Претражи овај блог

четвртак, 30. септембар 2010.

IZ DIPLOMATSKOG UGLA Kriminal i pohvala gospodaru

IZ DIPLOMATSKOG UGLA

 

Kriminal i pohvala gospodaru

 

Evropska unija se ponaša krajnje nepristojno. Licemjerno i pokvareno. Jer, non-stop bombarduje Crnu Goru, ali i Srbiju, ucjenama da nema napretka na putu ka EU zbog korupcije i kriminala. Istovremeno ta unijatska Evropa podržava u Beogradu i Podgorici režime nosioce korupcije i kriminala.
I što nas toliko pritiska ta EU da uđemo u nju, ako nas toliko ucjenjuje? Ko je toj dami ikada rekao da mi baš nju želimo? Jer, što bismo je željeli, ako nas stalno kinji? Nismo, valjda, sadomazohisti?
Zato, poruka Briselu jeste: odrecite se korumpiranih režima i ostavite narode tih režima da sami riješe to pitanje. Primjera radi, sramno je što Brisel soli pamet Podgorici oko korupcije i kriminala kada zna da je Gospodar sa svitom nosilac tih pojava, prema sudskim optužnicama iz te iste EU. A Brisel je učinio sve što je mogao da na vlasti opstanu šverceri cigareta u Crnoj Gori.
Zato, evo predloga tom naivnom Briselu: pošaljite Gospodara, bez imuniteta, Šelsiju, pa da konačno počnemo borbu protiv kriminala i korupcije.
Evo predloga Vašingtonu: neka Čeda Jovanović bude transparentan oko neke vile u Zemunu, oko nekih tričavih šest miliona eura, pa da konačno počnemo borbu protiv kriminala i korupcije.
Evo predloga Briselu i Vašintonu zajedno: naredite da se u Srbiji i Crnoj Gori istraži finansiranje partija, jednako onih na vlasti i onih u opoziciji, dakle porijeklo novca, ulaz, izlaz, plaćanje poreza, muvanje u kešu. Učinite da partije, posebno one na vlasti, počnu da objavljuju svoje godišnje obračune, pa da konačno počnemo borbu protiv kriminala i korupcije.
Predsjednica Doma lordova parlamenta Velike Britanije, baronica Helena Valeri Hajman, reče par otrcanih fraza o posvećenosti borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije, ali ne reče što priča te budalaštine? Jer, ako ona ne imenuje pojave, nosioce pojava i ne nalaže konkretne protivmjere, što je došla uopšte u Montenegro da priča prazne priče? Mogla je lijepo da dođe u prelijepu Crnu Goru da se sunča, da jede najbolju durmitorsku jagnjetinu, da vidi lijep i uman narod, naravno o svom trošku, a ne o trošku evropskih poreskih obveznika.
Ali, nije ona baš naivna kao što se čini. Jer, baronica dobro zna ko je nosilac pojava o kojima ona akademski soli pamet umnijima od sebe. Nosioci tih pojava su baš oni ljudi koje njena briselokratija podržava, već skoro dvadeset godina. A baronica je, zato, saučesnik. Zajedno sa svojom Vladom u Londonu, što kreditira "na riječ" najvišu vlast, odbijajući da objasni prirodu tog "kredita".
Ali, hajde da pohvalimo i Mila Đukanovića. Povukao je pravi diplomatski potez. Neće prisustvovati ustoličenju srpskog patrijarha u Peći, jer je baš tog dana zauzet velikim djelima. Prefinjen diplomatski odgovor čovjeka koga niko nije ni zvao, niti ga želi na tom ustoličenju. Kao "odgovoran čovjek", on zna gdje mu nije mjesto poslije sveg zla koje je nanio srpskom narodu i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Njegovo mjesto u budućnosti, prije viđenja sa italijanskim tužiocem Šelsijem, jeste kraj njegovog prijatelja Tačija koji se takođe izvinio što ne može da se odazove sopstvenom pozivu, jer zna da je on jedini koji je tamo još manje željen od Gospodara. Inače, iza ovih visoko diplomatskih poteza krije se prozaična istina da je Gospodar zauzet pakovanjem kofera, a Tači razmišljanjem kako da ojadi ono malo preostalog Srblja na Kosmetu i da popali baš tu Pećku patrijaršiju, ako je već ne bude pretvorio u džamiju ili muzej šiptarske istorije.
Naravoučenije: ova dvojica, ipak, nijesu najveće zlo.

