standard.rs
Putinova poruka Srbima, Hil i Žiofre postrojavaju VS
Никола Врзић
10–13 minutes
Zašto je ruski predsednik odlučio da baš sada javno istupi sa rečima podrške i ohrabrenja za srpski narod, rekavši: „Srbe možete da uništite, ali ne možete da ih slomite i potčinite"
Preko nam je bilo potrebno da poruku Vladimira Putina Srbi čuju baš sad.
Baš sad nam je, naime, naročito teško. Tragedija iz Banjske postala je još tragičnija. Ne samo što se lov Aljbina Kurtija na Srbe nastavlja tako što ih hapse i kad pođu na sahranu svog ubijenog sugrađanina, nego su pretresi i hapšenja Srba postali toliko svakodnevni da jedva i stižu da budu zabeleženi, to jest primećeni, pa neki konkretni ljudi i njihove porodice stradaju u tišini izazvanoj našom navikom. Kao da smo svi oguglali na njihovu patnju i stradanje, ali zbog toga njima nije nimalo lakše, naprotiv…
I povrh toga severu Kosova sve više, zbog Kurtijeve blokade a uz evidentan blagoslov njegovih i, kažu, „naših zapadnih prijatelja", preti i humanitarna katastrofa; ne daj Bože da nam se u Severnoj Mitrovici ponovi tragedija banjalučkih beba, odatle već stižu izveštaji o nestašici lekova u kliničkom centru, nedostaju i vakcine za bebe. A pritom nema vidljivih dokaza da je Srbija dosad išta uspela, ili pokušala, da preduzme kako bi sva ova muka postala bar malo blaža.
Postrojavanje Vojske Srbije
Da bi se zatim na sve to nadovezala i sledeća uvreda. Ambasadori Amerike i Evropske unije u Srbiji, Kristofer Hil i Emanuel Žiofre, otišli su u „širi rejon Novog Pazara", dakle, nadomak administrativne linije s Kosovom i Metohijom koju oni smatraju za granicu Srbije, da se tamo „uvere da jedinice Vojske Srbije na tom području realizuju isključivo svoje redovne zadatke".
To uveravanje su oni mogli da izvrše, ili, još bolje i preciznije, moglo je to da bude izvršeno u njihovo ime od strane za to stručnih lica, i na mnogo manje javan način, ako im je ideja bila da se utvrde činjenice u cilju deeskalacije krize. Ili su jednostavno mogli da veruju predsedniku Srbije na reč da je učinjeno ono što se tražilo za smirivanje situacije.
Pripadnici Vojske Srbije u rejonu kod Novog Pazara (Foto: Tanjug/Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije)
Izabrali su ambasadori, međutim, da mu javno ne poveruju – i da to i pokažu. I da ovim, takoreći, postrojavanjem Vojske Srbije demonstriraju ko komanduje i sa ove i sa one strane administrativne linije. A pritom je, da im i to ne zaboravimo, reč o – diplomatama iz zemalja koje su učestvovale u agresiji na našu zemlju, pa i na vojsku koju su ovom prilikom došli da iskontrolišu, to jest da se uvere da nam vojska ne radi nešto što joj nisu dopustili. I da nam svima pokažu da su to uradili.
Što će reći da je još i ponajmanje važnosti sadržano u detalju koji se odnosi na prevozno sredstvo kojim je Hil dostavljen u širi rejon Novog Pazara; prilično je svejedno da li je to bio helikopter Vojske Srbije, kao što su tvrdili anonimni izvori tzv. nezavisnih medija, ili sopstveni automobil, kako su potom rekli i Vojska Srbije i sam Hil, uz priloženu fotografiju sebe i novopazarskih mantija kao dokaz.
Priznanja o Banjskoj
Ipak, ako išta, iz sve ove nesreće, zaključno sa dotičnim prizorom zadovoljnog Hila, mantija i jogurta iz novopazarske buregdžinice, proistekla su, za nekakvu utehu, dva važna priznanja. Iz kojih bi onda, valjda, morali da proisteknu i izvesni konkretni postupci.
Prvo priznanje u javnost je izneo direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Petar Petković: da se 11% preostalih kosmetskih Srba iselilo u centralnu Srbiju zbog Kurtijevog terora, pri čemu Kurti ne bi mogao da teroriše da nije pod kontrolom ovih što su kontrolisali Vojsku Srbije. Već je na ovom mestu konstatovano da ne mora svaka „Oluja" da se sprovede kroz jedinstvenu izbegličku kolonu… Premda se baš tako nešto – da nas podseti i upozori – dogodilo Jermenima u Arcahu.
