fakti.org

Јовановић: Главни извор проблема је нерешено српско национално питање на Балкану

12–15 minutes

---

„ДЕКОЛОНИЗАЦИЈА БиХ И САМООПРЕДЈЕЉЕЊЕ СРПСКЕ" – ТРИБИНА У ОРГАНИЗАЦИЈИ ПОРТАЛА „СВЕ О СРПСКОЈ" И „ФАКТИ"

* Основни урзорк погоршања положаја српског народа на Балкану је стратегија експанзије и хегемонизма Запада и оцена да српски народ представља препреку тој стратегији

* У протекле три деценије стратегија слабљења српске нације очитује се у непрекидном развлашћивању Републике Српске насилним одузимањем уставних прерогатива загарантованих Дејтонско-Париским споразумом, у покушајима централизације одлучивања у Сарајеву, тобоже, у име некакве «европске функционалности» и негирања консенсуса. Присутни су и покушаји забијања клина у односе између руководстава Србије и Републике Српске и игнорисања права на специјалне паралелне односе

* Питање одузимања уставних права Републике Српске није ствар само накарадног избора и још горег понашања Високих представника, или странаца чланова Уставног суда БиХ, као појединаца. Прави разлог је геостратегија дробљења и слабљења српског народа, територија на којима вековима живи и дробљења и слабљења Србије као матичне државе. У Вашингтону се није крило да су амерички циљеви спречавање Срба да икада буду политички фактор на Балкану

* Сматрам да долази време када ће морати и укупна безбедност у Европи да се разматра и да ће пре или касније и они који данас доливају уље на пожар у Украјини, морати да седну за преговарачки сто са онима којима данас уводе санкције. Потребно је да размишљамо о нашој агенди за то време. Дотле, морамо одолети свим претњама и притисцима. Потребни су - одбрана од унитаризације и координирани дипломатски напори за укидање Високог представника који производи проблеме а не решења

_____________________________________________________________

           Живадин ЈОВАНОВИЋ, министар спољних послова СРЈ

           ГЛАВНИ извор проблема је нерешено национално питање српског народа на Балкану.

           То питање не само да није решено него је током протекле три деценије непрекидно заоштравано дробљењем српског националног бића и територија које Срби насељавају вековима.

           Основни урзорк погоршања положаја српског народа на Балкану је стратегија експанзије и хегемонизма Запада и оцена да српски народ представља препреку тој стратегији.

           Стратегија сталног слабљења, фрагментације и ограничавања права српског народа да се развија у складу са принципом самоопредељења, равноправности и својим потенцијалима, постаје видљивија од почетка 80-тих година прошлог века. Она се реализује различитим средствима и интензитетом све до данас и наствља се.

           Настојања да се кривица за такав тренд, па чак и за сепаратизам, превали на грешке, наводно великодржавље или национализам српских фактора, представљају велику помоћ страним факторима који, заједно са сепаратистичким руководствима бивших југословенских републике, носе стварну одговорност за разбијање заједничке државе.

           У том погледу, све више је доказа о томе које су западне земље, којим средствима и колико дуго помагале сепаратизме разбијајући и обесправљујући српску нацију, потискујући је са запада на исток и са југа ка северу, све то, ради своје експанзионистичке геополитике.

           У протекле три деценије стратегија слабљења српске нације очитује се у непрекидном развлашћивању Републике Српске насилним одузимањем уставних прерогатива загарантованих Дејтонско-Париским споразумом, у покушајима централизације одлучивања у Сарајеву, тобоже, у име некакве «европске функционалности» и негирања консенсуса. Присутни су и покушаји забијања клина у односе између руководстава Србије и Републике Српске и игнорисања права на специјалне паралелне односе који су такође загарантовани Дејтонско-париским споразумом.

           Паралелно са ревизијом Дејтона и настојањима да се, корак по корак, укине Република Српска, сведоци смо игнорисања резолуције СБ УН 1244 и настојања да се Србија принуди да призна једнострану, илегалну сецесију покрајине Косово и Метохија. Заједничко у оба случаја је кршење права српске нације и награђивање Албанаца и Бошњака.

Генерал Галоа

           Три деценије од разбијања СФРЈ,  у готово, свим бившим југословенским републикама делови српског народа су дискриминисани, лишених основних имовинских, људских и политичких права.

           Погледајмо, на пример, какав је положај Срба у Хрватској и Словенији!

           Питање одузимања уставних права Републике Српске није ствар само накарадног избора и још горег понашања Високих представника, или странаца чланова Уставног суда БиХ, као појединаца. Прави разлог је геостратегија дробљења и слабљења српског народа, територија на којима вековима живи и дробљења и слабљења Србије као матичне државе. У Вашингтону се није крило да су амерички циљеви спречавање Срба да икада буду политички фактор на Балкану, затим, трајно држање Срба ван главних токова развоја у Европи, на једној, и «стварање исламске државе у срцу Европе» као доказа пријатељског односа САД према муслиманском свету, на другој страни.

           Дакле, и актуелни притисци на Републику Српску, на њено руководство да прихвате одузимање земље, шума, вода, природних богатстава, да се одрекну политике војне неутралности, да БиХ уведе санкције Русији, па чак и да призна једнострану илегалну сецесију Косова и Метохије, на свој начин говоре да се српски народ, његова државна организованост, његове институције не третирају као суверене, слободне и равноправне.

           Суштински посматрано, све то је израз нерешеног  српског националног питања на Балкану и његовог заоштравања тако што се српска нација третира као монета за подмиривање апетита њених противника силом, уценама, чак и ултиматумима. Међутим, нови трендови у европским и светским односима, чини ми се, позивају на преиспитивање, да је неопходно да више пажње посвећујемо ширем оквиру заштите положаја и остваривања права Републике Српске и права Србије као носиоца неотуђивог суверенитета над покрајином Косово и Мтохија.

           На глобалној сцени суочени смо са експанзионистичком, хегемонистичком геополитиком САД која се спроводи преко НАТО-а и која је видљива у Европи, Азији, на Далеком Истоку и у другим деловима света. Међутим, све је јачи отпор било чијем хегемонизму, или изузетности а све снажнији захтеви за демократизацију светских односа, инклузовни развој и управљање светским пословима.

           Око тог новог тренда већ је уобличена глобална већина чланица УН што говори да је реч о незаустављивом процесу демократизације светских односа.

           Образац сличан понашању САД на глобалном плану, у Европи следи Немачка која, поред несумњиве економске, технолошке и финансијске моћи, убрзано јача и војну моћ о чему говори и њена нова стратегија безбедности, као и издвајање додатних 100 милијарди евра за наоружавање, укјључујући и борбене авионе F16S, за коришћење нуклеарних бомби. Зато, када се говори о циљевима тзв. политичког или колективног Запада, у суштини, ради се о хегемонизму САД, уз асистенцију Велике Британије и Немачке.

           У мери у којој Немачка подржава глобални хегемонизам САД, она присваја и право на ширење сопственог хегемонизам у Европи, посебно на Балкану. Док траје сукоб у Украјини, немачке амбиције да што пре постане најмоћнија војна (нуклеарна) сила на континенту, изазивају мање видљиву подозривост. Али, извесно је да ће се ствари и у том погледу, мењати.

           Кад је реч о Немачкој, дозволите ми да прочитам пар редова које је пре 15 година написао творац француске нуклеарне стратегије генерал Пјер Мари Галоа у поруци упућеној пријатељима у Србији 2009. Цитирам:

           "Треба рећи да је растурање Југославије дуго припремано у Немачкој... Немци су 1976. и 1977. сматрали да Југославија не треба да опстане и да треба припремити другачију територијалну организацију тог простора.  Зашто?  Прво, због жеље Немачке да се освети Србима који су два пута 1914. - 1918, и 1939. - 1945. пришли савезницима и допринели њеном поразу... Друго, да треба наградити Хрвате и босанске муслимане који су се током 2. светког рата придружили нацистичкој немачкој војсци а казнити Србе... Треће, да увуку Хрватску и Словенију у ЕУ којом доминира Немачка и да на тај начин остваре немачки утицај на далматинској обали и Медитерану».

           Имајући у виду ова запажања генерала Галоа, постаје још јасније зашто је Немачка прва признала отцепљење Словеније и Хрватске, зашто је испоручивала оружје хрватској паравојсци док је СФРЈ још увек, бар формално, постојала, зашто је помагала сепаратизам и терористичку ОВК и годинама пружала гостопримство тзв. «Косовској влади Бујара Букошија у избеглиштву», зашто је «Бундесвер» први пут после Другог светског рата кренуо ван граница Немачке управо нападом на положаје Војске РС 1995., зашто су баш у Бону 1997. усвојени тзв. Бонски принципи који су претворени у механизам за одузимање уставних надлежности РС, зашто је у том документу покренуто и питање Косова и Метохије иако Савет за остваривање мира у БиХ нема никакве ингеренције по том питању, зашто су три висока представника у БиХ са немачког говорног подручја, зашто...

Живадин Јовановић

           Право Републике Српске, односно српског народа у Босни и Херцеговини, на самоопредељење је неотуђиво природно право српског народа и оно се ничим не може оспорити. Остваривање тог права се може отежавати и одлагати, али то право се не може одузети српском народу у Босни и Херцеговини. Јер, по члану 1. повеље Уједињених нација и по поглављу 8. завршног документа из Хелсинкија, сваки народ има неотуђиво право на самоопредељење.

           Република Српска је остварила велике резултате у афирмацији на међународном плану. Ту немам у виду само стратешке партнерске односе са Руском Федерацијом и са Белорусијом, ту такође у виду имам колико толико нормалне односе са турским државним врхом, са Израелом, а Мађарском, са низом других земаља. Зато мислим да би један од приоритета требало да буде даљи напори на учвршћивању и афирмацији Републике Српске на међународном плану. Учвршћивање и даљи развој добрих односа са земљама које су показале отвореност за сарадњу са Републиком Српском али и тражење нових простора можда и у низу других сложених држава - федерација, унија, конфедерација итд. где би се тражило постепено повезивање са ентитетима других држава.

           Стратешки је најбитнија координација са Србијом и мислим да се ту остварују веома добри резултати, да је правна основа дата у Дејтону, да је даље разрађена Споразумом о паралелним и специјалним односима и да треба ширити и подручја и дубину сарадње а треба координирати и наступ на регионалном, европском и на међународном плану.

           Треба чувати унутрашњу стабилност и даље учвршћивати систем дијалога јер они који су противници Републике Српске и они чија је стратегија узрок проблемима ту траже место на унутрашњем плану и то како видимо без ограничења, свуда, од Београда до Бања Луке.

           Изузетно је битно  чување и учвршћивање унутрашње стабилности, обезбеђивање континуитета стабилног, одрживог социјално-економског развоја. Одбијање свих покушаја одузимања надлежности и прерогатива Републике Српске и њихова централизација у Сарајеву једноставно, не смеју се допустити. Очување свих права стечених Дејтонско-париским споразумом и Уставом је приоритет од којег зависе опстанак и развој Републике Српске.

           Сматрам да долази време када ће морати и укупна безбедност у Европи да се разматра и да ће пре или касније и они који данас доливају уље на пожар у Украјини, морати да седну за преговарачки сто са онима којима данас уводе санкције. Потребно је да размишљамо о нашој агенди за то време. Дотле, морамо одолети свим претњама и притисцима. Потребни су - одбрана од унитаризације и координирани дипломатски напори за укидање Високог представника који производи проблеме а не решења.

           Кристијан Шмит се понаша као Бењамин Калај из времена када је Босна и Херцеговина била под окупацијом Аустроугарске а он се ослањао на беговат у Сарајеву игноришући интересе и српског и хрватског народа.

           Координиране дипломатске активности са носиоцима новог, мултиполарног европског и светског поретка, су незаобилазан начин извлачења Босне и Херцеговине из тродеценијског колонијалног положаја.

           (Трибина је одржана 8. јуна у Прес-центру УНС уз подршку Представништва РС у Србији, а г. Јовановић је говорио на тему „Још је на делу геостратегија дробљења и слабљења српског народа")

 

Данас је Видовдан – један од кључних националних празника Срба

politika.rs

Данас је Видовдан – један од кључних националних празника Срба

5–6 minutes

---

Данас је Видовдан, један од кључних националних празника Срба, дан када се сећамо Светог мученика кнеза Лазара, оних који су се заједно са њим борили на Косову 1389, против Турака, као и свих других који су пали у борби за отаџбину.

Током Боја на Косову Кнез Лазар је убијен, од турске руке, пошто је заробљен. Претходно, турског султана Мурата убио је српски ратник Милош Обилић.

