Stevan Gajić: Srbija u novoj Maloj Antanti
Никола Трифић (Печат)
17–22 minutes
Može se reći da je treći svetski rat već počeo. Ostaju samo da se vide njegove posledice. Što se Srbije tiče, evropski put je gubitnički. Budućnost Srbije leži u daljem zbližavanju i integraciji s državama BRIKS-a
Proteklih nekoliko godina stekao je status jednog od najkredibilnijih poznavalaca geopolitičkih pitanja – pogotovo onih koja se tiču stalnih trvenja Istoka i Zapada – s posebnim osvrtom na analizu položaja i stanja Ruske Federacije. Takođe, jedan je od predvodnika generacije mladih i osvešćenih intelektualaca koji, pre ideologije i istrošenih ideoloških matrica, kao zvezdu vodilju imaju ideju o apsolutnoj demokratiji i slobodi, ali i ideju o uspehu svog naroda.
Ako prava i korisna politika, kako je govorio pokojni akademik Milorad Ekmečić, ne može biti ona koja se nameće odozgo, voljom tuđina i elite, već je isključivo ona koja dolazi odozdo – kao izraz narodne volje i bića jednog naroda – onda je on apsolutno na tragu i u skladu s takvom premisom o politici. Sagovornik Pečata bio je dr Stevan Gajić, politikolog, naučni saradnik Instituta za evropske studije i profesor po pozivu na Katedri za uporednu politikologiju Moskovskog državnog univerziteta međunarodnih odnosa MGIMO.
Rođen je u Beogradu 1984. godine. Diplomirao je 2008. na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, gde je osam godina kasnije i doktorirao. Autor je knjiga Od roba do građanina (2020) i Mi smo iz budućnosti – srpski pogled na ruski prostor od evromajdana do SVO, objavljenoj u Moskvi 2023.
U razgovoru s Gajićem tema je bilo mnogo, od Evrope, Srbije, regiona, Rusije, Ukrajine i Amerike, sve u kontekstu totalnog obračuna Istoka i Zapada. Opšti utisak razgovora: nad svetski mir nadvili su se tmurni oblaci, i u ovom trenutku oluja i nevreme su mnogo realniji od brzog razvedravanja.
Rat u Ukrajini traje već više od dve godine. Da li je kraj blizu i da li se ruska pobeda dovodi u pitanje?
– Ovaj rat za Rusiju odavno nije rat protiv Ukrajine i ukrajinske vojske. Delimično može da bude i to, jer ima i karakter građanskog rata. Ali na Ukrajinu treba gledati kao na zapadnu rusku teritoriju, koja je danas bojno polje na kome se, kako to Amerikanci kažu, odvija teatar ratnih dejstava, u ovom slučaju između Zapada i Rusije, ili bolje rečeno između Zapada i dobrog dela ostatka sveta koji se bori za okončanje zapadne hegemonije. Zbog toga je pitanje „koliko će rat trajati, odnosno da li je kraj blizu?" vrlo nezgodno u ovom trenutku.
Ukrajinski vojnici u Donjeckoj oblasti, 24. oktobar 2022. (Foto: Dimitar Dilkoff/AFP/Getty Images)
To delimično zavisi od Rusije, ali pre svega od Zapada i njegove želje za daljom eskalacijom. S tim u vezi, ukazao bih i na jednu grešku Rusije. Moskva je do sada dosta blago reagovala na mnogobrojne provokacije – verovatno nadajući se da će zdrav razum u jednom trenutku preovladati – pre svega u Vašingtonu, u veri da tamo ipak postoje dovoljno racionalni političari. Očigledno, to nije slučaj. Umesto razuma, tamo imamo političke kockare – pokeraše koji samo podižu ulog – misleći, kako je nedavno Džefri Saks rekao kod Takera Karlsona, da će blefom postići željeni cilj.
Amerika je nedavno usvojila zakon o novom paketu pomoći Ukrajini čija vrednost premašuje 60 milijardi dolara. Očekivano ili ne, kako to tumačite?
– Američka pomoć je samo simptom onoga što sam već rekao. Zapad želi da produži rat, ali očigledno ima nameru i da teatar proširi na širi evropski prostor. Upravo zbog toga je Kijevu udeljena poslednja vojna pomoć. Zajedno s njom, nažalost, sve više raste opasnost direktnog sukoba Rusije i NATO-a, koji Zapad uporno provocira i koji postaje sve izvesniji.
