Сребреница – 1995: геноцид или подвала

Александар МЕЗЈАЈЕВ

 

Сребреница – 1995: геноцид или подвала са далекосежним последицама

Догађаји у Сребреници од пре четрнаест година, без обзира на њихову проглашену „општепознатост", и даље остају један од основних митова савремене балканске историје. Према званичној верзији, 11. јула 1995. године армија босанских Срба побила је 8 хиљада цивилних лица муслиманске националности. Сама реч „Сребреница" постала је заједничка именица и користи се у западним медијима као симбол „зверске суровости Срба", симбол геноцида.

Међутим, реална збивања, која су се догодила у том малом босанском градићу, апослутно не одговарају оној слици какву сликају медији, и већини чињеница које су, тобоже, „званично утврђене" и правно верификоване у међународним судовима.

Шта се из медија сазнало о догађајима од пре 14 година? „Убијено је најмање 8372 дечака, мушкараца и стараца" (Сајт „Сребреница-Геноцид". Април 2009.). „Армија босанских Срба је под руководством Радована Караџића и Ратка Младића у јулу 1995. године извршила геноцид над више од 8 хиљада муслиманских дечака и мушкараца" (Званични сајт ОУН. Јули 2008.). У својим мемоарима бивши главни тужилац Хашког трибунала Карла дел Понте упорно наводи бројку од „око 8 хиљада убијених муслиманским мушкараца и дечака" сваки пут када помиње реч „Сребреница".¹

Колико ове бројке одговарају стварном стању? Ако погледамо реалне материјале, предочене на судским процесима у Међународном трибуналу за бившу Југославију, а не податке објављене у медијима, испоставиће се да нема никаквих митских осам хиљада. Просто, Хашки трибунал је убројао у убијене не само оне чија су тела пронађена у гробницама (око 2 хиљаде – и то на сасвим различитим местима у целој сребреничкој општини), него и нестале без вести (око 5 хиљада).

Сем тога, сва пронађена тела у гробницама означена су као тела цивилних лица. Има ли доказа за то? Такође нема. Просто, Хашки трибунал је као доказ прихватио сведочења сведока тужилаштва, који је изјавио да су „највероватније то била цивилна лица". Такав ниво доказа говори сам за себе. Остаје загонетка камо су се денули сви бошњаци који су погинули за време војних сукоба у рату који су сами започели? Трибунал је то стидљиво прећутао, имајући у виду другу за њега неповољну чињеницу – гробнице тобоже цивилних лица откривене су управо на местима ратних сукоба армије Републике Српске и Босне. Према томе, никакви судски докази о погибији 8 хиљада цивилних лица Међународни трибунал за бившу Југославију није предочио, па ма колико се често и чак безобразно дата бројка понављала у медијима и одлукама самог трибунала.

Сада о геноциду. Да ли је Међународни трибунал за бившу Југославију доказао чињеницу геноцида независно од тога колико је било погинулих – две хиљаде бораца или осам хиљада цивила? Такође није.

Процеси везани за Сребреницу по бројности заузимају централно место у раду Међународног трибунала за бившу Југославију. По овој оптужници одржано је осам засебних процеса против 16 лица – Д.Ердемовића, Р.Крстића, Д.Обреновића, В.Благојевића и Д. Јокића, М.Николића и других. Оптужница против Слободана Милошевића такође је садржала одредницу „геноцид у Сребреници". Те процесе условно би смо могли поделити на две групе, полазећи од става оптужених: они из прве групе покушавали су доказати своју невиност, а другу групу чинила су лица која су у замену за обећану „благонаклоност" суда признала своју кривицу и без одржавања судског процеса.

То је и главни и принципијелни моменат! Сви први процеси о Сребреници у Међународном трибуналу за бившу Југославију били су утемељени на дилу низа оптужених са тужилаштвом без одржавања судског процеса! Дакле, ,b>сва сведочења, којима је требало да се „докаже" тај геноцид, сачинило је тужилаштво трибунала, а оптужени су их само потписали.Истина, нису потписали „просто онако", већ у замену за скидање оптужнице за геноцид против њих самих!

Централно место у историји Међународног трибунала за бившу Југославију и његових сребреничких предмета заузима случај Д.Ердемовића. Чинило се да тај случај нипошто не може постати централни, јер је Ердемовић био обични војник, а Хашки трибунал је сагалсно сопственом статуту, формиран ради кажњавања не свих криваца, већ лица која су главни одговорни. Међутим, случај управо тог обичног војника био је кључни за целокупни потоњи рад Хашког трибунала.

У новембру 1996. године трибунал је осудио Ердемовића на 10 година затвора, али је Ердемовић уложио жалбу и казна му је смањена на пет година. Реално је Ердемовић одлежао у затвору нешто дуже од три године и пуштен пре истека рока одлуком америчког председника Међународног трибунала за бившу Југославију 2000. године. Он се повремено појављује у Хагу као заштићени сведок (њему је урађена пластична операција и његово лице сада не показују) на свим процесима који се односе на такозвани геноцид над босанским муслиманима.

Најелементарније упоређивање чињеница показује, да Ердемовић мења изјаве, лаже. Међутим, суд све прихвата за истину, јер му није у интересу да васпостави ланац догађаја у Сребреници већ обрнуто, да учини тако како истину нико не би сазнао. Невероватно је, али трибунал не само да није подигао оптужнице против других учесника инкриминисаног масовног убиства, на које је указао Ердемовић, већ је пристао да пуковник П.Салапура, командир диверзантског одреда у коме је служио Ердемовић, буде сведок тужилаштва у Међународном трибуналу.²

Сведочење Ердемовића уграђено је у основу свих других процеса у вези са Сребреницом, укључујући и главни, у коме су догађаји у Сребреници званично проглашени „геноцидом" – процес против генерала армије РС Р.Крстића. Као помоћ бившем војнику тужилаштво је успело да добије признање кривице без судског процеса још од неколицине оптужених.

Главну битку против лажи у Сребреници водио је председник Слободан Милошевић. У својој књизи „Свет и казна" бивши портпарол Хашког трибунала Ф.Хартман пише, да се главни тужилац у процесу Милошевићу Џ.Најс до последњег тренутка противио укључивању оптужбе за геноцид у Сребреници у оптужницу против преседника Југославије. Аутор књиге не наводи убедљива објашњења за ту чињеницу, имајући обзира према тешком бремену свог шефа Карле дел Понте, која је била принуђена да се бори не само против балканских злочинаца, него чак и против сопственог персонала на челу са Најсом. Ако и поверујемо у причу коју је испричала Хартман, морали би смо признати да се тужилац Најс показао паметнијим од дел Понтове. И заиста, доказа кривице Милошевића за догађаје у Сребреници није било, али након укључивања те тачке у оптужницу против њега целокупна концепција „Сребренице" у Међународном трибуналу могла је да се сруши за трен. Што се на крају крајева и догодило. Слободан Милошевић је срушио сва сведочења Ердемовића, а то значи да је срушио и целокупни рад трибунала у шест других процеса.

Слично Милошевићу, нису се сви оптужени за сребреничке догађаје предали без борбе. Низ војника армије Републике Српске покушавало је да изнесе истину о тим догађајима, али због не хтења да признају своју кривицу њих су казнили максимално сурово: генерал Р.Крстић је осуђен на 46 година затвора, В.Благојевић – на 18 година, М.Трбића су изручили „победницима" – вратили га у руке непријатеља у Босни и Херцеговини.

Међутим, тема Сребренице у Међународном трибуналу нипошто није затворена. Сада се води процес одједном против деветорице војних старешина РС (процес В.Поповићу и другима). Данас се оптужба за Сребреницу разматра у предмету против бившег начелника Генералштаба ЈНА М.Перишића. 1995. године Перишић је био на вишој војној функцији од генерала Р.Младића. Додуше, заузимао ју је он у сасвим другој држави, али за Међународни трибунал то нема значаја – још у првом свом предмету (Душко Тадић) 1996. године Међународни трибунал је „одлучио" да се армија босанских Срба налазила под контролом Југославије (начелник генералштаба био је Перишић). У најскорије време почеће судски процес против првог помоћника Ратка Младића, генерала З.Толимира.

Наравно, „главни" процес за Сребреницу тек предстоји. То је процес против председника Републике Српске Радована Караџића. Пре неколико месеци, одслужујући казну у шведском затвору, умро је главни сведок против њега – неки Мирослав Дероњић. Он је, међутим, успео да сведочи у низу других процеса, па и у процесу против Слободана Милошевића. Он је тврдио да му је Р.Караџић, тобоже, изјавио како после заузимања Сребренице „сви (бошњаци) треба да буду побијени". Уосталом, Дероњићева смрт у суштини иде на руку Хашком трибуналу. Ствар је у томе што је у пракси Међународног трибунала прихватање сведочења умрлих сведока ствар која се одавно практикује. А да оповргне то сведочење оптуженом је кудикамо сложеније, јер сведок не може бити подвргнут унакрсном испитивању.

Треба истаћи да је Међународни трибунал за бившу Југославију, заправо, већ прогласио Караџића кривим за геноцид у Сребреници. Ствар је у томе што је у вези са непостојањем реалних доказа кривице сваког оптуженог Хашки трбунал смислио као правну норму теорију „удруженог злочина", према коме се кривица човека одређује не толико по његовом личном чињењу, колико самом чињеницом учешћа у заједничком чињењу. Трибунал је већ казнио са неколико векова тамновања низ оптужених управо на основу њиховог учешћа у „заједничком злочиначком подухвату". Али ко је те радње организовао и ко њима руководио трибунал ни до данас није одредио. Командант корпуса армије РС генерал Р. Крстић осуђен је због „пружања помоћи у извршењу геноцида" А коме је он конкретно помагао, то није речено. В. Благојевића су осудили за „саучествовање у завери за извршење геноцида", али са ким је он „саучествовао" суд такође није установио. Остала су једино још два учесника тих „зеједничких злочиначких подухвата", који још нису приступили суду – Радован Караџић и Ратко Младић. Међународни трибунал просто НЕ може а да их НЕ осуди – у противном ће се срушити све претходно изречене пресуде!

Важно је истаћи да се процеси за „геноцид" у Сребреници одвијају и у другим међународним и националним судовима. Наравно, у првом реду у самој Босни, где је формирано специјално судско веће за ратне злочине. На први поглед, то веће је унутрашњи државни суд. Али није тако.У реалности, дати суд Босне састоји се напола од страних судија (који се свечано називају „међународним"). Прва пресуда за геноцид у Сребреници изречена је 2008. године (процес Ступару и другима), према којој је седморо оптужених проглашено кривим и осуђено од 38 до 42 године затвора, док су четворица ослобођена.

Карактеристично је да је низ осуђених и овде признало своју кривицу без одржавања судског процеса. То је веома чудно. Јер, чинило се, где би ако не у Босни било потребно утврђивање истине, а не само осуда оптужених. Међутим, није тако. Све се одвијало по класичној схеми: за признање кривице без одржавања судског процеса оптуженом за геноцид („злочин против човечности") В.Тодоровићу изречена је казна у виду лишавања слободе у трајању од...6 година.

Још два значајна предмета у вези са Сребреницом, која су разматрана у националним судовима су предмет против владе Холандије и против ОУН који су, према тврђењу подносилаца тужбе, одговорни за „нечињење" својих војника (познатог „холандског батаљона") у подручју Сребренице. Међутим, хашки рејонски суд одбио је обе оптужнице уз образложење да је холандски батаљон био део снага, које су вршиле мировне операције ОУН, па тако суд нема јурисдикцију за решавање по тим оптужницама.

Засебни је процес „Босна и Херцеговина против Србије" у главном судском органу ОУН – Међународном суду. У фебруару 2007. године Међународни суд ОУН је донео одлуку по предмету кривице Београда за извршење геноцида, одлучивши да Србија није испоштовала одреднице Конвенције о забрани злочина геноцида управо у вези са догађајима у Сребреници. По ком основу је Међународни суд ОУН признао саму чињеницу постојања геноцида у Сребреници? Полазећи од тих истих одлука Међународног трибунала за бившу Југославију! Главни судски орган ОУН није сам извршио никакву анализу.

Дакле, је ли било геноцида у Сребреници?

За све оне који су иоле упућени у догађаје крвавог босанског конфликта, одговор је очигледан: да. Али то нипошто није онај „геноцид", о коме чињенице фигурирају у Међународном трибуналу за бившу Југославију, о коме говоре званичне власти Босне и високе иностране делегације, које већ коју годину долазе на обележавање годишњица „геноцида". Узгред речено, састав тих делегација је индикативан: шеф Светске банке П.Вулфенсон, генерални секретар НАТО Х.Солана, саудијски и други блискоисточни принчеви. Кога оплакује та господа 11. јула? Питање нипошто није реторичко, нарочито ако се има у виду да та компанија веома репрезентује оне који су исфинансирали крвави рат у Босни.

А прави геноцид у Сребреници – геноцид над Србима – заборављен је. Он је просто-напросто избрисан из историје. Тај акт брисања верификован је одлукама међународног трибунала. Набрајајући главне одлуке Међународног трибунала за бившу Југославију о Сребреници, треба навести и још једну. Процес Насеру Орићу, човеку који се за време рата у Босни истицао посебном суровошћу. На његовој савести су хиљаде убијених Срба, које су Орићеве банде клале или одсецале им главе. Али, без обзира на постојање необоривих доказа, Орића је Хашки трибунал ослободио, па чак за главне злочине против њега није ни подигнута оптужница!

Истини о реалним догађајима у Сребреници и њиховој улози у историји југословенског конфликта и у светској историји тек предстоји да пробија пут. Биће то трновит пут. У низу земаља Европе већ су усвојени закони, којима се узтврђује кривична одговорност за покушаје негирања „случајева геноцида", које су као такве означили међународни судови...

______________________

¹ Дел Понте К. Лов. Ја и ратни злочинци. М. Ексмо. 2008. С. 513, 527, 561.

²Види књигу: G.Civikov, «Srebrenica. Der Kronzeuge» (Promedia, Verlagsgesellschaft, Wein. 2009). Коришћени су такође материјали који се садрже у излагању овог аутора на међународној конференцији „Рад Међународног тринбунала за бившу Југославију: садржина, резултати, ефикасност", одржаној у Руској академији наука 22 – 23. априла 2009. године.

 

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2316