Имајући у виду опште околности у којима се Србија нашла те 1389, опредељење за борбу коју је предводио кнез Лазар, било је, рационално гледано, свесна жртва.

Однос снага био је такав да је отпор Турцима могао деловати узалудним, но верски и морални мотив одредио је да се турским нападачима има пружити отпор без обзира на последице.

Та битка постала је одредница српске историје, једна од кључних, пре свега због несумњиве чињенице да је опредељње за борбу за Србе тада било свесна жртва.

После Боја на Марици, септембра 1371, Битка на Косову 1389, била је најкрупнији покушај отпора турској навали уопште.

Претпоставља се да се на пољу Косову тада борило 15 до 20 хиљада ратника на српској страни, против око 30.000 турских војника. Постојећи, сада познати извори не дозвољавају прецизирање, оно међутим што је несумњиво јесте да су жртве на обе стране биле страховите, а о жестини сукоба сведочи и јединствен случај да су оба владара погинула. Смрт султана Мурата тада једини је такав случај у целокупној турској историји.

Мученичка жртва Светог кнеза Лазара, и његових сабораца, добила је поступно легендаран значај за Србе. Постала је део националног предања, вечита подсетница на неопходност отпора и борбе.

Све потоње ослободилачке борбе Срба увек су биле и у знаку Косова. Водећа одредница ослободилачке борбе Срба током читавог 19. века била је позив на ослобођење Косова. Одлучна победа Срба у Боју на Куманову 1912. и потом код Велеса, довела је до коначног ослобођења Косова, као резултат Првог балканског рата, јавља Танјуг.

Видовдан се такође испоставио као важан датум у више наврата током историје Срба.

На Видовдан 1914, Гаврило Принцип, национални револуционар и следбеник Младе Босне, извршио је атентат на Франца Фердинанда, престолонаследника Аустроугарске монархије.

Тај догађај послужиће властима у Бечу као изговор за ултиматум и потом напад на Србију, чиме је започео Први светски рат.

Краљевина Србија је из тог рата, по цену стравичних жртава, изашла као победница.

Плод српске победе било је стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, односно од 1929, Југославије.

Образовање заједничке државе те 1918, по општем уверењу, било је остварење давнашњих националних циљева окупљања под једним државним кровом земаља које су били историјски и етнички српске, као и других југословенских земља у складу са прокламованим ратним циљевима Србије децембра 1914, Нишком декларацијом.

На Видовдан 1919, потписан је Версајски мировни споразум, између земаља победница Антанте и Немачке, виновнице Првог светског рата.

Године 1921, Конституанта односно Уставотворна Скупштина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца изгласала је управо на Видовдан први Устав заједничке државе отуда назван Видовдански.

На Видовдан 1881, потписан је споразум између Србије и Аустроугарске, познат као Тајна конвенција.

Кнез, потоњи краљ Милан Обреновић преусмерио је тада спољнополитичку орјентацију Србије према Бечу, разочаран понашањем Русије, почев од наметања Санстефанског споразума марта 1878, када је Русија намерила да потпуно насупрот животним интересима Срба створи Велику Бугарску.

На Берлинском конгресу убрзо потом велике силе изашле су у сусрет интересима Срба. Не само да јој је призната потпуна независност, него је Србија добила и територијално проширење према југоистоку. Саставни део Србије тада постају Ниш, Пирот, Лесковац, Врање, Топлица.

Споразум из 1881, испоставиће се као благотворан за економски успон Србије током наредних деценија.

Године 1948, у Букурешту је обелодањена Резолуција Информбироа о стању у КПЈ, управо на Видовдан. Резолуцијом су позиване такозване здраве снаге да збаце врх КПЈ.

Године 2001, на Видовдан, Трибуналу за бившу Југославију у Хагу, изручен је Слободан Милошевић, претходно председник Србије и СРЈ. Ако је веровати тадашњим властима Србије, нико од њих у том тренутку није се сетио да се изручење догађа баш на Видовдан.

У савременој Србији Видовдан је званични државни празник, у знак сећања и поштовања према свима који су се током историје борили за отаџбину.

View article...

Enclosures:

160z120_vidovdan.jpg (14 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2023_06//160z120_vidovdan.jpg

 

standard.rs

Nova faza sukoba elita u Rusiji

Владимир Коларић

8–11 minutes

---

Svi oni kojima je stalo do Rusije trebalo bi da se nadaju da će njena vlast pobunu Vagnera iskoristiti da, što bi rekao Lenjin, „malo pročisti mangupe u sopstvenim redovima"

Ruska istorije obiluje pobunjenicima i samozvancima koji su često ubirali simpatije naroda zbog kritike birokratije, korupcije i okrutnosti koje su vlast i moćni pojedinci prečesto ispoljavali. Ipak, ti pobunjenici ili samozvanci po pravilu, bar kod onih koji su imali više uspeha, nisu delovali bez nečije podrške, unutrašnje ili spoljašnje, bez motiva koji se krije u međusobnim odnosima i interesima vladajućih struktura, i svakako ne bez onih koji posmatraju i čekaju ishod pokrenutih događaja, kako bi ostvarili najveću dobit za sebe.

Nezahvalno je, naročito ovako rano, govoriti o motivima koji su naveli Prigožina i njegove saradnike na očigledno iracionalan čin oružane pobune protiv ruske države, i to u jeku rata u Ukrajini, čak pod neposrednom pretnjom započete ukrajinske kontraofanzive. Predsednik Putin nije jedini koji je podsetio da je Rusija već imala ovakve trenutke u istoriji, takođe u jeku rata, i kada je, makar naizgled, bila pred značajnim ratnim uspesima, posebno izdvojivši 1917. godinu.

Ali ako tu godinu imamo na umu, umesnije je pretpostaviti da je ruski predsednik mislio na februar, a ne oktobar 1917. Jasno je da Prigožin nema ideološku platformu koja bi se mogla i približno porediti sa boljševičkom, tačnije nema nikakvu ideološku platformu, osim neke vrste antibirokratskog populizma. Takođe, kada je oktobar u pitanju, Lenjinu se pripisuju reči kako je vlast jednostavna valjala ulicama, i on i njegovi saborci su bili prvi koju su se setili da je pokupe. I pored sve slabosti savremene ruske države, teško da se, bar za sada, vlast vuče po ulicama, spremna da se poda prvom ko pokaže minimum interesovanja i sposobnosti.

Kad je februar 1917. u pitanju, tu možda ima više paralela. Nastao je kao rezultat iscrpljenosti ratom, nezadovoljstva korupcijom, birokratijom, obespravljenošću čitavih masa i svakako subverzivnih uticaja spolja. I takođe, februar je, pre nego revolucija, bio državni udar, u osnovi promena „odozgo", izvršena od strane delova upravljačkih i bezbednosnih struktura.

Sukob unutar elita

Pored toga što se većini ljudi u Rusiji čini da rat već predugo traje i da su perspektive daljeg razvoja zemlje i njenog istorijskog puta prilično nepredvidljive i neizvesne, pored ogromnog pritiska Zapada i objektivnih sistemskih problema pred kojima bi se našla svaka država u situaciji sličnoj ruskoj, osnovni problem današnje Rusije jeste sukob unutar njenih elita, upravljačkih, finansijskih i bezbednosnih, koji nije naivan, niti traje od juče. A valjda je jasno da Prigožin ne bi ušao u ovakvu avanturu da nije imao podršku i podsticaj dela tih elita. Da li su u to i u kojoj meri umešane strane obaveštajne službe u ovom trenutku je nemoguće tvrditi, ali je izvesno da interesi određenih struktura unutar same Ruske Federacije bili dovoljno jaki da tinjajući i zakulisni sukob pretvore u nešto opipljivije.

Ruski predsednik Vladimir Putin na sastanku sa ministrom odbrane Sergejem Šojguom u Moskvi, 17. april 2023. (Foto: Sputnik/Gavriil Grigorov/kremlin.ru)

Ko zna i razume u kakvoj je situaciji Rusija bila 1990-ih, do kog nivoa ekonomski, politički, bezbednosno, socijalno i moralno devastirana, nije ni mogao očekivati da će tek dve decenije kasnije biti kadra da sukob intenziteta kakav je ovaj oko Ukrajine podnese bez velikih teškoća. Ne samo na terenu, nego pre svega u smislu održanja fukcionalnosti državnog i društvenog sistema. Mera premreženosti državnih organa i rukovodećih struktura različitim spoljašnjom i unutrašnjim interesima je došla do izražaja posebno započinjanjem tzv. Specijalne vojne operacije, čiji neuspesi se u mnogim slučajevima mogu pripisati ne samo inertnosti i nesposobnosti nadležnih, nego i direktnim subverzivnim delatnostima unutar samih državnih struktura.

Ruska država i društvo prožeti su različitim i sukobljenim interesima i uverenjima i to se svakako moralo odraziti i u odnosu prema ratu u Ukrajini. Protiv tzv. SVO nisu u tom smislu samo manje ili više otvoreni zapadnjački agenti, nego i oni čiji su poslovni interesi vitalno ugroženi prekidom ili ograničenjem saradnje sa zemljama Zapada, kao i oni koji jednostavno ne misle da dugotrajniji i drastičniji raskol sa Zapadom prestavlja dobar put za Rusiju. Ne zaboravimo da je Rusija velika zemlja u kojoj pojedinci i grupe mogu posedovati bogatstvo i moć kakvi su nama u Srbiji teško zamislivi, i da njihov uticaj svakako nije mali i zanemarljiv, kao ni potencijalni apetiti.

Sistemske slabosti

Ako smo tekst već počeli sa istorijskim paralelama, možemo sa izvesnom rezervom reći da je situacija u kojoj se danas nalaze Vladimir Putin i državni vrh u neku ruku sličnija onoj u kojoj se nalazio na primer Ivan Grozni, nego bilo koji imperator posle Petra Velikog. Pri time, imamo na umu gotovo feudalnu isparcelisanost interesa i moći koja karakteriše rusku državnu strukturu, koja čini da uloga vlasti više liči na ulogu balansera, pomiritelja i arbitra između potencijalno sukobljenih strana, nego na jaku centralnu vlast koja diktira dalje pravce razvoja. Kako sada stoje stvari, Putin i njegovo okruženje učinili su ozbiljne propuste u pravovremenom amortizovanju potencijalnih sukoba, jer onima koji bolje poznaju ruske prilike sasvim je jasno da nije moglo ni da se računa na moć i volju državnog vrha da nametne čvrst kurs kojima bi sve potencijalno sukobljene grupe morale potpuno da se povinuju.

Imajući sve u vidu, izgleda da Prigožinov čin, kakve god posledice imao, a trenutno izgleda da sledi deeskalacija i povlačnje „Vagnerovih" jedinica u baze, označava novu fazu u sukobu ruskih elita, što pred državu stavlja trenutno najveći izazov. Ne treba isključiti mogućnost da se iza svega krije namera ka ozbiljnijoj i trajnijoj destabilizaciji države, kao i da je neko poverovao da odmetnuta vojna jedinica može da pokrene širi otpor i izvrši neku vrstu prevrata, ali realnije je da neko računa na to da će sistemske slabosti (koje su pokazane ovom pobunom) dovesti do promene odnosa moći unutar državnog vrha i da će određene vizije daljeg razvoja Rusije dobiti primat u odnosu na neke druge, one sada aktuelne ili one koje bi mogle da prevagnu u skorije vreme. Da, na primer, prevagnu oni koji smatraju da rat u Ukrajini što pre, ili makar u dogledno vreme valja okončati, uz neizbežne kompromise, ali i bez očiglednog poraza, uz očuvanje kakvih-takvih odnosa sa Zapadom i perspektivom njihovog poboljšanja.

Video obraćanje Jevgenija Prigožina, vlasnika privatne vojne kompanije Vagner, Bahmut, 3. mart 2023. (Foto: Prigozhin Press Service via AP)

Ako sledimo Duginovu trodelnu podelu elita na osnovu njihovog odnosa prema tekućem ratu, na „pobeda našiste", kompromisere i kapitulante, odnosno na one koji smatraju da se po svaku cenu mora pobediti uz čak poželjnu mogućnost konačnog ili makar dugotrajnog raskola za Zapadom, na one koji drže do nezavisnosti i suvereniteta Rusije, ali smatraju da postoje mogućnosti za kompromis i nastavak saradnje i, najzad, one koji smatraju da je okupacija od strane Zapada najbolja opcija za Rusiju, drsko predlažem da potencijalne inspiratore ili makar navijače tekuće pobune treba tražiti u ovim srednjima. Uz, na osnovu istorijskog iskustva, vrlo verovatan ishod u tome da bi njihov uspeh samo otvorio put za pobedu onih trećih, za koje se bojim da nipošto ne bi bio u interesu Rusije i ruskog naroda.