Često se mogu čuti prognoze da bi situacija u Ukrajini, zajedno sa sve napetijim Bliskim istokom, i pride Tajvanom – kao potencijalnim žarištem – u zbiru mogla da izazove Treći svetski rat i verovatno nuklearni sukob. Koliko smo daleko, ili koliko smo blizu takvom scenariju?
– Prvi svetski rat sve do kraja niko nije tako nazivao. Drugi svetski rat je pak tek u svom jeku dobio ime. Isto tako i ovaj rat je odavno treći svetski po posledicama, što političkim, što ekonomskim. Da li će i po razaranju to biti, videćemo, ali kako sada stvari stoje, sve ide ka daljoj eskalaciji. Ponovio bih: Rusija je u nadi da će na Zapadu prevladati razum, više puta tolerisala podsticanje dalje eskalacije i tek kasnije je na te poteze odgovarala.
Sada Zapad uporno provocira i podiže uloge. Vidimo da su u Rusiji upaljeni alarmi za nuklearno upozoravanje, jasno je da je u toku opipavanje pulsa i to je dokaz da se nalazimo u izuzetno teškoj situaciji, potencijalno mnogo ozbiljnijoj od Kubanske krize 1962. godine. Ta kriza nije eskalirala, nadam se da neće ni ova, ali bojim se da nikada nismo bili bliži nuklearnom sudaru.
Izuzetan ste poznavalac prilika u Rusiji. Kakvo je opšte stanje u ruskom društvu i kako komentarišete fenomen ruske ekonomije, koja umesto pada – kako je predvideo Zapad – beleži rast i progres?
– Teško je komentarisati opšte stanje u ruskom društvu, s obzirom na to da je ono dinamično. Od 24. februara 2022. do sada šest puta sam boravio u Rusiji i mogao sam da vidim da se atmosfera menjala u skladu sa stepenom šoka u društvu i događajima na frontu. Najniži moral, svakako, bio je posle pada dela fronta oko Harkova u jesen 2022. što se poklopilo sa ograničenom mobilizacijom.
Ipak, Rusija već odavno živi u ambijentu gde je rat u pozadini, ali stanovništvo nije ni u kakvoj panici. Naprotiv, što se tiče snabdevenosti, Moskva i drugi gradovi Rusije ne samo da su snabdeveni nego, da nema rata, možda bismo mogli da govorimo o jednom od najprosperitetnijih perioda razvoja te zemlje. Ruski gradovi puni su novih luksuznih kineskih automobila i sve više se vidi rađanje ogromne zajedničke evroazijske i BRIKS ekonomije.
Vojnici sa fronta u Ukrajini na vojnoj paradi povodom Dana pobede nad fašizmom, Moskva, 9. maj 2024. (Foto: mil.ru)
Ne samo da se nije dogodio slom ruske ekonomije, nego je ona napravila odlučujući i nužan zaokret ka tržištima gde je Rusija dobrodošla. Paradoksalno ili ne, upravo su zapadne sankcije i eskalacija rata probudile rusku industriju i privredu. Današnji zalet ruske ekonomije mogao bi se opisati kao najimpresivniji u njenoj istoriji, s kojim su, možda, uporedivi uzleti u vreme Ivana IV Vasiljeviča, Petra Velikog i Katarine Velike, Staljina ili kratkotrajni dinamični uspon u vreme premijera Petra Stolipina početkom 20. veka.
Vladimir Putin je nedavno još jednom pobedio na predsedničkim izborima i to najubedljivije do sada. Budući da je na vlasti već dve i po decenije, kako gledate u celini na njegovu pojavu, ličnost i politiku? Kakav je Putinov značaj za Rusiju, ali i za ceo svet?
– O Putinovoj ličnosti sudiće isključivo njegov uspeh u ovom ratu. Putin je dobio istorijsku ulogu da vodi otadžbinu u još jednom egzistencijalno-otadžbinskom ratu, a ono što Rusija od njega zahteva jeste da bude pobednik. Ishod ovog rata biće jedino merilo njegove istorijske uloge.
Putin je nedavno izjavio, parafraziraću, da je „siguran da će jednom, bez obzira na sve, Rusi i Ukrajinci ponovo biti braća". Pitam vas kao vrsnog poznavaoca prilika u Rusiji, i uopšte bića ruskog naroda: da li je ova izjava realna, ili spada u domen utopije, čak i populizma, kome Putin nije sklon?
