Prof. dr Smilja Avramov: PONOVLJENI GENOCID NAD SRBIMA (1941 - 1945 i 1991. godine)
VIDEO > http://vimeo.com/13717869
http://www.srpskaanalitika.com/
субота, 31. јул 2010.
Prof. dr Smilja Avramov: PONOVLJENI GENOCID NAD SRBIMA (1941 - 1945 i 1991. godine)
KOSTA ČAVOŠKI...Sudska sofistika u MSP
Sudska sofistika u MSP
Društvo | Uredništvo | jul 31, 2010 at 18:59
Piše Kosta Čavoški
Međunarodni sud pravde doneo je mišljenje o Deklaraciji nezavisnosti Kosova koju je naša neuka i zavarana javnost doživela kao potresno iznenađenje. Kako je Sud došao do odluke koju je saopštio 22. jula 2010. godine?
U pustoj nadi da se može zaustaviti šire međunarodno priznanje samozvane države kosmetskih Arbanasa, a možda i po poverljivom savetu neprijatelja srpskog naroda i države, naši glavari su početkom jeseni 2008. godine, u okviru Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, pokrenuli postupak za izglasavanje rezolucije kojom bi se od Međunarodnog suda pravde zatražilo savetodavno mišljenje o pravnoj valjanosti tog samozvanog proglašenja kosmetske nezavisnosti. I pored navodnog protivljenja nekih uticajnih država, 8. oktobra 2008. godine Generalna skupština izglasala je sledeću rezoluciju:
… Podsećajući da su 17. februara 2008. privremene institucije samouprave Kosova proglasile nezavisnost od Srbije…
… Odlučuje da, u skladu sa članom 96 Povelje UN, zatraži da Međunarodni sud pravde, shodno članu 65 Statuta Suda, dâ savetodavno mišljenje o sledećem pitanju:
„Da li je jednostrana deklaracija nezavisnosti privremenih institucija samouprave Kosova u skladu sa međunarodnim pravom?"
Prihvatanje ove rezolucije primljeno je u krugovima naših nepromišljenih, a najvećma i glupih glavara kao velika diplomatska pobeda, pa se u javnim glasilima već uveliko raspredalo kako će kosmetski Arbanasi, zbog za nas povoljnog mišljenja Suda, biti prinuđeni da iznova pregovaraju sa Vladom Srbije o obostrano prihvatljivom rešenju Kosova i Metohije. Uz to se očekivalo da posle objavljivanja tog mišljenja neće biti novih priznanja samozvanog Kosmeta, pošto bi, kako su to predstavnici Srbije pred ovim Sudom izjavili, „savetodavno mišljenje Suda… pružilo neutralno, a ipak sudski autoritativno uputstvo mnogim državama koje još uvek razmatraju kako da, u skladu sa međunarodnim pravom, pristupe jednostranim proglašenjima nezavisnosti.
Dana 22. jula 2010. godine naša neuka i zavarana javnost doživela je potresno iznenađenje, dok su naše glavare, naročito one ključne, strani zvaničnici već unapred obavestili šta će se dogoditi, što se inače, imajući na umu kako ovaj Sud zaseda i odlučuje, znalo još pre dva meseca. Sud je, nažalost, odlučio:
– kako opšte međunarodno pravo ne sadrži primenljivu zabranu proglašenja nezavisnosti, Deklaracija nezavisnosti [samozvanog Kosmeta] od 17. februara 2008. ne narušava opšte međunarodno pravo i
– da ova Deklaracija nezavisnosti ne povređuje Rezoluciju Saveta bezbednosti 1244 (1999) niti narušava Ustavni okvir koji je propisao specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN.
Pa da vidimo kako je to ovaj Sud izveo.
POGREŠNO POSTAVLJENO PITANJE SUDU
Već na trećoj godini studija studenti prava uče da je prilikom obraćanja sudu najvažnije da se jasno, razgovetno i sadržinski ispravno formuliše tužbeni zahtev, pošto je sud vezan tim zahtevom i ne može izlaziti izvan njegovog okvira. Međunarodni sud pravde je, nažalost, pokazao da pitanje koje mu je upućeno, a kojim je bio vezan, nije bilo dobro formulisano, te da bi njegov odgovor bio bitno različit da je pomenuto pitanje bilo drugačije sročeno. Naime, na predlog Srbije od ovog Suda je zahtevano savetodavno mišljenje o tome da li je „Deklaracija o nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom", što se svodilo na pitanje da li primenljivo međunarodno pravo zabranjuje proglašenje nezavisnosti nekog entiteta u sastavu jedinstvene države. I Sud je, kako ćemo to ubrzo pokazati, utvrdio da takve zabrane nema. Ili kako je to sam Sud izrekao, „sasvim je mogućno da određeni akt, kao što je jednostrano proglašenje nezavisnosti, ne narušava međunarodno pravo a da nužno ne predstavlja vršenje prava [u smislu ovlašćenja] koje mu ono dodeljuje" (sec. 56).
Uverljiv primer koji to potvrđuje bila je formulacija kojom se Generalni guverner Kanade obratio Vrhovnom sudu Kanade povodom pokušaja otcepljenja Kvibeka od Kanade. Tom prilikom Vrhovnom sudu je bili upućeno ovako sročeno pitanje:
„Da li međunarodno pravo daje Nacionalnoj skupštini, zakonodavnom telu, ili vladi Kvibeka pravo da jednostrano izvrše secesiju Kvibeka od Kanade? U tom pogledu, da li po međunarodnom pravu postoji pravo (right) koje bi Nacionalnoj skupštini, zakonodavnom telu ili vladi Kvibeka dalo pravo da jednostrano izvrše secesiju Kvibeka od Kanade?"
Da je na taj način bilo formulisano pitanje koje je, povodom secesije Kosmeta od Srbije bilo upućeno Međunarodnom sudu pravde, ovaj ne bi imao kud nego da odgovori da jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova ne počiva na pravu koje primenljivo međunarodno pravo izričito i nedvosmisleno daje. Izgleda, međutim, da vajni pravni savetnici Borisa Tadića i njegovog ministra Vuka Jeremića nisu ni čuli da je Kvibek čak više puta pokušavao da se otcepi od Kanade, a kamoli da su znali kako je bilo formulisano pitanje koje je 1998. godine Generalni guverner uputio Vrhovnom sudu Kanade. Tako to uvek biva kada se poglavar države isključivo oslanja na svoje ljubimce velike samouverenosti, a malih znanja i ograničene pameti.
Војска Србије прелази на професионални систем и имаће 11.000 војника
Ja jos nisam cuo za armiju od 11.000 vojnika da je uspela bilo kad i bilo gde u ljudskoj istoriji da porazi drugu vojsku ili odbrani svoju zemlju.
Izrael drzava koja je i manja od Srbije , a okruzena neprijateljima kao i mi ima 187.000 profesionalnih vojnika i oficira + 1.2 miliona rezervista....
Vojska ce imati 30.000 zaposlenih 19.000 civila i samo 11.000 vojnika.
Пет кандидата на једно место професионалног војника
Нудимо редовне плате, бенефиције, лечење у систему војног здравства и за породице припадника ВС, каже пуковник Стевица Карапанџин
Сигурна плата и здравствено осигурање: Стевица Карапанџин (Фото Д. Јевремовић)
Војска Србије од 1. јануара прелази на професионални систем и имаће 13.000 војника, од укупно 30.000 припадника. Од тога, 11.000 чиниће професионалци оба пола ангажовани на конкурсима, уз 2.000 младића заинтересованих за добровољно служење војног рока. Од 1. јула у току је нови конкурс, где ће се попуњавати још 3.000 преосталих места, каже за „Политику" представник Генералштаба Војске Србије пуковник Стевица Карапанџин.
– Одзив је превазишао сва наша очекивања. Сада имамо већ око 8.000 професионалних војника. И прошле године смо имали неколико конкурса, на које се пријавило око 10.500 кандидата. Неће сви бити примљени по овом конкурсу, јер у процедури пријема већ имамо кандидате који су се јавили у мају ове године. Њих око 600 тренутно је на обуци и још толико их чека да буду упућени на обуку. Све у свему, биће потребно још око 1.800 људи, које ћемо примити после овог конкурса – додаје пуковник.
Оно што гарантује да ће Војска попунити још 3.000 места јесте досадашњи одзив. У просеку пет кандидата конкурише за једно место! При томе је проценат пријављених кандидата женског пола удвостручен, с прошлогодишњих 10 на 20 одсто, колико их се сада пријавило. Према речима нашег саговорника, код професионалних војника нема никакве разлика међу половима. Апсолутно равноправно конкуришу и третман је свуда исти и кад је у питању пријем и каснија професионална служба.
Општи услови за пријем су здравствена способност кандидата, да им раније није престао радни однос у државним органима због теже повреде дужности из радног односа, да нису осуђивани на казну затвора више од шест месеци, да нису старији од 30 година. И, наравно, да су држављани Републике Србије, али могу имати и двојно држављанство. Од посебних услова најбитније је да су служили војни рок са оружјем, што не важи једино за кандидате женског пола. Даље, да имају најмање средњу стручну спрему, осим за стрелце у пешадији и чуварску службу. У логистичким службама могу конкурисати лица која имају адекватну стручну спрему, која одговара служби и дужности за које се спрема. За возаче моторних возила могу конкурисати лица која имају Це категорију.
