Балканска лекција „од НАТО“

Андреј ГАНЖА (Украјина)

Балканска лекција „од НАТО"

Генерални секретар НАТО Хавијар Солана наредио је 24. марта 1999. године команданту снага алијансе у Европи, америчком генералу Весли Кларку, да започне рат против Југославије. Отад је прошло више од десет година...

Том злочину не види се краја ни до дана данашњег. Разбијање Југославије се наставља. Откидање од савремене Србије „црквене земље" историјске Србије, трагичне „Земље црних косова", Косова – није резултат догађаја из 1999. године, већ етапа уништавања суверене европске словенске земље. Предстоје нови конфликти. Јер Европска унија није испунила своја обећања, нити је могла пронаћи излаз који би задовољио обе стране – и Србе, и албанце.

Какве су геополитичке последице „балканске кризе", ко је у њој победник, а ко поражени, показаће не тако далека будућност. Уосталом, понешто је јасно већ данас. На пример, за Украјину. Јер оно што смо ми називали „наранџаста револуција", до 2004. године називало се кудикамо мање поетично: „југословенски сценариј". Тојест, освајање власти после избора и путем протеста против изборних резултата.

Разбијање Југославије у 90-има годинама прошлог века и до данас изазива чуђење због своје брзине, суровости и суптилног лукавства. И због тешког поимања: зашто? Зашто је НАТО, алијанса земаља, које се толико поносе својом мирољубивошћу и приврженошћу хришћанским вредностима, тако немилосрдно бомбардовао градове Југославије. Поред осталог Ниш, древноримски Ниш, место рођења римског императора Константина, Великог и Равноапостолског.. Оног истог који је хришћанство учинио доминирајућом религијом Европе. Није ваљда да им ништа свето није, па чак ни историјско памћење?

Памћење, може бити, и јесте, али су геополитички циљеви важнији. А Југославија је сметала њиховом остварењу. Европљани то нису нешто посебно ни крили. Мишел Колон, коментатор белгијског недељника „Солидарност" (Solidaire) је уочи самог рата, у марту 1999. године, веома сажето и кратко дефинисао основне „злочине" Југославије пред демократским Западом (1). Сам наслов много говори. „Задаци Запада у његовом рату против Југославије". Сасвим укратко ћу изложити садржину поимања М.Колона. И изнети своје мишљење.

 

1. „Злочин" против транснационалних корпорација.

Југославија до последњег тренутка није желела да се одрекне од стицања у поратно време социјалних добара ради дивота дивљег капитализма. Које су јој од 1989. године стално нуткали Светска банка и Међународни монетарни фонд: њиховим планом било је предвиђено да се отпусте с посла два на свака три радника. Масовни штрајкови тада су захватили све југословенске републике, доводећи у фотељу председника Србије, лидера комуниста Слободана Милошевића, тада још не „ратног злочинца", а касније респектабилног политичара, достојног позива чак и у Рамбује (најпознатија резиденција француских председника). Националистичка осећања подгрејавана су од стране чак и локалне ситне буржоазије, чије је деловање обично контролисао Запад.

Касније је у Југославију, наравно, ушло неколико транснационалних корпорација (ТНК), а сем тога, почела се развијати крупна национална буржоазија. У земљи је, додуше, још увек било мало приватизованих предузећа, у њеној привреди сачуван је значајан државни сектор, што је омогућавало Југославији наду да ће „вршити контролу" делатности западних корпорација у својој економији.

Свака земља на то има право. Тим пре што су Југословени били поучени горким искуством „доброчинства" које су ТНК пружале суседној Албанији: национална богатства те земље су опљачкана, а основне фабрике и базична инфраструктура разорени. Политичка и економска мафија Сали Берише, коју је на власт довео Вашингтон 1991. године посредством стварања преварантских финансијских пирамида, у целости је и потпуно украла од народа сву уштеђевину. У резултату је сваки шести албанац био принуђен да емигрира, како би избегао беду која је завладала у земљи. Проћи ће мало времена и све те дивоте ћемо на сопственој кожи осетити и ми, наследници СССР (МММ, Дом Селинга, Меркуриј, Киј-труст, сећате ли се?).

Југославија није желела да се слично деси и са њом. И у томе је њен први злочин. Ни једна земља нема право да пружа отпор транснационалним корпорацијама.

 

2. „Злочин" против НАТО

Југославија је одбијала да уђе у НАТО, алијансу која је од 90-их година преживљавала период гигантске експанзије, а која је имала за циљ опкољавање Русије. Практично целокупна буржоазија и политичка елита источноевропских земаља били су послушни извршиоци налога из Брисела. Они су добро схватали да у случају народних побуна могу рачунати на помоћ НАТО, који ће „докусурити нереде". Као што то, уосталом, рачунају и данас.

За спровођење такве политике експанзије НАТО, а уједно култивисања јавног мнења било је неопходно оно што је М.Колон означио као „маркетиншка операција". Њена суштина је у следећем: „Погледајте како се цепкају на делове ти дивљи народи. Ми, НАТО, потребни смо ради тога, да у тим земљама заведемо мир и ред". А то да су управо Вашингтоин и Берлин распалили српско-албански конфликт – то су медији који су под њиховом контролом скромно прећутали.

Стога су преговори заинтересованих страна у Рамбујеу просто представљали комедију. Никада велике државе не би селе за преговарачи сто са Србима и албанцима, тим пре што су Срби већ у току неколико месеци предлагали да се пружи максимална аутономија косоварима. Међутим, прави циљ НАТО није био за давање аутономије Косову. Циљ је био да се уведе своја војска на територију Југославије и да се тамо инсталирају војне базе. НАТО није желео било какво решење „проблема". На протиув, циљ је био да „проблем" опстане како би се оправдало испрограмирано уништење југословенске армије која је имала ту „дрскост" да брани сопствену земљу. Ето у томе и јесте други злочин Југославије. Ни једна земља нема право да одбије ту „част" да позове НАТО.

 

3. Географски „злочин". Отворите географски атлас на страни где је приказана Југославија. Ако је на мапи лепо приказана мрежа река и речица, по њој се може судити о стратешком значају Дунава. По својој дужини (2850 километара), површини базена (800 хиљада квадратних километара) и обиму воде Дунав је најзначајнија река у Европи изван територије Русије. Спајајући југо-исток Европе, балканско-црноморски регион са севером и западом (Хамбургом и Ротердамом), Дунав не може а да не постане основна транспортна артерија Европе XXI века. Нарочито ако се имају у виду проблем загађивања околне средине и преоптерећеност аутопутева.

То је директни и јефтини пут према нафти и природном гасу Каспијског мора и Кавказа и зато је схватљиво што би Берлин и Вашингтон хтели да га контролишу у потпуности. И зато су оба та „модератора" НАТО били јединственог мишљења: Југославију треба лишити те транспортне артерије. Дакле, трећи „злочин" Београда састојао се у томе, што се он налази на стратешки важној тачки Дунава.

Скренућу вам пажњу да ове наглашене формулације нису моје, већ евроатлантисте Колона. Иако бих и ја могао навести пар „злочина".

Као прво, „ресурсни злочин". Ако се узме само Косово, овде су концентрисана најцењенија налазишта корисних руда у Европи – злата, кадмијума, цинка – маса метала. Процењена вредност само једног рудника – Трепче (олово и цинк) износи око 5 милијарди долара. Тај регион традиционално је богат рудама, али ето несреће – сви су рудници припадали држави Југославији. А то само по себи није подношљиво за ТНК. Ни једна земља нема право да самостално располаже својим богатствима.

А последњи „злочин" је понајпре историјско-меморијалног карактера. Југославија је била дрска да практично током целокупне своје историје не слуша европске препоруке и чак самостално решава питања организације сопствене државне власти. Када је Европа организовала балканске земље после 1878. године, практично су сви послушно у својству својих краљева прихватили представнике германских аристократских домова: Бугарска – Батенберга, а потом Кобурга; Грчка – Вителсбаха; Румунија – Гогенцолерна-Зигмарингена. И једино су „дрски" Срби допустили себи да прођу са сопственим краљевима – Обреновићима и Карађорђевићима. То је, рекло би се, ситница, али је то она ситница коју не заборављају силне државе.

И, најзад, последње: по списку, а не по суштини. Постоји изрека: „Ма о чему причали мушкарци, на крају се прича своди на паре и секс". Тако је и овде: ма какве заједничке акције остваривали Европска унија и алијанса, они размишљају о Русији. Јер, по резултатима Другог светског рата зона руског утицаја досезала је до Јадранског мора. Макар мало уз помоћ подложног управљању извана маршала Тита, али је ипак досезала. И то је био страшни сан европских геополитичара почев од краја XVIII века. Јер Балкан је мекано ткиво Европе.

Управо зато је задатак уништења руског утицаја на Балкану, откидање од њега природног историјског савезника – Срба – оствариван са таквом суровошћу. Јељцинов режим се томе није нарочито противио. У резултату се моћни потенцијални балкански савезник претворио у сићушну земљу, која је од 2006. године, после одвајања Црне Горе, лишена чак и изласка на море. И руковођену, свакако, од стране прозападних политичара. Потом су је лишили Косова, тојест, ресурсне базе. Запад и НАТО убијају намртво.

И тако није згорега сетити се речи Хавијара Солане поводом догађаја из 1999. године: «То је модел наших будућих војних операција». Европска унија и САД нису крили своја расположења поводом будућих перспектива, а Збигњев Бжежински је претпостављао чак и вештачко стварање «Балкана на Кавказу».

Сада, када су се Американци заглибили у Ираку, набили цене нафте (учинивши Русију богатом земљом) и иницирали светску финансијску кризу, ти се планови чине мало вероватним. Али крајем 90-их година изгледали су сасвим реалистично. И подела Русије на три аутономије (Европску, Западносибирску и Далекоисточну) било је за тог истог Бжежинског просто на дневном реду. Природно, са доступом заинтересованих земаља ресурсној бази тих региона.

Правила НАТО, одшлифована на Југославији, проширују се, дакле, на све земље Европе. А можда и Евроазије.

____________________

(1)   Collon М. The West's objectives in its war against Yugoslavia. Solidaire, 31.03.1999.

 

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2495