Najveće zlo su oni koji ih podržavaju.


(autor je nekadaŠnji konzul SRJ u Bariju)


PIŠE: DRAGAN MRAOVIĆ

 

http://www.dan.co.me/index.php?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2010-09-30&clanak=249269

среда, 29. септембар 2010.

Преговори о Косову - већ виђено у стилу фарсе

Преговори о Косову - већ виђено у стилу фарсе

 

ГЛАВНА ТЕМА | Петар ИСКЕНДЕРОВ | 29.09.2010 | 21:54
0 коментара Description: оставити коментар

Србиjа

 

Усвајање заједничке резолуције Србије и Европске уније у Генералној скупштини о почетку „дијалога" између Београда и Приштине добило је закономерни наставак. Председник Србије још није успео ни да напусти Њујорк, а западни архтекте косовске независности су преко Врховног комесара Европске уније за међународне послове и политику безбедности Кетрин Ештон затражили од српских власти да одмах иза „а", каже и „б". Другим речима,   да се зарад реализације високе одлуке што је могуће пре седне за преговарачки сто са албанским властима Косова, на равноправној основи. „Што пре – то боље" – већ не кријући свој менторски тон, ултимативно је  изјавила српској страни госпођа Ештон, чије изјаве су објавила сва водећа српска периодична издања. По њеним речима, „Европска унија је понудила своју помоћ у организацији преговора између Београда и Приштине", чији је циљ „припрема обе стране за напредовање у правцу ЕУ" и каснија „ликвидација свих препрека на путу европске интеграције". При том Европска унија намерава да учествује у датим преговорима на пуноправној основи са својом групом експерата. (1)

Председник Тадић  је такође оптимистички расположен. По његовим речима, неопходно је започети преговоре о питањима, која „би брзо могла донети  резултате, с тим да се створи добра атмосфера у дијалогу" о „свим преосталим нерешеним питањима".

Сличне изјаве остављају чврст осећај  већ виђеног.  Преговори уз посредништво – прецизније речено, уз директно и очито некорисно учешће – Брисела, уверавања у добре намере, позивање на „техничка питања" која подлежу брзом решавању – све је то  већ виђено у 2006-2007. години. Тада је западна заједница покушавала да примора Србију да путем неколико рунди преговора у Бечу потпише споразуме са албанским сепаратистима у овој или оној форми независности Косова  - под надзором, прелазној, условној  или некој сличној. Српска страна тада је такође  пришла преговорима – како јој се чинило – потпуно наоружана. Уз учешће истакнутих међународних правних експерата проанализирани су постојећи у свету модели аутономије – од Аландских острва до Квебека, и од Гренланда до различлитих аспеката дејтонског мировног решења за Босну и Херцеговину.  Међутим, у току вишемесечних преговора странама није пошло за руком не само да израде оквирни споразум о статусним питањима, него макар и да потпишу правно обавезујуће документе о заштити српских цркава и манастира на Косову. Ево како је једном приликом прецизно „илустровала  атмосферу дијалога", каква је владала на тим преговорима, садашњи изванредни и опуномоћени амбасадор Србије у Русији, тада отправник послова  српске амбасаде Јелица Курјак: „Срби  предлажу, албанци кажу – не, Срби опет предлажу, албанци опет кажу – не. Албанци на све одговарају са – не. Осим независности Косова не прихвата се ништа, апсолутно ништа" (2)

Разлог за неуспех бечких преговора добро је познат. Запад је унапред – још крајем 2005. године – обећао албанским сепаратистима независност. Тада је и Међународна контакт група", која се  бавила Косовом, уз прећутну сагласност руске дипломатије,  фиксирала три позната „не" , која су касније уграђена у основу „Ахтисаријевог плана" о надгледаној независности Косова: „не" подели покрајине,  „не" њеном прикључивању некој од суседних држава", и главно „не" – повратку на ситуацију 1999. године.  Ово последње аутоматски је означавало пристанак Русије , а и Србије (која је  прихватила принципе Контакт групе као датост) на немогућност повратка Косова под јурисдикцијуз Београда.  И та тако једноставна комбинација је и  претворила у фикцију све преговоре који су потом следили.