Takozvana specijalna policija Kosova u selu Banjska na severu Kosovo i Metohija (Foto: Tanjug/AP Photo/Visar Kryeziu)
I drugo važno priznanje, predsednika Srbije Aleksandra Vučića, da je (i) sam kriv za ovo što se događa, utoliko što je (po)verovao Zapadu i njegovim garancijama. Da li je imao i drugog izbora, odnosno, šta bi bilo kad bi bilo i da li bi bilo išta drugačije da je verovao manje i postupio drugačije, sad samo može da se nagađa jer ne može vreme da se vrati unatrag.
Putinova poruka
Što nas i dovodi do poruke predsednika Rusije. Poručio je Vladimir Putin Srbima: „Srbe možete da uništite, ali ne možete da ih slomite i potčinite."
Premda je i to, ovo nije samo izraz poštovanja – već i iskaz ohrabrenja Srbima da izdrže – a samim tim i svojevrsno obećanje podrške u tom našem nastojanju da izdržimo neslomljeni i nepotčinjeni.
Tim ubedljivije obećanje što je Putin sam izabrao da baš ovako nešto izgovori, jer nije on Džo Bajden da mrmlja besmislice kad ne uspe da sa idiota pročita ono što mu je napisao ko god njime upravlja. Što znači da i sam taj Putinov gest, ova njegova poruka Srbima – predstavlja proizvod njegove svesne odluke da baš to, i to na citirani način, učini javno. Da ga čujemo i svi mi i sav okolni svet.
A dodao je Putin i da se nada će „pre ili kasnije" Zapad – taj naš zajednički neprijatelj – uspeti, ili će morati, da razume da ne može da nas potčini. Kao što, uostalom, ne može ni Ruse, o čemu je Putin takođe govorio istom prilikom.
Ruski predsednik Vladimir Putin (Foto: Tanjug/Sergei Bobylev, Sputnik/Kremlin/Pool Photo via AP)
Jako važan detalj, imajući u vidu sve naše istorijsko iskustvo da, uz poneki izuzetak, ne pobeđuju Srbi dok ne pobede Rusi. Srbi pobeđuju kad pobede Rusi. Ne zato što treba Rusi da pobeđuju umesto Srba, nego zato što nam je uvek, kao i danas – neprijatelj isti. Pa otuda i pomenuta vremenska odrednica – pre ili kasnije – u kontekstu aktuelnog prekomponovanja svetskog poretka poprima znatno određeniji oblik.
Što se ruske vojne pobede u njenom odbrambenom ratu protiv Kolektivnog zapada tiče, četiri meseca od svog početka, presudna ukrajinska kontraofanziva nije stigla mnogo dalje od svog početka, minus desetine hiljada žrtvovanih vojnika i gomile starog gvožđa u koje je pretvoreno zapadno oružje.
Ova neprijatna okolnost dalju pomoć Zapada njegovom režimu u Kijevu čini sve manje održivom. Da ne ulazimo sad u detalje, ukratko, ispostavlja se da ni sami nemaju ono što im je potrebno da bi pobedili Rusiju, a još i manje toga imaju da bi nastavili da bacaju na uzaludne pokušaje da to učine. Ovo je bila ta šansa.
Vredi podsetiti da je onaj NATO general koji je predsednik Češke, Petr Pavel, još ranije upozorio da Ukrajina ima samo jednu priliku da uspe. Evo, nije uspela, pa će u narednom periodu, koliko god on trajao – taj neuspeh doći na naplatu na samom bojištu. Pri čemu to onda neće biti samo poraz režima u Kijevu, nego i samog NATO pakta koji jeftinim ukrajinskim životima, kako to reče holandska ministarka odbrane, sad ratuje protiv Rusije.
Značaj dedolarizacije
Nećemo sad ni o geopolitičkom efektu ovakvog razvoja događaja – lista zemalja koje se već nisu pridružile sankcijama Rusiji dovoljno govori o tome, proširenje BRIKS-a da i ne spominjemo – nego, reč-dve i o ekonomskoj dimenziji ovog rata svetova.
Kako je, ono, pisao lord Bajron još u pretprošlom veku? S jedne strane „majka sinova koji su razrušili jednu polovinu zemljine kugle, a drugu tlače" – mislio je na Englesku, ali se to očigledno odnosi na sav taj Kolektivni zapad – dok su sa druge strane svi ostali. Njihov je pomenuti BRIKS, štaviše, ubuduće u BRIKS+ formatu.
Mehanizam tlačenja svih njih, to jest nas, u velikoj meri počiva na ekonomskom sistemu kakav je uspostavljen posle Drugog svetskog rata, kad su svi ostali bili razrušeni pa su Amerikanci i ostali Englezi to iskoristili u vidu nezasluženih ekstraprofita koje ostvaruju još od tada. Nasuprot takvom stanju stvari, odvija se poslednjih godina – a u poslednje vreme sve brže – proces koji zarad lakšeg razumevanja, a i nije daleko od suštine, nazivamo „dedolarizacijom" – u čijem su središtu zemlje BRIKS-a i sve ostale koje im gravitiraju. Dakle, sve koje nisu Kolektivni zapad nego opljačkani u manjoj ili većoj meri, koji to više neće da budu.
Mnogi, i to sa obiljem dobrih argumenata, ukazuju da nije reč o procesu koji može da bude sproveden brzo i lako; ne može složena struktura koja je izgrađivana nekoliko decenija za nekoliko godina da se zameni novom. To je, verovatno, tačno.
Međutim, ova vrsta kalkulacije – o borbi jednog sistema protiv drugog, u neravnopravnim uslovima u kojima jedan poseduje sve a drugi poseduje samo želju da to preotme – sadrži u sebi jedan ključni previd. Stvar je, naime, u tome što se ova nova, dedolarizovana i nezapadna struktura, ne bori protiv one dolarske koja je u svojoj najboljoj formi, već naprotiv. Mladi, takoreći, lav ne izaziva sad moćnog kralja lavova, nego ostarelog predvodnika koji više ne može ono što je mogao…
Lideri BRIKS-a na samitu u Johanesburgu, 23. avgust 2023. (Foto: AFP)
A moći će još manje kad ga udari sledeća ekonomska kriza. I to je zapravo ključ: dedolarizatorskom, briksovskom sistemu tada će biti dovoljno samo da postoji kao alternativa onome što se srušilo pod sopstvenom težinom – silom gravitacije i nekim prirodnim zakonima ekonomije, odnosno, alhemije.
Ne može od olova zlato, od koječega drugog ni ona pita koju je Hil jeo, a ne može ni novac da se štampa bez pokrića – bilans stanja američkog FED-a uvećan je desetostruko od 2008, a naročito u poslednjih par godina – i sve je više anomalija koje sve češće svedoče da je sistem pred pucanjem.
O tome, najzad, sasvim ubedljivo svedoči rast vrednosti kamate na desetogodišnje američke obveznice – pet odsto i nastavlja da raste – što servisiranje dugova čini sve težim, a dugove sve većim. Ukupan američki dug sad je preko 32 hiljade milijardi dolara, dok je pre 15 godina bio na svega devet i po. Prisustvujemo njegovom eksponencijalnom rastu.
I ne samo to, kako objašnjava Blumberg, tih pet i više odsto kamate znače bol za sve – od građana pod sve većim ratama za hipoteku do privrede koja ne može da priušti sve skuplje kredite a krediti su krvotok svake ekonomije… I povrh toga su za lečenje prethodne krize (zlo)upotrebljeni svi instrumenti koji postoje, od štampanja novca do niskih kamatnih stopa, što znači da sada toga više nema, dok im istovremeno sada sve stiže na naplatu…
Što nas vraća na ono Putinovo obraćanje Srbima i „pre ili kasnije" na koje nam je skrenuo pažnju. Od bojnog polja do ekonomskog, pre će biti pre nego kasnije. Na nama je da se do tada ne slomimo i ne potčinimo. Postrojeni pred onima za koje nikad nismo glasali da nam budu vrhovni komandanti. Zato što nas u takvom slučaju jedino čeka tužna sudbina Jermena koji nisu okrenuli leđa samo Rusiji nego i sebi – i eto kako su, zahvaljujući tome, prošli.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor RT Balkan
Naslovna fotografija: Tanjug/AP/Grigory Sysoyev
BONUS VIDEO:
