Други светски рат: фалсификује се све!

Други светски: фалсификује се све!

У сиромашне мозгове малограђана снажним ударима простаклука имплантирају се клишеа све противуречнија један другом, па се у резултату у главама оне добре половине грађана Русије, а да не говоримо о Американцима и Европљанима, упарложио невероватни дармар у односу на све оно што се односи на датуме, појединости и чињенице, али такав смислени дармар, који се при том укалупљује у повест о томе како су два тиранина, Стаљин и Хитлер, заподенули светски рат у Европи, наосвајали гомилу земаља, а потом дошли Американци, све победиули, све ослободили, и причи је ту - крај. А све остало што су ту и тамо чули – све је то комунистичка пропаганда, и то још од препредењака.

Фалсификује се све, почев од фундаменталних узрока Другог светсог и Великог отаџбинског рата, и завршава епизодама. Технологије су већ одавно одшлифоване. Узмимо, примера ради, подвиг Александра Матросова, који је поставио груди на цев непријатељског митраљеза. Подвиг је у више наврата и на најподробнији начин описан у совјетској литератури, инсцениран и екранизован. А потом одједном почињу причати како је све то само мит. И тај мит почињу раскринкавати.

Истовремено се лансира читава гомила верзија. У једном листу ће написати да никаквог подвига, заправо, ту није ни било, а причу са митраљеском цеви смислио је неки извештач листа „Краснаја звезда", који се није осмелио да оде на прву борбену линију, па је све време обављања службене дужности преседео у штабу фронта. Смислио како би имао о чему писати. Други ће опет написати да је подвиг, наравно, евидентан, али да је био апсолутно бесмислен, без војног значаја, и да је по ко зна који пут исказао сву апсурдност и нечовечност совјетске војне машинерије. Није се требало бацати на тај митраљез већ једноставно затражити подршку артиљерије или авијације, како су то чинили сви цивилизовани људи, на пример, ти исти Американци. А у нас су, ето, бомбе и муницију жалили, а људе – нису.

Трећи ће рећи да је и подвиг евидентан, и да он смисла није био лишен, али да тај подвиг није учинио никакав Александар Матросов, већ неки Алексеј Солдатов. Јер, Матросов је, као, био позадински миш и умро је због тога што се наждерао меса из америчких конзерви. Али како је његов ујка служио у полиитчкој управи фронта, он је и наредио да се у списак за одликовања унесе презиме Матросова, а Солдатов је незаслужено заборављен.

Четврти ће лансирати такву верзију, како је и подвиг постојао, и како је велику корист донео, па извршио га је и сам Александар Матросов. Али ће при том пришљамчити толико појединости из обичног живота Матросова, да ће се херојски ореол претворити у конструкцију са манама. Написаће, на пример, да Александар Матросов није волео да се купа, па се од њега стално ширио непријатан мирис, због чега су га борци избегавали, па зато и није имао пријатеље међу њима. Или да није био с раскида да здипи нешто што лоше стоји, па је често крао од својих колега личне ствари, зашта је више пута добијао батине. Или да је волео да цугне, зашта су га кажњавали. Све се то зове дискредитација лика народног хероја.

А пети пак, могу казати да је и подвиг постојао и да је у тој борби то одиграло одлучујућу улогу, да се на цев бацио нико други до Матросов, који је ионако био храбар, да се купао двапут дневно, да туђе никада није узео и да алкохол није конзумирао, да га се командири просто-напросто нису могли нагледати. Али такав практично свети човек у таквој верзији обавезно ће постати убеђени антисовјетиста, пореклом из раскулачене и прогнане породице, малтене рођаком генерала Власова или атамана Шкура. Сазнаћемо да је Александар Матросов целог свог живота мрзео Стаљина који је истребио целу његову породицу и, бацајући се на митраљеску цев, у својој машти Русију није видео совјетском, већ демократском земљом по амерички. Главни закључак био би, да су само такви људи и могли вршити подвиге, а комунисти са комсомолцима нису ништа друго ни радили до се крили иза њихових леђа.

И када се такав флукс пропаганде сручи на средњестатистичког човека, који нема времена да седи у историјским архивама, чак ако је он и успео да се подучи у совјетској школи, формирана у тој школи слика света пре или касније почеће да се руинира, а на њено место доћи ће примитивни шаблони попут, рецимо, да је стаљинградски котао био израђен од америчког челика. Ако пак човек због свог узраста није затекао совјетску школу и до тренутка налета непријатељске пропаганде био као чист лист, он се може ако хоћете сместа примити у полицијце будуће окупационе администрације.

Ми се сада налазимо на прагу 70-годишњице почетка Другог светског рата. Сам по себи то је прилично крупан, јубиларни датум, да би се борци идеолошког фронта свих масти и боја по пуном програму изгазили на тему ко је ипак крив за његов почетак. Уз то, пред вратима нам је криза, која већ више личи на катастрофу, сви су једни на друге бесни и само ишчекују кога ће првог појести. У таквим условима верзије догађаја давно прошлих дана постају моћно оружје, које помаже да се поставе идеолошки темељи за деловање у садашњости и будућности. Свa антисовјетска урлања, апели Русији да се „покаје" и подели одговорност са Хитлером за отпочињање рата, да се спроведе судски процес над стаљинизмом попут оног у Нирнбергу и пожељно под међународном контролом значи само то да нам се припрема дугачки списак материјалних претензија. За стаљинистичку прошлост, за упорност наше привржености патриотском погледу на рат и Победу, Русију желе да приморају да плати суверенитетом и територијалним интегритетом, нуклеарним опружјем, природним добрима, пијаћом водом и свим осталим у шта се загледају „власници историје". Ако ми допустимо да на себе препишемо све историјске губитке западне цивилизације, нећемо дуго чекати да нам испоставе и материјалне губитке.

Иза свих покушаја да се данас у центар проблема почетка Другог светског рата стави пакт Молотов – Рибентроп, стоји тежња да се скрене пажња поверљиве јавности са оне улоге, коју су одиграле САД и Велика Британија у Хитлеровој политичкој каријери. Западне демократије су од самог почетка виделе у фиреру своје оруђе, које је требало да сломи СССР и у зачетку уништи саму могућност алтернативног уређења живота на планети. У то време, када је у Америци дивљала Велика депресија, Совјетски Савез је успешно спроводио индустријализацију и показивао невиђене за западну економику динамику раста. При том у земљи није било незапослености, ликвидирано је сиромаштво, сви трудбеници имали су чврсте социјалне гаранције. Све је то остварено захваљујући оздрављењу социјалне структуре друштва, искорењивању експлоатације, непостојању класе паразита-рентијера, који ништа не стварају већ само троше. Снага совјетског примера у свету била је огромна и за владајуће кругове земаља Запада стварана је реална опасност од губљења власти. И зато је благонаклоност тих кругова према Хитлеру и његовој агресивној реторици била тим већа што су снажније одјекивале његове антисовјетске пароле.

Сједињене Државе имале су и још једну рачуницу – да наоружавају и ојачавају Хитлера. Америка је била заинтересована за започињање крупнодимензионалног рата у Европи, како би на рачун војних наруџбина од свих зараћених страна извела из кризе своју индустрију и начинила технолошки скок, издвајајући се од конкурената у капиталистичком свету и постала пуновредни лидер Запада. У последње време о томе некако није згодно да се прича, али америчке војне испоруке Немачкој настављене су чак и онда када су Немци хрлили према Москви, у пуном складу са Трумановим принципом по коме Сјдињене Државе треба да прате рат између Немачке и СССР и помажу оне, коме ће у датом тренутку бити теже. Тојест, интересима америчког капитала одговарало је одуговлачење рата што је могуће дуже. Војна помоћ Хитлеру престала је тек 11 децембра 1941. године, и то након што је Немачка сама објавила рат Америци. Но и после тога Америка је ратовала сасвим пасивно. Узмимо макар чињеницу како су Американци са Енглезима две године отварали Други фронт.

Политичку и личну судбину Хитлера предодредио је његов пораз на Источном фронту. Да је Немачка ратовала само против САД и Велике Британије, онда би Хитлер, највероватније, био жив и до дана данашњег. Но исход Стаљинградске, а потом и Курске битке означио је по себи фундаментални прелом у рату, па су Рузвелт и Черчил схватили да треба пожурити, јер се у противном у поратном уређењу света могу и не успети. Тада је и уследило и искрцавање у Нормандији. Међутим, и после тога наши такозвани савезници нису одустајали од покушаја да се договоре са Хитлером или његовим окружењем иза наших леђа, а Черчил је и уопште предлагао да се не разоружавају јединице вемахта, јер оне могу добродоћи у борби против бољшевика.

Низ земаља је за време Другог светског рата иступило из фашистичког блока и придружило се антихитлеровској коалицији. Иран, Ирак, Италија, Румунија, Мађарска, Бугарска, Финска. Фактички том списку треба додати и САД са Великом Британијом, које се сада сматрају малтене главним творцима победе над фашизмом.

Додати коментар

Сакрити форму

Ваше саопштење ускоро ће се појавити на сајту, након обнове странице.

Коментари, који садрже ненормативну лексику или увредљиве реплике модератор ће елиминисати.

Top of Form

Bottom of Form

Показати коментаре (3)

Сакрити коментаре

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2326

Licne uspomene sa Kosova 1999 - 2009

Licne uspomene sa Kosova 1999 - 2009
Zasto se neka grupa okrece protiv svojih clanova

Meri Vols

Tokom dugih godina rada na Kosovu cesto sam se secala prica svog oca o njegovom detinjstvu u grofoviji Keri u jugozapadnoj Irskoj. Moj otac je odrastao blizu grada Dingl i mnogo vremena je provodio na planinama Keri sto mu je pruzalo priliku da  posmatra mnoge i raznovrsne prirodne pojave, ukljucujuci i – jednom – „sud vrana". 

Ovu retku pojavu malo ko je video ali se ona cesto pominje u srednjevekovnoj literaturi. Jedna ptica – "optuzenik" – biva opkoljena velikom skupinom vrana. Zrtva je izolovana a vrane vrlo vaznog izgleda zauzimaju polozaje po okolnim granama. Izgleda da svaka ima odredjenu ulogu, neke su tuzioci i sudije, a ima i obicnih sudskih posluzitelja. Neko vreme izgleda da samo grakcu, izlazu dokazni materijal. Bez izuzetka, sud odlucuje da je optuzena vrana kriva i da mora biti kaznjena. Vrane tada slecu sa grana na onu optuzenu i kljucaju je do smrti. Posle "sudjenja" i izvrsenja smrtne kazne, jato vrana2 dize se u vazduh i ostavlja izmrcvaren les optuzenika da trune.

 

Posmatraci prirode ne mogu da objasne ovu pojavu: zasto neka grupa oseca potrebu da se okrene protiv jednog od svojih clanova, i potom uzima ucesce u javnoj i slozenoj ceremoniji ciji je ishod unapred odredjen.

 

Neko moze pitati kakve veze ova prica ima sa Kosovom. Uzeta kao analogija, ova prica o vranama najtacnije govori o onome sto se na Kosovu dogadja.

 

Stigla sam avionom u Skoplje 23. avgusta 1999. godine i sutradan su me odvezli kolima u Pristinu. Nisam imala nikakvo unapred stvoreno misljenje o dogadjajima na Kosovu niti o zbivanjima u bilo kom delu  bivse Jugoslavije. Moj plan je bio da radim na razvojnim projektima u Centralnoj Americi i gledala sam na dolazak na Kosovo kao na kratko odstupanje od plana koje ce trajati samo nekoliko meseci.

 

Kad pomislim na voznju od Skoplja do Pristine prvo cega se setim su neopisivo lepi suncokreti sa obe strane puta, narocito pored sela oko Lipljana — cija imena tada nisam znala—pa sve do Lapljeg Sela i Caglavice. Polja sa obe strane puta plamtela su od njihovih jarkih, treperavih boja. Ono sto je ostavilo jak utisak na mene bila je cinjenica da su, uprkos sukobima, mnogi ljudi radili na njivama. Secam se isto tako kuca koje su gorele sa obe strane puta, i sela koja su plamtela u daljini, kao i da je svuda bilo mnogo dima. Nas vozac, Albanac, rekao nam je da su to albanska sela koja su Srbi etnicki ocistili. Rekao nam je da je srpska vojska spalila sve kuce i rukom pokazao na sela u kojima su navodno vrseni pokolji.

 

Tek posto sam izvesno vreme provela na Kosovu doznala sam da su u pitanju bile srpske kuce u srpskim selima kao sto su Stari Kacanik, Grlica, Staro Selo, Talinovac, Srpski Babus i Babljak. Osim toga, shvatila sam da je, s obzirom da je srpska vojska morala da se povuce sa Kosova pocetkom juna – nekih deset nedelja pre mog dolaska, tesko bilo verovati da je ona mogla da zapali sve te kuce i da etnicki ocisti sva ta sela. Tog 24. avgusta, dakle vise od dva meseca posle povlacenja srpske vojske, ja sam gledala zgrade koje gore i razorene kuce koje su ocito bile zapaljene samo dan-dva ranije.

 

Kad smo se priblizili Pristini zapanjio me je broj satelitskih antena na stambenim zgradama i kucama. Brifinzi pre mog dolaska na Kosovo naveli su me da zakljucim da su Albanci siromasni i ugrozeni. Kad sam se bolje upoznala sa Kosovom razumela sam zasto su satelitske antene bile medju najvaznijim stavkama u porodicnom budzetu. U pokrajini gde je toliko stanova po gradovima nezakonito oteto od pravih vlasnika novi stanari ne moraju da se brinu o otplatama stambenih kredita. Kao sto sam doznala kasnije, stanovi pripadaju onima koji u njima zive a ne njihovim stvarnim vlasnicima. Sva imovina postala je predmetom otimacine.

 

Moji prvi dani na Kosovu su samo pojacali moje osecanje da zivim u nadrealnom okruzenju. Pec, grad u zapadnom delu pokrajine u kome se nalazila moja kancelarija, bio je pod kontrolom Italijana. Tih prvih dana u avgustu sa nevericom sam gledala te lepe, od suncanja potamnele vojnike, sa slemovima ukrasenim perjanicama, sa crnim naocarima i vrlo cesto velikim cigarama, kako se voze oklopnim vozilima. Osecala sam se kao na snimanju nekog filma. To prosto nije bilo stvarno.

 

Moja kancelarija se nalazila preko puta parkiralista UNMIK policije, pored radio stanice. Desetine crveno-belih dzipova – mi smo ih zvali ''koka-kola'' kolima – stajale su tu iz dana u dan. Nikako nisam mogla da shvatim zasto tu stoje mesecima i nikako se ne pokrecu. Taj period izmedju avgusta 1999. i aprila 2000. bilo je doba dotada nevidjenog etnickog ciscenja – a tu stoje nova novcijata policijska kola koja su stigla do parkiralista u Peci i dalje se nisu makla. Kao i mnogi drugi aspekti medjunarodnog prisustva na Kosovu, i to je bila samo dimna zavesa, paravan.

 

U noci izmedju 27. i 28. septembra oci su mi se otvorile i shvatila sam sta se desava na Kosovu. Povukla sam se rano s namerom da malo citam u krevetu dok su moje kolege otisle negde na picu – pica je bila sve sto se tih dana moglo dobiti za jelo. Necu nikad zaboraviti kako je pucnjava pocela, i kako nikako nije prestajala. Lezala sam u krevetu s pokrivacem preko glave prosto ne verujuci da postoje napadi takvih razmera i siline, a oni su trajali sve do ranih jutarnjih casova.

 

Tu noc je OVK orgijala, divljala, besnela jureci kroz srpske delove grada i palila, pljackala i ubijala uglavnom starije Srbe. Ta noc ubilackog unistenja dogodila se na teritoriji gde je sukob bio zvanicno zavrsen gotovo cetiri meseca ranije, na teritoriji gde su bili administratori i policija UN i vojne snage KFOR-a iz mnogih zapadnih zemalja cija je duznost bila da odrze bezbednost.

 

Ujutro, kad sam oprezno krenula ulicom, prvo sto sam ugledala bilo je necije mrtvo telo u reci, licem okrenuto nadole. To nije bio jedini les u gradu, iako se italijanski KFOR revnosno trudio da grad dovede u red. Naredni dan je, sto svakako nije bilo slucajno, bio poslednji rok do koga je OVK morala da preda oruzje.

 

Radila sam na jednom razvojnom projektu u Peci. Prvih sest meseci boravila sam iskljucivo u albanskim selima, jer je to bila oblast odgovornosti koju nam je poverio Visoki komesarijat UN za izbeglice. U Gorazdevcu, poslednjem srpskom selu u okolini Peci koje je prezivelo napade posle juna 1999, nismo radili. Cak su nam izricito rekli da ne prilazimo tom selu i, sto je najvaznije, da kada kolima prolazimo pored njega nikada nijednog Srbina ne gledamo u oci. Receno nam je da su Srbi iz Gorazdevca lopovi i ubice i da su svi naoruzani i vrlo opasni. Cesto su nam govorili za njih da su sve oteli od Albanaca: automobile, frizidere, televizore itd. Rekli su mi da cu, ako odem tamo, biti silovana, pretucena i potom ubijena.

 

Dok je vecina medjunarodnih radnika verovala u ove zastrasujuce price, a tragicno je sto neki i danas veruju u njih, meni je bilo tesko da poverujem da selo sa crkvom u svom centru, gde mnogi stariji ljude sede na trgu moze zaista da bude mesto kakvim ga predstavljaju.

 

Februara meseca 2000. godine posetila sam Gorazdevac kao privatno lice, tj. bez zvanicne dozvole moje organizacije. Vozila sam se na zadnjem sedistu jednog italijanskog oklopnog transportera. Vojnici su mi rekli da ostanem na zadnjem sedistu i pazim da me niko ne vidi. Ono sto sam videla u selu bilo je potpuno suprotno od onog sto nam je bilo receno. Zitelji su bili siromasni, veoma siromasni. Vrlo mali broj je imao televizor a nekoliko starijih zena bilo je u vrlo teskoj situaciji jer nisu imale nikakav smestaj. Uprkos vrlo teskim okolnostima u kojima su ziveli, svi su bili vrlo gostoljubivi. Tog prvog dana ugostili su me svinjetinom. Bio je to prvi put da jedem svinjetinu od kako sam napustila Irsku. Tu sam prvi put probala i kajmak, koji je zaista izvanredno ukusan.

 

Jedan od prvih projekata koji sam zapocela bio je stambeni projekat za  zene bez smestaja iz Gorazdevca. Kad sam pocela rad na tom projektu narednog meseca, marta 2000, suocila sam se sa neprijateljstvom svojih kolega i mesnih Albanaca. Pretili su mi, sikanirali su me i jednom su me tako gurnuli da sam pala niz stepenice koje vode iz nase kancelarije. Ali, ja sam ostala pri svome jer ni onda, kao ni sada, nisam videla nista lose u mojoj zelji da pomognem onima koji su siromasni, nesrecni i koji nikome nisu ucinili nikakvo zlo. Medjutim, ono sto me je stvarno uplasilo bila je strasna mrznja prema tim nesrecnim ljudima, i sam izraz u ocima onih kojima bih pomenula da idem u Gorazdevac.

 

Jedan moj kolega, koji mi je nerado pomagao na projektu za obnovu kulturnog centra na trgu u selu, zavrsio je rad na polovini krova a zatim je rekao da druga polovina ne moze da se popravi. Kasnije je jedna druga nevladina organizacija popravila krov do kraja. Njihov inzenjer mi je rekao da popravljanje krova sa inzenjerske tacke gledista nije predstavljalo nikakav problem. Sve je bilo zavrseno brzo.

 

Sa ovakvom vrstom slepih predrasuda suocio se svako ko je pokusavao da posteno radi svoj posao na Kosovu, narocito kada se radilo o projektima za Srbe.

 

Glavna stavka na dnevnom redu bilo je izopstenje iz drustva. Predrasude su bile tako nemilosrdne da su prelazile u mrznju, u fanaticnu zadrtost koja je prozimala ceo pristup stanju na Kosovu. Taj isti kolega koji je odbio da zavrsi popravku krova vredjao me je sto sam isla u Gorazdevac da radim preko vikenda. (Bilo mi je dozvoljeno da radim samo u svom slobodnom vremenu, sto znaci da sam morala da radim preko vikenda.)  Unosio mi se u lice i urlao na mene sto radim u Gorazdevcu. Nikad nisam bila tako blizu da budem pretucena.

 

Kada su zitelji Gorazdevca zeleli da nakratko odu iz sela, za to su na raspolaganju imali samo jedan autobus koji je odlazio i vracao se u pratnji KFOR-a. Putnicima je bilo dozvoljeno da ponesu sa sobom samo jednu torbu koja je nekoliko puta pregledavana. Sve je bilo tako udeseno kao da su vlasti namerno zelele da na svaki nacin ponize Srbe. Posto sam bila svedok i sama sam bila ponizena zato sto se sa obicnim ljudskim bicima postupalo na takav nacin. To je bio prvi put u mom zivotu da vidim ljude koji nemaju slobodu kretanja i nisam mogla da razumem zasto oni koji ih drze kao taoce, koji divljacki pale, pljackaju i ubijaju, ostaju nekaznjeni.

 

Mržnja prema Srbima bila je opipljiva, silovita i za mene sokantna. Niko se nije trudio da je prikrije: mrznja je bila otvorena i podsticana spolja. To je jedan od razloga zasto sam resila da ostanem na Kosovu: da pokusam da ucinim nesto da povratim poremecenu ravnotezu. Zaboravila sam na svoj plan da radim u Centralnoj Americi. Sasvim slucajno sam naisla na situaciju u savremenoj Evropi na pragu dvadeset prvog veka u kojoj se sistematski krse osnovna ljudska prava, gde je jedan deo stanovnistva prekonoc postao nizi i od gradjana drugog reda – i to sve na teritoriji koja je (bar u teoriji) bila pod zastitom UN i NATO-a. Uporno se nametalo pitanje: kako je moglo da dodje do takvog krsenja osnovnih ljudskih prava u protektoratu Ujedinjenih nacija? Koga u stvari Ujedinjene nacije stite? Ko je izveden pred lice pravde za trajno krsenje ljudskih prava? Niko! A kada bi se nasao neko da pomene ova krsenja i tezak polozaj Srba, njemu se pretilo i samo sto ga nisu tukli.

 

Oktobra 2000. godine presla sam u Pristinu na rad u jednoj medjunarodnoj humanitarnoj organizaciji. Kako je vreme prolazilo a ja sticala sve vise iskustva zahvaljujuci izlascima na teren – imala sam rdjavu naviku da izlazim van striktno kontrolisanih granica svoje kancelarije – pocela je da se ocrtava slika drugacija od one koju su nam predstavili. Gorazdevac nije bio izuzetak. Sirom Kosova Srbi i drugi nealbanci bili su izlozeni slicnoj diskriminaciji. Bivalo mi je sve jasnije da je medjunarodna pomoc na Kosovu od samog pocetka bila rezervisana za one koji su vidjeni kao saveznici Zapada i koje su mediji proglasili za zrtve. Srbi i drugi nealbanci bili su krivci, i rad medjunarodnih organizacija na Kosovu odvijao se u saglasnosti sa ovim smernicama.

 

Mnoge su mere preduzimane da bi se odrzao privid da su zakon, red, pravda i ljudska prava zasticeni na Kosovu. Ali sve je to, bez izuzetka,  bio deo dimne zavese. Naizgled – sve, u sustini – nista. Secam se kako sam se jednog dana ispred kancelarija UNMIK-a srela sa regionalnim administratorom za Kosovsku Mitrovicu. Rekao mi je da bi za Kosovo bilo bolje kad bi svi Srbi otisli. Pomislila sam da je neverovatno da iko to moze da kaze, a pogotovu neko na takvom polozaju.

 

Nase kolege Albanci su se trudili da sistematski, moglo bi se reci jednoglasno, predstave jednostranu sliku po kojoj su Srbi bili krivci,  a Albanci zrtve. Da sam ja kao mnogi medjunarodni radnici ostala ucaurena u svojoj kancelariji i oslanjala se samo na mesne albanske izvore i informacije zapadnih medija, koje su retko bile nesto vise od ciste propagande, i ja bih odsluzila svoj rok na Kosovu, ubedjena da je kosovsko pitanje crno-bela slika i da je "humanitarna intervencija" NATO-a bila ne samo opravdana, vec i jedini nacin da se uspostave mir i pravda.

 

Kako je vreme prolazilo a ja ostala na Kosovu duze nego sto sam ikada i pomisljala, videla sam sve vise i vise dokaza da je izvrsena kampanja etnickog ciscenja. Kad bi Albanci ili stranci i pomenuli neki incident to je bilo u nameri da ga opravdaju, govoreci da je sasvim prirodno ocekivati izvestan broj napada na Srbe. Uvek su poricali, odbijali da priznaju da se svuda oko nas sprovodi dobro organizovana, dalekosezna kampanja da se Kosovo ocisti od svih preostalih nealbanskih zajednica, narocito u urbanim sredinama. Cak i posle koordiniranog i vrlo dobro organizovanog pogroma od 17. marta 2004. godine, koji je zahvatio celo Kosova, medjunarodna zajednica je ocuvala svoju fasadu normalnosti, poricanja i precutne politike ustupaka. Cula sam kako neki pravdaju pogrom iz 2004. godine time sto je albansko stanovnistvo "frustrirano" i da je, buduci frustrirano, moralo da porusi hiljadu domova i crkava i raseli preko 4000 lica. Dan-danas u Obilicu, Gracanici, Ugljaru i Kosovom Polju Srbi iz drugih delova Kosova, raseljeni u martu 2004. godine, zive u kontejnerima koje su dobili od ruske vlade.

 

Ponekad su se pustale glasine da bi se odvratila paznja od stvarnih krivaca ili da bi se Srbi jos vise okrivili. Te glasine su cesto bile apsurdne ali su se ipak sirile i usput rasle. A sirili su ih najvise predstavnici medjunarodne zajednice koji su tek stigli na Kosovo. Snabdevanje strujom bilo je slabo, iskljucenja struje cesta i to sve zbog toga, govorilo se, sto Srbi ne placaju račune za struju. I nikome od onih koji su te glasine sirili nije padalo napamet da cak i kada bi svi Srbi koji su ostali na Kosovu odbili da plate racune za struju, to ne bi mogao biti uzrok drasticnog nedostatka struje u pokrajini, s obzirom da su oktobra meseca 1999. godine Srbi predstavljali manje od 10 posto stanovnistva. Svake noci koju sam provela u nekoj od srpskih enklava, odlazila sam na spavanje pri svetlosti svece! Treba primetiti da pre juna 1999. iskljucenja struje na Kosovu gotovo da nisu ni postojala.

 

Prema drugoj prici koja je kolala svi predivni srednjevekovni manastiri i druge svetinje, kojima se Kosovo s pravom dici, pripadali su prvobitno Albancima dok ih Srbi nisu oteli. Covek ne mora biti strucnjak za vizantijsku crkvenu arhitekturu da bi shvatio da su svetinje kao sto su Decani i Pecka patrijaršija ocigledno pravoslavnog stila. Nije tesko proveriti cinjenicu da su ovi manastiri zaduzbine srpskih kraljeva i njihov poklon srpskom narodu.

 

Tvrdnje da su manastiri prvobitno pripadali Albancima brzo su prestajale cim bih upitala: "Ako je tako, zasto se onda Albanci toliko trude da ih uniste"? Na to pitanje nikada nisam dobila odgovor.

 

Nisam ostajala udobno i bezbedno ususkana u svojoj kancelariji, u drustvu drugih medjunarodnih sluzbenika, vojnika antisrpskog krstaskog rata. Obilazila sam nealbanska naselja, ne samo srpska vec i romska, kao sto je olovom zagadjen kamp u Zvecanu za lica koja je OVK prognala iz juznog dela Kosovske Mitrovice 1999. godine. Obilazila sam i Gorance u Gori i Hrvate u Letnici. Posle ulaska KFOR-a i UN na Kosovo i odlaska srpskih snaga bezbednosti svi nealbanci su bili zrtve nasilja. Ono sto je pocelo u junu 1999. i dostiglo svoj vrhunac u martu 2004. moze se samo nazvati teroristickim ratom protiv nevinih civila, ukljucujuci i Albance koji se nisu slagali sa OVK i njenim vodjama.

 

Nasilje je bilo usmereno iskljucivo na civile: na muskarce, zene i decu bez obzira na uzrast i fizicko stanje. To je bio nemilosrdan rat, rat terora i zastrasivanja u cilju progona nealbanaca koje su u izvesnim slucajevima podsticali i potpomagali neki kontingenti KFOR-a.

Dok su mnoga srpska sela bila etnički ociscena, juzno od Ibra Srbi i Romi bili su proterani iz svih gradova. Strahotni su podaci o stradanju u mestima kao sto su Lipljan, Obilic, Kosovo Polje, Caglavica, Vitina, Urosevac i druga. Godine 1999. Vitina je imala vise od 3.500 srpskih zitelja. Godinu dana kasnije ostala je saka jada scucurena uz crkvu. U Urosevcu, posto je oko 1.000 njih provelo citavu jednu nedelju saterano u ogradjen prostor u centru grada bez ikakvih higijenskih uslova, Srbi starije dobi utovareni su u autobuse i odvezeni do administrativnog prelaza u centralnu Srbiju. A za to vreme je OVK divljala paleci srpske kuce i ubijajuci svakog za koga su mislili da je Srbin. Jedna sluzbenica Visokog komesarijata za izbeglice otisla je da im donese lekove. Kad se vratila rekli su joj da su ih americki vojnici odvezli u njihove nove stanove, odnosno u kolektivne centre u Bujanovcu, u juznoj Srbiji, u kojima mnogi od njih i dalje zive. To su oni koji su imali srece; oni koji su ostali bili su muceni, obezglavljeni, silovani i ubijeni.

 

Uprkos neprekidnih nasrtaja, u Obilicu je do marta 2004. uspeo da ostane poneki Srbin i Rom. Oni su bili meta rulje koja je divljala i tu 17. marta te godine, u divljackoj kampanji etnickog ciscenja sirom celog Kosova, a narocito u centralnom delu pokrajine, u okolini Pristine. Medjunarodna zajednica nije branila te obicne gradjane. Za vreme napada u Obilicu, kada su mnoge srpske kuce bile spaljene, sve zene iz romskog naselja u Obilicu bile su skinute gole i tako sprovedene kroz rulju u kojoj su mnogi bili naoruzani. U Obilicu se nalazio kontingent britanskog KFOR-a. Britanski vojnici su videli sta se desava i nisu intervenisali. Mozda im je tako bilo naredjeno. Bilo kako bilo, njihova neaktivnost bila je istovetna sa neaktivnoscu KFOR-a sirom Kosova. Vojnici KFOR-a nisu ni pokusali da zastite zrtve nasilja vec su samo stajali po strani ne preduzimajuci nista. Drugi su pobegli u svoje baze. Bilo je i izuzetaka. Za vreme pogroma od 17. marta 2004. godine, na sopstvenu inicijativu, vojnici irskog KFOR-a izisli su iz svoje baze u Lipljanu i spasli mnoge nealbanace u Obilicu.

 

Jedan primer stradanja nevinih naci cemo u porodici Nikolic iz Uroševca koju s ponosom smatram svojim prijateljima. Ono sto su oni doziveli je izvanredan primer nepopustljive odlucnosti, stamenosti  i hrabrosti uprkos svega sto im je uzasna sudbina dodelila. Gospodja Danijela-Dani Nikolic, sada vec zasla u osamdesete, rodila se u Sloveniji. Kad joj je bilo 18 godina dosla je na Kosovo da poseti svog oca, oficira u Jugoslovenskoj vojsci sa sluzbom u Uroševcu. Tu je upoznala svog buduceg muza. Vencali su se i ostali da zive u Urosevcu. Danijela ima dve cerke: Santipu, koja je arhitekta, i Liljanu koja je inzenjer. Nikolici su stara, ugledna porodica iz Urosevca koja je tokom godina mnogo ucinila za razvoj tog grada. Godine 1999. Danijela je sa cerkama jos uvek zivela u jednom delu velike porodicne kuce – sve ostalo su vec davno komunisti bili konfiskovali.

 

Ni njihove godine, ni njihova potpuna nemogucnost da bilo koga ugroze nije sprecila da postanu meta OVK. Mada su izbegle prvi napad na Srbe u Urosevcu, u junu i julu 1999. naoruzani pripadnici OVK su redovno ulazili u njihovu kucu i iz nje iznosili sta su hteli. Sve tri su bile fizicki napadane; svima su zubi polomljeni. Jedino je Santipa bila zdrava i u dobrom fizickom stanju. Liljani su obe noge bile oduzete posle automobilskog udesa, a majka Danijela je slepa. Santipa je izlazila da nabavlja hranu, ali su je nekoliko puta napadali i prebijali. Neko vreme ih je stitio grcki KFOR koji je postavio strazu pred ulaznim vratima njihove kuce. Uprkos svega, ostale su u svojoj kuci do pogroma 17. marta 2004. kada je rulja opkolila kucu.

 

Jos postoji video traka snimljena za vreme tog napada. Na traci se vidi kako u jednom delu grada rulja od oko hiljadu ljudi opkoljava kucu u kojoj zive tri zene, dok u drugom delu grada pripadnici grckog KFOR-a pokusavaju da odbrane crkvu od velike grupe napadaca. Na kraju, americki KFOR je morao da spasava grcki KFOR neposredno pre nego sto je crkva bila zapaljena a nekoliko grckih vojnika zadobilo teske opekotine. Vojnici americkog KFOR-a uspeli su da dodju i do kuce Nikolica odakle su izneli gospodju Nikolic i njene dve cerke dok ih je rulja Albanaca zasipala kamenjem i drugim projektilima. Liljana, cije su noge paralizovane, zadobila je udarac kamenicom u nogu, ali je tek kasnije shvatila da joj je noga slomljena. Kuca porodice Nikolic je unistena. Osim licne tragedije porodice koja je ostala bez doma, gubitak kuce znacio je i gubitak njihove biblioteke sa 18.000 knjiga, velikog broja skupocenih muzickih instrumenata i jedne Djotove slike Bogorodice neprocenjive vrednosti. S njima su u plamenu nestali i poslednji tragovi evropske civilizacije u Urosevcu.

 

Gospodja i gospodjice Nikolic prenete su u bazu grckog KFOR-a gde su zatekle i druge Srbe koji su preziveli zavrsni napad na Urosevac. Nisu ih odveli u obliznju americku bazu Bondstil gde bi mogli da im ukazu lekarsku pomoc koja im je hitno bila potrebna. Kao sto im je kasnije objasnio jedan vojnik americkog KFOR-a, nije bilo pozeljno da Albanci zaposleni u bazi cuju da Amerikanci lece ranjene Srbe. Deset dana kasnije ipak su ih dovezli u Bondstil na lecenje, ali ne pre no sto je jedna starija Srpkinja podlegla ranama.

 

Porodicu Nikolic su vratili u grsku bazu gde jos uvek zive. Grci su ih odveli na kratko vreme u Grcku u nadi da ce tamo ostati zauvek.  Medjutim, majka i cerke Nikolic nisu nestale u Nacht und Nebel 3.

 

Njihova odluka da se vrate svojoj kuci ostaje nepokolebiva, mada nijedna medjunarodna organizacija – a kamoli albanske mesne vlasti – nije voljna da obnovi njihovu kucu i omoguci im povratak. U medjuvremenu, novoizgradjene kuce onemogucile su pristup srusenoj kuci i njihova molba da im se dozvoli da posete sta je od nje ostalo je odbijena. U svakom slucaju do kuce bi se moglo doci jedino helikopterom. Fabriku pokojnog g. Nikolica je "privatizovala" Kosovska poverenicka agencija koju su osnovale Ujedinjene nacije. Porodicu Nikolic niko nije obavestio niti je od njih trazena dozvola za ovaj postupak. Jedan vojnik im je nedavno rekao da Albanci "zasluzuju" da budu vlasnici fabrike jer ih ima toliko mnogo, a svi su vrlo siromasni i treba da se zaposle. Uprkos svega toga, porodica Nikolic uporno odbija da napusti svoj voljeni Urosevac.

 

Bilo kako  bilo, ostaje sumorna cinjenica da nema bezbednog povratka za Srbe ni u Urosevac, niti u bilo koji urbani centar na Kosovu. Imovinska prava raseljenih lica ne postoje. Niko, ni medjunarodna zajednica ni mesne vlasti, nije spreman da se zalozi za ljudska prava. Pitajte stare srpske izbeglice sa Kosova smestene u kolektivnom centru u Kovinu, nekih 80 km od Beograda. Kad dodje vreme rucku, polako i tesko se dovuku do kantine da prime svoj dnevni obrok u malim plasticnim posudama. Na njihovim tuznim licima citate tragove dugogodisnjeg utamnicenja u kolektivnim centrima, daleko od svojih domova, liseni svega sto su ikad imali, pa i svake nade.

 

Pre dolaska na Kosovo, mada nisam bila sasvim naivna, verovala sam u sistem medjunarodnog prava i u organizacije ciji je mandat da postuju i stite pravdu i ljudska prava. Boravak na Kosovu otvorio mi je oci i shvatila sam da se stvarnost sastoji od paklenih mahinacija medjunarodnog sistema. Kada sam februara 2005. godine u Pristini upoznala visokog sluzbenika Kancelarije UN za povratak on mi je bez ikakvog ustezanja rekao da Srbima nikada nece biti dozvoljeno da se vrate na Kosovo. Rekao je da nema stvarne namere da im se omoguci povratak i da su uspostavljeni mehanizmi za njihov povratak samo dimna zavesa.

 

Secam se i jednog britanskog diplomate u Beogradu koji mi je sa vidnim osecanjem licne moralne superiornosti rekao da su "Srbi na pogresnoj strani istorije". Moj odgovor je bio da mora da je divno pripadati zemlji koja je uvek na pravoj strani istorije. Potpuno nesvestan moje ironije odgovorio je: "Da, divno je".

 

Zemlja pokrivena suncokretima u cvetu koju sam videla prvog dana po dolasku, u avgustu 1999. godine, sada je betonska dzungla novoizgradjenih skladista i drugih zdanja, od kojih su mnoga podignuta nezakonito. Druga su izgradjena na zemljistu koje su Srbi prodali ispod cene da bi mogli da odu sa Kosova, jer nisu vise mogli da zive u kolektivnim centrima. Dobar deo srpskog zemljista koje se nalazi dalje od glavnih puteva Srbi nisu ni prodali, ali su ga Albanci prisvojili i koriste ga nezakonito.

 

Nema sumnje da se na Kosovu vrsi istrebljenje Srba. Nema sumnje da se na Kosovu zatire srpstvo, srpska istorija, srpska kultura. OVK je unistila veliki broj srpskih svetinja. Unisteno je 150 crkava i manastira od kojih su neki sagradjeni u srednjem veku. Srpska groblja su oskrnavljena i pretvorena u deponije, kosti njihovih predaka su oskrnavljene, srpska sela opljackana i njihova imena promenjena. Srpska omladina je primorana da bezi sa Kosova.

 

Moj otac je video sud vrana. I ja sam ga videla. Vrane-ubice koje sam gledala kako kidisu na bespomocnu zrtvu neprijatelji su istine, i pravde, i ljudskih prava na Kosovu. Ona usamljena vrana u sredini sudnice to je srpski narod na Kosovu. Njemu se sudi bez vidljivih razloga; njegova krivica je ustanovljena pre nego sto je sudjenje pocelo; on je osudjen na smrt i nad njim se nemilosrdno izvrsava smrtna kazna. Dogadjanja na Kosovu podsecaju nas na roman Vilijama Goldinga Gospodar muva u kome rulja ubija Pigija bez razloga, samo zato sto je drukciji od ostalih i sto je bilo potrebno naci zrtvenog jarca.

 

Nisam u stanju da zatvorim oci pred ubilackom svireposcu rulje. Nisam u stanju da zatvorim oci pred beskicmenjastvom i licemerjem onih koji podrzavaju rulju i prave joj ustupke ne bi li odrzali sopstveni "kredibilitet". Odbijam da zatvorim oci pred svireposcu onih koji su sami sebi dali mandat da stite zakon i resavaju sukobe na Balkanu a umesto toga seju seme buduceg rata.

________________________

* Meri Vols je Irkinja, strucnjak za medjunarodni razvoj sa deset godina radnog iskustva na Balkanu.

2. U originalu, murder of crows, bukvalno ''ubistvo'' vrana, na cemu autorka insistira navodeci da je rec murder sinonim za jato kada je rec o vranama. (Prim. prev.)

 

3. Na dan 7. decembra 1941, Hitler je izdao dekret poznat pod nazivom Nacht und Nebel prema kome "noc i magla" treba da progutaju sva sumnjiva i nepozeljna lica. (Prim. prev.)

 

Videti opsirnije: www.eparhija-prizren.com

 

Videti takodje:

- Albanski teroristi (srpska verzija cirilicom i latinicom i engleska verzija) http://www.guskova.ru/misc/balcan/AT/

- KLA and NATO against Yugoslavia http://www.apisgroup.org/pr.html?id=46

- Albanian Terrorism and Organized Crime in Kosovo and Metohija - Albanski terorizam i organizovani kriminal na Kosovu i Metohiji http://www.apisgroup.org/pr.html?id=64
- Jugoslovenska kriza i ratovi http://www.apisgroup.org/pr.html?id=69

6. jul 2009. godine

http://www.apisgroup.org/article.html?id=5133

Емил Влајки - Боже правде

Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Боже правде

 

Емил Влајки

уторак, 16. јун 2009.