A svi oni kojima je stalo do Rusije trebalo bi da se nadaju da će njena vlast ovo iskoristiti na najbolji način, kako bi, da parafraziram već pomenutog Lenjina, „malo pročistila mangupe u sopstvenim redovima, uz spremnost na promenu sistemskih boljki koje mnogo njih čini nezadovoljnim sistemom u celini".

Posle ovog rata i posle Putina, kad god to bilo, za Rusiju bi morala da počne nova epoha, koja će postsosvjetski period, koji upravo prilazi svom kraju, videti tek kao jednu međufazu, kroz koju se možda moralo proći, ali iz koje je najbolje izaći što pre i ići što dalje, u neko bolje doba za sve nas, dalje od kolonijalne potčinjenosti, mazohizma i samomržnje, od gulaga, bezbožništva i kapitalizma, kao i svakog oblika despotizma i imperijalne nadmenosti. Ali za sada, dok topovi još grme, najvažnije je preživeti, ne samo fizički, nego i kulturno i duhovno. Tek tako je moguće očekivati preporod, novi život Rusije, koji od njenog osvita predstavlja jedinu pravu i istinsku ideologiju ove države, i njenu istinsku tajnu.

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjiga „Hrišćanstvo i film" i „Javni interes u kulturi: teorijske osnove i polazni kriterijumi vrednovanja". Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor Novi Standard

Naslovna fotografija: Dmitry Azarov/Kommersant/The Moscow Times

BONUS VIDEO:

 

standard.rs

Hoće li Zapad ukrajinski bes iskaliti na Srbima?

Предраг Ћеранић

6–8 minutes

---

Iz Moskve je već upozoreno da su nemili događaji na Kosovu i Metohiji podržani od kolektivnog Zapada, kao i beogradski protesti. Opet, tom kolektivnom Zapadu u Ukrajini baš i ne ide

Po povratku iz Beograda, gdje je prisustvovao najnovijem protestu „Srbija protiv nasilja", na graničnom prelazu Mali Zvornik policija je na informativnom razgovoru zadržala sarajevskog glumca Feđu Štukana.

Sarajevski mediji, ali i pojedini beogradski, javnost su izvijestili da je razgovor trajao nekoliko časova i da je, po svjedočenju samog Štukana, bio korektan. U Sarajevu podsjećaju da su Štukana zbog učešća na protestima, ali više zbog izjava za medije o potrebi da se beogradski protesti radikalizuju, prozvala Politika.

U nekoliko redova u Politici je ukazano na Štukanovu ratnu prošlost, snajperisanje po Sarajevu i učešće u Zelenim beretkama, ali je naglasak bio na Štukanovom „pozivu na nasilje i rušenje ustavnog poretka", odnosno što je tokom šestog beogradskog protesta „zamjerio opozicionim liderima što nisu agresivniji prema vlastima, jer strah ruši sve".

Radikalizacija protesta

Oni sa boljim pamćenjem znaju da je Štukana, 2003. godine na informativni razgovor pozivala i sarajevska policija. Naime, rektor sarajevske katedrale Srca Isusova obavijestio je Policijsku upravu Stari Grad dopisom sljedećeg sadržaja: „U noći s 12. na 13. ožujka 2003. godine kip Srca Isusova, koji stoji iznad portala katedrale, grubo je oskvrnut. Na prste desne ruke kipu su nataknuti i preko glave obješeni predmeti koji grubo vrijeđaju katoličke vjernike, a zacijelo i svakog civiliziranog čovjeka. Budući da kip stoji vrlo visoko, držimo da to nije mogla učiniti samo jedna osoba i bez pomagala. Očekujemo od Policijske uprave u općini Stari Grad da napravi uviđaj te poduzme potrebne korake da se predmeti postavljeni na kip skinu, pravi počinitelji pronađu i da za svoje zlodjelo odgovaraju. Ovaj čin je teška uvreda katolicima, poticanje na netrpeljivost i izazivanje mržnje."

Naime, Štukan je na skulpturu Isusa ispred katoličke katedrale, na tri visoko podignuta Isusova prsta nakačio kondom, a za svoj čin je u izjavi za medije rekao da se radi o instalaciji koja je „protest protiv rata".

I u Beogradu je Štukan protestvovao protiv rata, odnosno nasilja, ali su njegovi pozivi na radikalizaciju u suprotnosti sa onim za šta se deklarativno zalaže. Da, sve je najlakše umotati u umjetničku foliju, kako bi se izbjegla odgovornost za krivično djelo „izazivanje rasne, vjerske i nacionalne mržnje i netrpeljivosti".

Bošnjački snajperista Feđa Štukan daje intervju novinaru lista „Danas" na protestu „Srbija protiv nasilja" (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Danas)

Štukanu će vjerovatno po „bosanskom receptu" ubuduće biti zabranjen ulazak u Srbiju „jer predstavlja prijetnju po nacionalnu bezbjednost".

Međutim, učešće Štukana, ali i drugih „aktivista" iz regiona na protestima u Beogradu vlastima daje za pravo da je, što se protesta tiče, u pitanju šira operacija u cilju rušenja vlasti, uz učešće „igrača sa strane". Na to ukazuje i Vučićeva izjava da su protesti u organizaciji „prozapadne opozicije".

Petooktobarski rukopis

Uostalom, riječi jednog od govornika sa sedmog protesta, inače studenta, da su „naši roditelji srušili Miloševićevu vlast, a mi ćemo ovu" ukazuju na petooktobarski rukopis.

Protesti postaju ozbiljniji, šire se i u druge gradove i dalji razvoj situacije postaje neizvjestan. Primjetno je sve veće učešće mladih, posebno studenata, uz podršku dijela akademske zajednice.

Prisutna je i tendencija da se prenesu u Republiku Srpsku. Na to smo ukazivali i ranije na ovom mjestu i naglasili da se traži povod. Povod je najavio lider SDS-a Milan Miličević gostujući u Presingu na N1 (sarajevski studio).

Najavio je nemire ukoliko zakon o kleveti bude usvojen u Narodnoj skupštini Republike Srpske. „Ako prođe, a on (Dodik) ima ruke da prođe, to će izazvati velike nemire, ozbiljne demonstracije u Republici Srpskoj i ja ne da to mislim, ja to znam. I ako to bude prošlo potrudit ćemo se da tako to bude", poručio je Miličević i naglasio da će oko ostvarivanja zajedničkog cilja – smjene vlasti u RS-u – sarađivati sa Jelenom Trivić, iako mu nije čestitala na izboru za predsjednika SDS-a.

Munjevito je odreagovao predsjednik Srpske Milorad Dodik.

„On je naveo da je u britanskoj ambasadi u Sarajevu nedavno održan sastanak onih koji sprovode te revolucije i da su koncipirali jednu revoluciju za RS koja se zove „sloboda narodu ili slobodan narod". To znači da oni imaju namjeru, ovo što kaže lider SDS-a Milan Miličević – izvešćemo ljude na ulicu. Izvedite ljude na ulicu, izvešćemo i mi da brane ovu RS, pa da vidimo kako će to izgledati – rekao je Dodik.

Potencijal za proteste u Srpskoj nije veliki, naročito što protiv zakona o kleveti reaguje uglavnom novinarska profesija, koja se osjeća pogođenom i sputanom u obavljanju svog posla.

Najavljeni zakon ne pogađa druge društvene grupe, sem pojedinih ljudi iz politike koji ne prezaju da diskredituju političke oponente. Ujedno, opozicija u Srpskoj je prilično razjedinjena, ali će podržati proteste, što je prvi čovjek SDS-a i najavio.

Međutim, glavni navigatori protesta u Srpskoj biće mediji, kao i onih u Srbiji.

Sve u svemu, vlastima u Srbiji nije lako. Iz Moskve je već upozoreno da su nemili događaji na Kosovu i Metohiji podržani od kolektivnog Zapada, kao i beogradski protesti. Opet, tom kolektivnom Zapadu u Ukrajini ne ide.

Vojnik drži zastavu NATO-a tokom posete estonskog predsednika vojnoj bazi u Adaziju, Letonija, 25. april 2023. (Foto: EPA-EFE/Toms Kalnins)

Kako izvještava RT, „na samitu NATO-a u Viljnusu sledećeg meseca članice Severnoatlantske alijanse mogle bi da se suoče sa neuspehom. Tamo će sigurno biti mnogo nesigurnih glasova. Oni koji ni ranije nisu bili voljni da pošalju oružje Kijevu, imaće novi izgovor: Ukrajina nema borbenu moć da ostvari pobedu. Pored toga, postoji i opasnost da će lideri poput Emanuela Makrona i Olafa Šolca obnoviti pritisak na Kijev da do kraja ove godine postigne mirovni sporazum. Kolebanje te vrste u Evropi potkopalo bi Bajdenovu poziciju u Kongresu, sa izgledima da republikanci u Predstavničkom domu onemoguće buduće finansiranje Ukrajine."

Okreni-obrni, ruska pobjeda u Ukrajini se nazire. Zato su „mali Rusi" tu – da se na njima „pokažu zubi"…

Izvor Sve o Srpskoj

Naslovna fotografija: EPA-EFE/Georgi Licovski

BONUS VIDEO:

 

Gašić: Znamo ko je ubio Olivera Ivanovića, štiti ga Nemačka

13:58 21.06.2023

 

© Tanjug / Dragan Kujundžić /

 

Ministar policije Bratislav Gašić izjavio je danas u Skupštini Srbije da se zna ko je ubica Olivera Ivanovića i da je pod nemačkom zaštitom.

"Mi tačno znamo ko je ubica i tražili smo od nemačkih organa, pod čijom je zaštitom taj čovek, da nam daju podatke. Imamo slike sa aerodroma Tirana kada je sleteo, kada je ušao u Prištinu, u stan. I naše pitanje je stalno bilo našim partnerima, prijateljima našim, dajte nam snimke satelitskih kamera, kažu ne može bila je magla. Pa u Londonu je magla 350 dana u toku godine, sad je jedan dan u Kosovskoj Mitrovici, pa kažu bila je magla, pa ne mogu da nam daju. Dajte nam snimke. Dajte uključite nas u istragu oko svega toga", rekao je Gašić u Skupštini Srbije navodeći da je to rezultat zajedničkog rada Tužilaštva za organizovani kriminal, MUP-a i BIA.

"To što su nedostupni našim organima ne znači da neće moći da budu procesuirani, ali je slučaj rešen", dodao je Gašić.

On je odgovarajući na pitanja opozicije rekao da je važno da naglasi i jednu po njemu bitnu stvar.

"Niko od vas koji sedite sa te strane se nije družio sa Oliverom Ivanovićem, koliko su se družili Aleksandar Vučić i Bata Gašić. Niko od vas nije vodio računa o njegovoj porodici dok je Ivanović bio u zatvoru, koliko je vodio predsednik Vučić, i njegova porodica to zna. Ali je najlakše da se o tome priča", rekao je Gašić.

Lider Građanske inicijative "Sloboda, demokratija, pravda" Oliver Ivanović ubijen je 16. januara 2018. u Kosovskoj Mitrovici. On je pogođen sa pet metaka u grudi i podlegao je povredama u bolnici.

Gašić o snimku sa naplatne rampe i slučaju "Krušik"

Gašićje govorio i o snimcima sa naplatne rampe Doljevac gde je stradala Stanika Gligorijević, ali i o navodnoj aferi u fabrici Krušik.

On je, govoreći o snimcima, kazao da su sve četiri kamere na zahtev tužilaštva predate odmah i da je izmišljena priča o dva minuta.

"Jasno se vidi, čak je MUP gledao i kamere sa benzinske pumpe, kada se vidi da Zoran Babić ulazi na zadnja vrata sa desne strane, vremenski je sve apsolutno tačno, ali je lepo da se izmisli priča o dva minuta", rekao je Gašić.

Ministar je naveo da se vidi i vozač Zorana Babića koji je osuđen, kako izlazi iz auta, a takođe se vidi kako iznose i njega i Staniku Gligorijević.

"Dobro ljudi šta je problem sa ovim? Budite fer, pa recite. Kažu, neko je nešto menjao? Evo, ja vas pozivam dođite da vidimo sa ekspertima I IT stručnjacima, da vidimo da li je neko u Putevima Srbije mogao da promeni bilo šta", rekao je Gašić.

Kako je istakao, odgovorno tvrdi da se ništa ne može pronaći.

