Медведев: Подлегли смо лицемерним триковима наших историјских противника

 

---

Медведев: Подлегли смо лицемерним триковима наших историјских противника

29.04.2025. - 14:26

 

© Екатерина Штукина/РИА Новости

Русија је данас приморана да се поново бори против наследника фашиста, кијевског режима и његових покровитеља, изјавио је заменик председника Савета безбедности Руске Федерације Дмитриј Медведев.

„Пре 80 година, по цену огромних напора и губитака, наш народ је победио Хитлеров фашизам, али данас смо приморани да се поново боримо против његовог подлог наследника", рекао је Медведев у обраћању учесницима међународног симпозијума „О значају победе над нацизмом. Лекције из стварања УН".

Медведев је додао да је „бесмислица да сада наши бивши савезници, са којима су се наши очеви и дедови некада руковали и заједно ослобађали европске градове, воде хибридни рат против нас дрхтавим рукама тог нарко-боса и његовог јадног Рајха".

Он је истакао да је кривац за невиђену кризу, због које је човечанство у суштини стигло до последње ивице опасности или већ прешло ту ивицу, иза које лежи заборав, „англосаксонска гомила и њене себичне игре".

Додао је да је Русија била кратковида током и после Другог светског рата, током кратког отопљавања односа и у раним постсовјетским годинама, полажући прекомерно поверење у оне којима „није требало уопште веровати и који нису заслужили поверење".

Медведев је као оне којима не треба веровати навео Сједињене Америчке Државе, западну Европу, укључујући и највеће земље – Британију, Француску, Немачку, Италију и низ других.

„Подлегли смо лицемерним триковима наших историјских противника, искрено не схватајући да њихове речи понекад не вреде ни паре, а потписи на документима су чиста фикција", рекао је он.

Осим тога, Медведев је напоменуо да ће Владимир Зеленски, који се хвали убиствима, на крају и сам завршити на тужан начин.

„Када се шеф државе, чак и тако необичне као што је Украјина, и тако патолошког типа као што је овај лик, хвали таквим стварима, то значи само једно – да ће и он на крају завршити на најтужнији начин", рекао је Медведев, одговарајући на питање да ли је нормално да се Зеленски хвали убиством заменика начелника Главне оперативне управе Генералштаба Оружаних снага Русије, генерал-потпуковника Јарослава Москалика.

rt.rs https://iskra.co/svet/medvedev-podlegli-smo-licemernim-trikovima-nasih-istorijskih-protivnika/

Барак Габор: Јасеновац је заборављен логор

nspm.rs

: Барак Габор: Јасеновац је заборављен логор. Људи не знају довољно о њему, чак ни они који се баве Холокаустом, и о томе се мора подићи свест

:

6–8 minutes

---

 Сем Аушвица, постоје и други логори? Било је питање које је Барак Габор поставио својој баки Шошани када је први пут одлучила да му исприча о животу у НДХ и Јасеновцу – логору у којем су јој убијена оба родитеља. Било је то у кибуцу Шомерат, који су након успостављања државе Израел 1948. године почели да настањују Јевреји који су преживели Холокауст.

„Сви ти људи дошли су из Аушвица или Мајданека, оних логора о којима сви причају. Једина особа из Југославији била је моја бака. Тако да нико чак није ни чуо за Јасеновац. Почео сам да размишљам о томе и постављам јој све више питања како бих схватио шта се тамо десило", каже за „Политику" Барак Габор. Тако је он започео своју мисију превођења књиге израелског историчара Гидеона Грајфа „Јасеновац: Аушвиц Балкана" на хебрејски језик како се истина усташком логору смрти не би заборавила.

 „Књига је објављена на два језика – хебрејском и енглеском, да би је могли читати и они Јевреји широм света који не знају хебрејски. Желимо да је промовишемо. Па и у Јад Вашему (меморијалном центру јеврејских жртава Холокауста у Јерусалиму)", наводи Габор. Како додаје, највише га је потресао крај књиге у ком се описује пробој логораша 22. априла 1945. године, у ком је учествовао и његов прадеда Артур. Ти људи су знали да их очекује сигурна смрт, пошто је пре тога спровођена систематска ликвидација логора, те су се одлучили да уз помоћ алата, летви и цигли покушају бекство. Управа, на чијем челу се налазио усташки генерал Вјекослав Макс Лубурић, наредила је да се побију сви заточеници, уништи архивска грађа, а логор минира, како би били уклоњени трагови усташког злочина.

„Људи су пред пробој  рекли једни другима: 'Дајемо свој живот сада. Молимо вас, ако неко преживи – нека исприча шта смо видели.' Од око 1.000 логораша, само 106 их је преживело. Мој прадеда није био међу њима, јер је убијен 27. априла, неколико дана након покушаја бекства", објашњава Габор. Он, као војник Израелских одбрамбених снага (ИДФ), који се сада бори против Хамаса у појасу Газе, добио је дозволу да на три дана напусти службу како би на 80. годишњицу од пробоја логораша из Јасеновца одао почаст прецима који су живот оставили тамо. Прво је у уторак посетио Доњу Градину, логор број VIII, где је положио цвеће у знак сећања на прадеду Артура и прабабу Ризу. Након тога је у четвртак у Београду, у Српској академији наука и уметности, учествовао на конференцији посвећеној пробоју јасеновачких мученика, одакле је неколико сати касније одлетео за Израел – где се враћа војним задацима. Међутим, то му није био први пут да долази на Балкан.