Која то питања Србија намерава да реши у току најновијег дијалога – имајући у виду да је  Европска унија, која наступа у улози њиховог координатора, не само практично признала независност Косова, него је за албанске сепаратисте написала и покрајински устав, који је усвојен 2008. године. У том документу се већ у првом члану наглашава, да је такозвана „Република Косово независна, суверена, демократска, јединствена и недељива држава" (3)  Та формулација, а такође јасна изјава министра унутрашњих послова Косова Бајрама Реџепија о томе,  да Приштина у току дијалога не намерава да са Београдом разматра „питања, скопчана са статусом или унутрашњим пословима Косова", - чини беснмисленом сваку рачуницу и наду Београда у  „добру атмосферу" дијалога. Наравно, председник Тадић, шеф српског министарства спољних послова Вук Јеремић и други прдставници српског естаблишмента могу  сасвим искрено сматрати статус Косова једним од  „нерешених питања". Међутим,  тешко да ће са њиховим мишљењем рачунати координатори предстојећег дијалога. А то значи да ће преговори поново, као и у 2006-2007. години, кренути на колосеку који погодује албанским властима Приштине и њиховим западним покровитељима, а не Београду.  Није случајно, без обзира на формално учешће у преговорима Европске уније, што ће последњу реч у њиховој  припреми изговорити САД. Државни секретар САД Хилари Клинтон планира да посети Београд 12. октобра како би, како признају сама српске средства информисања, још једном „притиснула" Србију. (4)

Тешко да је  све горе речено тајна за актуелне власти Србије. А то значи да учешће Београда у преговарачакој фарси има другачији циљ од покушаја да се приморају Приштина и Београд на дезавуисање косовске независности. Управо тај, истински циљ, очигледно је и имао у виду Борис Тадић, када се ових дана ограђивао да усвојена у Генералној скупштини ОУН 9. септембра заједничка резолуција Србије и Европске уније о неопходности дијалога о косовским проблемима  „задржава неутралност у питању о статусу Косова" (5).Управо такву „неутралност" у односу на Косово и косовске Србе и жели да „зацементира" владајућа у Србији прозападна коалиција – која уобичајено плива на таласу САД и Европске уније.

 

____________

[1] Политика, 23.09.2010.

[2] Косовска мина у Европи? Дискусије. М., 2006. С.11.

[3] KushtetutaeRepublikëssë Kosovës. Prishtinë, 2008. F.1.

[4] Blic, 27.09.2010.

[5] Tanjug, 25.09.2010.

 

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ - старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радиостанице «Глас Русије».

http://srb.fondsk.ru/news/2010/09/29/pregovori-o-kosovu-veh-vidzheno-u-stilu-farse.html

РАШКА ОБЛАСТ или САНЏАК или ТУРСКА, САМО НИЈЕ СРПСКА!

РАШКА ОБЛАСТ или САНЏАК или ТУРСКА, САМО НИЈЕ СРПСКА!

Description: ПДФ

Description: Штампа

 

сриједа, 29 септембар 2010 15:33


Пише: ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ-МЕДИЋ

Овим записом прихватам идеју интернационализације проблема у тзв. Санџаку, али проблема опстанка српског народа на подручју Новог Пазара и околних општина у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини. Позивам, на пример, Федерацију за мир и помирење из Москве, као угледну вишедеценијску невладину организацију са статусом члана Савета Европе, да пошаље екипу својих посматрача и објави објективну истину о животу православних Срба у делу Србије, коме су муслимани наметнули име ''Санџак'', а који се припрема за сецесију!

Пре него што Борис Тадић изврши своје обећање госпођи Европској унији да ће да ''реши проблеме у Санџаку''! Пре него што Срби постану мањина у Рашкој области, па се по Ахтисаријевој формули још једном откине још један део – кључни део Србије!

