Zapadne tajne službe i slučaj Srebrenice

Zapadne tajne službe i slučaj Srebrenice
"SRPSKO ZLO" IPAK NIJE SAMO SRPSKO
Piše: Života Ivanović

       Predlog deklaracije Narodne skupštine Republike Srbije o osudi zločina u Srebrenici, koji je podnelo 114 poslanika vladajuće većine, i zvanično je u skupštinskoj proceduri.
       Predlog deklaracije podneli su predstavnici poslaničkih grupa ZES, G17 plus, PUPS i SPS.
       Oko samog testa deklaracije već poduže se u srpskoj javnosti lome koplja, za jedne je delaracije baz jasno naznačene reči "genocid" bespredmetna, za druge je upravo pominjanje genoicida razlog da se ne glasa za deklaraciju, a za treće je "osuda svih zločina", pravo rešenje?!
       Očito je, kako sada stoje da će se u Skupštini Srbije voditi žestoka rasprava, sa neizvesnim ishodom. Jer, činjenica je da je tu, u okolini Srebrenice, upijeno i preko tri i po hiljade Srba, ali o njima niko više i ne raspravlja, a kamoli da se donose deklaracije ili rezolucije, što jasno pokazuje da ni u smrti ljudi nisu jednaki.
       Naravno, da je u Srebrenici počinjen zločin, ali je takođe zločin bio i u Bratuncu. Sad, kad se licitira sa brojem mrtvih, a nedeljnik "SVEDOK" je u nekoliko prethodnih brojeva, baveći se ovom neveselom tematikom, obelodanio niz zakulisnih radnji oko Srebrenice, počev od izmišljenog broja mrtvih, do najobičnije licitacije brojevima, ali i činjenicom da su u Srebrenici sahranjeni i mnogi koji tu nisu stradali, a da u grobovima počivaju i mnogi pripadnici vojnih formacija muslimana, koji su ubijeni u borbi, a ne u navodnom masakrau...
       Takođe, vidljivo je, da i u međunarodnoj javnosti, naročito u poslednjih godinu-dve, na površinu izlaze neki novi podaci, neke nove činjenice, koje u mnogo čemu, bacaju novo svetlo, na ovaj mračan trenutak novije istorije.
       U ovom broju pazabavićemo se "Slučajem Srebrenica", ali iz arhiva Zapadnih tajnih službi, koje su bar dosad bile nedostupne javnosti, ili se nisu uklapale u "nacrtanu srpsku krivicu"...
       Vladan Dinić,
       glavni i odgovorni urednik nedeljnika "SVEDOK"
       x x x x x x x
       Zapadne tajne službe niko ne može da optuži da su znale šta srpska strana smera. Ni sama nije navodno znala šta hoće - teza je koju je dugo branio Holandski institut za dokumentaciju rata (NIOD), baveći se već godinama padom Srebrenice, stvarnim i navodnim zločinima bosanskih Srba pod vođstvom tandema Mladić-Karadžić i ulogom pripadnika holandskih plavih šlemova.
       Razumljivo, ni Holandanima, kao ni drugim neposrednim, ili posrednim akterima u aferi Srebrenica, nije stalo do otkrivanja istine, već samo do opravdanja vlastite uloge.
       Doduše, i sada, kao i na početku, svaka strana u sukobu ima svoju istinu i svaka strana, osim, izgleda, srpske, ima pravo na svoju istinu. To što su sve te istine u suprotnosti jedna s drugom, malo koga zanima.
       Tako, na primer, holandskoj tezi protivreči izveštaj dopisnika berlinskog lista Tagescajtung (TAZ) Andreasa Cumaha koji je objavljen u jesen 1995. godine. Cumah je tada pisao o protokolima, nastalim kao rezultat prisluškivanja razgovora Ratka Mladića i Slobodana Miloševića. Razgovore su snimale zapadne tajne službe koje su, dakle, znale šta srpska strana sprema. Pitanje je, zašto je nisu sprečile ako je zaista pripremala genocid?
       Umesto toga, izgleda da je bilo potrebno da se srpska strana "navuče na zločine" koji će se kasnije - žigosati kao genocid, kako bi se opravdala zapadna intervencija protiv Srba, najpre u korist tuđmanovske Hrvatske i izetbegovićevske muslimanske Bosne, a potom u interesu kosovske OVK.
       Prema svedočenju samih bosanskih muslimana bliskih Izetbegoviću, tadašnji američki predsednik Bil Klinton savetovao je muslimanskog predsednika BiH da mu je za intervenciju NATO potrebno da Srbi u Srebrenici poubijaju najmanje 5000 muslimana!
       Sličnim potezom poslužiće se kasnije i OVK u Račku kako bi pružio Zapadu pokriće za intervenciju NATO. O tome jasno govori televizijsko priznanje Hašima Tačija koji je izjavio da mu je najveće dostignuće u ratu protiv Srba i Srbije inscenacija događaja u selu Račak.
       Za razliku od Izetbegovićevih saradnika i Tačija, ni nemački novinar Cumah, ni Holanđani, otvoreno ne kažu, ali kada se iz različitih delova sačini mozaik, proizilazi da su zapadne obaveštajne službe angažovane na Balkanu (pre svih američka CIA, nemačka BND, britanska MI-6 i francuska obaveštajna služba), ne samo znale šta se oko Srebrenice priprema, već su na posredan način srpsku stranu navlačile i podsticale na zauzimanje odnosno oslobađanje Srebrenice od muslimana, iako je grad u to vreme bio zaštićena zona OUN.
       Razumljivo, poslednja namera bila je da im srpsko zauzimanje Srebrenice kao zaštićene zone UN kasnije posluži kao pokriće za Tudmanovo "oslobađanje" Krajine, koja je takođe bila zaštićena zona UN. Zapadne sile na čelu sa SAD bile su dužne da, kako je pisao dopisnik najtiražnijeg američkog dnevnika Njujork Tajmsa Dejvid Bajnder, ali u časopisu "Mediteranien kvoterli" pošto mu u matičnom listu to nisu hteli da objave, ispune dato obećanje i vrate Tuđmanu uslugu koju im je učinio kada je u Vašingtonskom sporazumu pristao na prekid vatre sa Izetbegovićevim muslimanima i ulazak Hrvata u federaciju sa Izetbegovićevom muslimanskom državom.
       Ako je to tačno, a po svemu sudeći, pre ili kasnije, prava istina mora izaći na videlo, Srebrenica je, u stvari, bila neka vrsta Markala i kasnije Račka, jer je trebalo da posluži kao izgovor i pokriće za zajedničko zapadno-hrvatsko-muslimansko kažnjavanje Srba i zauzimanje teritorija koje su oni držali kako u Hrvatskoj, tako u BiH. Uostalom, ne govori li u prilog tome da je bilo dogovora i sam podatak da Izetbegović ne samo da nije uputio snage radi podrške borbi muslimana za odbranu Srebrenice već je naložio da se njegove odbrambene snage povuku!
       O tome između ostalog govori i sam Naser Orić koji je na mislimanskoj strani bio zadužen za odbranu Srebrenice.
       U naredbi za napad na Srebrenicu, od 12. jula 1995, na čiji se audio snimak američke obaveštajne službe nemački novinar Cumah poziva, Karadžić jasno daje direktivu Mladiću da osvoji Srebrenicu. I, ne samo to. Kako se iz snimljenog dokumenta vidi, Karadžić traži da se navodno ide na potpunu eliminaciju neprijatelja.
       Holandski Institut za ratnu dokumentaciju sve vreme tvrdi da je Cumah snimke dobio od tadašnjeg ministra inostranih poslova BiH Muhameda Šaćirbeja, a ne, kako Cumah navodi, od američke tajne službe. Tek kasnije holandski saradnik NIOD-a i autor studije o Srebrenici, Viebes, priznao je da nema dokaza za svoje tvrđenje, što je otvorilo novu raspravu o tome jesu li zapadne tajne službe znale šta se sprema oko Srebrenice ili nisu.
       Nemački obaveštajni stručnjak Erih Šmit Enbom iz Instituta za istraživanje mira u Wailhaimu, poznat kao vrhunski stručnjak za geostrateška i geopolitička pitanja (prvi je u svetu svojevremeno ukazao na ulogu nemačkih ministara Hansa Ditriha Genšera i Klausa Kinkela u rasturanju Jugoslavije), iznosi u intervjuu nemačkom radiju "Deutsche Welle" mišljenje da su za srebrenički scenarij postojale tri mogućne varijante:
       - prva, da su u slučaju bivše zaštićene zone UN Srebrenice postojali veliki obaveštajni promašaji u elektronskom osmatranju terena;
       - druga, da su postojale dramatične greške u menadžmentu za informisanje tajnih službi;
       - treća, da su neke tajne službe sa Zapada jednostavno prećutale informacije o predstojećem napadu na Srebrenicu, kako bi, s jedne strane, masakr u Srebrenici poslužio kao pokriće za zajedničku ofanzivu Tuđman-NATO na Krajinu, a zatim u saradnji sa muslimanima i na BiH, i s druge, kao adut za ucenu srpske strane na pregovorima u Dejtonu, koji su potom usledili, s ciljem da se izvuče politička i svaka druga korist za prozapadnu stranu u sukobu.
       Ovu treću varijantu, nemački ekspert iz Instituta za mirovnu politiku Erih Šmit-Enbom smatra ne samo mogućom već i realnom pošto svi događaji koji su usledili govore o tome da je ta pretpostavka najverovatnija i da je dobila potvrdu u budućem razvoju događaja.
       Holandski institut za dokumentaciju rata NIOD, međutim, takvu mogućnost isključuje i konstatuje da je reč o čistom cinizmu, iako se u međunarodnoj javnosti, posebno među akterima na tadašnjoj bosansko-hercegovačkoj sceni, čuju glasovi ne samo da su zapadne službe znale za pripremu srpskog napada, čak i samog zločina, već su ga, više ili manje, direktno režirale, podstičući ga i raspirujući njegove razmere do neverovatnih visina.
       Nemački ekspert Erih Šmit Enbom u osvrtu na holandske primedbe u intervjuu nemačkom radiju Dojče vele, ističe:
       - U slučaju Srebrenice postoje ne samo indicije već i nepobitni dokazi o tome da se znalo šta se sprema ovoj, navodno, zaštićenoj UN zoni. Moralo bi se ispitati da li je Holandski institut za ratnu dokumentaciju NIOD uopšte želeo da otkloni sumnje da su Amerikanci 1995. holandski bataljon i UN svesno ostavili na cedilu. Čak je i nemačka tajna služba "Bundesnachrichtendienst" (BND) znala šta će se desiti. Ja sam to, pripremajući najnoviju knjigu o radu BND, istražio i dobio izričito potvrdan odgovor, izjavio je nemački ekspert Erih Šmit Enbom.
       On je pojasnio da su mu informacije potvrdili upravo saradnici nemačke tajne službe iz sektora za praćenje i prisluškivanje.
       Nemačka tajna služba je, međutim, kako se navodi u studiji holandskog instituta NIOD, to navodno demantovala, što je i razumljivo.
       Bilo kako bilo, izgleda da Holanđanima savest nije čista, što objašnjava njihovo ponašanje sve do danas.
       Erih Šmit Enbom dalje tvrdi da mu se nije jednom desilo da tajna služba negira nešto za šta je on sam imao čvrste dokaze. Na pitanje da li ima utisak da je holandski Institut za ratnu dokumentaciju, istražujući šta su zapadne tajne službe znale o Srebrenici, svesno zametnuo trag, Enbom odgovara:
       - Moj je utisak da su ključne informacije o Srebrenici bile zataškavane i da se i dalje zataškavaju.
       Prema nalazima istrage Komisije holandskog parlamenta o događajima u Srebrenici, najveća odgovornost za propust da se jula 1995. spreči masakr leži na tadašnjem zapovedniku UNPROFOR- a, francuskom generalu Bertrandu Žanvijeu.
       Pored njega, odgovornost za propust da se spreči masakr navodno više od sedam hiljada muškaraca (od kojih se blizu hiljadu i dalje nalaze na spisku onih koji redovno plaćaju struju u BiH, kao i ne mali broj među živima u inostranstvu, ili medu poginulim širom BiH, ali ne u Srebrenici) i deportacija oko 25.000 žena i dece, snosi ipak holandski vojni vrh koji je od civilnih vlasti skrivao informacije o tome šta se dogadja u Srebrenici. Odgovornost zatim snosi komanda holandskog bataljona u Potočarima koja je pogrešno procenila razvoj situacije i nije na vreme obavestila komandu UN o zbivanjima nakon ulaska srpskih snaga.
       Na vrhu liste međunarodnih činilaca, odgovornih za tragične propuste, nalazi se zapovednik međunarodnih snaga, koji je odbio da Holanđanima pruži vazdušnu podršku, iako su se stekli svi uslovi za vazdušno delovanje. Kao i u izveštaju holandskog Instituta za ratnu dokumentaciju, nakon koga je usledila ostavka vlade u Hagu (2002. godine), u izveštaju parlamenta naglašava se da su Holanđani u Srebrenicu upućeni nedovoljno opremljeni i obučeni, sa nedovoljno jasnim mandatom.
       Teške kritike u izveštaju upućene su i na račun bivšeg komandanta holandskih kopnenih snaga Hansa Kouzija. Kouzi je tadašnjeg ministra odbrane Jorisa Vorhuvea nedovoljno i neprofesionalno informisao o mogućim ratnim zločinima, čime ga je doveo u političke probleme. Istovremeno se kritikuje i sam Vorhuve zbog slabosti u rukovođenju. Holandska vlada i parlament su se prilikom slanja snaga u Bosnu rukovodili "emocionalnim i humanitarnim aspektima", ali nije preduzeta integralna analiza mogućih rizika na licu mesta.
       Kao neshvatljivo označeno je ponašanje holandskog bataljona u odnosu na informacije tajne službe. Zatim, bataljon nije bio dovoljno opremljen, što se može dovesti u vezu sa nedovoljno jasno formulisanim mandatom UN. Holandski bataljon je u julu 1995. godine s pravom tražio podršku snaga iz vazduha. Bili su ispunjeni uslovi neophodni za to. Prema mišljenju istražne komisije, francuski general Žanvije bio je tada nadležan da izda nalog za podršku iz vazduha, ali nije učinio ništa. Zašto?
       Holandske vlasti, dakle, imaju svoj deo odgovornosti - vlada je morala biti svesna rizika kojem je bataljon izložen u Srebrenici, ocena je formirane parlamentarne Komisije koja takođe navodi da je koordinacija između ministarstva odbrane i spoljnih poslova bila "nedostatna".
       Drama u Srebrenici je zbog toga postala trauma za Holandiju. Vlada bivšeg premijera Vima Koka je u aprilu 2002. godine, nakon objavljivanja izveštaja Holandskog instituta za ratnu dokumentaciju, podnela ostavku kako bi se razjasnila politička odgovornost Holandije.
       Međutim, po Holanđanima, ključnu odgovornost za počinjene zločine snose "pojedinci iz vojnog i političkog rukovodstva bosanskih Srba", te se, s tim u vezi, od vlade traži da snažnije insistira na hapšenju Mladića i njegovom što bržem suočavanju sa haškim sudijama.
       Holandija ne može da se krije iza međunrodne politike; zemlja snosi deo odgovornosti, iako su holandski plavi šlemovi navodno časno i savesno obavljali svoj posao u Srebrenici. Kao i ranije objavljeni izveštaj, i parlamentarna istraga navodi na zaključak da se "genocid" nije mogao izbeći. Glavna krivica za "genocid" pripisuje se bosanskim Srbima. Medutim, o pozadini se i dalje zna malo ili nimalo.
       "Srebrenica, Žepa i Goražde su bile tri koščice u grlu Republike Srpske," navodi se u jednoj analizi CIA. Ako bi osvojili preostale bošnjačke enklave, Srbi bi osigurali da na kraju rata celo Podrinje pripadne njima. Ta je jednostavna kalkulacija bila jasna i UN, kaže Andreas Cumah, dugogodišnji dopisnik berlinskog Tageszeitunga iz UN.
       - Odeljenje za mirovne operacije UN u Njujorku (DPKO) znalo je još početkom 1995. da Karadžić i Mladić planiraju da napadnu Srebrenicu. Do ovih saznanja UN su došle posredstvom nacionalnih obaveštajnih službi, ali i vlastitih obaveštajnih potencijala u Bosni. Naznake koje su upućivale na takav rasplet bile su toliko snažne da je, tokom marta Odeljenje za mirovne operacije UN, pod predsedništvom tadašnjeg šefa tog odeljenja Kofija Anana, održalo seriju sastanaka na kojima se razgovaralo o tome kako sprečiti napad na Srebrenicu. Napravljen je plan po kojem je postojećih oko 300 lako naoružanih holandskih vojnika trebalo zameniti teško naoružanim danskim kontingentom koji je, u to vreme, bio raspoređen u okolini Tuzle.
       Drugog aprila 1995. u Njujorku su se sastali Kofi Anan i američka predstavnica u UN Madlen Olbrajt. Na tom sastanku plan za odbranu Srebrenice je odbačen. Nikad nisam doznao - zašto? Sastao sam se s Kofijem Ananom 1999, stavio pred njega na sto pismene i potpisane izjave svih učesnikaa tog dogovora o Srebrenici i pitao ga šta se dogodilo na sastanku s Madlen Olbrajt i zašto se odustalo od plana. Rekao je da mi na to pitanje ne može odgovoriti i da je dosije Srebrenica "zvanično zatvoren", ističe Andreas Cumah.
       U jesen 1995. doznao sam da je, tvrdi Andreas Cumah, francuska obaveštajna služba dosta ranije znala da se priprema napad na Srebrenicu. General Bernard Žanvije, koji je u to vreme bio zapovednik UNPROFOR za bivšu Jugoslaviju, sa sedištem u Zagrebu, tu je informaciju dobio od francuske vojne obaveštajne službe, ali i od svojih podređenih - holandskog zapovednika u Srebrenici i zapovednika UNPROFOR u Bosni. Obojica su upozorili generala Žanvijea da raspolažu vrlo uverljivim dokazima da je napad na Srebrenicu neminovan i zatražili da pozove u pomoć NATO kako bi se napad sprečio. On je to odbio. Šest dana zaredom, od 6. do 11. jula, primao je isti zahtev od dvojice nižih zapovednika i uvek ga odbijao. Pouzdano znam i video sam dokaze da je general Žanvije tako postupio po naređenju što ga je primio iz Predsedničke palate u Parizu.
       Francuski general se do poslednjeg trenutka uzdržavao da pozove NATO u pomoć jer ga je na to obavezivao i tajni sporazum koji je, mesec dana pre napada na Srebrenicu, u Zvorniku postigao s Ratkom Mladićem. Da bi izbegao da vojska bosanskih Srba nastavi da uzima vojnike UNPROFOR kao taoce svaki put kad NATO izvede vazdušni udar, Žanvije je obećao da više neće tražiti podršku iz vazduha. O tome nesumnjivo znaju više agenti francuske obaveštajne službe, ali ih pripadnost toj službi i dalje obavezuje na ćutanje.
       Iako su sve zapadne analize ukazivale na neodrživost izolovanih muslimanskih enklava u Srebrenici, Žepi i Goraždu, iako je postojalo uverenje da će ih srpska strana neutralisati, pripreme za sam napad izvedene su brzo i gotovo neopaženo, tvrdi Cis Vibs (Cees Wiebes), stručnjak za obaveštajnu delatnost i profesor Univerziteta u Amsterdamu.
       - Ono do čega smo došli istražujući ove događaje i što do sada nije osporeno, ni na jednom od procesa koji se vode pred Haškim tribunalom, sugeriše da su pripreme napada na Srebrenicu trajale svega nekoliko dana. Mladić je počeo pripreme 2. jula, što potvrđuje i strogo poverljiva analiza napada na Srebrenicu, koju je kasnije izradila britanska vojna obaveštajna služba i koju sam imao priliku da vidim. Pripreme su protekle neopaženo. Napad je počeo šest dana kasnije, 8. jula. Zauzimanjem Srebrenice proširio bi se etnički čist prostor uz granicu sa Srbijom, prestala bi potreba za održavanjem više od 1.000 kilometara linije dodira oko istočnih enklava i okončali bi se stalni napadi koji su iz njih preduzimani, tvrdi Vibs.
       Postavlja se pitanje kakav je bio stav tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića prema događajima oko Srebrenice? Dok jedni smatraju da je Milošević bio užasnut kada je čuo o tim događajima, drugi pak ističu da je bio u toku priprema i čak se sa hrvatskim predsednikom Tuđmanom dogovarao o podeli BiH i sudbini srpske Krajine i drugih oblasti u Hrvatskoj u kojima su vekovima živeli Srbi.
       Pad Srebrenice i okolnosti koje su do njega dovele još su 1995. godine otvorili više nepoznanica na koje ni do danas uglavnom nema konačnih, ni do kraja argumentovanih odgovora. Analiza delovanja zapadnih obaveštajnih službi u tom razdoblju, posebno američkih i britanskih, mogla bi bar da ukaže na deo odgovora.

Jedba nemačka analiza slučaja Srebrenica Istorija salonskog rasizma        Prema "zvaničnoj" verziji događaja u Srebrenici, u stvari, verziji nekadašnje vlade bosanskog predsednika Alije Izetbegovića, u leto 1995. u okolini bosanskog gradića Srebrenica pripadnici srpskih jedinica streljali su 8000 muslimanskih mladića i muškaraca. Formulacija o „najgorem masakru na evropskom tlu od završetka firugog svetskog rata“ neprekidno i nezaustavljivo se ponavlja u zapadnim medijima. Kada je u martu 1999. NATO bez ikakvog ovlašćenja OUN započeo rat protiv onoga što je ostalo od Jugoslavije - Srbije i Crne Gore, rat koji nije dobio ni od koga nikakav mandat, zapadne sile su se zaklinjale da su taj rat preduzele da bi sprečile ponavljanje Srebrenice na Kosovu i Metohiji.        Autore koji već godinama ukazuju na preteran broj žrtava mediji uporno ignorišu. A, oni samo u pitanje dovode razmere "srpskog zločina koji se ne može oprostiti".        Najnovija knjiga u nizu od stotine knjiga napisanih dosad o "slučaju Srebrenica", „Srebrenica - Die Geschichte eines salonfahigen Rassismus“ (Srebrenica - Istorija salonskog rasizma) sadrži zaključak da, bez obzira na različit broj žrtava, obe verzije imaju nešto zajedničko: ni jedna, ni druga ne počiva na temeljnom i širokom istraživanju. U medijima isfabrikovan mit o genocidu u Srebrenici i dalje čak i tamo gde postoji i inače preovlađuje kritički duh na iznenađujuć način caruje konformizam, prave se truli kompromisi ili se jednostavno potpuno ćuti. Da li je reč o zastrašivanju ili o samonametnutom prećutkivanju, pita se berlinski dnevnik "Junge velt".        Pod takvim utiskom autor najnovije knjige o Srebrenici usudio se da se poduhvati teškog zadatka da istraži šta se događalo u danima neposredno posle pada Srebrenice. "Usudio se" zato što se u zvaničnoj verziji o navodnom genocidu u Srebrenici u medijima sve do danas uopšte ne postavlja pitanje o tome već se samo zadovoljava da se taj navodni genocid stavlja u istu ravan sa holokaustom i u jednom broju evropskih zemalja zahteva se kažnjavanje odgovornih na isti način kao što su svojevremeno kažnjeni krivci za holokaust.. Tako je umesto istraživanja navodnog genocida na delu zastrašivanje.        Autor knjige najpre iznosi situaciju u oblasti Podrinja gde se nalazi Srebrenica pre događaja koji su predstavljeni kao genocid i pritom navodi događaje između 1992. i 1995. lznoseći izjave svedoka očevidaca, patologa i preživelih, kao i brojne dokumente, koji pokazuju da su muslimanske snage do leta 1995. poubijale na najbestijalniji način nekoliko hiljada Srba, tačnije 3300, pre svega žena, dece i starijih muškaraca i razorile oko 190 srpskih sela.        Brojna putovanja u oblast Srebrenice, intervjui sa patolozima, političarima, lokalnim žiteljima, novinarima i međunarodnim posmatračima poslužili su autoru kao osnova za njegovo akribijsko istraživanje. Od pripadnika tadašnjih "plavih šlemova" autor je saznao da su se Srbi dobro ponašali prema muslimanskim civilima po preuzimanju grada u svoje ruke. Jedan je muslimanski komandant izjavio da je u borbama posle pada grada dok su se snage Nasera Orića povlačile u pravcu Tuzle kroz oblast koju su kontrolisale srpske snage, palo oko 2000 muslimanskih vojnika. Taj broj približno odgovara broju mrtvih do koga su prvobitno mogli doći istražitelji Haškog tribunala za zločine počinjene na tlu bivše Jugoslavije.        Dokumenti muslimanske vojske do kojih je autor mogao doći dokazuju da je broj žrtava naknadno povećan za nekoliko stotina koji su pali u ranijim borbama 1993. godine.        Jedan muslimasnski političar izjavio je u razgovoru sa autorom knjige da je tadašnji predsednik Klinton još 1993. sugerisao Izetbegoviću varijantu „srebreničkog masakra": Samo u tom slučaju može NATO da interveniše u korist muslimanske vojske. Protivrečnosti koje govore same za sebe. Uvek iznova poslednjih godina nagađalo se da su se na muslimanskim izbornim listama 1996/97. nalazila imena ljudi koji su se vodili kao ubijeni u srebreničkom masakru. Cak su se 3000 takvih imena nalizila i na listi ubijenih, i na izbornoj listi. Autor je takođe došao do podataka za još 1000 lica koja su kao muslimanski borci izginula u ranijim borbama koje nemaju nikakve veze sa Srebrenicom, a nalaze se na listi srebreničkih žrtava!        Autor je opširno istražio "slučaj krunskog svedoka" Hrvata Dražena Erdemovića, koji danas ima ulogu glavnog aduta Tribunalu u Hagu u stvari Srebrenica.        Erdemović se izdaje za člana bosansko-srpske jedinice koja je navodno streljala ukupno 1200 muslimanskih muškaraca a sam Erdemović je, po vlastitoom priznanju ubio 100 ljudi. Autorova analiza slučaja Erdemović potvrđuje na impresivan način protivrečnosti i apsurdnosti koje je razotkrio dugogodišnji dopisnik nemačkog radija "Dojče vele" Žerminal Čivikov u svojoj knjizi "Krunski svedok".        Autor najnovije knjige pokazuje ne samo kako su iskazi i svedočenja nekolicine preživelih streljanja u Srebrenici ne samo u međusobnoj protivrečnosti već i kako su se vremenom menjali. Zbunjujuće teško padaju analize sudskih procesa nizu Srba osudenih zbog događaja u Srebrenici na dugogodišnje zatvorske kazne.        Vidi se kako je nekoliko optuženih primenom tzv.»Plea Agreements« namamljeno i primorano da lažnim iskazima tereti druge optužene očekujući da će na taj način sebi osigurati blažu kaznu.        Pred čitaocima je zaista spektakularna knjiga, koja navodi na zaključak: Ne samo da ne postoji nikakav dokaz o tome da je rukovodstvo bosanskih Srba naredilo streljanje, već uopšte nema nikakvog razloga da se prihvati srpski masovni zločin kakav se podmeće srpskoj strani. Ono što ostaje jeste 2000 ubijenih u borbenim okršajima.        Možda će ova knjiga najzad, piše na kraju Junge velt, probuditi savest bar onih protivnika rata kojima nisu bile dovoljne tvrdnje da Dubrovnik nikada nije bio u ruševinama", da nikada nisu postojali nikakvi srpski koncentracioni logori, da je najveće etničko čipćenje bilo proterivanje Srba iz Hrvatske, da na Kosovu polju 1989. Milošević nije održao nikakav ratnohuškački govor, da u kosovskom selu Račak nikada nije bilo »masakra« nad nevinim kosovsko-albanskim civilima i da su Srbi u Rambujeu po drugi put u XX stoleću stavljeni pred ultimatum koji ne bi bio prihvatljiv ni bilo kojem drugom narodu. Srebrenica je dakle samo izgovor, da se Srbima, žrtvama jednog imperijalnog rata, ospori svaka solidarnost.

 

Dr Cis Vibs, stručnjak za obaveštajnu delatnost i profesor Univerziteta u Amsterdamu: Masovna pogubljenja nisu bila deo prvobitnog plana za napad na Srebrenicu        Da li su masovna pogubljenja srebreničkih muškaraca bila ranije planirna, jedno je od ključnih pitanja koje je za holandsku vladu istražio stručnjak za obaveštajnu delatnost i profesor Univerziteta u Amsterdamu, dr. Cis Vibs (Cees Wiebes).        - Ako planirate masovna pogubljenja, morate prethodno osigurati kamione, bagere i gorivo. Kada smo istraživali ovo pitanje na licu mesta, otišli smo u građevinske kompanije na srpskoj teritoriji u istočnoj Bosni i pitali direktore kada im je naređeno da pošalju teške kamione na mesta gde su otkrivene masovne grobnice. Svi su odgovorili da su takvu zapovest primili 12. ili 13. jula, neki čak i kasnije. U to vreme je vladala i nestašica goriva. Ako nameravate izvesti zločin takvog obima, morate osigurati i dovoljne zalihe goriva. Takvih uputstava, međutim, nije bilo, ističe holandski stručnjak i ocenjuje da već to sugeriše da masovna pogubljenja nisu bila deo prvobitnog plana za napad na Srebrenicu.        - Vođstvo bosanskih Srba nameravalo je srebreničkom operacijom ("Krivaja 95") da smanji deo enklave na jugu i preseče vezu sa Žepom. Ograničena vojna akcija, međutim, završila je kao ratni zločin bez presedana u novijoj povesti.        Na pitanje kako se to dogodilo, dr. Vibs odgovara: "Verujem da je u srpskim područjima oko Srebrenice bilo dosta mržnje i želje za osvetom zbog čestih napada koje su iz ove enklave preduzimale jedinice Nasera Orića. U srpskim selima oko Srebrenice, u tim je akcijama do leta 1995, prema nekim procenama, poginulo između 1.200 i 1.500 srpskih civila. Čini se da su upravo zbog toga u masovnim pogubljenjima Srebreničana učestvovale lokalne srpske grupe. Nema sumnje da je ta smaknuća lično odobrio Ratko Mladić, ali su ih uglavnom izvodili pripadnici srpskih vojnih i policijskih formacija iz tog dela Bosne. Zaključili smo da masakr nije bio prethodno planiran, i da je moguće da su nakon zaposedanja Srebrenice stvari unutar vojske bosanskih Srba izmakle kontroli."

http://www.svedok.rs/index.asp?show=71412