„Сви организују туре у Пољску или Чешку... јер тамо имате шта да видите – зграде, објекте. У Јасеновцу нема ничега. Одвео сам оца тамо раније. Гледао је око себе и рекао: 'Овде нема ништа.' Рекао сам му да је ту био логор. Све зграде су срушене крајем 70-их прошлог века. То је то место. Јасеновац је заборављен логор. Људи не знају довољно о њему, чак ни они који се баве Холокаустом, и о томе се мора више говорити, мора се подићи свест", истиче Габор.

Вероватно ни он сам не би знао довољно о томе да му бака Шошана чудом није преживела. „Било је то 1942, када је имала девет година. Била је међу децом коју су ставили у воз. Вероватно за Аушвиц, да буду угушена гасом. Али када је воз пролазио поред Осијека, британски авион га је бомбардовао и последња два вагона су се откачила. Тада је 20-ак партизана упало у те вагоне и успели су да спасу децу", наводи Габор. Како додаје, Шошана је потом почела да тражи породицу, од куће до куће.

„Бојала се да ће је убити ако открију да је Јеврејка, па је говорила да је хришћанка. У једној кући су јој дали посао да храни краву и спавала је у штали. Касније је била у селима близу шуме и повезала се с партизанима. Помагала им је, колико је могла. Крила се и у једној капели. Након рата, партизани су је вратили у Славонски Брод, код тетке која је преживела рат, али је умрла након годину дана. Затим је отишла код ујака који је побегао у Италију, али се није слагала с његовом женом. Била је сама, без породице, те су је сместили у дом за сирочад у Београду, где је била од 1945. до 1949. године", каже Габор. Како наставља, годину дана пре него што је напустила наш главни град, израелска служба је слала људе у иностранство да убеђују Јевреје да дођу у Израел, али је Тито, као и Стаљину, рекао „њет".

„У њен дом је дошао човек из кибуца, у ком сам иначе и ја одрастао, што је као совјетски колхоз. Она је у својим списима тог човека описала као анђела. Покушао је да убеди децу, њих 60 до 80, да дођу у Израел. Она је то желела и отишла је да пита Мошу Пијаду, који је био Јеврејин, да јој помогне. Пијаде је питао Јосипа Броза, али он му је одговорио: 'Не, не могу сада да иду јер је у Израелу рат.' Био је то рат за независност 1948. Рекао је да ће моћи да оду када буде мир. И заиста, годину дана касније, отишла је бродом из Боке которске за Хаифу", закључује Габор.

Од Славонског Брода, преко Француске, до Јасеновца

Прадеда Барака Габора, Артур, рођен је у Сиску, а прабака Риза у Пожеги. Њихове породице су се потом преселиле у Славонски Брод, где су се њих двоје и упознали.

„Мој прадеда је добио посао у Перпињану у Француској, у рударској индустрији. Риза је отишла за њим. Венчали су се и након три године у Перпињану родила се моја бака Шошана. У Славонски Брод вратили су се 1940. године", наводи Габор. Али тада су се појавиле муке, јер је његов прадеда оптужен да је комуниста, па је побегао у Перковце, мислећи да га тамо нико неће наћи.

 „У том малом селу су биле три јеврејске породице. Један комшија је то пријавио усташама, које су их једног дана сачекале код куће, док је Артур био на послу. Моја прабака Риза је била тамо, а бака се тада враћала из школе и чим их је видела у униформама почела је да плаче. Када се Артур вратио са посла, ухапсили су их све троје", каже Габор и додаје да су их потом све одвели у Винковце.

„Тамо су окупили све Јевреје и раздвојили децу од одраслих. Тако почиње засебна прича моје баке – одвојене од родитеља. Они су одведени у Јасеновац. Риза је убијена 1942. године, а Артур 1945. године", истиче Барак Габор.

(Политика)

 

Форум у Давосу : Крај ере ходочашћа моћних

politika.rs

Крај ере ходочашћа моћних

Др Дејан Јововић*

8–10 minutes

---

Клаус Шваб, оснивач Светског економског форума који сваке године окупља пословну и политичку елиту света у малом швајцарском планинском месту Давос, поднео је 20. априла ове године оставку на место председника Управног одбора те организације. Форум је претходно најавио да ће Шваб, који има 87 година, одступити с те функције, али тада није прецизиран тачан временски оквир његове оставке. „Након моје недавне најаве, и како улазим у своју 88. годину, одлучио сам да се повучем с позиције председника, као и да се повучем из чланства у Управном одбору, с тренутним учинком", навео је Шваб у саопштењу које је објавио СЕФ. 

Форум у Давосу основао је 1971. године Клаус Шваб, швајцарско-немачки економиста и професор, у покушају да „подстакне глобалну сарадњу о политичким, друштвеним и економским питањима". Помиње се да је његов отац Еуген Шваб, индустријалац, био припадник нацистичке партије и пријатељ Адолфа Хитлера. Међутим, његова повезаност с нацизмом изазива одређену конфузију, јер постоје и тврдње историчара да нема чврстих доказа о његовој повезаности с високорангираним немачким нацистичким званичницима. 