Зар тамо још има Срба - заједљиво су ме питали неки познаници, када сам ових дана одлучила да опет одем на Дежевски сабор у стари Рас, у Нови Пазар! Подсетили су ме на мој залудни двадесетогодишњи труд да се обелодани истина о животу народа на подручју Рашке области, која подразумева општине Нови Пазар, Тутин и Сјеница и да помогнемо Србима да се не иселе сви отуда, бежећи од немаштине, али, пре свега од страха да им се не деси оно што се Србима дешавало на Косову и Метохији. А дешава се. На очиглед свих нас дешава се још један геноцидни однос према Србима на тлу њихове државе, чак под њеним окриљем!

Када сам још 1990. године, после вишесатног разговора са политичким врхом Новог Пазара, јавно устврдила да се на том простору припрема шиптарски сепаратистички сценарио, нагрдили су ме и ''леви'' и ''десни''. Слободан Милошевић ме је опомињао да не ''забадам трн у здраву ногу'', иако је Михаљ Кертес, по мојој молби а по жељи Срба из Рогозне, видео да се Зелена трансверзала јако надвила над овај крај и уочио и сам опасности које прете српском народу. Додуше, и сами новопазарски српски политичари су све тежем животу својих сународника доприносили нехатом, занети личним интересима.

Ови други, који су данас препознатљиви по свом ''европејству'', до данашњих дана ме стављају на стуб срама, као националисту и ''ратног хушкача'', јер сам из броја у број ''Политикиног света'' (у коме сам била главни и одговорни уредник до смене 1991. год.) документовано објављивала и исписивала страдање и исељавање Срба из Рашке области.

Под набојем ситуације, али и под утицајем серије тих истинитих драматичних текстова, које је писао углавном покојни Живота Токалић, пожртвовани колега из Краљева, произашла је идеја о оснивању Удружења РАС, као ''Удружење грађана за заустављање исељавања и повратак исељених Срба са територије општина Нови Пазар, Сјеница и Тутин, уз поштовање постојећих закона и пуног очувања слоге и братства између Срба и других народа, који сада живе на овој територији'' (члан 1. Статута).

Било је то пре двадесет година!

Било је то исте године када је громогласно и застрашујуће основана Санџачка СДА на локалном стадиону, под покровитељством и у присуству Алије Изетбеговића. Тада је настала прекретница у животу народа Рашке области, коју су тада дефинитивно преименовали турским именом – Санџак! Нимало случајно!

Тада су Расим Љајић и Сулејман Угљанин промовисани у санџачке политичаре. С тим што је Љајић остао до данашњих дана доследан својој поруци, коју је, као министар у влади Србије и Црне Горе, али и лидер Санџачке демократске партије, поводом Алијине смрти у ''Дневном Авазу'' објавио:

''Последњи селам нашем драгом председнику Алији Изетбеговићу! Нека му Алах подари џенетски рахатлук, његовој породици сабур, а нама вјечно памћење на његов непролазни лик и дјело''. Љајић својим делима заиста свесрдно, темељно и врло профитабилно по себе и Зелену трансверзалу - утврђује дело Алије Изетбеговића!

Пре двадесет година, тачније 10. априла 1990. године, делегација РАС затражила је помоћ и добила обећање од председника Извршног већа Скупштине СР Србије др Станка Радмиловића да ће ''СР Србија доследно и без икаквих изузетака спроводити на целој својој територији Устав, закон мере и политику демократсјке правне државе и обезбеђивати свим својим грађанима личну, имовинску и правну сигурност, мир и безбедност, без обзира на њихову националну и верску припадност''... и тако даље и у том смислу... Још је замолио чланове РАС-а да утичу ''да се и српски и муслимански живаљ у овим крајевима уздржава од било каквих националистичких, шовинистичких и сличних понашања и да са своје стране доприносе развоју међусобног поверења, мира, развоја привредних активности и спречавање свих непријатељских, националистичких и других понашања''! Обећао је и да ће лично доћи.

Од обећања остао је записник! А основана Санџачка СДА, непуну годину касније, тачније крајем октобра 1991. године расписује референдум у ''Санџаку'', на коме се 98% бошњачко-муслиманских гласача изјаснило за ''потпуну политичку и територијалну аутономију са правом прикључења једној од република'', за успостављање специјалног аутономног статуса Санџака! Потом оснивају Муслиманско национално вијеће Санџака - МНВС (које се данас зове Бошњачко, али функционише на темељима тог Референдума)! Санџаку дају простор на 11 општина, без њихове сагласности (што данашња власт легализује најновијим Законом о регионализацији Србије)!