Кандидат који жели да постане професионалац подноси молбу јединици са којом жели да склопи уговор, а образац може наћи на пријавници сваке команде. Војник на служењу војног рока такође може постати професионалац, тако што подноси молбу свом претпостављеном старешини, у последњем месецу служења.
– Ми нудимо редовне плате, које у просеку износе око 30.000 динара. Професионални војник има право и на одређене неновчане бенефиције, али на накнаду путних трошкова за оне кандидате који не живе у месту службовања. Имају право на пензијско осигурање, али и на здравствено, које могу користити и чланови њихових породица, што подразумева и могућност лечења у систему војног здравства – објашњава Карапанџин.
Подофицирски кадар ће се у Војсци Србије попуњавати првенствено из категорије професионалних војника. Тако сваки професионални војник, у зависности од потреба службе и својих резултата рада, може из статуса професионалног војника на одређено време једног дана прећи у статус подофицира на неодређено време, уз додатно усавршавање. Сваки кандидат мора да прође одређену обуку, од четири до осам седмица, и само са кандидатима који успешно то заврше потписује се уговор. Око 10 одсто њих не успе у том циљу. Остали потписују уговор на три године и у оквиру три таква уговора могу да пређу у статус подофицира.
Радно време професионалног војника је осам сати дневно, 40 часова недељно. Може бити и дуже, али уз одговарајућу надокнаду. Професионални војник може бити ангажован у свим мисијама војске, и у земљи и у иностранству. Ако је, рецимо, војник ангажован на обезбеђивању административне линије према Космету, онда накнада може да износи и целу плату.
Б. Билбија
----------------------------------------------
Велико интересовање у Нишу, у Београду мало
– У Нишу и Новом Саду је одлично интересовање, док је у Београду мало мањи одзив. Неке јединице у Нишу обориле су све могуће рекорде, па тако у овом граду само на једном месту имамо 100 кандидата. Задовољни смо мултиетничношћу међу кандидатима, јер има заинтересованих међу свим националностима. У последње време је све више кандидата са вишим и високим образовањем – открива пуковник Карапанџин
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Pet-kandidata-na-jedno-mesto-profesionalnog-vojnika.sr.html
Душан Јањић: Српска треба да тражи асистенцију ЕУ
Душан Јањић: Српска треба да тражи асистенцију ЕУ
Datum: 30.07.2010 22:00
Autor: Вања Штрбац
За Републику Српску сада би боље било да иде путем Црне Горе. Да покуша све што може са своје стране да понуди као компромис за уставно решење, које је чува као ентитет. Aко то не иде, да тражи асистенцију ЕУ. Није добро то што опозициони политичари у РС, све у жару политичке предизборне борбе траже од Милорада Додика да се малтене одмах РС отцепи од БиХ. Тренутно расположење ЕУ и Aмерике је такво да се боје и дугог замрзнутог конфликта, али и раздвајања.
Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" политички аналитичар и директор београдског Форума за етничке односе Душан Јањић.
* ГЛAС: Недавно сте изјавили да се "приближава тренутак када ће спонзори независности Косова тражити мјесто за Косово у УН, а да Србији предстоји да организује своје партнере да косовска независност не добије двотрећинску већину". Да ли је то могуће?
ЈAЊИЋ: Мислим да начин на који ради Србија у последњих месец и по даје све мање аргумената за оптимизам. Овај најновији потез да иде са својом посебном резолуцијом која може бити конфронтирана резолуцијама ЕУ и СAД у суштини доводи и неке чврсте савезнике Србије, а то су земље ЕУ које нису признале Косово, у ситуацију да неће моћи да гласају за резолуцију Србије, него ће морати да гласају за такозвану заједничку политику ЕУ. Ту већ, ако Србија буде инсистирала на садашњем тексту резолуције, може изгубити пет гласова, земаља ЕУ које нису признале Косово. Покушавао сам да препоручим председнику Борису Тадићу да не прави овакав потез, да не жури и да покуша да компромисно са ЕУ купи време, да задржи уз себе ових пет европских земаља и можда придобије симпатије већег броја држава. Овако, бојим се да ће врло брзо СAД и ЕУ доћи до 97 гласова у Генералној скупштини УН и да се то чак може десити одмах на јесен.
* ГЛAС: Колико је опасно мишљење МСП о Косову и може ли оно произвести лавину отцјепљења сецесиониста широм свијета?
ЈAЊИЋ: Никада се није очекивало да необавезно мишљење једног суда може да утиче на историју. Такво мишљење, као што је била Бадинтерова комисија или одлука Уставног суда Канаде поводом Квебека, завршавају углавном у правној историји. Они немају директан утицај на историјске процесе. Сецесија је увек резултат комбинације унутрашњополитичких и спољнополитичких фактора. Оно што је важно у овом мишљењу је, ако нека етничка група или неки ентитет хоће да се отцепи од садашње државе или да формира своју државу, треба да пази на процедуру - да процедуром не прекрши међународно право. С тог становишта је добра интерпретација коју је дао премијер РС Милорад Додик, да је из овог мишљења Суда правде научио којом процедуром би Република Српска могла да иде, ако би кренула у правцу независности. Наравно, то је једна могућа процедура. Постоји и друга процедура, а то је процедура коју је прошла Црна Гора. То је покушај да се у међусобном договору реше проблеми. Aко је то немогуће, тражи се арбитража ЕУ, па се онда организује референдум у њиховом надзору. Дакле, постоје две могуће процедуре, једна је косовска, друга црногорска. Aли знамо, нити се Косово одваја због мишљења Међународног суда правде, нити се Црна Гора одвојила због мишљења ЕУ. То су много дубљи процеси и не верујем да ће ово мишљење подстаћи било који сецесионистички покрет. Да ће неки покрети покушати да га искористе, то је јасно.
* ГЛAС: Да ли овакво мишљење МСП отвара врата и Републици Српској да донесе резолуцију о независности?
ЈAЊИЋ: За Републику Српску би боље било да иде путем Црне Горе и да покуша све што може са своје стране да понуди као компромис за уставно решење, које је чува као ентитет. Aко то не иде, да тражи асистенцију ЕУ. Није добро то што су опозициони политичари, све у жару политичке и предизборне борбе тражили од Додика да се малтене одмах РС отцепи од БиХ. То је потпуно нереално. Тренутно расположење ЕУ и Aмерике је такво да се боје и дугог замрзнутог конфликта, али и раздвајања. Време треба да ради своје.
* ГЛAС: Према Вашем мишљењу, да ли је одлука лондонског суда о неизручивању члана ратног Предсједништва РБиХ Ејупа Ганића Србији политичка или правна?
ЈAЊИЋ: Још у доба Ганићевог хапшења у Лондону рекао сам да сам убеђен да је Србија направила грешку. Правни проблем је увек другачији у Енглеској него на континенту. Једноставно, наши тужиоци су заборавили да је Британија земља обичајног права. То значи да је јако важно послати стручњаке који знају правила обичајног права, а не радити као са адвокатима и тужиоцима с континента, из Србије. Aко је Србија заиста желела да добије Ганића, да му суди у Србији, морала је да уради потпуно другачије. Требало је да поступи тако што би поштовала правну културу у Британији, па да евентуално "избоксује" ново правило, преседан. Она то није урадила, Ганић јесте. Он је ангажовао британске адвокате. Да је, хипотетички речено, Ганић изручен Србији, Србија би била у великом проблему око тог суђења, јер би свака одлука коју она донесе била сматрана политичком. Све ово сада даје могућност Србији да врши индиректни међународни притисак да се Ганићу суди у БиХ и да она ту буде придружена - она која прати суђење. Лично мислим да је то много боља ствар, да се Ганићу суди у БиХ уз међународни надзор укључујући и посматраче из Србије.
План Ештонове
* ГЛAС: Постоји ли, према Вашим сазнањима, план Кетрин Ештон за преузимање директне контроле над БиХ са санкцијама за РС?
ЈAЊИЋ: Такав план не постоји. ЕУ никада није ушла у такву ситуацију да преузме контролу за било шта над било чиме, а поготово не над једном државом од четири и по милиона становника, над једном неразвијеном државом у доба економске кризе. То апсолутно није начин на који се размишља у ЕУ. Оно што постоји, то је и да је када је ријеч о БиХ и када је ријеч о Косову, све ближе јединство ЕУ и Aмерике. Када се они договоре, биће јако тешко. Они могу договорити оно што су обећали сви политичари у БиХ, да ће се позабавити проблемом конституције уставних овлашћења заједничке државе када прођу избори. Мислим да, ако постоје консултације и припреме у ЕУ, онда се ради о том потезу, дан после избора у БиХ, односно РС.
http://www.glassrpske.com/vijest/2/novosti/43393/cir/Dusan-Janjic-Srpska-treba-da-trazi-asistenciju-EU.html
четвртак, 29. јул 2010.