Заправо, аутор саме идеје о формирању форума био је Хенри Кисинџер у време кад је био професор на Универзитету Харвард, при којем је форум и требало да ради. Али да би се избегло да је то америчка институција, одлучено да форум буде у „неутралној" Швајцарској, у Давосу, а као оснивач је представљен Клаус Шваб, бивши Кисинџеров студент. 

Форум, који се у почетку звао Европски менаџмент форум, формиран је у време кад је Америка као највећа светска сила градила разне неформалне групе у свету (од Групе 7 најбогатијих земаља до Трилатералне комисије), како би што више елиминисала званичне међународне институције настале после Другог светског рата и изван њих доносила и наметала одлуке у свом интересу. С убрзањем глобализације осамдесетих година, већим економским и политичким повезивањем света и падом комунизма, Форум у Давосу 1987. постаје Светски економски форум и тиме проширује своју мисију, јер од европског постаје светски, а од менаџмента постаје економски.

 
Формални циљ ове међународне организације, чије је седиште у близини Женеве, био је да окупи јавни и приватни сектор како би се пронашла решења за глобалне проблеме, што представља један од темељних принципа форума „Посвећени побољшању стања у свету". Први састанак форума, пре више од пет деценија, одржан је у Давосу, који је од тада био центар његовог годишњег окупљања, а име одмаралишта чак је постало уобичајена скраћеница за догађај, који је постао средиште глобалне политике и економије. 

Форум у Давосу је „ходочашће богатих и моћних", јер ко на њему није учествовао не може се сматрати важним играчем на глобализованој планети, а Давос је у медијској пропаганди одавно представљан као нека врста „светске владе". Овај форум није само догађај, већ глобална платформа која омогућава лидерима да раде на бољитку света, иако га критичари виде као елитистички скуп. Без обзира на то, Давос остаје место где се обликују многе идеје које утичу на глобалне друштвене, економске и политичке токове. 

Сусрети попут СЕФ-а одавно су у фокусу теоретичара завере, али Клаус Шваб је то однедавно, тачније од 2020. Тада је обзнанио иницијативу „Велико ресетовање" (The Great Reset), а кратко после тога објављена је његова истоимена књига. Идеја „великог новог почетка" гласи: пандемија вируса корона требало би да се искористи као шанса како би се друштва и глобална привреда креирали праведније, социјалније и еколошки одрживије. Швабова дијагноза је да на нивоу економије, али и друштва, постоје велике промене, на пример због климатске кризе или могућности дигиталног надзора од стране влада. 

Из свега тога Шваб закључује како је, из његовог угла гледања, нужно окретање таквој врсти капитализма, где је у суштини реч о дистанцирању од оријентације остваривања максималног профита за предузећа, али и дистанцирању од максимализације бруто домаћег производа, односно реч је о другачијем погледу на привреду. Не ради се само о томе да неко као човек, као предузеће или као држава заради што је могуће више, већ да се удовољи различитим захтевима различитих актера. 

Постоји предрасуда о томе да „елита" ради на томе да уведе „нови светски поредак". Пандемија вируса корона и Велико ресетовање могу се врло добро интегрисати у ту причу. СЕФ-у и Швабу се, на пример, пребацује да су измислили пандемију како би етаблирали „нови светски поредак". 

Клаус Шваб је на овогодишњем Давосу у јануару упозорио на „критичне изазове" с којима се суочава данашњи свет, као што су оружани сукоби, екстремни временски догађаји, дезинформације, све веће поделе унутар друштава и држава. Он је напоменуо да свет истовремено стоји на прагу преласка из индустријске ере у такозвано интелигентно доба, где ће вештачка интелигенција и друге револуционарне технологије и иновације фундаментално трансформисати економске системе, пословне моделе и личне животе. Прелазак из индустријског у интелигентно доба одвија се експоненцијалним темпом, носећи невиђене ризике за човечанство, док настојимо да се припремимо и прилагодимо његовој сложености. Према његовом мишљењу, треба бити „конструктивни оптимиста" и посветити се практичном решавању горућих проблема на глобалном нивоу. 

Клаус Шваб је у Давосу изнео и шокантне најаве које откривају мрачне планове глобалиста за ресетовање човечанства у 2025. и касније. Поништавање америчких избора, креирање серије глобалних криза и тотална контрола уз помоћ вештачке интелигенције, само су део стратегије којом Шваб и његове присталице желе да обликују свет према свом виђењу. У говорима препуним претњи и идеолошких порука, Шваб је јасно ставио до знања да је демократија какву познајемо препрека њиховом „новом светском поретку". 

Шваб тврди да су резултати недавних америчких избора доказ да САД више нису способне да саме собом управљају. Као решење, глобалисти предлажу укидање избора и увођење система у којем би званичници били насумично бирани из групе кандидата коју контролишу елитни „чувари демократије". Адам Грант, сарадник СЕФ-а и саветник Била Гејтса, отворено је изјавио да би „елиминисање избора" осигурало већи „интегритет власти". Према њиховим плановима, САД би постале подређене централизованој глобалној власти, док би илузија демократије била замењена ауторитарним управљањем. 
Један од кључних алата у овој агенди јесте вештачка интелигенција, која би, према Швабу, могла да надгледа популацију, гаси отпор и обезбеди спровођење правила без питања. Овај план укључује и стварање глобалних криза, попут пандемија, како би се народи присилили на покорност. Инсајдери са Форума у Давосу описују Шваба као „параноичног и узнемиреног лидера који све више губи контролу", док расте отпор према његовим плановима. 