(Отворено писмо Чарлсу Инглишу, амбасадору САД у БиХ; Нови Репортер, 10. 6. 2009) Господине Инглиш, обраћам се Вама, пошто сматрам да су САД главни политички чинилац на Балкану. Прво бих рекао неколико ријечи о себи пошто би се овај мој допис могао схватити као „српско-националистички". Нисам Србин. По оцу сам Хрват, а по мајци Јеврејин. Одрастао сам у католичком Сплиту и по идеологији сам нека врст ранокршћанског утописте и поборник друштва заснованог на праведности, толеранцији, те грађанским слободама и правима. С обзиром на то да сам, након докторских студија у Француској, наставио живјети у мултикултурној средини, Сарајеву, за мене су сви са којима сам живио дио мене. Сваки напад на било ког од тих етноса је и напад на мој идентитет, те се ја као интелектуалац не могу оглушити о неправде које се чине било ком од мојих народа. Истражујући код нас посљедњи рат, видио сам да је у посљедњих деценију и пол, и то првенствено на Западу, демонизиран читав један народ, српски народ, на начин на који се то стољећима радило са Јеврејима. Толико о мени. У САД се, у овом часу, одиграва друга америчка револуција. За предсједника је изабрана изузетна личност Барак Обама. Он настоји да исправи све оно погрешно што је карактеризирало његову земљу у посљедњих пар деценија, како на унутрашњем, тако и на вањском плану. Ради то на начин који изазива поштовање. Посебно је запажен његов наступ према исламском свијету који није несензибилан на радикалност, дубину и добру вољу Обаме да се неспоразуми тих двију цивилизација: америчке и исламске, постепено превазиђу. Отворено признање да је у вањској политици САД било крупних погрешака велика је нада и за Србе. Срби су слободарски народ. То потврђује њихова вишестољетна борба против Турака, борба против многоструко јаче Аустроугарске, масовно учешће Срба, скупа са другим југославенским народима, у антифашистичкој коалицији. Поред свега, сама Србија је два стољећа стара демократска држава. Додајмо и то да оно што међународна заједница сада тражи: либерализацију односа, да су то Срби већ постигли прије 40 година када је Тито онемогућио у Србији ту тенденцију. И одмах да кажем. И код Срба има нељуди као и код свих других народа. Живио сам у опкољеном Сарајеву девет мјесеци (до 1993) и видио сам да су неки Срби, често безразложно, пуцали на тај град проузрокујући тешке људске жртве и огромну материјалну штету; такви су по мом мишљењу ратни злочинци и њих треба да стигне правда. Али сам исто тако видио и масакр ненаоружаних војника у Добровољачкој улици, који је извршила муслиманска милиција. Затим, др Зоран Станковић, службени патолог Хашког трибунала, показивао ми је ужасне снимке дијелова стотина тијела српских цивила из Сарајева, извађених из Казана, дубоких јама поред Сарајева. Неоспорно је, такођер, да су Муслимани (Бошњаци) били, по људским губицима од 1992. до 1995., највеће жртве. Хрвати и Муслимани починили су тешке међусобне злочине, а Хрвати су у „Бљеску" и „Олуји" извршили прави етноцид над Србима. Коначно, 50 посто Хрвата отишло је из БиХ, у Федерацији живи свега четири посто Срба од оних који су живјели прије рата, а из РС су протјеривани Хрвати и Муслимани. Више стотина логора за затворенике подигле су све три стране у конфликту. Другим ријечима, није било никаквог разлога да се за злочине оптужи само једна страна, а да друге двије стране испадну јагањци божји. Али се управо то десило. Срби су према досадашњим пресудама разних трибунала осуђени на око 1.000 година затвора, Хрвати на око 170, а Муслимани – Бошњаци на око 40! А за то је, поред осталога, заслужна и америчка политика: - САД су прве признале новостворену државу БиХ, која је настала неуставним прегласавањем двају народа над трећим, српским, што је био прави злочин с обзиром на мултиетничност БиХ друштва; - Западни медији којима доминирају САД оцрнили су једино Србе за почињене злочине, иако се касније установило да су многи од њих измишљени или, у најмању руку, спорни; - САД су прекршиле ембарго УН и унилатерално наоружавали Муслимане за вријеме конфликта; - САД су, након Дејтона, битно утјецале на то да се највећи дио међународне помоћи усмјери према муслиманско-хрватској федерацији и да се у том погледу запостави РС. Посебно су Срби, као народ, морално страдали, у свјетским размјерима, у случају Сребренице гдје је један тежак злочин проглашен геноцидом. На страну то што је око Сребренице више од тисућу српских цивила у спаљеним српским селима, од 1992. до 1995. страдало од Армије БиХ. Не желим улазити ни у полемику о броју од 8.000 несталих, наводно или стварно хладнокрвно побијених Муслимана у јулу 1995. Али, ако је то и точно, мене као човјека чији је дио породице по мајчиној линији страдао у концентрационим логорима, вријеђа изједначавање тог злочина са геноцидом. - Прво, геноцид је, на примјер, оно што се десило у Турској, Руанди и у Еуропи од 1939. до 1945; - Друго, у геноциду се неселективно сви убијају; - Треће, да су нацисти имали такву концепцију геноцида гдје се убијају само мушкарци, од шест милијуна побијених Јевреја остало би, након рата, барем четири милијуна јеврејских жене, дјеце и стараца у животу; - Четврто, чак и тамо гдје су извршени истински геноциди, на примјер, од стране Турске над Арменима, или од стране хитлеровске Њемачке над Јеврејима, нитко не сматра да су Турска и Њемачка геноцидне творевине и да их треба укинути, а то се настоји урадити, и управо на тој основи, са РС; - Пето, Америка, која је велики пријатељ Турске, не би ваљда пристала да буде пријатељ једне геноцидне земље? Исто тако, исламски религијски кругови у БиХ тврде „да је Турска духовна мајка Бошњака"; није ваљда да они мисле да им је „духовна мајка" геноцидна? Међународна заједница у којој Ви доминирате, учинила је грубу погрешку према Србима у БиХ, прогласивши их фактички геноциднима и бацивши задуго љагу на тај испаћени народ. Јер, коначно, Срби су у овом конфликту најгоре прошли са око милијун избјеглица истјераних из Хрватске, појединих дијелова БиХ и Космета. А за узврат, неки од Ваших политичара су за Србе тражили оснивање концентрационих логора нацистичког типа! И сада, по лошој инерцији, Ви настојите да Србима у БиХ укинете ентитетску аутохтоност. За узврат им нудите вишедеценијско примицање Еуропи и блиско успостављање визних олакшица. Знате, овдје има 35 посто незапослених, а 20 посто оних који раде не примају годинама никакав доходак. Другим ријечима, више од 50 посто људи нема ни за карту за аутобус до оближњег мјеста. Нормално је што у таквој ситуацији цвјетају криминал и корупција. Процват привреде и социјалне сигурности у БиХ помео би националистичку реторику. Дакле, оно што свима нама треба у БиХ стране су инвестиције и кредити за развој домаће привреде, а Ви можете за БиХ урадити оно што сте, на примјер, урадили за Јужну Кореју и Јапан. И немојте ми рећи да се са садашњим ентитетским подјелама не може у Еуропу. Вашој земљи било је потребно више од сто година да би централна власт постала јача од власти појединих држава. Затим, примјери Белгије и Шпањолске, гдје су „ентитетске подјеле" далеко израженије него у БиХ, показују да Еуропа може бити састављена и од таквих, посве функционалних држава. Понављам, Обамина интенција преиспитивања америчке вањске политике велика је нада за Србе. Ако тај вал захвати америчко-српске односе, ја сам спреман као интелектуалац да Вам пружим сву потребну помоћ за добробит свих у БиХ. У нади да сте ме исправно схватили, хвала Вам на пажњи.

 

Пристигли коментари (41)

 

http://www.nspm.rs/sudbina-dejtonske-bih-i-republika-srpska/boze-pravde.html

Vlajki Emil - Dodikov rubikon

DODIKOVA OSTAVKA

 

Piše Emil Vlajki

 

 

  Čovjek je od pamtivjeka bio u kušnji da li da ima s đavlom posla ili ne. U Geteovskoj, faustovskoj, moralističkoj verziji, čovjek je iskonski dobar, bude trenutačno privučen, korumpiran vragom, ali se od toga otrgne i ponovno postaje dobar. Kod Stivensona, u čovjeku obitavaju moralna osoba i đavol. Kada doktor Hajd bude prevladan đavlom, mister Đekilom, povratka više nema. Kod Bulgakova, u Majstoru i Margariti, satana se poigrava s ljudima, te ljudska nakana da se od đavla može profitirati, ostaje čista iluzija.

 

   Ono što pisci koji su se bavili problemom odnosa čovjeka i đavla nisu shvatili, to je da je vragu također potrebno da sebi osigura (obilnu) egzistenciju i da mu je to jedino moguće eksploatirajući čovjeka, ljude, narode. Globalizacija je učinila da se eksploatacija ljudi vrši na svjetskom nivou. Vrhovni satana, SAD, na čelu zapadnog đavolskog korpusa, korumpirao je najveći dio elita zemalja u razvoju i tako osigurao svjetsku dominaciju. On sam, sa 5% svjetskog stanovništva troši 30% svega onoga što se u svijetu za godinu dana proizvede. Takvu pljačku ne bi mogao sprovesti jedino silom da nije napravio takav sistem korupcije koji se oslanja na sve ljudske slabosti koje su mnogi autori isticali pišući o odnosima čovjek-đavol.

   Svjetski đavolski sistem izgleda ovako. Na čelu su SAD. Niži, vladajući rang, sastavljen je od zapadnih zemalja. Političke i intelektualne elite zemalja u (lošem) razvoju su korumpirane i u službi su svojih gospodara. One uživaju mnoge pogodnosti, a dozvoljeno im je i da pljačkaju vlastiti narod. Čitava pučanstva u tim zemljama žive na rubu egzistencije ili pak umiru od gladi. Za gospodare svijeta je važno da su marionetske ekipe nerazvijenih zemalja što korumpiranije i što više ogrezle u zločinu jer ih tako lakše mogu ucjenjivati i kontrolorati. Povrh svega, glavni satana sa svojom zapadnom „konjicom" trudi se da  Nerazvijene iscijepa na što veći broj banana-drzava koje će, s obzirom na sičušnost i na „parlamentarnu demokraciju" gdje vlada rat svih protiv sviju, izgubiti svaku ekonomsku samostalnost.

   Na bivšem jugo prostoru, vrhovni je satana u svemu uspio. Šest banana-državica već su skoro dva desetljeća u dubokoj ekonomskoj krizi, sa ogromnom spoljnom prezaduženošću, sa nelikvidnošću većine preduzeća, sa dvostruko većim uvozom od izvoza, porastom javne potrošnje, poplavom tajkuna, sa korupcijom i organiziranim kriminalom, sa nezaposlenošću od preko 30%, sa spregom dijelova političkih vrhova, mafije i dijelova „međunarodne zajednice, i slično. Ekonomski nemoćne, sve više zapadaju u ralje međunarodnog kapitala i svjetskih, ucjenjivačkih monetarnih institucija kojima upravljaju SAD i koje nameću sve teže uvjete privređivanja što se nerijetko završava bankrotom takvih novih „mini-demokracija". Evo kako je „Washington Times" opisao djelovanje jedne marionetske vlade povodom nedavne ostavke hrvatskog premijera Ive Sanadera:

   „On i hadezeova elita opljačkali su državna sredstva, obogatili se mutnim privatizacijskim dugovima, pronevjerom iz budžeta i podmićivanjem. HDZ u bankama u Austriji ima više 80 tajnih računa na kojima krije 500 milijuna dolara ukradenog novca. Za vrijeme svoje vladavine Sanader je sakupio ogromno bogatstvo koje uključuje ilegalnostečene nekretnine, raskošnu vilu i luksuznu kolekciju satova koja vrijedi više od 200 000 dolara. Korupcija je hrvatske građane koštala najmanje jednu milijardu dolara."

  

   Ova ocijena liči na one koje inače donosi tjednik „Stav" o miloradu Dodiku na krajnje neukusan način gubeći tako svaki kredibilitet. Točno je, međutim, da BiH, a time i RS, spada među najkorumpiranije zemlje na svijetu i da se može okarakterizirati kao razbojnička država. U toj umjetnoj tvorevini gdje svatko svakoga mrzi i gdje se vremenom ta mržnja samo povećava, nema značajnijeg političara koji nije pod nekom optužbom za zločinaštvo i korupciju. To što se nikom ništa ne događa, samo je potvrda politike Velikog Satane koji je, dok mu je trebalo, podržavao najstrašnije diktatore i zločince u svijetu dok mu je trebalo, na primjer Batistu, Markosa, Pinočea, Valdhajma itd. Ovdje se jednostavno radi o sindromu Đukanović koji, što ga više optužuju i usprkos jačini dokaza o njegovoj krijumčarskoj aktivnosti, jače zasijeda u stolici.