Већ јануара 1992., МНВС усваја Меморандум о успостављању специјалног статуса за Санџак, којим се прецизно и систематично предвиђа да Санџак добије широка политичка овлашћења (владу, скупштину, гувернера, полицију судске органе) а остатку Југославије остављају бригу о пошти, железници и екологији! Меморандум је упућен Скупштинама Србије и Црне Горе. Србија га и не разматра, а Црна Гора одбија. Творци Меморандума заступају право уједињења свих муслимана да живе у једној држави, истовремено доноси и свој Устав (који пише загребачки адвокат Силвије Деген), почињу да воде преговоре на разним Мировним конференцијама по свету, по којима бивају охрабрени на том путу од стране Сајруса Венса, лорда Овена и сличних...

У ''Санџаку'' ситуација бива све експлозивнија, па се око Новог Пазара, Сјенице и Тутина стационирају тенковске јединице Југословенске народне армије, а муслимански санџачки посланици 1991. напуштају Републичку скупштину...

СДА бојкотује председничке и парламентарне изборе, током 1993. полиција отпочиње акцију прикупљања наоружања по ''Санџаку''! Медијска се галама подигла а резултати акције су прилично скромни!

Меморандум за последицу има изазивање мржње међу народима и подстицање националне и верске нетрпељивости. Зато Врховни суд Србије забрањује његово штампање и растурање, а започињу судски процеси против 45 чланова руководства СДА и они бивају осуђени, па неки помиловани, да би на крају све било на разне начине заташкано... Међу оптуженим и осуђеним налазио се и Сулејман Угљанин, он бежи за Турску, али по повратку постаје посланик... па се реактивира оптужница због угрожавања територијалног интегритета Србије... Али – без последица по његов политички ангажман. Ено га у Влади Србије, као и Љајића, и неколицине других.

Када су се почетком 90-их челници СДА у ''Санџаку'' Љајић и Угљанин наводно сукобили, резултат је умножавање СДА у пет нових странака сличних програма, с тим што се Љајић усмерава освајању србијанске јавности, а Угљанин покрива ''Санџак''…

Онда на сцену силовито ступа Исламска заједница, на челу са муфтијом Муамером Зукорлићем! Инструктивно и подстицајно залеђе му је реис ул улема Церић! Тако се формира политичко-верски тријумвират, на штету српског народа и интегритета државе Србије, без Срба, ако се не рачунају такви као што је Чеда Јовановић! Црна Гора му је на време ставила на знање да му не припада. Муфтија Зукорлић добија надимак ''Султан'' у Новом Пазару, а он се тако и понаша. Ради на стварању муслиманске интелигенције (замењује већ наметнуто име ''бошњачки'') кроз оснивање верских школа, оснивају се два универзитета, он је на челу једног! Понаша се готово разбојнички, прети, одлучује, демонстрира! Свим силама, плански рехабилитује највеће злочинце из другог светског рата – проглашава их херојима муслиманског народа, а заједничка стратишта преузима у намери да ту створи, попут Поточара, ново спомен-мезарје ''шехида''!

Историју је већ припремио за преправку покојни, а доживотни директор Музеја РАС, историчар, један попут Али Хадрија из Приштине! Оба су припремали формирање нове државе, бришући темеље старе српске, старе 11 векова!

Овде је у Расу српску државу основао Велики жупан Стефан Немања још у 12. веку! Овом великану српске историје и Немањићима, Светом Сави, овде рођеном, санџаклије затиру сваки траг! У Новом Пазару и околини нема ниједног споменика нити меморијалне институције која носи њихово име! У Рашкој области, у ''Санџаку'' врши се погром над историјом, културом, над слободом српског народа! Како доказа Мирослав Дабић у својој драгоценој исцрпној студији: ''У Рашкој се врши културни геноцид над Србима''!

Па, када на овогодишњем Првом Немањином светопетровско-дежевском сабору (до сада је био само Дежевски сабор), поручи окупљеном народу:

''Сва наша духовност и државотворност зачета је овде, на овом светом месту, у колевци нашег историјског, културног и духовног бића'', а ''Петрова црква је духовно огњиште и крстионица свтосавског народа од времена кнеза Мутимира до времена садашњег'', то он објављује да ће Српска православна црква од сада више бринути за свој народ у овом крају.

Јер је Србима данас, после двадесет година, непојмљиво теже опстати на овим просторима. И само Удружење РАС би се распало, да није било др Добросава Никодиновића и неколицине активиста из читаве Србије. Он је и покренуо одржавање Немањиног Дежевског сабора, али са много готово непремостивих тешкоћа. Ни материјалне ни духовне помоћи није било ниоткуда. Ни благослова Српске православне цркве. Прошле године није одржан, али ове године Митрополит Амфилохије дао је благослов Сабору и проширио његов садржај па је Удружење РАС успело и да сакупи тај неопходни минимум новаца за свој осми НЕМАЊИН СВЕТОПЕТРОВСКИ ДЕЖЕВСКИ САБОР, окупи храбре православце око својих светиња и још једном их подсети на Немањићке завете! У том смислу обрадовало ме присуство и председница Скупштине општине Борка Јовановић, једине Српскиње у власти Новог Пазара.

Била сам у Новом Пазару 11. и 12. септембра ове године, као један од оснивача Удружења РАС и, уз митрополита Амфилохија, др Добросава Никодиновића, др Веселина Ђуретића, Момчила Трајковића, Јовице Влаховића.... и многих учесника, говорила прве вечери на Свечаној академији посвећеној ''Државотворној улози Стефана Немање''. Своје песме говорили су песници Добрица Ерић, Влајко Ћулафић, Милка Ђуретић пред стотинак Срба, који су испунили малу салу Турског дома културе! Ову институцију су недавно промовисали председник Турске и председник Србије. Како је вече одмицало теже је било слушати говорнике и сјајну певачку групу ''Рашанке'' из Новог Пазара, иако је озвучење било одлично. Али је оријентална музика из околних кафића била доминатна.

Исте вечери, мало доцније, играла се кошаркашка утакмица између Србије и Турске. Молили су нас неколико старих познаника да останемо у граду док се буде играла утакмица, јер – ко год победи, биће хаоса по Новом Пазару: колико да видимо и доживимо реалну атмосферу у којој они у све мањем броју овде опстају.

Митрополит је, са својим свештенством, већ кроз мрак отишао пешке према цркви светог Петра, а ми, гости-учесници из Тутина, Београда, Косовске Митровице, Чаглавице, Париза и Пасадене у Сопоћане на починак у тамошњи конак. Ујутру смо сазнали да је у центар града изашла маса млађих мушкараца да поздрави победу турског тима. Кроз њих су уз сирене пролазили аутомобили са турским заставама и сви су викали најпре ''туркија'', а потом ''ово је Турска''.

Није то никакво чудо: у центру града на бандерама стоје окачене заставе са порукама на српском и на турском језику: ДОБРО ДОШЛИ У НОВИ ПАЗАР! Мада, службени језик у Новом Пазару, ипак није турски, него ''босански'', опет у складу са законима Државе Србије!

Овде је, по жељи и у присуству министра иностраних послова Србије, премијер Турске мирио ''завађене'' новопазарске политичаре, потом је са турским председником дошао и председник Србије договарао се о улагању Турске у ове просторе и све је то, у ствари, у складу са државном политиком Србије!

Сутрадан, на дан Славе свих светаца у препуној Петровој цркви митрополит Амфилохије је, уз саслужење шест владика, архијереја и свештенства СПЦ, одржао Саборну божанствену литургију, а потом пред неколико стотина ''храбрих'' Срба у изговорио надахнуту проповед, изнео историјат темеља православне цркве, вере и Државе српске! Мање нас је било него оних што су славили победу Турске! Одлазимо и у Дежеву, па тамо на темељима цркве најстарије, где је краљ Милутин примио круну, сазнајемо из обраћања митрополита Амфилохија да постоји могућност да се овде обнови Рашка митрополија, коју је Свети Сава основао 1222. године, а Турци је укинули!

Док се ми тек повремено китимо вишевековном традицијом српске државотворности, за то време на темељима српске гради се свим силама туђа – антиправославна и антисрпска Држава. Зову је САНЏАК. На територији Новог Пазара, Тутина и Сјенице 1961. године по попису било је 200.876 становника, од којих 59,5 православаца. На последњем попису давне 2002. године повећан је број становника на 233.000 али је проценат спао на 38,7! Сигурна сам, да би данас овај проценат био поразнији!

Актуелна збивања у Новом Пазару, не представљају никакву новост у историји овог краја. Вековима се све велике силе боре за ''аутономију Санџака'', да би је искористили за своје циљеве. Још је Јован Цвијић записао да је стара Рашка ''копча која спаја све српске земље'', па је Карађорђе предузимао све да сачува српску земљу и пресече ''босанску џаду'', тај главни стратешки пут, који је повезивао Босански вилајет са осталим деловима Османлијског царства!

Истина је да се овде ломе сви политички, трговачки, војни, мафијашки, криминални, нарочито нарко путеви! Тако вековима. Али, то је српска земља и у корену и у историји. Проблем је што се у овом веку почела извртати историја, прилагођавајући је циљевима окупаторским – поништавајући чињенице, удевајући неке полуистине...

Према институцијама које треба да негују историју, у Новом Пазару – историја овде почиње од 17 века! А о другом светском рату да и не говорим. Постоје књиге које говоре о томе врло аргументовано. Пишу их домаћи историчари. Таква је књига Миодрага Радовића ''Људске и материјалне жртве Новог Пазара и дежевског среза у Другом светском рату''. Али – нема Историјског архива РАС из Новог Пазара да се огласи на тему на пример врло запаљиву а зове се ХАЏЕТ! Што не кажу ко је све сахрањиван на том месту!? Иначе ће се десити то што су почели екстремисти: да проглашавају Дане шехида и припремају Спомен обележје... Не чини ли вам се да имамо већ сличан сценарио!

Зато се залажем да у Нови Пазар дођу међународни посматрачи. Али да објективно сагледају живот Срба православаца! Јер су већина у безнађу и страху. Исељавају се под притиском, а да то никога није брига. Рашка област ће ускоро пожелети Срба, али Срба нигде бити неће!

СРБИ СУ ПОНИЖЕНИ И НЕЗАШТИЋЕНИ!

Овако су говорили представници РАС-а премијеру Србије 1990. године:

''...Овај крај Србије је занемарен, без планираног развоја и напретка; правна држава овде не функционише; Срби су у односу на Муслимане грађани другог реда – тешко живе са окрњеном слободом изложени разним притисцима, претњама, малтретирањима, физичким нападима, силовањима, увредама, понижењима, а нико им не пружа заштиту; власт Републике не контактира са народом, него са локалним моћницима и инструисаним групама; држава се све више удаљава од народа; утицајне групе и појединци су од 1945. на власти и воде политику против интереса српског народа и српске државе, не бирајући средства: један од перфидних облика делања непријатељских снага је изазивање страха код Муслимана од наводне опасности од српског народа и српских политичара; после рата овде се насељавају искључиво Муслимани, нарочито у општини Тутин, појачан је наталитет и на сваком кораку мајоризација Муслимана утиче на убрзано исељавање српских православних породица; у органима правосуђа, унутрашњих послова и управе искључиво или скоро искључиво су Муслимани, као и на свим руководећим местима свих врста; при запошљавању нових радника примају се искључиво Муслимани, особито на руководећа радна места надгласавањем бројнијих Муслиманима у органима одлучивања – тако Срби све изразитије пострају народ без икаквог утицаја, народ трећеразредног значаја, у понижавајућем, деградирајућем положају, што се више не може подносити, па је то један од главних узрока исељавања српских породица; овакав положај Срба у овим општинама толеришу органи власти и Савеза комуниста Србије, чак су и експоненти политике притисака на Србе; укинути су неки српски обичаји, српски сабори – све је подређено муслиманским обичајима, начину и условима живота Муслимана; најбоље плацеве за градњу кућа или отварање локала и радњи добијају Муслимани; средства за развој нератвијених крајева вешто и осмишљено улажу се у производне погоне, путеве, вршена електрификација села, грађене школе, домови здравља првенствено и најчешће у срединама са муслиманским живљем; републички органи власти су годинама добијали лажне податке од локалних власти, који су се бринули само за своје каријере, а према истинољубивим кадровима и способним српским интелектуалцима врши се клеветање, изолација, омаловажавање и прогоне; агресивни појединци и групе веома често насрћу физички на Србе без разлога и повода – на пример, када православци носе шајкаче или су у српској ношњи они их нападају, газе, цепају одећу и капе, а општински органи реда овакве случајеве заташкавају или изгреднике симболично кажњавају ... па, када је један млади Муслиман запалио кућу Србину, надлежни органи су га, после великог одуговлачења истраге, прогласили болесним, казнили месец дана затвора а одмах потом, добио је запослење као здрав и способан – што заиста и јесте! Али, због учесталих таквих насиља или отворених претњи Србима, Срби најчешће чим падне мрак, не смеју да излазе из својих кућа...''