Швабов циљ је срушити амерички Устав и подредити слободне земље глобалистичкој агенди. Шваб је на затвореним састанцима представио пет главних ризика који прете свету у 2025. Иако су на први поглед то изазови с којима се суочава човечанство, пажљивији увид открива да су многи од њих део плана који погодује глобалистичким интересима. Пандемије, климатске кризе и увођење дигиталне контроле представљени су као „решења" за проблеме које сами глобалисти активно креирају. Швабова жеља је да се обликује и послушно и лако контролисано човечанство. 
Иако Шваб и његове присталице настоје да спроведу своју агенду иза затворених врата, гласови отпора постају све јачи. Узбуњивачи из самог СЕФ-а почели су да откривају мрачне планове глобалиста, док широм света расте свест о претњама које долазе из Давоса. Порука је јасна: време је да се народ уједини у одбрани слободе и права на самоодлучивање. Ово је историјски тренутак – борба против агенде глобалиста захтева буђење сваког појединца. Ако се не делује сада, могу се заувек изгубити темељи слободног друштва. Борба није завршена – она тек почиње, а Швабова визија света не сме постати реалност. 
Давосов модел неолибералног модела друштва, који се ширио планетом и уништио многе економије, потрошен је. Постао је извориште деструкције и претворио се у инструмент глобалне пљачке, који је ослабио и сам колективни Запад. Званична визија Давоса о функционалној глобалној економији доживела је неуспех и може се оценити, мада се то још отворено не признаје, да Давос губи било какав шири светски значај.

Да ли ће одлазак Шваба, познатог представника глобалистичке идеологије, који означава крај једне ере за форум, донети промене, остаје да се види.

*Економиста, научни саветник

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

 

The New York Times: Univerziteti uzvraćaju udarac

pcnen.com

Univerziteti uzvraćaju udarac - PCNEN

PCNEN

8–11 minutes

---

Piše: Masha Gessen

Posle skoro tri meseca otkako je Trampova administracija povela rat protiv univerziteta, i godinu i po dana organizovane kampanje Republikanske stranke protiv predsednika vrhunskih koledža, jasno je da su antisemitizam i pravila o jednakosti i inkluziji samo izgovor za napade. Kao i mnogo toga što ova administracija radi, rat protiv visokog obrazovanja motivišu antiintelektualizam i pohlepa. Tramp gradi mafijašku državu, gde je don taj koji raspodeljuje i novac i moć. Univerziteti su nezavisni centri intelektualne i, donekle, političke moći. Tramp nastoji da uništi tu nezavisnost.

Postoji način da univerziteti uzvrate udarac. Za to je potrebno nešto više od odbijanja da se povinuju Trampovoj volji, i nešto više od formiranja ujedinjenog fronta. Moraju da napuste sve ono što ih inače zaokuplja i ometa – rangiranje, donatore, usluge u kampusu – i da se usredsrede na svoju osnovnu misiju: proizvodnju i širenje znanja. Intelektualci su usvojili ovu strategiju za borbu protiv autokrata u drugim zemljama. To radi.

Pošto Tramp na sve gleda kao na transakciju i pretpostavlja da se svi rukovode profitom, univerzitetima pristupa na isti način na koji se odnosi prema advokatskim kancelarijama i, verovatno, drugim zemljama: preti razornim finansijskima merama svakome pojedinačno, da bi ih prinudio da se prilagode i sprečio ih da stupaju u saveze. Tramp je mogao da uvede porez na univerzitetske zadužbine (endowments), što bi gotovo sigurno uživalo široku podršku javnosti. To bi, međutim, uticalo na svaki veći univerzitet, što bi ih moglo navesti da se udruže. Istraživački grantovi, koji su specifični za svaki univerzitet, predstavljaju idealan instrument za njihovu podelu i slabljenje.

Trampova prva meta, njujorški Univerzitet Kolumbija, prihvatio je zahteve u roku od dve nedelje pošto je izgubio 400 miliona dolara u grantovima i ugovorima. Kada prinošenje prve žrtve nije povratilo sredstva, univerzitet je prineo još jednu: svoju privremenu predsednicu, Katrinu Armstrong. To nije zadovoljilo Trampa, koji sad navodno hoće da Kolumbija pristane na direktan nadzor vlade. Tramp takođe maše finansijskim pretnjama Univerzitetu Pensilvanije, Harvardu, Kornelu, Braunu, Džons Hopkinsu i Nortvesternu – a ipak još uvek nema znakova organizovanog otpora univerziteta. Nema čak ni zajedničke izjave u odbranu akademskih sloboda ili isticanja vrednosti univerziteta za društvo. (Čak i ljudi koji nemaju vidljive koristi od humanističkih nauka znaju koliko vrede medicinske škole i bolnice.)

Ne bi trebalo da bude tako lako odvojiti univerzitete jedan od drugog ali, za sada, izgleda da je to lakše čak i nego primorati advokatske firme da se takmiče za poslove i naklonost našeg samozvanog dona. To je možda zato što advokatske firme definišu uspeh na način koji je barem marginalno bliži njihovoj idealnoj funkciji (pomoć u očuvanju vladavine prava) za razliku od onoga kako univerziteti definišu uspeh u svojoj idealnoj funkciji, a to je proizvodnja i širenje znanja. Većina istaknutih američkih univerziteta, većinu vremena, meri svoj uspeh ne toliko stepenom u kome njihovi profesori i diplomci doprinose svetu, koliko veličinom svoje finansijske zadužbine, brojem studenata koji čekaju na upis i mestom na rang-listama medija, koji procenjuju vrednost univerzitetskog obrazovanja između ostalog i na osnovu početnih plata diplomaca. Kad je reč o profesorima, univerziteti se takmiče za najbolje među njima, ali sve češće za najčuvenija imena, u nadi da će ona privući najviše novca.