– Na nedavno održanom forumu „Kakva pobeda nam je potrebna", bivši ministar obrazovanja i nauke Ukrajine Dmitrij Tabančik je rekao da to isključivo zavisi od ruskog rukovodstva, a on smatra da je potrebna temeljna deukrajinizacija i rerusifikacija ruskih zemalja koje su decenijama pod okupacijom. U vezi s tim treba reći: Ukrajinci i Rusi nisu braća, već Ukrajinci jesu Rusi, odnosno – Malorusi.
Njima je posle višedecenijskog nacionalnog inženjeringa nametnut lažni identitet. Jedina funkcija tog lažnog identiteta je da se za račun stranog kolonizatora koji mu je kreator, poput zombija, nosioci takvog identiteta bore protiv originalnog identiteta. Današnja Ukrajina, kao anti-Rusija, isprogramirana je da se bori protiv sopstvenog originalnog identiteta do samouništenja.
Strane kolonizatore ne interesuju ljudi, osim u funkciji topovskog mesa. Na isti način Zapad je u licu Kristijan Amanpur, Ričarda Holbruka, Bona Voksa, Madlen Olbrajt, Vilijama Vokera, ili kasnije Andželine Džoli, poput maloletne dece degradirajuće tetošio Srbima suprotstavljene narode u jugoslovenskom građanskim ratovima. Isto tako danas to rade sa Ukrajincima. Jedni juče a drugi danas za Zapad su isključivo instrument, potrošni materijal. To je nešto sa čime se i mi Srbi skoro dva veka suočavamo.
Mustru za derusifikaciju, kao i za desrbizaciju, odnosno mustru za nacionalni inženjering i pravljenje novih nacija na štetu dve istorijske nacije, izmislila je i prva sprovela Austrougarska, a danas vidimo posledice toga. Sve kasnije zapadne sile držale su se te mustre. Možemo da kažemo da je temelje udario Vatikan, ali kvalitativnu razliku napravili su Habzburzi.
Videćemo šta će biti sa celim svetom, ali u narednim decenijama očekujem da će militantno političko ukrajinstvo u nacionalnom smislu postojati jedino u dijaspori. Ono će biti izvor zapadnim službama za regrutaciju radi sabotaže Rusije gde god je to moguće u zemlji i inostranstvu, na sličan način na koji je ustaška emigracija sabotirala Jugoslaviju. Ukoliko Rusija pravilno pristupi ovom ideološkom problemu – ukrajinstvo će na teritoriji same Ukrajine, kao delu ruske teritorije, biti osuđeno na istorijski nestanak.
Kakva su vaša očekivanja od BRIKS-a, i u bližoj i u daljoj budućnosti?
– BRIKS je zapravo savez svetske većine koju, pre svega, povezuje zajednička želja da zapadna hegemonija bude okončana u svakoj sferi. BRIKS Zapadu stavlja do znanja da je došao kraj njegovoj hegemoniji i da je ubuduće moguće funkcionisanje samo u multipolarnom svetu. BRIKS ne povezuje ni ideologija ni zajednička religija.
Zajednička fotografija lidera BRIKS-a na dan samita u Johanesburgu, 24. avgust 2023. (Foto: EPA-EFE/Kopan O. Tiape)
Zemlje BRIKS-a povezao je zajednički interes i zajednička želja za oslobođenjem od zapadnog imperijalizma koji dotiče svaku zemlju na planeti i koji je postao neprijatelj čoveka i čovečanstva. Zapadna hegemonija je neprijatelj i sopstvenog stanovništva.
Krajem godine očekuju nas i izbori u Sjedinjenim Državama, sudbonosni ili ne?
– Što se američkih izbora tiče, veliko je pitanje šta će se dogoditi. Donalda Trampa je 30. maja osudila porota njujorškog suda, ali će on, po svemu sudeći, biti kandidat republikanaca na predsedničkim izborima. Dosta je zanimljivo da se nedavno u Americi pojavio film Građanski rat. Iako taj film predstavlja subverziju na ideološkim pozicijama demokrata, sama činjenica da je snimljen govori nam da su SAD odavno u psihozi građanskog rata.
Stvari stoje tako da je u interesu čovečanstva da se Amerika zabavi svojim jadom kako bi manje bila u mogućnosti da projektuje sopstveno nasilje nad ostatkom sveta. Imperija je u agoniji, ali je upravo zbog toga sada najopasnija. Zato i govorimo o potencijalnom distopičnom scenariju svetskog nuklearnog rata. Džozef Bajden i Demokratska stranka svakako znače kontinuitet dosadašnje politike. Koliko bi pobeda Trampa mogla da promeni stvari – teško je reći – jer on na mestu predsednika SAD može da postane talac zatečene situacije, tako da i s Trampom u Beloj kući ne treba biti preveliki optimista.