   Možda Dodik, za koga još ništa nije dokazano, doživi istu ugodnu sudbinu. Što bilo da bilo, primjetno je kako mu se optužnica stegla oko vrata i kako ga sve više davi. Indikacija za to ima i previše. U nizu situacija, Dodik je davao radikalne izjave koje bi sutradan jednako radikalno demantirao. Sjetimo se njegovog suprotstavljanja Lajčaku povodom funkcioniranja BiH sistema kada je „odlučno" odbijao pravnu interpretaciju Lajčakovih zahtijeva, tražeći pismenu promjenu odgovarajućeg teksta da bi nakon kraćeg vremena prihvatio meritornu pravnu interpretaciju. Ili Kada je izjavljivao da nikada neće primiti Holbruka, tog srbomrsca, koji je bio u posjeti BiH, da bi ga sutradan primio. Najnovija je bila ona o povlačenju srpskih vojnika u okviru NATO vježbi u Gruziji kako se ne bi kvarili odnosi sa Rusima, da bi nakon toga istakao neophodnost BiH angažmana u NATO-u. Dakle, svaki put „prekrdaši", „međunarodna zajednica" ga udari po prstima govoreći: „Pazi što radiš, jer ćemo ti, koliko sutra, poslati SIPU da te uhapsi."

   Sve u svemu, ne ulazeći u meritum stvari, u Dodikovu krivicu, breme koje nosi onemogućuje mu bilo kakvo istinsko funkcioniranje, pa bilo dobro za narod da jedan takav političar podnese ostavku. Dodik to, naravno ne može uraditi. Kao političar na funkciji uvijek može tvrditi kako je podignuta optužnica protiv njega političke (politikantske) naravi. I ona to jest, što ne znači da navodi optužnice možda nisu i točni. S druge strane, kao običan građanin, Dodik ne uživa više nikakvu zaštitu.

   I na kraju jedna „sitnica". Zbog predstojeće vježbe sa NATO-om koja će se u jesen održati u Banjaluci, naređeno je uklanjanje spomen-ploča srpskim borcima nastradalim u toku rata 1992-1995. godine koji su živote dali za ovu Republiku. Na ovakvu sramotu Dodik šuti i time, još jednom, pada u vodu sva njegova retorika o očuvanju Republike Srpske, a jasno govori o njegovom sadašnjem položaju, a i o njegovom budućem ponašanju prilikom predstojećih ustavnih promjena.

 

Vlajki Emil

 

Сребреница – 1995: геноцид или подвала

Александар МЕЗЈАЈЕВ

 

Сребреница – 1995: геноцид или подвала са далекосежним последицама

Догађаји у Сребреници од пре четрнаест година, без обзира на њихову проглашену „општепознатост", и даље остају један од основних митова савремене балканске историје. Према званичној верзији, 11. јула 1995. године армија босанских Срба побила је 8 хиљада цивилних лица муслиманске националности. Сама реч „Сребреница" постала је заједничка именица и користи се у западним медијима као симбол „зверске суровости Срба", симбол геноцида.

Међутим, реална збивања, која су се догодила у том малом босанском градићу, апослутно не одговарају оној слици какву сликају медији, и већини чињеница које су, тобоже, „званично утврђене" и правно верификоване у међународним судовима.

Шта се из медија сазнало о догађајима од пре 14 година? „Убијено је најмање 8372 дечака, мушкараца и стараца" (Сајт „Сребреница-Геноцид". Април 2009.). „Армија босанских Срба је под руководством Радована Караџића и Ратка Младића у јулу 1995. године извршила геноцид над више од 8 хиљада муслиманских дечака и мушкараца" (Званични сајт ОУН. Јули 2008.). У својим мемоарима бивши главни тужилац Хашког трибунала Карла дел Понте упорно наводи бројку од „око 8 хиљада убијених муслиманским мушкараца и дечака" сваки пут када помиње реч „Сребреница".¹

Колико ове бројке одговарају стварном стању? Ако погледамо реалне материјале, предочене на судским процесима у Међународном трибуналу за бившу Југославију, а не податке објављене у медијима, испоставиће се да нема никаквих митских осам хиљада. Просто, Хашки трибунал је убројао у убијене не само оне чија су тела пронађена у гробницама (око 2 хиљаде – и то на сасвим различитим местима у целој сребреничкој општини), него и нестале без вести (око 5 хиљада).

Сем тога, сва пронађена тела у гробницама означена су као тела цивилних лица. Има ли доказа за то? Такође нема. Просто, Хашки трибунал је као доказ прихватио сведочења сведока тужилаштва, који је изјавио да су „највероватније то била цивилна лица". Такав ниво доказа говори сам за себе. Остаје загонетка камо су се денули сви бошњаци који су погинули за време војних сукоба у рату који су сами започели? Трибунал је то стидљиво прећутао, имајући у виду другу за њега неповољну чињеницу – гробнице тобоже цивилних лица откривене су управо на местима ратних сукоба армије Републике Српске и Босне. Према томе, никакви судски докази о погибији 8 хиљада цивилних лица Међународни трибунал за бившу Југославију није предочио, па ма колико се често и чак безобразно дата бројка понављала у медијима и одлукама самог трибунала.

Сада о геноциду. Да ли је Међународни трибунал за бившу Југославију доказао чињеницу геноцида независно од тога колико је било погинулих – две хиљаде бораца или осам хиљада цивила? Такође није.

Процеси везани за Сребреницу по бројности заузимају централно место у раду Међународног трибунала за бившу Југославију. По овој оптужници одржано је осам засебних процеса против 16 лица – Д.Ердемовића, Р.Крстића, Д.Обреновића, В.Благојевића и Д. Јокића, М.Николића и других. Оптужница против Слободана Милошевића такође је садржала одредницу „геноцид у Сребреници". Те процесе условно би смо могли поделити на две групе, полазећи од става оптужених: они из прве групе покушавали су доказати своју невиност, а другу групу чинила су лица која су у замену за обећану „благонаклоност" суда признала своју кривицу и без одржавања судског процеса.

То је и главни и принципијелни моменат! Сви први процеси о Сребреници у Међународном трибуналу за бившу Југославију били су утемељени на дилу низа оптужених са тужилаштвом без одржавања судског процеса! Дакле, ,b>сва сведочења, којима је требало да се „докаже" тај геноцид, сачинило је тужилаштво трибунала, а оптужени су их само потписали.Истина, нису потписали „просто онако", већ у замену за скидање оптужнице за геноцид против њих самих!

Централно место у историји Међународног трибунала за бившу Југославију и његових сребреничких предмета заузима случај Д.Ердемовића. Чинило се да тај случај нипошто не може постати централни, јер је Ердемовић био обични војник, а Хашки трибунал је сагалсно сопственом статуту, формиран ради кажњавања не свих криваца, већ лица која су главни одговорни. Међутим, случај управо тог обичног војника био је кључни за целокупни потоњи рад Хашког трибунала.

У новембру 1996. године трибунал је осудио Ердемовића на 10 година затвора, али је Ердемовић уложио жалбу и казна му је смањена на пет година. Реално је Ердемовић одлежао у затвору нешто дуже од три године и пуштен пре истека рока одлуком америчког председника Међународног трибунала за бившу Југославију 2000. године. Он се повремено појављује у Хагу као заштићени сведок (њему је урађена пластична операција и његово лице сада не показују) на свим процесима који се односе на такозвани геноцид над босанским муслиманима.

Најелементарније упоређивање чињеница показује, да Ердемовић мења изјаве, лаже. Међутим, суд све прихвата за истину, јер му није у интересу да васпостави ланац догађаја у Сребреници већ обрнуто, да учини тако како истину нико не би сазнао. Невероватно је, али трибунал не само да није подигао оптужнице против других учесника инкриминисаног масовног убиства, на које је указао Ердемовић, већ је пристао да пуковник П.Салапура, командир диверзантског одреда у коме је служио Ердемовић, буде сведок тужилаштва у Међународном трибуналу.²

Сведочење Ердемовића уграђено је у основу свих других процеса у вези са Сребреницом, укључујући и главни, у коме су догађаји у Сребреници званично проглашени „геноцидом" – процес против генерала армије РС Р.Крстића. Као помоћ бившем војнику тужилаштво је успело да добије признање кривице без судског процеса још од неколицине оптужених.

Главну битку против лажи у Сребреници водио је председник Слободан Милошевић. У својој књизи „Свет и казна" бивши портпарол Хашког трибунала Ф.Хартман пише, да се главни тужилац у процесу Милошевићу Џ.Најс до последњег тренутка противио укључивању оптужбе за геноцид у Сребреници у оптужницу против преседника Југославије. Аутор књиге не наводи убедљива објашњења за ту чињеницу, имајући обзира према тешком бремену свог шефа Карле дел Понте, која је била принуђена да се бори не само против балканских злочинаца, него чак и против сопственог персонала на челу са Најсом. Ако и поверујемо у причу коју је испричала Хартман, морали би смо признати да се тужилац Најс показао паметнијим од дел Понтове. И заиста, доказа кривице Милошевића за догађаје у Сребреници није било, али након укључивања те тачке у оптужницу против њега целокупна концепција „Сребренице" у Међународном трибуналу могла је да се сруши за трен. Што се на крају крајева и догодило. Слободан Милошевић је срушио сва сведочења Ердемовића, а то значи да је срушио и целокупни рад трибунала у шест других процеса.

Слично Милошевићу, нису се сви оптужени за сребреничке догађаје предали без борбе. Низ војника армије Републике Српске покушавало је да изнесе истину о тим догађајима, али због не хтења да признају своју кривицу њих су казнили максимално сурово: генерал Р.Крстић је осуђен на 46 година затвора, В.Благојевић – на 18 година, М.Трбића су изручили „победницима" – вратили га у руке непријатеља у Босни и Херцеговини.

Међутим, тема Сребренице у Међународном трибуналу нипошто није затворена. Сада се води процес одједном против деветорице војних старешина РС (процес В.Поповићу и другима). Данас се оптужба за Сребреницу разматра у предмету против бившег начелника Генералштаба ЈНА М.Перишића. 1995. године Перишић је био на вишој војној функцији од генерала Р.Младића. Додуше, заузимао ју је он у сасвим другој држави, али за Међународни трибунал то нема значаја – још у првом свом предмету (Душко Тадић) 1996. године Међународни трибунал је „одлучио" да се армија босанских Срба налазила под контролом Југославије (начелник генералштаба био је Перишић). У најскорије време почеће судски процес против првог помоћника Ратка Младића, генерала З.Толимира.

Наравно, „главни" процес за Сребреницу тек предстоји. То је процес против председника Републике Српске Радована Караџића. Пре неколико месеци, одслужујући казну у шведском затвору, умро је главни сведок против њега – неки Мирослав Дероњић. Он је, међутим, успео да сведочи у низу других процеса, па и у процесу против Слободана Милошевића. Он је тврдио да му је Р.Караџић, тобоже, изјавио како после заузимања Сребренице „сви (бошњаци) треба да буду побијени". Уосталом, Дероњићева смрт у суштини иде на руку Хашком трибуналу. Ствар је у томе што је у пракси Међународног трибунала прихватање сведочења умрлих сведока ствар која се одавно практикује. А да оповргне то сведочење оптуженом је кудикамо сложеније, јер сведок не може бити подвргнут унакрсном испитивању.

Треба истаћи да је Међународни трибунал за бившу Југославију, заправо, већ прогласио Караџића кривим за геноцид у Сребреници. Ствар је у томе што је у вези са непостојањем реалних доказа кривице сваког оптуженог Хашки трбунал смислио као правну норму теорију „удруженог злочина", према коме се кривица човека одређује не толико по његовом личном чињењу, колико самом чињеницом учешћа у заједничком чињењу. Трибунал је већ казнио са неколико векова тамновања низ оптужених управо на основу њиховог учешћа у „заједничком злочиначком подухвату". Али ко је те радње организовао и ко њима руководио трибунал ни до данас није одредио. Командант корпуса армије РС генерал Р. Крстић осуђен је због „пружања помоћи у извршењу геноцида" А коме је он конкретно помагао, то није речено. В. Благојевића су осудили за „саучествовање у завери за извршење геноцида", али са ким је он „саучествовао" суд такође није установио. Остала су једино још два учесника тих „зеједничких злочиначких подухвата", који још нису приступили суду – Радован Караџић и Ратко Младић. Међународни трибунал просто НЕ може а да их НЕ осуди – у противном ће се срушити све претходно изречене пресуде!

Важно је истаћи да се процеси за „геноцид" у Сребреници одвијају и у другим међународним и националним судовима. Наравно, у првом реду у самој Босни, где је формирано специјално судско веће за ратне злочине. На први поглед, то веће је унутрашњи државни суд. Али није тако.У реалности, дати суд Босне састоји се напола од страних судија (који се свечано називају „међународним"). Прва пресуда за геноцид у Сребреници изречена је 2008. године (процес Ступару и другима), према којој је седморо оптужених проглашено кривим и осуђено од 38 до 42 године затвора, док су четворица ослобођена.

Карактеристично је да је низ осуђених и овде признало своју кривицу без одржавања судског процеса. То је веома чудно. Јер, чинило се, где би ако не у Босни било потребно утврђивање истине, а не само осуда оптужених. Међутим, није тако. Све се одвијало по класичној схеми: за признање кривице без одржавања судског процеса оптуженом за геноцид („злочин против човечности") В.Тодоровићу изречена је казна у виду лишавања слободе у трајању од...6 година.

Још два значајна предмета у вези са Сребреницом, која су разматрана у националним судовима су предмет против владе Холандије и против ОУН који су, према тврђењу подносилаца тужбе, одговорни за „нечињење" својих војника (познатог „холандског батаљона") у подручју Сребренице. Међутим, хашки рејонски суд одбио је обе оптужнице уз образложење да је холандски батаљон био део снага, које су вршиле мировне операције ОУН, па тако суд нема јурисдикцију за решавање по тим оптужницама.

Засебни је процес „Босна и Херцеговина против Србије" у главном судском органу ОУН – Међународном суду. У фебруару 2007. године Међународни суд ОУН је донео одлуку по предмету кривице Београда за извршење геноцида, одлучивши да Србија није испоштовала одреднице Конвенције о забрани злочина геноцида управо у вези са догађајима у Сребреници. По ком основу је Међународни суд ОУН признао саму чињеницу постојања геноцида у Сребреници? Полазећи од тих истих одлука Међународног трибунала за бившу Југославију! Главни судски орган ОУН није сам извршио никакву анализу.

Дакле, је ли било геноцида у Сребреници?

За све оне који су иоле упућени у догађаје крвавог босанског конфликта, одговор је очигледан: да. Али то нипошто није онај „геноцид", о коме чињенице фигурирају у Међународном трибуналу за бившу Југославију, о коме говоре званичне власти Босне и високе иностране делегације, које већ коју годину долазе на обележавање годишњица „геноцида". Узгред речено, састав тих делегација је индикативан: шеф Светске банке П.Вулфенсон, генерални секретар НАТО Х.Солана, саудијски и други блискоисточни принчеви. Кога оплакује та господа 11. јула? Питање нипошто није реторичко, нарочито ако се има у виду да та компанија веома репрезентује оне који су исфинансирали крвави рат у Босни.

А прави геноцид у Сребреници – геноцид над Србима – заборављен је. Он је просто-напросто избрисан из историје. Тај акт брисања верификован је одлукама међународног трибунала. Набрајајући главне одлуке Међународног трибунала за бившу Југославију о Сребреници, треба навести и још једну. Процес Насеру Орићу, човеку који се за време рата у Босни истицао посебном суровошћу. На његовој савести су хиљаде убијених Срба, које су Орићеве банде клале или одсецале им главе. Али, без обзира на постојање необоривих доказа, Орића је Хашки трибунал ослободио, па чак за главне злочине против њега није ни подигнута оптужница!

Истини о реалним догађајима у Сребреници и њиховој улози у историји југословенског конфликта и у светској историји тек предстоји да пробија пут. Биће то трновит пут. У низу земаља Европе већ су усвојени закони, којима се узтврђује кривична одговорност за покушаје негирања „случајева геноцида", које су као такве означили међународни судови...

______________________

¹ Дел Понте К. Лов. Ја и ратни злочинци. М. Ексмо. 2008. С. 513, 527, 561.

²Види књигу: G.Civikov, «Srebrenica. Der Kronzeuge» (Promedia, Verlagsgesellschaft, Wein. 2009). Коришћени су такође материјали који се садрже у излагању овог аутора на међународној конференцији „Рад Међународног тринбунала за бившу Југославију: садржина, резултати, ефикасност", одржаној у Руској академији наука 22 – 23. априла 2009. године.

 

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2316

Branko Dragaš - G 192

G 192

 