Miša Gleni ..SAD I RUSIJA TREBALO BI DA OSTAVE KOSOVO SRBIMA, ALBANCIMA I EU
SAD I RUSIJA TREBALO BI DA OSTAVE KOSOVO SRBIMA, ALBANCIMA I EU
četvrtak, 29 jul 2010 14:17 Miša GLENI
Ako EU pretrpi neuspeh na sopstvenoj teritoriji, ona može da se oprosti od svake ideje širenja svog uticaja na druge regione
Prošle nedelje doneta odluka Međunarodnog suda UN da Kosovo nije prekršilo norme međunarodnog prava time što je 2008. godine jednostrano proglasilo nezavisnost od Srbije, trebalo bi da bude važan signal za Moskvu i Vašington. Oni bi trebalo da shvate da je potrebno da prestanu sa svojim mešanjem. Taj problem Beograd i Priština trebalo bi da rešavaju samostalno uz manju pomoć Evropske Unije. A Rusija i SAD da načine korak nazad i prestanu da mute vodu.
Ako pažljivije pročitate sudsku odluku, shvatićete da je sud rešavao složeno pitanje. I, ako zanemarimo sav taj pravnički žargon, možemo zaključiti da se sudska odluka svodi na sledeće. Prema normama međunarodnog prava, može se govoriti da hoćeš nezavisnost. Ali pošto je Kosovo „subsuverena" tvorevina, a ne prava nacionalna država, ono ne potpada pod pravo naroda.
Međutim, sud nije rekao da li je u svari zakonito odvajanje Kosova od Srbije i priznavanje njegove nezavisnosti u drugim državama. Osećanje je, doduše, sve, ali osećanje da je Sud doneo odluku u korist Kosova može da isprovocira pojavljivanje serije novih država koje su spremne da priznaju kosovsku nezavisnost. To je ulinilo već 69 zemalja uključujući SAD i većinu zemalja EU. Da bi se steklo pravo na članstvo u UN i drugim važnim međunarodnim organizacijama, Kosovo mora da dobije priznanje dve trećine članova Generalne skupštine UN, odnosno minimalno sto zemalja.
ALBANCI DA SE ODREKNU SAD Mnogi oponenti tvrde da će priznavanje zakonitosti jednostranog proglašenja kosovske nezavisnosti doprinositi aktiviranju separatističkih pokreta u celom svetu. Međutim, odluka suda nipošto nije pravni kart-blanš za to. Kosovo i Srbija su u posebnom položaju. Oni imaju i posebne stimulanse za regulisanje svojih razlika. To je perspektiva članstva u EU. Ako oni uspeju da reše svoje probleme, vrata u Brisela će im biti širom otvorena.
To je odmah potvrdila i komesar za spoljne poslove EU Ketrin Ešton. „Evropska Unija je spremna", istakla je ona u svojoj izjavi povodom sudske odluke, „da doprinosi uspostavljanju dijaloga između Prištine i Beograda. Taj dijalog trebalo bi da doprinosi razvoju saradnje, postizanju napretka na putu u Evropu i poboljšanju života ljudi".
Eštonova je prilično iskusan diplomata i nije to želela reći direktno, ali podtekst njene izjave treba da bude razumljiv i Beogradu i Prištini. Kosovo bi trebalo da prestane da se bori za garancije za svoju budućnost na račun zbližavanja sa Vašingtonom, čime se prošle nedelje bavio premijer Hašim Tači. A Beograd ne ni trebalo da se kači za rusko protivljenje kosovskoj nezavisnosti. Ministar inostranih poslova Srbije Vuk Jeremić ponekad stvara utisak da je to glavni elemenat politike Beograda.
EU trebalo bi da napravi plan za rešavanje zadataka koji se odnose na Kosovo i Balkan u celini. Zemlje tog regiona već su dobile garancije da će vremenom postati članice EU. Ako EU pretrpi neuspeh na sopstvenoj teritoriji, ona se može oprostiti od ideje širenja svog uticaja na druge regione.
Uporedo sa aktivnim dijalogom, koji obećava Eštonova, Brisel bi trebalo da uradi još dve stvari. Prvo, on mora da usavršava sistem stimulansa koje nudi balkanskim zemljama koje još uvek nisu članice EU. Drugo, Brisel to mora da uraditi tako da zaćute one snage u Vašingtonu i Moskvi, koje apsolutno otvoreno ne žele kompromisno rešenje zarad slabljenja napetosti u severnom delu Mitrovice, glavnoj srpskoj enklavi na Kosovu, kao i rešavanja drugih problema, koji opterećuju Prištinu.
KO JE KRIV ZA SRPSKU STRATEGIJU U međuvremenu, srpski birači trebalo bi da postave pitanje: zašto je vlada u Beogradu sebi vezala ruke upućujući tako usko pitanje na razmatranje Međunarodnog suda, samouvereno računajući da će odluka biti u korist Srbije. Koga bi trebalo kriviti za tako jadnu i neuspešnu strategiju?
Srbi i kosovski Albanci takođe bi želeli da znaju kako njihovi lideri nameravaju da pospeše proces kretanja prema članstva u EU i jačanju vladavine zakona. Kosovska vlada trebalo bi da pokloni posebnu pažnju drugom pitanju, naročito u vezi s tim što je administracija EU na toj teritoriji uhapsila šefa centralne banke Prištine optuživši ga za pranje para, korupciju i druge finansijske prestupe.
Nesumnjivo je da će kosovska vlada biti obradovana odlukom Međunarodnog suda, ali to neće ni na kakav magični način rešiti sve probleme sa kojima se ona suočava.
Srbija i Kosovo još nisu rešili ni problem u vezi sa zatvorenicima. Ili će oni početi da sarađuju u svojoj težnji da postanu članice EU ili će ostati izvan njenih granica. A to će proizvesti katastrofalne posledice i po njih same, i po region, i po diplomatiju EU.
Imajući u vidu neprijateljstvo koje postoji između Beograda i Prištine, misao o tome da oni zaista mogu da počnu da sarađuju izgleda daleka od realnosti. Ali svi se sa entuzijazmom možemo prisetiti izuzetno plodne regionalne i bilateralne saradnje, koja se razvija na Balkanu tokom poslednjih pet godina. Pre samo deset godina Srbija i Hrvatska su jedna drugu smatrale najljućim neprijateljima. Među njima i dalje postoje nerešeni problemi vezani za rat iz 90-ih godina, ali oni ispoljavaju potpunu spremnost na zajednički rad na rešavanju najakutnijih regionalnih pitanja, kao što je borba protiv organizovanog kriminala.
Ovde nije od naročitog značaja to kako će se uspostavljati kontakti između Srbije i Kosova: da li će to biti kroz organe za regionalnu saradnju, kroz tajne zakulisne kanale ili u okviru mirnog procesa uz učešće EU, po modelu Osla.
Srbija i Kosovo trebalo da započnu dijalog. I to ne samo o jednostranim deklaracijama nego i o onim stvarima koje su, na kraju krajeva, važne za njihove građane.
Miša Gleni je autor knjige „The Balkans: 1804 to 1999" (Balkan od 1804. do 1999. godine)
The International Herald Tribune, SAD
Prevod Rajko DOSKOVIĆ
http://standard.rs/vesti/41-svet/5060-sad-i-rusija-trebalo-bi-da-ostave-kosovo-srbima-albancima-i-eu-.html
“Косово je изван права!“
доцент др Драгољуб Кечкић са математичког факултета је дао одличну анализу тренутне ситуације.
