine u kojoj se Bidenova administracija upustila u posao predviđanja na način koji izgleda kao da zapravo želi da se njena proročanstva ostvare. Kada je Moskva 17. prosinca 2021. predala nacrt sporazuma za političko rješenje krize u Ukrajini, Washington ga je također odbacio. Umjesto da se uključi u pregovore s Rusijom o sveobuhvatnom sporazumu za sprječavanje sve veće prijetnje rata, administracija je tijekom nekoliko dana ponavljala i frenetično objavljivala da će Rusija napasti sljedeći dan – sve dok se napad naposljetku nije i dogodio.

Postoji dobar razlog za vjerovanje da je Washington, daleko od toga da se trudio spriječiti rat, zapravo želio da se on dogodi zbog jednostavnog razloga što je ruska invazija bila, i jest, blagoslov za hegemonističke ambicije SAD-a. Također je opravdano vjerovati da Washington nije učinio mnogo da odvrati iračkog diktatora Saddama Huseina od invazije na Kuvajt 1990. godine (neki čak tvrde da je tadašnja američka ambasadorica u Iraku, April Glaspie, pustila Husseina da vjeruje da Washington ne bi imao ništa protiv) jer je ta invazija također bila blagoslov za američke hegemonističke ambicije. U oba slučaja, globalna hegemonija Washingtona i odanost njegovih hladnoratovskih saveznika uvelike su ojačani, nakon godina opadanja.

Ako je tako, što bi onda mogao biti cilj Washingtona za odbacivanje suradnje s Pekingom, suradnje koja je je jedini mogući put prema političkom rješenju kojim se priznaje teritorijalna cjelovitost Ukrajine? I to upravo u trenutku kada nekoliko naznaka, uključujući nedavno curenje informacija iz Pentagona, ukazuju na nedostatak vjere Washingtona u sposobnost Ukrajine da odbije ruske trupe s teritorija koji su okupirali od prošle godine, a kamoli da im nanese veliki poraz.

Kako bismo trebali objasniti vrlo važan jaz između stajališta Washingtona i europskih pokušaja da se nadovežu na kinesku ponudu posredovanja, što je ilustrirano nedavnim posjetima Pekingu španjolskog premijera Pedra Sáncheza, francuskog predsjednika Emmanuela Macrona, predsjednice Europske komisije Ursule von der Leyen i njemačke ministrice vanjskih poslova Annalene Baerbock? Baerbock je u Pekingu, na primjer, izjavila: "Na isti način kao što je Kina posredovala između Irana i Saudijske Arabije, želimo da Kina iskoristi taj utjecaj kako bi potaknula Rusiju da okonča rat u Ukrajini".

Ključ ovog kontrasta leži u činjenici da zapadna Europa jedva čeka da rat u Ukrajini završi iz očitog razloga koji je sažeo Anthony Cordesman iz Centra za strateške i međunarodne studije, velikog dvostranačkog strateškog think-tanka: "Naš europski partneri i saveznici mnogo više pate od ekonomskih posljedica svoje podrške Ukrajini i porasta globalnih troškova energije nego Amerikanci", dok SAD imaju "velike strateške koristi" od poticanja Ukrajine da nastavi rat, koji je "ulaganje čije koristi znatno premašuju njegovu cijenu".

Zelenski je dobro razumio tu razliku kada je, mjesec dana nakon početka rata 25. ožujka 2022. vrlo lucidno priznao u intervjuu za londonski Economist sljedeće:

"Postoje oni na Zapadu koji ne bi imali ništa protiv dugog rata jer bi to značilo iscrpljivanje Rusije, čak i ako to znači propast Ukrajine i dolazi po cijenu ukrajinskih života. To je definitivno u interesu nekih zemalja. Za druge zemlje bilo bi bolje da se rat brzo završi, jer je rusko tržište veliko, a njihove ekonomije pate zbog rata."

Doista vrlo točne riječi! I koliko god je ispravno pomagati Ukrajini u obrani njezina teritorija i stanovništva od ruske agresije i koliko god bi bilo pogrešno pokušati je prisiliti na kapitulaciju, ipak u najboljem interesu ukrajinskog naroda je učiniti sve što je moguće kako bi se rat završio na temelju prihvatljivog kompromisa umjesto da se svaka mogućnost pregovora odbija – što je Washington dosljedno radio i prije nego što je rat uopće počeo.