Gašić se osvrnuo i na spekulacije u vezi sa Krušikom, rekavši da su BIA, MUP i Tužilaštvo za organizovani kriminal zajedno bili u Radnoj grupi, kao i da je urađena kompletna analiza Krušika.

"I malopre je neko od narodnih poslanika rekao nama su industrijskom špijunažom izašli podaci iz Krušika, a nismo ustanovili nepravilnosti. Da li je bilo oca bivšeg ministra policije kao posrednika u nečemu? Pa I to vam kaže u tim knjigama, ali zloupotreba na štetu Krušika, na štetu države nema", konstatovao je Gašić.

Kada je reč o zaposlenom Krušika koji je ostao bez posla, Gašić je rekao da je uhapšen zbog dokazane industrijske špijunaže, a sve u korist namenske industrije Bugarske.

"Setite se tada da je izašla priča kako Srbija prodaje oružje Ukrajini i niko nije rekao, izvinite, nije tačno, ali zato su milijarde otišle Bugarskoj namenskoj industriji", rekao je Gašić.

 

iskra.co

Маске су пале: Подмукли план Америке и Приштине испливао на површину

5–7 minutes

---

Маске су пале: Подмукли план Америке и Приштине испливао на површину

17.06.2023. - 20:31

Заставе Америке и Косова (© Sputnik / Дејан Симић)

Премијер привремених институција у Приштини Аљбин Курти као пион Америке дословно спроводи план на северу Косова која је скројен у Вашингтону а чији је циљ да се формира Заједница српских општина без извршних овлашћења и да се Србија присили путем притиска на Србе на северу да призна Косово, уверен је бивши амбасадор у УН Владислав Јовановић.

После изјаве специјалног изасланика САД за Западни Балкан Габријела Ескобара да Београд и Приштина треба да предузму кораке ка деескалацији ситуације на Косову и Метохији и одмах наставе са дијалогом о нормализацији који од Приштине захтева оснивање ЗСО а од Београда признање суверенитет тзв. Косова по Охридским договору, бахато понашање Куртија на северу Косова је много јасније.

Вашингтон скинуо маску

Ово је теза са којом се слаже и дипломата Владислав Јовановић, додајући да је свеукупно дешавање на северу Косова од избора за тзв. градоначелнике за четири српске општине, па све до хапшења Срба и парадирања Куртијевих специјалаца на северу Косова једна велика манипулација да би се Србија натерала да призна Косово.

„Све су чињенице пред нама, али Америка то ради тако перфидно да када би смо рекли како ствари стоје тешко би нам ко поверовао. Јер испада да Америка и део међународне заједнице „критикује" Куртија, а Курти је као непослушан. У ствари, Курти је само пион у њиховим рукама који треба да нас излуди до те мере да треба да изгледа да смо пред сукобом са НАТО пактом, да смо сатерани у због тога у ћошак и да зато морамо да признам Косово," објашњава Јовановић, уз напомену и да Брисел „игра у истом колу" са Вашингтоном и Приштином јер имају исти циљ.

„Не бих се изненадио да се на састанку који Брисел планира да одржи са Приштином и Београдом Курти из рукава извуче неки план ЗСО за који је и током посете Приштини Ескобар лично рекао да га Приштина има, али да не желе још да га представе. Тај план је сигурно супротан ономе који је потписан у Бриселском споразуму. Дакле, без извршних овлашћења. Уколико се то деси, а ми то одбијемо, лако се можемо наћи на удару Запада као страна која не сарађује, јер и сада видимо да они обе стране прозивају, иако у овом случају нисмо ништа криво урадили," напомиње наш саговорник.

Наш једни спас је Резолуција 12 44

Јовановић из тог разлога сматра да Београд треба да буде веома опрезан и да би требало да оживи Резолуцију 12 44 у СБ УН. Ми морамо да укажемо поново да је Америка од дела српске територије, која је као целина са Косовом и Метохијом ушла у Уједињене нације поново 1992. године, дакле, од протектората под Уједињеним нацијама начинила „независну државу Косово", и да је то прва „држава" коју је добила једна етничка мањина унутар суверене државе. Етничке мањине не добијају државе, то је супротно свим правилима међународног права," децидан је Јовановић.

Београд би, како каже, требало да настави да ради на отпризнавању Косова и то не само код земаља трећег света, већ и од држава које су део европског корпуса.

„Све билатералне разговоре које имамо са било којом државом која је признала Косово, требало би да завршавамо речима, парафразирам – наши односи би били још бољи ако повучете признање Косова. Наша дипломатска офанзива треба да буде таква да свакој од држава које су вишеетничког састава укажемо да „преседан Косово" ако то Америци затреба, може да се деси и њима, и да из тог разлога треба да поштују међународно право и Резолуцију 12 44, и суверенитет и територијални интегритет Србије," уверен је Јовановић.

Већ виђен метод Америке

Како каже, искуство које има иза себе у дипломатији показало му је више пута лице запада и суровост и образ Америке за који каже да не постоји бар кад а смо ми у питању.

„Ово понашање Америке према нама, „вруће –хладно" је већ виђено деведесетих, када су нам обећавали све и свашта да би нас на крају бомбардовали. И то управо због наводне хуманитарне катастрофе на Косову и Метохији над етничком мањином, Албанцима," подсећа Јовановић уз напомену да је уверен да НАТО–у није у интересу да сада улази у неку кризу са нама, и да је то „плашење" Србије да би до тога могло доћи само још једна малигна манипулација ментора „независног" Косова. Над Србијом је извршен злочин отимањем дела територије, бомбардовањем и стварањем неке нове државе под патронатом Америке и дела Запада. Сад је потребно да Запад опере себе због ових злодела а то може да постигне једино ако Србија призна Косово и дозволи његово учлањење у Уједињене нације," закључује Јовановић.

Он напомиње да се управо из тог разлога и игра цела ова игра јер су Американци са једне стране притиснути временом, што због председничких избора, што због украјинске кризе са којом не могу да се изборе, и да им је зато био потребан овакав маневар јер су уверени да то може да Србију баци на колена.

Габријел Ескобар је рекао и да би Београд требало одмах да ослободи тројицу ухапшених косовских полицајаца, не помињужи да би и Приштина требало да пусти из притвора ухапшене Србе. Такође је оценио да Косово треба да укине забрану увоза робе из Србије.

sputnikportal.rs

 

iskra.co

ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Стабилност или нови рат на Косову?

7–9 minutes

---

ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Стабилност или нови рат на Косову?

17.06.2023. - 11:05

фото: З. Шапоњић

Тиме што су монополизовали функцију посредника за КиМ, ЕУ и НАТО су уништили могућност компромисних решења на којима ће бити успостављена дугорочна стабилност

„Имамо утисак да се потпуна слика, читав контекст свега због чега имамо ово у последњих пет дана не разуме на најбољи начин", истакла је српска министарка за европске интеграције Тања Мишчевић након посете Стокхолму и разговора са шведским званичницима о ситуацији на северу Косова у тренуцима када је последња у низу криза ескалирала.

Швеђани, дакле, не разумеју сасвим шта се дешава!? Или је нешто друго у питању?

Недавно је београдским истраживачима предавање одржао Јохан Фрисел, шеф Одељења за европску безбедносну политику шведског Министарства спољних послова током којег је изнео читав низ детаља о стању у Украјини. Наравно, његови закључци изазвали су оштре реакције и полемику, било је ту мешања чињеница и произвољних тумачења, али су и потврдили да је шведска дипломатија врло озбиљна, да ради систематично и без импровизација.

„Неразумевање" Шведске

Како онда не разумеју сасвим шта се дешава на Косову? Поготово ако се има у виду да веома утицајни Карл Билт некада и више пута дневно преноси ставове и виђења о стању на Балкану. Он је, рецимо, моментално након сукоба у Звечану знао да су одговорни „српски милитанти" који су „повредили једанаест припадника НАТО снага" у тренутку док још нису били пребројани сви рањени и поломљени.

Нема сврхе правити се невештим и неупућеним. Не ради се овде о неразумевању, него о намери! Наратив о „српским милитантима" на политичком Западу давно је конструисан, а онда још и упорно одржаван. Једноставно, разбијање (пост)социјалистичке Југославије представљало је дугорочни геополитички пројекат. Јер, и поред свих унутрашњих противречности и узрока њеног распада који су неупитни, у великој мери овај процес је индукован и споља. Када је реч о геополитици, ти су процеси дугог трајања и због тога нема мењања наратива у дугом временском континуитету.

Нема мењања чак ни приликом догађаја који се не могу преобличити, ставити у другачији контекст и онда накарадно oцењивати. О „српским милитантима" се зато без икакве одговорности и задршке може нашироко говорити унутар ЕУ и НАТО, у ударним емисијама водећих западних медија и на панел дискусијама које оваквим поводима организују бројне невладине организације.
Ако говорницима негде „зашкрипи" са аргументацијом, ту је Курти да припомогне и добави им „џебану" за извођење нових закључака. Или ће се сами говорници правити невештим, ето неће разумети сасвим шта се дешава!?

Проблем са оваквим приступом, када се говори пре свега о ЕУ, али и о НАТО који је и те како ангажован око „косовског питања", јесте што се таквим приступом може произвести нови рат на Косову! Свесно или несвесно, са намером или без ње, када оружани сукоб избије то је онда сасвим свеједно.

Посматрано из угла могућег избијања оружаног конфликта ту су неки елементи кризе у начелу слични као у Украјини. Њихова главна карактеристика јесу гомиле лоших процена ЕУ које производе или увећавају конфликтни потенцијал.

Истовремено, с обзиром на крупне промене у међународним односима ЕУ више није способна чак ни у садејству са НАТО, а камоли самостално да управља конфликтима. Тако долази до хаотизације са несагледивим последицама.

Шведски сто

Где су сличности? Прво, пројектовани преговори морају довести до унапред дефинисаног циља. У овом конкретном случају – Србија треба да призна сепаратистичку творевину на својој територији. Најпре фактички, а потом и формално.

Дефинисање циља унапред пре или касније увећава (колективну) фрустрацију из једног простог разлога: на то решење преговарачка страна не може утицати те се онда оправдано поставља питање зашто са преговорима настављати!? Уколико нема преговора начин за решавање проблема је шта?

Друго, изједначава се важност нормативних аката који ипак немају исту тежину. Не може се упоређивати резолуција Савета безбедности и неки усмени договор чији текст официјелно у Србији до дана данашњег није уопште публикован.

Ово се свесно ради како би се поставио „шведски сто" од разних докумената па се онда у зависности од ситуације бира одговарајући који ће бити употребљен. Тако се додатно урушавају ионако разваљене институције, а где нема институција решења се доносе или намећу силом. Ваља подсетити да батина има два краја, те да и употреба силе може донети крајње непредвидиве исходе, било ко да прибегне оваквом сценарију.

Треће, упорно се „гурају" решења која немају апсолутно никакав легитимитет, а упитна су и са становишта легалитета. О каквом француско-немачком плану се говори? На основу чега то имплементирати? Како то и коме оправдати? Безумним инсистирањем на прихватању овог папира сада се дошло у ситуацију да ће баш због њега или бити дестабилизације унутар Србије, или међу албанским корпусом на Косову, или истовремено и код Срба и код Албанаца, или ће све то узроковати рат Срба и Албанаца.

Па Курти је спровео десант на зграде локалних самоуправа у српским срединама управо позивајући се на некакав договор из Охрида!? Након што је то изговорио почеле су и да јењавају критике на његов рачун са Запада. Шта је то договорено у контексту примене онога што је објављено!?

Препрека стабилизацији

Због свега, ово више није оперативни проблем који ће „нестати" неким новим предлозима Француске и Немачке или ОЕБС-а (још једне организације која се својом пристрасношћу баш „прославила" у Украјини и директно утицала да се дође до данашњег стања), већ стратешки који се мора решавати ресетовањем целокупног процеса и реалним сагледавањем ситуације и околности.

У супротном, током ових криза које се нижу једна за другом пре или касније некакав инцидент довешће до катастрофалног исхода. Наравно, Карл Билт опет ће писати о „српским милитантима", њему се то можда и исплати, требаће нови посредници који познају „стање на терену" и поседују „искуство из региона". Нема сумње да ће такво мишљење преузети као релевантно и водећи медији политичког Запада, пратиће их и невладине организације са својим „експертима".

Али реални узроци таквог потенцијалног исхода биће на сасвим другој страни. ЕУ, заједно са НАТО, постаје препрека стабилизацији прилика на Балкану. Тиме што су монополизовали функцију посредника за нагомилана отворена питања, а користећи описани приступ, уништили су и могућност компромисних решења на којима ће бити успостављена дугорочна стабилност.

