Сребреница и Косово: две границе српске самосвести (I)

Петар ИСКЕНДЕРОВ

Сребреница и Косово: две границе српске самосвести (I)

Одржане у јулу у Сарајеву, на територији меморијалног центра у Поточарима, и у другим регионима Босне и Херцеговине комеморације поводом 15-годишњице «сребреничке трагедије», представљају још једну етапу на путу осмишљавања својих историјских судбина балканских народа. Тај процес је традиционално болан за све по историјским мерилима младе државе. Међутим, када је реч о Балкану, и конкретно о историји босанске државности, ситуација је кудикамо контроверзнија и потенцијално експлозивно опасна. За 15 година постојања на европској мапи Босне и Херцеговине у њеном садашњем «дејтонском» облику, власти Сарајева и лидери једног од три државотворна народа бивше југословенске републике – босанских муслимана – лавовски део своје енергије трошили су не на уређивање живота, или чак на одбрану интереса земље у спору са суседима, већ на свођење рачуна са својим сународницима – Србима и Хрватима. За муслиманско руководство компромисне одреднице Дејтонског мировног споразума из 1995. године, и његов сложени, али прилично стабилни систем «одмерености и противтеже» постао је сигнал не за успостављање међунационалних односа, већ за појачавање притиска, пре свега на Републику Српску, са циљем да се «дејтонска» Босна и Херцеговина претвори у унитарну државу, којом управљају бивши војни лидери муслимана и њихов духовни учитељ, муфтија Мустава Церић. Једном речју, аналогни процеси догађали су се на Косову, где је још један, умногоме вештачки створени етнос – косовски албанци - искористио период ОУН-овске администрације за промовисање великоалбанске идеје.

Ако би смо са тог аспекта анализирали развој политичке ситуације у Босни и Херцеговини, и маневре у региону кључних светских играча, биће нам схватљива та већ без преувеличавања «сакрална» улога, која се у савременој историји читаве Европе даје догађајима у Сребреници из јула 1995. године, без обзира на то што је реч тек о једној од епизода крвавог етно-грађанског рата, стварне околности кога су, уз то, и до данас неразјашњене.

Управо је «проблем Сребренице» постао главна тачка у организовању многобројних антисрпских процеса, како у Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију, тако и у Међународном суду ОУН, где су по први пут у поратној историји Европе свеобухватним војним сукобима, у којима по одређењу не може бити да су једни децидно у праву, а други – децидно у «криву», клеветнички приписана квалификација геноцида, која се до сада асоцирала једино са злочинима хитлеровске Немачке. На пример, Међународни суд ОУН је догађаје у Сребреници оквалификовао као «акт герноцида», иако је одбио да призна директну кривицу тадашње Југославије за смрт босанских муслимана. Термин «геноцид муслимана Сребренице» присутан је у документима Хашког трибунала. Одлука обе судске инстанце има за циљ да се створи међународно-правна основа за каснију ликвидацију босанске Републике Српке, као једне од малог броја национално-државних творевина на Балкану, које још не налазе у себи снаге и смелости да се супроставе архитектама «новог светског поретка».

Јулске меморијалне манифестације у Босни и Херцеговини само су потврдиле наведену тенденцију, која не само да не слаби, већ појачава снагу, постајући све опаснија. Министар иностраних послова Француске Бернар Кушнер, генерални секретар Савета Европе Турберн Јагланд, премијер Турске Реџеп Таип Ердоган, председник Словеније Данило Турк, као и лидери босанских муслимана који су говорили на комеморацији, означили су догађаје у Сребреници као «геноцид». Та формулација, која има за циљ да се предодреди вектор даљег развоја Босне и Херцеговине без Републике Српске, била је зачуђујуће мирно примљена од стране присутног у Поточарима председника Србије Бориса Тадића. Он се, заборавивши на то да је усвојена у пролеће 2010. године у Народној скупштини Србије резолуција НЕ квалификовала догађања у Сребреници као геноцид, фактички солидарисао са оценама, које су се чула из уста муслиманских руководилаца и западних лидера. Тадић је у разговору а новинарима обећао да ће „уложити све напоре" у циљу хапшења бившег команданта армије босанских Срба Ратка Младића, иако је званични став Србије на преговорима са Хашким трибуналом и Европском унијом до сада полазио од недоказаности да се генерал налази на српској територији . "Ја као председник Србије нећу одустати од трагања за преосталим кривцима и ту пре свега мислим на Ратка Младића. Ово је трагедија бошњачког народа, али и свих људи који су живели на простору бивше Југославије. Та страница историје не може бити затворена док не буду осуђени сви они који су за то криви. Онда ћемо моћи да пружимо руке једни другима и да наставимо да живимо као нормални људи, као што смо некада живели", изјавио је господин Тадић. Објавити тако гласно, да сви чују, о кривици Младића за «трагедију свих народа бивше Југославије», а то значи и за његову кривицу и пред Србима – то је већ нешто сасвим ново чак и за државника, који се у свему управља према Западу.

Још и пре почетка комеморације у Поточарима Борис Тадић је изјавио, да је његова посета усмерена у правцу «помирења» и «изградње мостова» међу народима бивше Југославије. Међутим, стиче се утисак да ће ти мостови бити «једносмерне улице», којима се вози по западним правилима, без уважавања интереса Србије и Срба. Карактеристично је што је учествујућа на комеморацији у Поточарима потпредседник босанске Републике Српске Јасна Бркић била кудикамо уздржанија и објективнија у оценама од господина Тадића, изјавивши новинарима: «Ми смо дошли да одамо почаст жртвама Сребренице и свим жртвама рата, са жељом да се то никада више не понови».

Данас је већ очигледно, да је слика «о Сребреници», коју руководство босанских муслимана ствара уз подршку Запада, у директној противуречности не само са међународно-правним нормама, него и са конкретним чињеницама. А «ако је у кључним материјалним сегментима званична верзија догађаја у Сребреници нетачна, њено успешно наметање и овековечавање ће и даље тровати међунационалне односе, узајамно отуђивати обе заједнице у Сребреници, које немају другог избора ако су заинтересоване за бољу будућност до да живе у миру и слози. Под условом, разуме се, да не желе понављање ужаса недавног рата» - пишу аутори ових дана објављене књиге у Београду «Сребреница: деструкција виртуелног геноцида» Стефан Карагановић и Љубиша Симић (1). Аутори књиге доводе у сумњу верзију одговорности Срба за Сребреницу, аргументовано разоткривајући огромне фалсификате како у погледу броја погинулих у датом региону јула 1995. године, тако и природи губитака. Поред осталог, ради се о губицима војне колоне 28-ме дивизије муслиманске армије, која се у ноћи између 11.и 12. јула повлачила из Сребренице у правцу града Тузле и у свом саставу имала одређени број цивилних лица. Постоје озбиљне основе за тврдњу, да су управо жестоки окршаји ове колоне са јединицама армије босанских Срба довели до многобројних жртава, које су касније доспеле у основу верзије о хиљадама «жртава Сребренице», јер је колона, која је, према проценама, у почетку имала у свом саставу од 12 до 15 хиљада људи, претрпела значајне губитке» (2). У тим условима априори тврдити о кривици босанских Срба и лично Ратка Младића значи стати на страну оних светских снага, које су поставиле за циљ да лише Србе националне самосвести и остатака државности.

Веома сличне квалификације имале су места и на Косову почетком 1999. године, где су убијени у борбама са југословенском армијом и српском полицијом албански терористи уз помоћ представника НАТО, ЕУ и ОЕБС проглашени цивилним жртвама «кланице у Рачку», што је и послужило као аргумент за натовско бомбардовање Југославије. Али ако у вези са оним што се тиче косовског проблема садашње руководство Србије макар на разумљивом нивоу заузима принципијелну позицију, у погледу аналогне по својој садржини фалсификоване верзије Сребренице евидентна је капитулантска тенденција. Треба ли се чудити што је и у односу на статус Косова међународна заједница све мање склона да рачуна на Србе – што су и очиглено показале околности изрицања пресуде по српској молби Међународног суда ОУН.

 

(Следи крај)

[1] Каргановиħ C., Симиħ Љ. Деконструкциjа jедного виртуелног геноцида. Београд, 2010. С.12. [2] Исто, С.13.

 

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ - старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радиостанице «Глас Русије».

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=3173

http://standard.rs/vesti/36-politika/5044--pogled-iz-rusije-srebrenica-i-kosovo-dve-granice-srpske-samosvesti-1-.html