Autor Branko Dragaš

Monday, 13 July 2009

Otpočeo je drugi talas svetske ekonomske krize. Krize koja narasta decenijama i koja preti potpuno da razori svetske finansije. Ozbiljno moramo da se zabrinemo za sudbinu svetske ekonomije, jer samozvani nadrilekari, nestručni i neodgovorni, pohlepni i bahati, pokušavaju da ozdrave teško obolelog pacijenta tako što ga leče pogrešnim lekovima. Štampanjem dolara i evra bez pokrića se ne može izlečiti teško obolela svetska ekonomija. Taj recept nije uspeo ni Miloševiću, pa neće uspeti ni Baraku Obami, kome popularnost sve više pada, jer se ta politička holivudska kič reklama o novoj politici razbila u paramparčad pred surovom činjenicom da su automobilski giganti, ponos i uzdanica SAD, otišli u bankrot. Nema nove ekonomske politike. Nastavlja se ista politika njegovih neuspešnih prethodnika. Barak Obama je nova politička obmana. To je porazna istina koju počinju da shvataju američki birači. Mnogo su ozbiljna i teška vremena da se narcisoidnim političkim manekenima, napuderisanim glumcima u reklamnim spotovima, folirantima i skorojevićima tipa Baraka Obame, Sarkozija, Berluskonija, Brauna, Baroza, Sanadera ili Tadića prepusti da upravljaju ne samo državom nego i ekonomijom sveta. Ova kriza je mnogo opasna i moramo se ozbiljno pozabaviti njome. Ozbiljni ljudi moraju da se uhvate u koštac sa ozbiljnom krizom. Upravljači sveta su jasno pokazali da nemaju rešenja za izlazak iz krize. Niko ne zna šta treba da se radi. To se jasno videlo na sastancima G-8, G-20 i u Davosu. Osim što suludo štampaju dolare i evre bez pokrića, ubacujući ih u oboleli ekonomski sistem sveta, oni ništa nisu uradili na istinskoj i radikalnoj promeni obolelog ekonomskog sistema. Štampanje papira ne može ozdraviti svetsku ekonomiju, kao što ni povećavanje doze opijata ne može pomoći narkomanu u krizi. Pacijenta treba hospitalizovati i lečiti, umesto da mu dodajemo nove, pojačane doze iluzija da se političkom demagogijom može izlečiti. Za poslednjih osam meseci FED je ubacila preko 20.000 milijardi dolara u sistem i ta narkotička doza štampanih dolara bez ikakvog pokrića samo produžava agoniju. Isto to radi i ECB. Ona samo ubacuje evre. Prošle nedelje je donela odluku da se pusti nova tranša od 442 milijardi evra bez pokrića za pomoć posrnuloj evropskoj ekonomiji. Gase požar cisternama benzina. Eksplozija mora da usledi. Razorna i sveobuhvatna. To je neminovno. Koliko jaka će biti eksplozija i šta će sve porušiti, ostaje tek da se vidi. Ali matematički se može dokazati da je eksplozija neizbežna. Elementarna logika je strana birokratizovnim upravljačima sveta. Problemi se ubrzano nagomilavaju i ne mogu da se reše nabijanjem glave političara u trezor sa štampanje dolara i evra. Prva je to javno istakla Merkelova, koja je, koliko-toliko, pritisnuta ekonomskim problemima nemačke privrede, podigla glas protiv takve sulude politike štampanja evra bez pokrića. Zato Merkelovu nisam uvrstio u političke manekene i pajace. Ona je bar zabrinuta. Ostali nisu. Njima je mnogo važnije kakvu će mašnu staviti u večernjoj emisiji, nego kako da naprave plan za ozdravljenje privede. Politički obračuni i sukobi na brodu koji tone, pohlepa i sujeta političara i njihovih tajkuna, nisu dobar ambijent za spasavanje nasukane ekonomije. Podaci za prvih pet meseci 2009. pokazuju da nema privrednog oporavka, uprkos desetinama hiljada milijardi evra i dolara koji su ubačeni. Berze su se krhko oporavile pred novi sunovrat, industrijska proizvodnja je u padu i do 27 odsto, budžetski deficiti su narasli preko pet odsto, BDP je u minusu od 2,8 odsto u razvijenom svetu, do osam odsto u zemljama u tranziciji, izvoz u Japanu je, recimo, u padu preko 40 odsto, dok je kod nas u padu 23 odsto. Pala je potrošnja za 30 odsto, nagomilavaju se gubici, raste zaduženost, pada zaposlenost, raste nezaposlenost. Samo u maju je 350.000 ljudi ostalo bez posla u SAD, i sve to što se dešava, nažalost, ne sluti na dobro. Sve to može dovesti do nove nevolje za čovečanstvo. Plaćeni poltroni i eksperti bez pokrića, japijevci, tržišni fundamentalisti, skorojevići i foliranti, kriminalci sa belim okovratnicima i laptopom u tašni, šire laži kako je otpočeo oporavak, kako se izlazi iz recesije, kako će kriza da se završi do kraja ove godine i kako ponovo ulazimo u period blagostanja i obilja. Krediti nam se smeše, život na rate i standard iznad naših mogućnosti. Jedan od tipičnih primera političke ostrašćenosti, nerazumevanja istorijskih procesa, širenja demagogije, nepoznavanja ekonomije, privrede, tržišta i socijalnih uslova u kojima se danas nalazimo, jedan od onih koji je komesar neoliberalizma i koji, kao bulterijer, hazarderski igra dalje u propagiranju propale neoliberalne ideologije je srpski ministar ekonomije Dinkić, koji nema nijedan radni dan u privredi i koji je spreman sve da uništi samo da ostane jedan dan duže na vlasti. Takvi očajnici upravljaju našim životima, a njegovi mentori su upravo oni koji su potpuno uništili svetsku privredu. Ta kriminalna grupa se bori za svoj politički opstanak i spremni su na sve da bi vladali. Zamajavanje naroda o brzom prolasku krize je isto kao ono tumačenje da krize ni nema. Ili tumačenje da će kriza pomoći srpskoj privredi da se brzo oporavi. Te budalaštine srpske kvazielite, koja se danas nalazi u poziciji čelnika JUL-a i despotovih omiljenih opozicionara, uoči samog petooktobarskog prevrata, najbolji su dokaz da je odnarođena, korumpirana i kriminalna vlast u Srbiji izgubila potpuno razum i da je zrela da ode na smetlište svetske istorije. Ni poseta tunjavog i gnjecavog premijera Cvetkovića Njujorškoj berzi i pompezne izjave čelnika najveće kriminalne organizacije na planeti da vrlo brzo izlazimo iz svetske ekonomske krize, neće zaustaviti tragičan raspad jedne promašene ideologije i propast jednog propalog ekonomskog sistema. Ne treba zaboraviti da je bivši direktor te iste berze, Bernard Majnkof, hazarderski prokockao 65 milijardi dolara i da je on bio na čelu najvećeg kriminalnog ganga koji je, sve pod okriljem državnih institucija, uspeo da obmane investitore iz čitavog sveta i da Imperiju u rastrojstvu uvede u bankrot. Odgovor svima njima je - stiže drugi talas krize! Gospodo drugovi, nemojte da slušate preplaćene političke prevarante koji ništa ne znaju o istoriji, državi, institucijama, ekonomiji, slobodi i preduzetništvu, koji nikada nijedan dolar ili evro nisu sami zaradili na tržištu, koji nikada nisu isplatili plate zaposlenima, poreze i doprinose, koji ne znaju ništa o tržištu i privredi, koji nemaju morala i ne znaju šta je to pravda, i samilost, i poštenje, ne slušajte tu bratiju špekulanata, manipulatora i profesionalnih prevaranata. Kriza ne prolazi. Kriza se tek zahuktava. Kriza ulazi u višu fazu. Svi pokušaji političkih diletanata, njihovih tajkuna i njihovih plaćenih eksperata da lažnom propagandom o brzom izlasku iz krize kupe vreme, kako bi pokrali preostali državni kapital, koji je iznet na rasprodaju, propašće istom onom brzinom kojom se danas štampaju dolari i evri bez pokrića. To nije put izbavljenja iz krize. Posledice izbora pogrešnog puta trpeće svi oni koji danas jedva preživljavaju. A takvih je, nažalost, ogromna većina na planeti. Oni uplašeno i grozničavo gledaju u pravcu političke vrhuške koja, osim pljačkanja i širenja laži, ništa drugo ne zna. Oni od nje nešto očekuju, što im ovi ne mogu dati. Jer ne znaju. I ne samo da ne znaju nego primenjuju pogrešne i štetne mere. A to je još opasnije. Dakle, izgleda da niko nema rešenje. Nažalost, ni Putin koji je pokazao da je veliki državnik, ali da ga je carska vlast toliko opila da danas, posle svega što je uradio za svoju državu, povlači katastrofalno loše poteze. Sve gore i gore. Ne može premijer u supermarketu da se ponaša kao slon u staklari i da razbija sve predrasude o mudrom državniku koji ima strategiju izlaska iz krize, dok naredbodavno propituje uplašenog poslovođu o ceni kobasica. Šta premijer ima sa cenom kobasica? Šta njega briga za cenu kobasica? Premijer nije tržišni inspektor. Zadatak premijera je da stvara tržišne ulove za konkurenciju proizvođača koji će praviti i skupe i jeftine kobasice. I te kobasice će se izneti na tržište. I kupovaće ko koje voli. I ko ima koliko para. Ne može premijer dekretom da odredi cenu kobasica i da imenuje kupce. To mora da uradi slobodno tržište. Nema prisile, nema naredbe. Samo interesi. Interesi se sučeljavaju na tržištu. Ali to Putin, nažalost, nije naučio. U školi KGB-a za obaveštajce se to ne uči. Tamo se izvršavaju naredbe pretpostavljenih. Na tržištu takva filosofija nije moguća. Putin je kasno shvatio da mu je suludo otišlo 350 milijardi dolara iz države, da se privreda nalazi u kolapsu, da raste nezaposlenost, pada životni standard i da su građani sve nezadovoljniji. Putin je, umesto da okupi najsposobnije privrednike i bankare, sve one koji suprotno misle od njega i koji imaju operativne predloge za izlazak iz krize, nastavio po starom carsko-boljševičkom običaju uterivanja straha u podanike sistema. Time se kriza samo produbila. Uprkos tolikom naučno-tehničkom napretku, uprkos ubrzanoj kompjuterizaciji čitave planete, čini se da nemamo rešenje kako da se prebrodi ova kriza. Da li je to baš tako? Nije. Rešenje postoji i postoje ljudi koji znaju rešenje, ali oni ne mogu da dođu do izražaja od diletanata iz G-8, G-17, G-20 i drugih političkih birokrata koji su doveli do nastanka i produbljavanja ovakve velike ekonomske krize. Uslov da se izađe iz nje je da se razvlaste oni koji su uzrok krize. Šta je rešenje? Nijedna uska grupa, bez obzira na to kako se ona zvala, ne može da donese kvalitetno rešenje. Jedina grupacija koja mora da iznađe rešenje za krizu je - G 192. To su 192 zemlje na planeti koje moraju da se okupe i da kažu - ovako više ne ide! Dosta! Hoćemo nešto novo! Nešto što će doneti blagostanje svima. Nešto što će biti u interesu svih. Ne može se osmisliti izlazak iz krize dok ne sednu sve zemlje i ne pronađu zajednički interes za održivi razvoj planete. To mora da se uradi ako hoćemo da izbegnemo svetske ratove, epidemije i ekološke katastrofe. To je nužno da se uradi pre nego što bude prekasno. Na tom zajedničkom sastanku najumnijih ljudi planete, predstavnika svih zemalja, tražiće se zajednički izlaz za sve ljude na planeti, a ne samo za političku oligarhiju i tajkune koji su nas doveli do propasti. Na tom sastanku, koji će prenositi sve svetske televizijske stanice i koji će biti najgledaniji program na svetu, jasno će se reći da mora da se zaustavi štampanje dolara i evra, da mora da se ponovo uvede zlatni standard, da niko ne može da troši ono što nije zaradio, da nema naduvavanja kreditnog balona i stvaranja savremenih robova, da ne mogu više dva odsto najbogatijih na planeti da gospodare sa 80 odsto bogatstva planete, da 1,5 milijardi ljudi treba nahraniti, napojiti, obući, odenuti, stanove sagraditi i zaposliti da mogu sami sebe da izdržavaju, da 60 odsto građana najbogatijih zemalja treba iz zdravstvenih razloga da skinu preteranu težinu, da 50 miliona Amerikanaca treba da dobije socijalno i zdravstveno osiguranje, da svi ljudi na planeti moraju da dobiju osnovno obrazovanje, da svako mora da dobije osnovnu zdravstvenu zaštitu, da razvijene države moraju da sruše svoje vancarinske zaštite i nametnute standarde kojima se vređa pamet savremenog čoveka, da profit nije osnovno merilo ljudskih odnosa, da novac nije cilj života, nego sredstvo ka nekom uzvišenom cilju, da je planeta zajednica različitih ljudi, a nije prodavnica kompjuterizovanih robota, da mora da nastane srednja klasa koja je potpuno uništena, da razvijeni svet ne treba da uništava viškove proizvedene hrane da bi zadržali visoke cene na berzama, da nerazvijeni moraju da se civilizuju učeći i radeći, a ne čekajući da im se udeli milostinja, da svetski mediji prestanu da manipulišu ljudskim osećanjima, da berze prestanu da špekulišu, da transfer Ronalda ne košta 200 miliona evra, a otkazivanje milijardu, da vesti dana budu šta je toga dana novo stvoreno na planeti, ko je uradio milosrdno delo, a ne ko je koga ubio, da se zdravo hranimo, da zdravo živimo, da učimo, promišljamo i sumnjamo, a ne da našoj deci pune glavu propagandnim spotovima, da svakoga dana postanemo bolji i da sve učinimo da zaštitimo prirodu i sve ljude u toj prirodi, bez obzira na versku, nacionalnu ili rasnu pripadnost, jer svi smo mi brodolomnici na istom nasukanom Titaniku. To je jedini put da se oslobodimo psihopata na vlasti, koje čovečanstvo guraju u nove sukobe i nove kataklizme. Oni su uzrok krize i ne možemo se izbaviti iz krize ako se oni ne uklone. G 192 je jedini garant da politička oligarhija i tajkuni neće potpuno uništiti planetu i da savremeni čovek ima rešenja za nevolju u koju je sam upao. G 192 je odgovor na svu pohlepu i gramzivost kaste koja upravlja svetom i koja je izgubila potpunu kontrolu i ne zna šta treba da uradi. Na tom svetskom sastanku umnih ljudi planete, ne treba da prisustvuje niko od ove bratije neznalica koji su nas doveli u ovo stanje očaja i tuge, nego obični i razumni ljudi koji su normalni, prirodni, životni i koji razmišljaju svojom sopstvenom glavom. Ljudi koji znaju da misle, koji su dobri, pošteni, vredni i koji su nešto u životu stvarali, u odnosu na tu parazitsku grupaciju koja vampirski sisa krv čitavom čovečanstvu. Neće to biti naučni skup, seminar, kongres, sesija ili skupština vlastodržaca, nego sabor umnih ljudi koji imaju rešenja i koji su spremni da izlože svoju viziju i za nju da se žrtvuju. Ne mislim da oni treba da ginu za svoju ideju, nego treba svojim ličnim primerom da pokažu da su upravo oni ti koji žive za svoju viziju. Tako će se vratiti izgubljeno poverenje. Poverenje koga danas nema. Poverenje koje je uslov za spas čovečanstva. Poverenje kojim se ozdravljuje bolesno društvo. Kako se stiče poverenje? Govorite ono što mislite. Radite ono što govorite. Budite tačni, uredni i disciplinovani. Poštujte tuđe vreme i ne trošite uludo svoje. Učite stalno i na svakom mestu. Strpljivo radite i štedite. Budite otvoreni, iskreni i pošteni prema drugima i prema sebi. Budite originalni i vrcavi. Budite skromni. Umesto da uzimate, podarite drugima svoje vrline. Budite uporni i odlučni. Ustanite protiv svake prevare, laži, krađe i tiranije. Pobunite se protiv manipulacija i špekulacija. Branite slobodu i pravdu. Sledite svoje ideje i volite sve ljude sveta. Naučite da je život igra. Igrajte se. I smejte se. Da li je ovo utopija? Možda jeste. Ako ništa ne uradite. Ako danas počnete, utopija se pretvara u stvarnost. Zato ustanite i uradite nešto za sebe. Biće vam mnogo lakše. A možda i uspemo. Važno je samo da smo počeli. Piše: Branko Dragaš Tabloid 184 2009-07-11