И управо због тога ће се решења која гарантују дугорочну стабилност на Балкану у блиској будућности тражити кроз већи ангажман незападних актера. Остаје само да се види хоће ли се тај процес одиграти пре каквог озбиљнијег оружаног конфликта у региону или након њега!? Нажалост, судећи по развоју ситуације, обе опције остају отворене.

Извор Спутник

Насловна фотографија: Georgi Licovcki/EPA-EFE/TASS

standard.rs, Душан Пророковић

 

iskra.co

Петронијевић: Караџић је у заробљеништву, а не у притвору

2–3 minutes

---

Петронијевић: Караџић је у заробљеништву, а не у притвору

13.06.2023. - 10:25

Горан ПетронијевићФото: РТРС

Стање првог предсједника Републике Српске Радована Караџића, који се налази у затвору у Великој Битанији, веома је лоше јер је он тамо у заробљеништву, а не у притвору, изјавио је Горан Петронијевић, координатор Правног тима за одбрану Караџића.

Петронијевић је рекао да су Караџићу ускраћена елементарна људска и затворска права, те да се над њим спроводи одређена одмазда.

– Покушавамо на све начине да заштитимо његова права, па и ангажовањем тима бранилаца из Енглеске. Све што се тамо догађа изнијећемо пред УН. Имамо за то механизме и то ћете ускоро видјети – најавио је Петронијевић за Срну.

Он је навео да то што је Караџићу ускраћено да га посјећују чланови његове породице представља страшно кршење права.

Петронијевић је додао да би Караџић, према свим међународним прописима, требао да издржава казну у земљама попут Грчке, Словеније или неке од земаља ЕУ, које су са Хашким судом потписале споразум о прихватању осуђених лица.

– Нажалост, када су Срби у питању – то се не поштује, већ се драстично крши и ту нема никакве случајности – рекао је Петронијевић.

Затвор у којем Караџић издржава казну доживотне робије има репутацију једне од најгорих затворских установа у Великој Британији и не испуњава бројне услове који су предвиђени стандардима у већини европских држава.

РТРС

 

standard.rs

Americi treba izlazna strategija za Ukrajinu

Самјуел Карап

22–28 minutes

---

Efektna strategija zahtevaće i nastavak vojnog pritiska na Rusiju i pokretanje diplomatije. Jedno se ne sme sprovoditi po cenu drugog. Puko čekanje da pregovori počnu ima svoju cenu

Ruska invazija na Ukrajinu februara 2022. godine bio je momenat istine („moment of clarity" – kada sve odjednom postane jasno, bistro, bez dileme itd.) za SAD i njihove saveznike. Pred njima se našao urgentni zadatak: asistirati Ukrajini dok se bori protiv „ruske agresije" i kazniti Moskvu za njene grehe. Iako je odgovor Zapada bio jasan od početka, cilj – odnosno finale ovog rata – je bio maglovit.

Ta zbrkanost pre je odlika nego omaška američke politike. Kako je to savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Saliven objasnio juna 2022. godine: „Zapravo smo se uzdržali od ispostavljanja onoga što vidimo kao završnicu… Fokusirali smo se na ono što možemo da učinimo danas, sutra, naredne nedelje, da ojačamo ruku Ukrajine koliko god je to maksimalno moguće, najpre na bojištu, a na kraju i za pregovaračkim stolom".

Ovaj pristup imao je smisla u početnim mesecima sukoba. Kurs rata bio je daleko od jasnog u to vreme. Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski i dalje je govorio o svojoj spremnosti da se sastane sa ruskim kolegom Vladimirom Putinom, a Zapad je tek imao da snabde Kijev sofistikovanom kopnenim raketnim sistemima, a kamoli tenkovima i raketama dugog dometa kao što je to danas slučaj. Osim toga, uvek će biti teško za SAD da govore o svom stanovištu o ciljevima rata u kojem se njene snage ni ne bore. Ukrajinci su ti koji ginu za svoju zemlju, pa je na njima da donesu konačnu odluku o tome kada će stati, bez obzira na ono što bi Vašington možda želeo.

Ali sada je vreme da SAD razviju viziju toga kako će se ovaj rat završiti. Petnaest meseci borbi je pokazalo da ni jedna strana nema kapacitet – čak ni uz spoljnu pomoć – da ostvari odlučujuću vojnu pobedu nad drugom. Bez obzira na to koliko teritorija ukrajinske snage mogu da oslobode, Rusija će zadržati sposobnost da bude permanentna pretnja Ukrajini. Ukrajinska vojska takođe će imati kapacitet da ugrožava bilo koju oblast koju su ruske snage okupirale – pa i da nanese gubitke vojnim i civilnim ciljevima unutar same Rusije.

Ovi činioci mogli bi da dovedu do devastirajućeg, ko zna koliko godina dugog sukoba koji neće proizvesti definitivan ishod. SAD i njihovi saveznici stoga se suočavaju sa izborom svoje buduće strategije. Mogli bi da počnu da preusmeravaju rat ka ispregovaranom svršetku u narednim mesecima. Ili bi to mogli da učine godinama kasnije. Ukoliko odluče da čekaju, fundamenti ovog rata verovatno će biti isti, ali će se cena rata – ljudska, finansijska i druga – umnožiti. Zato efektna strategija za ono što je postala najznačajnija međunarodna kriza čitave generacije zahteva da SAD i njihovi saveznici preusmere svoj fokus i počnu da formulišu završnicu.

Kako pobeđivanje ne izgleda

Krajem maja, ukrajinska vojska je tik pred pokretanjem značajne kontraofanzive. Nakon uspeha Kijeva u dve prethodne operacije na jesen 2022. godine, a imajući u vidu generalno nepredvidivu prirodu ovog sukoba, svakako je moguće da će kontraofanziva proizvesti dobitke.

Pažnja kreatora politike na Zapadu primarno je posevećena dopremanju vojnog hardvera, obaveštajnih podataka i pružanju obuka neophodnih za taj ishod. Sa toliko dinamike na bojištu, neki će možda tvrditi da sada nije momenat za Zapad da pokrene razgovore o završnici. Na kraju krajeva, zadatak pružanja Ukrajini šanse za uspešnu ofanzivnu kampanju već napreže resurse zapadnih vlada. Ali sve i da dobro prođe, kontraofanziva neće proizvesti vojno odlučujući ishod. Štaviše, čak i velike promene linija fronta neće nužno okončati sukob.

Generalno, međudržavni ratovi uglavnom se ne završavaju kada snage jedne strane budu gurnute iza određene tačke na karti. Drugim rečima, teritorijalna osvajanja ili oslobađanja nisu sama za sebe vid ratnog završetka. Isto će verovatno važiti i za Ukrajinu: čak i ukoliko Kijev bude uspešan preko nivoa svih očekivanja i natera ruske snage na povlačenje preko međunarodne granice, Moskva neće nužno prestati da se bori. Ali malo ko na Zapadu očekuje takav ishod bilo kad, a kamoli uskoro. Umesto toga, optimistična očekivanja su da će Ukrajinci u narednim mesecima biti u stanju da ostvare neki napredak na jugu, možda vraćajući delove Zaporožja i Hersona, ili da odbiju ruski napad na istoku.

Satelitski snimak brane Nova Kahovka i hidroelektrane u Novoj Kahovki nakon njenog kolapsa, Ukrajina, 7. jun 2023. (Foto: Maxar Technologies/Handout via Reuters)

Ti potencijalni dobici bili bi važni, i svakako da su poželjni. Manje Ukrajinaca bilo bi podvrgnuto neizrecivim užasima ruske okupacije. Kijev bi mogao da vrati kontrolu nad velikom ekonomskom infrastrukturom, poput zaporoške nuklearne elektrane (koja je najveća u Evropi). A Rusija bi doživela još jedan udarac za svoje vojne kapacitete i globalni prestiž, dodatno podižući cenu onoga što je već strateška katastrofa za Moskvu.

Nada koja postoji u prestonicama Zapada jeste da će uspesi Kijeva na bojnom polju naterati Putina da sedne za pregovarački sto. Moguće je da bi još jedan taktički neuspeh skršio optimizam Moskve povodom kontinuirane borbe. Ali isto onako kao što gubitak teritorijalne kontrole nije isto što i gubitak rata, isto tako nije ni a priori izvor političkih ustupaka.

Putin bi mogao da proglasi još jednu rundu mobilizacije, da intenzivira kampanju bombardovanja gradova Ukrajine ili da prosto drži linije, uveren da vreme radi za njega protiv Ukrajine. Mogao bi da nastavi sa borbom čak i ako misli da će izgubiti. Ne bi to bila prva država koja je odlučila da nastavi da se bori uprkos spoznaji da je poraz neizbežan: prisetimo se, na primer, Nemačke u Prvom svetskom ratu. Ukratko, uspesi na bojištu neće sami po sebi nužno dovesti do okončanja rata.

Nemoguća misija

Nakon više od godinu dana borbi, verovatni pravac ovog rata postaje sve jasniji. Lokacija linije fronta je važan deo slagalice, ali daleko je od najvažnijeg. Umesto toga, dva su ključna aspekta ovog konflikta: konstantna pretnja koju će obe strane predstavljati jedna za drugu, te nerešeni spor oko teritorija Ukrajine koje je Rusija anektirala. Oba će verovatno ostati zacementirana za još mnogo godina pred nama.

Ukrajina je izgradila impresivne oružane snage uz pomoć desetina milijardi dolara pomoći, obimne obuke i obaveštajne podrške Zapada. Ukrajinska vojska biće u stanju da ugrožava bilo koju oblast pod ruskom okupacijom. Štaviše, Kijev će zadržati sposobnost da napadne samu Rusiju, kao što je uporno demonstrirano tokom prethodnih godinu dana.

Naravno, ruska vojska takođe će imati kapacitet da ugrozi ukrajinsku bezbednost. Iako je pretrpela značajne gubitke u ljudstvu i opremi, za čiju popunu će biti potrebne godine, i dalje se radi o vojsci vrednoj strahopoštovanja. A kako na dnevnom nivou pokazuje, čak i u aktuelnom jadnom stanju, sposobna je da nanese ozbiljna razaranja i pogibiju ukrajinskoj vojsci i civilima. Kampanja za uništenje električne mreže Ukrajine možda je propala, ali Moskva će očuvati sposobnost da udari ukrajinske gradove bilo kad, pribegavajući avijaciji, kopnenim efektivima i pomorski lansiranom oružju.

Drugim rečima, gde god da je linija fronta, Rusija i Ukrajina će imati sposobnosti da jedna drugoj budu permanentna pretnja. Ali proteklih godinu dana pokazalo je da ni jedna, ni druga strana nemaju, niti će imati sposobnosti da postignu odlučujuću pobedu – naravno pod pretpostavkom da se Rusija ne okrene oružju za masovno uništenje (a čak ni to ne mora da rezultuje pobedom).

Početkom 2022. godine, kada su njene snage bile u daleko boljem stanju, Rusija nije mogla da ostvari kontrolu nad Kijevom, niti da svrgne demokratski izabranu ukrajinsku vladu. U ovom momentu, ruska vojska ne deluje sposobno čak ni da zauzme sve oblasti Ukrajine koje Moskva tvrdi da su njene. Prošlog novembra, Ukrajinci su primorali Ruse da se povuku na istočnu obalu Dnjepra u Hersonskoj oblasti. Danas ruska vojska nije sposobna da forsira reku i zauzme ostatak Hersonske i Zaporoške oblasti. Januarski pokušaj da se forsira severni pravac po stepama oko Donjecka blizu Ugljedara završio se klanicom za Ruse, a to je daleko manje izazovan poduhvat od prelaska reke.

Ruski predsednik Vladimir Putin i šefovi četiri pripojena regiona pevaju nacionalnu himnu Rusije (Foto: Anton Novoderezhkin/AFP via Getty Images)

Sa druge strane, ukrajinska vojska prkosi svim očekivanjima i verovatno će nastaviti da to čini. Ali postoje značajne prepreke za ostvarenje dodatnih uspeha na terenu. Ruske snage su čvrsto ukopane na svim izvesnim pravcima napada na jugu. Satelitski snimci iz otvorenih izvora pokazuju da su izgrađene višeslojne linije fizičkih prepreka – rovovi, barijere za vozila, prepreke i zakloni za opremu i zalihe – duž čitave linije fronta koja će se pokazati teškom za proboj.