Zanimljivo da su se Tramp i Bajden, pre toga Tramp i Hilari Klinton, međusobno razišli o svim pitanjima sem o podršci Izraelu, koja je, čini se, bezuslovna iz ugla Amerike. Kako to tumačite, pogotovo u kontekstu sukoba u Pojasu Gaze i novog zaoštravanja na relaciji Izrael-Iran? Jedni misle da Amerika koristi Izrael u skladu sa svojim imperijalnim tendencijama, ali ima i onih koji situaciju tumače obrnuto: da Tel Aviv koristi snagu Amerike ne bi li rešio svoje regionalne sporove… Postoji izraz „klijent država". Ko je čiji klijent u celoj toj priči?
– Mislim da su SAD s jedne strane talac Izraela, ali je s druge strane Izrael njihov bič na Bliskom istoku. Bič kojim šibaju i disciplinuju čitav taj region. Ipak, Benjamin Netanjahu jeste veliki problem Amerike. Kako je to u nedavnom predavanju u Australiji rekao Džon Miršajmer: „Izrael nema mnogo opcija u Gazi, oni mogu da budu ili sila koja će nastaviti aparthejd ili će izvršiti etničko čišćenje".
„Da bi bilo sprovedeno etničko čišćenje – oni pojačavaju genocidne metode", kaže Miršajmer. Bez obzira na toliki broj ubijenih Palestinaca, međutim, Izraelci nisu uništili Hamas, niti su naterali stanovništvo na masovni odlazak iz Pojasa Gaze. Miršajmer smatra da bi, dugoročno gledano, Iran mogao da bude najveći dobitnik, a Izrael i SAD najveći gubitnici ovog rata.
Palestinci prolaze kroz razoren izbeglički kamp Džabalija u Pojasu Gaze, 29. februar 2024. (Foto: AP Photo/Mahmoud Essa)
Netanjahu svakako želi dalju eskalaciju, i uvlačenje SAD u veliki regionalni rat. Motiv za to, pored teološke komponente, u dobroj meri jeste činjenica da njegova vlast – čak i njegova sloboda – zavise od trajanja rata. Treba imati u vidu i duboke ideološke podele u izraelskom društvu i nelagodu koju rat tamo izaziva. U skladu s tim namerama, nije nemoguće da Izrael pohodom ne samo na Liban, nego i na širi region, pokuša da uvuče SAD u veliki rat.
Vratio bih se na rat u Ukrajini, ali u kontekstu Evropske unije. Da li je sada svima jasno da će EU biti, odnosno da već jeste, posle Ukrajine, najveći gubitnik u tom ratu?
– O tome nema dileme! Evropska unija ne samo da je već sada najveći gubitnik ovog rata, već je veliko pitanje i da li će ga preživeti. Mislim da verovatno neće. Suštinski EU ne postoji od 2016. godine posle odlaska Velike Britanije.
Od tada možemo govoriti isključivo o krnjoj EU, baš onako kako su na Zapadu zvali Jugoslaviju posle secesije Slovenije. Poslednje veliko proširenje EU bilo je njena „labudova pesma". O Evropskoj uniji ne možemo govoriti u kontekstu budućnosti – ona je definitivno završena priča. Čak i ako preživi ovaj rat, biće preobražena do neprepoznatljivosti.
Za nas je svakako najvažnija pozicija Srbije. Koliko je ona u ovom trenutku teška i neizvesna? Verujem da je nepotrebno početi pitanje sa – da li je.
– Srbija ima mnogo problema i izazova. Potrebno je preispitivanje kompletne politike proteklih godina prema vitalnim nacionalnim interesima, pogotovo prema Kosovu i Metohiji. Mislim da su konkretno tu napravljene najveće greške. Veliki je udar i na Republiku Srpsku, mada treba reći da kompletno pitanje Srbije već odavno nije nešto što može da kontroliše samo naša vlast i hegemon u vidu SAD.
Naša vlast jeste pod najvećim uticajem Vašingtona, ali i drugih zapadnih aktera – poput Izraela, Britanije i Francuske – koji utiču na situaciju na Balkanu. Istovremeno imamo situaciju – za nas svakako povoljnu – da su sve prisutnije Kina i Rusija, čiji se interesi poklapaju sa interesima naše države i srpskog naroda. Tu je i izuzetno važna „osovina 4B": Beograd – Budimpešta – Banjaluka – Bratislava koju nazivam „Nova mala Antanta".