Gilbert Achcar, autor ovoga priloga, libanonski je akademik i pisac. Profesor je razvojnih studija i međunarodnih odnosa na Školi za orijentalne i afričke studije Sveučilišta u Londonu i autor knjige The New Cold War: The United States, Russia and China, from Kosovo to Ukraine.
Članak je pod naslovom Washington Is Obstructing tjhe Path to a Political Settlement in Ukraine  objavljen u svibnju 2023. na portalu Thruthout.
Prijevod: Ad hoc feministička antiratna koalicija

H-alter.org

 

Амерички економиста Џефри Сакс отворено објаснио шта је прави узрок избијања украјинског конфликта

Амерички економиста Џефри Сакс отворено објаснио шта је прави узрок избијања украјинског конфликта

14.05.2023. - 11:07

 

 

© AP Photo / Mark Lennihan /

Америка је почела да прави планове по питању ширења НАТО на рачун Украјине још 1992. године, изјавио је амерички економиста Џефри Сакс. Он је у разговору за јутјуб канал „Канејдијен форин полиси" рекао да је Алијанса убеђена да може без последица да се приближи било чијим границама, што је и био главни разлог за избијање конфликта у Украјини.

Био сам део економске консултантске групе за време председника Горбачова пре 34 година, био сам саветник Јељцина пре 31 годину, био сам и саветник украјинског председника Кучме пре 30 година, као и саветник Јушченка пре 27 година. Знам ту причу од самог почетка, а прича је о ширењу НАТО-а.

Мејнстрим медији ниша о томе неће писати. Ту причу америчке власти ће свим снагама покушати да прикрију. И то је веома тужно.

Многе земље лажу, али од САД нећу дочекати да макар једном кажу истину јер више не верујем ни једној речи коју изговори Вашингтон по питању тог конфликта. И не само о томе. Жалосно је само то што је постојало толико прилика да се овај конфликт избегне.

Лидери СССР, затим и Русије су много пута понављали – не треба укључивати Украјину у НАТО. Шта је то било толико тешко разумети? Хајде да замислимо да су Кина и Мексико којим случајем пожелели да створе војни савез. Наравно да Америка и Трудо неће само рећи да је то био њихов избор, да су врата отворена за све, да они могу да раде шта год пожеле. То је лицемерно и ароганција – ни сам не знам шта је.

Америка је рекла да је њој свеједно шта о томе мисли Русија. У званичној политици НАТО у више наврата је спомињано да треће земље не могу да утичу на одлуке организације. И тачка. НАТО сматра да може без икаквих последица да се приближи било чијим границама. Управо зато је и покренут конфликт – ако ћемо у две речи. Све остало је секундарно.

Многи ће рећи да то није истина: „Шта вам је професоре, да ли сте полудели?".

Управо је то што ми говоре читаоци „Њујорк тајмса" јер их хране глупостима. Извините, али био сам тамо и видео како се то заправо дешавало. Био сам тамо дан после Мајдана јер ме је замолила нова власт да тамо дођем. Објаснили су ми како су америчке невладине организације финансирали протесте на Мајдану. Ми смо их платили.

Како би се нама свидело да је Кина финансирала протесте испред Капитола 6. јануара? САД су спонзорисале Мајдан, међутим, о томе нећете прочитати у „Њујорк тајмсу".

Живимо у свету лажи и САД воде своју политику тајно, изузев пар случаја када неко кришом објави неку информацију у јавност. Све треба да буде тајно. Стога, хајде да посветимо неколико минута нашег времена да резимирамо шта се заправо десило.

Током 1989. и 1990. године САД и Немачка су директно убеђивали Горбачова да НАТО неће ни на један инч да се приближи Совјетском Савезу уколико СССР распусти Варшавски пакт. Можете да уђете у архив националне безбедности универзитета Џорџ Вашингтон, а чланак се зове „Ширење НАТО: Шта је чуо Горбачов". Потражите на интернету и наћи ћете око 30 архивских докумената у којима се налази истинита информација.

Дакле, Америка је обећала да неће ширити НАТО и, ево одаћу вам једну тајну, Америка је слагала јер је већ 1992. године планирала да прошири НАТО, између осталог, и за рачун Украјине. Недавно сам причао са једним истакнутим историчаром који се бави архивским материјалима и он ми је рекао да је Украјина била на том списку још 1992. године.

Америка је арогантна. Извините што откривам још једну тајну. Америка сматра да управља светом, да су једина супердржава и да може да ради шта год пожели. Управо због тих америчких вредности ми и радимо све што пожелимо – било да је реч о субверзивним операцијама, рушењу влада, покретању ратова под лажним изговором, бомбардовању Београда, Либије. Није битно. Не очекујте да ћете сазнати истину јер вам је нико неће ни саопштити.