| |||
Драгољуб Ј. Кечкић |
четвртак, 29. јул 2010. |
На први поглед, МСП је дао Шиптарима за право – наиме казао је како они нису прекршили одредбе међународног права, јер нема одредби које забрањују доношење таквих резолуција. Разматрајући супротност једностраног проглашења независности са резолуцијом 1244, МСП је констатовао да Скупштина Косова тај проглас није донела у својству тела које је изабрано по правилима УНМИК-а, зато што су потпис ставила и лица која нису чланови Скупштине, на пример председник Косова и премијер. Стога је то тело представљало скуп грађана који демократски представљају некога, а при томе наступа изван оквира УН, па се на њега одредбе УН не односе. Суд није проширио питање па се није бавио тиме да ли су Шиптари имали право на то, нити какве правне последице може да има њихов документ о независности, то јест да ли су друге државе имале право да признају Косово. Суд је, према томе, манипулишући формулацијом, одлучио да одговори само на питање да ли Шиптари имају право да говоре све и свашта, и утврдио да имају и да су то урадили изван међународно правних оквира, којима се заправо нису ни бавили. И то је суд урадио знајући да је питање управо било другачије[1]. Дакле, после више од годину дана процеса, најпризнатији светски стручњаци за међународно право срочили су документ на 242 странице, који се бави тривијалностима. И то како? Тако да мишљење садржи реченицу „Скупштина Косова није прекршила међународно право", па макар имала и тако бедно и надасве натегнуто образложење. Све у свему мишљење нема никакву правну тежину, јер се не бави ничим, или скоро ничим, али зато има велику маркетиншку. Читав хор, одмах након тога заграктао је: „Ми смо били у праву" и позвао на нова признања независности Косова, Приче како је то мишљење крај међународног права не стоји. МСП нема средства којима би обезбедио поштовање својих одлука, а немају их заправо ни УН. Мишљење је тачно, али саветодавно, и све државе које се проблем Косова тиче, најавиле су да остају при истом ставу - САД, све европске земље, и оне које гравитирају Русији и Кини. Дакле, промене се могу очекивати само у земљама такозваног трећег света чији су интереси такви да не морају уопште да знају где је Косово и где је Србија, и ту ће наравно одлучити само то да ли у тим државама Америка може или не може да оствари свој утицај, и по коју цену[2]. И ја сам припадао оној групи људи који су били изненађени оваквим мишљењем МСП, не зато што сам веровао у међународну правду, већ зато што нисам веровао да ће Американци клати вола зарад килограма меса. Нисам веровао да им је Косово толико важно да ће суд на тако бедан начин изокренути питање. Саветодавно мишљење није грубо кршење права, оно је изругивање праву. То је као кад питате човека на улици: „Знате ли колико има сати?", а он вам одговори „Знам", јер га забога друго нисте ни питали. Пропагандни ефекти саветодавног мишљења виде се и у другом смеру. Много је оних који су се овако нечег уплашили. Сви сада знају да свако има право да проглашава независност, а о томе колико ће такав проглас имати ефекта одлучује да ли ће их неко довољно јак подржати. Све ЕУ земље које не признају Косово имају свој проблем, Шпанци Баскију и Каталонију, Грци Шиптаре у Епиру, Кипар има Турке на северу, а Словаци и Румуни наши стари савезници из мале Антанте имају замашну мађарску мањину, која пре или касније може поставити питање ревизије Тријанонског споразума. Киргизи већ негодују против полиције ОЕБС-а, итд. Но, највише страха је код нас. Замислите, на пример, да су Цигани који су живели испод Газеле прогласили своју независност, претходно тврдећи да град Београд крши њихова људска права јер неће да им подели станове. МСП би рекао да њихов проглас не крши међународно право, а ако би добили оружану заштиту ето нама невоље. Но срећом, тим Циганима је град доделио станове па се они неће побунити, али увек има ко хоће. То сада по мишљењу МСП може да уради ма које тело које демократски представља некога. Може Општина, Покрајина, Месна Заједница, Сеоски збор – било ко! А ако неко снажан подржи тако што, ето невоље. Ако би се, међутим, мишљење детаљно анализирало, оно уопште није тако неповољно по нас. Оно што је повољно је, међутим, сакривено у образложењу да је шиптарска скупштина деловала изван права. А ако је већ све у пропаганди, хајде и ми да будемо вешти и дрски и искористимо то у своју корист. Кажимо, Скупштина је деловала изван права – тако је рекао МСП. Дакле, није у супротности са правом, али није ни заснована на праву. И више од тога ако се, дакле, на Скупштину Косова право не односи када треба на нешто да је обавеже, зашто би се онда односило када треба да је заштити? Ако не морају да поштују право, зашто би их онда право штитило? Скупштина Косова је изван права када треба да делује, па нека буде изван права и када јој треба заштита. Према томе, према мишљењу МСП, они немају имунитет нити право на заштиту УН, што значи да свако ко има прилику има право да их ухапси и са лисицама на рукама стражарно спроведе за Београд где би одговарали по локалном Уставу? Зашто би их уопште третирали за било шта. Да, кажимо: Шиптарске институције на Косову су изван права! Узбуркана влада Последице саветодавног мишљења МСП у свету неће бити драматичне иако ће несумњиво оставити трага, али су код нас узбуркале управљачко-политичку сцену до максимума. Много тога се већ пар месеци кува, а сада полако излази на видело. Указују се многе чудне и нелогичне ствари. Ето на пример, до саме седнице Скупштине Србије, Велимир Илић није имао шта да каже, иако је прилике за оглашавање партије било на претек. Заправо он већ дуже време не говори много. Божидар Ђелић, министар за европске интеграције седи на скупу афричких земаља у Кампали и лобира против признавања Косова, што је дијаметрално супротно званичној политици ЕУ, то јест ономе што је изговорила Кетрин Ештон. Странка Г17+ се, додуше кроз уста Снежане Грубјешић, бави националном политиком, а њен шеф Млађан Динкић потписује некакве споразуме са Кирилом Кравченком против чијег се доласка на место директора НИС-а борио и рукама и ногама[3]. Кад смо већ код Динкића, од најаве интерпелације за његову смену, ни ДСС ни Напредњаци ниједном нису више критиковали до тада омраженог им министра. Најзад, Тома Николић је, после неколико дана полицијске заштите, напокон схватио да ни до тоалета не може да оде а да за то одмах не сазна Ивица Дачић, па је се одрекао. При томе је неукусно (до крајњих граница) сапуњао свог бившег шефа Шешеља, затим се склонио на Свету Гору(?), а одатле отпутовао за Брисел, где је Штефану Филеу наводно поставио неколико питања. На самој седници Скупштине, министар полиције је са говорничким жаром као на неком митингу нагрдио туркофилску политику шефа државе Бориса Тадића. Израз лица последње поменутог највише је наликовао гроги боксеру. Радикали су били благонаклонији према владиној резолуцији, препуној фраза[4], него ДСС. И Борис Тадић и министар Јеремић неколико пута су изговорили реч рат, додуше као нешто немогућно. Јеремић је предлагао Николићу да се укључи у дипломатију. А да, пре тога на конференцији за штампу владе Србије, Ивица Дачић се готово плачним гласом запитао шта то још треба да урадимо па да нас Европа прихвати[5]. Ето, каже, и резолуцију о Сребреници смо усвојили. Све ово говори да су политичку врхушку наше земље захватиле турбуленције. На помолу је ново прекомпоновање партија, различито од оне поделе на проевропски (прореформски) и патриотски блок. Покушаћу, колико је то могуће да растумачим откуда то и шта се може у наредно време очекивати. Србија је од петог октобра па наовамо имала само једну политику чији је творац, мора се признати, Војислав Коштуница. То је политика „И Косово и ЕУ". Није је Коштуница тако експлицитно формулисао, али ју је зацртао. У међувремену је он одустао од тога, највероватније после мартовски погрома из 2004 године, када је схватио да уступци учињени сарадњом са Хашким трибуналом нису умилостивили Запад, и да нам они и даље раде о глави по питању Косова. Да је то била погрешна политика, Коштуница је и сам рекао у једној емисији на БН телевизији из Бијељине. Једно време је изгледа неискрено приступао истој политици, да би корак по корак стигао до позиције која је противна Европској унији. Ту политику сада, изгледа искрено, води Тадић, а прикључио се и Тома Николић. Узалудност и унутрашња неконзистентност такве политике већ неко време је кристално јасна многим људима који прате политику, а изгледа да је коначно допрла и до свести политичара, па и они схватају да се пре или касније морамо одлучити за једно од та два. Којим рукавцем ће Србија кренути са ове вододелнице неће одлучити то која је вода снажнија, већ која је слабија. Европски пут је увелико изгубио на замаху. То дугујемо следећим разлозима: 1.-Србија преживљава озбиљну привредну кризу, свет живи све горе, и при томе не види да би улазак у ЕУ донео бољитак; 2.- ЕУ се, у највећем делу (22/27) сврстала на страну наших непријатеља; 3.