Mobilizacija koju je Putin proglasio prošle jeseni ublažila je problem manjka ljudstva, koji je ranije omogućavao Ukrajini da napreduje kod Harkova, gde su tanke ruske linije bile ranjive na iznenadne napade. A ukrajinska vojska uglavnom nema iskustva u vršenju ofanzivnih kampanja koje zahtevaju integraciju različitih sposobnosti. Ona je takođe pretrpela značajne gubitke tokom rata, a najskorije u bici za Bahmut, taj mali grad u Donjeckoj oblasti. Kijev se takođe suočava sa manjkom najvažnijih tipova municije, uključujući onu artiljerijsku i protivvazduhoplovnu, a papazjanija zapadne opreme koju dobija napreže kapacitete održavanja i obuke.

Navedena ograničenja obe strane uverljivo nagoveštavaju da ni jedna neće ostvariti svoje proklamovane teritorijalne ciljeve vojnim sredstvima u mesecima, pa čak i godinama koje dolaze. Za Ukrajinu, cilj je ekstremno jasan: Kijev želi kontrolu nad čitavom svojom međunarodno priznatom teritorijom, što uključuje Krim i delove Donbasa koje je Rusija okupirala od 2014. godine. Ruska pozicija nije baš tako kategorična, pošto se Moskva držala nedorečenosti povodom lokacije granice dva od pet ukrajinskih regiona koja tvrdi da je anektirala: Zaporožja i Hersona.

Bez obzira na nejasnoće, zaključak je da ni Ukrajina, ni Rusija neće moći da uspostave kontrolu nad onime što smatraju svojom teritorijom (pri čemu ovo ne znači da tvrdnje obe strane zavređuju isti legitimitet, ali evidentna nelegitimnost ruskog stanovišta ne deluje kao da odvraća Moskvu od istog). Drugim rečima, rat će se završiti bez razrešenja teritorijalnog spora. Bilo Rusija, bilo Ukrajina, a verovatno obe države, moraće da se pomire sa de fakto linijom kontrole koju ni jedna, ni druga ne priznaju kao međunarodnu granicu.

Večiti rat

Ovim najvećim delom nepromenjivi faktori mogli bi da proizvedu razvučeni vrući rat između Rusije i Ukrajine. Štaviše, istorija nam ukazuje da je to najverovatniji ishod. Istraživanje Centra za strateške i međunarodne studije, zasnovano na podacima sakupljenim od strane Univerziteta u Upsali koji pokrivaju period od 1946-2021. godine, pokazuje da se 26 odsto međudržavnih ratova završi za manje od mesec dana, a još 25 odsto u roku od godinu dana. Ali studija je takođe došla do zaključka da „kada međudržavni ratovi traju duže od godinu dana, u proseku se razvuku na više od decenije". Čak i oni koji traju kraće od deset godina mogu biti izrazito destruktivni. Na primer, iransko-irački rat je trajao skoro osam godina (1980-1988) i rezultovao je smrću gotovo pola miliona ljudi u borbi i otprilike istim brojem ranjenika. Nakon svih žrtvi, Ukrajina zaslužuje da izbegne takvu sudbinu.

Dugi rat između Rusije i Ukrajine takođe bi bio visoko problematičan za SAD i njihove saveznike, kako to pokazuje i skorašnja studija RAND-a u čijem sam pisanju učestvovao sa politikologom Mirandom Prajb. Prolongirani sukob zadržao bi rizik moguće eskalacije – bilo u formi ruske upotrebe nuklearnog oružja ili u formi rata između NATO-a i Rusije. Ukrajina bi se našla u stanju gotovo potpune egzistencijalne ekonomske i vojne zavisnosti od Zapada, što će na kraju dovesti do budžetskih izazova za zapadne zemlje i problema borbene gotovosti njihovih vojski. Globalne ekonomske posledice rata, uključujući turbulentnost cena pšenice i energenata, istrajale bi. SAD ne bi bile u stanju da fokusiraju svoje resurse na druge prioritete, a ruska zavisnost od Kine bi se produbila. Iako bi dugi rat takođe dodatno oslabio Rusiju, ta korist ne nadmašuje navedenu cenu.

Iako bi Zapadne vlade trebale da nastave da čine sve što mogu da pomognu Ukrajini da se pripremi za kontraofanzivu, one takođe moraju da usvoje strategiju za okončanje rata – viziju za završnicu koja je razumna u ovim okolnostima koje su daleko od idealnih. Pošto je odlučujuća vojna pobeda krajnje neizvesna, pojedine završnice više nisu razumne. Imajući u vidu istrajnost fundamentalnih razlika između Moskve i Kijeva povodom ključnih pitanja kao što su granice, kao i žestoku ogorčenost nakon toliko mnogo žrtava i pogibije civila, mirovni sporazum ili sveobuhvatno političko poravnanje koje bi normalizoval odnose između Rusije i Ukrajine deluje takođe nemoguće. Ove dve države ostaće neprijatelji dugo nakon što se vrući rat završi.

Vladimir Putin i Vladimir Zelenski stižu na pregovore u Jelisejsku palatu u Parizu, 9. decembar 2019. (Foto: Ian Langsdon/AP photo)

Za zapadne vlade i Kijev, okončanje rata bez ikakvih pregovora možda deluje primamljivije od razgovora sa predstavnicima vlade koja je izvršila neisprovocirani akt agresije i užasavajuće ratne zločine. Ali međudržavni ratovi koji su dosegli ovaj nivo intenziteta ne gase se prosto tek tako bez pregovora. Ukoliko se rat nastavi, biće jako teško transformisati ga nazad u lokalizovani sukob niskog intenziteta poput onog koji je u Donbasu postojao od 2014-2022. godine. U tom periodu, rat je imao relativno minimalan uticaj na život izvan zona sukoba u Ukrajini.

Puka dužina aktuelne linije fronta (preko 600 milja), napadi na gradove i druge mete izvan fronta i mobilizacija koja se odvija u obe države (delimična u Rusiji i totalna u Ukrajini) imaće sistemski – možda i egzistencijalni – efekat na dve zaraćene strane. Na primer, teško je zamisliti kako ukrajinska ekonomija može da se oporavi ukoliko njen vazdušni prostor ostane zatvoren, njene luke uglavnom blokirane, njeni gradovi pod paljbom, njeni radno sposobni muškarci na frontu, a milioni izbeglica nevoljni da se vrate u svoju zemlju. Prošlo je vreme kada su posledice ovog rata mogle da se ograniče na konkretan geografski prostor.

Pošto su pregovori potrebni, a dogovor nije moguć, najverovatniji svršetak je dogovor o primirju. Primirje – koje bi praktično predstavljalo istrajan prekid vatre koji ne premošćuje politički jaz – okončalo bi vrući rat između Rusije i Ukrajine, ali ne i njihov širi konflikt. Arhetipski slučaj je korejsko primirje iz 1953. godine, koje se isključivo bavilo mehanikom očuvanja prekida vatre, a sva politička pitanja ostavilo je van diskusije. Iako su Severna i Južna Koreja tehnički i dalje u ratu, i obe prisvajaju čitavo poluostrvo kao svoju suverenu teritoriju, primirje je opstalo. Takav nezadovoljavajući ishod je najverovatniji način za okončanje ovog rata.

Za razliku od korejskog slučaja, SAD i njihovi saveznici ne učestvuju u borbama u Ukrajini. Odluke u Kijevu i Moskvi biće mnogo više determinišuće od onih napravljenih u Berlinu, Briselu ili Vašingtonu. Čak i ukoliko bi želele da to učine, zapadne vlade ne bi mogle da diktiraju uslove Ukrajini ili Rusiji. Međutim, iako priznaju da će Kijev na kraju donositi sopstvene odluke, SAD i njihovi saveznici mogu u bliskim konsultacijama sa Ukrajinom da otpočnu razmatranje svoje vizije završnice.

U neku ruku, to se već mesecima i dešava: kolumna američkog predsednika Džoa Bajdena iz maja 2022. godine za Njujork Tajms razjasnila je da on vidi kraj ovog rata za pregovaračkim stolom. Njegovi visoki zvaničnici redovno ponavljaju ovaj stav od tada, iako rečnik „pomoći Ukrajini dokle god je to potrebno" često dobija više pažnje. Ali Vašington je istrajno odbijao da pruži više detalja. Štaviše, ne deluje kao da postoje tekući napori unutar američke vlade i Vašingtona, saveznika i Kijeva da se porazmisli o praktičnim aspektima i sadržini eventualnih pregovora. U kombinaciji sa naporima da se pruže resursi za kontraofanzivu, gotovo da se ništa ne čini da se oblikuje ono što dolazi posle. Bajdenova administracija bi trebalo da počne da popunjava tu prazninu.

Cena čekanja

Preduzimanje koraka da se pokrene diplomatija ne treba da utiče na napore za asistiranje Ukrajini u vojnom smislu i da se nametnu gubici Rusiji. Istorijski, istovremeno vođenje borbi i pregovora je uobičajena praksa u ratovima. Tokom Korejskog rata, neke od najžešćih bitaka, u kojim su SAD pretrpele 45 odsto ukupnih gubitaka, odigravale su se tokom dve godine dugih pregovora o primirju. Otpočinjanje planova za neizbežnu diplomatiju može i treba da se dogodi paralelno sa drugim postojećim elementima američke politike, i paralelno sa ratom.

Kratkoročno gledano, ovo znači istovremeni nastavak pomoći Kijevu oko kontraofanzive i otpočinjanje paralelnih diskusija sa saveznicima i Ukrajinom o završnici. U principu, otvaranje pregovaračkog prostora sa Rusijom trebalo bi da dopuni, a ne da se kosi sa naporima na bojištu. Ukoliko uspesi Ukrajine učine Kremlj spremnijim na kompromis, jedini način da se to sazna bio bi preko funkcionalnog kanala diplomatije. Uspostavljanje takvog kanala ne bi trebalo da podstakne ni Ukrajinu ni njene zapadne partnere da smanje pritisak na Rusiju. Efektna strategija zahtevaće i prisilu i diplomatiju. Jedno se ne sme sprovoditi po cenu drugog.

A čekanje da se uspostavi pozornica za pregovore ima svoju cenu. Što duže saveznici i Ukrajina budu bez razvoja diplomatske strategije, to će teže biti da se ona sastavi. Kako meseci prolaze, politička cena probijanja leda samo će da raste. Već sada, bilo kakav potez koji bi SAD i njihovi saveznici napravili da se uspostavi diplomatski kanal – čak i uz podršku Ukrajine – morao bi pažljivo da se povuče kako ne bi bio prikazan kao promena politike i napuštanje Kijeva od strane Zapada.

Započinjanje priprema sada takođe ima smisla jer ratna diplomatija ne može da iznedri rezultate preko noći. Štaviše, biće potrebne nedelje, a možda i meseci da se saveznici i Ukrajina usaglase oko pregovaračke strategije, a još duže da se iznađe sporazum sa Rusijom jednom kada pregovori otpočnu. U slučaju korejskog primirja, bilo je potrebno 575 sastanaka u rasponu od dve godine da se usaglasi skoro 40 strana sporazuma. Drugim rečima, sve i da se pregovaračka platforma formira sutra, proći će meseci pre nego što topovi utihnu (i to ukoliko pregovori uspeju, što je daleko od zagarantovanog).

Turski ministar inostranih poslova Mevlut Čavušoglu govori tokom mirovnih pregovora u Istanbulu između delegacija Rusije i Ukrajine, 28. mart 2023. (Foto: Cem Ozdel/Anadolu Agency)

Razrada mera koje bi prekid vatre učinile održivim biće težak ali krucijalan posao, a Vašington bi morao da zagarantuje podršku Kijevu u tom naporu. Ozbiljan rad bi trebao da otpočne sada kako bi se izbeglo ono što ukrajinski zvaničnici, uključujući Zelenskog, podrugljivo opisuju kao „Minsk 3", ukazujući na dva propala sporazuma o prekidu vatre koje je u Minsku isposlovala Rusija 2014. i 2015. godine, nakon svojih ranijih invazija. Ovi sporazumi nisu uspeli da trajno okončaju nasilje i nisu obuhvatali efektne mehanizme kojim bi se garantovalo povinovanje strana.

Koristeći podatke iz sukoba u periodu od 1946-1997. godine, politikolog Virdžinija Pejdž Fortna pokazala je da snažni sporazumi kojim se uspostavljaju demilitarizovane zone, garancije trećih strana, mirovne snage ili zajedničke komisije za rešavanje sporova, a sadrže specifičan (neprecizan) rečnik, proizvode dugotrajnije prekide vatre. Ovi mehanizmi osnažuju principe reciprociteta i odvraćanja, što zakletim neprijateljima omogućuje da postignu mir bez rešavanja svojih fundamentalnih razlika. Pošto će usvajanje ovih mehanizama biti izazovno u ukrajinskom slučaju, vlade moraju da otpočnu njihov razvoj sada.

