NEĆE PROĆI!
SREBRNIČKI MIT I ISTORIJSKA ISTINA
Tadićeva inicijativa usledila je tačno godinu dana nakon što je u Strazburu 11. juli zvanično proglašen za Dan sećanja na žrtve masakra u Srebrnici. Time se šef države i formalno pridružio svetskom konzorcijumu ulagača u „banku srpske kolektivne krivice"
Srđa Trifković
Shodno svojim predizbornim obavezama, Boris Tadić se dosledno zalaže za usvajanje "evropskih standarda" u Srbiji. Naime, rezolucijom Evropskog parlamenta od 15. januara 2009. (sa 556 glasova za, 9 protiv i 22 uzdržana) poslanici u Strazburu usvojili su rezoluciju kojom se 11. juli proglašava "evropskim Danom sećanja na žrtve masakra u Srebrnici". Jednoglasjem dostojnim Vrhovnog sovjeta pre 50 godina ili severnokorejske narodne skupštine danas, parlamentarno telo u Strazburu tako je dalo svoj doprinos gradnji jednog postmodernog mita koji dobija karakter nedodirljive dogme. Dovoditi „srebrnički genocid" u pitanje (ili pak samo onu famoznu cifru od „osam hiljada") u Evropi postaje prvorazredni delikt, u istoj ravni sa negacijom holokausta ili sumnjom u miroljubivu tolerantnost islama.
JAZ IZMEĐU MITA I STVARNOSTI – "Genocid" u Bosni i Hercegovini, medjutim, nije se dogodio. Da budemo precizni, nije se dogodio u ratu 1992-1995, za razliku od stvarnog genocida, onog ustaškog nad Srbima 1941-45, koji je u Centru Jad Vašem okarakterisan kao holokaust pre holokausta i „čija je brutalnost nadmašila postupke samih Nemaca" (Enciklopedija Britanika).
Optužba protiv Srba za genocid nad bosanskim Muslimanima (oni sebe sada nazivaju Bošnjacima, što nas ne obavezuje da koristimo taj politički nabijen termin) prvi put je formalno podignuta još marta 1993, kada je Izetbegovićev režim pokrenuo tužbu protiv SRJ pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu pozivajući se na ženevsku Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. Ta je tužba Srbe optužila da sa predumišljajem sprovode "potpuno uništavanje čitavog jednog naroda" (tada još "bosanskog") i to po nacističkom modelu. Ta je optužba potom dobila svoju sudsku verifikaciju na srebrničkom slučaju, što predstavlja pravni i logički apsurd.
Pune razmere tog apsurda poznate su malobrojnim stručnjacima upućenim u detalje presuda haškog tribunala Radislavu Krstiću 2001. i Vidoju Blagojeviću 2005. Po tim presudama, najkraće rečeno, genocid je "dokazan" premda nema dokaza o predumišljaju, nije bilo likvidacije civila, lokalitet Srebrnice obuhvata nepuna tri procenta procenta teritorije BiH, a famoznih 8.000 žrtava (što je inače nemoguća cifra) predstavlja 0.4% ili četiri promila muslimanske populacije BiH od dva miliona.
Ispravka haške verzije srebrničkog slučaja biće samo odgođena – uz ogromnu cenu za srpske interese, naravno – ako srpski poslanici budu sledili Tadićev savet. Nepotrebno je isticati da im prihvatanje kulta „genocida" od 11. jula ne bi kupilo blagonaklonost Brisela ili Vašingtona, da o Sarajevu ne govorimo. Kao svi srpski ustupci od 1991. do danas, i taj bi čin samo predstavljao potvrdu da sa Srbima politika batine bez šargarepe odlično funcioniše. Usledile bi nove tužbe i odštetni zahtevi. Drugosrbijanski korifeji i njihovi strani mentori napokon bi imali dokaz da „denacifikacija" rađa plodove vredne višegodišnjih ulaganja u poduhvat koji američki autor Kris Deliso zove bankom srpske kolektivne krivice.
Mitovi nisu neprikosnoveni. Jednu deceniju posle Dejtona broj žrtava rata napokon je bio srubljen sa proizvoljne cifre od 200-250 hiljada – koja je godinama rutinski navodjena u zapadnom svetu kao činjenica – na oko stotinu hiljada poginulih na sve tri strane. U slučaju Srebrnice, jedan sveobuhvatan, verodostojan i na činjenicama utemeljen rezime događaja, koji bi bio istorijski kontekstualizovan i pravno precizan, još ne postoji. On je potreban. Doprineo bi ne samo procesu regionalnog smirivanja nego i ništa manje bitnom cilju utvrdjivanja istine zarad nje same. Da je Srbija ozbiljna država, odavno bi angažovala sredstva i kadrove za obavljanje tog zadatka.
Tadićeva inicijativa ukazuje ne samo na odsustvo ozbiljnosti, što ne iznenađuje, nego i na moralnu labilnost oličenu u spremnosti na prihvatanje laži. Između činjenice da je posle pada Srebrnice ubijeno više stotina zarobljenih pripadnika ABiH i tvrdnje da je 8.000 njih likvidirano u činu „genocida" zjapi duboki jaz. Taj pravni, demografski, logički i forenzički jaz ostaje nepremošcen uprkos svim rezolucijama ovoga sveta.
„Srebrnički genocid" je laž. Laž je zlo. Možda se Tadić nada nekom kratkoročnom ćaru po ceni prihvatanja tog zla. Vara se, međutim, kako na nivou prizemne pragmatike tako i sub specie aeternitatis.
PROBLEM PRAVNE DEFINICIJE – Kao što znamo iz prvostepene presude i odluke žalbenog veća u slučaju generala Krstića, termin genocid je u Hagu proširen do takvog stepena da je maltene neminovno da se on po standardima Tribunala dogodi u bilo kojem ratu, od Gaze i Faludže do Kandahara. Prema sada važećoj haškoj definiciji,
· Postojanje unapred pripremljenog plana i svesno sprovodjene politike u cilju eliminacije pripadnika jednog naroda (ženevska definicija) više se ne smatraju neophodnim za dokazivanje genocidne namere.
· Nije neophodan nikakav dokument koji ukazuje na postojanje takve namere.
· Netaknutost civilnog stanovništva ne opovrgava postojanje genocida, jer po Hagu „pogibija civila ne predstavlja pravni zahtev za dokaz o krivičnom delu genocida".
· Odnos broja žrtava i preživele populacije može da bude 1:250.
U okviru definicije Tribunala u Hagu, teško da postoji ijedna epizoda borbenih dejstava, ma gde i ma kada, koja ne bi mogla biti okarakterisana kao „genocid". Po haškoj definiciji, tokom proteklih pet decenija SAD su skrivile genocid u Vijetnamu, Francuska u Alžiru, Izrael u Gazi, Turska na severnom Kipru... da ne govorimo o sudbini Srba u Sarajevu i na Kosovu i Metohiji. Po istom merilu, Hrvatska je daleko najveći krivac u bivšoj Jugoslaviji – ne samo za ubistvo najmanje pola miliona Srba u NDH 1941-1945 (procena Centra Jad Vašem i Simona Vizentala), nego i za Medak, Bljesak i Oluju.
Haški tribunal u presudi Krstiću okarakterisao je kao genocidnu radnju čak i transfer starih lica, žena i dece iz Srebrnice u Tuzlu, kojim je VRS izvela četiri petine meštana enklave. Međutim, sudsko veće nije ramotrilo mogućnost da žiteljima Srebrnice nisu trebali podsticaji ili pretnje da bi se naveli da napuste grad. Široko rasprostranjena spoznaja među tim civilima šta su oružane snage pod Orićevom kontrolom i komandom činile u prethodne tri godine srpskim komšijama u okolnom području bila je snažan podstrek da svojevoljno odu. Strah civila od odmazde, kao i sam čin odmazde – koja je izvršena nad neutvrdjenim brojem zarobljenika, što predstavlja ratni zločin ali ne i genocid – svakako nisu jedinstveni pod okolnostima stvorenim prethodnim zločinima ABiH nad srpskim civilima.
U haškim presudama i rezolucijama kakve Srbima sada nameće Tadić, genocid je srubljen na prazan termin koji znači svašta i zato ništa. On je trivijalizovan i lišen svog užasnog dostojanstva. Ovako redefinisan, genocid postaje vazda spremna propagandna batina kojom može da maše svaka navodno ugrožena grupa željna publiciteta ili strane vojne intervencije.
PROBLEM KONTEKSTA – Pobornici mita o genocidu svesno ignorišu činjenicu da se u Srebrnici vodio rat i da su svi vojno sposobni muškarci u enklavi mobilisani u 28. diviziju Armije BiH koja je bazu svojih operacija imala usred tzv. zone bezbednosti UN. Umesto da bude demilitarizovana, ta je zona bila prepuna oružja i korišćena kao odskočna daska za napade u kojima je pobijeno (da ne licitiramo brojevima) na stotine srpskih civila tokom tri godine koje su prethodile julu 1995.
Sve su to opšta mesta koja kontrolori zapadne javnosti već skoro 15 godina prenebregavaju ili prikrivaju. Posebno su osetljivi na svaki pokušaj analize političke pozadine srebrničkog slučaja. Ta je osetljivost u istoj ravni sa zabranom objavljivanja rezultata istrage o pozadini eksplozije na Markalama februara 1994. Bez razumevanja političke pozadine, međutim, iznenadni kolaps muslimanskih snaga u Srebrnici – do zuba naoružanih i daleko brojnijih od VRS – sa vojnog stanovišta nije objasnjiv. Događaji koji su usledili ukazuju na igru sa jasnim predumišljajem: da se žrtvuje figura a dobije partija.
Pitanje „ko je na dobitku" (Cui bono?) bitno je za razumevanje konteksta. Ignorisana u analima Haga i radionicama srebrničkog mita, nepobitna je činjenica da je političko vodjstvo u Sarajevu dugo pripremalo žrtvovanje enklave i sopstvenog ljudstva u njoj kako bi se iznudila zapadna intervencija. Već godinama su nam znana kazivanja Ibrana Mustafića i drugih svedoka zbivanja da je Alija Izetbegović pred pad Srebrnice svojim saradnicima poverio da je cena zapadne intervencije – po proceni predsednika Bila Klintona lično – bila 5.000 mrtvih Muslimana. Imajući u vidu činjenicu da je Izetbegović još 1991. izrazio spremnost da žrtvuje mir za nezavisnost, ne treba sumnjati da mu je Klintonova cena bila ne samo prihvatljiva nego i primamljiva.
PRAVO, PRAVDA I ISTINA – Klintonova ponuda iz 1995. nije bio prvi put da američka intervencija košta bosanske živote. Ta je intervencija isprva bila politička, počevši sa Cimermanovim torpedovanjem lisabonskog sporazuma i priznanjem BiH aprila 1992, a potom i vojna. Njome je nastojanje Srba da se odupru ilegalnoj secesiji retroaktivno pretvoreno u tobože kriminalnu nelojalnost „Bosni". Skoro dve decenije kasnije retorika srebrničkih rezolucija i dalje ignoriše suštinu rata: 1992. Srbi su sa punim pravom odbili da budu odvučeni u secesiju od koje su zazirali iz istorijski valjanih razloga. Tvorci tih rezolucija prećutkuju odgovornost druge dve strane za neustavne, nelegitimne i nezakonite političke odluke u periodu 1991-1992, koje su bitno doprinele izbijanju samog rata – a još je u Nirnbergu ozakonjen princip da je izazivanje rata najgori ratni zločin od svih.
Propagandne rezolucije zapadnih zakonodavaca i drugih foruma – bilo da se tiču Srebrnice ili unitarnog ustavnog ustrojstva BiH – ne počivaju na pogrešnim, nego na svesno i zlonamerno manipulisanim osnovama. To je politički problem, medjutim, koji se neće rešiti pravnim argumentima a još manje krotkim pristankom srpske strane da sama sebi udari žig srama. U suprodstavljanju srebrničkom mitu i hipoteci kolektivne krivice Srbi imaju na svojoj strani pravo, pravdu i istorijsku istinu. U borbi za tu istinu nemaju razloga da se plaše ma čega osim straha samoga. Borisa Tadića ponajmanje.
(Gornji tekst izaći će sa manjim izmenama u novom broju GEOPOLITIKE)
Make your browsing faster, safer, and easier with the new Internet Explorer® 8. Optimized for Yahoo! Get it Now for Free!
Нема коментара:
Постави коментар