23.06.2010
Петар ИСКЕНДЕРОВ
Хашки трибунал као оруђе пузеће исламизације Европе
Извештаји Главног тужиоца Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију по традицији се сачињавају по провереној схеми, коју је у праксу увела још Карла дел Понте. Дају се уверавања у неопходност да се «затвори мучна страница недавне историје» Балкана, затим – краћа оцена тока истраге по текућим пословима и најзад - карактеристика нивоа сарадње балканских држава са Трибуналом.
Није одступио од те схеме ни белгијски правник Серж Брамерц, који је говорио у Савету безбедности ОУН 18. јуна. Његов последњи извештај нарочито је важан за схватање политике Хашког трибунала и других међународних института према Балкану. Имајући у виду да сам Трибунал не располаже неопходним инструментима за «принуду на сарадњу», његове закључке користе друге организације «новог светског поретка», које сматрају да имају право да «кажњавају и помилују» читаве земље и народе. Није случајно у најновијем излагању господин Брамерц поново апострофирао, да је «подршка Европске уније у обезбеђивању сарадње (са Трибуналом – П.И) била не само изузетно ефикасна у прошлости, него остаје неопходна и убудуће».
Сегмент о значају подршке од стране Европске уније (читај – све већег притиска на балканске земље) Главни тужилац је сместио у онај део свог извештаја, у коме је било говора о узајамним односима Хашког трибунала и Србије. Серж Брамерц је поново окривио српске власти због тога, што се на хашкој оптуженичкој клупи још нису појавили бивши командант армије босанских Срба, генерал Ратко Младић, и бивши лидер хрватских Срба Горан Хаџић. Напори у циљу њиховог хапшења «до овог тренутка дали су мало опипљивих резултата», подвукао је референт и закључио, да «садашње оперативне стратегије Србије» у вези са тим питањем «захтевају преиспитивање».
Одредница о «преиспитивању стратегија» скопчана је са нарастајућим нестрпљењем руководства Хашког трибунала и његових међународних координатора, јер се обојица лидера српства и даље налазе изван сфере њиховог домашаја. Не треба сумњати да ће већ наредни (14-ти по реду) годишњи извештај Главног тужиоца бити сачињен уз употребу још жешћих антисрпских израза – разуме се, у случају да се Младић и Хаџић до тада не нађу на оптуженичкој клупи.
Тоналитет извештаја Сержа Брамерца у односу на друге балканске државе имао је принципијелно другачији карактер. Он је суздржано критиковао руководство Хрватске због «преосталог нерешеног питања нестанка важних докумената, који се односе на операцију «Олуја» 1995. године», када су хрватске власти, уз подршку босанских муслимана и натовских контингената, разбили Републику Српска Крајина, убивши неколико хиљада и учинивши избеглицама неколико стотина хиљада Срба. Што се Босне и Херцеговине тиче, она је и уопште остала изван критике Главног тужиоца.
Овакав прилаз до танчина кореспондира са односом Високог представника међународне заједнице у Босни и Херцеговини, НАТО и Европске уније према три државотворна народа те бивше југословенске републике, поред осталог и у оквирима преговора који се настављају о реформи њеног уставног уређења. Од босанских Срба се у ултимативном облику захтева да одустану од фиксираних «дејтонских» овлашћења, која су им дата. Хрвате суздржано критикују због толико суздржане опозиције прекомерној централизацији Босне и Херцеговине и дискусија које се с времена на време разбуктају у вези стварања посебног хрватског ентитета у саставу Босне и Херцеговине. Што се босанских муслимана тиче, њима полази за руком апсолутно све, па и очиглена тежња да се претвори Босна и Херцеговина у исламску државу, која живи по указима духовног лидера муслимана Мустафе Церића. Последњи међу босанским (и не само) муслиманима ужива неспорни ауторитет – нарочито након што је обелоданио своју «Декларацију европских муслимана», која је, у суштини, програм пузеће «исламизације» Европе. Ево само једног индикативног цитата из датог сочињенија: «Ми смо дужни да учимо Европу да прихвата муслиманске вредности и да цени зној муслиманских радника и интелектуалаца у изградњи цватуће и слободне Европе. Европа је дужна муслиманима за своју слободу и процват не само историјски. Ради се о савременом муслиманском доприносу њеном развоју, који нам даје за право да кажемо: Европа нам је дужна веома много».
Тешко да упорна тежња Хашког трибунала и института који стоје иза њега да обеле босанске муслимане представља покушај да се «одуже дугови по Церићу». Ради се о континуираним покушајима међународно-правног и војно-политичког распарчавања јединственог српско-православног простора. Други елеменат тог сценарија према Србији, Србима у Босни и Херцеговини, јесте тежња Вашингтона и Брисела да напабирче пропагандистичке поене међу муслиманским становништвом Балкана, како би се слободније осећали у конфронтацији са муслиманима у другим геополитичким зонама - у првом реду на Блиском и Средњем Истоку. О томе сведоче, поред осталог, лепоречиве изјаве покојног америчког конгресмена Тома Лантоша, који је једном приликом казао, да улогу САД у стварању муслиманске државе у центру Европе треба на достојан начин да оцене «не само одговарне вође муслиманских држава – таквих као што је Индонезија, - него такође и џихадисти свих могућих фела».
Дати китњасти цитат узет је из књиге «Сребреница: деконструкција једног виртуелног геноцида»: под таквим називом у босанској Републици Српској ових дана ће угледати светлост истраживање, које је припремио утемељени у Холандији невладин фонд «Историјски пројекат Сребреница» (аутори су председник Фонда Стефан Караганович и др.Љубиша Симић). У књизи се чини покушај да се на основу анализа свих доступних материјала направи објективна слика трагичних догађаја, који су се десили у Сребреници у лето 1995. године и да се, поред осталог, оповргну оптужбе Срба за геноцид, које су потпомогнуте од стране Хашког трибунала. Преиспитивање тих једностраних концепција актуелно је уочи предстојећих средином јула у Босни и Херцеговини помпезних манифестација сећања на сребреничке жртве, које имају за циљ не само да створе морално-политички аргумент за скорашњу ликвидацију Републике Српске и угушивање српског отпора. Такво преиспитивање потребно је и зато, да би се упознала најшира светска јавност са оним сценаријима и механизмима, посредством којих се врши «међународно правосуђе» на Балкану.
Главни тужилац Међународног трибунала за бившу Југославију Серж Брамерц је очигледно показао у Савету безбедности ОУН, да је Међународни трибунал за бившу Југославију ванправни институт и да служи једино као играчка у рукама САД, Европске уније и НАТО, Организације Исламска Конференција и других геополитичких играча. Да ли то схватају српски руководећи кругови, који још држе државну политику земље као таоца Хашког трибунала?
_____________________
Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ - старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радиостанице «Глас Русије».
http://rs.fondsk.ru/article.php?id=3117
Нема коментара:
Постави коментар