Додик: Немачка, САД и Велика Британија су највечи кривци за политичку кризу у БиХ

politika.rs

Додик: Немачка, САД и Велика Британија су највечи кривци за политичку кризу у БиХ

3–4 minutes

---

Председник Републике Српске Милорад Додик је данас изјавио да да су Немачка, САД и Велика Британија највећи кривци за постојећу политичку кризу у Босни и Херцеговини, због своје међусобне борбе за доминацију и утицај.

„Они све нас држе заробљеним у њиховим борбама за доминацију и утицај на овим просторима како би управљали свим што имамо. Кренули су од имовине и јасно рекли да је то циљ, а сада то реализују кроз пројекте попут резолуције (о Сребреници), којима мисле да ће укинути Републику Српску и самим тим олакшати управљање и ресурсима и имовином" - написао је Додик на друштвеној мреи Икс.

Он је три државе оптужио да су изазвале највећу кризу од постанка БиХ „инсистирањем на останку нелегалног (високог представника Кристијана) Шмита".

Додик је оценио да намере Немачке разоткрива Резолуцији о Сребреници, којом је, како је рекао, тајно правила планове како да се обрачуна са РС и Србима.

„Уверили смо се у оно што смо знали од раније: да је политика коју води актуелна власт Немачке крајње непријатељска према Србима и да немају намеру да се зауставе с тим" - написао је он.

По његовим речима, немачком изасланику за Западни Балкан Мануелу Сарацину било би боље да поручи немачком канцелару Олафу Шолцу да се бави својом земљом и проблемима које тамо има и које је сам створио, а да БиХ пусти на миру.

„Срамота за цели свет је то што су допустили Немачкој да се на овакав начин обрачунава са Србима. Урадили су све да зауставе немачке фирме да овде улажу, па нису ни у томе успели" - написао је Додик.

Додао је да „то зло треба да зауставе немачки грађани" јер то „зло које не мирује, наноси штету целој Европи".

Додик је још навео да је руководству РС на првом месту српски народ ;и да ће увек тако и бити, па макар због тога били и под санкцијама.

„ЕУ све ово време тражи од РС да се прикључи сулудој политици санкција против Русије, а испод жита увелико тргује руским гасом. Кога они праве будалама!?" - питао је Додик на друштвеној мрежи Икс.Наводећи да у Немачкој из године у годину расте увоз руског гаса, он је оценио лицемереним понашање те државе која, како је рекао, политичарима у РС говори шта и како треба да раде, како ће се понашати, ко треба да им буде пријатељ, а ко не.

„То су најобичнији лицемјери, којима народи на Балкану служе као нека врста експеримента и мисле да могу како хоће с нама. Иста је то прича као и у Федерацији БиХ - јавно пљују Русе, а греју се њиховим гасом" - написао је Додик.

View article...

Enclosures:

160z120_2822024MSpasojevic-68.jpg (7 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2024_04//160z120_2822024MSpasojevic-68.jpg

 

standard.rs

Argumenti za iseljavanje Kuće cveća

Душан Пророковић

10–12 minutes

---

Tragične posledice Brozove vladavine ne mogu se zaobići prilikom donošenja odluke. Sa aktuelizacijom ove teme zapravo će se pokazati da inicijativa o izmeštanju Kuće cveća uživa većinsku podršku javnosti

Srbi se nikada nisu pomirili sa Titom. Nikada. Uprkos svim pokušajima Veljka Bulajića da ih u to ubedi. Dvorska kinematografija imala je ograničeni domet delovanja. Svakako, utisak iz šireg centra Beograda bejaše sasvim suprotan tokom decenija trajanja komunističkog sistema. Prestonice su mesta u kojima se grade karijere i sve što sa njima ide, to su megalopolisi otvoreni za razne kulturne uticaje i stecišta kosmopolita, staništa elita koje se ritualno odriču svega zajedničkog sa zaostalim i prevaziđenim tradicijama i onima koje te tradicije baštine. Takvima je bliži Njujork od Batajnice.

Pri tome, Beograd je u vreme Titove vladavine bio jugoslovenski glavni grad, u punom smislu te reči. Valjda se zato iz ostatka Srbije često sa podozrenjem gledalo na „beogradske direktive". Koliko se elita distancirala od unutrašnjosti, toliko se i Srbija udaljavala od Beograda. Uočljivo je to u romanima Danka Popovića, Milovana Danojlića, Antonija Đurića, Ivana Ivanovića… U Orašcu, Ljigu, Čačku i Doljevcu živelo se drugačije, različiti su bili i pogledi na brojna pitanja. Tito je u velikoj meri doživljavan kao tuđin, neznanac i stranac, a njegova vlast koja se nametala surovom silom i teškim represijama kao nepozvana i ničim izazvana. On je i govorio nekim čudnim jezikom, njega su Srbi slabo razumeli.

Masovna streljanja i likvidacije politički nepodobnih, ideoloških protivnika i ostalih koji su zasmetali nakon Drugog svetskog rata odigravala su se planski, prema ranije pripremljenim spiskovima i ravnomerno – u svim srpskim srezovima. Najveći broj ubijenih zatrpan je u neobeleženim i još uvek neotkrivenim grobnicama. Među njima je i mitropolit Joanikije Lipovac, streljan „negde pod Bukuljom". Takve vlasti ljudi su se plašili, ali ko je mogao sa njom da se pomiri!?

Preispitivanje zaostavštine

Protokom vremena, a naročito od prve polovine 1970-ih godina i vera sve većeg broj srpskih komunista u Tita počinje da bledi. Smena Aleksandra Rankovića tome je doprinela. Bez obzira na lik, delo i stavove „druga Marka", sam čin smene uzrokovao je potrese u sistemu sa dalekosežnim uticajima (otuda i preko 100.000 ljudi na sahrani Leke Rankovića 1983. godine). Deo srpskih komunista i dalje je verovao u neprikosnovenost komunističkih postulata, ali ne i u izbore „najvećeg sina naših naroda i narodnosti", koji se (suštinski) samoproglasio za doživotnog predsednika.

Paralelno sa tim stasavale su i neke nove generacije, neopterećene dešavanjima iz Drugog svetskog rata, čak potpuno neopterećene komunističkom ideologijom i jugoslovenskom idejom. Preispitivanje Titove zaostavštine tako je započelo i pre njegove smrti, mada se o tome nije govorilo javno. U tom decenijskom preispitivanju (od kraja 1970-ih do kraja 1980-ih) Tito nije prošao dobro (na kraju tog ciklusa 1990. godine Bora Đorđević publikuje pesmu „Al Kapone" posvećenu Josipu Brozu, što je pokazatelj raspoloženja među novim naraštajima), a raspad komunističkog poretka i izbijanje građanskog rata čine da se taj utisak dodatno pojača i nastavi dugo nakon Titove smrti.

Kovčeg sa telom Josipa Broza Tita uoči sahrane u Beogradu, nakon što je plavim vozom stigao iz Ljubljane do Beograda, 5. maj 1980. (Foto: Getty Images/Keystone)

Naposletku, pregalaštvom čitavog niza istoričara uglavnom u prvim decenijama tekućeg veka demistifikovane su razne laži i manipulacije na kojima bejaše ustrojen komunistički poredak. Na primer, najskuplji jugoslovenski film ikada, čuvena „Bitka na Neretvi" (naravno, film Veljka Bulajića) imala je šest verzija za šest različitih tržišta. Kuriozitet predstavlja i podatak da nisu iste verzije prikazivane u Beogradu i Zagrebu. Ne samo da je scenario utemeljen na neistinama (što se kasnije i moglo predstaviti „umetničkim slobodama"), nego se i tim neistinama manipulisalo u zavisnosti od publike i mesta prikazivanja.

Uglavnom, četnici (za koje se ne samo u ovom filmu, nego uopšte nije spominjalo da su tokom čitavog rata imali izgrađene i uređene odnose sa američkim i britanskim oružanim snagama) ispadoše gori zlotvori od Nemaca, o Italijanima da i ne govorimo… Jugoslovenska vojska u otadžbini (JVuO) branila je sve ono predratno, a to predratno im nije valjalo. Zapravo, pre rata u Jugoslaviji kao i da nije bilo ničeg drugog do terora. Ili, kako je to umeo da objasni Brana Crnčević svojim aforizmima: „Pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i uništili sve."

Elem, što zbog preispitivanja Tita i njegove zaostavštine, što zbog smene generacija, kada su se stekli uslovi prvi miting za iseljavanje Kuće cveća upriličen je 1991. na jedanaestogodišnjicu smrti Josipa Broza, u organizaciji Vojislava Šešelja. Za to vreme i te okolnosti skup je bio itekako posećen, sa šarolikom i uglavnom mlađom publikom. Ipak, od upada u Kuću cveću nije bilo ništa, inače ko zna kako bi se sve završilo… Jer, sa prednje strane ograde bili su raspoređeni pripadnici MUP-a, a sa one druge strane, dvorišne, pripadnici Gardijske brigade JNA. Kasnije se o sudbini ovog objekta sporadično govorilo, uglavnom pred kakve izbore ili tokom rasprava o vraćanju otete imovine, ali nije bilo političke volje za aktualizacijom teme.

Odbrana „Titovog slučaja"

Osim toga, Kuća cveća nalazi se na nacionalizovanom posedu Miloša Savčića, neverovatnog čoveka koji se ostvario i kao inženjer u struci (i to prvo u Bavarskoj, pa tek nakon toga u Srbiji), i kao biznismen u brojnim poslovima koje je vodio, i kao političar najpre u Samostalnoj radikalnoj, a potom i Samostalnoj demokratskoj stranci (u Kraljevini Srbiji kratko je bio ministar građevina, a onda nakon Prvog svetskog rata i dugogodišnji gradonačelnik Beograda sa zapaženim rezultatima). Komunisti su naslednicima Miloša Savčića oteli imovinu odmah po završetku Drugog svetskog rata, iako je on preminuo marta 1941. godine, tako da ga u kategoriju narodnih neprijatelja ili saradnika okupatora nikako nisu mogli svrstati.

Apsurdno za odluku komunista je i što su Nemci još na početku okupacije izbacili Savčiće iz njihovih vila, trebalo je skućiti visoke oficire Vermahta i Gestapoa, a kao formalni povod poslužilo je odbijanje Miloševe supruge Katinke (inače rođene Bavarke) da sarađuje sa okupacionim vlastima. Tito je urnisao staru srpsku buržoaziju kako bi stvorio prostor za rađanje nove jugoslovenske buržoazije. Patološka mržnja prema Slobodanu Miloševiću ukorenjena je kod jugoslovenskih komunista zbog toga što se 1980-ih godina paralelno sa smenom generacija unutar partije odigrala i smena, elita te je jugoslovenska buržoazija gubila pozicije.

Taj svojevrsni sukob između srpskog i jugoslovenskog nikada nije prestao, traje i dalje, mada u promenjenim okolnostima i uz prateće transformacije. Recimo, ono jugoslovensko premetnulo se u evropejsko, unijatsko, levo-liberalno i prozapadno, od potomaka titoista nema većih zagovornika ulaska u EU i NATO, odricanja od Kosova i Metohije, kao i prihvatanja realnosti o srpskoj „genocidnosti". Logično, pošto oni uglavnom i ne poznaju Srbiju, još su njihovi preci raskinuli sve veze sa Orašcem, Ljigom, Čačkom i Doljevcem. Sa druge strane, među nastavljačima tradicija srpskih komunista nalaze se i najveći podržavaoci jačeg oslanja na pravoslavne tradicije u projektovanim društvenim procesima, najredovniji su na liturgijama, kao i najgrlatiji kritičari odluka KPJ sa Drugog zasedanja AVNOJ-a.

Biznismen i bivši gradonačelnik Beograda Miloš Savčić (Foto: Wikimedia Commons/Public domain)

U polemici koja se i dalje „izokola vodi„ (malo po društvenim mrežama, malo kroz intervjue i tekstove zainteresovanih autora) nakon incijative Aleksandra Šapića o premeštanju Titovog groba čini se kako ovaj ideološko-politički deo zauzima važno mesto. Branioci lika i dela Josipa Broza uporno odbacuju sve demistifikacije. Jugoslovenstvo je njima samo i isključivo sinonim za slobodu, progres, civilizovanost, uređenost, pripadanje tom velikom svetu ma šta se pod njim podrazumevalo, a Tito je simbol jugoslovenstva. Iako je jugoslovenstvo postojalo i pre Tita, taj „detalj" se vešto zaobilazi. Isto tako se zaobilazi i još čitav niz „detalja" važnih za ocene istorijske uloge Josipa Broza.

Tito jeste deo srpske istorije, isto kao što su delovi te istorije i jugoslovenska ideja i komunistički sistem. Istorijske istine nikada nisu crno-bele. I pored toga što će zagovornici jugoslovenskog (danas presvučeni u evropejsko, unijatsko, levo-liberalno i prozapadno) braniti lik i delo Josipa Broza, Srbi se sa Titom nikada nisu pomirili i njegova slika je u kolektivnoj predstavi više „crna" nego „bela". Za jugoslovenske komuniste, kako god se danas deklarisali, Tito je centralna istorijska figura i razumljivo je zašto će se usprotiviti inicijativi koju danas reaktualizuje Aleksandar Šapić.

Za Srbe, istorija niti počinje sa Titom niti je Josip Broz njen najznačajniji vladar, niti se tragične i dramatične posledice njegove vladavine mogu zaobići prilikom donošenja konačne ocene. Nesumnjivo, sa aktuelizacijom teme o preseljenju Kuće cveća pokazaće se i da takva inicijativa uživa većinsku podršku u javnosti. Sahranjuje se na groblju, pa neka oni koji žele tamo odaju počast i evociraju uspomene na Jugpslaviju. Uostalom, po čemu to Josip Broz zaslužuje mauzolej kada ih nemaju ni značajniji vladari koji su rukovodili našom zemljom? Taj mauzolej je podignut na otetom zemljištu! Uostalom, Srbi ne bi bili prvi koji nešto tako čine. Bugari su izmestili grob Georgi Dimitrova, a Španci posmrtne ostatke Franciska Franka. Razlikuje li se „Titov slučaj" od njihovog?

Dušan Proroković je novinar i viši naučni saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu. Autor je monografija „Kosovo: međuetnički i politički odnosi" (2011), „Geopolitika Srbije: položaj i perspektive na početku 21. veka" (2012), „Nemačka geopolitika i Balkan: o ciljevima srednjoevropskog kontinentalizma" (2014), kao i dvotomne monografije „Era multipolarnosti" (2017). Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor Novi Standard

Naslovna fotografija: Profimedia/AFP/Georges Bendrihem

BONUS VIDEO:

 

in4s.net

Русија запретила Немачкој због Србије: Ако усвојите резолуцију о Сребреници, покренућемо питање геноцида Немачке у Другом светском рату!

ИН4С

2–3 minutes

---

Амбасадор Руске федерације при Уједињеним нацијама Василиј Небензја изјавио је да би Резолуција о Сребреници могла да отвори „Пандорину кутију".

Он је поводом иницијативе Немачке и још неколико земаља да се усвоји резолуција о Сребреници рекао да та иницијатива није усмерена на национално помирење, већ да може и да подстакне тензије на Балкану и да доведе до последица које аутори резолуције можда нису ни предвидели када су је предложили.

Он је нагласио да Русија неће подржати ту резолуцију као и многе земље чланице УН.

„Ова резолуција отвара Пандорину кутију. Ако се усвоји ова резолуција то би отворило пут другим земљама које имају сличне проблеме да изађу са својим проблемима. И могу вам навести један пример. Немачка, која стоји иза те резолуције, иако технички није оригинални коспонзор, одговорна је за највећи и најокрутнији геноцид у 20. веку, а ту мислим на Други светски рат", рекао је Небензја.

Због тога, истакао је он, неће се изненадити ако у једном тренутку, уколико се резолуција усвоји, неко, а можда и Русија, изађе са резолуцијом о геноциду од стране нацистичке Немачке над народом Совјетског Савеза током Другог светског рата.

„Србија има сличне проблеме, јер ту је питање геноцида у Првом и Другом светском рату", рекао је Небензја и додао да је усвајање резолуције „лукав покушај" да се донесе крајње исполитизовано питање, које неће помоћи помирењу на Балкану, посебно у БиХ, тим пре што, истакао је одлука о усвајању резолуције није донета по уставу БиХ.

„Ниједан ентитет у саставу федерације никада није дао сагласност за такву иницијативу.

 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Continue Reading

 

Miloš Garić: Kurtijev referendum, Osmani u UN i rezolucija - kretanje u krugu sopstvene pokvarenosti

kosovo-online.com

Kurtijev referendum, Osmani u UN i rezolucija - kretanje u krugu sopstvene pokvarenosti - Kosovo Online

8–11 minutes

---

"Kakva država, takva i politika, a sa njom i politički predstavnici. Kosovo u formatu kakvom je danas, nasiljem nastalo, a na lažima i kriminalu odgajeno, verovatno nije moglo da ima boljeg premijera nego što je Aljbin Kurti i predsednicu od Vjose Osmani. Lakrdija sa referendumom od 0,5 odsto izašlih i još jedna skandalozna predstava na sednici Saveta bezbednosti UN to odlično ilustruju. I sve se savršeno uklapa u opšte stanje na međunarodnoj pozornici, gde se političkom silom lepe etikete o genocidu"

Piše: Miloš Garić

Kako je to maestralno definisao Aleksandar Tijanić, svako se kreće u krugu sopstvene pokvarenosti.

Bilo je potpuno jasno od samog početka da Aljbinu Kurtiju ne pada na pamet da dozvoli Srbima povratak na vlast u opštinama gde su apsolutna većina. Odugovlačenje, ministarske konsultacije, komplikovano vladino uputstvo, peticija, detaljne provere, na kraju konačno i referendum pod kamerama i automatskim puškama.

Jednostavno, moralo je da propadne. I tu srpske krivice nema. Ako izuzmemo "nevidljivu ruku" moćnih sponzora, odgovornost je isključivo kod Kurtija, a njegova će na kraju biti i politička šteta. Iako to sada ne izgleda tako.

Jer, glavna poruka sa propalog referenduma za smenu samoproglašenih gradonačelnika na severu Kosova je – u ovim opštinama ne postoji nikakav politički autoritet albanske vlasti. Koliko god se premijer upinjao da dokaže suprotno.

Osim toga, Kurtijeva lažna demokratija, uz pendreke i duge cevi specijalne policije, iznova je ujedinila Srbe protiv kosovskih institucija. Danas, čak i više nego na prošlogodišnjim lokalnim izborima, kada Srbi takođe nisu izašli iz sličnih razloga.

Farsu sa referendumom, na kome im je Kurti pripremio jeftinu zamku, Srbi su sa punim pravom potpuno odbacili. Poslušali su sami sebe i logičan predlog Srpske liste, a ne lažne pozive vlasti u Prištini i nekih vrlo angažovanih ambasadora.

Postavljanje albanskih gradonačelnika, na silu, bez ikakvog legitimiteta, među Srbe na severu Kosova, od početka je bila loša ideja kosovskih vlasti, iako Kurtiju pruža kratkoročnu političku korist. Teško je zbog toga poverovati da čovek nemačke racionalnosti, kao što je Jorn Rode, ne shvata koliko je licemerno kada optužuje Srbe jer nisu uzeli učešće u nečemu što je bila unapred izgubljena bitka, a što je po Kurtijevoj zamisli, u stvari samo trebalo da mu pruži legitimaciju za nastavak terora i samovlašća.

Kurti je po svaku cenu hteo da dokaže svoju somnabulnu tezu, po kojoj većina Srba zapravo želi Albance na čelu opština Leposavić, Zubin Potok, Zvečan i Severna Mitrovica. A, zbog neostvarivih uslova koje je postavio u proceduri (jedan od ključnih je 50+ odsto izašlih na glasanje), u ambijentu već dugog straha, pritisaka, nemogućnosti glasanja poštom, novoproteranih, nesređenog biračkog spiska, izračunao je da nema mogućnosti da referendum prođe. Priželjkivao je verovatno 35 odsto izašlih, rekao bi da je njegova demokratija opet pokazala kako "savršeno funkcioniše" i proglasio bi trijumf.

Ali, dobio je 0,5 odsto i potpuni poraz svog uticaja među Srbima. Kockari to zovu - "duplo golo".

A, koliko su Hetemi, Atić, Zećiri i Peci tragikomični kada ubeđuju sebe i rodbinu da vladaju opštinama u kojima ih je Kurti "instalirao", najbolje znaju njih četvorica. Glumatanje ovih besmislenih političkih aktivista nema nikakvog realnog efekta osim što su instrumenti u rukama velikog šefa u Prištini. Kako bi zadovoljili njega i njegove ambicije, ovi ljudi ponižavaju sebe, a izazivaju nesreću i Srbima i Albancima.

Kurti na severu može oružjem da drži gradonačelnike, izabrane prošlog proleća sa po 200 glasova, do roka za redovne lokalne izbore polovinom 2025, ali tako samo potencira značaj i neophodnost formiranja Zajednice srpskih opština sa svim izvršnim ovlašćenjima, dok Albancima na ostatku Kosova produžava izolaciju, stagnaciju i beznađe.

"Staviti tačku na ovu glupost", poručio je juče s punim pravom Kurtijev nekadašnji bliski saradnik Dardan Moljićaj.

Zapad, međutim, i dalje pomaže premijeru Kurtiju u njegovoj antizapadnoj politici i to pokazuje koliko su stvari u vezi s Kosovom ušle u domen nadrealnog.

Paralelno sa kosovskom referendumskom farsom, na Ist Riveru u Njujorku, doduše kao privatno lice, nastupala je Vjosa Osmani. Pobrkala je ponovo funkcije, događaje i datume, jer u salama UN nema zvaničan tretman, i to je čini nervoznom. Posebno kad preko puta nje sedi predsednik Aleksandar Vučić.

Raspravu povodom, ionako, nedorečenog izveštaja Unmika, o stanju na Kosovu u prethodnih šest meseci i sistemskom progonu Srba, Osmani je lukavo htela da prevede na stari teren srpskih zločina i silovanja albanskih žena u periodu sukoba, baratajući brojevima koji se, na neobjašnjiv način, dramatično razlikuju od onih utvrđenih nakon ratnih zbivanja. Osmani je u nedostatku objašnjenja za aktuelno katastrofalno stanje na Kosovu odlučila da "uskoči" u vremeplov, taktikom koju ovih dana u UN primenjuju Nemačka i ostale zapadne sile, sponzorišući rezoluciju o "genocidu u Srebrenici".

Predsednik Srbije je u opisanim okonostima reagovao vrlo staloženo, spreman da odgovori i na ovakav manevar albanske delegacije. Upečatljivim podsećanjem na jezivu sudbinu Marice Mirić iz Belog Polja kod Peći, nad kojom su se teroristi OVK iživljavali i zaklali je u jednom od mnogih pomahnitalih napada na Srbe leta 1999. godine, Vučić je predstavnicima Prištine i ostalima na sednici Saveta bezbednosti stavio do znanja da i Srbi imaju bolne rane, da su ubijani, silovani, zlostavljani i progonjeni, ne manje od ostalih i često mnogo više, ali da uprkos svemu hoće da razgovaraju bez mržnje, o budućnosti, miru i saradnji.

I naravno da niko ne može i ne sme da traži opravdanje za stradanje muslimanskog stanovništva na području Srebrenice u julu 1995. godine, bez obzira da li je bilo pet ili osam hiljada žrtava. Svaki zdravorazumski čovek u Srbiji oseća gorčinu i nelagodu zbog toga, koliko god to nemalo veze sa kolektivnom krivicom. Dva predsednika su išla da se poklone i pokažu pijetet. Odgovorni su odavno u zatvoru i plaćaju svoju cenu. Međutim, Srbi i dalje prolaze golgotu. Neki bi opet da ih razapnu na krst. Jer, na grobovima u Srebrenici neko hoće da ušićari, neko pravi svoj novi krvavi račun.

Teško je govoriti bez žuči kad se suočite sa tolikom količinom licemerja i loših pobuda na jednom mestu, kao što je to slučaj sa najavljenom rezolucijom UN o "genocidu u Srebrenici" i njenim autorima.

Zapadni sponzori ove "diplomatske" akcije žele da se Srbiji i Srbima pripiše ono što se nikome pre nije. Pa ni njima, idejnim tvorcima i vlasnicima patenta na genocid.

Da se ne vraćamo u 20. vek ili ranije, na bezdušno satiranje afričkih plemena, kolonijalni teror u Indiji, fašističke koncentracione logore, ustaške jame i srbosek, na užas Holokausta i klanice NDH. Biće dovoljno i da se zadržimo samo na prethodnih 29 godina, koliko su sada odlučili unazad da gledaju Nemačka i ostali novi tumači genocida, koji ne dozvoljavaju da težak ratni zločin iz Srebrenice leta 1995. ostane tamo gde mu je mesto, u prošlosti, posle svih dosadašnjih kopanja po toj groznoj rani.

Velika je konkurencija i u ovoj kratkoj istoriji beščašća, od 1995. naovamo, a neka pitanja se sama postavljaju.

Kako se zove to kada leta 1995. za tri dana Oluja u Hrvatskoj iz kuća "oduva" 250.000 ljudi? Ko je odgovarao za bestijalni napad NATO na SRJ 1999, za hiljade bačenih bombi, ubistva dece i civila? Ko je kriv za pakao Iraka, srušenu bolnicu u Faludži i ljude rastopljene belim fosforom? Kome je dlaka s glave falila za strahote počinjene narodima Avganistana, Libije, Sirije? Gde je pravda za sve zločine prema Srbima na Kosovu posle juna 1999. pred očima stranih vojnika?

Hoće li BiH biti srećnija i dugovečnija zemlja ako rezolucija bude izglasana? Mogu li Bošnjaci i Srbi živeti u miru, ako žrtve sa obe strane nisu ravnopravne, ako se insistira na tome da su jednim majkama suze teže? Da li će UN ostvariti svoju misiju, ili će dubokom podelom po ovom pitanju države članice ući u novi krug globalnog pakla?

Živimo u vremenu u kome je moguće da Efraimu Zurofu, Ehudu Baueru i Gideonu Grajfu lekcije o tome šta je genocid drže Aljbin Kurti, Analena Berbok i Zlatko Lagumdžija. Svaki dalji komentar je suvišan.

p.s.

Srbi su za svoje grehe platili ogromnu cenu, ali neki bi na srpskim leđima još da se naplaćuju. Naopako, ružno i opasno. Delegacija zvaničnog Beograda, predvođena predsednikom, ovih dana u Njujorku rešena je da proveri koliko su istina, borba za principe i zaštita univerzalnih ljudskih vrednosti, u ovom raspolućenom svetu, u stanju da se nose sa bahatom silom, lažima i manipulacijom. Od nejake Srbije sasvim dovoljno kao prilog za eventualni oporavak posrnule civilizacije.

 

Timoti Les: Rezolucija o Srebrenici umesto da suzbije, eskalirala bi sukob u BiH

pcnen.com

Rezolucija o Srebrenici umesto da suzbije, eskalirala bi sukob u BiH - PCNEN

PCNEN

10–12 minutes

---

Politika koja stoji iza Rezolucije ima za cilj da delegitimizuje nacionalne ciljeve Srba u BiH i spreči njihove nedavne napore da se založe za veću nezavisnost, vraćajući stvari na prve principe, a to su zločini počinjeni u Srebrenici pre 29 godina. Da li će Rezolucija proći, ostaje da se vidi, dok je prijem Kosova u Savet Evrope proces koji je sada nezaustavljiv, navodi u razgovoru za beogradski Medija centar profesor Centra za geopolitiku pri univerzitetu Kembridž Timoti Les.

Upitan da prokomentariše imaju li Evropa i Amerika isti odnos prema Kosovu ili i svoje tajne želje, Les smatra da u osnovi imaju isti stav.

„Obe su priznale nezavisnost Kosova u sadašnjim granicama. Obe žele stabilnost i povlačenje svojih trupa. Obe veruju da je ključ za priznanje Kosova od strane Srbije sporazum kojim Priština daje autonomiju oblastima naseljenim Srbima. I obe smatraju da bi Kosovo i Srbija trebalo konačno da se integrišu u EU".

On dodaje da na nivou detalja ipak postoje razlike.

„Neke države u EU su više naklonjene jednoj ili drugoj strani, što znači da postoji neslaganje oko toga ko je kriv za ćorsokak, da li treba da se vrši veći pritisak na Srbiju ili Kosovo i možda oko toga na kakvu autonomiju Srbi imaju pravo. Evropljani su, takođe, skloniji oklevanju da integrišu Kosovo jer moraju da snose troškove za to. Pored ovoga, postoje i različite nijanse mišljenja unutar američkog tabora. Čini se da je ambasador Kristofer Hil više naklonjen Srbiji, a samim tim i potrebi da se uspostavi Zajednica srpskih opština (ZSO) sa značajnim stepenom autonomije, dok je Džef Hovenije (američki ambasador na Kosovu) naklonjeniji Albancima, protiveći se izvršnim ovlašćenjima ZSO", objašnjava Les.

Sagovornik Medija centra ne prihvata do kraja tezu koja prema njegovim rečima na Zapadu sve više dobija na popularnosti- da Rusija na neki način podstiče novi sukob na Kosovu i u drugim delovima Balkana.

„Ne poričem da Rusija podržava Srbe u njihovoj borbi sa SAD-om i njenim saveznicima, baš kao što je to radila od kraja 2000-ih kada je Rusija počela da se sukobljava sa Zapadom. Međutim, ovo ne znači da Rusija podstiče na to da se Srbi dignu na oružje, bar za sada. Rusija već dugo ima interes da se održe sadašnje granice koje osiguravaju da Balkan ostane u stanju trajne nestabilnosti, nesposoban da se pridruži Zapadu, zahtevajući stalno prisustvo NATO-a na terenu i obezbeđujući ulaznu tačku za ruski uticaj preko Srba. U tom smislu, najveći rizik za Rusiju je rešavanje pitanja granica koje bi stabilizovalo region, a Rusiju učinilo suvišnom.", navodi on.

Prema njegovim rečima, u tom kontekstu, Rusija nije značajno pomerila svoj stav prema Srbima od februara 2022. godine.

„Rusija zadržava svoju formalnu posvećenost Dejtonu i teritorijalnom integritetu država, i ne pruža nikakvu retoričku podršku Dodikovoj ideji o podeli BiH ili potezima Srbije ka podeli Kosova. Niti je verovatno da će to učiniti osim ako ne postoji očigledna korist", kaže Les.

On ipak smatra da bi Rusija potencijalno mogla gurnuti Srbe da preduzmu radikalni korak u okolnostima kad bi Rusija gubila rat i videla korist u raspirivanju sukoba na Balkanu koji bi vezao Zapad, a ojačao njenu poziciju u Ukrajini.

„Ali to nije trenutna situacija. Čak i da jeste, jasno je da bi Srbi odgovorili na podršku Rusije samo ako bi bili sigurni da Rusija ima kapacitet da ih podrži nakon radikalnog koraka, što nije zagarantovano", navodi naš sagovornik.

Les je pri stavu da je uloga SAD-a i njenih saveznika više destabilizujuća od Rusije, što po njegovom mišljenju ne bi trebalo da iznenađuje pošto je ona dominantna sila na Balkanu.

„Na Kosovu podstiče Albance tako što im prodaje smrtonosno oružje i pristaje na policijske racije na Severu Kosova i druge oblike albanske represije. U međuvremenu, u BiH, Sjedinjene Države i njeni saveznici nastavljaju sa kampanjom kažnjavanja rukovodstva Republike Srpske i centralizacije države, za šta su Srbi jasno stavili do znanja da je to neprihvatljivo za njih i da će preduzeti korake da se tome suprotstave, ako bude potrebno, proglašenjem nezavisnosti Republike Srpske", smatra Les.

Upitan da prokomentariše koliko je sada realno sprečavanje Kosova da uđe u Savet Evrope s obzirom na to da se Srbija Ohridskim sporazumom obavezala da neće sprečavati članstvo Kosova u međunarodne organizacije, Les navodi da je ovaj proces sada verovatno nezaustavljiv.

„Tri četvrtine članica Saveta Evrope (SE) priznaju Kosovo i rekle su da može da se pridruži, a i sam birokratski proces se kreće ka ovom ishodu. Većina članica ne veruje u pretnju Srbije da će napustiti SE, niti se posebno brine ako to učini. Kratkoročno gledano, jedini faktor koji bi mogao da odloži pristup Kosova jeste odbijanje Prištine da uspostavi Zajednicu srpskih opština (ZSO), ali bar do sada nijedna zapadna vlada nije izašla i navela da je to preduslov za ulazak. A čak i da jesu, to na kraju ne bi blokiralo prijem Kosova u SE ako zapadne države žele da se to dogodi", navodi naš sagovornik.

Kada je reč o Ohridskom sporazumu u ovom kontekstu, Lesu se čini da je to u velikoj meri irelevantno i podseća da je predsednik Vučić naglasio da ga nikada nije potpisao, „posebno zbog zahteva da Srbija pristane na članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama, a ponašanje Srbije u Savetu Evrope i van njega jasno pokazuje da neće biti obavezana tim sporazumom".

Komentarišući urednicu britanskog Telegrafa Danijelu Šeridan koja se prošle nedelje pojavila na Severu Kosova obučena u maskirnu uniformu sa pancirom kako bi "utvrdila" da li će doći do invazije Srbije na Kosovo i navode ovog medija da je Kosovo podiglo bezbednost jer „raste strah od toga da predsednik Srbije planira invaziju potpomognutu od strane njegovog saveznika, Vladimira Putina", Les za Medija centar kaže da članak odražava opšte predrasude britanskog političkog establišmenta prema Srbima još od ratova devedesetih i pristrasnost u korist Albanaca na Kosovu

„To uključuje i Telegraf čija pristrasnost protiv Srba dobija na snazi zbog snažnog stava koji imaju protiv Rusije i percepcije da ove dve strane sarađuju protiv Zapada. Ono što se čini da se dogodilo u ovom slučaju jeste da je dopisnica Telegrafa otputovala na Kosovo, možda na poziv Prištine, i čula jednu stranu priče u sporu između Srba i Albanaca. Zatim je ovu partizansku priču predstavila kao činjenicu jer se ideja o agresivnom ponašanju Srba prema Albancima uklapa u njene pretpostavke. Izgleda da Danijeli Šeridan nije palo na pamet da je priča možda složenija od moralne slike koju predstavlja o dobrim Albancima i lošim Srba, ili možda čak da se Albanci agresivno ponašaju prema Srbima", navodi naš sagovornik.

Upitan da prokomentariše najavu Rezolucije Saveta bezbednosti UN o genocidu u Srebrenici i koliko je zapravo reč o zločinu koji se dogodio, a koliko o geopolitičkoj igri velikih sila budući da dolazi 29 godina pošto se zločin dogodio, Les navodi da pitanje ukazuje na politiku koja stoji iza Rezolucije koja ima za cilj da delegitimizuje nacionalne ciljeve Srba u BiH i da spreči njihove nedavne napore da se založe za veću nezavisnost, vraćajući stvari na prve principe, a to su zločini počinjeni u Srebrenici pre 29 godina.

„Motivacija je jasna iz reference u nacrtu Rezolucije onima koji poriču genocid, što je pokušaj da se oslabi predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, i tajminga donošenja Rezolucije koji se poklapa sa njegovim borbama sa Zapadom oko novog izbornog zakona i predloženog zakona o državnoj imovini, kao i Dodikovih opetovanih pretnji otcepljenjem Republike Srpske. Zanimljivo, poslednji put kada je Zapad pokušao da donese Rezoluciju o Srebrenici 2015. godine, poklopilo se sa Dodikovim zagovaranjem referenduma o Visokom predstavniku i pozivom njegove SNSD stranke na referendum o nezavisnosti. Da li će Rezolucija uspeti, ostaje da se vidi. Verovatno će proći na Generalnoj skupštini i možda će Srbi u BiH biti obuzdani. Ali Zapad preuzima rizik. Srbi će biti besni zbog ovog poteza, a Dodik je zapretio povlačenjem srpskog osoblja iz zajedničkih institucija BiH ako Rezolucija bude usvojena, što bi njihov sukob eskaliralo umesto da ga suzbije.", istakao je naš sagovornik.

Komentarišući iskrenost vlasti u Srbiji, ali i u EU kada je reč o evrointegracijama i to da li saradnja sa Rusijom Srbiju udaljava od EU, Les smatra da je proces blokiran, i to iz razloga koji se razlikuju od odbijanja Srbije da se distancira od Rusije.

„Proces je bio blokiran pre februara 2022. godine i blokiran je za sve države na Zapadnom Balkanu, čak i one koje su se uskladile sa politikom sankcija EU. Osnovna prepreka je nespremnost EU, tačnije zapadnoevropskog jezgra EU, da se proširi ako to slabi EU ili vodeću poziciju država u njoj kao što su Francuska i Nemačka. U principu, zapadni Evropljani prihvataju ideju proširenja EU, posebno kao sredstvo suprotstavljanja ruskom uticaju ako se to može uraditi na način koji jača EU i garantuje njihovu poziciju. Međutim, nisu uvereni da je to moguće u praksi. Ono što vide je da u preostalim neintegrisanim delovima istočne Evrope ima do deset novih članica od kojih je svaka opterećena problemima nacija i granica, i sklona nestabilnosti, pa čak i ratu; koje su siromašne i korumpirane, a u slučaju Ukrajine suočavaju se sa računom za obnovu koji bi srušio budžet EU; i koji su temperamentni kao Mađari – nacionalistički i i socijalno konzervativni – jačajući tako istočnu polovinu EU na račun liberalnijeg Zapada. Svakako, od februara 2022. godine postoji birokratski napredak u procesu proširenja, podstaknut potrebom da se uradi nešto sa Ukrajinom. Međutim, težnja za proširenjem zasnovana je na dva uslova koja do sada nije bilo moguće ispuniti – a to je da i EU i zemlje kandidatkinje prvo prođu kroz značajne reforme – što znači da proširenje praktično nije na dnevnom redu. To takođe pretpostavlja ukrajinsku pobedu koja je sve manje verovatna.", navodi Les.