Iako bi primirje za okončanje ovog rata bilo u formi bilateralnog ugovora, SAD i njihovi saveznici mogu i treba da asistiraju Ukrajini u njenoj pregovaračkoj strategiji. Uz to, trebali bi da razmotre koje mere paralelno mogu da primene kako bi podstakli strane da sednu za sto i minimizuju mogućnosti za kolaps jednog postignutog prekida vatre.

NATO članstvo

Kako Fortnino istraživanje pokazuje, bezbednosne garancije Ukrajini, odnosno garancije da se Kijev neće sam suočiti sa Rusijom ukoliko Moskva ponovo napadne, trebale bi da budu deo te jednačine. Prečesto se debata o bezbednosnim garancijama svodi na pitanje NATO članstva za Ukrajinu. Kao članica, Ukrajina bi uživala korist člana 5. osnivačkog ugovora NATO, koji zahteva od članica da napad na jednu od njih tretiraju kao napad na sve. Ali pripadnost NATO je mnogo više od člana 5. Iz perspektive Moskve, članstvo u alijansi bi transformisalo Ukrajinu u pozornicu za razmeštanje snaga i sposobnosti SAD. Prema tome, sve i da među saveznicima postoji konsenzus da se Kijevu ponudi članstvo (a nema ga), dodela bezbednosnih garancija Ukrajini preko NATO članstva mogla bi mir da učini toliko neprivlačnim Rusiji da Putin prosto odluči da nastavi sa borbom.

Rešavanje kvadrature ovog kruga biće izazovno i politički nabijeno. Jedan potencijalni model je američko-izraelski memorandum o razumevanju iz 1975. godine, koji je bio jedan od ključnih preduslova da Izrael pristane na mir sa Egiptom. U ovom dokumentu se navodi da u svetlu „dugotrajne američke posvećenosti opstanku i bezbednosti Izraela, Vlada SAD tretiraće sa posebnom ozbiljnošću pretnje bezbednosti i suverenitetu Izraela od strane neke svetske sile". U nastavku se navodi da će u slučaju takve pretnje, američka vlada pristupiti konsultacijama sa Izraelom „povodom toga kakvu podršku, diplomatsku ili drugu, ili pomoć može pružiti Izraelu u skladu sa svojom ustavnom praksom". U memorandumu se takođe eksplicitno obećava „korektivna akcija SAD" ukoliko Egipat naruši prekid vatre. Ovo nije eksplicitna obavezanost da se napad na Izrael tretira kao napad na SAD, ali je blizu toga.

Ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski, premijer Denis Šmihal i predsednik parlamenta Ruslan Stefančuk poziraju u Kijevu sa zahtevom za brzo članstvo u NATO, Ukrajina, 30. septembra 2022. (Naslovna fotografija: Ukrainian Presidential Press Service/Handout via Reuters)

Slične garancije Ukrajini pružile bi Kijevu osnažen osećaj bezbednosti, podstakle investicije privatnog sektora u ukrajinsku ekonomiju, i ojačale odvraćanje buduće ruske agresije. Dok Moskva danas zasigurno zna da SAD neće intervenisati vojno ukoliko se odluči za napad na Ukrajinu, ovakva odredba naterala bi Kremlj da razmisli više nego dva puta pre toga – a ne bi podigla šanse za nicanje novih američkih vojnih baza na granicama Rusije. Naravno, Vašington bi morao da ima poverenje u istrajnost prekida vatre kako bi verovatnoća primene ovih obaveza ostala mala. Izbegavanje rata sa Rusijom trebalo bi da ostane prioritet.

Kada za to dođe vreme, Ukrajini će trebati i drugi podsticaji poput pomoći za obnovu i razvoj, mere pozivanja Rusije na odgovornost i prolongirana mirnodopska vojna pomoć kako bi se Kijevu pomoglo da stvori kredibilan faktor odvraćanja. Uz to, SAD i njihovi saveznici trebali bi da dopune pritisak prinude protiv Rusije i naporima da se mir učini atraktivnijom opcijom, poput uslovnog popuštanja sankcija – uz klauzule momentalne obnove u slučaju neispunjenja obaveza. Zapad bi takođe trebalo da bude otvoren za širi dijalog o evropskim bezbednosnim problemima kako bi se minimalizovale šanse za izbijanje sličnih kriza sa Rusijom u budućnosti.

Samjuel Karap je viši politički naučnik u RAND korporaciji i koautor knjige „Svi gube: ukrajinska kriza i destruktivno takmičenje za postsovjetsku Evroaziju". Bivši je član osoblja za planiranje politike Stejt departmenta tokom Obamine administracije.

Prevod Vladan Mirković/Novi Standard

Izvor Foreign Affairs

Naslovna fotografija: Turkish Foreign Ministry/Reuters

BONUS VIDEO:

 

„Srbija protiv nasilja", mesec dana kasnije: Mogu li opozicioni protesti da prežive leto - BBC

bbc.com

„Srbija protiv nasilja", mesec dana kasnije: Mogu li opozicioni protesti da prežive leto - BBC News na srpskom

17–21 minutes

---

Srbija i politika: Mogu li protesti da prežive leto - ko će biti izdržljiviji vlast ili opozicija

• Slobodan Maričić
• BBC novinar

10 jun 2023

Autor fotografije, Reuters

Miomira Karadžić iz Beograda ima 78 godina i na protestima učestvuje već tri decenije.

„Znate šta, izlazim da bih zadovoljila svoju dušu i savest", kaže ona, stojeći mirno na junskom suncu, okružena desetinama hiljada ljudi ispred Skupštine Srbije u centru Beograda.

Lice joj je toplo, haljina šarena, u ruci drži flašicu vode, a oko vrata joj visi zelena pištaljka.

„Da li ćemo uspeti - ne znam. Mi trpimo nasilje, a nasilnici ne popuštaju lako", dodaje za BBC na srpskom.

Ubrzo je krenula u još jednu šetnju centralnim beogradskim ulicama, šestu u nizu u okviru skupova „Srbija protiv nasilja", organizovanih posle dva masovna ubistva u Beogradu u kojima je stradalo 18 ljudi, uglavnom dece i mladih.

Demonstranti, predvođeni delom opozicije, nešto više od mesec dana zahtevaju promene i odgovornost vlasti zbog, kako navode, dugogodišnjeg stvaranja ambijenta koji je doveo do porasta nasilja u zemlji.

„Protesti će trajati sve do ispunjenja zahteva", poručuje Radomir Lazović, poslanik Pokreta „Ne da(vi)mo Beograd" skupštini, za BBC na srpskom.

Organizatori protesta na skupu u petak, 9. juna, najavili su da će protesti naredne nedelje „dobiti novi oblik" ukoliko zahtevi ne budu ispunjeni, ali šta to znači i dalje nije poznato.

Lazović kaže da dugoročni planovi postoje, ali „nije spreman da ih otkrije", zato što opozicija „ne želi da vlast izmanipuliše proteste".

Bart Kamerts, profesor Londonske škole ekonomije i političkih nauka, koji se tokom karijere posebno bavio protestima, kao najvažnije pojmove za uspeh bilo kojih demonstracija ističe „izdržljivost" i „odlučnost".

„Pitanje je samo ko će biti izdržljiviji - vlast ili demonstranti - i da li dolazi do dovoljno velike promene u javnom mnjenju da se naslućuju posledice na narednim izborima.

„Ali sve je to živo. Pokret mora da reaguje da stvari koje političari govore, rade ili ne rade i traži nove načine da motiviše ljude da izađu na proteste", kaže Kamerts za BBC.

Protesti „Srbija protiv nasilja" među najvećim su u modernoj istoriji zemlje, a svakako najmasovniji u organizaciji opozicionih stanaka od 2012. godine, kada je Srpska napredna stranka (SNS) došla na vlast.

Veliki broj ljudi bio je i na protestima zbog rušenja objekata u Savamali kako bi se napravio prostor za izgradnju velikog građevinskog projekta „Beograd na vodi" na obali reke Save, na skupovima „1 od 5 miliona", kovid protestima 2020. godine, kada je bilo i žestokih sukoba sa policijom, dok je tokom 2021. i 2022. godine skupova pre svega bilo zbog ekoloških tema.

Bojan Klačar iz posmatračke organizacije Centar za slobodne izbore i demokratiju (CESID) smatra da su aktuelni protesti u dva pogleda različiti u odnosu na sve prethodne.

„Prvo zbog motiva - nastali su kao posledica straha, zebnji, strepnji i emocija nastalih posle dve užasne tragedije, a emotivni motivi su uvek jači nego racionalni.

„Drugi je postojanje homogenije grupe među demonstrantima nego ranije, samim tim je i veća solidarnost i manja mogućnost za podele", kaže Klačar za BBC na srpskom.

Sve to, ističe, ukazuje da će protesti i u narednom periodu „kratkoročno ostati vitalni", ali da će se teško „približiti brojevima iz proteklih nekoliko okupljanja".

Do sada je u protestima učestvovalo više desetina hiljada ljudi.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i premijerka Ana Brnabić do sada su više puta isticali da „opozicija pokušava da politički iskoristi tragediju", i da zahteve nisu spremni da ispune.

Pogledajte video: Šesti protest „Srbija protiv nasilja" - trešnje, bedževi i „crveni karton za nesposobnu vlast"

Potpis ispod videa,

Protest „Srbija protiv nasilja": Zahtevi vlastima ponovljeni šesti put

Varljivo leto '23

„Za ljubav, ne za mržnju, mi smo rođeni", „Tebi su mase odane, ko sluša duše prodane - kao što sam ja", ali i deo folk pesme: „Mariš li, mariš li, što život kvariš mi".

Transparenti najrazličitijih boja i oblika polako se skupljaju na platou ispred Narodne skupštine, odakle odjekuje klasična muzika.

Bio je jedan od desetoro dece koje je 13-godišnjak ubio iz pištolja 3. maja.

Ubistvo je potreslo i šokiralo Srbiju - tako nešto nikada nije desilo u zemlji.

Ovog puta nema kiše, koja je marljivo padala gotovo čitavog maja, iako to nije sprečavalo demonstrante da šetaju.

Raniji skupovi „Srbija protiv nasilja" bili su u tišini, ali na poslednjih nekoliko buka sve više izbija na površinu - pištaljke i razna skandiranja sve su jači.

Tridesetšestogodišnji Petar Mijaljević iz Lazarevca smatra da je u poslednje vreme „malo promenjen i narativ vlasti prema ljudima koji protestuju".

„Da li će neki zahtev biti ispunjen ili ne, videćemo još", kaže okružen grupom prijatelja, dok u rukama drži malu zastavicu Srbije.

Međutim, kako kaže, u njegovom društvu je „već počelo malo nezadovoljstvo".

„Ništa se ne dešava... Dođemo, šetamo od jedne do druge tačke i to je to", navodi.

Potpis ispod fotografije,

Petar Mijaljević

Nedaleko od njega su 47-godišnji Aleksandar i njegova supruga Marija, koji kažu da su tu „prvenstveno zbog dece".

„Samo da sutra bude bolje, to je to, da ne ostavimo našoj deci ono što su naši roditelji nama ostavili", kaže Aleksandar sa Novog Beograda, ne želeći da otkriva prezime.

„Vidim da se nešto dešava, postoji ta neka energija i nada u meni da nešto može da bude bolje."

Mesec dana protesta je prošlo - da li su spremni da šetaju i dalje, tokom leta?

„Što se mene tiče, imam i volje i snage i energije da dolazim svaki put, osim kad odem na odmor", kaže Aleksandar kratko.

Miomira Karadžić smatra da će protesti biti nastavljeni i tokom leta, samo da će biti manji broj ljudi.

Mijaljević ima drugačije mišljenje - smatra da će se sve „ugasiti kada ljudi odu na odmor".

„Nadam se da opozicione glavešine zbog svih ovih ljudi ovde imaju izlaznu strategiju.

„Ne možda baš za pobedu, ali da izvuku nerešeno", kaže on.

Potpis ispod fotografije,

Miomira Karadžić

U koloni sa demonstrantima bio je i opozicioni poslanik Radomir Lazović.

Kaže da je opozicija „apsolutno koncentrisana na ispunjenje zahteva i vršenje pritiska na vlast da se to desi", kao i da oko toga postoji „jasan plan delovanja".