Politički, Republika Srpska jeste najhrabrija srpska država. Mislim da će se vrlo brzo desiti nove političke, možda i ne samo političke turbulencije na Balkanu. Uopšte ne isključujem mogućnost da Zapad ponovo pokuša da vojno okupira sve srpske države, ali to neće proći bez rata u koji bi, sasvim sigurno, ovog puta bile uključene i Rusija i Kina. Zapad bi odavno na Balkanu izazvao ozbiljniju vojnu eskalaciju, da nema u vidu i druge aktere koji bi se u to automatski uključili.
Mađarski premijer Viktor Orban prima orden Republike Srpske od predsednika Milorada Dodika u Banjaluci, 5. april 2024. (Foto: Tanjug/Srna/Borislav Zdrinja)
Srbija mora da štiti svoje interese, a to u ovom trenutku podrazumeva radikalan zaokret u kosovskoj politici. Konkretno, Srbija za početak treba da suspenduje Briselski sporazum i da ga proglasi ništavnim. Sve više i sve češće se mogu čuti prognoze da Zapad sprema novi egzodus Srba, a država Srbija ne da ne sme doći u situaciju da bude saučesnik u tome, već mora zaštiti svoj teritorijalni integritet i svoje ljude. Srbija – ako pretenduje da bude suverena država – mora da bude spremna na sve opcije. Shodno tome, potrebno nam je mnogo veće i obimnije osposobljavanje vojske, zajedno s hitnim vraćanjem redovnog vojnog roka.
U poređenju sa Azijom i Afrikom, čak i sa obe Amerike, Evropa je u principu mali kontinent, prosečno vrlo starog stanovništva, bez naročitih prirodnih resursa; uz to je izgubila dominaciju na polju ekonomije, nauke i tehnoloških inovacija. Da li je neka vrsta udruživanja nužna i neophodna za Evropu? I da li je vreme za demontažu ovakve EU i formiranje neke nove političko-ekonomske organizacije koja bi poštovala suverene države i nacije, odnosno da li je vreme za „Evropu nacija" koju promoviše Marin le Pen? Naravno, koliko je ta ideja moguća i realna, i da li bi ona dugoročno za Srbiju bila bolje rešenje od direktne integracije u BRIKS, ako uzmemo u obzir da bi takva Evropa prema samom BRIKS-u vrlo verovatno gajila daleko pozitivniji odnos od aktuelne EU?
– Evropski put je laž. Sada vidimo kampanju koju kod nas vodi EU pod nazivom „Evropa je naša kuća". Mogu samo da kažem: daleko im lepa kuća! Budućnost EU danas izgleda veoma mračno, a čini se da isto važi i za budućnost Evrope. Ne mislim da Marin le Pen tu išta može da promeni. Svakako da rezultati izbora za EU parlament izazivaju politički potres u članicama EU, o čemu svedoče prve ostavke posle objavljivanja izbornih rezultata.
U EU se verovatno, ili gotovo izvesno, a u vezi s izborima za Evropski parlament (EP), čak i ako posle toga Le Penova osvoji vlast u Francuskoj, ništa suštinski neće promeniti jer je njena partija odavno na putu „melonizacije", o čemu svedoči i njihov sukob sa nemačkom Alternativom za Nemačku (AfD). Ovo važi i za francusku partiju „Nacionalno okupljanje" i za gotovo sve druge tzv. „suverenističke snage".
Lideri Nacionalnog okupljanja, Marin le Pen i predsednik stranke Žordan Bardela, na 18. kongresu stranke u Parizu, 5. novembar 2022. (Foto: Alain Jocard/AFP)
„Melonizacija" je proces preobražaja evropskih suverenista po ugledu na Đorđu Meloni, koja je ušla u NATO tabor, i posećuje Kijev kao deo NATO ratnih napora protiv Rusije. Od suverenista – izuzimajući Viktora Orbana i Roberta Fica – ne očekujem ništa, jer je EU političko krilo NATO pakta. Kako sada stvari stoje, možemo očekivati fašizaciju Evrope, isključivo u funkciji rata protiv Rusije.
Mi, kako je rekao predsednik Kine Si Đinping, imamo zajedničku budućnost s Kinom, što podrazumeva zajedničku budućnost Srbije s Rusijom i zemljama velike Evroazije i BRIKS-a. To isključuje zajedničku budućnost sa umirućom Evropskom unijom. Mislim da nam je to dar od Boga, pošto Evropu očekuju strašna vremena.
Intervju za Pečat vodio Nikola Trifić
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Pečat
Naslovna fotografija: Printscreen/X/Milorad Dodik
BONUS VIDEO:
