РУСИЈА У ДОБА БОМБАРДОВАЊА СРБИЈЕ

Владимир Димитријевић: РУСИЈА У ДОБА БОМБАРДОВАЊА СРБИЈЕ
Постављено 08.04.2010
Тема:

РУСИЈА У ДОБА БОМБАРДОВАЊА СРБИЈЕ

(о десетогодишњици једног освешћивања 1999 - 2009. година)

„РУСИ НАМ НИСУ ПОМОГЛИ"

 

„Какви Руси? Кад су нама Руси помогли?" понављају многи Срби, разочарани својим садашњим сломом и поломом. Пубертетски народ, који се лако одушевљава и још лакше очајава, зависећи од туђег мишљења и подршке, Срби су истовремено и тешке незналице кад је историја у питању. Јер, у новијој историји реално су нам помогли скоро само Руси: од царице Катарине, која се изборила за руски надзор над судбином православних у Турској, преко помоћи цара Александра I Карађорђу и учешћа руске војске у ослободилачком рату 1876-1878. године, до Светог цара - мученика Николаја II, који је у I светски рат ушао да би заштитио малену Краљевину Србију на удару Хабсбурга и Хоенцолерна.

Али, од октобра 1917. године Русија није савим Русија - она је Совјетија. Као што ни Србија није Србија него - Југославија. У том периоду је било много лутања и тражења, узајамних неразумевања и промашаја. Највећи раскорак нас је снашао 1999. године, када је Србија, скупа са Црном Гором, била под НАТО бомбама. Очекивали смо руске системе S 300, за обарање НАТО авиона; очекивали смо војну помоћ... Очекивали смо, подсвесно, руског цара на белом коњу...

Али, у Кремљу је седео полупијани Јељцин... Зато је овај текст покушај да се појми то доба руско-србских односа. У уводном делу, дато је неколико подсећања на светско-историјске оквире сатанизма који нас је напао; затим, укратко, преглед превирања у самој Русији, везаних за догађаје 1999. године... На крају, и најважније, на примеру руског православног србољуба, Романа Иљунина, дат је поглед у ону истинску, дубинску, неразориву Русију, која је са Србијом била и биће заувек.

Увод у руско освешћивање

I

Још 1999. знало се да је циљ да се Црна Гора одвоји од Србије и да се Србији одузму Косово и Метохија и Војводина. У „Недељном телеграфу" од 21. априла 1999. године читамо: „Циљ „Корена" („Корени"- назив тајне НАТО операције против Срба, нап. В.Д.) је одвајање Косова као главног извора сировина за Југославију кроз велику аутономију, албанску сецесију или потпуну независност, затим отцепљење Црне Горе, њеног јединог преосталог излаза на Јадранско море, и дислокацију Војводине, њене „житнице" и још једног југословенског извора сировина, који би довели до потпуног колапса Југославије као самодовољне индустријске државе. Иза те акције јесте страх Немачке и САД да ће Југославија ступити у савез са Русијом и другим бившим совјетским државама када Јељцина смене комунистичке и националистичке снаге у блиској будућности". Ово је била изјава неименованог немачког званичника.

Дакле, главни геополитички страх Запада је, као и увек, страх од јединства Србије и Русије. „Срби су мали Руси", мантрају Западњаци још пре Наполеона (сетимо се: Наполеонове трупе у Боки ратовале су против Светог Петра. Цетињског, а његови инструктори обучавали су турске тобџије против Карађорђа.) Искасапити везану Србију значи показати Русији шта је чека.

 

Западна Звер је била свесна своје моћи. Али, није знала реч Светог Писма - да се сила Божја у немоћи показује.

II

Напад на Србију и Србе није имао пуно везе са Слободаном Милошевићем. Јер, један високи представник америчке администрације изјавио је „Вашингтон посту" (Lippman W. Thomas, Albright Misjudged Milosevic on Kosovo, Washington Post, april 7, 1999, page A 01) да је рат против Србије осмишљен 14 месеци пре почетка НАТО бомбардовања, и да су већ тада разматрали четири модела тог напада.

III

Сила коју је НАТО применио према Србији имала је за циљ да докаже да је Русија мртва као велика држава. На Радију „Дојче веле" (29. III 1999. године) један неименовани НАТО функционер је изјавио: „Сада преиспитујемо и преуређујемо међународно право. Стварамо ново међународно право у складу са новонасталим околностима. НАТО је преузео на себе функцију одржавања и успостављања мира, пошто Савет безбедности ОУН то сада може да омета употребом вета /.../ Русија више није супер - сила, није чак ни велика сила. Деловаћемо према својим проценама, не обазирући се ни на кога".

IV

Ватикан, који је, уз Немачку, био покретач признавања словеначке, хрватске и муслиманске сецесионистичке акције као легитимне на међународном плану, у доба НАТО бомбардовања, лицемерно је тражио да се обустави бомбардовање Србије за време васкршњих празника. Папин „ускршњи апел" одлучно је одбацила Бискупска конференција Немачке, чији је портпарол, Карл Лајман, рекао да НАТО и Немачка „бране људска права, која се не смеју газити у име међународног права". Кардинал Јозеф Рацингер, садашњи папа Бенедикт XVI, изјавио је да су „могућности утицаја Папе на косовски сукоб врло мале" (Ана Петровић, Сукоб ауторитета, шансе папиних апела за мир, Борба, Београд, 1-2. мај 1999, стр. 9). Какво лицемерје!

V

Једна од најмрачнијих личности светске политике, Збигњев Бжежински, сива еминенција Демократске странке у САД у области спољње политике још од времена Џимија Картера, русофоб и мрзитељ Православља, тражио је да НАТО буде одлучнији у бомбардовању Србије, да, уочи своје 50 - годишњице, не изгуби углед. Бжежински, који се у својој књизи „Велика шаховска табла", заложио за комадање Русије (Сибир је „добро целог човечанства", а не само једне земље, сматра он), изнео је своје идеје за слом србског отпора:

>> 1.Формула аутономије Косова у Србији је мртва;

2. Из тога произилази да нема никаквих преговора са Милошевићем, осим остваривања српског повлачења након испуњења свих услова НАТО;

3. Ваздушни удари морају бити појачани и морају ефикасно разорити војну моћ Милошевића и принудити га на прихватање услова НАТО;

4. Неопходно је почети са размештањем војске, како би се припремила копнена инвазија НАТО из Албаније и Македоније;

5. Жртве борби, исељавња и етничких чистки на Косову имају морално право на самозаштиту;

6. Следи замрзавање југословенског капитала у земљама НАТО, како би се придавио Београд;

7. Не чекајући окончање војних дејстава САД и Европска Унија морају заједно показати намеру разраде свеобухватног плана обнове Косова и повратка његовог становништва;

8. Такав програм мора такође укључити услове о томе како демократска Србија после Милошевића може бити укључена у опсежан програм обнове Балкана, у коме ће такође узети учешћа Македонија, Албанија и Црна Гора и

9. Амерички Конгрес мора да сачини заједничку изјаву, у којој ће подржати политичке циљеве НАТО и изразити решеност САД да оствари те циљеве свим неопходним средствима.<<

И - све се збило како је Бжежински тражио. САД и сателити признали су независност Косова; сви услови НАТО пакта су, у позно пролеће 1999, прихваћени, и србска војска се повукла; наш капитал у НАТО земљама био је замрзнут... НАТО је оборио Милошевића уз помоћ „демократске Србије" и категоризовао Србију као земљу чија ће судбина бити везана за судбину Македоније, Албаније и Црне Горе (која се већ тада помиње као независна.)

Руско освешћење

Велики руски писац, Александар Исаијевич Солжењицин, често је говорио да је бомбардовање србског народа 1999. године потпуно освестило Русију. И заиста: анкете су 1999. показивале да је 95 % Руса против бомбардовања Србије и Црне Горе. Велике антиамеричке демонстрације су одржане свуда. Патријарх руски Алексеј II је рекао да је „неопростиво што се НАТО оглушио о глас Русије", а стари лисац, Хенри Кисинџер, је упозоравао да се у Русији осећање понижености раширило од елите до широких народних маса, што је веома опасно по западне интересе.

На америчку амбасаду у Москви тих дана је пуцано из ручног бацача. Америчке марионете у руској политици, попут Анатолија Чубајса и Јегора Гајдара, панично су упозоравале Ричарда Холбрука да ће „дејство НАТО-а сахранити демократију у Русији и повећати изолованост од света, наоружане до зуба, национал-комунистичке странке" (polit.ru, 29. III 1999.)

Руски православни хришћани схватили су напад на Србију мистички. Митрополит кијевски и све Украјине Владимир упутио је писмо патријарху Павлу у коме каже да Свети Синод Украјинске Православне Цркве (Московске Патријаршије) „војна дејства против Југославије сматра нападом на читав православни свет". Портпарол Руске Цркве, протојереј Всеволд Чаплин, изјавио је да „православље корен словенског братства". Председник Белору-сије, Александар Лукашенко, јасно је рекао: „Ако изгубимо рат на Балкану, следећи ћемо бити ми".

Др Наталија Нарочиницка, геније руске геополитичке школе, јасно је посведочила да НАТО политика има за циљ коначно разједињавање православних Словена, гушење њихове националне свести и претварање „поствизантијског простора у дедовину атлантске цивилизације и њене светске владе".

Било је то време (13. април 1999.) када је Савезна влада СР Југославије прогласила прикључење СРЈ Савезу Русије и Белорусије. Државна дума Руске Федерације изгласала је своју резолуцију о приступању Југославије овом Савезу 16. априла (са 293 гласа „за" и 54 гласа „против"), а Представнички дом Народне скупштине Белорусије је одлуку о примању СРЈ у Савез једногласно донео 5. маја 1999. На несрећу, ништа од тога није спроведено у живот.

Генерал Леонид Ивашов, Начелник Главне управе Министарства одбране Русије за међународну војну сарадњу, у мају 1999. јасно је рекао:

>> Маска је скинута у прошле године објављеној Стратегији националне безбедности САД за ново столеће у којој се већ отворено прокламује идеја светског лидерства.

Видите, могуће су две варијанте светског развоја. Прва, да земље са изузетно високим стандардом и нивоом потрошње морају да смање своје апетите, у корист осталог света. Друга да се сачува постојећи ниво потрошње бар за златну милијарду, на рачун потреба народа других земаља, при чему би неке биле сведене на ниво приближан људском!

Земље златне милијарде граде такав архитектонски модел света 21. века у којем ће остатак светске заједнице - имати само услужну улогу, да обезбеди задовољавање њихових потреба.

Очигледно је, такође, да се ствара и одговарајућа хијерархијска структура држава. САД и њихови савезници, пре свега чланице НАТО-а, као и Јапан, Јужна Кореја, Израел (уз беспоговорно америчко вођство), затим група држава које желе да уђу у тај елитни клуб и које без ограде подржавају политику САД и НАТО-а, група земаља која мирно чека да дође на ред и, на крају, група држава која се супротставља политици држава прве групе. Ту су Југославија, Белорусија, Иран, Ирак, Сирија, Либија, Куба, Корејска НДР и друге. Посебно место у том низу припада Русији, Индији и Кини.

Ево шта је писао Џошуа Стронг, један од утемељивача америчке идеје, која се, узгред, граничи са фашизмом: „Та раса (Англосаксонци) предодређена је да неке расе истискује, а друге асимилише и тако све дотле док читаво човечанство не буде англосаксонизовано".

Анализирајући свечаност у Вашингтону, поводом 50. годишњице НАТО-а, сетио сам се његове теорије, још из 1885. године, о предодређеној судбини и следеће реченице: „Звезда хришћанства се зауставила над америчким Западом и ту ће заувек остати. Овде, пред колевку младе империје Запада, приносиће данак све нације света, као што су некада приносиле дарове пред Исусову колевку.

... Ви Југословени сте им добрано покварили весеље. Скинули сте им понос САД, њихов невидљиви авион, и још танцујете на његовим остацима.

Београд сада, практично сам, покушава да спречи будуће светске катаклизме, да заштити будуће потенцијалне жртве америчког глобализма, укуључујући Русију.

...Ви својом непоколебљивошћу обуздавате распомамљеност америчке стратегије која ће, ако не буде заустављена, неминовно имати катастрофалне последице по САД.

- Данас су Срби и косовски Албанци, Црногорци и Мађари, и сви остали народи СР Југославије само ситан улог у великој америчкој игри, а Балкан полигон за испробавање практичних начина за њену реализацију." <<

Руске стратешке нуклеарне ракетне јединице дигнуте су у стање највише приправности. Пацифичка руска флота отпочела је војне манерве. Лансирана је, пробно, ракета са нуклеарне подморнице на Камчатку. Извиђачки брод руске Црноморске флоте „Лиман" испловио је из Севастопоља и кренуо ка Јадрану. Министар одбране донео је одлуку о прекиду свих контаката са НАТО - пактом. Начелник Генералштаба руске војске је рекао да Русија неће оклевати да употреби нуклеарно оружје ако затреба.

Највећи страх на Западу изазвало је окретање балистичких ракета према НАТО државама. НАТО се тек тада обратио Русији, нудећи јој укључивање у дипломатску иницијативу.

Црноморска и Балтичка флота почеле су извођење маневара, а генерал Ивашов је упозорио да је Русија земља којој се не прети.

После смене премијера Јевгенија Примакова (Пинхаса Финкелштајна), нови председник Владе Русије, Сергеј Степашин, изјавио је да је напад на Југославију ударац и по Русији.

НАТО је тада морао да се обрати Русији. Медлин Олбрајт каже да ће до мира доћи захваљујући руском посредовању, а Марти Ахтисари сматра да Русија мора бити подржавана, а не изолована. Резолуција 1244 Савета безбедности УН, која Србији признаје суверенитет над Косовом била би немогућа без руског ангажмана. А када је мир потписан, Руси су показали мишиће.

Демонстрација руске моћи било је заузимање аеродрома „Слатина" код Приштине од стране руских специјалаца који су дошли из Босне. Оперативну наредбу за ову акцију издао је начелник Генералштаба, Анатолиј Квашњин, а Јељцин је био „необавештен". НАТО комадант Весли Кларк био је бесан, док је Бжежински поручивао Клинтону да преотме аеродром од Руса јер је то ствар престижа. Захваљујући Русима, Срби са севера Косова нису доживили прогоне попут своје браће из других косовскох области. У преговорима Русије и НАТО-а, руска војска је добила компактан простор, а три њихова авиона са опремом слетела су на приштински аеродром. Медлин Олбрајт је тражила од Мађарске, Румуније и Бугарске да спрече прелете руских авиона, али су руски падобранци ипак добили ваздушне коридоре, пошто су њихови генерали запретили НАТО колегама.

Оно што је извесно јесте да се, у време НАТО бомбардовања, жестоко „кувало" у Русији, и да Јељцинова администрација, често састављена од русофоба, схватила да се није шалити са руским армијским врхом, који је био свестан да је рат против Срба увод у рат против Русије. Православни хришћани Трећег Рима видели су у НАТО бомбардовању народа цара Лазара апокалиптични предзнак будућих догађаја, о којима је руски свети, Теофан Нови Полтавски, говорио још за време II светског рата, пророковао да ће прави рат настати кад све силе света навале на Русију, јер ће, у апокалиптичне дане који долазе, само она сачувати православну веру.

На нашу велику несрећу, у време кад је Србија бомбардована на челу Русије су се налазили издајници. Генерал Леонид Ивашов, председник руске Академије за геополитику, преговарач са руске стране приликом потписивања мировног споразума 1999. године, каже: „Ми смо се с Американцима договорили да ће највише половина (Американци су говорили - не мање од половине) снага безбедности, пограничних снага и оружаних снага СР Југославије бити повучено из покрајине. Ми смо се договорили да натовске земље, које активно учествују у бомбардовању и агресији против СРЈ, неће размештати своје снаге у дубини територије покрајине. Била је одређена и обележена зона од три до пет километара дуж границе са Албанијом и Македонијом. Ми смо пристали на присуство натовских структура једино у Призрену, отприлике 55 километара од границе. Овде је требало да буде размештена немачка бригада. Међутим, Строуб Талбот и Виктор Черномирдин су у суштини игнорисали ту заједничку одлуку руске, америчке и финске стране./.../ Черномирдин је трговао са Клинтоном и Гором о предмету његове подршке као кандидата за председника Русије. Мени је постало јасно зашто је Черномирдин трговао Србијом - да је требало, он би и пола Русије продао. Међу њима је постојао договор: Гор председник САД, Черномирдин - председник Русије." („Геополитика", број 29/2008.)

Србија је, дакле, била предмет трговине. Продавали су је исти они који су продавали и Русију - русофоби блиски јељциновској власти. Не треба заборавити ту чињеницу, и говорити оно што непријатељи наших народа желе да понављамо, као мантру узајамног неразумевања: „Кад нам је то Русија помогла?" Кад је била своја - помагала је увек. Кад није могла да помогне себи, није ни нама.

Роман Иљунин, косовски заветник

У дане бомбардовања Србије од стране НАТО-а, те, апокалиптичне 1999. године, православна Русија је била са Србијом свим својим бићем. Срео сам, у оне дане, и живи доказ за то - брата Романа Иљунина. Пореклом козак, са тихе реке Медведице, притоке баћушке Дона, рођен на станици Березовска, двеста километара од Волгограда (бивши Царицин, бивши Стаљинград), од 1991. до 1995. године учио је школу иконописа при Московској духовној академији у Тројице Сергијевој лаври, у граду Сергијевом Посаду. Прву икону коју је насликао, по обрасцу Спаса Нерукотворенога из Новгорода (XII век), поклонио је црквици у родном селу. По њему, новгородски оригинал Спаса је обухватио собом „мудрост Творца, праведност Судије и милосрђе Оца Небескога".

Нерукотворени Образ Спасов је настао када се едески цар Авгар, оболео од губе, чуо да се у Палестини јавио чудесни Лекар и Исцелитељ - Христос. Пошто није могао сам да Га посети, послао је свог дворског сликара Ананију, да Га портретише и донесе му насликано - чврсто је веровао да се тако може исцелити. Такође, писмом је молио Христа да дође у Едесу. Ананија је стигао у близину Господњу - али није успевао да Га наслика. Јер, Христос, Син Човечији, личио је на све људе, и црте Његовог Лика бејаху неухватљиве. Тада је Он од Ананије затражио платно, умио се и обрисао Лице о њега - и, чудом Духа Светога, на платну је остао отисак пречистог Лица Богочовековог. Ананије је цару Авгару однео платно и рекао му да Спаситељ ипак неће доћи у Едесу (било је то доба Христовог страдања). Цар Авгар је, међутим, био човек велике вере - исцелио се од додира убрусом на коме је био Нерукотворени Образ. У знак поштовања, он ову Првоикону ставља изнад врата свог дворца. Народ се клањао Христу скупа с царем.

Икона је касније била зазидана, да би је у шестом веку опет нашао локални епископ. Пренета је у Цариград, где је стајала до крижарских пљачки у XIII веку, када је ишчезла негде на Западу.

Пошто је Роман Новгородског Спаса поклонио свом селу, наставио је рад. У Храму Христа Спаситеља у Москви, који се обнављао, насликао је Св. благоверног Александра Невског. По повратку у родни крај, на Богословском факултету Царицинског православног универзитета предаје иконопис.

У волгоградском манастиру Светога Духа, у келији у којој је обитавао, Роман Иљунин је имао икону Рождества Христовог, коју му је поклонио син свештеника из Србије, колега са студија. Та икона га је стално подсећала на народ Светог Саве.

Кад је почело НАТО бомбардовање, и када је Роман чуо да ракете падају близу србских светиња и породилишта, он је знао да не може седети скрштених руку. Са својим студентима, сакупљао је потписе за подршку браћи Србима. Волгоградски хришћани су знали шта значи ужас рата - нацистички напад на Стаљинград залио је, у II светском рату, њихову земљу крвљу. Иницијатива за потписивање наишла је на добар одзив.

После свега, Роман је одлучио да пође у Србију под бомбама. Узео је благослов од свог архијереја, Германа и насликао икону Србима драгог Цара - мученика Николаја II Романова. Отишао је по визу у југословенски конзулат у Москви, а затим у Третјаковску галерију, где је нарочиту пажњу посветио једној србској икони Распећа из XIV века. Размишљао је о Голготи Господњој и о страдању Христових Срба. Кад је изашао на улицу, једна група дечака му је узвикнула: „Ми вас овде много волимо!" У први мах зачуђен, Роман је схватио да су они помислили да је он Србин - носио је значку са знаком „target" на реверу.

У московском храму Светог Николаја „в Пижах" настојатељ је био прота Александар Шаргунов, председник Руско-србског братства. Ту је, као и у многим другим храмовима, скупљана помоћ за Србе, и свакодневно су узношене молитве.

А затим је Роман стигао у београд. Састао се са Његовом Светошћу, Патријархом Павлом, коме је, поред иконе Царских Мученика, уручио и врећицу земље с Мамајевог кургана, где је, у зиму 1942, на стотине хиљада руских војника положило главе за отаџбину.

Роман је остао у Београду, под бомбама, по заповести свог атамана А. Бирјукова, с циљем да наслика, козацима омиљену, икону Нерукотвореног Спаса, и да је остави на дар Србима. По предњу, ову икону су носили ратници Светог Александра Невског, борећи се против тевтонских витезова.

По савету свог пријатеља, србског иконописца Радета Сарића, Роман је набавио добру даску за икону од столара из Краљева. Сликао ју је у једној соби интерната Богословског факултета. Он каже: „Треба признати да су ми и професори и студенти указали чисто руско гостопримство. Изјутра сам, на брави врата своју собе, често налазио кесу с хлебом и млеком. Мада је факултет био званично распуштен на неодређено време, моји пријатељи су остајали да би станарима суседних зграда омогућили да се заштите у њиховом склоништу од напада из ваздуха."

НАТО-вци су били тачни. Сваког дана после девет увече била је ваздушна опасност. Свакодневно богослужење је протицало уз сталне ваздушне опасности. Када би жене и старце одвели у склониште, студенти теологије су настављали да се моле за мир. „Наша заједничка молитва за мир вазносила се Господу. Мислио сам о онима древним Кијевљанима који су стајали у храму Свете Софије 1239. године, када је хан Батиј с Татарима овном разбијао градска врата. У праву су они који кажу да се историја понавља", вели Роман, који је у то време ишао и на Панчевачки мост, да га брани својим телом.

Док је стајао, скупа са осталима на Панчевачком мосту, Роману је један Србин рекао показавши му једну звезду на небу: „То је, можда амерички шпијунски сателит. Он, као нова антивитлејемска звезда показује пут изасланицима новог Ирода ка сваком новорођеном србском младенцу". Уместо еванђељских дарова, иродовци су србској деци носили ракете и бомбе.

Брат Роман је хтео да свој посао заврши до Видовдана, и да оде на Косово, да се икона освешта, али је Господ другачије благословио. Морао је опет у Русију.

У јуну 1999, Роман Иљунин је из Србије у Волгоград повео групу српске деце. На локалној телевизији је говорио о страдању Србије, а обични људи показивали су огроман интерес за братску земљу.

Мали Срби су смештени у туристички комплекс на обали Волге. Примили су их као рођене. Архиепископ волгоградски Герман је бринуо о њима. Били су радо виђени гости Светодуховског манастира и Богословског факултета. У манастиру су се већ дуго молили за Србију и Црну Гору.

Деца су видела Мамејав курган и Музеј Стаљинградске битке. Ратни ветеран, директор музеја, причао им је како су се под Стаљинградом, скупа са Немцима, против Руса бориле и хрватске усташе, највећи србомрсци света.

Једна група дечице из Србије била је у Тројице-Сергијевој Лаври, крај моштију Баћушке Сергија. И тамо су их братски дочекали.

Тек у септембру 1999, враћајући децу у отаџбину, брат Роман је могао да испуни свој завет да са својом иконом Спаса Нерукотворенога оде на Косово. На београдском Новом гробљу, код споменика Цару Николају и руским војницима палим за Србију у I светском рату, икону је освештао старешина руског храма Свете Тројице у Београду, отац Виталије Тарасјев, а поход Романов на Косово омогућио је војни аташе амбасаде Русије у Београду, генерал Барманцев. Два руска официра пратила су храброг Романа на путу ка светој земљи, која је за Србе оно што је Куликово за Русе: место бола и славе.

На административној граници, где су чекали неколико сати, појавило се оклопно возило руске војске. Света икона је унета у њега, и путовање се наставило. Ишли су ка аеродрому Слатина, где је била смештена руска база. Уз пут рушевине Приштине, дело НАТО авиона.

Романа је даљи пут нанео у манастир Девич, у чијој непосредној близини је био вод руских специјалаца. Они су помагали монахињама да испуњавају своје обавезе и штитили их од насилничког шиптарског окружења, које је, пре доласка КФОР-а, разрушило манастир и опљачкало га, читава три дана злостављајући монахиње, секући иконе и разбијајући гробну плочу над моштима Светог Јоаникија Девичког.

Руси су, дакле, и оружан о бранили Девич, тако да су их сестре и њихов духовник, отац Серафим, искрено волели. Роман је видео љубав Срба према Русима и кад су, са Спасом Нерукотвореним, на оклопном транспортеру, стигли у Грачаницу. Владика Артемије и монахиње су говорили: „То је наша, косовска икона".

Пре повратка у Србију, млади козак се зауставио на Газиместану, и у подножје споменика изручио врећицу волгоградске земље. Један Србин, ту присутен, је заплакао: мученичка Русија сједињује се с мученичком Србијом. Да јој помогне да одстоји.

На Савиндан 2000. године Нерукотворени Спас је био у храму Светог Саве у Београду. Отац Стеван, старешина храма, служио је молебан Христу, а народ се клањао Богу своме, молећи се за мир и спасење. Срби су говорили Роману да је икона знак великог братства србског и руског народа.

Мало по мало, Русија се подизала из праха и пепела. Године 2008, када је Америка са својим НАТО-сателитима, признала „независно Косово", „ Русија је могла да помогне Србији у њеном непристајању на одузимање Свете Земље.

Даће Бог да тако буде и у данима који долазе!

Владимир Димитријевић

http://www.vidovdan.org/arhiva/article2555.html