Što se tiče Srbije, sagovornik Medija centra nema sumnju da Vlada razume da članstvo Srbije u EU praktično nije na stolu.

„Međutim, Vlada Srbije ima interes da nastavi proces integracije, jer to daje Srbiji pravo na fondove EU, pruža izgovor za nepopularne reforme i uliva poverenje među stranim investitorima. To joj daje razlog da govori o izgledima za članstvo, bez obzira na lične sumnje", zaključio je Les.

mc.rs

 

Ključne razlike, prednosti, rizici i moguća rešenja nuklearnih elektrana iz ugla Srbije - Energija Balkana

Prema dokumentu Međunarodne agencije za atomsku energiju INSAG-26 za zemlјe kao što je Srbija, preporuka je da gradi NE za koju postoji referentna NE u radu. Takođe, isti dokument preporučuje da zemlјa koja se odluči za izgradnju prve elektrane mora da podigne nivo tehničke kompetencije kod budućeg vlasnika (operatora), kod nacionalnog regulatora i kod obrazovnih institucija (univerziteta i instituta).

 

 

NASTAVAK:

 

https://energijabalkana.net/kljucne-razlike-prednosti-rizici-i-moguca-resenja-nuklearnih-elektrana-iz-ugla-srbije/

Живадин Јовановић: ПРЕЛАЗИ ЛИ ОВО ЗАПАД РУБИКОН И ОБЈАВЉУЈЕ ДА СРПСКИ НАРОД НИЈЕ ВРЕДАН НИ ПОСТОЈАЊА?

fakti.org

Jовановић: Имамо ли нешто важније од бољег живота, јесмо ли спремни за стратешке политичке одговоре?

2–3 minutes

---

ПРЕЛАЗИ ЛИ ОВО ЗАПАД РУБИКОН И ОБЈАВЉУЈЕ ДА СРПСКИ НАРОД НИЈЕ ВРЕДАН НИ ПОСТОЈАЊА?

(Карикатура: Тошо Борковић)

* Прелазак Рубикона не покривају стандардне жалбе да политички Запад крши Дејтон, принцип консенсуса у БиХ и права Републике Српске, да гази Повељу УН, Резолуцију СБ УН 1244 и Устав Србије, да Курти није заслужио чланство у Савету Европе, јер није извршио „два од три услова". Не покривају, а поготову не ремете логику Запада. Напротив!

_____________________________________________________________

           НЕМАЧКА влада предводи акцију да Генерална скупштина УН усвоји резолуцију којом би се српска нација жигосала као геноцидна.

           Какав избор, какво лидерство земље која је у једном веку извршила четири агресије против српског народа!

           Јасеновац, Јајинци; Крагујевац, Краљево, Ниш...

           Грчка посланица у ПССЕ Дора Бакојани, сестра премијера Мицотакиса, предводи акцију да се тзв. Република Косово прими у Савет Европе.

           Какво слепило!

           Понижавање, застрашивње и етничко чишћење Срба са Косова и Метохије улази у завршну фазу под покровитељством политичког Запада.

           Цинични „поклон-пакет" стиже Србији када обележава 25. годишњицу злочиначке оружене агресије НАТО.

           Да ли то политички Запад објављује да прелази Рубикон и баца коцку – да срски народ није народ вредан постојања и поштовања већ парија!

           Стандардне жалбе да политички Запад крши Дејтон, принцип консенсуса у БиХ и права Републике Српске, да гази Повељу УН, Резолуцију СБ УН 1244 и Устав Србије, да Курти није заслужио чланство у Савету Европе, јер није извршио „два од три услова", не покривају прелазак Рубикона, поготову не ремете логику Запада.

           Напротив!

           Имамо ли важније вредности од егзистенцијалних?

           Јесмо ли спремни за стратешке политичке одговоре?

           (Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних)

 

Osiromašeni uranijum: efekti, mitovi i zablude | Prof. dr Koviljka Stanković

Osiromašeni uranijum: efekti, mitovi i zablude | Prof. dr Koviljka Stanković | Agelast 226 Agelast

https://www.youtube.com/watch?v=mCD1lZznyew Naša nova gošća je prof. dr Koviljka Stanković, vanredna profesorka na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, za užu naučnu oblast nuklearna tehnika i predsednica Srpskog nuklearnog društva. S obzirom na novonastale okolnosti u našoj zemlji, pozabavili smo se temom zakonske regulative o nuklearnim programima, samim modularnim reaktorima, ali smo govorili i o principima rada reaktora, gorivima za reaktore gde smo pokrivali i teme poput jonizujućih zračenja i adresiranja mitova o uticaju osiromašenog uranijuma na ljude i životnu sredinu. Takođe smo pokrivali teme o primenama fizike atomskog jezgra na problem klimatskih promena, kao i primenu u medicini, agrokulturi, arheologiji i drugim oblastima. Naravno, jedan deo je posvećen, ne samo zračenjima, već i zaštiti od zračenja i upravljanju nuklearnim otpadom.

 

Срђа Трифковић: Visoka umetnost neutralnosti

standard.rs

Visoka umetnost neutralnosti

Срђа Трифковић

9–11 minutes

---

U drugoj četvrtini veka Srbija stoji pred istorijskim odlukom. Svet se nalazi pred novom podelom: na jednoj strani stoje NATO i njegova četiri partnera u Aziji. Na drugoj je praktično ostatak čovečanstva

Tekst koji sledi je prvi put objavljen u štampanom izdanju lista Die Weltwoche, vodećeg švajcarskog nedeljnika. 

***

Većina u istoriji poznatih majstora spoljne politike bili su u službi velikih sila. Naravno, potrebno je mnogo umešnosti i istančanog osećaja da se dostigne državnički rang Rišeljea, Meterniha ili Bizmarka. Ali dosta pomaže ako se može raspolagati instrumentima jedne velike, moćne države.

Vođe malih i slabih zemalja moraju se podvrgnuti jednom mnogo težem testu sposobnosti, naročito kada su na više frontova suočeni sa brojnim izazovima. Moraju pronaći pravu ravnotežu između njihovih ciljeva i sredstava, a ograničene resurse jedne male zemlje optimalno raspodeliti na konkurentne prioritete je test sposobnosti jednog istinskog državnika. Njegova postignuća često ostaju nedovoljno poznata, jer su posledice njegovog delovanja za ostatak sveta od ograničenog značaja. U HH veku padaju mi na pamet primeri Irca Ejmona de Valere i Portugalca Antonija Salazara.

Jedan uporedivi i možda dirljiv primer u naše vreme pruža srpski predsednik Aleksandar Vučić. On stoji pred tim međusobno povezanim istovremenim izazovima:

1. Zapad od Vučića zahteva da normalizuje odnose sa Prištinom. To je jasan eufemizam za priznanje nezavisnosti srpske južne pokrajine od strane Beograda, koja je od 1999. okupirana od NATO i koja je 2008. godine jednostrano proklamovala svoju nezavisnost. Pravo Srbije utemeljeno je u Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN, čije važenje prihvataju i tri zapadne sile sa pravom veta. Istovremeno, one su namerno prekršile ova pravila, dok su ih Kina i Rusija striktno poštovale. Kao što je Vučić često naglašavao: vrhunac zapadnog licemerja je da se suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine posmatra kao neprikosnoven, dok se suverenitet i teritorijalni integritet Srbije povređuje.
2. Zapad požuruje Vučića da prihvati reviziju Dejtonskog sporazuma koji od 1995. osigurava mir u Bosni i Hercegovini. Paket mera koji je predložio nezakonito imenovani „visoki predstavnik" Kristijan Šmit iz Nemačke bi de fakto značio uništenje Republike Srpske. Jedna takva prinudna unitarizacija, u korist muslimana, destabilizovala bi Bosnu i Hercegovinu i region, a situaciju ponovo dovela na početak; naime, na izbijanje rata 1992. godine.
3. Zapad očekuje od Vučića da se priključi sankcijama protiv Rusije, iako je srpski proces evrointegracija potpuno zaustavljen, a zemlja bi u slučaju takve odluke pretrpela enormne, nenadoknadive gubitke.

Kratka retrospektiva

Po sve tri tačke među Srbima u značajnoj meri vlada jedinstvo oko toga da otpor nije samo moguć, nego i apsolutno neophodan. Čak i prozapadne stranke, koje su na parlamentarnim izborima u decembru dobile nešto preko 20% glasova, su prilično suzdržane kad je reč o ovim pitanjima.

Da bi se razumeo nepovoljan položaj Aleksandra Vučića i Srbije neophodna je kratka istorijska retrospektiva.

U godinama 1989-1991. iznenada se raspao sovjetski monolit: zapadni savez izašao je kao pobednik. Tako se koncept dugoročnog obuzdavanja Džordža Kenana, koji je prvi put predočen u čuvenom „Dugom telegramu" iz 1946. i godinu dana kasnije utemeljen u Trumanovu doktrinu, pokazao kao jedna od najuspešnijih geopolitičkih strategija u istoriji.

Jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito prima akreditive od novog ambasadora SAD, Džordža Kenana, na Brionima, 16. maj 1961. (Foto: Fejsbuk/Muzej Jugoslavije/Museum of Yugoslavia)

U sledeće četiri decenije, Jugoslavija je nakon raskida sa Sovjetskim Savezom uživala jednu prilično komotnu nišu između suprotstavljenih saveza. Njena politika nesvrstavanja odgovarala je Titovoj dubokoj sujeti i sa sobom je donela mnogo privrednih i političkih prednosti. Ipak, to nije funkcionisalo: zemlja je, zapravo, u poslednje dve decenije svog postojanja doživela niz kriza, iako su je tokom Hladnog rata obe supersile ostavile na miru.

Potom je, iz razloga koji još uvek nisu potpuno razjašnjeni, NATO izgubio kontrolu. Pred kraj svog dugog života, Kenan je upozorio da je ekspanzija NATO saveza bila najgora strateška greška u istoriji SAD. Kenan, koji je tokom Hladnog rata bio oduševljeni pristalica NATO pakta, razumeo je da bi širenje Alijanse primoralo Rusiju u odbrambeni stav. Ispravno je predvideo da bi to  ponovo vodilo ka atmosferi Hladnog rata u odnosima Istoka i Zapada. Događaji koji su usledili, a koji svoj vrhunac dostižu u američkom posredničkom ratu u Ukrajini, dali su mu za pravo.

Jugoslavija se odmah našla na raskrsnici. U vreme Kosovskog rata Bila Klintona protiv Srbije od pre četvrt veka (od 24. marta do 7. juna 1999.) NATO se razvio u oruđe globalističko-hegemonističkog duopola u Vašingtonu, očajnički tražeći novu misiju u svetu posle Hladnog rata. Bio je to rat gole, ničim isprovocirane agresije. Argumenti su dobro poznati. Proces je donekle podsećao na to kako je Atina, stekavši vodeću ulogu u  grčkom svetu tokom Persijskih ratova, pokušala takav položaj da u narednim decenijama iskoristi za sticanje panhelenske hegemonije.

Upadljiva sličnost

Posledica metamorfoze NATO-a je da taj savez u ovom trenutku ima jasan sovjetski karakter. Strategijski koncept 2022. sadržao je čisto ideološke reference na „izazove klimatskih promena" i „značaj rodnih perspektiva za bezbednost svih nas". Istovremeno, SAD su uspele da svojim evropskim saveznicima nametnu strožu disciplinu nego što je to  SSSR ikada mogao da učini sa svojim satelitima. Upadljiva sličnost današnjeg NATO pakta sa nekadašnjim Varšavskim paktom je jaz između zvanične retorike, monolitno pompezne i političke, sa vojnom i privrednom realnošću Evrope.

Kako mi je nedavno rekao istaknuti beogradski analitičar, očigledna spremnost „stare Evrope" da našteti sebi kako bi naštetila Rusiji mogla bi se posmatrati kao pogrešna, ali ipak racionalna, kada bi ona počivala na jasnoj strategiji da se iznudi povoljan ishod rata u Ukrajini – ali takva strategija ne postoji, i Srbi su toga potpuno svesni.

Aleksandar Vučić to, naravno, vidi. Stoga, on zazire da popusti pred pritiskom sa Zapada u ovoj kasnoj fazi i da uvede sankcije Rusiji. Sve dok NATO odbija da čak i razmišlja o diplomatskom rešenju konflikta – Vučić nema podsticaja da to čini. Ne postoji zapadni paket koji bi pomogao Srbiji da nadoknadi gubitke, već samo zahtev da se priključi i da snosi troškove koje to sa sobom nosi.

Ovo se u hobsovskom smislu možda moglo objasniti dok je rat išao loše po Rusiju. Danas to, očigledno, više nije slučaj. Bivši najviši savetnik Pentagona i pukovnik u penziji američke vojske, Daglas Mekgregor, u više navrata je iznosio mračnu procenu zapadnih izgleda u Ukrajini. Mekgregor – visokorangirani službenik pod bivšim predsednikom Donaldom Trampom – iznova ponavlja da je praktično sve završeno. Slična upozorenja postoje i kod doajena američke geostrategije Edvarda Lutvaka koji predlaže da bi rat trebalo okončati kompromisom, čak i bi taj kompromis bio „slab i odvratan". Svetski poznati ekonomista Džefri D. Saks označio je Ukrajinu kao „najmlađu neokonzervativnu katastrofu" koja će voditi ka „daljem geopolitičkom debaklu" za SAD.

Izvan saveza

U drugoj četvrtini veka Srbija stoji pred istorijskim odlukom. Svet se nalazi pred novom podelom: na jednoj strani stoje NATO i njegova četiri partnera u azijsko-pacifičkom prostoru (Australija, Japan, Novi Zeland, Južna Koreja) – oko osmine svetskog stanovništva i nešto preko polovine njegove privrede – a na drugoj strani svi oni koji odbacuju hegemonistički poredak, praktično ostatak čovečanstva.

Otežavajuća okolnost je to da je novi globalni NATO – baš kao njegov prethodnik oličen u Varšavskom paktu – ideološki krut i ne toleriše odstupajuća mišljenja. Ono što je NATO u svom strateškom konceptu označio kao izazove za „naše interese, bezbednost i vrednosti" obuhvata i suprotstavljanje čitavoj paleti osvešćenih (wokeness) dogmi, uključujući transdženderizam i azbučni kult LGBT-a. Osim toga, Vašington i Brisel su sve više odlučni da svako neprihvatanje njihovih zapovesti posmatraju kao izazov.

Vojnik nosi zastavu NATO pakta tokom posete nemačke ministarke odbrane, Ursule fon der Lajen, nemačkim trupama raspoređenim u vojnoj bazi Rukla u Litvaniji (Foto: Ints Kalnins/Reuters)

U međuvremenu, Srbi jasnom većinom žele da ostanu izvan tog „saveza vrednosti". Uprkos tome, moguće članstvo u EU – spojeno sa vojnom neutralnošću države – ostaje strateški cilj vlade. Često dvosmisleno formulisane spoljnopolitičke vodilje predsednika Vučića odražavaju njegovu želju da, u ophođenju sa blokovima moći, hoda po tankoj liniji. Ta politika je u skladu sa stavom većine Srba.

Srđa Trifković je spoljnopolitički urednik mesečnog magazina „Chronicles" i vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci. Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

Prevod: Novi Standard

Izvor: Štampano izdanje lista Die Weltwoche

Naslovna fotografija: Free Stock photos by Vecteezy/sb2010)

BONUS VIDEO:

 

fakti.org

Јовановић поводом Куртијевог пописа: Ко ће и како пописати 230.000 протераних Срба и осталих?

~2 minutes

---

АКО ТО ДОЗВОЛИ, СРБИЈА ЋЕ ПРИСТАТИ ДА „ПОПИС" БУДЕ МЕРЕЊЕ УЧИНКА ЕТНИЧКОГ ЧИШЋЕЊА

Живадин Јовановић

* Да ли смо и сами почели да верујемо у оно што нам западни партнери непрекидно говоре - да су таква питања знак окретања прошлости и скретања пажње са пута у сјајну ЕУ будућност!?

______________________________________________________________

          ЧУЈЕМО да Курти организује попис становништва.

          Вероватно процењује да је после отимања српских имања, дугих цеви изградње база и освајања општинских зграда на Северу Покрајине, добијања модерног наоружања, обећања НАТО, затварања Срба, протеривања робе из централне Србије и динара - створио идеалне услове да измери учинак фазне "Олује".

          Ко ће и на који начин пописати око 230.000 протераних Срба и других неалбанаца? То питање можда треба поставити СБ УН који има мандат над Покрајином, а можда, паралелно, и Савету Европе који се стара о поштовању људских права.

          Тек да знају да знамо шта (не) раде.

          Или смо и ми сами почели да верујемо у то што нам западни партнери непрекидно говоре - да су таква питања знак окретања прошлости и скретања пажње са пута у сјајну ЕУ будућност!?

          (Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних)

 

iskra.co

75 година НАТО-а: Лажи, агресија и промоција демократије

7–8 minutes

---

04.04.2024. - 9:10

 

Getty © Reg Speller/Fox Photos/Hulton Archive

Организација северноатлантског споразума, познатија као НАТО, основана је 4. априла 1949. године потписивањем Северноатлантске повеље у Вашингтону. Алијанса је по оснивању имала 12 држава чланица, предвођених од стране САД и њених главних западноевропских савезника – Велике Британије и Француске.

НАТО је основан у предвечерје Хладног рата, који ће обележити другу половину 20. века. Иако се у оснивачкој повељи Совјетски Савез нигде не помиње експлицитно, свима је било јасно да се иза фраза о "промоцији стабилности и просперитету у области северног Атлантика" крије страх од наводне "комунистичке претње са истока".

Намере западних савезника огољене су након што су они 1954. године одбили совјетски предлог за уједињење Немачке, повлачење страних трупа и приступање СССР-а Алијанси.

Та одлука је цементирала поделу хладноратовску поделу Европе и подстакла Совјете да годину дана касније формирају сопствени војни блок – Варшавски пакт. Исте године, Западна Немачка је приступила НАТО-у.

Током Хладног рата, НАТО је углавном играо пасивну улогу у односу на званичну политику САД, а проширио се само једном – 1982. године, када је Шпанија постала 16. чланица Алијансе.
Крај Хладног рата и буђење НАТО-а

Крај Хладног рата и распад СССР довели су у питање сврху постојања НАТО-а: пошто претње са истока више није било, од чега су се државе чланице Алијансе тачно браниле? Пошто је период конфронтације великих сила коначно окончан, многи су веровали да ће Европа и свет превазићи блоковску поделу и формирати нову безбедносну инфраструктуру – "Европу као заједнички дом", како је то назвао последњи совјетски лидер Михаил Горбачов.

Ипак, на Западу, а пре свега у САД, није било апетита за тако нешто. У администрацији тадашњег америчког председника Џорџа Буша Старијег о том сценарију се никада озбиљно није ни размишљало, а опстанак НАТО-а је третиран као једина опција.

У центру пажње 1990. године нашло се питање све извеснијег уједињења Немачке, као и ширење НАТО-а на територију некадашње ДДР. У том контексту је тадашњи амерички државни секретар Џејмс Бејкер, током састанка са Горбачовом 9. фебруара 1990, изрекао познато реченицу да се, ако Совјети прихвате ширење НАТО-а на источну Немачку, Алијанса неће ширити "ни инч на исток".

Иако Бејкерово обећање никада није озваничено на папиру (у великој мери због противљења председника Буша, који је сматрао да је су обећања његово државног секретара била "претерана"), постоји довољно сведока да је оно ипак постојало – а међу њима је и тадашњи амбасадор САД у Москви Џек Метлок.

Управо је Метлок почеком 2022. открио и да је Буш Горбачову годину дана раније, током самита на Малти, обећао да "уколико СССР допусти државама Источне Европе да саме доносе спољнополитичке одлуке, САД то неће злоупотребити", чиме је још једном (имплицитно) обећао да неће бити ширења НАТО-а. Метлок је такође рекао да је ширење НАТО-а на исток "највећа стратешка грешка од краја Хладног рата".

Обећања америчких званичника, међутим, очигледно нису имала тежину, а у Вашингтону су распад СССР-а посматрали као догађај којим се бришу све до тада преузете обавезе. Упркос противљењу Русије, Алијанса је убрзо започела преговоре о чланству са Пољском, Мађарском и Чешком, које су постале чланице 1999. године.
Нова улога НАТО-а: Ширење "демократије" или америчких интереса?

У недостатку једног великог непријатеља након распада СССР, НАТО је у постхладноратовском периоду морао да редефинише своју улогу. Алијанса је, под утицајем САД, као новог светског хегемона, временом преузела улогу "светског полицајца" који би требало да "донесе мир и стабилност" у свету – ако је потребно и без одобрења УН.

НАТО је своје прве операције спровео током Рата у Босни и Херцеговини – иако је реч о унутрашњем сукобу државе која није чланица Алијансе. НАТО је у почетку спроводио забрану лета изнад БиХ и ембарго на увоз оружја, али је од 1994. почео и са директним ударима на положаје Војске Републике Српске.

Пет година касније, свега неколико дана уочи 50. годишњице оснивања НАТО-а, Алијанса је започела своју до тада највећу, али и најконтроверзнију операцију – бомбардовање СР Југославије. НАТО је свој ангажман правдао наводним геноцидом над Албанцима на КиМ, као и потребом да се што пре оконча оружани сукоб у јужној српској покрајини.

Иако за то нису имали одобрење Савета безбедности УН, државе чланице тог наводно "одбрамбеног савеза" започеле су агресију против једне суверене државе чиме су прекршене мање више све релевантне међународне повеље.
Током прве деценије 21. века, у којој је спољнополитички авантуризам Вашингтона достигао до тада незапамћене размере, НАТО је углавном играо споредну улогу у низу америчких интервенција на Блиском истоку – од Авганистана, преко Ирака до Либије.
Ширење НАТО-а на исток: Добровољно или не?

Од окончања Хладног рата до данас, број чланица НАТО-а повећао се са 16 на чак 32. Последња међу њима, Шведска, приступила је Алијанси пре само неколико недеља.

Док је у некима од њих, попут Пољске, Чешке, Мађарске и балтичких република, постојао широк консензус око подршке приступања Алијанси, у другима је то било у најмању руку упитно.

Примера ради, грађани (тадашње) Републике Македоније су 2018. године гласали на референдуму о прихватању Преспанског споразума са Грчком, којим је било предвиђена и промена имена те државе.

Влада, која је и поред противљења значајног дела популације желела да прогура референдум и споразум, је у референдумском питању поменула "чланство у ЕУ и НАТО" – за шта су имали подршку како САД, тако и ЕУ, који су на ширење НАТО-а.

Опозициона ВРПО-ДПМНЕ, која се противила споразуму, позвала је грађане да бојкотују референдум – у чему су и успели, пошто је на њега изашло тек 36 одсто уписаних бирача, значајно мање од 50 одсто колико је било потребно да би референдум био валидан.

Македонској влади и западним лидерима то очигледно није сметало, пошто је споразум ускоро ратификован, а (сада Северна) Македонија је 2020. постала тридесета чланица НАТО-а.

Још један пример земље која је у НАТО ушла вез унутрашњег консензуса је Црна Гора, која је пуноправна чланица Алијансе постала 2017. године. Иако су истраживања јавног мњења годинама уназад показивала да су грађани те земље у најмању руку подељени по питању чланства, тадашња влада предвођена ДПС-ом одбила је да распише референдум – иако су то тражили представници опозиције.

Алекса Пауновић

 

Izgradite socijalistički pokret protiv rata i fašizma! Podržite WSWS!

pcnen.com

Izgradite socijalistički pokret protiv rata i fašizma! Podržite WSWS! - PCNEN

PCNEN

6–8 minutes

---

Apel Davida Northa

U posljednjoj sceni Oscarom nagrađenog filma Oppenheimer, fizičar se prisjeća razgovora s Albertom Einsteinom u kojem su razmatrali mogućnost da je njihov teorijski rad pokrenuo lančanu reakciju koja bi 'mogla uništiti cijeli svijet'. A Oppenheimer, užasnut prijetećom opasnošću od nuklearnog rata, kaže Einsteinu: 'Vjerujem da jesmo.'

Film zatim završava slikama interkontinentalnih balističkih projektila i nuklearnih eksplozija koje preplavljuju planet.

Zastrašujuća vizija Roberta Oppenheimera sada prijeti da postane stvarnost. Gotovo osamdeset godina nakon spaljivanja Hirošime i Nagasakija, imperijalistički piromani u Washingtonu i njihovi saveznici u Evropi bezobzirno eskaliraju sukob s Rusijom, izjavljujući da ih neće obuzdati prijetnja nuklearnog požara.

I dok Bidenova administracija i njeni NATO saveznici igraju ruski rulet s nuklearnim oružjem u Ukrajini, oni novcem i oružjem podupiru izraelsko genocidno 'konačno rješenje' takozvanog 'problema' palestinskog otpora 75-godišnjoj cionističkoj opresiji. Izraelske vojne snage ubile su više od 30,000 stanovnika Gaze. Najmanje dvije trećine žrtava su žene i djeca.

Genocid u Gazi i nemilosrdna eskalacija NATO-a prema nuklearnom Trećem svjetskom ratu samo su najbrutalnije manifestacije srozavanja kapitalističkog sustava u barbarstvo. Definirajuće karakteristike današnjeg kapitalizma i njegove vladajuće klase su nezasitna pohlepa, brutalnost i kriminalna ravnodušnost prema sudbini čovječanstva i budućnosti planeta. Ništa neće stati na put korporativnim profitima i akumulaciji osobnog bogatstva.

Odbijajući provesti dobro poznate i učinkovite javnozdravstvene mjere za zaustavljanje širenja COVID-a jer bi smanjile profitne marže, kapitalističke vlade su prihvatile smrt preko 28 milijuna ljudi diljem svijeta, s više od milijun tih žrtava u Sjedinjenim Američkim Državama. Bidenova administracija govori o COVID-u samo u prošlom vremenu, kao da se pandemija može zaustaviti jednostavnim ignoriranjem. Ali virus nas ne ignorira. Milijuni ljudi boluju od Dugog COVID-a, a tisuće i dalje umiru od infekcije svakog tjedna.

Taj pad u barbarstvo nespojiv je s demokracijom. Fašističke tendencije rastu u svakoj kapitalističkoj zemlji. Budući Hitleri vjeruju da se njihov čas bliži. Donald Trump je groteskna manifestacija ovog globalnog procesa u SAD-u.

Biden tvrdi da je njegov reizbor u studenom nužan za spas demokracije. Ali ako je teturajući Biden sve što stoji između demokracije i fašizma, onda je demokracija na izmaku. U svakom slučaju, središnji cilj Bidenove administracije, eskalacija rata s Rusijom i intenziviranje konfrontacije s Kinom, zahtijeva militarizaciju društva – odnosno nametanje divlje štednje i diktatorskih oblika vladavine.

Ništa ne može zaustaviti pad u društveno i političko barbarstvo osim razvoja globalnog masovnog pokreta radničke klase protiv kapitalizma, na temelju međunarodnog socijalističkog programa.

U ovom povijesnom procesu, o kojem ovisi budućnost čovječanstva, World Socialist Web Site – online glas Međunarodnog odbora Četvrte Internacionale i Stranke socijalističke jednakosti u Sjedinjenim Američkim Državama – igra ključnu ulogu.

WSWS je jedina publikacija koja nastoji radničku klasu, koja ulazi u borbu protiv kapitalizma, naoružati istinskom socijalističkom perspektivom.

WSWS govori istinu radničkoj klasi. Kapitalizam se ne može reformirati. Na kapitalizam se ne može vršiti pritisak da usvoji razumniju i humaniju politiku. Profitni sustav neće raditi kompromis s radničkom klasom. Stoga radnička klasa ne može napraviti kompromis s kapitalizmom.

U mjesecima koji su pred nama, kapitalistički mediji će izbacivati svoje laži, stvarati smetnje, širiti propagandu i činiti sve što mogu da opravdaju imperijalističke ratove i genocidne zločine.

Mediji pod kontrolom korporacija, s neograničenim resursima, tvrdit će da nema alternative Bidenu i Trumpu. Minimizirat će izvješća o kandidatima trećih strana, a svakako će nastojati prikriti sve informacije koje se odnose na predsjedničku kampanju Josepha Kishorea, kandidata Stranke socijalističke jednakosti. Nacionalni odbor Demokratske stranke, prema izvješćima u tisku, planira voditi ono što naziva 'sveobuhvatnim ratom' protiv kandidata trećih stranaka.

Rat koji planiraju uključuje sustavne i nemilosrdne napore da se zaustavi prikupljanje potrebnih financijskih sredstava od strane kandidata treće strane.

Bivši senator Demokratske stranke koji igra središnju ulogu u napadu na kandidate treće strane izjavio je da će Bidenova kampanja 'potrošiti hrpu novca' kako bi potisnula opoziciju koja je izvan institucionalizirane dvostranačke korporativne diktature.

Očekujemo da će World Socialist Web Site biti meta – kao što je bila godinama – nastojanja vlade i korporacija da potisnu političku opoziciju. Navikli smo se boriti protiv cenzure.

Ali u ovoj izbornoj godini, kada je toliko toga na kocki, potpora čitatelja World Socialist Web Site-a kritičnija je nego ikada. Nezamjenjiva i neponovljiva analiza WSWS-a mora se nastaviti. Naši pisci moraju znati pratiti i pisati o svjetskim i domaćim događajima. WSWS mora biti u stanju nastaviti mobilizirati masovno protivljenje holokaustu u Gazi, eskalirajućem krvoproliću u Ukrajini i trajnoj društvenoj devastaciji uzrokovanoj pandemijom.

WSWS mora biti u poziciji da predvodi borbe radničke klase, razotkrije izdaju sindikalne birokracije i pomogne u razvoju International Workers' Alliance of Rank and File Committees.

Bez obzira na represivna ograničenja koja su nametnule dvije kapitalističke stranke i korporativni mediji, World Socialist Web Site mora pružiti analizu, iz socijalističke perspektive, predsjedničke kampanje 2024. godine. Mora razotkriti reakcionarne planove Trumpa i Bidena i pobrinuti se da kampanja Joea Kishorea i drugih kandidata treće strane koje su blokirali kapitalistički mediji dobije odgovarajuću novinarsku pokrivenost.

Zato vas molim da danas date značajnu donaciju World Socialist Web Site. Ništa, baš ništa važno ne može se postići bez borbe i žrtve. A što može biti važnije nego stati na kraj kapitalizmu, spasiti svijet od barbarstva i osigurati budućnost čovječanstva.

Stoga vas pozivam da odete na wsws.org/donate i date najveći mogući doprinos.

Hvala vam.

www.wsws.org

 

Шапић: Кућа цвећа да постане музеј српске историје, а Тито да се врати у Кумровец

politika.rs

Шапић: Кућа цвећа да постане музеј српске историје, а Тито да се врати у Кумровец

2–3 minutes

---

Председник Привременог органа града Београда Александар Шапић најавио је да ће покренути иницијативу да Кућа цвећа, односно Музеј историје Југославије, постане музеј српске историје, а да се Јосип Броз Тито који почива у њој врати у Кумровец.

Шапић је рекао да у том музеју треба да почивају људи који су нас, како је навео, заиста бранили - Степа Степановић, Живојин Мишић, Радомир Путник и остали.

"То су људи којима се Европа дивила и који су је бранили у Првом светском рату од Немаца који би сада да нас прогласе геноцидним", рекао је Шапић.

Он је додао и да му када помене Драгољуба Михајловића који је, како је рекао, један од наших најодликованијих официра који је бранио Србију у Балканским ратовима и у Првом светском рату од Аустроугара, а у Другом светском рату против нациста, "скачу на главу Титови Југословени".

"Бранио нас је и од онога од ког смо направили мит, од Јосипа Броза, који је био аустроугарски каплар и као такав пуцао по нама", рекао је Шапић и указао да су Срби успели да после Другог светског рата Михаиловића прогласе  издајником и да не знају где му је гроб, јер су му комунисти "расули кости", док Броза чувају на најлепшем пропланку у Београду.

Шапић је навео да Броз ту почива и дан данас без обзира на сво зло које је нанео српском народу, и како је истакао, "убијајући га у Првом светском рату, а онда преко 35 година, затираћи му семе на сваки могући начин, национално, политички, социолошки и културолошки".

Он је рекао и да се поставља питање да ли ће се у Кући цвећа одати пошта српским херојима тиме што ће се направити музеј српске историје или ће тамо бити остављен Јосип Броз Тито, који је, како је рекао "велики зликовац новије српске историје".

View article...

Enclosures:

160z120_677z381_sapic.jpg (9 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2024_04//160z120_677z381_sapic.jpg

 

Proroković: Rezultat Lajčakovog posredovanja povećan konfliktni potencijal između Beograda i Prištine

kosovo-online.com

Proroković: Rezultat Lajčakovog posredovanja povećan konfliktni potencijal između Beograda i Prištine - Kosovo Online

4–5 minutes

---

Viši naučni saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu Dušan Proroković kaže povodom navršavanja četiri godine mandata Miroslava Lajčaka kao posrednika u dijalogu Beograda i Prištine da je rezultat Lajčakovog posredovanja to što je konfliktni potencijal povećan i između Beograda i Prištine i na celokupnom Balkanu, kao i da ne vidi da je slovački diplomata postigao neki značajniji rezultat.

„Ne vidim da je dugoročno rešenje ovo što je on radio. Prosto, rešenja su nametana, izmišljana, često realizovana uz pritiske, nikakvog tu kompromisa nije bilo, sve se zasnivalo na jednom neiskrenom stavu i to će ostaviti dugoročne posledice. Naravno, u Evropskoj uniji to niko neće priznati. Oni će reči da je Lajčak odradio fantastičan posao, da je rezultat njegovog rada Poglavlje 35, da se tzv. Republici Kosovo otvaraju vrata u Savetu Evrope, možda i u nekim drugim međunarodnim organizacijama. Ali sve su to priče koje su oni govorili 2008. godine, pa se evo 2024. opet  bavimo istim temama", kaže Proroković za Kosovo onlajn.

Kako dodaje, dugoročno ostaju svi oni problemi sa kojima smo se i do sada suočavali.

„Samo što sada imamo užasno povećavanje konfliktnog potencijala koje se bazira na nepoverenju. Ovde više niko nikome ništa ne veruje", konstatuje Proroković.

Imajući u vidu da je Priština otpočetka negodovala što je Lajčak postavljen za posrednika u dijalogu, a kasnije i zbog njegovog pristupa dijalogu, naš sagovornik kaže da ne vidi puno razloga da Albanci budu nezadovoljni Lajčakom.

„Ali vidim puno razloga da budu nezadovoljni ili sobom ili Amerikancima. Oni su očekivali da se nakon 2008. godine sve završi ekspresno, da ih Srbija prizna, da uspostavi sa njima bilateralne odnose... Zašto su nastupali sa toliko samopouzdanja? Pa zato što im je to neko u Vašingtonu obećao. Zbog toga gotovo ništa nisu radili i stavili su svoju sudbinu u ruke nekih zapadnih posrednika, a ne znam ko je u Vašingtonu to mogao da im obeća i kako je mogao da pravi takve krive procene. Nešto su ostvarili, ali nisu završili posao kako su to pre 16 godina mislili i verovatno će zbog toga sada da slome kola na Lajčaku. Krenuće povika na njega, Borelja i EU, ali suština je ipak negde drugde", ocenjuje Proroković.

Govoreći o samom dijalogu, on kaže da je za Srbiju taj proces malo predstavljao kupovinu vremena, malo relativizaciju pritiska, da je za Albance dijalog bio uslov njihovih zapadnih partnera, dok je Zapad želeo da od Srbije izvuče što je moguće više i da se implementira Išingerov plan.

„To im je donekle uspelo, zahvaljujući svim sporazumima koji su potpisani, ali se ne može tvrditi da im je sve uspelo. Mislim da bi oni sve ove ustupke koje je Beograd pravio tokom godina menjali za, recimo, saglasnost Beograda za članstvo Kosova u nekim međunarodnim organizacijama, i u Savetu Evrope i u Oebsu i da se otvori put integracije tzv. Republike Kosovo u Nato.., sve bi oni vratili i Gazivode i dinar, i tablice bi postale drugorazredno pitanje, samo da se to što se tiče međunarodne legitimizacije statusa reši. A upravo to nije rešeno. Postigli su nešto tehničkim dijalogom i jeste vlast Prištine ojačana na terenu ali u međunarodnim odnosima stvari stoje sasvim drugačije", zaključuje Proroković.

Evropski savet je 3. aprila 2020. imenovao Miroslava Lajčaka za specijalnog predstavnika EU za dijalog Beograda i Prištine i druga regionalna pitanja Zapadnog Balkana.