Почев од средине 1990-их година постојао је детаљни план по годинама како ће се све одвијати. Навешћу пример Бжежинског који је написао у свом чланку у „Форин аферсу" септембра 1997. године:

„Ширење НАТО треба да се одвија у одређеним фазама. Ово је спекулативни, али и реалистични план – до 1999. године прве три централноевропске земље ће ући у састав НАТО (под њима мисли се на Пољску, Мађарску и Чешку) иако ће се њихово укључивање у састав ЕУ вероватно десити најраније 2002. или 2003. године (а десило се 2004. године). До 2023. године ЕУ ће вероватно покренути преговоре о чланству три Балтичке државе, а затим ће се на њихов рачун проширити и НАТО након што затраже чланство у тој организацији, као и на рачун Румуније и Бугарске, али ће њихово чланство бити реализовано до 2005. године. Украјина ће постати чланица између 2005. и 2010. године али само уколико спроведе унутрашње реформе како бисмо је препознали као централноевропску земљу, чиме ће се стећи услови да се покрену преговори и о чланству у ЕУ (то се догодило 2008. године).

То нису само размишљања Бжежинског, он заправо открива реалне планове.

Ти планови се нису свидели Русима. Рекли су: „Не, не треба ширити НАТО до наше границе са Украјином, која се простире дужином од око 2.000 километара. Не треба то чинити". Међутим, Америка то није желела да слуша. Први талас ширења се већ догодио, укључене су три земље, затим још седам при Џорџу Бушу – Литванија, Естонија, Словачка, Словенија, Бугарска, Румунија. А затим 2008. године – САД су саопштиле да ће Украјина и Грузија такође постати чланице Алијансе.

Ако погледате на мапи, Америка реализује план Бжежинског – да опколи Русију у црноморском региону будући да Украјина, Румунија, Бугарска, Турска и Грузија у потпуности опкољавају Русију у Црном мору. И то није цео план, то је само врх леденог брега.

Још 2007. године Путин је говорио: „Желимо да сарађујемо али прекините да ширите НАТО. Говорили сте да се нећете проширити на исток, а сада је још 10 земаља ушло у пакт, а биће и 12 и 14 и у потпуности ћете нас опколити". Ни тада Америка није слушала.

Међутим, НАТО-у се није посрећило то што је украјински народ, ако погледате анкете, био против ширења алијансе. Виктор Јанукович је постао председник 2010. године и залагао се за неутралност Украјине. Он се залагао за то да Русија плати закуп војне базе Црноморске флоте у Севастопољу до 2042. године. Руска флота се тамо налази од 1783. године. То је био добар повод да се он уклони, а крајем 2013. године свргавање Јануковича постало је циљ америчке политике.

Избили су протести због тога што Јанукович није желео да потпише споразум о стабилизацији и придруживању ЕУ. Да ли су то били протести који су организовани споља или су се они догодили спонтано – то ћемо оставити за касније. Али убрзо затим у те протесте су се укључиле агресивне милитаризоване групације, посебно из западне Украјине.

Ми смо о томе сазнали из телефонског разговора Викторије Нуланд, који је одржан 6. јануара 2014. године, да је разговарала о томе ко ће ући у састав нове владе. У том разговору она је споменула своје партнере из Вашингтона. А ко су они? Џо Бајден и Џек Саливан. Односно, они који су учествовали у свргавању Јануковича данас су на власти.

Када се догодио преврат позвали су ме и рекли: „Дођи и погледај нову власт". Када сам дошао на Мајдан, тамо су и даље биле гомиле људи. Један од америчких представника ми је говорио да се дичи тиме што су Американци финансирали ове протесте. Невладина организација се хвалила колико је пара уложила у финансирање протеста. Шокиран сам био када сам схватио каква је улога Америке у државном преврату у Украјини.

Ми такође морамо да схватимо да оружани конфликт у Украјини није почео 2022. године, већ фебруара 2014. године. Чак је и 2015. године НАТО већ испоручивао Украјини наоружање.

Затим је постојао покушај да се конфликт реши уз подршку УН, између осталог, споразумом „Минск 2" у којем су Француска и Немачка били гаранти. Међутим, ново украјинско руководство, које подржава НАТО и САД, још тада је рекло да неће испунити ставке из тог споразума. Потписали су га и нису га испунили. Пре неколико месеци Ангела Меркел је у скандалозном интервјуу рекла да је тај споразум био потписан само зато да би се Украјини купило време да се припреми за борбена дејства. Кијев је добио наоружање вредно милијарде долара.

Путин је предложио нацрт споразума Русије и САД о гаранцијама безбедности чији је циљ био да се заустави ширење Алијансе. Крајем 2021. године разговарао сам са високим званичницима Беле куће и рекао сам им: „Забога, зауставите ширење НАТО, то је корен свих проблема", на шта су ми рекли: „Никада. Ми никада нећемо о томе разговарати".

Цитирам: „Врата НАТО су отворена". Сигуран сам да би ми баш то рекли и Мексику када би та земља ступила у савез са Кином. Рекао бих вам како то звучи, али такве речи једноставно није пристојно изговарати јавно. Све у свему, то се тако не ради, то је провокација рата.

У јануару 2022. године НАТО је званично обуставио да води преговоре о ширењу Алијансе. Ако погледате протокол седнице Савета безбедности Русије уочи специјалне операције видећете да су се све ставке тицале Алијансе. Путин је рекао да је Русија настојала да заустави процес ширења Алијансе али да Америка то није схватила озбиљно, тако да им је немогуће више веровати. Затим је Лавров рекао да су пропали сви преговори са НАТО и да Алијанса не жели да разговара о заустављању процеса њеног ширења.

И након тога је избио конфликт. Месец дана касније Зеленски је рекао: „Добро, сагласни смо да будемо неутрални". Затим су покренути преговори у Анкари уз посредништво Турске. Разговарао сам са турским посредницима који су рекли да је био направљен велики прогрес по питању украјинске неутралности.

Међутим, након тога Украјина је рекла да жели да направи паузу у преговорима. Бивши премијер Израела је испричао шта се све десило: „Да, САД су прекинуле преговоре. Нисам сагласан са њима, али су сматрали да морају да покажу Кини своју снагу. Био би знак слабости ако би суделовали у преговорима".

Руку на срце, та логика не пристаје ни петогодишњем детету. Бирократе које су се настаниле у Вашингтону не маре за људске жртве. Чак је и Ромни у свом чланку писао да је то један прелеп рат – Русија крвари, а Америка није изгубила ни једног војника. Да ли можете да верујете да је он толико глуп или огорчен да озбиљно пише такве ствари.

Ето вам и цела прича. Ако желимо да завршимо конфликт, морамо да покренемо преговоре, а они морају бити засновани на заустављању ширења НАТО. Не постоји други начин да се окончају борбе. Зашто? Јер ако Украјина победи на бојном пољу, Русија ће употребити нуклеарно оружје.

Ако Украјина изгуби, онда не знам како ће се све ово завршити. А трећа опција – конфликт може да траје бесконачно. То је веома „амерички". Ако желимо мир, морамо да говоримо истину о томе да о ширењу НАТО треба да постоје границе.

Украјинска власт је све карте ставиле на подршку Американаца. То је страшна опклада. Покушао сам да их упозорим. Питајте Вијетнамце, Авганистанце, питајте Либију, Сирију – како је то играти за истим столом са Американцима. Ништа доброг од тога не може бити.

sputnikportal.rs

https://iskra.co/svet/americki-ekonomista-dzefri-saks-otvoreno-objasnio-sta-je-pravi-uzrok-izbijanja-ukrajinskog-konflikta/

Дмитриј Медведев: Пад међународног права започео Трибуналом за Југославију у Хагу

nspm.rs

: Дмитриј Медведев: Пад међународног права започео Трибуналом за Југославију у Хагу, када је вера у наднационалну правду озбиљно поткопана и нарушена

:

~2 minutes

---

субота, 13. мај 2023.

Пад међународног права започео је Трибуналом за Југославију у Хагу, када је вера у наднационалну правду озбиљно нарушена, изјавио је данас заменик председника Савета безбедности Русије Дмитриј Медведев. „Пад међународног права почео је са самопроглашеним трибуналом за Југославију у Хагу. Управо од ове епизоде озбиљно је поткопана и почела да бледи вера у наднационалну правду", рекао је Медведев на XI Међународном правном форуму у Санкт Петербургу. Како је навео, међународно право је у кризи, али Русија не треба да га напусти и главно је да делује у интересу свих земаља. „Међународно право је у извесном смислу у опадању. И систем међународне правде је деградиран… Али то не значи да треба да напустимо међународно право, јер је то најважније средство за комуникацију између земаља", поручио је Медведев, преноси РИА новости. Он је додао да земље треба да развију своје националне законе, али не би требало да се затварају у „националне оквире". „Али главно је да то међународни закон буде заснован на заједничкој вољи народа, да не делује селективно у интересу једне земље, већ да делује у интересу свих, а управо је то главна мана садашњих система међународног права – селективност, диктат појединих земаља или групе земаља", закључио је Медведев. (Нова.рс)

Google +0  3  0 Blogger0

 

politika.rs

 

AUTORSKI TEKST AMBASADORA RUSKE FEDERACIJE POVODOM DANA POBEDE NAD FAŠIZMOM

Cinična kampanja revizije istorije uzima maha

Aleksandar Bocan-Harčenko

5–7 minutes

---

Danas Rusija i Srbija zajedno obeležavaju sveti praznik – Dan pobede. Za naš narod je bezuslovna kapitulacija nacističke Nemačke 9. maja 1945. godine označila kraj velikog otadžbinskog rata, koji je odneo živote skoro 27 miliona ljudi. U našoj zemlji nema porodice koju ova strašna tragedija nije zadesila.

Na današnji dan slavimo apsolutnu pobedu nad verolomnim i okrutnim neprijateljem i njegovom čovekomrzilačkom ideologijom, slavimo trijumf dobra nad zlom, života nad smrću. Klanjamo se bezgraničnom junaštvu i samopožrtvovanosti generacije naših očeva i dedova, koji su, stojeći rame uz rame na prvim borbenim linijama, u partizanskom podzemlju i u pozadini, po cenu najvećih žrtava, nenadoknadivih gubitaka i neizmernih stradanja, spasli svoju otadžbinu, oslobodili Evropu, odredili ishod najkrvavijeg svetskog rata. Tugujemo za onima koji se nisu vratili sa ratišta, kojima nije bilo suđeno da dočekaju pobedu. Sa zahvalnošću se sećamo onih koji su, prošavši kroz strahote rata, obnovili na zgarištima miran život. Odajemo počast našim veteranima, želeći im zdravlje i dugovečnost.

U našim srcima sećanje na veliku pobedu ne bledi – godine samo ističu njen neprolazan značaj, njenu grandioznu moralnu visinu. Istovremeno, poslednjih decenija svedoci smo toga kako u nizu zemalja uzima maha cinična kampanja revizije istorije i rezultata Drugog svetskog rata, koji su jasno i nedvosmisleno utvrđeni u odlukama Međunarodnog vojnog suda u Nirnbergu. Pokušava se da se omalovaži odlučujući doprinos SSSR-a porazu nacizma i stvaranju moderne arhitekture međunarodnih odnosa, čiji su centar Ujedinjene nacije. Povećava se pritisak na samu svetsku organizaciju i druge inkluzivne multilateralne institucije, veštački se smanjuje njihova uloga u usaglašavanju međudržavnih pristupa, uništava se kultura dijaloga i kompromisa. Uska grupa zapadnih zemalja, opsednuta sopstvenom tobožnjom isključivošću, vođena pretenzijama na svetsku dominaciju, nastoji da proizvoljno tumači međunarodno pravo, da ga zameni nekom vrstom konjunkturnog „poretka zasnovanog na pravilima".

Pod maskom „učesnika nacionalno-oslobodilačkih pokreta" veličaju se pomagači nacista, koji su po svojoj surovosti često nadmašivali Hitlerove dželate. Moram priznati da takvih primera ima i na Balkanu. U Prištini se čuju pozivi da se „očuva zaostavština" albanskog kolaboracioniste Džafera Deve, jednog od organizatora SS divizije „Skenderbeg". Pojedini hrvatski političari i javne ličnosti ne kriju simpatije prema vođi marionetske NDH Anti Paveliću ili zagrebačkom nadbiskupu Alojziju Stepincu, koji se ukaljao vezama sa ustašama.

Na glorifikaciju nacizma, brisanje istorijskog sećanja na borbu sovjetskog naroda protiv agresije Vermahta 1941–1945, podsticanje radikalnih desničarskih raspoloženja u društvu usmerena je državna politika aktuelnih kijevskih vlasti. Neonacistički stavovi su čvrsto ukorenjeni u redovima ukrajinskih oružanih formacija, koje već devet godina ratuju protiv civila u Donbasu, svakodnevno podvrgavajući varvarskom granatiranju kuće, vrtiće, škole i bolnice. U tom „ratu do poslednjeg Ukrajinca" Zapad za Kijev obavlja ulogu štaba, kao i snabdevača obaveštajnim podacima i najsavremenijim smrtonosnim oružjem: ceo vojnoindustrijski konglomerat NATO-a i EU deluje sa jedinom svrhom, kako bi pokušao da oslabi i slomi Rusiju. Elite zapadnih zemalja to više ne kriju.

Protiv neonacističkih zločinaca, za mirno nebo nad svojom otadžbinom i njenu bezbednost, za budućnost čitavog čovečanstva vode pravednu bitku ruski vojnici i oficiri, dobrovoljci Donbasa – naslednici slavne vojne tradicije naše zemlje.

U sklopu nepovratnih promena koje se dešavaju u svetu – formiranje istinski policentričnog svetskog poretka, prestrojavanje globalne privrede na osnovu načela pravde i ravnoteže interesa – jačanje strateškog partnerstva Moskve i Beograda dobija sve veći značaj. Samo takva – prijateljska i ravnopravna – saradnja, koja se temelji na poverenju, poštovanju i međusobnom uvažavanju interesa, obezbeđuje uslove za miran, skladan razvoj čitavog čovečanstva u njegovoj civilizacijskoj raznolikosti, omogućava da sačuvamo suverenitet i nezavisnost koje nam je zaveštala generacija pobednika.

Dan pobede ostaje čvrsta spona u odnosima između Rusije i Srbije, simbol nepokolebljivog duhovnog i istorijskog jedinstva naših bratskih zemalja. Naši narodi su se zajedno borili za slobodu, zajedno odoleli nacističkom agresoru i zajedno izvojevali pobedu. Danas ćemo zajedno sa našim srpskim prijateljima položiti vence i cveće u znak sećanja na podvig sovjetskih i jugoslovenskih vojnika koji su pali za oslobođenje Jugoslavije. Memorijalne ceremonije biće održane u Beogradu i mnogim drugim srpskim gradovima. Iskreno zahvaljujemo rukovodstvu Srbije, opštinskim vlastima, veteranskim organizacijama, društvima srpsko-ruskog prijateljstva, udruženjima sunarodnika, medijima i široj javnosti na nepromenljivoj pažnji koju posvećuju ovim događajima.

Neka nas ovaj Dan pobede još jednom podseti na potrebu mirne koegzistencije i solidarnosti među narodima zarad sveopšteg mira, prosperiteta i blagostanja. Obavezno ćemo dati sve od sebe da to postane stvarnost.

 

iskra.co

Мишел Чосудовски: У рату за Украјину „пала" Европа

12–15 minutes

---

Мишел Чосудовски: У рату за Украјину „пала" Европа

07.05.2023. - 9:59

Мишел Чосудовски, уредник Глобалних истраживања (Фото: Печат)

Код експлозије на Северном току ниједна нападнута земља се није позвала на чувени члан 5 Повеље НАТО, где стоји да је напад на једну чланицу напад на целу Алијансу, каже уредник Глобалних истраживања

Код агресије на СРЈ, ваша земља је била објекат напада НАТО-а и то је било нелегално и с фабрикованим доказима. Овде имате ситуацију да је НАТО држава напала неколико других земаља Алијансе. Последица је потпуна милитаризација ЕУ. Иронично је, али код експлозије на Северном току ниједна нападнута земља се није позвала на чувени члан 5 Повеље НАТО-а где стоји да је напад на једну чланицу напад на целу Алијансу. Добро је питање да ли НАТО уопште постоји после ових догађаја или Американци суверено владају Европом – каже у ексклузивном разговору за Печат професор Мишел Чосудовски, економиста, професор емеритус на Универзитету у Отави и главни уредник чувеног антиглобалистичког портала Глобал рисерч.

Сматрате да поменута операција није могла проћи у тајности?

Требало би се присетити 7. фебруара 2022. и конференције за медије у Белој кући. На њој су председник САД и немачки канцелар јавно изразили намеру да дигну Северни ток у ваздух. Тада се Шолц придружио намерама Вашингтона да дигне у ваздух свој гасовод „ако руски тенкови уђу у Украјину". Олаф Шолц је био свестан да су саботажу Северног тока испланирале САД, на штету више од 400 милиона Европљана.

Како сте „прочитали" откриће америчког новинара Симора Херша?

Значајно је што је дао целу хронологију. О пројекту се разговарало иза затворених врата 2021, али је стварно планирање ове такозване тајне операције почело у децембру 2021, проширивши се на њено извршење у јуну 2022. и стварну саботажу 26–27. 2022. године.

Крајем децембра 2021. саветник за националну безбедност Џејк Саливан сазвао је оно што је описано као „новоформирана радна група" (Заједнички шефови штаба, ЦИА, Стејт департмент и Трезор), која се односи на припреме за рат у Русији. Унутар групе се водила расправа шта предузети у вези са Северним током. „ЦИА је тврдила да шта год да се уради, мора да буде тајно. Сви [у радној групи] који су укључени разумели су улоге."

Почетком 2022: Предвиђена је тајна операција. ЦИА је известила Оперативну групу: „Имамо начин да дигнемо у ваздух цевоводе."

Месец дана касније, 7. фебруара 2022, позван је немачки канцелар Шолц, који је упознат с наумом.

Како оцењујете европску економију данас?

ЕУ је у економској кризи и у дубокој социјалној депресији. То јесте резултат саботаже над Северним током, али је главни разлог у ствари што су економије свих земаља ЕУ доларизоване и финансијски зависне од Централне банке а Европска централна банка не ради ништа без налога из америчког ФЕД-а. Наравно, има ту много криминала. Европски банкарски систем контролишу америчке Федералне резерве и Банка Енглеске, а девастација социјалног и економског амбијента у земљама ЕУ траје од ковид времена. А сама ковид криза, којом су нанишањене чак 193 земље, показало се, била је само спровођење неолибералног плана овладавања свиме на свету. Услед тога имате прекиде ланаца снабдевања, кризу у пословању, неки привредници екстремно зарађују и богате се, штампа се новац у огромним количинама и завршава углавном код одабраних. Амерички гас у Европи сада је скупљи седам пута…
То неће функционисати како мисле Американци. У отвореним друштвима ако желите да купите гас, тражићете најповољнију цену. Можете га узети од трећих земаља. Рецимо од Индије.

Како гледате на рат Украјине и Русије?

Рат у Украјини је завршен пре него што је почео. Руси су им парализовали ваздухопловство и морнарицу и на почетку су загосподарили Црним и Азовским морем, а свако ко се имало разуме у ратне сукобе зна да се не може водити конвенционални рат без морнарице и авиона. Сада, после ових последњих намерних „цурења" података из америчких извора виде се докази да Украјина остаје без муниције и да нема капацитете за даље сукобе. Мислим да ће најдаље за месец дана бити крај ратовања и да ће почети неки преговори. У ствари, највећи проблем је што политичари у Америци верују својој пропаганди да могу да победе Русију у нуклеарном рату.

Да ли могу?

Истраживао сам интензивно претње нуклеарним арсеналом, нарочито пројекат „Менхетн" (прављење америчке атомске бомбе). Многи људи не знају да је тај пројекат развијан за рат против СССР-а и то у време када су они били савезници Америке. Никад није требало нити планирано бацити нуклеарне бомбе на Немачку.

Причате о плановима за рат после 1945?

Према америчком плану „Незамисливо" од 15. септембра 1951. планирано је бацање нуклеарних бомби на 66 градова. По том ратном плану требало је утрошити око 2.000 нуклеарних глава. О томе се у званичној историји Запада не говори, као и што се заборавља да су 1918. Американци, Канађани, Јапанци искрцали близу 200.000 војника у Сибир преко Владивостока наводно да „смире револуционаре", а у ствари да овладају руским пространством. Повукли су се после две године.

С ратом у Украјини поново се повампирио нацизам, сада га зову неонацизам.

Сједињене Државе су увек подржавале нацисте. Документовано је да су Волстрит и Банка Енглеске заједно са Федералним резервама подржали кандидатуру Адолфа Хитлера за канцелара после Вајмарске републике. Они су га створили и финансирали искључиво због својих економских интереса. Рецимо, опште је познато да се у рат не иде ако немаш нафту, а Хитлер је 22. јуна 1941. кренуо у операцију Барбароса, војни захват за који му је била потребна огромна количина горива. Рокфелеров Стандард оил из Њу Џерсија (данашњи „Ексон") све до 1945. је снабдевао Хитлерове трупе.

Званична историографија није забележила ове податке?

Гледајте, нацизам је западни систем заснован на неолибералној економији и неокензијевској економској школи (држава је арбитар и акцелератор за време криза). Пре него што је Труман постао председник, његов став је био: Пустимо их (Европљане) да се побију између себе.

Данас када свет иде ка дедоларизацији, несумњиво је да се рађа мултиполарни свет.

Мислим да људи не разумеју шта дедоларизација значи. Није битан долар као долар него макроекономска политика земље и њен однос са најјачим међународним банкама. Важно је како ваше министарство финансија третира тзв. међународне банке. Многе земље БРИКС-а имају своје валута и хоће да тргују њима, а Бразил је пример да су централни банкари ове земље у ствари радници Волстрита и председник Лула недовољно разуме колико је у ствари зависан од долара. Меирелеш је био председник Централе банке Бразила и био је Волстрит банкар у време када је шефовао Банком Бразила. Наравно, он је целу привреду доларизовао. Његов претходник Кардозо је био Соросов банкар. Хоћу да кажем да не можете да дедоларизујете економију без великих реформи унутар својих структура.

Када се говори о сукобу Украјине и Русије, помиње се и план Давоса?

Односи Русије са Светским економским форумом су контрадикторни и само годину пре Специјалне војне операције Руси су имали заједничке вежбе с лидерима Давоса везане за поступке и радње у случају великог сајбер напада. Мислим да су „играчи Давоса" добро утемељени у политичким и економским круговима Москве и да и даље имају своје везе с Међународним монетарним фондом и њиховом Централном банком. Путин је свестан да има уљеза у руском економском систему. У крајњем случају, Русија јесте капиталистичка земља.

Шта да се ради када су УН у блокади?

Мора да се зна да су Уједињене нације пројекат међународних банкара, пре свих Рокфелера и Ротшилда, али и да је организација у почетку имала међународни легитимитет. И сам сам из УН фамилије јер је мој отац тамо радио. Сад су УН приватизоване до краја. Окарактерисао би их као продате и издате. УН треба реформисати из темеља. Радио сам у Азији, Кини, Латинској Америци… и схватио сам, баш као и сви људи који су боравили на разним континентима, да људи света деле исте вредности. Сви би да живе у правди и с правдом.

Како гледате на међународну позицију Србије?

Изузетно. Ви сте једина земља у Европи која није поклекла под огромним притисцима, и није увела санкције Русији а раније Ирану. Због тога вас још више мрзе. Чувајте своју земљу од увлачења у конфликте јер многи на Србију гледају с бесом.

На Србију се и даље врши притисак да се одрекне Косова и Метохије?

Из мог искуства и из докумената о међународном статусу КиМ не мислим да је могуће преговарати о томе да Косово и Метохија добију међународну самосталност. КиМ је Србија зато што према међународним документима и праву оно то јесте. Тачно је да је тамо војна база САД, али то је друга тема.

Како живите у Канади?

Овде је политичка и социјална ситуација напета. Већина је свесна да смо под огромним утицајем империје САД. Имамо владу која беспоговорно слуша инструкције Вашингтона и Давоса. Те и такве политике се примењују од савезног нивоа до власти у провинцијама а додатно су се интегрисале током ковид кризе. Мислим да је ситуација узнемирујућа широм света.

Имена од интегритета, аутори на вашем порталу, чланцима посвећеним земљотресу у Турској усталасали су свет. Наговештено је да је у питању рат друге врсте против Турске и Сирије?

„Чувени" Ројтерс је први велики земљотрес у овом региону (6. фебруар 2023) категорисао као „најмоћнији у региону у најмање једном веку". Што се тиче јужне Анадолије, то је највећи земљотрес у више од седам векова (Адана, 1268). Следећи велики земљотрес у јужној Турској је био у Џејхану, Адана, 27. јуна 1998, јачине 6,3 степена Рихтерове скале, погодио је градове Џејхан и Адану са 146 смртних случајева. Дакле ниједан „велики земљотрес" се није догодио у јужној Анадолији више од 700 година. Зар нам то не говори нешто у вези с вероватноћом да би до тако великог земљотреса могло доћи у јужној Турској?

На вашем порталу било је речи и о томе да би за земљотрес те јачине могао бити „заслужан" и ХААРП?

О ХААРП-у сам почео истраживање пре мање-више 20 година. Средином 1980-их серија извештаја Си-Би-Ес-а и ТВ Канада јављали су да су знања и технологије оперативне, да се може модификовати време и да су то софистициране технологије. САД су почеле да брину још 1970-их јер су имали информацију да су Руси далеко одмакли на том пољу. Они су и били иницијатори Протокола о забрани геоинжињеринга, тзв. Протокола 1977 у УН.

Шта је најближе истини о геоинжињерингу?

Америчка војска може да контролише временске прилике. Ово потврђује документ америчког ратног ваздухопловства „Време као множилац силе: поседовање времена у 2025".

Покојна светски позната научница др Розали Бертел потврдила је да „амерички војни научници" раде на временским системима као потенцијалном оружју. Већ 1970-их година бивши саветник за националну безбедност Збигњев Бжежински је у својој књизи Између два доба предвидео да ће „технологија лидерима великих нација ставити на располагање технике за вођење тајног ратовања, од којих само минимални део безбедносних снага треба да се процени".

Научник др Николас Бегич, који је био укључен у јавну кампању против ХААРП-а, описао га је као „супермоћну технологију радиоталасног снопа која подиже делове јоносфере [горњи слој атмосфере] фокусирањем зрака и загревањем тих области. Електромагнетни таласи се затим одбијају на земљу и продиру у све – живо и мртво".

Марк Филтерман, бивши француски војни официр, описује неколико врста неконвенционалног оружја" користећи радио-фреквенције. Он се позива на „рат временским условима", указујући да су САД и Совјетски Савез већ савладали знање и стекли искуство потребно за ослобађање изненадних климатских промена (урагани, суша) раних 1980-их.

Технике модификације животне средине америчка војска примењује више од пола века. Амерички математичар Џон фон Нојман, у сарадњи са Министарством одбране САД, започео је своје истраживање о модификацијама времена касних 1940-их и предвидео „облике климатског ратовања које до тад није било замисливо".

Драган Вујичић

Опрема и скраћивање: Стање ствари

(Печат, 28. 4. 2023)

stanjestvari.com