http://tinyurl.com/28num3c
Neoosmanlije rade na štetu Balkana!
V. C. SPASOJEVIĆ, 07.06.2010 20:58:46
Turski ambasador Ahmet Suha Umar poklonio se prošle nedelje na Čegru
senima poginulih u čuvenom boju. Obraćajući se okupljenima, rekao je:
"Osmanlijski vojnici koji su ovde poginuli sada su sinovi Srbije. Ima
nekih događaja, datuma i ljudi koji su veoma važni. Sinđelić i Čegar su
među njima. Više od 500 godina živeli smo zajedno i ja sam srećan što to
činimo opet."
- Odavanjem pošte palima na Čegru ambasador Turske učinio je lep i mudar
gest, porukom da sukobe iz prošlosti treba ostaviti istoriji i
istoričarima, da sve žrtve treba ljudski poštovati, a da odnose u
savremenosti i budućnosti valja graditi s pogledom unapred, na osnovama
iskrenog uzajamnog uvažavanja, ravnopravnosti i zajedničkih interesa -
kaže za "Novosti" dr Darko Tanasković, orijentalista i bivši ambasador u
Turskoj.
* Nije prvi put da Umar pominje kako su Srbi i Turci živeli zajedno, ali
i da su Srbi bili najbolji turski saveznici. Da li ovakve izjave vode
istorijskom pomirenju ili samo rađaju netrpeljivost?
- Bilo bi bolje da ništa nije govorio. Navedena izjava već odavno je deo
turske političke retorike. Ideja o tome da sukobljeni ratnici pripadaju
zemlji na kojoj su položili živote i u kojoj počivaju potiče od tvorca
moderne Turske Ataturka. On je svojevremeno roditeljima neprijateljskih
vojnika poginulih u čuvenoj Galipoljskoj bici (1915) poručio da su
njihovi sinovi, "izdahnuvši na našem tlu, postali naša deca". Veliki deo
savezničkih trupa, koje su tada, pod britanskim vođstvom, ratovale
protiv Osmanlija, u pokušaju da zauzmu Istanbul, sačinjavali su
Australijanci i Novozelanđani. Na temelju Ataturkovog tumačenja pouka
istorije, već odavno je uspostavljena tradicija zajedničkog negovanja
sećanja na tu krvavu bitku.
* Turski ambasador je pomenuo i Stevana Sinđelića kao ličnost koja
"spaja dva naroda" i koja je "deo zajedničke istorije". Da li je time
izašao iz diplomatskih okvira i Srbima "gurnuo prst u oko"?
- Sama ambasadorova izjava, a Ataturkova misao, nije sporna. Naprotiv.
Ono što je čini problematičnom, a po meni i kontraproduktivnom, jeste
ukupni i specifični kontekst njene upotrebe. U pravu je predsednik Gul
kad ukazuje na značaj politika koje se u naše vreme uobličavaju i
sprovode na osnovu istorijskih primera i pouka. Da Turska danas
objektivno nije napustila načela Ataturkove spoljne politike, navođenje
njegovih plemenitih reči bilo bi sasvim umesno. Ovako, ono ne samo da
zvuči šuplje i patetično, već u Srbiji može izazvati i negodovanje,
usled evidentnog raskoraka sa stvarnošću. Jer, ova, kao i neke druge
retoričke figure, deo su zvaničnog diskursa turske politike, koja je,
bez obzira na svu prateću priču, suštinski neoosmanistička. A
neoosmanizam nije ideološka doktrina i spoljnopolitička praksa koja bi
imala pravo da se podupire i legitimiše posezanjem za sredstvima iz
kemalističkog retoričkog registra, a pogotovo ne onima koja se tiču
mnogovekovnog istorijata srpsko-turskih odnosa.
* Koje bi mogle da budu posledice?
- Takva praksa ne samo da nije logički korektna i da ne doprinosi
sadašnjem i budućem skladu u odnosima između Srba i Turaka već verujem
da može odmoći čak i u dosezanju ciljeva koje je aktuelna turska
politika na Balkanu pred sebe postavila. Iluzorno je na Balkanu
forsirati model britansko-francusko-nemačkog pomirenja i zajedničkog
pristupa istoriji, a istovremeno nastavljati neoosmanističku
pristrasnost u stvarima balkanske savremenosti. Kad bi se Turska prema
Srbima, Bošnjacima ili Albancima uravnoteženo odnosila kao prema Novom
Zelandu i Australiji, ambasadorova izjava ne bi bila sporna, ali on
najverovatnije ne bi ni došao na ideju da je izgovori. Nije, dakle,
problem u "zajedničkoj istoriji", jer ona, i kad je ispunjena sukobima,
jeste zajednička, već u njenom tumačenju, a ponajviše u tome kako se
potomci onih koji su je stvarali danas ponašaju. Uostalom, nismo
zapazili da turski zvaničnici odaju zajedničku poštu jermenskim i
turskim žrtvama iz 1915. godine.
* Stiče se utisak da strane diplomate neretko izlaze iz diplomatskih
okvira, ponekad, čak, dajući izjave kojima se direktno mešaju u
unutrašnja pitanja Srbije. Zašto se to dešava samo kod nas?
- Prečesto smo svedoci verbalnog iskakanja pojedinih ambasadora iz onoga
što bi se moglo nazvati "diplomatskim okvirima", a možda i osnovnim
građanskim redom i lepim vaspitanjem. To sebi obično dozvoljavaju oni
koji misle da ih moć njihovih zemalja oslobađa obaveze poštovanja
dostojanstva države prijema i ne dešava se samo u Srbiji. Takvi pri tom
zapravo i nisu istinski diplomati, već sitni serviseri velikih
siledžijskih pogona. Nije, naravno, moje da ocenjujem, ali u konkretnom
slučaju, ne mislim da je gospodin Suha Umar izašao iz "diplomatskih
okvira". On je iskusan diplomata i uglađen gospodin, a svoj posao u
Srbiji zasad radi veoma uspešno. Mislim samo da mu funkcionalno
tumačenje istorije nije jača strana.
SOFISTIČKA RETORIKA NA ČEGRU
* Da li je bilo sličnih situacija i u svetu kao prošle nedelje na Čegru?
- Nedavno je povodom obeležavanja 95-godišnjice bitke kod Čanakkalea
guvernerka Australije posetila turskog predsednika Abdulaha Gula, radi
dogovora o organizivanju manifestacija prigodom stogodišnjice
Galipoljske bitke. Gul je, pored ostalog, izjavio da je "istorija puna
negativnih primera i, umesto da iz tih primera danas izvučemo
prijateljstvo, mnogi formiraju politiku koja se zasniva na mržnji i
neprijateljstvu", dok je premijer Erdogan podsetio na čuvene Ataturkove
reči o palim dušmanima kao turskim sinovima. I gospodin Suha Umar se na
Čegru poslužio tom oprobanom stilskom figurom. Verujem da bi Platon
njegovo korišćenje ovim retoričkim pomagalom ocenio kao sofističko.
Нема коментара:
Постави коментар