U razgovorima sa svojim kolegama, uporedila sam situaciju u kojoj se univerziteti trenutno nalaze sa dilemom zatvorenika, modelom teorije igara u kojem dvoje optuženih za zločin moraju da odluče da li će delovati samostalno ili će rizikovati i nastupiti zajedno. To je dobar radni model za promišljanje ovog problema, ali nije sasvim prikladan. Univerziteti nisu saučesnici već konkurenti. I žele više od povratka na status quo ante. Oni žele rast i možda bi prihvatili sredstva za istraživanja koja će drugima biti uskraćena.

Tramp preti da će primeniti različite metode protiv univerziteta: povlačenje federalne finansijske pomoći, ukidanje akreditacija, ukidanje statusa neprofitne organizacije, uvođenje poreza na zadužbine i sprečavanje pristupa stranim studentima. Povlađivanje njegovim hirovima neće ga smiriti, kao što je slučaj Kolumbije već pokazao. Siledžijskim nametanjem svoje volje mreži nacionalnih zdravstvenih instituta, Nacionalnoj zadužbini za humanističke nauke, Vilson centru, Američkom institutu za mir, Smitsonijanu i drugim ustanovama, ova administracija je pokazala da proizvodnju znanja smatra bezvrednom. U retkim istraživačkim oblastima u kojima bi predsednik – ili možda Ilon Mask – mogao videti neku vrednost, gotovo je izvesno da će mafijaška država u nastajanju podeliti sredstva svojim prijateljima. Čovek se naježi od pomisli šta bi univerziteti morali da urade da se uvrste u tu kategoriju.

***

Krajem 1970-ih i tokom 1980-ih, poljski disidenti su u privatnim stanovima širom zemlje vodili takozvani „leteći univerzitet". Na njemu su predavali vodeći intelektualci, nije bilo selekcije polaznika ni naplaćivanja školarine. Jedini cilj je bio da znanje dopre do što većeg broja ljudi. Tako je građena jedina postkomunistička demokratija koja je sada bila u stanju da mirnim putem, na izborima skine sa vlasti autokratiju. Tokom 1990-ih, kosovski Albanci su na prisilno preuzimanje obrazovanja od strane srpskog režima odgovorili stvaranjem paralelnog podzemnog školskog sistema, od prvog razreda osnovne škole do univerziteta. Nastava se negde odvijala i iza zatvorenih vrata prodavnica. Albina Kurtija, doskorašnjeg premijera Kosova, srela sam 1998. dok je bio student i aktivista na takvom paralelnom univerzitetu.

Ovako radikalan pristup svakako bi imao svoju cenu, iako univerziteti koje Tramp najaktivnije napada imaju neophodne resurse za to. Ali, kako mi je rekao Lion Botstajn, predsednik koledža Bard, „većina najbogatijih univerziteta svoje zadužbine smatra svojom primarnom zaštitom".

Pozvala sam Botstajna jer on odavno praktikuje pristup koji zagovaram. U Bardu (gde sam predavala tri godine i gde još uvek sarađujem sa arhivom opozicionih ruskih medija) na svaku krizu reaguju pronalaženjem novih načina da se poduči što više ljudi. U poslednjih četvrt veka, ovaj koledž obrazuje ljude koji inače ne bi imali pristup univerzitetskom obrazovanju. Prisutan je u zatvorima države Njujork sa preko 400 upisanih studenata, u šest gradova radi u 10 srednjih škola gde studenti mogu da steknu Bardovu diplomu više škole i vodi „mikrokoledže" u javnoj biblioteci u Bruklinu, u Harlemu, kao i u centru za mlade majke i žene sa niskim primanjima u gradu Holiok, u Masačusetsu.

Ovi studenti, daleko brojniji od studenata u glavnom kampusu koledža, imaju besplatno obrazovanje; oni neće povećati Bardovu statistiku prihoda posle diplomiranja i verovatno neće priložiti značajne donacije koledžu. Ali Bardova intervencija transformiše njihov život. Mnogi privatni univerziteti imaju proširene programe – nekoliko njih realizuje nastavu u zatvorima, kao i druge projekte u zajednici – ali skloni su da ih tretiraju kao sporedne dobrotvorne aktivnosti, umesto kao sastavni deo svoje osnovne misije. Bard je, s druge strane, privatni koledž koji deluje kao vrhunski javni univerzitet.

Pitala sam Botstajna kako sve to postiže. Rekao mi je da „naivno veruje" u dobre ideje koje uvek privuku dovoljan broj filantropa. Univerzitet ne mora biti bogat, kaže on. Bard sa svojom zadužbinom od 270 miliona dolara to definitivno nije. Po njegovom mišljenju, univerziteti su „portali tolerancije i izraz fundamentalne jednakosti svih ljudskih bića" i kao takvi su od suštinskog značaja za demokratiju. On sam je dete preživelih žrtava holokausta koji su emigrirali u Ameriku 1949, pa je posebno senzibilisan na antiimigrantsku politiku trenutne vlade. Tri nedelje posle Trampove inauguracije pozvao je univerzitete da se udruže pred egzistencijalnom pretnjom autokratske vlasti. To je bilo tri nedelje posle prve Trampove inauguracije.

Dakle, ovo je moj radikalni predlog za univerzitete: ponašajte se kao univerziteti, a ne kao preduzeća. Trošite svoje fondove. Prihvatajte više, a ne manje studenata. Otvorite svoje kampuse i proširite svoj domet ne kupovinom nekretnina, već dovođenjem obrazovanja u zajednice. Izgradite bazu. Postanite pokret.

Alternativno, možete pokušati da pregovarate sa šefom mafije koji želi poslušne podanike. Kad ti pregovori propadnu, što će se neizbežno desiti, biće prekasno da tražite podršku javnosti.

The New York TimesPrevela Milica Jovanović

Univerziteti uzvraćaju udarac

 

Франкфуртер алгемајне цајтунг: Ништа од уласка у ЕУ?

in4s.net

Франкфуртер алгемајне цајтунг: Ништа од уласка у ЕУ? - ИН4С

ИН4С

6–7 minutes

---

Текст објављен у њемачком дневном листу Франкфуртер алгемајне цајтунг који говори о суштинској промјени у доживљају проширења Европске уније изазвао је велику пажњу јавности у земљама региона, посебно у онима које се налазе у претприступним преговорима. Тако и македонска редакција Дојче веле доноси сажетак овог текста, тачније анализе тачака коалиционог споразума конституената будуће њемачке владе.

Нова њемачка влада мијења курс у односу на проширење ЕУ, пише Франкфуртер алгемајне цајтунг, а преноси Дојче веле на македонском.

Без укидања права на вето у ЕУ биће тешко постићи ново проширење

„У коалиционом споразуму будуће савезне владе постоји пасус од четири реченице који до сада није изазивао већу пажњу, иако би могао да има одлучујући утицај на спољну политику", објављују ове њемачке дневне новине.

„Проширење ЕУ и њен капацитет да апсорбује нове чланице морају ићи руку под руку. Стога, најкасније са следећим проширењем, потребна је унутрашња консолидација и реформа ЕУ која ће је институционално ојачати", пише у том параграфу, као и да „принцип консензуса у Европском савјету не смије да постане кочница у доношењу одлука. То се у принципу односи и на преостале одлуке донијете једногласно у Савјету ЕУ."

Како се наводи, ово је „у суштини одбацивање од стране Берлина претходне реторике (која се ионако годинама није називала политиком) проширења ЕУ. Зато што формулише оно што је присутно годинама: недовољан капацитет ЕУ за доношење одлука централна је препрека за пријем нових чланица."

А како даље стоји у тексту:

„Коначно, свако ново пуноправно чланство донијеће са собом и додатно право вета у Европском савјету у оним областима политике која захтијевају једногласне одлуке. Ако ЕУ прихвати све државе које су дале сигнал да желе да се придруже или већ преговарају о томе, резултат ће бити да се, на примјер, у спољној политици ништа не може одлучивати противно вољи Београда, Кишињева, Кијева, Сарајева, Скопља, Подгорице, Приштине или Тиране. Свако ко има увид у унутрашње уређење и спољнополитичку оријентацију ових држава могао би да замисли какве би то последице у неким случајевима могло имати."

„Проруски" кандидати за чланство

Франкфуртер алгемајне цајтунг, надаље, наводи примјере Србије и Молдавије.

„На примјер, Србија: осим назадовања у владавини права у Србији, пријемом ове државе вјероватно би значило да се у ЕУ тешко може нешто одлучити против Москве. То би већ било довољно, као што показује случај Мађарске.

На примјер, Молдавија: одлучно прозападна председница Маја Санду још увјек је на власти. Али прошлогодишњи предсједнички избори показали су на колико танком леду стоји. Реизабрана је само захваљујући гласовима дијаспоре у Западној Европи. Да је било по вољи већине Молдаваца који живе у земљи, референдум о ЕУ који је покренула Санду би пропао, а актуелна председница би изгубила од проруског изазивача. Неизвјесно је да ли ће њена странка успјети да задржи већину на овогодишњим парламентарним изборима."

У тексту стоји подсјећање на то да француски предсједник Емануел Макрон „годинама упозорава да се земљама које се граниче са ЕУ превише олако обећава чланство" и да је у неколико говора истицао да „ЕУ, која већ има 27 чланица, понекад функционише више лоше него добро" па отуда и питање „како се може замислити Унија која има 35 чланица и која је задржала стара правила."

„Сходно томе, поменути пасус у коалиционом споразуму (будуће њемачке владе) знак је и спољнополитичког реализма. Превазилажење постојеће ситуације, односно промјена у правцу могућности да се одлуке у Европском савјету доносе само већином, мало је вјероватно, чак и безнадежно. Иако се годинама тврди како предстоји реформа, једногласја потребног за укидање једногласја нема на видику. Ако његово укидање постане предуслов за пријем нових чланица у ЕУ, као што се сада тражи у коалиционом споразуму, то такође значи да се проширење ЕУ не назире. Све заинтересоване стране то знају, али претходне савезне владе до сада нису биле вољне да то довољно јасно артикулишу.

Стара-нова алтернатива

Недостатак јасноће није ограничен само на Берлин, нашто указује и поглед према Бечу. Тамо је аустријска министарка за Европу Клаудија Плаколм из конзервативне ОВП недавно изјавила да би вољела да ЕУ прими нове чланице најкасније до 2030. године. Плаколм је говорила о могућности да се принцип једногласја привремено суспендује. Према њеним ријечима, логичније би било да се вратимо на једногласност на крају приступних преговора. Није јасно како би се услов једногласја могао привремено укинути и шта би се добило ако би се на крају поново примјењивао. То је често случај: у „недељним говорима" позива се на проширење ЕУ, а да се заиста не позабави потешкоћама које предстоје".

Узимајући све ово у обзир, „најава у њемачком коалиционом споразуму је напредак", оцјењује се у тексту њемачке дневне новине, да би се одмах након тога закључило да „на другом мјесту у документу ЦДУ/ЦСУ и СПД подривају сопствену јасноћу."

„`Важност приступања шест земаља Западног Балкана, Украјине и Републике Молдавије у ЕУ је наш заједнички интерес. Желимо да доследно наставимо са нашим напорима да подржимо ЕУ и њене државе чланице`, наводи се тексту. Ако до реформе ЕУ мора да дође прије њеног проширења, онда то није реално. При томе, годинама постоји идеја како да се кандидатима за приступање понуди атрактиван циљ, а да се истовремено ЕУ не оптерети новим чланицама са правом вета. То је модел приступа заједничком тржишту ЕУ за те државе, и то након испуњавања готово свих критеријума које је потребно испунити за пуноправно чланство. Дакле, остају високи захтјеви, али они би можда били лакше оствариви с обзиром да је циљ и реалан и атрактиван. Такав приступ би проширио правни простор ЕУ без оптерећења политичких структура", пише Франкфуртер алгемајне цајтунг.

 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Continue Reading

 

Antonijević: Izveštaj Zijade objektivan, Unmik i dalje ima svrhu

kosovo-online.com

Antonijević: Izveštaj Zijade objektivan, Unmik i dalje ima svrhu - Kosovo Online

2–3 minutes

---

Pravnik Milan Antonijević ocenio je za Kosovo onlajn da je Karolin Zijade, specijalna predstavnica generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, na sinoćnoj sednici Saveta bezbednosti UN, predstavila objektivan izveštaj o stanju na Kosovu u poslednjih šest meseci.

Povodom ocene predstavnice Prištine na sednici Donike Gervale da misija Unmik gubi kredibilitet i izjave diplomatskog predstavnika SAD da je došlo vreme da se misija Unmik ukine i da Amerika poziva članice Saveta bezbednosti da analiziraju mandat ove misije, Antonijević kaže da je zanimljivo da druge stalne članice Saveta bezbednosti i neke druge članice, nisu podržale ovakvu inicijativu.

„Ne začuđuje stav prištinskih vlasti u vezi sa Unmikom, ne začuđuje i nastavak podrške toj inicijativi od Sjedinjenih Američkih Država, ali zanimljivo je da druge, stalne članice Saveta bezbednosti i neke druge članice, nisu podržale ovakvu inicijativu, a u prethodnim interakcijama i na prethodnim sastancima jesu to radile. Tako da se možda ipak ide ka manjem pritisku na Unmik i na uspostavljanje onoga što su elementi dijaloga koji se vodi, a na koji je više puta i sama Karolin Zijade ukazivala tokom svog govora. S obzirom na balansiran izveštaj Zijade i na celu raspravu, ide se ka tome da Unmik nastavi sa funkcionisanjem. Oni imaju svoju svrhu, to vidi i srpska zajednica na Kosovu. Svi oni koji se bave problemima srpske zajednice jesu dobrodošli ako gledate ugao iz Srbije i svih koji žele mir u regionu", naveo je Antonijević.

Govoreći generalno o sinoćnoj sednici, on kaže da nije bilo novih tonova niti neočekivanih uglova, da je Kosovo branilo svoje stavove i odricalo se i negiralo incidente i jednostrane poteze koje je Priština povlačila u proteklih šest meseci.

 

iskra.co

Ирски новинар: На обележавању Дана победе у Немачкој неће бити представника Москве већ унуци нациста

~3 minutes

---

Ирски новинар: На обележавању Дана победе у Немачкој неће бити представника Москве већ унуци нациста

06.04.2025. - 17:34

 

© Sputnik / Alexey Vitvitsky

Ирски новинар Чеј Боуз критиковао је позив немачког Министарства спољних послова да не дозволи представницима Русије и Белорусије да присуствују догађајима у част 80. годишњице победе у Другом светском рату.

„Министар спољних послова (Немачке Аналена) Бербок инсистира да Русија, која је победила нацисте и заузела Берлин, не треба да има никаквог представника на предстојећим догађајима поводом обележавања 80. годишњице. Тамо ће бити унуци нациста. А уници ослободилаца? Не", написао је Боуз на свом налогу на мрежи Икс.

A Secret German Government Memo has been leaked stating that foreign Minister Bareback insists Russia, who crushed the Nazis and took Berlin

Are not to be allowed any representation at coming 80th anniversary events

Nazis grandkids will be there, the liberators Grandkids? Nein pic.twitter.com/HNeEqNMUFB

— Chay Bowes (@BowesChay) April 5, 2025

Немачки лист „Берлинер цајтунг" објавио је ове недеље, позивајући се на тајни документ немачког Министарства спољних послова, да позивање руских и белоруских представника на свечане догађаје од савезног, регионалног и локалног значаја није дозвољено, а институције могу да искористе „право на протеривање по сопственом нахођењу".

Коментаришући ову ситуацију, портпарол руског Министарства спољних послова Марија Захарова назвала је ово увредом. Истовремено, дипломата је приметила да ако се таква упутства заиста и спроводе, онда се то не може назвати другачије него оживљавањем нацизма.

Ове године руске дипломате нису биле позване ни на догађаје поводом обележавања 80. годишњице ослобођења логора смрти Аушвиц-Биркенау од стране совјетских трупа. У Москви је ова одлука названа богохуљењем и делом антируске кампање за фалсификовање историје Другог светског рата.

Према званичним подацима, током Другог светског рата Совјетски Савез је изгубио око 27 милиона људи, како војника, тако и цивила. Ови губици представљају једну од најтрагичнијих страница светске историје и одражавају одлучујући допринос СССР-а у победи над нацистичком Немачком.

sputnikportal.rs

 

Џејмс Џатрас: Додик је пример да кампање политичке перверзије правде често нису успешне

politika.rs

Дипломата Џејмс Џатрас: Додик је пример да кампање политичке перверзије правде често нису успешне

~3 minutes

---

БАЊАЛУКА – Председник Републике Српске Милорад Додик пример је да политичка перверзија правде, као тактика за елиминисање снага које се сматрају „претњом" антинационалном евроатлантском међународном поретку, често није успешна, изјавио је угледни амерички аналитичар и бивши дипломата Џејмс Џатрас.

Он каже да таква тактика није била успешна у случају председника Српске, али да се кампања против њега наставља. Џатрас је оценио да је пресуда лидеру Националног окупљања Марин ле Пен најновији пример такве политичке перверзије правде, те да су правосудне кампање против политичара и странака показатељ колико се постојећи поредак сматра слабим и рањивим и колико се владајући естаблишмент плаши свог народа.

себно је запањујуће лицемерје које се огледа у томе што такве поступке спроводе политички системи који се претварају да су демократски, а који се, пре свега, плаше својих гласача. Пошто су глобалистичке лажне демократије све више неодрживе, видимо додатне примере покушаја у другим земљама да се ограниче доступне алтернтиве", рекао је Џатрас у изјави за Срну.

Према његовим речима, „високо на листи" је очекивани поступак против Алтернативе за Немачку у блиској будућности. „Треба очекивати и додатне потезе против мађарског премијера Виктора Орбана у Мађарској, али питање је само колико дуго и у којој мери таква тактика стратешког коришћења правног поступка за застрашивање или ометање противника може да буде успешна.

Нису успели против америчког председника Доналда Трампа у САД нити против председника Српске Милорада Додика у Републици Српској, али се кампања против њега наставља", навео је Џатрас. Он је указао да су такви покушаји били делимично успешни у случају заменика премијера Италије Матеа Салвинија, док је пример такве успешне кампање, за сада, случај румунског политичара Калина Ђорђескуа. „Наравно, најозлоглашенији пример је до сада успешна забрана кандидатуре Калину Ђорђескуу, који је био фаворит на председничким изборима у Румунији", подсетио је.

Бивши дипломата нагласио је да још није познато шта се дешава када се административно затворе сви путеви за промену кроз уредне изборне механизме.

„Да ли ће се деморалисана јавност једноставно покорити или ће се отворити други путеви, јер стагнација и корупција поткопавају сам систем који владајуће елите очајнички покушавају да овековече", упитао је Џатрас и истакао да „Европу прогања баук националног популизма", преноси Танјуг.

 

novosti.rs

GUJON ODBRUSIO ROTU: Srbiji ima više mira, stabilnosti i posebno više demokratije nego što je trenutno u EU

Bojan Milić

3–4 minutes

---

DIREKTOR Kancelarije za javnu i kulturnu diplomatiju Arno Gujon, odgovorio je osvedočenom srbomrscu Mihaelu Rotu, na društvenoj mreži ''Iks'' koji je pokušao da blokadere u Srbiji predstavi kao nekakve ''borce za demokratiju'' i da skrene pažnju Brisela na njihovo, mesecima blokiranje normalnog toka života u našoj zemlji.

solidarnost za kosovo

- Da li ste se ikada u Briselu, Berlinu, Parizu zapitali zašto hrabri protestni pokret u Srbiji više ništa ne očekuje od EU? Gruzija, Srbija, Jermenija – nema ni traga od globalnog aktera EU za stabilnost, mir, demokratiju i bezbednost na našem kontinentu- napisao je Rot.

- Istina je da u Srbiji ima više mira, stabilnosti i posebno više demokratije nego što je trenutno u EU. Nismo savršeni, ali bar ne pobeđujemo naše demonstrante, niti hapsimo političke protivnike i do sada nikada nismo poništili izbore zbog rezultata.

The truth is that there is more peace, stability and especially more democracy in Serbia than currently in the EU. We are not perfect but at least we do not beat our protesters, neither we arrest our political opponents and so far we have never annulled elections due to the… https://t.co/eSJA1TSmSh — Arno Gujon (@ArnoGujon) April 1, 2025