„Svima koji se pitaju šta će biti na leto poručio bih da pozovu sve prijatelje, rođake, kolege i sve ljude da dođu već na sledeći protest i da ne razmišljaju o tome", navodi Lazović.

„Moramo da pokažemo odlučnost i izvršimo veliki pritisak na vlast da ispuni zahteve, tako da ne moramo uopšte da razmišljamo o dugotrajnim protestima - promene treba da se dese odmah."

Opozicija i njene pristalice zahtevaju smenu ministra unutrašnjih poslova Bratislava Gašića, šefa Bezbednosno-informativne agencije (BIA) Aleksandra Vulina, rukovodstva Radio-televizije Srbije (RTS) i svih članova Saveta Regulatornog tela za elektronske medije (REM).

Pored toga, traže, ukidanje rijaliti programa i emisija koje promovišu nemoral i nasilje na televizijama sa nacionalnim frekvencijama, zabranu štampanih medija koji sadržajem promovišu nasilje, agresiju i krše novinarski kodeks, kao i oduzimanje nacionalne frekvencije televizijama Pinku i Hepiju.

„To što (predsednik Srbije) Aleksandar Vučić misli da može da ugasi energiju ovolikog broja ljudi je račun bez krčmara", navodi za BBC na srpskom Srđan Milivojević, poslanik i zvaničnik Demokratske stranke.

„On potcenjuje broj ljudi na protestu, odlučnost i rešenost ljudi da istraju u zahtevima", dodaje.

Međutim, Klačar smatra da je u predstojećem periodu „realno očekivati blagu stagnaciju ili zamora materijala."

„Pre svega zbog toga što je malo verovatno da će svi zahtevi biti ispunjeni, a samim tim će i motiv ljudi koji se iz nedelje u nedelju okupljaju biti manji - osetiće da ne mogu da naprave konkretan i opipljiv rezultat", navodi analitičar iz Cesida.

„Takođe, ulazi se u letnji period, kada je zainteresovanost ljudi za učešće u političkom i društvenom životu uglavnom manja, a i fizički veliki broj ljudi zaista nije tu", kaže Klačar.

Milivojević sa tim nije saglasan - smatra da protesti postaju sve masovniji kako vlast odbija da ispuni zahteve.

Vremenske prilike i kalendar, dodaje, ne igraju veliku ulogu, već to „koliko režim pravi velike faulove, a ovaj pravi ozbiljne faulove".

„Ne brinite vi ništa, ljudi mogu da protestuju i po letnjem i po zimskom vremenu, Srbija je to pokazala u prošlosti."

Autor fotografije, Reuters

Vreme i izdržljivost: Kako protesti donose promene

Uspeh svakog protesta, objašnjava profesor Kamerts, obično zavisi od „njegovog uticaja na javno mnjenje" i „tačke do koje su politički lideri spremni da saslušaju zahteve i reaguju na njih".

„To je već politika, ona je uvek takva", kaže on.

„Mediji takođe imaju važnu ulogu kako će protesti biti predstavljeni u javnosti i koliko će zahtevi sa tih skupova daleko stići do društva."

Dodaje da sve veću ulogu igraju društvene mreže.

„Međutim, idemo ka dobu kada je doseg ljudske pažnje sve kraći i kraći, što nije dobro za proteste koji iznova i iznova moraju da udaraju u istu tačku.

„Ali postoje razne opcije za privlačenje ljudi, kreativnost i drugačije akcije mogu da ih motivišu ljude da dolaze, a da samim tim proteste održe živim i u medijima".

Pre svega je važno, ističe, motivisati mlade i srednju klasu.

„Radničku klasu je teško izvesti na ulicu, tu ljudi pre svega brinu o pukom preživljavanju."

Na kraju, smatra, treba biti strpljiv.

„Iako u demokratijama postoje i pritisak javnosti i pritisak ulice da se nešto promeni, na kraju se sve svodi na izbore - tamo se menjaju vlada i parlament.

„Promena ne pada tek tako sa neba, mora da postoji prava klima za to, a koja mora biti rezultat višegodišnjeg rada, možda baš na protestima za društvene promene."

Autor fotografije, REUTERS/Zorana Jevtic

Novi faktor - izbori

Prve noći posle tragedije u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar", u kojoj je 13-godišnji dečak osumnjičen da je ubio desetoro učenika i školskog čuvara, građani su se spontano okupili u okolini škole.

U tišini i uz suze palili su sveće, a već koji dan kasnije počeli i skupovi pod sloganom „Srbija protiv nasilja".

Prvi je održan u Novom Sadu i Beogradu 8. maja, a nastavljeni su šetnjama po centralnim beogradskim ulicama jednom sedmično, petkom ili subotom.

Vlast je na to odgovorila nekoliko nedelja kasnije, skupom „Srbija nade", u organizaciji Srpske napredne stranke i njenih koalicionih partnera, kada je izražena podrška Vučiću.

Pogledajte video sa mitinga vladajuće koalicije u Srbiji:

Potpis ispod videa,

Čemu se nadaju učesnici skupa "Srbija nade"

Napetosti i međusobne optužbe za to vreme ne jenjavaju.

Opozicija traži promene u vladi i uopšte odlučnije postupanje državnih organa u rešavanju najvećih društvenih problema, kritikujući vlast da je godinama doprinosila stvaranju ambijenta u društvu koji je doveo do porasta nasilja.

Predsednik Vučić i vlast odgovaraju da je Srbiji „jedinstvo potrebnije nego bilo kada", da opozicija „politički zloupotrebljava tragediju", kao i da su upravo oni ti koji propagiraju nasilje prema političkim neistomišljenicima.

U međuvremenu su Vučić i premijerka Brnabić 7. juna najavili vanredne parlamentarne izbore.

„Tenzije se uvek rešavaju izborima, ali su neki pravili tenzije ne zbog političkih zahteva, nego jer su imali zahteve pojedinih tajkuna za sprovođenje njihovih interesa", naveo je Vučić.

Prethodno je Brnabić rekla da je njena ostavka „na stolu", ali da njeno usvajanje zavisi od predsednika Vučića.

Autor fotografije, ANDREJ CUKIC/EPA-EFE/REX/Shutterstock

Potpis ispod fotografije,

Predsednik Vučić je najavio izlazak na vanredne parlamentarne izbore

Klačar zbog tog nastupa predsednika Vučića posebno smatra da su male šanse da i najosnovniji zahtevi protesta budu ispunjeni.

„Od tada imamo novu dinamiku, a to je lagani ulazak u predizbornu kampanju, što je drugačiji teren za ljude koji izlaze na ulicu", kaže.

„Oni to ne rade dominantno zbog izbora, to nije njihov zahtev, nisu se zbog toga okupili."

Sada će, ističe, opozicija morati da vodi računa da uskoro slede izbori, posebno kada je reč o porukama koje će slati i načinu njihovog delovanja.

Kada će vanredni izbori biti održani i dalje nije poznato.

Srpska napredna stranka, koja Srbijom vlada od 2012. godine, na prethodnim parlamentarnim izborima u aprilu 2022, osvojila je najveći broj glasova i mesta u skupštini.

Ipak, SNS, na čijem je čelu do skoro bio Aleksandar Vučić, nije osvojila dovoljan broj glasova da sama napravi vladu.

Rešenje je opet pronađeno u dosadašnjim koalicionim partnerima - Socijalističkoj partiji Srbije i drugim strankama, poput Saveza vojvođanskih Mađara.

„Ako govorimo o strukturi vladajuće koalicije i podršci koju ima, ne bi trebalo da bude upitna ni buduća njihova parlamentarna većina, njihova prednost je izvesna", smatra Klačar.

„Međutim, beogradski izbori bi, kao i u aprilu 2022, mogli da budu neizvesni, posebno ako bi bili odvojeni od parlamentarnih, što mislim da neće biti slučaj."

Pogledajte video: Mesec dana od tragičnih pucnjava - šta su poruke protesta

Potpis ispod videa,

Tačno mesec dana posle pucnjave u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar" i masovnog ubistva u okolini Mladenovca i Smedereva, ulice Beograda preplavile su hiljade učesnika petog protesta „Srbija protiv nasilja".

O protestima u Srbiji

U poslednjoj deceniji građani Beograda i Srbije na proteste su izlazili iz najrazličitijih razloga.

Veliku pažnju prvo je izazvao slučaj Savamala, iz izborne noći 2016. godine, kada su misteriozni muškarci sa fantomkama bagerima srušili privatne objekte, što je očistilo prostor za izgradnju „Beograda na vodi", projekta od nacionalnog značaja.

Demonstranti su tražili ostavke tadašnjeg gradonačelnika Beograda Siniše Malog, danas ministra finansija, tadašnjeg ministra policije Nebojše Stefanovića, bivšeg šefa beogradske policije Vladimira Rebića i Nikole Nikodijevića iz SPS-a, koji je danas predsednik Skupštine Grada Beograda.

Zahtevi nisu ispunjeni, a sedam godina kasnije i dalje nije poznato ni je rušio u Hercegovačkoj, niti ko je rušenje naredio.

Do novih protesta došlo je posle predsedničkih izbora 2017. godine, kada je Vučić premijersku fotelju zamenio predsedničkom.

Ti skupovi, nazvani „Protesti protiv diktature", nisu imali jasno vođstvo - organizovani su pre svega preko društvenih mreža, a u međuvremenu je iznet niz najrazličitijih zahteva.

Među njima su bili smena Vučića, tadašnje predsednice skupštine Maje Gojković, ali i sloboda medija i slobodni izbori.

Godinu dana kasnije, došlo je do protesta „1 od 5 miliona", posle prebijanja opozicionog političara Borka Stefanovića, danas funkcionera Stranke slobode i pravde (SSP).

Prvo su nazvani „Stop krvavim košuljama", a potom je Vučić izjavio da na zahteve demonstranata neće pristati „ni da ih se skupi pet miliona".

Do novih masovnih protesta, ali i velikih nereda, došlo je 2020, tokom epidemije korona virusa, neposredno posle parlamentarnih izbora održanih u junu te godine.

Pod pritiskom demonstranata, vlast je odustala od policijskog časa.

A potom su 2021. i 2022. došli ekološki protesti.

Demonstranti su se pre svega protivili Zakona o eksproprijaciji, koji bi kompaniji Rio Tinto omogućio otvaranje rudnika litijuma u zapadnoj Srbiji, a skupova je bilo i zbog lošeg kvaliteta vazduha u zemlji.

Vučić na kraju je povukao Zakon o eksproprijaciji, dok je Skupština grada Loznice ukinula prostorni plan koji je podrazumevao otvaranje rudnika.

Najveći protesti u savremenoj istoriji Srbije održani su na jesen - 5. oktobra 2000. godine, kada je sa vlasti svrgnut Slobodan Milošević, dugogodišnji predsednik Srbije i Jugoslavije.

Procene su da je tada na ulicama Beograda bilo između 80.000 i 120.000 ljudi iz čitave Srbije, a sve zbog predsedničkih izbora održanih 24. septembra, kada je kandidat opozicije Vojislav Koštunica pobedio Miloševića, koji to nije hteo da prizna.

Njima su prethodili zimski protesti tokom 1996. i 1997, kada su demonstranti po minusu, mrazu i snegu svakog dana izlazili na ulice, takođe zbog rezultata izbora, ali lokalnih.

Nove šetnje

Demonstranti se za to vreme spremaju za nove šetnje.

„Od 1990. godine sam bila na svim - Slobodana Miloševića smo ovako skinuli, ali Vučić je drugi tip čoveka... Politički je vrlo vešt u manipulaciji ljudima", navodi Miomira Karadžić.

Ključ koji vodi do promena vidi u medijima.

„Ne možemo ništa da uradimo dok ih ne oslobodimo. Okupirani su i zbog toga glas ovog sveta ne čuju svi", kaže ona.

Mijaljević veće promene ne očekuje sada, već u „nekom sledećem talasu".

„A šta su promene nego smena Aleksandra Vučića, bez toga nema ništa."

Isto kažu i Aleksandar i Marija.

„Izbori nisu rešenje zato što znamo gde živimo. Prelazna vlada, pa da se stvore fer uslovi i atmosfera, pa onda na izbore i nek' bolji pobedi", kaže Aleksandar.

Vučić je do sada nekoliko puta izričito poručivao da prelazne vlade neće biti.

„Kada bi on otišao sve bi bilo drugačije", navodi Marija.

„Njegov odlazak ruši čitavu piramidu."

Pogledajte video: Peti oktobar - dan kada je smenjen režim Slobodana Miloševića

Potpis ispod videa,

Peti oktobar dve decenije kasnije: Šta se dogodilo 5. oktobra 2000.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk