Stratfor: I Srbija se opametila

I Srbija se opametila

Piše:Aleksandar PALIĆ Srbija je ponovo na raskrsnici. I pored toga što je već krenula ka Zapadu, koketira sa Rusijom na Istoku. Prema najnovijoj analizi za Balkan američke agencije "Stratfor", igra na dve karte zvaničnog Beograda za sada daje veoma dobre rezultate, ali, ocenjuju oni, veliko je pitanje koliko će još Srbija moći da balansira između Moskve s jedne i Brisela i Vašingtona s druge strane. Samo dve nedelje posle posete američkog potpredsednika Džozefa Bajdena Beogradu, srpska Vlada je od Rusije zatražila i dobila kredit od milijardu evra, koji bi kako smatraju u "Stratforu", uz kredite MMF-a, makar na neko vreme trebalo da ublaži ekonomske probleme Srbije. "Beograd igra na obe karte, što je dobra strategija, koja ima svoje prednosti", stoji u izveštaju ove teksaške agencija, koja se od 1996. godine bavi prikupljanjem obaveštajnih podataka iz javnih izvora i projekcijom geopolitičkih događaja. Dok je u prošlosti Srbija mnogo puta otvoreno birala između Zapada i Rusije, sada se, smatraju u "Stratforu", zvanični Beograd odlučio za politiku nesvrstanosti, koja je u doba hladnog rata donela mnoge poene tadašnjoj SFRJ. U isto vreme, Srbija želi u Evropsku uniju, ali i od Rusije dobija podršku u borbi za Kosovo i Metohiju, svoju ulogu u gasovodu Južni tok i sada kredit za ublaživanje ekonomske krize. Ipak, Amerikanci prognoziraju da će u dogledno vreme, Beograd morati da se definitivno odluči kojim putem želi da krene, jer je igra na dve karte, a na duže staze, neodrživa. Odobrenim kreditom, Rusija želi da ojača uticaj na Balkanu, ali i da zarad svojih investicija, u Srbiji obezbedi koliko - toliko stabilnu ekonomsku situaciju. Američka agencija ukazuje da se Rusija i sama suočava sa ekonomskom krizom, ali da i dalje ima dosta kapitala od oko 600 milijardi dolara deviznih rezervi i „pune sanduke novca". To ne znači da Moskva može da se ponaša kao MMF za srednju i istočnu Evropu, ali može da bira gde će njeni krediti imati najveći efekat. "Srbija je pametna investicija za Rusiju zato što je srpski predsednik Boris Tadić spreman da sarađuje sa Rusijom, iako je prozapadno orijentisan i zalaže se za ulazak u EU". I pored toga što Srbija verovatno neće dospeti u rusku sferu uticaja, dok je aktuelna vlada na čelu države, zvanična Moskva ima interesa da sarađuje sa Beogradom", ističu američki analitičari. Da li će se Srbija definitivno okrenuti ka Briselu ili Moskvi zavisi i od toga kada će Srbija ući u Evropsku uniju. Američka agencija navodi da je Džozef Bajden otišao u Beograd da uveri tamošnje lidere da Vašington i dalje želi da se Srbija integriše u EU, ali da je „problem u tome što integrisanje Srbije možda nije ono što planira EU. „Sa zamorom od proširenja u većini članica EU i recesijom koja obeshrabruje većinu zagovornika proširenja, šanse da Balkan uđe u EU nisu velike. Tu se pruža šansa Kremlju da popuni taj prostor", upozorava "Stratfor". Ovakve analize "Stratfora" uglavnom se poklapaju i sa prognozama američkog Nacionalnog saveta za informisanje kao i britanskog analitičkog servisa "Ekonomist intelidžens Junit" (EIU), koji smatraju da globalna ekonomska kriza ne samo da će usporiti dalji prijem novih članica, već će u znatnoj meri i promeniti aktuelni izgled Evropske unije. Ekonomski protekcionizam, odnosno želja razvijenijih članica EU da u svom dvorištu obezbede finansijsku stabilnost, mogla bi da dovede i do novog oblika, pa čak i raspada Unije na tri bloka. Prvi bi činio bogatiji Zapad, dok bi se u drugom nalazile srednjeevropske države (većinom bivše članice Istočnog bloka), koje bi i dalje bile pod vojnim uticajem NATO. U trećem bloku glavnu reč bi vodila Rusija, a njega bi pored Srbije, Belorusije, Ukrajine, Gruzije mogle da čine i trenutno članice EU i NATO - Bugarska i Rumunija. Poslednja politička dešavanja u Ukrajini i Gruziji, jasno pokazuju da su vlade ovih zemalja okrenutih ka Evropi u krizi i da bivše sovjetske države polako ponovo padaju pod uticaj Moskve. Britanski "Gardijan" napominje da kriza u Evropi ima tri prstena, evrozonu, istočne članice EU i zemlje izvan EU (kao primer je navedena Ukrajina), dok "Indipendent" upozorava da bi domino efekat sloma ekonomija zemalja istočne Evrope mogao vratiti te države nazad pod okrilje Rusije. To bi prema "Indipendentu" značilo gubitak svih geopolitičkih dobitaka za EU od pada takozvane „gvozdene zavese". Prema mišljenju mnogi geopolitičkih stručnjaka, ulasku u Evropsku uniju još jedino može da se nada Hrvatska, koja bi kasnije postala član srednjeevropskog bloka, pod kontrolom NATO saveza. KOSMET Odstraniti uticaj Rusije Primarni cilj Zapada nije bio da Kosovo postane funkcionalna država, već da se odstrani ruski uticaj sa zapadnog Balkana, ocenio je Peter Cajhan iz američke agencije za strateška istraživanja Stratfor. Bez obzira na to što je u Beogradu danas na vlasti proevropska struja, Srbija ja i dalje delimično ostala poslednji bastion ruskog uticaja na Balkanu. Ulaskom Albanije i Hrvatske u NATO, ova alijansa, kao i Evropska unija "zacementirale" su gotovo sve granice Srbije, pa je aktuelna politika takozvane nesvrstanosti zvaničnog Beograda dobar izbor, smatraju američki stručnjaci. KRIZA Vrela politička jesen Svetska ekonomska kriza mogla bi da izazove vrelu političku jesen u istočnim članicama EU, ali i Srbiji i celom Balakanu, upozorava "Stratfor". Agencija ocenjuje da ekonomske probleme u Srbiji „pogoršava napeta politička situacija" i navodi da je vladajuća koalicija, koju je formiralo nekoliko stranaka iz širokog političkog spektra, „zasnovana jedino na političkom i ekonomskom pokroviteljstvu EU i članstvu u tom klubu". "Ukoliko članstvo zvaničnog Beograda u Evropskoj uniji i dalje bude na dugom štapu, Srbiju čekaju političke turbulencije. Beograd upravlja zemljom sa osam miliona stanovnika kao da ih i dalje ima 23 miliona (koliko je bilo u bivšoj Jugoslaviji). Pošto su prihodi od privatizacije državnih preduzeća presušili, Srbija ima skupu vladu, skup socijalni sistem i nema stalan priliv sredstava", upozoravaju Amerikanci.

 

http://www.revija92.rs/code/navigate.php?Id=599&editionId=85&articleId=366

Celo vođstvo kosovskih Albanaca boravi u višednevnoj poseti Ljubljani

Da se Srbija ne ljuti

 

Prištinski politički vrh izređao se u Ljubljani uoči vikenda. Događaj i ne bi privukao pažnju da prijem "kosovskega premijera" Hašima Tačija kod predsednika Slovenije Danila Tirka nije protekao u potpunoj diskreciji. Slovenački mediji, koji su posete kosovskih lidera u prošlosti pratili bučno i detaljno, sada su ostali tihi. Tek je štura informacija na službenoj Tirkovoj internetnoj strani da je Tači slovenačkom predsedniku pomenuo "porast trenda vraćanja srpskih begunaca", podstakla nekoliko novinskih agencija da vest notiraju.
Da nije u pitanju slučajni već namerni "neobično mali zvanični publicitet", potvrdio je ljubljanski "Dnevnik" 17. aprila. Na delu je "tiha diplomatija", ocenjuje list, iako bi "trebalo da je reč o ustaljenom obliku međudržavne saradnje na političkom nivou". S obzirom na to da je slovenački protokol Tačija skoro u ilegali vodao od jednog do drugog slovenačkog zvaničnika, bez uobičajenih najava za novinare o visokoj poseti, bez ikakvih pres-konferencija, bez izjava za javnost, čak i bez foto-termina za medije (s Tirkom ga je ovekovečio "dvorski" fotograf), sve to navodi na zaključak da se "ta poseta ipak donekle razlikuje od ostalih", napominje list. A ako se doda da su i postfestum, pošto su mediji otkrili da gotovo celo vođstvo kosovskih Albanaca boravi u višednevnoj poseti Qubljani, novinari ostali indiferentni, ispada krajnje neuobičajeno što su "informacije bile izuzetno skromne, kao da bi slovenačka spoljna politika najradije posetu sakrila jer joj je namenila jedva pažnje vredan publicitet" ("Dnevnik").
Ako je iko pomislio da to znači zahlađenje odnosa između Slovenije i države koju je na Kosovu službena Qubljana priznala među prvima, još 5. marta 2008, vara se. Odnosi nisu nikada bili bolji, što je potvrdio i dolazak predsednika kosovskog parlamenta Jakupa Krasnićija u slovenačku prestonicu, plus što je početkom sedmice u dvodnevnoj poseti Kosovu boravio slovenački šef diplomatije Samuel Žbogar. Slovenački analitičari ukazuju da je posredi "tiha diplomatija" koja se radi zaštite slovenačkih ekonomskih interesa u Srbiji, sada u vezi s "Kosovarima" (kako ovde zovu Albance sa Kosova) ograničila na nekoliko kratkih, suvoparnih izjava za javnost. Time je "širom otvorila vrata pretpostavkama i manipulacijama", zaključuje "Dnevnik", uz insajdersku informaciju da Slovenija igra posebnu ulogu u daljem međunarodnom priznavanju Kosova koje je zastalo i ne napreduje već duže vreme.
Kako nezvanično saznajemo u Qubljani, Slovenija je među nekoliko država koja se odlučila za podnesak Međunarodnom sudu pravde u Hagu kojim argumentuje zašto jednostrano proglašena nezavisnost Kosova jeste u skladu sa međunarodnim pravom. Navodno je na argumentaciji poradilo nekoliko ovdašnjih vrhunskih stručnjaka. Poznato je da je pravo na samoopredeljenje, odnosno otcepljenje ugroženih manjina, u svojim akademskim radovima posebno propagirao Ernest Petrič, profesor Međunarodnih odnosa na Qubljanskom univerzitetu, nekadašnji ambasador u SAD, trenutno ustavni sudija i ujedno kandidat koji se bori da zameni Mohameda el Baradeja na čelu Međunarodne agencije za atomsku energiju u Beču.
Sve to upućuje da političkom vrhu Slovenije, usled sve težeg sukoba sa susednom Hrvatskom – što se već održava i na smanjenju privredne saradnje (kako izveštavaju slovenački mediji), u trenutku finansijske krize ne odgovara nikakvo zaoštravanje sa Beogradom. Jer u Srbiji, kako su to potvrdili i predstavnici brojne slovenačke privredne delegacije tokom nedavne posete premijera Boruta Pahora Beogradu – Slovenija vidi ogroman i neiscrpljen potencijal.
Da je ekonomska nužda zaista velika (Pahorova vlada se pomirila s "rastom" od oko minus dva odsto), otkriva činjenica da su slovenački mediji, mada se to kosi s temeljima profesije, konsenzusno prećutali boravak kosovskih glavešina u Qubljani i poneli se "patriotski", baš kako ih je nedavno zamolio prvak nacionalno osvešćene desničarske stranke (SNS) Zmago Jelinčič. On je javno pozvao poslenike sedme sile da u ova čupava vremena zažmure i preskoče neku temu. S obzirom na to da su "u igri veliki privredni projekti" ("Dnevnik"), onda je jasno zašto je boravak lidera s Kosova u Sloveniji bilo "dobro sakriti pred Srbijom, osetljivom na bilo kakav oblik međunarodnog priznanja Kosova i saradnje s njim". Zato Slovenija nije udarila na velika zvona ni Tačijevu najavu Tirku da će Kosovo u Qubljani ubrzo otvoriti ambasadu.
Tači odobrio Tadićevu posetu: Tirk je usred zamrznutih odnosa sa Hrvatskom rado čuo od Tačija da su "slovenački investitori na Kosovu dobrodošli". Tačiju je u Qubljani omogućeno da da samo jednu izjavu za domaće elektronske medije, i to onu da je lično dozvolio da srpski predsednik Boris Tadić za pravoslavni Uskrs ode u Visoke Dečane, jer je to "u skladu s Ustavom Kosova".
S Tačijem se dan posle Tirka sastao i predsednik slovenačke vlade Pahor. Skoncentrisao se na "dobre bilateralne ekonomske odnose". U saopštenju Pahorovog kabineta piše da se zauzeo za jačanje "viših oblika ekonomske saradnje", pri čemu je "važno pojačati transparentnost uslova i bezbednost poslovanja na Kosovu". Tako su Slovenija i Kosovo potpisali 21. aprila i poseban sporazum o razvoju saradnje prilikom Žbogarove dvodnevne posete Prištini. Žbogar je izrazio slovenačku podršku članstvu Kosova u međunarodnim ustanovama, s naglaskom na finansijskim. Tokom razgovora sa Krasnićijem u Prištini, pohvaljena je saradnja slovenačkog parlamenta u pomoći reorganizacije rada Skupštine Kosova, u čemu učestvuju parlamenti Francuske, Nemačke i Belgije, a finansira ih Evropska agencija za obnovu i razvoj. Žbogar je našao vremena i da se sretne sa slovenačkim vojnicima i policajcima koji deluju u sastavu Euleksa u vojnoj bazi "Film Citdž".
Slovenija je najveći strani investitor na Kosovu i to bi i da ostane. Tači protekle sedmice nije propustio priliku da domaćinima u Qubljani zahvali na podršci Kosovu. Komandiri slovenačkih jedinica na Kosovu, s druge strane, nikada nisu ostavljali mesta sumnji da znaju šta je njihov prvi zadatak, u skladu s nacionalnim interesom. "Slovenačka vojska na Kosovu nije samo u vojnoj misiji. Ovde se posredno brinemo i za slovenački ekonomski interes. To se u svakoj solidno razvijenoj državi podrazumeva, a kod nas je takva uloga do sada bila tabu. Da, Kosovo je važan deo slovenačkih geostrateških interesa, dobro je da smo ovde prisutni", poručio je iz sedišta komande Kfora još pre dve godine pukovnik Dobran Božič, prethodno zapovednik 10. bataljona Slovenačke vojske, prvog u istoriji samostalne države koji je "prešao granicu matice" kako bi na Kosovu osigurao njene privredne aspiracije i neokolonijalne ambicije.
Nepostojeća geografska jedinica: Iako se na kosovske Albance u Sloveniji godinama gledalo kao na ugnjetavanu manjinu koja se s punim pravom bori za samostalnost, uz simpatije što su "Kosovari" zaokružili proces "narodnog oslobođenja" započet u Sloveniji juna 1991, pitanje otcepljenja Kosova od Srbije ipak je razdvojilo i slovenačku javnost. To se videlo ne samo tokom glasanja o predlogu međunarodnog priznanja Kosova, protiv čega su srčano ustali poslanici SNS-a, nego i u solističkim istupima intelektualaca i privrednika koji su se kuražno suprotstavili mejnstrim podršci smanjivanja Srbije. Jesu ankete pokazivale veliku podršku nezavisnosti Kosova, ali nije nevažan ni otpor značajne manjine. Prema istraživanju ljubljanskih "Financa", uoči priznanja Kosova je oko 57 odsto Slovenaca podržavalo taj čin, ali je istovremeno 38 odsto anketiranih tvrdilo da Slovenija nikada ne bi trebalo da prizna Kosovo kao samostalnu državu.
Zmago Jelinčič je u parlamentu upozoravao da je priznanje Kosova "jedna od najvećih grešaka koje je Slovenija učinila" i da to znači "nož u leđa Srbiji". Osudio je brzometno priznanje Kosova kao posledicu "pritisaka SAD kao i (moćnih) EU država". Zabeležen je i pokušaj slovenačkih menadžera predvođenih Franjom Bobincem, direktorom "Gorenja", da zakoče slovenačko priznanja Kosova u strahu od posledica po biznis u Srbiji.
Disonantno se oglasio samo predsednik "KD grupe" Matjaž Gantar. On je u komentaru u "Financama" upozorio domaće političare na evropske države koje su suzdržane u vezi s pitanjem priznanja Kosova: "Mislim da bi i Slovenija morala da bude suzdržana, do kraja! Jasno da ljudskim pravima i borbi za mir uvek treba dati prioritet, ali ne mislim da je nužno da se zbog pripadnosti klubovima kao što su EU i NATO ponašamo kao stado ovaca i da šaljemo u Prištinu priznanje već narednog dana jer će tako učiniti većina država EU i SAD. Mi smo suverena država, imamo pravo da štitimo sopstvene interese i da vodimo autonomnu spoljnu politiku. I nije smak sveta ako se kao član EU odlučimo drugačije od većine... Čak i ako Srbi na kraju pokleknu kako bismo 'svi bili jedna velika srećna porodica', mislim da će Srbi dobro zapamtiti kako su postupale pojedine zemlje u vezi s pitanjem Kosova... Kakvi su, dakle, naši interesi? Moramo da se setimo i da su Srbi bili naši veliki prijatelji poslednjih sto godina. S njima smo gradili dve države i na kraju preko njih došli do sopstvene države. Slovence je o državnosti i državotvornosti više naučio Beograd nego Beč, to je empirijska činjenica. Slovenci smo u okviru bečkih vlada bili, kako u šali kažu Hrvati, kočijaši. A u Beogradu smo bili i predsednici vlada! Jedini kralj koga smo imali nije bio kralj Matjaž i neka slična mitska bića, već Petar i Aleksandar, Srbi, ali istovremeno i kraljevi Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca... Treba podsetiti da je Kraljevina SHS bila prva država čiji smo konstitutivni deo bili, bez današnje Primorske... Slovenija danas u svetu zastupa stav da BiH niko ne može da razbija, ni stanovnici Republike Srpske. Upravo zato bi Slovenija, neposredna učesnica dešavanja (u nedavnoj zajedničkoj istoriji) do krajnosti morala da bude suptilna i konzistentna u oblikovanju gledišta prema pitanju koje se tiče njenih suseda, a posebno kada se radi o pitanjima granica i suvereniteta... Stoga bih ja radije izabrao staro prijateljstvo i neku fabriku više (u Srbiji), nego odlikovanje za marljivost iz ruku velikih momaka koji čak i ne znaju gde se nalazi Slovenija."
Sličnim razmišljanjem se javnosti obratio i poznati slovenački režiser Andrej Košak: "Prvo što je sporno, jeste slovenački pristanak na nezavisno Kosovo a da se pri tom ne uzmu u obzir privredni interesi u Srbiji... Ali Janšu je očito baš briga za interese slovenačke privrede, iako od nje živimo." Slovenački filozof svetskog glasa Slavoj Žižek o Kosovu razmišlja malo drugačije, ali i on dobrim delom odudara od zvanične politike: "Dobro, stvari su bile zaoštrene do tačke kada Kosovo više nije moglo da bude deo Srbije, ali tada je trebalo ići na podelu. Tu treba biti pošten. Ako sam ranije navijao za Albance, onda moram da kažem da je ono što na Kosovu sada rade Albanci (Srbima), takođe etničko čišćenje. Pre nedelju dana sam se sit nasmejao kada je Tači preko televizije na pitanje da li se slaže sa predlogom Dobrice Ćosića da se Kosovo podeli po etničkoj granici, uzvratio: 'Ne, Kosovo je jedinstvena država!' Ponavlja srpske argumente stare 10 godina. Treba biti realista u vezi s Kosovom. I, zašto ne – podela? Ja bih napravio i korak dalje (iako je to danas politički nekorektno) – a zašto ne transferi? Nekoliko Srba ovamo, nekoliko Albanaca tamo? To jeste grubo, ali donosi mir. Aktuelna formula, međutim, vodi u nove probleme čak i među Albancima. Problem treba rešiti globalno... Načinjena je presudna greška tokom rekonstrukcije Evrope – Srbe guraju ka Rusima, sa Srbima čine ono što su ranije Albancima. To je američka politika u najgorem obliku. Svi znamo da imaju tamo nekoliko ključnih baza za nadzor Balkana."
Odjeci Žižekovih razmišljanja mogu se uočiti i po slovenačkim blogovima. Jedan od autora primećuje da je Slovenija Kosovo priznala "zbog drugih", što ostavlja "gorak ukus u ustima". I: "Kosovo nikada neće biti normalna država. Kao građanin Slovenije protivim se nezavisnosti Kosova... Kosovo nema slovo D od države. Zašto nije Republika Srpska država, ako tamo živi preko 80 odsto Srba?" Treći na forumu "Dela" pita "zašto je toliko albanskih zastava na Kosovu?", uz čuđenje da "toliko ljudi odbacuje ideju o velikoj Srbiji, a podržava ideju o velikoj Albaniji". Zanimljivo je da ni Nova Qubljanska banka ni centralna banka (Banka Slovenije) u izveštajima ne pominju Kosovo, a potpuna praznina vlada i u državnoj statistici. Za njih je Kosovo, podsmevaju se "Finance", "nepostojeća geografska jedinica", obaška što Kosova nema ni u "šifrantu ISO 3166". Na spisku međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO) sada su 244 države, ali Kosova nema, jer nije član Ujedinjenih nacija. Bar su tu standardi ispoštovani.

Milenko Vakanjac, predsednik Saveza srpske dijaspore u Sloveniji

"Prijateljski" odnosi

Na Pahorovu tvrdnju "da ima dobre odnose sa srpskom zajednicom u Sloveniji", izrečenu prvacima Srbije prilikom posete Beogradu, Vakanjac za NIN kaže:
- Dan uoči zvanične posete slovenačkog premijera Pahora Srbiji, u "Delu" izlazi uvodnik novinara Vilija Ajnšpilera čija prva rečenica glasi: "Srbija je crna rupa u Evropi. Likvidira sve napredno u istoriji. Još od otcepljenja Slovenije ponavlja se ista priča..." Ako smo dobronamerni i klonimo se ikakvog "govora mržnje", onda je Ajnšpilerov tekst inovativan pristup da se slovenačkoj javnosti predstavi zemlja u koju putuje njen predsednik vlade, koji je sam svoju posetu okvalifikovao kao "istorijsku". A kako tu stvari zaista stoje? Gospodin Pahor je domaćinima pragmatički objasnio šta brine Sloveniju u Srbiji i šta očekuje od srpskih vlasti – da zaštite slovenačku svojinu u Srbiji i da omoguće Sloveniji zajednički nastup na trećim tržištima. Uz to nije izbegao da kaže šta slovenačkoj vladi i državi ni slučajno ne pada na pamet da učine kako bi izašle u susret i onim interesima koje možemo smatrati otvorenim srpskim pitanjima u Sloveniji, a koja su poznata već dugi niz godina. Gospodin Pahor otvoreno kaže da mu uprkos "dobrim odnosima sa srpskom etničkom manjinom", ne pada na pamet da bilo šta učini da se reši pitanje te najbrojnije, nepriznate etničke grupe u Sloveniji. Tu je i otvoreno pitanje srpskih penzionera (oko 10.000) koji su svoje penzije zaradili u Sloveniji, a koje je "zaleđeno", kako kaže resorni ministar Ivan Svetlik, bar za (još) dve godine... Nisam upućen kojim je argumentima srpska strana pokušala da ubedi slovenačku da uvidi da, kao u svim bilateralnim odnosima, postoje legitimni interesi obe strane, pa i na srpskoj. Koji nisu uvaženi. Najzad, Slovenija je priznala državu Kosovo u kojoj je i pre priznanja imala savetnike, instruktore, privrednike i neformalne diplomatske predstavnike. Šta je 15 odsto teritorije neke "crne rupe", u poređenju sa slovenačko-hrvatskom kavgom u Piranskom zalivu koja obuhvata nekoliko stotina kvadratnih metara mora? Zaista, odnosi između Slovenije i Srbije su i više nego "prijateljski".

Na Kosovu sokoli i grofovi

"Dragi Grofovi, od sredine 1991. živimo u miru i nikada od tada nismo morali na svojoj zemlji da gostimo nijednu stranu vojnu silu koja bi se umesto nas brinula za naš mir i sigurnost. Za druge narode na Balkanu ne možemo da kažemo da su bili te sreće. Iako smo i mi osetili posledice rata na Balkanu, ipak smo svoju zemlju i domovinu (1991, protiv JNA) branili sami, a od 2004. dalje zajedno sa saveznicima iz NATO-a." (Iz govora slovenačke ministarke odbrane Qubice Jalušič 16. marta 2009. u Celju, na dočeku pripadnika 18. kontingenta Slovenačke vojske sa operacija na Kosovu. "Grofe", kako su sebe nazvali, odmenilo je 380 pripadnika Slovenačke vojske pod imenom "Soko".)

 

http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=11846

Јудеја се умирит' (не) може -- Бранко Радун

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/judeja-se-umirit-nemoze.html

Политички живот

Јудеја се умирит' (не) може
Бранко Радун


понедељак, 22. јун 2009.

У тексту «Конзул у Јудеји» Ђорђе Вукадиновић је упоредио Америку са
античким Римом, а Србију са тадашњом непокорном Јудејом. Морам признати
да ме је на писање коментара покренула реченица: «Римски (про)конзул
обилази традиционално непокорну, али сада већ трочетвртински
пацификовану Јудеју». Дакако, за нас је аналогија Рим и Америка, те
Јудеја и Србија много више од добре стилске фигуре, јер ова историјска
аналогија пружа мноштво плодотворних увида: од историјских, преко
геополитичких, до привредних и културолошких.

Мало историје...

Овде немамо довољно простора да се бавимо обимно историјским паралелама,
али се може рећи да империјални наступ Новог Рима изузетно подсећа на
онај антички, те сходно томе, бунтовни и устанички одговори Јудеје
невероватно подсећају на српску новију историју. Осим тога, Србија и
Јудеја, свака у свом времену и на свом месту има битну позицију на
граници светова, континената и цивилизација, те је стога значајна овим
светским освајачима који настоје да створе «светску државу».

У културолошком смислу ондашња глобализација у виду хеленизације и
романизације, подсећа на модерну европеизацију и американизацију, те
сходно томе сродни су и одговори Јудејаца и Срба (но, не само њих).
Притиснути великом војном силом, «трочeтвртински пацификовани» они не
само да су у позицији да губе државу, већ им је и традиционални начин
живота и национални идентитет угрожен. Као и у данашњој Србији, и у
ондашњој Јудеји постоји јаке поделe на «западњаке» и «конзервативце», на
оне који би да се утопе у светске токове и на оне који би да сачувају
оно што је остало од традиције у народу.

Ову историјску паралелу појачава и на први поглед ирационално придавање
превелике важности од стране Рима и Вашингтона једној малој и сиромашној
државици на «периферији» тадашње цивилизације. Чак и кад су Јудеји
желели да као и Срби имају добре односе са светском веле силом то некако
нису могли. Увек су били виђени као реметилачки фактор, што је имало за
последицу да «западне силе» подржавају њихове противнике и непријатељски
настројене народе. То је заправо рушило ону «кооперативну» и
«прозападну» струју у елити и слабило њену позицију у становништву. На
тај начин се овај мали народ гура у правцу у тешког избору између
препуштања светском таласу и губљења идентитета или грчевите одбране
свог биолошког и духовног идентитета.

Мало геополитике...

Занимљиво је да ни амерички стратези, аналитичари или добри познаваоци
прилика «на Капитолу» попут Кисинџера не могу да објасне толико
фокусирање империјалне спољне политике на Србију, као и то што се Србији
не даје никаква шанса, чак ни она на частан пораз. Не само да је
деведесетих држава у ембаргу и бомбардована, већ је и после доласка
«хеленизованих Срба» на власт настављена, што не рећи антисрпска
политика. Косово је отето, а да није остављен ни симболични привид
српског суверенитета, Црна гора је подстакнута да се одвоји од Србије, а
сада се врши притисак и да Војводина преко Статута добије федерални
статус, са могућим одвајањем у перпективи. Нико није дао релан и
рационалан одговор (рационализација наравно има) зашто се то ради са
Србијом и после петог октобра када су на власти прозападне странке.

Империјална администрација Била Клинтона је имала задатак да доврши
балканску причу, те да новој администрацији остави чист терен да би
могла да се бави Блиским истоком и освајањем «нових провинција на
Истоку». Они су имали две опције после бомбардовања: прва је да
«демократским методама» руше Милошевићев режим, а друга по Србију,
чинило се гора, да одмах осакате Србију проглашењем Косова и Црне Горе
за независне државе, те да раде на одвајању Војводине. Остатак би био
изолован и стављен под тежак ембарго, попут Кубе. Но, и после доласка
прозападних и проамеричких политичара на власти, у Србији се није
променила политика Вашингтона, само методе. План Б се заправо остварио,
али у времену после Милошевића, још је остало питање Војводине, па да се
и ту доврши план и процес деструкције и дефрагментације српског
простора. Уместо брзог и насилног плана Б, ми смо сведоци постепеног и
софистицираног остваривања истог.

Долазак Бајдена и одлазак Мантера пре краја мандата, може се тумачити
као део покушаја Вашингтона да некако «заврши причу на Балкану».
Групација око Холбрука покушава да потпуно угуши Републику Српску, те на
тај начин отворено дестабилизују регион. Чини се да је господин Мантер
око тог питања реалистичнији и да са терена схвата да је таква
авантуристичка политика непотребна Америци данас, у предвечерје велике
кризе и могућег колапса. Но, неки други очигледно мисле супротно. Наиме,
ако Америка буде у великој були, а биће, потребно је брзо одрадити оно
што се намеравало у свету, па тако и у «региону». Дакле, кризу и могући
слом не могу дочекати неспремни, већ напротив морају брзо и агресивније
да делују.

Мало економије...

Европска лабораторија за политичка предвиђања «Европа 2020»[1] је у свом
билтену од октобра 2008. године предвидела почетак фазе раздвајања (како
је они већ више од три године називају) глобалне системске кризе. У
зависности од седам пажљиво одабраних критеријума, земље света подељене
су у 6 група које ће, по њима, на различите начине бити погођене кризом.

Док су САД и Велика Британија стављене у групу која ће бити најтеже
погођена кризом, регион западног Балкана је, неочекивано, стављен у
шесту групу земаља у којима би директни утицај кризе био маргиналан и у
којима ће удари кризе бити углавном посредни. С обзиром на то да је
процена била брза, груба и са ограниченим бројем критеријума, дало се
очекивати да се појаве и грешке.

Чини се да је по њиховој подели регион западног Балкана требао бити
сврстан у пету – врло критичну групу земаља које политички, војно и
финансијски зависе од земаља из прве групе тј. од САД и Велике
Британије. У ту групу сврстали су Пакистан, Турску, Украјину, Тајван и
још низ земаља којима предвиђају значајан пораст политичке нестабилности
услед, на пример, значајног смањења војне помоћи (и присуства), смањења
донација и финансијске помоћи и сл.

Процена америчког аналитичког центра Стратфор-а, с краја прошле
године,[2] јесте да ће следећи талас тешке финансијске кризе погодити
најпре Србију, Румунију, Бугарску, Хрватску и балтичке земље. Балкан је
виђен као осетљива тачка у којој светска финансијска криза може да
изазове економске ударе и политичке промене. Они су ту процену засновали
на трговинском дефициту и дефициту државне касе, као и због велике
зависности од ркедита. Наравно, домаћи политичари и режимски аналитичари
су ове и овакве процене игнорисали, па су их чак и покушали
дисквалификовати, назвавши их катастрофичким и окривили за «неоправдану
панику» аналитичаре и медије.

Политичка конфигурација западног Балкана кројена је вољом САД и Велике
Британије. Тачке које ће посетити Бајден су из овог угла одабране
потпуно логично. Постдејтонска Босна и од запада потпуно зависно Косово
су, по питању политичке стабилности, врло осетљиве тачке. Наравно, ту је
и Србија са владом кројеном под директним англосаксонским утицајем и
менторством. Прецизније речено, Мантер је ментор ове владе.

Чак и оваква, што рече Вукадиновић, трочетвртински пацификована Србија
представља проблем, с обзиром на то да је системом историјски спојених
судова повезана са готово целим регионом. Значајан пад (нико не зна
колики) англосаксонске политичке моћи је нешто што ће неизбежно пратити
очекивано радикалан пад у финансијској и економској сфери. Србија се под
огромним дугогодишњим притиском изгледа није потпуно поломила. Можда се
процењује да и поред свих НВО денацификација, Србија има потенцијал да
се у доброј мери ослободи туторства. На готово неприметно смањење тог
притиска чини се да реагује еластично, тј. постоје «симптоми аутономног
понашања». Када се овај феномен «непотпуне капитулације» са свим
манифестацијама, о чему је писао Вукадиновић, дешава са овом и оваквом
«проевропском» владом на коју имају доминантан утицај, шта би се тек
могло очекивати да су којим случајем владу формирале патриотске странке?
Посматрано из овог угла «надолазећег финансијског цунамија» сасвим је
логичан пад строгоће ММФ-а (и сходно томе и услова који нам се «нуде»)
када је у питању одобравања новог зајма Србији.

... и мало политике

У контексту горе реченог, чини се да изненадни долазак Бајдена и
изненадни одлазак Мантера наговештава политички потрес већег интензитета
у нашем малом, али важном «региону». Катализатор турбуленције могао би
бити нови разарајући импулс глобалне кризе. Поред осталих, горе поменута
Европска лабораторија за политичка предвиђања која је својевремено више
месеци унапред предвидела пад хипотекарног тржишта у САД августа 2007,
као и финансијску кризу прошле јесени, издала је недавно важно и уочљиво
упозорење да је у току лета врло могуће потпуно урушавање америчког
финансијског система, пуцање тржишта обвезница у којима је исказан
амерички спољни дуг те де факто банкрот Новог Рима (ГЕАБ билтени 28 –
34). По нас је и интересатна прогноза да након овог следи значајно
смањење америчког војно-политичког присуства у већем броја регионима
света. Pax Americana je тиме опасно угрожена.

Ако је све ово и само малим делом оствариво пред Србијом и српским
народом у целини је врло опасан период. Високи амерички званичници
упорно понављају да посао на Балкану није завршен. Време за потпуно
пафициковање и сламање Србије полако истиче, а како истиче тако се нагло
повећава интензитет и малигност могућих средстава која би у ту сврху
била коришћена. Иако је директна војна претња у овим и будућим
околностима тешко замислива, на располагању је ипак широк спектар мера
које могу послужити за остваривање овог циља.

Недавне исфорсиране иницијативе нато-лобиста предвођених Шутановцем и
Драшковићем у вези што бржег учлањења у НАТО пакт, Чанков „закон о борби
против фашизма", најновији удар денацификације НВО сектора у виду
кампања и тужби, систематски покушаји да се изазову Срби на северу
Косова и у енклавама, јесу део шире кампање «завршавања посла на
Балкану», а могуће и припреме коначних мера као што су на пример могућа
мини Олуја на северу Косова и у енклавама, или пак изазивање унутрашњег
сукоба у Србији и довођење на власт политичких снага које би хитно
признале независност Косова, одрадиле улазак у НАТО, те толерисале
гушење Републике Српске. Србија је по ко зна који пут на тешком
искушењу, а следећи историјско искуство Јудеје можемо рећи да је једини
пут опстанка да се издрже притисци и да се покаже минимум јединства око
виталних интереса и идентитетског утемељења у традицији.

[1] http://www.europe2020.org

[2] http://www.mtsmondo.com/news/world/text.php?vest=114638

Генерални секретар ОУН као огледало новог светског поретка: аспект Косово

Петар ИСКЕНДЕРОВ

Генерални секретар ОУН као огледало новог светског поретка: аспект Косово

Од извештаја, који је на заседању Савета безбедности ОУН о Косову 17. јуна поднео генерални секретар ОУН Бан Ки Мун, могла се очекивати не толико анализа развоја ситуације у покрајини у последњих три месеца, колико општа оцена тока косовског сређивања. Јер, тек нешто више од пре једне деценије ОУН се озбиљно позабавила косовским конфликтом, разместивши на територији српске покрајине Мисију за питања привремене администрације и преневши свој мандат мултинационалним снагама НАТО.

Пре тога се косовским сређивањем углавном бавила Организација за европску безбедност и сарадњу, која се прославила скандалом око своје Верификационе мисије на челу са америчким диопломатом - обавештајцем Вињамом Вокером. Тај ветеран за диверзионистичке операције ЦИА у Централној Америци, извршавајући нову наруџбину својих послодаваца, зажмирио је на антисрпски терор бојовника албанске Ослободилачке војске Косова (ОВК), али је зато вешто изрежирао такозвани „покољ у Рачку". Јануара 1999. године тела бојовника ОВК, који су погинули у сукобима са српским снагама безбедности, приказана су као жртве „етничког чишћења", што је САД и НАТО дало жељени аргумент за бомбардовање Југославије.

У јуну 1999. године чинило се, да је процес косовског сређивања најзад уоквирен у међународно-правне оквире. Међутим, каснији развој догађаја потврдио је, да се ради о новој етапи реализације западног сценарија, у коме улога извршиоца сада није поверена ветеранима ЦИА, већ функционерима са цивилним оуновским мандатом. Код сабирања два броја приликом промене њихових места збир се не мења, па је тако први шеф Мисије ОУН на Косову, Француз Бернар Кушнер (сада шеф МИП Француске) деловао у пуном складу са директивама Центра (очигледно се сетивши у доколици како су га Американци хеликоптером хитно извлачили из Сајгона, спасавајући му у паници живу главу од налета војетнамске војске).

Управо је за време док је Кушнер био на челу Мисије Косово напустило стотине хиљада Срба, који су бежали од терора албанских милитаристичких формација, да би на њихово место дошле стотине хиљада Албанаца из суседне Албаније, које је Мисија ОУН брижљиво снабдевала неопходним документима. И управо је тако стварана та демографска слика Косова, која данас омогућава албанским сепаратистима и њиховим западним покровитељима да тврде, како нема пута назад у српско Косово. Током последњих година сценариј није претрпео промене. Како су у разговору са аутором овог текста истицали представници косовских Срба, једино је Данац Ханс Хекеруп на положају шефа Мисије ОУН схватао суштину косовског проблема, али је он на тој функцији остао рекордно кратко време – мање од једне године. Сви остали, почев од Кушнера па до немачког генерала Јоахима Рикера, уз чију прећутну сагалсност су албански сепаратисти и прогалсили фебруара 2008. године независност, служили су као послушни извршиоци у западном сценарију за Косово. А један од њих, Данац Сорен Јенсен – Петерсен, прославио се по томе што је на сав глас означио бишег теренског командира ОВК Рамуша Харадинаја, кога је Хашки трибунал теретио за десетине убистава, „пријатељем" и човеком „динамичног руковођења, чврстих уверења и погледа".

Након десетак година таквог назови „миротворства", ОУН се нашла у дубоком косовском ћорсокаку, што је, уосталом, и потврдио најновији извештај Бан Ки Муна. Наравно, не можемо негирати да он у својим појединим констатацијама сасвим прецизно одражава косовске реалитете. Генерални секретар ОУН апострофира, да локалне власти на Косову „одржавају минимални контакт" са покрајинском Мисијом ОУН и чак захтевају да се она и уопште повуче, „тврдећи да резолуција СБ ОУН број 1244 из 1999. године нема више везе са Косовом, те стога оно нема ни правних обавеза да се исте придржава". Известио је Бан Ки Мун и о „серији инцидената" у северним регионима, у којима компактно живе косовски Срби.

Међутим, у извештају о Косову нема оног најзначајнијег – стратегије даљих потеза, што га чини безубим. А у својству главног закључка генерални секретар ОУН је позвао „све заједнице и владе у Приштини и Београду да наставе да одржавају тесну сарадњу са свим међународним представницима у циљу смањења напетости и изналажења мирног решења". Тај апстрактни позив је максимум на који се одлучио господин Бан Ки Мун, удостојивши се кудикамо оштријег коментара од стране сталног представника Русије у ОУН Виталија Чуркина: „Специјални представник генералног секретара и Мисија ОУН на Косову на чијем је он челу, дужни су да врше функције које су им поверене, укључујући помоћ у осигуравању права и безбдности националних мањина и постизање у покрајини демокреатских стандарда које је утврдила међународна заједница".

Неспособност и одсуство жеље садашњег руководства ОУН да реши проблем Косова индикативно је у контрасту са активним покушајима те исте организације да, уз помоћ западних држава, наметне своје виђење ситуације у Абхазији и Јужној Осетији. Око оног што се односи на Кавказ, и Бан Ки Мун, и САД, и водеће земље Европске уније, одједном испољавају и жестину, и одлучност у одбрани „територијалне целовитости", што су показали и резултати недавног заседања СБ ОУН о продужењу мандата оуновске мисије у Абхазији.

Актуелном генералном секретару ОУН Бан Ки Муну – бившем министру иностраних послова Јужне Кореје нипошто се не може приговорити да нема дипломатског искуства. Остаје само да жалимо, што он и себе, и своју организацију претвара у инструмент реализације сценарија, написаних у другим центрима власти. Сценарија, чији је циљ да се на планети успостави нови светски поредак, са улогом ОУН у својству смоквиног листа, који прикрива „двоструке стандарде", безакоње и право јачег.

________________ Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ, старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј».

 

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2243

Vilijem Montgomeri: Evropska unija nikada neće biti u stanju da razreši balkanski problem

Vilijem Montgomeri, bivši ambasador SAD u Srbiji, objašnjava svoje ideje o podeli Kosova i osamostaljenju Republike Srpske

Evropska unija nikada neće biti u stanju da razreši balkanski problem

Autor: Nataša Bogović

Nastojanje da se uspostavi multietničko društvo na Kosovu i u Bosni i Hercegovini nije i neće uspeti. Sve dok pokušavamo da to uspostavimo, region će biti nestabilan, a prisustvo međunarodne zajednice će morati da bude veoma vidno i aktivno kako bi bilo sprečeno izbijanje konflikta.

Šta bi se dogodilo petnaest godina (gotovo jednu generaciju) nakon Dejtonskog sporazuma da su se predstavnici međunarodne zajednice povukli iz Bosne. Ili deset godina nakon uspostavljanja misije Unmika, da su to učinili predstavnici međunarodne zajednice? - kaže za Danas Vilijem Montgomeri, bivši ambasador SAD u Srbiji.

Povod za ovaj razgovor sa danas nezavisnim analitičarem i publicistom Montgomerijem koji je donedavno objavljivao vrlo zapažene tekstove i na stranicama ovih novina, jesu njegova razmišljanja o daljim geopolitičkim prekrajanjima na Balkanu koja su izazvala prilične reakcije.

Vaši stavovi o podeli Kosova i referendumu za osamostaljivanje Republike Srpske bili su izloženi brojnim kritikama.

- Nakon mog članka u Njujork tajmsu, kao što sam i pretpostavio, bio sam izložen poprilično zlonamernim napadima. Ipak, zanimljivo je da niti jedan članak ma kog autora nikada nije branio trenutnu politiku ili tvrdio da ona funkcioniše. Ono što mogu tvrditi je da će ukoliko trenutna politika bude zadržana, za deset godina situacija u najboljem slučaju biti ista. U najgorem će se pogoršati uprkos našim naporima da se to zaustavi.

Veoma dobro se sećam perioda 1982-92. u bivšoj Jugoslaviji. CIA je objavila čuvenu procenu u kojoj je predviđen nasilan raspad bivše Jugoslavije (u prilogu je i tekst u kome sam pisao o tome). SAD su reagovale tako što su intenzivno radile na tome da spreče raspad. Ipak, snage koje su se zalagale za raspad bile su jače. I kada je došlo do raspada, to se dogodilo bez smernica sa Zapada, budući da smo bili isuviše fokusirani na sprečavanje sukoba. Povrh toga Milošević je iskoristio naše protivljenje kao opravdanje za vojne akcije koje je preduzeo kako bi se suprotstavio.

Do danas sam uveren da smo najbolju šansu da zaustavimo nasilje koje se dogodilo u Bosni i Hrvatskoj imali PRE nego što je počelo, i to tako što bi bilo jasno da neizbežan raspad mora biti izveden mirno. Da smo to uradili, uz volju da se upotrebe i vojne snage kako bi se učvrstila naša pozicija, izbijanje nasilja je moglo biti sprečeno.

Sadašnji period mi uveliko nalikuje tom vremenu. Verujem da je potrebno da se sav uticaj međunarodne zajednice uloži u traženje alternative sadašnjoj politici. Sve što je urađeno, mora biti urađeno kao deo sveobuhvatnog plana, ne jednostrano. Sve što bi bilo učinjeno jednostrano je katastrofa, a upravo to je ono što rizikujemo trenutnom politikom.

Da li je neka zapadna institucija podržala Vaše stavove?

- Apsolutno nijedna zapadna institucija nije niti privatno niti javno podržala moje stavove. Zapravo, sve su se fokusirale ne na moje vrednovanje problema, već isključivo na napadanje onoga što sam sugerisao kao smernice za moguće rešenje tvrdeći da bi to značilo „rat". Moj odgovor je da je to proročanstvo koje se samo ispunjava.

Mnogi tvrde da bi ostvarivanje onoga što predlažete dovelo do sukoba.

- Upravo kao što su upozorenja sa Zapada o tome da bi raspad Jugoslavije doneo rat ohrabrila Miloševića da preduzme korake koje preduzeo, tako i slični komentari sada ohrabruju neke snage u regionu da reaguju na isti način.

Da li ste dobili ili očekujete podršku bilo koga na srpskoj političkoj sceni?

- Niko u vladajućoj koaliciji na srpskoj političkoj sceni se ne bi usudio da podrži moje argumente, budući da bi to negativno uticalo na Evropsku uniju i na šanse Srbije da, na primer, ostvari bezvizni režim.

Očekujete li da će Evropska unija biti u stanju da se izbori s balkanskim problemom?

- Evropska unija nikada neće biti u stanju da razreši balkanski problem, kako ste ga nazvali, jer je njen jedini instrument za to korišćenje „meke sile". To znači mahanje šargarepom članstva u EU i koristima koje su van domašaja, i zahtevima za samo „još jedan korak" kako bi se došlo do nedokučivog cilja. Ono što sada svi vide je da „još jedan korak" vodi do „narednog još jednog koraka" u beskrajnom procesu. Karl Bilt je otvoreno priznao da su male šanse da se BILO KO pridruži Evropskoj uniji 2011. I gde to vodi Srbiju, Kosovo i Bosnu? Koliko će još čekati i koliko još „koraka" morati da naprave da bi uspeli. Povrh toga, moji prijatelji, realnost je da dok god nema značajnog nasilja u regionu, čitav Zapad bi radije da i Kosovo i Bosna budu siromašne, drugorazredne države s ograničenim mogućnostima koje stoje pred njihovim državljanima, nego da promene politiku prema regionu.

Jedini problem s ovim prilazom je da će, ukoliko i kada izbije nasilje, Zapadu biti teško da se s tim nosi. Kao što je to bilo i 1990-92.

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/evropska_unija_nikada_nece_biti_u_stanju_da_razresi_balkanski_problem.26.html?news_id=164525

Tužilaštvo za kukolj, žito i merila profesionalnosti

iz ličnog ugla - novinari pod sumnjom za zločin > Tužilaštvo za kukolj, žito i merila profesionalnosti ljiljana smajlović

Dabome da je bilo ratne propagande u Srba, i sirove i one druge, sofisticiranije. Ništa se od toga se ne sme zaboraviti. Sloboda štampe svakako nije sloboda da u dupke punoj sali vičeš "požar", ali novinarstvo je profesija koja se zasniva na slobodi izražavanja, a u demokratskom i liberalnom društvu postoje stvari koje se ostavljaju javnom mnjenju

Nije puka slučajnost što se, u poslednjih pedesetak godina, novinarima za ratni zločin sudilo samo u posleratnoj Nemačkoj i Ruandi. Nema rata bez ratne propagande, ali novinarsko podstrekavanje na ratni zločin je teško dokazivo na sudu zbog toga što je prvo potrebno dokazati da je do konkretnog ratnog zločina došlo pod uticajem konkretnog članka ili TV emisije konkretnog novinara. To jest, da zločina ne bi ni bilo bez inicijalne kapisle u lažljivom članku ili televizijskoj emisiji. Tek onda ide teži deo posla: dokazivanje namere novinara da izazove upravo zločin kakav se na terenu desio posle njegovog članka ili emisije. Zato je poslednje takvo suđenje trajalo tri godine na Međunarodnom krivičnom sudu za Ruandu, zemlju u kojoj su urednici i novinari radija Mil kolin (Mille Collines) izdavali precizna uputstva ubicama o kretanju žrtava pripadnika Tutsi naroda nad kojim je izvršen genocid. U Nirnbergu je, međutim, saveznički sud oslobodio optužbe za ratne zločine Hansa Friča, šefa propagande u Ministarstvu informacija nacističke Nemačke. Friču su Nemci posle sudili za druga dela, ali saveznici su zaključili da namera ovog Gebelsovog čoveka nije bila istrebljenje Jevreja, već podsticanje ratnog morala Nemaca. Na smrt je osuđen Julijus Štrajher, čovek koji je u nirnberškoj optužnici označen i kao glavni urednik "Šturmera", visokotiražnog nemačkog lista koji je vodio međunarodnu hajku protiv Jevreja. Štrajher je, međutim, bio jedan od prvih članova Nacističke partije, organizator prvog pogroma Jevreja 1933. godine, provoditelj rasističkih zakona, nirnberški gaulajter, seksualni zločinac i sadista koji je u Nirnbergu osuđen za zločine protiv čovečnosti – i to kao tvorac zločinačke politike, a ne kao novinar podstrekač. Zato je šokantno zazvučalo kada se službenica Tužilaštva za ratne zločine u Beogradu Jasna Šarčević-Janković, u studiju Radio-televizije Srbije prošlog četvrtka pozvala na slučaj Julijusa Štrajhera kako bi objasnila zašto je potrebno da se zasad neimenovani srpski novinari izvedu pred sud za ratne zločine, 18 godina posle dela za koja Tužilaštvo misli da su možda odgovorni. Ideja da je Srbima potrebna "denacifikacija" nije nova, ali do sada nije bilo poznato da ta ideja ima svoje pristalice u važnim državnim organima, a kamoli u Tužilaštvu za ratne zločine. Poređenje srpske ratne propagande iz građanskih ratova devedesetih sa nacističkom propagandom i antisemitizmom jednog Julijusa Štrajhera, zapanjujuće je. Tim pre kad dolazi iz krugova koji svako poređenje srpskih zločina sa zločinima nad Srbima smatraju nedopustivom "relativizacijom zločina", a Bruno Vekarić iz Tužilaštva za ratne zločine čak i pitanje je li lažljiva ratna propaganda o iračkom oružju masovnog uništenja izazvala razaranje Iraka smatra "relativizacijom" sa kojom se on nikako ne može složiti. Ne sme se, dakle, porediti srpska propaganda sa američkom, ali se zato smeju porediti srpski novinari sa najgorim zločincima u istoriji čovečanstva. Tu nešto ipak nije u redu. Pa makar padalo i na plodno tlo, u Nezavisnom udruženju novinara Srbije i među građanima koji vole da misle da su devedesetih godina bili kolektivne žrtve zle režimske propagande, da nikad nisu bili nacionalisti i da ih je samo propaganda naterala u rat nakon raspada Jugoslavije. To su oni kojim se danas čini da su za sve krivi "balkanski kasapin", domaće i strane televizije, naši i zapadni političari. Ako je takvo većinsko raspoloženje nacije, treba li se čuditi što se i okorelim ratnim zločincima, 18 godina posle zverstava koja su počinili, čini da su zapravo bili tek žrtve ratne propagande lažljivih novinara? Ili da u to žele da ubede sudije i tužioce? Važnije od toga je pitanje kako je moguće da im Tužilaštvo za ratne zločine tako spremno poveruje. Dabome da je bilo ratne propagande u Srba, i sirove i one druge, sofisticiranije. Ništa se od toga ne sme zaboraviti. Sloboda štampe svakako nije sloboda da u dupke punoj sali vičeš "požar", ali novinarstvo je profesija koja se zasniva na slobodi izražavanja, a u demokratskom i liberalnom društvu postoje stvari koje se ostavljaju javnom mnjenju. Kao što se razlike u mišljenju i tumačenju istorije prepuštaju istoričarima, novinarstvo se prepušta sudu javnog mnjenja i novinarima.

Osim, naravno, ako novinarstvo predstavlja krivično delo ili ratni zločin, kada imamo posla sa novinarima koji su planski, lažima, navodili na ratni zločin. Ali kako se takvi traže i gde se nalaze? U slučaju navodnih srpskih novinarskih ratnih zločinaca, tužilaštvo je prvo pustilo sumnju u javnost, a kao da je tek onda počelo da traži dokaze. Tako je prošle sedmice tužilac pozvao sve građane Srbije, koji poseduju dokumentaciju o medijskim zločinima, da je ustupe Tužilaštvu za ratne zločine u Beogradu. Ono iz tih papira tek analizira "ambijent, atmosferu kakva je vladala u društvu". Zasad ne samo što nema optužnica, već nisu počele ni istražne radnje. Mislim da bi bilo profesionalnije da se Tužilaštvo za ratne zločine javno oglasilo tek po završetku istrage protiv konkretnih ljudi. Kampanja koja je sada u toku otvara sumnje u sve i svakoga, a sam Vekarić je izjavio da bi istraga političara, i drugih koji su devedesetih podstrekavali na zločine, naterala Tužilaštvo da krene "na pola države Srbije". Je li samo zbog toga izabrana lakša, novinarska meta? Neki se od tih političara, naime, ponovo nalaze na važnim mestima u vlasti i u vladi. Deset dana je prošlo otkako cela Srbija bruji o nameri Tužilaštva za ratne zločine da srpske novinare optuži za zverstva počinjena na Ovčari i u Zvorniku, a javnost još nije uspela da sazna ni najosnovnije činjenice vezane za taj pionirski poduhvat beogradskih tužilaca. (Pionirski, jer druge države nastale na ruševinama bivše Jugoslavije, pa ni Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, nisu na optuženičke klupe izvodili novinare.) Saznali smo tek toliko da su se neki osuđeni za ratne zločine na Ovčari i u Zvorniku u iskazima pred nadležnim organima "branili" da ih je na ubistva naterao bes koji su osetili gledajući televiziju. Nismo saznali, jer tužilac neće da nam kaže, kako glase imena tih osuđenika, kao ni imena novinara koji su ih navodno gurnuli u zlo. Ne znamo koji su tekstovi i TV prilozi došli pod pasku tužilaštva, a pogotovo ne znamo koji medijski eksperti, odnosno novinari-saradnici, analiziraju te priloge za potrebe tužilaca. Znamo da su neki pravni eksperti (Vojin Dimitrijević, Milan Škulić) već izrazili sumnju u dokazivost krivice novinarskih podstrekača na ratne zločine, ali su svejedno podržali akciju tužilaštva kako bi se "protresla savest ljudi i podsetilo na prošlost" (Vojin Dimitrijević, koji žali što mnogi pripadnici novinarske profesije "ne samo što nisu iskusili nikakvu sankciju, nego se smatraju nacionalnim veličinama i objavljuju knjige u velikim tiražima"). Akcija tužilaštva pokrenula je brojne javne spekulacije o tome koji bi urednici i novinari mogli doći pod udar suda za ratne zločine: u javnosti se pretresaju i upoređuju najgori primeri ratne propagande i licitira imenima autora. Ratni tužilac naizgled veselo primećuje da su se Milijana Baletić i Mila Štula "same prepoznale", uz pomalo uvredljivu opasku da Štula i Baletićka "ponovo jašu". Bruno Vekarić ipak dodaje da žene nisu među osumnjičenima. A onda tvrdi da osumnjičenih zapravo i nema, jer istraga o zločinu još nije ni počela. Efekat mutnog zastrašivanja i svojevrsnog lova na veštice je već postignut, čemu doprinosi i Teofil Pančić, koji u prošlom broju "Vremena" svoje kolege novinare sa novosadske i beogradske televizije naziva "masovnim ubicama" i "paramilitarnim i paranovinarskim gmazovima", odnosno "parapatriotskim formacijama" koje su "svakodnevno činile krivična dela". Tužilac za ratne zločine u veoma gledanom televizijskom programu žali što su se na srpske ekrane vratile novinarke koje on ni pre nije voleo da gleda. Njegova saradnica kaže da je svesna da je iste otrovne propagande bilo i u hrvatskim i bosanskim medijima, i da je ta propaganda doprinosila srpskom stradanju, ali dodaje da je za Tužilaštvo "suviše osetljivo" da se time bavi. Tužilac pak neće da dira u lokalne političare. Je li politička osetljivost validna pravna kategorija koja se uzima u obzir kod pokretanja postupka za ratne zločine? Za žaljenje je, na kraju, i to što Nezavisno udruženje novinara Srbije odobrava ambicije tužilaca da u novinarskom esnafu odvajaju "žito od kukolja". Kao i to što u nastaloj hajci na novinare traži potvrdu svog postojanja. Jelka Jovanović iz ove asocijacije rekla je za Politiku da je NUNS i nastao 1994. "baš zato što se nismo slagali sa tadašnjim načinom rada", i dodala: "Imamo potpuno isti stav kao i Tužilaštvo. Bez obzira na to da li će to rezultirati nekim presudama ili ne, posle istrage ponovo će se uspostaviti merila profesionalnosti..."

Autorka je predsednica Udruženja novinara Srbije

 

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=870741

Dzejms Dzatras: Neuspeh "nezavisnog" Kosova i misterija americke politike na Balkanu

 

18. јун 2009.

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Увод

 

    Овог месеца, јуна 2009. године, пуни се равно десет година од почетка новог поглавља у вековној историји албанског геноцида над Србима. Ово поглавље се разликује од претходних тиме што се геноцид спроводи под вођством и уз подршку великих западних сила. И по томе што је омогућило улазак војних снага западних сила на Косово и Метохију, тако да се данас може рећи да је наводно независно Косово под окупацијом запада.    Долазак међународних војних снага на Косовo и Метохију не само да није прекратио патње српског народа, нити их је бар ублажио — он их је погоршао. Шта се друго могло очекивати од окупатора?
    О овоме сe много писало и пише се не само у Србији већ и широм света. Тако је дошло и до ове књиге коју овде представљамо —  Косово: Биланс 1999 – 2009. То је збирка чланака 15 политичких коментатора и аналитичара врло добро упућених у проблематику Балкана и бивше Југославије. Предговор је написао Џејмс Бисет, бивши канадски амбасадор у Југославији. Издавачи су Балканолошка фондација „Лорд Бајрон" и Амерички савет за Косово — организације које су основане само с једним циљем: да се изнесе на видело право стање ствари на Балкану и посебно на Косову и Метохији. Подаци о ауторима и издавачима дати су ниже у тексту.
    Књига је објављена на енглеском језику, а сада се преводи на српски. На овом сајту доносићемо у континуитету неке делове ове веома битне књиге.

 

Неуспех  "независног" Косова и мистерија америчке политике на Балкану

 

Џејмс Џорџ Џaтрaс[1]

    За политику Вашингтона је велики неуспех чињеница да је, пуних годину дана касније, од 192 чланице УН наводно „независну државу" Косово признало свега 55 земаља – од којих су многе мале и безначајне. Они који су се залагали за независност Косова тврдили су  да ће је одмах признати више од 100 земаља и да ће косовско-метохијски проблем бити „решен". Већина чланица Европске Уније била је приморана или преваром наведена да прихвати такав исход, а многе од њих сада очито жале због своје погрешне одлуке.
    У међувремену низ важних држава – Русија, Кина, Индија, Индонезија, Бразил, Јужна Африка, Мексико, Аргентина, већина латиноамеричких земаља, већи део Африке, па и већина исламских земаља – и даље одбија да призна независност коју је једнострано прогласила банда терориста и мафијаша из свог упоришта у Приштини. Косово никада неће постати чланица Уједињених нација. Као што признају и најватренији заговорници косовске независности, годину дана после њеног проглашења Косово не функционише као држава. Пројекат косовске независност је пропао упркос свим покушајима његових архитеката да себе убеде у супротно.
    НИШТА ЈОШ НИЈЕ „ГОТОВО" – Борба за Косово још траје и мора се водити најјачим средствима. Потребне су снажне дипломатске, војне и економске мере како би се наставио притисак на овај незаконит и неодржив ентитет. У ове мере треба укључити и снижавање нивоа дипломатских односа са земљама које су признале Косово, одржавање војних вежби на југу Србије и селективно обустављање прелаза између Косова и централне Србије. Неке од ових мера сам већ препоручивао и по мом мишљењу оне се могу и морају предузети и данас.
    Али кад се све узме у обзир, чак и без ових мера Србија побеђује. Било је опречних мишљења међу онима који подржавају српску страну око тога да ли је Србија требало да инсистира на гласању у Генералној скупштини Уједињених Нација у прилог изношења косовског питања пред Међународни суд правде. Све у свему сматрам да је то био добар потез. Ако ништа друго, вредело је гледати како Вашингтон губи подршку готово свих земаља које су признале Косово док га подржава само моћна коалиција Албаније, Маршалских острва, Науруа, Палауа и Микронезије, што је било изопштење понижавајуће и без преседана.
    Међународни суд правде не може пресудити на штету Србије осим ако није потпуно корумпиран и спреман да уништи цео међународни систем. До сада се овај суд углавном није тако понашао. Истини за вољу, његов став има само саветодавну снагу и није обавезујући ни за једну земљу. То важи и за Србију у случају да одлука буде неповољна. (Чак и ако дође до неповољне одлуке, суд ће свакако бити подељен по политичкој а не по правосудној основи, чиме ће ауторитет његових одлука уопште бити додатно умањен.) У сваком случају, док се чека на одлуку даље признавање Косова одвијаће се крајње споро, ако га уопште буде и било. А ако одлука буде повољна по Србију, неке земље ће у њој наћи згодан изговор да повуку своје признање.
    Садашња влада у Београду је погрешила кад је пустила Еулекс да уђе у северни део Косова под условом да се прихвати споразум о „шест тачака". Али, ни Албанци ни њихови савезници нису задовољни. Резултат је да неизвесност око тога ко је стварно на власти и даље траје. У сваком случају то нису Албанци.
    Погледајмо још мало позитивну страну: Москва и Пекинг су у Савету безбедности осујетили покушај УН да се неприметно извуче са Косова и пренесе сва своја овлашћења на Еулекс. Српске енклаве у покрајини остале су изван домашаја криминалне и терористичке власти ОВК. Презаузет Авганистаном и Ираком сâм Вашингтон  не може силом наметнути Србима албанску „власт". Мада се не може искључити провокација којом би се оправдало нешто слично операцији „Олуја", није вероватно да би европски савезници Вашингтона били спремни да у том помогну САД по цену новог балканског рата. Укратко, све брже опадање америчке хегемоније у свету додатно је смањило број опција које Вашингтон има на Косову, а то опадање ће држати корак са стањем америчке привреде.
    Међутим, иако се данас све више види да је косовски пројекат од почетка био превара, чињеница је да та превара још опстаје. Њу је требало уништити још пре неколико месеци, и срамно је што то није учињено. Пошто није у колевци убила "косоварску" аждају, Србија је постала рањива на изненадне по њу негативне промене. Ова опасност је нагло увећана после доласка на власт Барака Обаме и повратка на политичку сцену личности из деведесетих година прошлог века — Хилари Клинтон, Џозефа Бајдена, Ричарда Холбрука. У последње време стари српски непријатељи Холбрук, Педи Ешдаун, Мортон Абрамовиц и Данијел Сервер прибегли су писању уводника у угледним новинама у којима инсистирају на томе да Америка поново усмери своју пажњу на Балкан (што у ствари значи да се опет окоми на Србе).
    Укратко, десет година после НАТО агресије, после десет година америчког подржавања најбезобзирнијег кршења норми међународних односа од како је Чехословачка била распарчана 1938. године (а можда и горег, јер је Праг на крају капитулирао, а Београд није) битка за Косово се и даље бије.
    ОБЈАШЊАВАЊЕ НЕОБЈАШЊИВОГ — Па ипак, и после пуних десет година, још увек се питамо: Зашто? Зашто су наводно најпросвећеније, најдемократскије земље света то учиниле? И, што је још важније, зашто је самозвани  „лидер слободног света"' ово хтео? Морам да признам да сам, мада сам много година радио у америчком Сенату као политички аналитичар и пратио регионална збивања пре нових балканских ратова из 1991, и даље неспособан да адекватно објасним мотиве америчког понашања.
Ова моја неспособност великим делом произлази из чињенице да је став САД до те мере ирационалан да га је  немогуће објаснити на кохерентан начин. Осим тога, спровођење америчке политике се одвијало под утицајем случајних и спољних фактора, те би ток америчке политике, иако можда не и њене побуде, био сасвим друкчији да су ти фактори били другачији. Међу њима су и унутрашњи сукоби између појединих европских држава суочених 1991. са захтевом Немачке да се призна отцепљење Словеније и Хрватске од Југославије; да је Милошевић 1999. године завршио косовски рат на начин на који га је завршио и где га је завршио, и да је деведесетих година Москва била немоћна, а да је данас врло далеко од тога.
    Упркос свега што смо рекли, ипак можемо указати на неке од елемената који су утицали на америчку политику и који су, сви заједно, допринели резултату који је данас пред нама.
    Први је моћ новца и лобирања у Вашингтону. Не треба никад потцењивати утицај организованог политичког лобирања у Вашингтону. Антисрпски лобији, нарочито они који раде за Американце албанског порекла, буквално су већ деценијама добро финансирани и добро позиционирани. Истовремено, „српски лоби" данас, као и раније, као да и не постоји. Ово је у великој мери допринело настанку црно-беле приче о сукобу зла и добра, на какву Американци по правилу „падају". У тој причи су сви Срби оличење зла а њихови противници су сви невине жртве. Много пре рата из 1991. Срби су већ били обележени као „лоши момци", и то пре него што су били оптужени за такозване „српске злочине" који су били накнадно оправдање за нашу антисрпску политику. Новац и лобирање, уз подршку медија, створили су климу у којој се мноштво лажних информација прихвата као неоспорна чињеница, што утиче на наш однос према свим будућим догађајима.
    Ту чињеницу треба посматрати у ширем регионалном контексту: вашингтонски лобији етничких група у САД, углавном оних које представљају заједнице из централне Европе које су се после Другог светског рата нашле на пораженој страни – Хрвати, Албанци, Мађари, Летонци Естонци, западноукрајински унијати, итд. – били су веома утицајни за време хладног рата посебно у круговима републиканаца. Чланови овог „клуба губитника из Другог светског рата" успешно су се представљали Американцима као антикомунисти, док су заправо радили у корист својих етничких интереса. Можда не би било сасвим неоправдано рећи да се у предлогу Збигњева Бржежинског да се Русија подели на три дела може видети његово пољско антируско расположење.
    Што се Балкана тиче, Вашингтон је узео под своје окриље све савезнике сила Осовине из Другог светског рата, тако да садашња мапа региона личи на мапу из 1943. године. Последњих година овој групи лобија придружили су се нови, специфично антируски елементи, као што су лоби у корист чеченских сепаратиста, као и амерички плаћени агенти „наранџасте" Украјине и „ружичасте" Грузије.  Ове лобије чврсто подржавају политичке групе, нарочито тако звани „нови конзервативци" које ћу детаљније представити нешто касније. Све ово је довело до стварања црно-беле приче о сукобу добра и зла, на какву Американци по правилу „падају". У тој причи се Руси и заједнице за које се сматра да су им блиске, првенствено по вери, а нарочито Срби, сматрају противницима и кривцима за све регионалне сукобе. Новац и лобирање, уз подршку медија, створили су климу у којој се мноштво лажних информација прихвата као неоспорна чињеница, што утиче на наш однос према свим будућим догађајима. Укратко, реч је не само о препознатљивој русофобији већ и о за њу везаној србофобији, чак и о дашку хеленофобије, што се свеукупно може назвати православљефобијом.
    Други је инерција. У политици нико никада не признаје да је погрешио. Као и НКВД, влада Сједињених Америчких Држава никада не прави грешке. Пошто је одређена верзија догађаја одабрана и у складу с њима образложена и политика САД-а, незамисливо је да иједан одговоран учесник у политичком процесу учини корак уназад и допусти да смо можда погрешно протумачили или чак искривили чињенице, или да су наши потези учињени у заблуди. И што је још горе, кад смо једном пошли у погрешном правцу, заснивајући своју одлуку на лажима, све наше будуће одлуке неизбежно ће бити у складу с првом.
    Ову склоност појачава чињеница да је група људи који се баве спољном политиком у Вашингтону мала, да су сви њени чланови тесно повезани једни с другима и да су њихови погледи на свет готово идентични без обзира на то која партија је на власти. То је разлог, на пример, што се у разговорима о Косову тако често чује фраза „то је последњи незавршен посао на Балкану", што у ствари значи да решење косовског питања мора да садржи антисрпску формулу примењену у прошлости. У супротном, довели бисмо у питање све наше претходне поступке. Ову склоност додатно појачава чињеница да су многи главни саветници за балканску политику у Бушовој администрацији наслеђени од Клинтонове администрације, и да су они лично заинтересовани да се њихове одлуке никако не доведу у питање. У Обаминој администрацији цела та дружина је поново на окупу и јача је него икада раније.
    Трећи је исламофилство. Потичући делимично из подршке коју је, да не идемо даље у прошлост, Америка пружала исламским снагама у рату против Совјетског Савеза у Авганистану и насупрот уобичајеним оптужбама да су Сједињене Америчке Државе непријатељски настројене према њему, наша наклоност према исламу је одувек била јасна и доследна. Ово се односи на пример, на наше добре односе са талибанима пре 2001, чак и пре њиховог доласка на власт 1996, када су САД имале логистичку подршку пакистанске обавештајне службе и финансијску помоћ Саудијске Арабије. У очекивању туркменистанско-авганистанско-пакистанског гасовода (источни пандан нафтовода Баку-Чејхан) једино што је интересовало САД било је могу ли се склапати послови с талибанима и, што је још важније, могу ли се каспијски извори енергије држати изван руског домашаја.
    Напади на Њујорк и Вашингтон 2001. године не само да нису умањили такве происламске симпатије у Америци већ су их претворили у праву опсесију. До данашњег дана изјаве америчких званичника о исламу као о вери која проповеда „мирољубивост и толеранцију", у којима се игнорише фактор џихада и уместо њега говори о уопштеном „терору" који врше „зликовци", указује до које мере су креатори америчке политике опседнути идејом да се победа у тако погрешно именованом „рату против терора" може постићи само ако муслимани стану на нашу страну. Оне су у отвореној супротности са јасним и на чињеницама заснованим упозорењима премијера Владимира Путина о опасности која прети од обнављања глобалног калифата. Ова наклоност према исламу се исто тако одражава у отвореној или прикривеној америчкој подршци чеченским терористима, што се може видети из чињенице да су 2004. године САД дали азил чеченском „министру спољних послова" Илијасу Ахмадову упркос протестима америчког Одсека за безбедност отаџбине[2]. Може се само замислити како би реаговао Вашингтон када би Руси дали уточиште неком ирачком џихадском команданту. Али је тешко и замислити да би Руси учинили нешто слично.
    Четврти је глобална хегемонија. Средишњи елемент вашингтонске политике проистиче из идеје настале у периоду после хладног рата да су Сједињене Америчке Државе једина преостала светска суперсила, чија је улога, како то кажу неки њени утицајни заговорници, да буде „доброћудни глобални хегемон".
    Ова идеја се пре свега односи на Европу. Вашингтон сматра за неприкосновено правило да се ниједна европска одлука о безбедности не може донети без одобрења САД, ако већ не под њиховим покровитељством. НАТО, организација која је под потпуном америчком контролом, мора да буде доминантан фактор европске безбедности. Навешћу неколико примера. То је разлог зашто је 1990. године, после поновног уједињења Немачке и, ускоро затим, добровољног повлачења Совјета из Варшавског пакта,  Вашингтон прекршио своје обећање да се НАТО неће ширити на исток. Ово је један од важних разлога зашто је Вашингтон саветовао своје муслиманске клијенте из Босне да одбаце Венс-Овенов мировни план и мировни план Овена и Столтенберга, које је предложила Европа, и инсистирао да се прихвати Дејтонски споразум који је носио заштитни жиг „made in USA". Овим се исто тако може објаснити чињеница да је Вашингтон био чврсто решен да не дозволи Русији да „победи" на косовском питању упркос чињеници да је вашингтонски став очигледно неспојив и са једним уобичајеним начелом међународних закона а да Руси подржавају управо та начела. Ово се исто тако односи на захтев Вашингтона да Пољска и Чешка прихвате наводно одбрамбен ракетни систем за заштиту европских земаља од непостојећих иранских ракета, иако ниједна од тих земаља није тражила ову заштиту.
    То се исто види у подршци коју је Вашингтон дао режиму Сакашвилија за његов брутални напад на Јужну Осетију и Абхазију, чиме је ризиковао да доведе до сукоба америчких и руских војника, што су и САД и СССР пажљиво избегавале током целог хладног рата. И, оно шта је најопасније, то је разлог зашто је Вашингтон чврсто решен да и Грузија и Украјина уђу у НАТО, мада већина земаља чланица НАТО-а није одушевљена том идејом, а све анкете у Украјини показују да је већина украјинског народа против таквог плана. И то се зове демократија.
    Сви ови елементи заједно – лобирање, инерција, исламофилство, хегемонија – дају нам ако не исцрпно објашњење онда бар оквире за контекст у коме се може дискутовати о побудама за америчку десетогодишњу балканску политику и њених последица. Овим елементима треба додати  још један. Он се пре свега односи на пређашњу администрацију, која је одговорна за последњи и успешан напор у борби за косовску независност, а то је нестабилност Бушове личности. Због те своје карактеристике он је свако негативно кретање у политици доживљавао као проверу свог карактера, поштења и истрајности. Има безброј примера из спољне и унутрашње политике који потврђују ову његову одлику, од његовог предлога да се новим законом управа над шест највећих америчких лука препусти страним фирмама смештеним у Дубаију до његовог одбијања да уклони сараднике који су се показали неспособним.
    УЗАЛУДНО ПОПУШТАЊЕ —Пошто је одлучио да је улога Америке као посредника у рађању „умереног", „демократичног" ислама не само могућа већ и потребна, није се могло никако очекивати да ће се Буш икада потом запитати јесу ли претпоставке на којима је засновао ту одлуку биле тачне. Што се тиче наше теме, он је такав став у јуну 2007. у Тирани само потврдио изјављујући: „Доћи ће време, што пре то боље, кад ћете морати рећи: 'Доста већ једном. Косово је независно'". А онда... па, онда су му Албанци ''дигли'' сат са руке.
    Пошто су два последња елемента – вашингтонски происламски императив и жудња за глобалном доминацијом која је карактерисала целу америчку политику у периоду после хладног рата –  јачи од сва четири горе изнета елемента, мораћемо да се њима детаљније позабавимо.
    Бескичмењаштво Вашингтона пред глобалним џихадом је и очигледна и кукавичка. Тако је на пример, приликом своје посете Исламском центру у Вашингтону јуна 2007, председник Буш – без ципела, само у чарапама – поновио своју жељу за стварањем палестинске државе, хвалио америчку помоћ муслиманима у Босни и на Косову, окарактерисао џихадисте као издајнике ислама (као да мишљење једног каура уопште нешто вреди), изјавио да намерава да постави „специјалног изасланика" при Организацији исламске конференције и одао опште америчко „признање вери која већ вековима обогаћује цивилизацију". (У балканском контексту то  „обогаћивање" значило је затирање цивилазације побеђених народа, доношење непрекидне патње и понижења поробљеним хришћанима и Јеврејима, а понекад и њихово потпуно уништење. Какво обогаћивање, такво и признање.)
    Скромне, смерно покривених глава, заједно с Бушом стајале су најважније представнице његове администрације. Међу њима су биле тадашња саветница за безбедност отаџбине, заменица саветника за националну безбедност и Карен Хјуз, једна од председникових најближих и најстаријих пријатељица и тадашња помоћница државног секретара за јавну дипломатију. Када су Карен Хјуз обавестили да јој неће бити дозвољено да посети Туркиње које живе у Немачкој, она је кротко понудила да пошаље америчке муслиманке да их оне посете уместо ње. То је  био почетак врло хваљеног програма „грађани разговарају са грађанима" у оквиру кога се „шаљу амерички муслимани да успоставе пријатељске контакте са муслиманским заједницама широм света". Овде треба обратити пажњу на чињеницу да је програм „грађани разговарају са грађанима" двосмеран програм у оквиру којег je могао један од водећих имама Албанаца са Косова да на званични позив (и о трошку америчких пореских обвезника) обиђе Америку и, у сарадњи са групама као што је злогласни Савет за америчко-исламске односе, агитује у корист стварања независног муслиманског Косова и позива америчке вернике на већу оданост исламу.
    Исламофилија је изузетно важан фактор у америчкој политици према Балкану. Тај фактор је био присутан и пре скоро две деценије у администрацији Џорџа Х. В. Буша. Године 1992. је тадашњи државни секретар Лоренс Иглбергер указао да је опасно узети муслиманске државе за менторе када је у питању утврђивање америчке политике према Босни. Прихвативши босанске муслимане за клијенте, као што је то претходно учинила Немачка са Хрватима, Америка је отишла тако далеко да је сарађивала са Ираном и Ал Каидом у дотурању оружја Изетбеговићевом режиму.
    Иста парадигма се запажа у подршци коју смо дали ОВК. Што се тиче косовске независности, Вашингтон је јавно признао да његову политику усмерава происламски императив. На расправи у Конгресу 17. априла 2007. године, тадашњи председник Комитета за спољну политику у Представничком дому Том Лантош, демократски конгресмен из Калифорније, позвао је „џихадисте свих фела да виде у Косову „још један пример [sic: вероватно је први пример Босна] како САД предњаче у стварању држава са већинским муслиманским становништвом и то у самом срцу Европе". На истој расправи, тадашњи подсекретар за спољне послове Николас Бернс, по мишљењу многих један од главних твораца америчке политике према Косову, упорно је говорио не о „косовским Албанцима" већ о „муслиманима". Осећања г. Лантоша нашла су исказ и у коментару његовог пандана у Сенату, садашњег потпредседника САД Џозефа Бајдена (демократe из Делавара), објављеном у листу Фајнаншел тајмс, у коме Бајден пише да косовска независност "може донети победу муслиманској демократији" и „послужити као нужан пример успешног америчко-муслиманског партнерства".
    ОПЕТ ИСТО ПОД ОБАМОМ – Човек би могао помислити, или би се барем могао понадати, да ће нова администрација под Обамом напокон успети да запази грешке пређашње администрације и да ће почети све испочетка. Но тај који би то помислио, или би се неким случајем понадао, никако не би био у праву. Сви почетни сигнали који стижу од придошлица указују да они не само да се неће одрећи глупости из прошлости, већ ће починити и знатно веће.
    Пре свега, у својој приступној беседи Обама је обећао муслиманском свету да ће Америка „пружити руку." Није објаснио шта та пружена рука треба да представља. Пошто је преузео председничку дужност, свој први интервју је дао арапској ТВ станици Ал Арабија у коме је рекао: „Што се тиче муслиманског света, моје је да му дам на знање да му Америка није непријатељ... Али, на крају, свет ће ми судити не по мојим речима већ по мојим делима и делима моје администрације".
    Кад је стигла у Џакарту на свом првом путу у својству државног секретара за спољне послове Хилари Клинтон је изјавила: „Ако желите да сазнате да ли ислам, демократија, модернитет и женска права могу да коегзистирају идите у Индонезију". На интернету је лако наћи  фотографије малих девојчица хришћанске вере којима су индонежански следбеници муслиманске демократије и модернитета одсекли главе, а које госпођа секретар спољних послова није успела да уочи.
    Досадашња делатност Обамине администрације доследно је следила препоруке из извештаја Пројекта за америчко-муслиманску сарадњу (US-Muѕlim Engagement Project) који су заједнички  објавили организација У потрази за додирним тачкама (Search for Common Ground)  и Институт за стварање консензуса (Consensus Building Institute). Две најважније препоруке тог извештаја су да треба „подићи дипломатију на ниво на ком би она била главно средство за решавања сукоба међу муслиманским земљама, укључујући у дијалог и савезнике и противнике" и „развијати узајамно поштовање међу Американцима и муслиманима широм света".  „Сједињене Државе су далеко од остваривања ових препорука", кажу покровитељи овог извештаја, али су ипак похвалили ова прва путовања као почетак. Шта више додати овој потпуној понизности пред смркнутим погледом џихадиста?      
    И најзад, како је известила интернет верзија новина Голф Њуз, „У муслиманском свету снажно је одјекнула чињеница да је Обама у једном говору цитирао хадис[3] у коме се каже да ми као људска бића треба да следимо универзалну истину: никоме не нанети зло које не бисмо хтели да други нанесу нама". Јасно је да председник Обама има селективно памћење барем када су у питању његови ђачки дани проведени у Индонезији (у својој тамошњој школи био је заведен као муслиман) и бројни стихови из Корана који од верника изричито траже да другима наносе зло.
    Да резимирам:  изгледи за промену политике попуштања нису добри.
    Ни по чему се не може закључити да је ово наше улизиштво уродило плодом. Нема бољег доказа да је наша политика улизиштва према исламском свету пропала него што је напад на Америку 11. септембра. Пошто смо својим непромишљеним помагањем авганистанских муџахедина – подухват у чију је мудрост и онда требало сумњати – посејали семе из кога ће касније израсти Ал Каида, ми смо увећали грешку помагањем исламских снага на Балкану. Исувише мало пажње је било поклоњено чињеници да се у коначном извештају двостраначке Комисије САД за 11. септембар често помиње Босна а у неколико наврата и Косово. Балкан је  био неопходан стадијум у метастазирању Ал Каиде од изоловане групе из Хиндукуша у претећу силу која може да изврши удар на Сједињене Америчке Државе. Закључак комисије била је препорука да се појача помоћ муслиманима, уз навођење Босне и Косова као примера, не би ли ислам био импресиониран нашом добронамерношћу.
    Једнострана фантазмагорија о српском злочинству и муслиманској невиности, чији су аутори владе западних држава и медији, а циљ да се нађе оправдање за интервенцију, најпре у Босни а потом и на Косову, не само да није импресионирала ислам нашом добронамерношћу, већ је и подстакла неоправдан утисак о муслиманима као жртвама. Америчка очекивања да ће ислам пријатељством узвратити на пријатељство само показује наше крајње неразумевање менталитета џихадиста. Какву су захвалност осећали Осама и његови борци за помоћ коју су пружиле Сједињене Америчке Државе антисовјетским џихадистима у Авганистану? На Балкану су Сједињене Америчке Државе само потврдиле њихово уверење да смо морално и физички слаби и да је Америку исто тако могуће победити као и Русију. Видиш, каури су тако уплашени да једни друге издају нама. Покушајте да на било ком исламском сајту нађете макар и помен муслиманске захвалности за све шта смо учинили за њих у Босни и на Косову. Уместо захвалности, на тим сајтовима заједно с текстовима о Авганистану, Кашмиру, Ираку, Чеченији, „Палестини", Минданаоу, Синкјангу, итд. наћи ћете читав низ притужби због завере Американаца, Руса, Јевреја, Индијаца, Кинеза, Филипинаца и сваког другог под капом небеском чији је циљ прогон муслимана.
    С обзиром на императиве који су постали део нашег живота после 11. септембра, просто је невероватно да је наша слепа балканска политика јача од наше бриге за унутрашњу безбедност. Готово нигде у америчким медијима није објављено да су четворица од шесторице оптужених за планирање џихадског терористичког напада на Форт Дикс албански муслимани са Косова. У својим званичним изјавама Бела кућа и Стејт департмент чинили су све што су могли да прикрију њихово порекло. Помињали су да долазе из „бивше Југославије" тиме сугеришући да су у питању Срби. Још мање пажње је посвећено томе како су се оптужени нашли у Америци. Тројица су стигла илегално а четвртог је довела Клинтонова администрација као избеглицу – што је још један пример муслиманске захвалности. Чињеница је да је њихово присуство у Америци резултат делатности мреже за пружање помоћи ОВК. Тој мрежи је дозвољено да активно дела у региону Њујорка, Њу Џерсија и Пенсилваније, да сакупља финансијска средства и набавља оружје, њихов утицај на америчке политичаре да и не помињемо.
    КРЕМЉ НА ПОТОМКУ[4]  – Пошто је по завршетку хладног рата створен вакум у европским па чак и у глобалним догађајима, Вашингтон је брзо почео да прикупља оно што је преостало по повлачењу његовог некадашњег супарника. Често се сматра да је жеља Америке да се после хладног рата учврсти као суперсила заснована на њеном сагледавању сопствених националних интереса. То је потпуно погрешно. Идеолошки порив за глобалном хегемонијом је управо то — идеологија лишена било какве везе са националним интересима. Врло мало Американаца има стварну представу о нашем положају у светском контексту и с великом наивношћу прихвата објашњење да је наша политика заснована на одбрамбеним потребама земље. Већина Американаца нема појма да Америка држи преко четврт милиона војника у 160 земаља широм света нити да је наш војни буџет већи од збира свих осталих војних буџета у свету! Мало Американаца зна да наша влада финансира огромну мрежу наводно невладиних организација са задатком да пропагирају „демократију" – можемо ту мрежу назвати Деминтерном – док је њихов стварни задатак да уз помоћ политичких технологија доведу на власт марионетске режиме у бившем Совјетском Савезу путем такозваних „револуција у боји".
    Америчка спољна политика је сконцентрисана у рукама мале клике наводних експерата. Огромна већина тих експерата је чврсто убеђена да Сједињене Државе морају да буду авангарда целог напредног човечанства, која свету доноси једину могућу доктрину просветљења. Ти експерти у главном спадају у табор „либералних интервенциониста", чланова Демократске партије, као што су потпредседник Бајден, државни секретар Хилари Клинтон и бивши државни секретар Мадлен Олбрајт, или, међу републиканцима, „нови конзервативци" као што су некадашња амбасадорка при Уједињеним нацијама покојна Џин Киркпатрик, Кондолиза Рајс и аутори ирачког рата.
    Посебно интересантна је ова друга групација, односно „нови конзервативци" из Републиканске странке. Углавном се сматра да су од две најважније америчке партије републиканци они конзервативнији. Али, зар није иронично да спољну политику ове „конзервативне" партије под контролом држи становиште чији корени леже у фракцији отпалој од Комунистичке партије САД, или тачније у троцкизму? И сам руски министар спољних послова Лавров приметио је 2007. године да га америчка политика „подсећа на бољшевизам и троцкизам". Његова опаска је била ближе истини него што је могао и да слути. „Звучи парадоксално", рекао је такође г. Лавров имајући у виду амерички став према Русији, „али било је више узајамног поверења и поштовања за време хладног рата". Или, друкчије речено, људи на власти у Вашингтону данас више мрзе постсовјетску Русију, у којој се обнављају корени патриотизма и хришћанства, него што су њихови претходници мрзели комунизам. Природна последица овога је да су хришћани на Балкану, и посебно на Косову, постали нешто без чега се може.
    Врло мали број Американаца – ако такви уопште постоје – зна да се главни, наводно „конзервативни" експерти за америчку спољну политику залажу за непрекидну светску револуцију. Као што је један познат и врло утицајан поборник „креативне деструкције" рекао: „Ми смо једина истински револуционарна земља на свету".
У том духу је пре више од једне деценије некадашњи високи званичник у Клинтоновој администрацији Строуб Талбот дефинисао Сједињене Америчке Државе као зачетак једне нове глобалне државе. „За следећих сто година" устврдио је он, „државност ће у садашњем смислу речи бити застарела. Све државе ће признавати само једну глобалну власт. Израз, који је уживао кратку популарност средином 20. века – 'грађанин света' – ће до краја 21. века попримити своје право значење.''
    По мишљењу Клинтоновог државног секретара Мадлен Олбрајт, Сједињене Америчке Државе су обдарене посебном мудрошћу која им омогућава да се служе силом ради општег добра: „Ако морамо да употребимо силу, то је зато што смо Америка. Ми смо једина незаменљива нација. Ми стојимо усправно, гледамо у будућност и видимо даље него друге земље..."
    Ово може чак да значи и прекрајање саме стварности. Један познати новинар испричао је како му је неки виши саветник председника Буша 2002. године рекао нешто што он у првом тренутку није у потпуности схватио:
     Саветник је рекао да људи као што сам ја живе „у заједници заснованој на стварности" и дефинисао је те људе као оне који „верују да се до решења долази кроз пажљиво проучавање видљиве стварности". Климао сам главом и прошапутао нешто о принципима просвећености и емпиризму. Грубо ме је прекинуо. „Свет више не функционише тако", продужио је. „Ми смо сада империја, и кад деламо, ми стварамо сопствену стварност. И док ви проучавате – наравно, ви ћете је проучавати пажљиво –  ту нову стварност, ми ћемо опет делати стварајући нове стварности, које ћете такође моћи да проучавате. Тако ће се коцкице сложити. Ми смо делатници, ми смо ствараоци историје а ви, сви ви ћете само проучавати оно што ми радимо."
    На оваквом размишљању, ако се то може звати размишљањем, заснован је амерички порив за глобалном доминацијом. А такво размишљање је потпуно неамеричко. Упоредите горње цитате са речима Џорџа Вашингтона којима опомиње Америку да очува своју срећну удаљеност од послова других земаља и да не улази у наводне савезе – као што је НАТО – који не служе нашим интересима: „Зашто се одрећи предности које нам пружа наш тако посебан положај? Зашто напустити своју земљу да бисмо крочили на туђу? Наша права политика лежи у томе да се држимо далеко од трајних савеза са било којом страном земљом..."
     Пророчанске су и  речи шестог председника Сједињених Америчких Држава Џона Квинсија Адамса који изгледа да је предвидео наш данашњи порив за светском империјом. Пре два века он је са одобравањем приметио да је Америка одбила да се меша у туђе послове чак кад су била у питању начела за које се она залаже."
    „Где год да се вије барјак слободе и Независности, где год да се он буде вијорио, тамо ће бити њено срце, њен благослов и молитве. Али Америка неће ићи ван граница своје земље у потрази за аждајама које треба убити. Америка свима жели слободу и независност али ће бити поборник и бранилац само своје слободе и своје независности... Она добро зна да ће се, ако једном дигне заставу која није њена... променити основне максиме њене политике и слобода ће се претворити у силу....  Она би могла постати диктаторком света. Не би више владала својим сопственим духом. Америка је славна не влашћу већ слободом".
    Ова упозорења Вашингтона и Адамса одражавају права америчка начела која је наша данашња елита тако грубо изопачила. И тиме је спречила да се васпостави нормалан политички поредак на међународном нивоу и изневерила је добробит америчког народа у циљу ширења свог идеолошког делиријума. Сви показатељи, од америчког империјалистичког захвата у Ираку и Авганистану (где нисмо ништа научили из руског искуства и где Обама изгледа намерава да понови све до последњег бедног детаља) до све већег погоршања економског стања, у ствари говоре да је порив за светском доминацијом Америку скупо коштао.
    Можемо ли се надати да ће грозница ускоро почети да попушта? Тешко је веровати да ће још потрајати с обзиром на пропадање материјалне базе америчког финансијског и економског система. Без обзира на прекомерну гордост и идеолошко лудило који карактеришу вашингтонски порив за доминацијом, догађаји се неумитно крећу у правцу потпуног неуспеха овог програма. Идеолози у Вашингтону још нису свесни тога, али ће их околности натерати да се освесте.

***

    Нема сумње да ће, хтео не хтео, Вашингтон ускоро морати да се одрекне својих империјалних амбиција. Питање је само када и како ће до тога доћи, и колико ће коштати повратак на нормалу. И какву ће пустош оставити за собом.
     На крају, када плима глобалне империје почне да се повлачи сви ћемо морати да удвостручимо напоре да бисмо спречили да Косово буде последња крхотина коју ће вода понети са собом. Потпуни одговор на питање „зашто Косово" можда никада нећемо добити. Али одговор на питање „шта морамо ми сви учинити око Косова" сасвим је јасан.

 

[1] Џејмс Џaтрaс је Директор Америчког савета за Косово са седиштем у Вашингтону (www.savekosovo.org).

[2] Одсек за безбедност отаџбине, је нова установа, тј. основана је после 11. Септембра и првобитно је названа просто Безбедност отаџбине по угледу на Националну безбедност (National Security). Али за разлику од Националне Безбедности нова установа убрзо после оснивања добија проширен назив Департмент безбедности отаџбине (Department of Homeland Security)  да би се указало на њен велики значај у структури државне администрације. Међутим, као ни Национална безбедност, овај орган није „департмент" у смислу Стејт департмента, односно нема статус министарства: ни један ни други орган није смештен у посебној згради, њихове канцеларије се налазе у Белој Кући; оба органа се састоје само од групе експерата и њихови шефови имају титулу Саветника.  Значајан је исто тако и избор речи „отаџбина" (homeland" у њеном називу. – Пр. прев.

[3] Хадис је збирка предања о Мухамедовим изрекама и делима  а  може да се односи и на поједину изреку, односно дело, из Хадиса. (- Прим. прев.)

[4] Река на којој лежи Вашингтон

 

 

Издавачи

 

     БАЛКАНОЛОШКУ ФОНДАЦИЈУ „ЛОРД БАЈРОН" основао је покојни сер Алфред Шерман 1994. године као непристрасан истраживачки центар за изучавање Балканског полуострва у његовој свеукупности. Истраживачки рад, публикације и конференције ове фондације имају за циљ да исправе постојећи смер јавног коментарисања, систематски склоног да не разуме стварне догађаје и да, уместо тога, ствара пропагандистичке верзије балканских несугласица. Фондацијa омогућава разговоре и наступе оним стручњацима и коментаторима који желе да искажу и потврде свој независан и објективан став. Фондација носи име великог западног песника који је дао живот у борби за ослобођење православних хришћанских народа од муслиманског јарма. Избор овог имена одражава веру у стварно јединство наше цивилизације, из које се православни народи не могу искључити будући њеним неотуђивим и суштинским саставним делом. Фондација „Лорд Бајрон" заступа уверење да се борба за толеранцију у невољама погођеним подручјима не може заснивати на погрешном представљању чињеница, неозбиљности и неистинама које, чешће него што је то дозвољено, карактеришу данашњу политику западних земаља у овом региону.
     АМЕРИЧКИ САВЕТ ЗА КОСОВО је америчка невладина организација чији је циљ да шири боље разумевање српске покрајине Косово и за изузетну важност коју будућност покрајине има за Америку. Мисија Савета је да тачне информације и анализе косовског питања учини доступним званичницима Беле куће и Конгреса, трустовима мозгова, медијима, невладиним организацијама, верским и заступничким организацијама, као и јавности уопште. Савет верује да је преиспитивање косовског питања могуће и да ће до њега доћи ако се америчкој влади и америчкој јавности предоче тачне информације и анализе из којих ће се јасно видети шта је угрожено на Косову и зашто креатори америчке политике треба да одбаце опцију косовске независности.
    Амерички савет за Косово делује у саставу Јавног заступништва Сквајер Сандерс (Squire Sanders Public Advocacy, LLC) и Групе за глобалне стратешке комуникације (Global Strategic Communications Group),  регистрованих представника Српског националног већа Косова и Метохије. Додатне информације могу се добити од Одељења за регистрацију страних представника при америчком Министарству правде у Вашингтону.

 

Прес одељење Епархије рашко-призренске

___________________________________________________________
Ви сте пријављени на мејлинг листу Епархије рашко-призренске, www.eparhija-prizren.com...