Kолико кошта косовски додатак

Kолико кошта косовски додатак

Био је то политички потез са вероватно свесним кршењем закона, али јасним циљем да се народ задржи ту, на своме Косово

Сви медији су преко викенда објавили вест да је укинут косовски додатак на плате запослених на Косову и Метохији. Уставни суд је прогласио незаконитом уредбу владе из 2003. године. По тој уредби су уведене надокнаде за све прогнанике који су некада били запослени, негде у висини социјалне помоћи, али је и утврђен начин исплате зарада за оне који су остали да живе и раде на Косову и Метохији. Био је то политички потез са, вероватно свесним кршењем закона, али јасним циљем да се народ задржи ту, на своме. Био је то политички потез владе и у смислу поспешивања повратка, јер су многе породице и појединци одлучили да се врате у напуштене или разрушене домове, јер су имали боље услове за егзистенцију него негде у колективном центру. Па чак и они из градова који су продали станове за онолико новца колико су морали, па више не плаћају кирију јер су купили неки кров над главом за онолико колико су за свој стан добили, брзо су осетили фразу „Зидови се не једу...". Сналазили су се, конкурисали, писали молбе и налазили су посао у селима где су Срби остали.

Све док има деце–ученика биће потребни и професори. Све док има народа, биће потребни и лекари. Управо се због ове вести, а у резигнацији због свега преживљеног препричавају искуства од деведесет девете како је доктор Перинић порађао жене у запуштеној амбуланти, а докторка Зорица Ђорђевић проводила дане и ноћи крај породиља у грозници. Доктор Перић, млади хирург, спасавао је животе и тешком муком обезбеђивао пратњу Кфора за транспорт животно угрожених. Новац, упорност и истрајност довели су до тога да сада у Грачаници хирурзи обављају компликоване операције, порађају просечно од четири до шест жена дневно, имају трансфузију крви, функционишу лабораторије, рендгени, хитна помоћ, амбуланте у скоро сваком селу.

Тако је било. У ратној атмосфери отишли су они који су спасавали голе животе. Ови који су остали нису знали где би, јачи је био инстинкт за самоодржањем ту где јесу. Где је њихово. У марту 2004. поново страхоте и страдања. Никада нећу заборавити песму, тада девојчице Биљане Николић из Лапљег Села, која у својој песми описује како је тешко када те боли зуб, а струје нема, амбуланта је далеко. Или састав гимназијалке из Липљана која одбројава зимске дане у којима немају струју, а живот тече, и тако дан по дан негде преко педесет дана.

И у школу су кренула на време деца, те деведесет девете. Гимназијски професор из Приштине Воја Рашић који је остао у родном Добротину, са Војом Стојановићем из Градског саобраћајног предузећа успели су да набаве аутобусе и нафту и храбре возаче који су кружили по селима и довозили децу до школа. И сада, после толико година, многа деца у Сливову, Брњици, Ливађу, Гуштерици, Сушици, Чаглавици, Преоцу, Угљару, Батусу, Кузмину, Прилужју, Племетини, Бабином Мосту, у пет сати ујутру су на месту где чекају аутобус који ће их превести до Грачанице или Лапљег Села где су по три средње школе смештене у матичној сеоској основној школи. У почетку је било тешко обезбедити наставни кадар, али и професори су почели да се враћају, конкурси су профункционисали па су предавачи углавном компетентних квалификација. Као и свуда на свету и свуда у Србији, фамилијаризма има и неправилности има, али надлежни увек знају те појединачне случајеве.

Један јунак Добрице Ћосића, Тола Дачић у трећој књизи „Време смрти" каже: „Човек је као дрво. Где никне, ту је његово. И ту му је све...". Тај јаки корен се код Косоваца осећа снажно. Некога исцрпљеност од неизвесности, некога лакомисленост, некога похлепа за новцем тера до прода њиву својих прадедова. Много је оних који никада и ни за какве паре неће отуђити то што су наследили. Људи су се уморили. Не виде никакву стратегију државе, трпе велике притиске са свих страна. Још када су исечени мобилни телефони речено је у једном тренутку: „Учинићемо све". Више нико и не пита.

Ево сада и конкретних података колико износи косовски додатак. Запослени интелектуалац у локалној самоуправи (Скупштина града Приштине) има плату око 40.000 динара. То је оно што прима преко банке, значи свих сто педесет одсто. Административни радник са средњом школом и четрдесет година радног стажа прима 31.000 динара. Ако је то незаконит износ који треба смањити колики је износ плате по закону административног радника или интелектуалца у Скупштини града Крагујевца или Ниша или Београда?

Али ако буде укинута трећина плате, шта је могући след догађаја? Може бити повећан број породица које ће тражити социјалну помоћ. Када лекари потраже боље плаћен посао, народ ће остати поново на савести малог броја најупорнијих. Колико ће они моћи да издрже? Професионално, емотивно и морално. Према својој деци која расту у неслободи. Па када професори више не буду могли да поднесу трошкове кирије и сталних путовања, ко ће дати образовање деци најупорнијих.

Шта се заправо жели постићи смањењем плата запослених на Косову и Метохији? Вратићемо се на спорну уредбу владе из 2003. године. Доношењем те уредбе око стотину запослених у Привременом извршном већу и Скупштини Косова и Метохије, остало је на улици. Без минималца, без икакве надокнаде. Без икакве коначне пресуде радних спорова који се воде код наших судова. Сада у овој реорганизацији судства, да ли ће одлука Уставног суда о незаконитој уредби, покренути решавање појединачних и колективних спорова на ову тему?

Радмила Тодић-Вулићевић, Грачаница

објављено: 19/08/2010

http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Koliko-kosta-kosovski-dodatak.sr.html