- ЕУ нас неће примити у своје редове, ако ни због чега другог, а оно зато што Немци, после Грчке и потенцијалних још неколико земаља не желе још један финансијски камен о свом врату. Уосталом они су то експлицитно и рекли; 4. -ЕУ је нарасла до мере када једва остаје целовита, и сва је прилика да ће целовитост моћи да задржи само по цену избацивања неких чланица. Наиме, фактор кохезије, и то једини, јесте вера у добар живот и пуно пара. Како то полако нестаје, других кохезионих фактора који би повезали на пример Португалца у Литванца, или Грка и Енглеза (па чак Валонца и Фламанца) заправо нема. Косовски пут је изгубио на замаху, тиме што је изгубио на утицају. Патриотску, родољубиву идеју заступа мали број политичара, а још мањи, заправо занемарљиво мали број новинара[6], што па опет умањује утицај тих ионако малобројних политичара. Финансијски и у структурама државе не знам како стоји - или стоји лоше или стоји пасивно. Дакле, турбуленције на политичкој сцени могу се описати као сукоб две идеологије, од којих обе представљају на смрт премореног и премлаћеног боксера од којих ниједан није у стању да зада завршни ударац другоме, па се чека који ће од изнурености први да падне. Пораз Тадићеве косовске политике је страшан. Мишљење МСП само по себи не значи много. Међутим, значи то што смо га ми тражили. И значи то, што је то једино што је наша држава учинила по питању Косова за претходне две године. Тадић је играо на једну карту, да му МСП каже да је у праву, а МСП му је рекао да није у праву (у оном о чему је питао). Неки би рекли, и говоре, да је таква стратегија намерно смишљена, да је то колач испечен у кухињи страних агената и плаћеника. Ја не мислим тако. Мислим да је то пре био пројекат домаћих дилетаната. Тадић и сви око њега су људи којима Запад много значи, којима је Запад ауторитет, и они су хтели да им Запад каже да није у праву. Наравно, Запад им то није рекао. И Тадић је ударио главом у зид. Зато изгледа онако унезверено. И он наставља, као Мујо из вицева, није у стању ништа друго да смисли, већ да бије главом у зид, у нади да ће зид први да попусти. Са становишта патриотског бирачког тела, то је крах државне политике. Али са западног, пре свега америчког становишта, и тај отпор је био превише. Сигнали које шаљу су јасни – очекује се потпуна капитулација. А како и не би – преко двадесет година, још од доба Азема Власија, покушавају да нам отцепе Косово, и никако да то доведу до краја. Зато Тадићу прети да остане потпуно изолован. У земљи да га не воле, а споља да га нико не подржава. Томини потези поспешују други процес. Чини се да је Тома после последњих избора закључио како је радикалско гласачко тело досегло максимум, и да са том политиком не може више да постигне. Прекомпоновао се на други колосек. Може бити грешим, али слутим да је његова идеја водиља веома прозаична, да је после последњих избора схватио да влада у Србији није одраз воље народа, већ воље страних амбасадора, да се о томе ко ће Србијом владати одлучује више у кабинету Америчког амбасадора него на изборима. Стога бих рекао да није чича Тома ишао у Брисел да би постављао бесмислена питања Штефану Филеу, већ да би се препоручио као кооперативнији од Тадића. Све његове изјаве и поступци ако и не потврђују оно што мислим, онда сигурно и не поричу. У то како ће се он понашати када дође на власт не бих улазио, али с обзиром на тотални обрт његових ставова тешко да му било ко до краја верује. Какве ће механизме запад применити да би обезбедио лојалност – ни у то не бих улазио. Отуда Јеремић нуди Николићу да он носи Борисово писмо, да га „амортизује". Позиције радикала и ДСС-а остају непромењене, с тим што морам да напоменем, да је идеја о тужби такође покушај да Западу докажемо да смо ми у праву, и коју би Коштуница као професор права сигурно боље конципирао од Тадића психолога. Али, и да добијемо такву пресуду, Американци би је игнорисали и резултат не би био пресудан. Оно што помињу и једни и други јесте критика државе која је занемарила јачање српских институција на Косову, болница, школа, полиције, судства, итд, већ напротив. . Најзад, коначно је неко отворено рекао да треба неговати савез са Русијом. И то је оно што је срж проблема. Џаба дипломатија ако је не прати њена продужена рука, привреда и војска. Важно је ко стварно влада, а не ко је у праву! Нова Србија показује дисонантне тонове, Велимир Илић говори као Тома, а Сандра Јанковић као Коштуница. То објашњава Велимирово ћутање - још увек вага на коју ће страну. Изгледа да су Радикали осетили турбуленцију, и као да осећају да најновија позиција председника Бориса показује одређен, веома стидљив отклон од политике ЕУ нема алтернативу. Много је фраза и противречности у његовом иступању, али смо се од еуфорије „Европа сада и одмах", и „европски пут нема алтернативу" померили до тога да не желимо да се замерамо великим силама, или до оног Јеремићевог да Србија неће писати заједничку резолуцију с ЕУ. Чини се да ће Тадић ипак пре замислити Србију без Косова него Србију која стаје на жуљ Американцима. Али опет, дирнули су му оно што је њему најважније, не Србију, не европски пут, већ личну сујету. МСП му је рекао да је пацер и незналица. И сада он може да крене свукуда. Рекао бих, радикали су стога оценили да треба подржати владин предлог. ДСС је проценио да не треба, да је потез ударања главом све једнако у зид довољно неразуман да га не треба подржати А Дачић? Њему конфронтација са Американцима није незамислива. Зна врло добро да то може, да смо преживели и њихове санкције и рат са њима, и то у време када нико није имао да нас подржи. Изгледа као да није имао када да каже Тадићу шта мисли него неки дан у Скупштини, па му се одатле обраћа и врши притисак..... Или је започео предизборну кампању? А шта тачно мисли Динкић, и које су његове даље намере, и зашто су престали да га нападају, тешко је рећи[7].... Европска или српска идеја? Клацкалица је нестабилна. Европска или српска идеја? Обе су слабе, али српска идеја је дрво којем су исекли гране, а европска је дрво у пуном цвату коме су посекли корење. Дугорочно, европска[8] идеја нема више никакву перспективу код нас, а српска има. Постоје два начина на који Србија може да измени своје државно опредељење. Први начин је тих – да сама управљачка структура[9] неосетно и лагано промени курс, онако како се то збило у Русији у последњих десет година, када су од поражене и понижене земље поново прерасли у светску силу, а да нико не уме да каже датум, када се окрет догодио. Други начин је да управљачка структура тврдоглаво брани западни пут. То може имати крајње драматичне последице. Како по државу чији би то био велики пораз тако и по саму управљачку класу. Да објасним укратко зашто и како. Сећам се оног периода касних деведесетих и митинга противу Милошевића. Колико год сурово, то је ипак било весело доба. Простора за шале и вицеве било је на претек. Извикивали смо „Волим и ја вас...", зафркавали милиционере, и свашта још, често и непристојно.... А данас, као да више никоме није смешно. Једини сам у свом окружењу који се шалио на тему мишљења МСП. Сви су смртно озбиљни, нема ни вицева о политичарима. А када није смешно, и када је лоше, то се може сурово завршити. Већ сада се по неким круговима европски оријентисани људи сматрају колаборационистима и издајницима. Владине функционере називају прокураторима. Неки које знам, крију да су чланови Демократске странке, као што је у једном тренутку постало срамота бити члан Савеза комуниста. Када је нарушено јединство народа и руководства да се послужим Слобиним изразом, немири су на помолу. Одатле, до оног тренутка када ће неки непознати песник, као својевремено Коста Абрашевић, запевати: „О, тирани чујте, не треба вам крити/ И освета наша црвена ће бити!", само је још један корак. [1] Пада у очи да су и судије које су подржале пресуду издвојиле мишљење, већина њих наводећи да је питање требало проширити. Дакле иницајлно, мишљење суда су безрезервно подржали судије из Америке, Британије, Француске и Јапана, дакле 4, а судија из Бразила имао је још неповољније мишљење по нас. Четворица судија је сматрало да питање треба проширити, а 5 да га уопште не треба дати. Које ће од три могућности превладати често одређује председавајући избором процедуре, о чему се прво гласа, итд, ако уопште постоји та слобода процедуре... [2] Из наше перспективе то би изгледало овако. Да ли би признали Тамилске побуњенике зависило би само од тога са којим државама желимо да имамо добре односе а са којима не. [3] Заправо против продаје НИС-а Русима. [4] као на пример „историјско помирење". [5] дакако – значи надао се! [6] да не грешим душу, требало је да кажем занемарљив број уређивачких политика. [7] Да ли су можда осетили да му нападима дижу популарност па су зато стали, или је, пак, на помолу нека тешко замислива коалиција, непринципијелна како би рекао Васил Тупурковски. [8] Ако и када Немци направе од ЕУ или унутар ЕУ нешто где ће сами креирати своју политику, онда то има свог смисла, али то већ више не би био европски пут. [9] Управљачка структура је нешто шири скуп од политичара и партија, укључује официре, заповеднике полиције, директоре, чланове управних одбора и саветнике по државним фирмама, утицајне богаташе итд. |
http://www.nspm.rs/kosovo-i-metohija/kosovo-je-izvan-prava.html
среда, 28. јул 2010.
Александар Мезјајев: „Руске дипломате ће морати да буду већи Срби од самих Срба“
Стручњак за међународно право Александар Мезјајев: „Руске дипломате ће морати да буду већи Срби од самих Срба"
Григориј Соколов, Вера Жердева | 27.07.2010, 16:38 |
Photo: EPA
Настављамо да вас упознајемо са мишљењима руских стручњака за Балкан и политиколога о одлуци Међународног суда правде за статус Косова од 22.јула. Сада је пред нашим микрофоном експерт за међународно право, кандидат правних наука Александар Мезјајев:
То што је учинио суд ОУН треба назвати „ампутацијом" међународног права. Ја сам специјално за овај повод измислио овај термин, како би објаснио шта је у овом случају урадио Међународни суд. На питање „Да ли је проглашење независности Косова у складу са међународним правом?" - суд је одговорио: проглашење независности не противречи ПРИМЕЊИВАНОМ међународном праву. Таква формулација је одбацила далеко и Хелсиншки акт 1975 године у којем је проглашен принцип неприкосновености граница, и чак устав ОУН, у којем су ти принципи такође утврђени, јер ти договори према мишљењу суда нису НЕМАЈУ ПРИМЕНУ у овом случају, јер се односе само на државе, а независност Косова би проглашена од стране приватних лица: скупила се нека господа и прогласила ту независност.
Озбиљно је и то што је Међународни суд искористио формулацију „не противречи" уместо „у складу је са", а „проглашење независности" је заменио са „доношењем декларације о независности". Односно, игром речи Међународни суд је донео одлуку која нема ништа заједничко са међународним правом.
Треба рећи да је сама чињеница што се Србија обратила Међународном суду правде изазвала недоумицу код Александра Мезјајева: јер одлуке се доносе већином гласова, и судије гласају не у своје име, већ изражавају мишљење своје земље. А већина представника суда су из земаља које су признале Косово, и према томе, резултати гласања су били предвидљиви:
За мене та одлука није неочекивана. Ја сам пре одлуке размишљао ко ће као гласати од судија Међународног суда правде и дошао до односа осма према седам. Односно, осам гласова за независност Косова, и ти гласови никако нису могли да пређу на другу страну. То је, у ствари, очигледно за многе, тим пре, за српске власти. И дошао сам до провокативног питања, није ли намерно садашња власт Србије, којој је својствен прагматизам, довела ствар до ове одлуке како би ослободила себи руке, била слободнија у даљим акцијама?
Наравно да је ово питање реторско. Али, Међународни суд правде доноси одлуку која може да се примени не само на Косово, већ и на друге регионе, који претендују на независност, одлуку, која може да заоштри конфликте у разним тачкама планете.
Ја сам једном питао једног високог представника МИП-а Русије, шта ћемо да радимо ако Србија призна независност Косова? Он ми је рекао: „ми не можемо да будемо већи Срби од самих Срба". Испада, да је став Русије основан на ставове других влада. Али он мора да буде основан на међународном праву. На Уставу ОУН, Хелсиншком акту, и тако даље. Зато, треба поћи од тога да је подршка територијалног интегритета Србије у интересу Руске Федерације и пријатељског нам српског народа. Значи, Русија мора у овом питању да буде већи Србин од тога какви су, могуће, данас сами Срби.
Чули сте мишљење стручњака за међународно право, кандидата правних наука Александра Мезјајева.
http://serbian.ruvr.ru/2010/07/27/13706347.html
Додик: Лицемерје суда у Лондону
Додик: Лицемерје суда у Лондону
Милорад Додик
Од нашег сталног дописника
Бањалука, 28. јула – Одлука Екстрадиционог суда у Лондону да члана ратног Председништва Босне и Херцеговине др Ејупа Ганића не изручи Србији у Републици Српској је оцењена као наставак политике западноевропских земаља да одрже стереотип о Србима као „лошим момцима" и Бошњацима, као „добрим момцима" у босанскохерцеговачком рату.
„Велике силе су пре и у току рата подржавала Бошњаке и оне сада не желе да окрену лист и признају да су и Бошњаци чинили ратне злочине над Србима и Хрватима", изјавио је нашем листу лидер Партије демократског прогреса и бивши министар иностраних послова БиХ Младен Иванић.
„Образложење одлуке Екстрадиционог суда у Лондону да др Ејупа Ганића не изручи Србији, јер би му суђење у њој било политички мотивисано је лицемерно. Правосуђе Србије је доказало своју објективност у процесима које је водило за ратне злочине против својих држављана оптужених за злочине на Косову и Метохији, БиХ и Хрватској", изјавио нам је Додик. Он је додао да се порука суда у Лондону може свести на једну, застрашујућу, реченицу: „Можете убијати Србе колико хоћете и мирно шетати по Европи".
Савез за демократску Српску, чији је лидер бивши председник Српске демократске странке др Драган Калинић, саопштио је да је за ову странку одлука суда у Лондону наставак „игнорантског и пристрастног односа међународних званичника према српским жртвама злочина у протеклом рату у БиХ". Калинић је позвао Тужилаштво БиХ да се, у овом предмету, „издигне изнад утицаја дневне политике и да осумњичене за ратне злочине изведе пред лице правде". Ако се то не догоди, наглашено је у саопштењу, отвориће се питање да ли је БиХ као „држава која опстаје на оваквим правним, моралним и другим принципима уопште одржива".
Одлука британског Екстрадиционог суда да члана ратног Председништва БиХ др Ејупа Ганића не изручи Србији пољуљала је поверење Републике Српске у објективност правосудног система Велике Британије, навео је у писаној изјави достављеној медијима председник Републике Српске др Рајко Кузмановић. И он је констатовао да оваква одлука „додатно доприноси промовисању стереотипа о грађанском рату у БиХ" и да „политичка мотивисаност суда показује да је правда у овом случају била селективна". Кузмановић је истакао своје дубоко разочарење због тога што је „британско правосуђе подлегло политичком утицају на штету владавине права и демократије". Председник РС је оценио да је одлука о неизручивању Ганића Србији „мотивисана политичким разлозима и донесена после недозвољене интервенцији неких бивших и садашњих британских политичара". Он је одлуку суда оквалификовао као „изразито противправну". Др Рајко Кузмановић се нада да ће Ејупу Ганићу бити суђено у БиХ и да је правда у вези са злочином у сарајевској Добровољачкој улици, ипак,
Председник Борачке организације Републике Српске Пантелија Ћургуз је нашем листу рекао да је одлука суда у Лондону „посрнуће права и правде" и да, у суштини, „представља поигравање са српским жртвама ратних злочина".
Б. Марић
објављено: 29/07/2010
http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Dodik-Licemerje-suda-u-Londonu.sr.html
уторак, 27. јул 2010.
Brukanje pravde
27/07/2010 19:05
Brukanje pravde
LIČNI STAV
Autor: Prof. dr Zoran Ivošević
Međunarodni sud pravde je, posle skoro dvogodišnjeg oklevanja, većinom glasova (10:4) usvojio savetodavno mišljenje, na zahtev Generalne skupštine UN od 8. aprila 2008. godine da odgovori na pitanje: „Da li je jednostrana Deklaracija o nezavisnosti koju su proglasile privremene institucije Kosova u saglasnosti sa međunarodnim pravom."
Mišljenje je opširno, ali se svodi na dva ključna stava: 1) Deklaracija o nezavisnosti Kosova ne predstavlja povredu međunarodnog prava niti je protivna Rezoluciji 1244; 2) Pitanja u vezi sa pravom na samoopredeljenje, secesijom i drugim posledicama Deklaracije nisu razmatrana, jer izlaze iz okvira pitanja.
Sud je konstatovao da je pitanje bilo jasno postavljeno. Ako jeste, i odgovor je morao biti jasan. A nije. Svako pitanje ima svoju svrhu. Kad se ono razdvoji od svrhe, dobija se neupotrebljiv odgovor. Takav je i odgovor iz savetodavnog mišljenja, jer razdvaja uzroke i posledice Deklaracije od nje same. Ko odbije da raspravlja o pravu Srbije na teritorijalni integritet i pravu Albanaca sa Kosmeta na samoopredeljenje, nije u stanju ni da oceni da li je Deklaracija o nezavisnosti Kosova u saglasnosti sa međunarodnim pravom. Pošto tu vlada „zakon spojenih sudova", pitanja o kojima sud nije raspravljao još kako su u okvirima punog značenja jednostrano proglašene nezavisnosti. Budući da ih je ignorisao, Sud je obezvredio i vlastiti stav prema Deklaraciji.
Sve ovo ukazuje da je u donošenju savetodavnog mišljenja izostao neophodan kompleksan pristup u oceni sporne deklaracije. „Umesto da sučeljava princip teritorijalnog integriteta, na čemu je insistirala Srbija, i princip prava na samoopredeljenje, na čemu su tokom spora insistirali Albanci, Sud je ta pitanja potpuno zaobišao i fokusirao se isključivo na tekst Deklaracije o proglašenju nezavisnosti" (Tibor Varadi, Politika, 23. jul 2010). To je isto kao kad bi se pri utvrđivanju odgovornosti za krivično delo ubistva, sud bavio samo pucanjem ignorišući žrtvu koja je od tog pucanja stradala. Deklaracija o nezavisnosti „ubija" državnost Srbije na Kosmetu, a Sud lako i veselo zaključuje da ga to ne zanima „jer izlazi iz okvira pitanja koje je postavila Generalna skupština UN"!
Sud je ispoljio pristrasnost i pri oceni Deklaracije sa stanovišta Rezolucije 1244. On njeno donošenje pripisuje „skupu ljudi" a ne skupštini, odnosno privremenim institucijama Kosova, kako bi „dosta nategnuto" ocenio da nije protivna pomenutoj rezoluciji (Vojin Dimitrijević, Politika, 24. jul 2010). Tom deklaracijom Sud stvara „negativan presedan da svaka etnička ili verska grupa može da proglasi otcepljenje" (Radoslav Stojanović, Politika, 24. jul 2010), što može da bude i zlokobna najava novih deklaracija o nezavisnosti na raznim „skupovima ljudi". Sud smatra da Rezolucija 1244 nije bila smetnja donošenju Deklaracije, iako se u njoj budući status Kosova vezuje za referendum, a ne za jednostrano otcepljenje (Radoslav Stojanović, Politika, 24. jul 2010).
Pa šta bi onda mogao biti razlog usvajanja ovakvog savetodavnog mišljenja? Odgovor na ovo pitanje daje Tomas Flajner, ugledni švajcarski profesor ustavnog prava: „Skoro sam siguran da je bilo političkih pritisaka, jer su argumenti izneseni u mišljenju Suda identični argumentaciji koju su SAD iznele pred sudijama u decembru" (Blic, 24. jul 2010).
Ovaj odgovor prati konstatacija da je Međunarodni sud pravde „zbog svoje loše argumentacije potpuno izgubio legitimitet". Loša argumentacija u judikatima obično je znak da je sudska vlast podlegla političkom interesu. Američki potpredsednik Bajden taj interes izražava kao „nepokolebljivu posvećenost SAD kosovskom suverenitetu i integritetu" (Politika, 23. jul 2010).
Kao čovek sa više od četrdeset godina sudijskog staža od najnižeg do najvišeg suda u ovoj državi, moram da kažem da sam za sve vreme dok je predsednik Međunarodnog suda pravde čitao savetodavno mišljenje osećao profesionalni stid. Ako sam 1996. godine rekao da se Vrhovni sud Srbije (čiji sam sudija tada bio) obrukao što je svojom presudom doprineo krađi glasova na izborima, sada moram da kažem da se i Međunarodni sud pravde obrukao što je savetodavnim mišljenjem doprineo krađi Kosmeta iz državnog korpusa Srbije. Brukajući sebe obrukao je i međunarodnu pravdu.
Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union
http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/brukanje_pravde.46.html?news_id=195915
Сребреница и Косово: две границе српске самосвести (I)
Петар ИСКЕНДЕРОВ
Сребреница и Косово: две границе српске самосвести (I)
Одржане у јулу у Сарајеву, на територији меморијалног центра у Поточарима, и у другим регионима Босне и Херцеговине комеморације поводом 15-годишњице «сребреничке трагедије», представљају још једну етапу на путу осмишљавања својих историјских судбина балканских народа. Тај процес је традиционално болан за све по историјским мерилима младе државе. Међутим, када је реч о Балкану, и конкретно о историји босанске државности, ситуација је кудикамо контроверзнија и потенцијално експлозивно опасна. За 15 година постојања на европској мапи Босне и Херцеговине у њеном садашњем «дејтонском» облику, власти Сарајева и лидери једног од три државотворна народа бивше југословенске републике – босанских муслимана – лавовски део своје енергије трошили су не на уређивање живота, или чак на одбрану интереса земље у спору са суседима, већ на свођење рачуна са својим сународницима – Србима и Хрватима. За муслиманско руководство компромисне одреднице Дејтонског мировног споразума из 1995. године, и његов сложени, али прилично стабилни систем «одмерености и противтеже» постао је сигнал не за успостављање међунационалних односа, већ за појачавање притиска, пре свега на Републику Српску, са циљем да се «дејтонска» Босна и Херцеговина претвори у унитарну државу, којом управљају бивши војни лидери муслимана и њихов духовни учитељ, муфтија Мустава Церић. Једном речју, аналогни процеси догађали су се на Косову, где је још један, умногоме вештачки створени етнос – косовски албанци - искористио период ОУН-овске администрације за промовисање великоалбанске идеје.
Ако би смо са тог аспекта анализирали развој политичке ситуације у Босни и Херцеговини, и маневре у региону кључних светских играча, биће нам схватљива та већ без преувеличавања «сакрална» улога, која се у савременој историји читаве Европе даје догађајима у Сребреници из јула 1995. године, без обзира на то што је реч тек о једној од епизода крвавог етно-грађанског рата, стварне околности кога су, уз то, и до данас неразјашњене.
Управо је «проблем Сребренице» постао главна тачка у организовању многобројних антисрпских процеса, како у Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију, тако и у Међународном суду ОУН, где су по први пут у поратној историји Европе свеобухватним војним сукобима, у којима по одређењу не може бити да су једни децидно у праву, а други – децидно у «криву», клеветнички приписана квалификација геноцида, која се до сада асоцирала једино са злочинима хитлеровске Немачке. На пример, Међународни суд ОУН је догађаје у Сребреници оквалификовао као «акт герноцида», иако је одбио да призна директну кривицу тадашње Југославије за смрт босанских муслимана. Термин «геноцид муслимана Сребренице» присутан је у документима Хашког трибунала. Одлука обе судске инстанце има за циљ да се створи међународно-правна основа за каснију ликвидацију босанске Републике Српке, као једне од малог броја национално-државних творевина на Балкану, које још не налазе у себи снаге и смелости да се супроставе архитектама «новог светског поретка».
Јулске меморијалне манифестације у Босни и Херцеговини само су потврдиле наведену тенденцију, која не само да не слаби, већ појачава снагу, постајући све опаснија. Министар иностраних послова Француске Бернар Кушнер, генерални секретар Савета Европе Турберн Јагланд, премијер Турске Реџеп Таип Ердоган, председник Словеније Данило Турк, као и лидери босанских муслимана који су говорили на комеморацији, означили су догађаје у Сребреници као «геноцид». Та формулација, која има за циљ да се предодреди вектор даљег развоја Босне и Херцеговине без Републике Српске, била је зачуђујуће мирно примљена од стране присутног у Поточарима председника Србије Бориса Тадића. Он се, заборавивши на то да је усвојена у пролеће 2010. године у Народној скупштини Србије резолуција НЕ квалификовала догађања у Сребреници као геноцид, фактички солидарисао са оценама, које су се чула из уста муслиманских руководилаца и западних лидера. Тадић је у разговору а новинарима обећао да ће „уложити све напоре" у циљу хапшења бившег команданта армије босанских Срба Ратка Младића, иако је званични став Србије на преговорима са Хашким трибуналом и Европском унијом до сада полазио од недоказаности да се генерал налази на српској територији . "Ја као председник Србије нећу одустати од трагања за преосталим кривцима и ту пре свега мислим на Ратка Младића. Ово је трагедија бошњачког народа, али и свих људи који су живели на простору бивше Југославије. Та страница историје не може бити затворена док не буду осуђени сви они који су за то криви. Онда ћемо моћи да пружимо руке једни другима и да наставимо да живимо као нормални људи, као што смо некада живели", изјавио је господин Тадић. Објавити тако гласно, да сви чују, о кривици Младића за «трагедију свих народа бивше Југославије», а то значи и за његову кривицу и пред Србима – то је већ нешто сасвим ново чак и за државника, који се у свему управља према Западу.
Још и пре почетка комеморације у Поточарима Борис Тадић је изјавио, да је његова посета усмерена у правцу «помирења» и «изградње мостова» међу народима бивше Југославије. Међутим, стиче се утисак да ће ти мостови бити «једносмерне улице», којима се вози по западним правилима, без уважавања интереса Србије и Срба. Карактеристично је што је учествујућа на комеморацији у Поточарима потпредседник босанске Републике Српске Јасна Бркић била кудикамо уздржанија и објективнија у оценама од господина Тадића, изјавивши новинарима: «Ми смо дошли да одамо почаст жртвама Сребренице и свим жртвама рата, са жељом да се то никада више не понови».
Данас је већ очигледно, да је слика «о Сребреници», коју руководство босанских муслимана ствара уз подршку Запада, у директној противуречности не само са међународно-правним нормама, него и са конкретним чињеницама. А «ако је у кључним материјалним сегментима званична верзија догађаја у Сребреници нетачна, њено успешно наметање и овековечавање ће и даље тровати међунационалне односе, узајамно отуђивати обе заједнице у Сребреници, које немају другог избора ако су заинтересоване за бољу будућност до да живе у миру и слози. Под условом, разуме се, да не желе понављање ужаса недавног рата» - пишу аутори ових дана објављене књиге у Београду «Сребреница: деструкција виртуелног геноцида» Стефан Карагановић и Љубиша Симић (1). Аутори књиге доводе у сумњу верзију одговорности Срба за Сребреницу, аргументовано разоткривајући огромне фалсификате како у погледу броја погинулих у датом региону јула 1995. године, тако и природи губитака. Поред осталог, ради се о губицима војне колоне 28-ме дивизије муслиманске армије, која се у ноћи између 11.и 12. јула повлачила из Сребренице у правцу града Тузле и у свом саставу имала одређени број цивилних лица. Постоје озбиљне основе за тврдњу, да су управо жестоки окршаји ове колоне са јединицама армије босанских Срба довели до многобројних жртава, које су касније доспеле у основу верзије о хиљадама «жртава Сребренице», јер је колона, која је, према проценама, у почетку имала у свом саставу од 12 до 15 хиљада људи, претрпела значајне губитке» (2). У тим условима априори тврдити о кривици босанских Срба и лично Ратка Младића значи стати на страну оних светских снага, које су поставиле за циљ да лише Србе националне самосвести и остатака државности.
Веома сличне квалификације имале су места и на Косову почетком 1999. године, где су убијени у борбама са југословенском армијом и српском полицијом албански терористи уз помоћ представника НАТО, ЕУ и ОЕБС проглашени цивилним жртвама «кланице у Рачку», што је и послужило као аргумент за натовско бомбардовање Југославије. Али ако у вези са оним што се тиче косовског проблема садашње руководство Србије макар на разумљивом нивоу заузима принципијелну позицију, у погледу аналогне по својој садржини фалсификоване верзије Сребренице евидентна је капитулантска тенденција. Треба ли се чудити што је и у односу на статус Косова међународна заједница све мање склона да рачуна на Србе – што су и очиглено показале околности изрицања пресуде по српској молби Међународног суда ОУН.
(Следи крај)
[1] Каргановиħ C., Симиħ Љ. Деконструкциjа jедного виртуелног геноцида. Београд, 2010. С.12. [2] Исто, С.13.
Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ - старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радиостанице «Глас Русије».
http://rs.fondsk.ru/article.php?id=3173
http://standard.rs/vesti/36-politika/5044--pogled-iz-rusije-srebrenica-i-kosovo-dve-granice-srpske-samosvesti-1-.html
понедељак, 26. јул 2010.
Kosovski kolaps
| ||||
Da smo dotakli dno, najbolje govore reakcije – umivene, kontrolisane, neiskrene, podaničke, glupe. Inteligencija ćuti, crkva je izgubila kompas, politička elita je u kolapsu, narod je gladan i siromašan, perspektive su nam mračne iz prostog razloga jer u Evropsku uniju nećemo ući dok ne priznamo Tačija i ekipu, tj. nezavisno KosovoA šta sad? Svaki Jevrejin se dve hiljade godina pozdravljao: "Do viđenja u Jerusalimu". Tako bi i Srbija trebalo da postavi odnos. Da vaspitava mlade, uspešne, obrazovane i bogate da investiraju na Kosovu i Metohiji, da kupuju i privatizuju tamošnje kompanije, da šire ekonomski a time će i politički uticaj, da upošljavaju, između ostalih – podrazumeva se – tamošnji srpski narod, a ne da sili, osvaja brda, planine, kopa rovove, puca Da smo dotakli dno, najbolje govore reakcije – umivene, kontrolisane, neiskrene, podaničke, glupe. Inteligencija ćuti, crkva je izgubila kompas, politička elita je u kolapsu, narod je gladan i siromašan, perspektive su nam mračne iz prostog razloga jer u Evropsku uniju nećemo ući dok ne priznamo Tačija i ekipu, tj. nezavisno Kosovo. I kao što bi većina ljudi danas intimno htela nekog da spali na lomači, ja nisam sklon da označavam ili fokusiram krivca za kosovski gubitak. Ja sam sklon da tragam za rešenjima. Ono prvo za kojim bih tragao jeste kako pomoći tom preostalom srpskom narodu na Kosovu i Metohiji na efikasan i funkcionalan životni način kako bi tamo opstali. To su danas ljudi bez budućnosti, iskasapljenih duša i perspektiva, nesigurni za svoju bezbednost i život svoje dece, strahuju hoće li ih u narednim mesecima i danima okupirati neke Tačijeve formacije. U Novom Sadu, Beogradu ne oseća se njihov strah, njihovi bolovi, njihove potrebe. To je uistinu kolaps nacije, ne ta smrdljiva odluka tog Međunarodnog suda pravde. Ono što će njima pomoći nije laganje naših funkcionera niti korumpiranost onih koji bi trebalo da im iz sve snage pomognu, već istina za početak. A ona je otprilike sledeća: Srbija kao jedinu preostalu strategiju ima podizanje svojih obrazovnih i finansijkih kapaciteta nalik na jevrejski model. To bi značilo da se nova politika mora postaviti na realnim i ostvarim ciljevima kad je KiM u pitanju, koji će se ogledati u činjenici nalik na čuveni jevrejski pozdrav kojim se svaki Jevrejin dve hiljade godina pozdravljao: „Do viđenja u Jerusalimu". Tako bi i Srbija trebalo da postavi odnos. Da vaspitava mlade, uspešne, obrazovane i bogate da investiraju na Kosovu i Metohiji, da kupuju i privatizuju tamošnje kompanije, da šire ekonomski, a time će i politički uticaj, da upošljavaju, između ostalih – podrazumeva se – tamošnji srpski narod, ne da sili, osvaja brda, planine, kopa rovove, puca. To su prevaziđenje metodologije. Novo doba, nova politika, nove vrednosti i novi ciljevi... Ako se oko svega toga ne postigne neki konsenzus, ova generacija političke elite ostaće upamćena kao ona koja je izgubila Kosovo, pa nek spavaju sa time ako mogu. I naposletku, kosovska drama nije ovom odlukom suda u Hagu završena, ona zapravo tek počinje, ali ne kako to žele brzopleto da predstave naši funkcioneri u smislu da nas čeka zasedanje pred Savetom bezbednosti UN i mogućnost da se tamo vadimo. Tamo se nećemo izvaditi, tamo će Amerika i druge članice blokirati svaku rezoluciju koja ne ide u korist Kosova, na tom forumu u sadašnjim međunarodnim relacijama mi ne možemo bogzna šta učiniti. Zapravo, posle kraha jednog od pet proklamovanih ciljeva ove vlade, a to je borba za suverenitet i integritet nad Kosovom i Metohijom, ovoj vladi preti u narednim mesecima i drugi krah, a to je ulazak u Evropsku uniju. Da smo plitki, naivni i kratkovidi, najbolje potvrđuje poseta Tome Nikolića Briselu i njegova izjava da Kosovo neće biti uslov za ulazak u EU. On bi kao iskusan političar, u praskozorje ove haške odluke, trebalo da bude mudriji, a ne da saopštava takvu glupost posle jedne kafe i jednog gostoprimstva kod onih koji će Srbiji već naredne nedelje saopštiti upravo suprotno. Neće biti ulaska u Evropsku uniju dok Beogread ne prizna Prištinu. |
http://www.akter.co.rs/index.php/politikaprint/2782-kosovski-kolaps.html
Мук и звона
Драгиша Бојовић
Мук и звона
Међународни суд правде, СПЦ и молебан
Многи примери из ближе прошлости показују да Српска православна црква потпуно следи државну политику о Косову, што свакако не би било необично када би та политика доносила позитивне резултате. Позиција Србије је, међутим, све тежа, а албанске власти на Косову, уз снажну подршку светских моћника, постепено остварују постављене циљеве и све су ближе коначном циљу.
У јавну подршку државној политици може се сврстати и одлука Светог архијерејског синода да се на дан саопштавања мишљења Међународног суда правде на свим храмовима, у 17 сати, огласе звона у трајању од пет минута и да се након тога служи молебан. Пошто је суд пре тога саопштио својe мишљење које је изазвало потпуни мук, поставља се питање који је био смисао оглашавања црквених звона. Да ли је требало неутралисати тај заглушујући мук, који је потпуно надјачао звук звона? Тако су се звона, не својом кривицом, претворила у својеврсни богослужбени анахронизам. И смисао самог молебана доведен је у питање, што се могло видети и по томе што се врло мали број верника нашао у храмовима.
Догађаји који су претходили овоме могли су наговестити овакав епилог.
У недавном извештају Питера Фејта Српска православна црква је означена као ,,транзициона", што нико и није демантовао. Неко од језикословаца у Синоду покушао је да једно суштинско и судбоносно питање преведе на језик лингвистике, а сам превод енглеског оригинала издигне изнад смисла изречене констатације. Тај извештај сугерише да је Српска православна црква у вези са питањем Косова (или: на Косову) постала српска транзициона црква. Транзиција, наравно, увек доноси умеренији приступ, уместо ,,радикалних" – умерене епископе, уместо критике државне политике сагласност са том политиком. Та сагласност може да буде ризична. Евентуални успеси власти увек ће се приписати самој власти. На другој страни, порази се неминовно приписују и партнеру у одређеној политици.
Историјска одговорност Српске православне цркве није само у изражавању пастирске бриге за страдални народ на Косову и Метохији. Црква је и у даљој и у ближој прошлости, упркос карактеру различитих режима, успевала да јасно и храбро дефинише свој став и допринесе опстанку српског народа на овом простору. Зашто ни два дана након саопштавања мишљења у Хагу нема реакције ни Светог архијерејског синода ни Рашко-призренске епархије?
Да ли би та реакција, можда, довела до угрожавања оне познате Фејтове оцене?
*Професор универзитета у Нишу и Косовској Митровици
Драгиша Бојовић
објављено: 27/07/2010
http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Muk-i-zvona.sr.html
Savetodavno mišljenje MSP-a - saopštenje za javnost advokata Mr.Gorana Cvetića
Poštovani,
U skladu sa pozivom predsednika Borisa Tadića svim građanima i organizacijama da daju svoj doprinos očuvanju KiM nakon Savetodavnog mišljenja MSP-a od 22.jula 2010.godine, advokat Mr. Goran Cvetić iz Beograda, član srpskog Udruženja za medjunarodno pravo, obraća se javnosti sledećim saopštenjem:
U pravnoj sutuaciji nastaloj nakon Savetodavnog mišljenja MSP-a Narodna skupština Republike Srbije bi trebalo da na hitnoj sednici, na osnovu Ustava RS, važeće rezolucije SB UN 1244 i opšte-prihvaćenih principa međunarodnog prava, donese Deklaraciju kojom se:
1/ Izričito reafirmiše teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije na celoj svojoj teritoriji, uključujući KiM;
2/ Izričito utvrđuje da je deklaracija nezavisnosti "ovlašćenih predstavnika" Prištine od 17.2.2008. godine ništava od dana donošenja pošto je u suprotnosti sa Ustavom RS, pa stoga ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo.
Navedenu deklaraciju NS RS treba da usvoji pošto ne postoji ni jedna međunarodno-pravna odredba koja joj to zabranjuje. Upravo suprotno, takva deklaracija je u potpunosti u skladu sa međunarodnim pravom po kome svaka država ima pravo da štiti svoj teritorijalni integritet i suverenitet. Deklaracija takođe treba da sadrži rafirmaciju neprikosnovenost prava na privatnu imovinu zaštićernog svim konvencijama za zaštitu ljudskih prava, budući da je po katastru oko 60% zemljišta na KIM u srpskom vlasništvu.
Predložena deklaracija ima za cilj da ublaži negativan efekat Savetodavnog mišljenja od 22.jula 2010. godine i uputi efektan odgovor desetorici sudija MSP-a, čije mišljenje teško da će ikada dobiti komplimenat od bilo kog iskrenog svetskog međunarodnog pravnika.
NAPOMENA: Autor ovog saopštenja je magistar međunarodnog prava sa londonskog univerziteta.
Dana 26. jula 2010. godine Mr. Goran Cvetić
Advokat
Beograd,Srbija
Tel: 064 408 17 54
Tel: 00382 69 855 284
Пријавите се на:
Постови (Atom)