(Извод из Белешке о разговору др Станка Радмиловића, председника Извршног већа Скупштине СР Србије са представницима РАС-а 10. априла 1990. године)

 

недеља, 26. септембар 2010.

Његошев број „Политике”

Његошев број „Политике"

Потез без преседана у својој историји, „Политика" је учинила 18. септембра 1925. године, објављујућиизнад свог заглавља – „ЊЕГОШЕВ БРОЈ".

Била је то нека врста увода у оно што ће се догодити 21. септембра, када су пре 75 година, 21. септембра,на Цетињу свечано пренете Његошеве кости из Цетињског манастира у новосаграђену капелу на Ловћену.

„Политика" је из дана у дан, две недеље пре и после тог догађаја, објавила низ текстова посвећених Његошу, дајући велики простор, па и по неколико страна, низу аутора који су из различитих углова осветљавали животни пут, владичанско и државничко дело Његошево и његов колосални поетски опус.

У неколико наставака објављена су сећања Матије Бана, сећања лорда Кларенса Паџета, односно његова два официра, о мисији коју су имали на Цетињу 1848. године, текстови Вука Караџића, др Алексе Ивића, др Николаја Велимировића, Љубе Ненадовића, Вука Поповића, Иве Андрића и низа других аутора.

Од сарадника „Политике", тих дана су интензивно писали Григорије Божовић, а Добрица Кузмић и Живко Милићевић били су извештачи.

Кузмић је пратио пут краља Александра који је са краљицом Маријом и свитом тих дана био у својој првој и последњој званичној посети Црној Гори. Путовали су преко Охрида, Скопља, Призрена, Косовске Митровице, Пећке патријаршије и Дечана, да би се потом преко Чакора спустили до јадранске обале, а онда отишли на Цетиње.

Учествовали су у централном догађају преношења Његошевих посмртних остатака у капелу која је, у ствари, била задужбинско здање краља Александра. Он је одлуку о њеној градњи донео у јулу 1925, када је одустао од скупог пројекта Ивана Мештровића за подизање Његошевог маузолеја.

Одлуку да на Језерском врху на Ловћену подигне црквицу и да у њој буде сахрањен, Његош је донео за живота, а градња је започета у јуну 1845. године. Тек 27. августа 1855, четири године после његове смрти, Његошеви остаци пренети су из цетињске цркве у цркву светог Петра на Ловћену.

Почивали су у миру на том „Гибралтару Адријатика" до ноћи 12. августа 1916. када су по налогу с највишег места из Беча, аустријски окупатори девастирали црквицу и Његошеве кости поново пренели на Цетиње.

У царском Бечу, пад Ловћена био је виђен као највећи успех Аустро-Угарске у Првом светском рату, због чега су и хтели да уместо Његошеве капеле подигну грандиозни споменик који представља „генија победе и славе", односно Аустрију и њеног цара Фрању Јосифа, јер је Његошева капела, као неки „барјак пободен у стену Црне Горе изазивао монархију".

План се изјаловио, Аустро-Угарска је збрисана у рату са светске политичке мапе, а после стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, краљ Александар је одлучио да се Његошеви посмртни остаци врате тамо где су и били, сада у краљеву задужбину на врху Ловћена.

Много деценија касније, девастирано је и то здање, после деценије жустрих полемика, да би на врху Ловћена био подигнут Његошев маузолеј, по пројекту Ивана Мештровића. 

Замена Његошеве црквице маузолејоми јавна дебата вођена тим поводом током шездесетих година минулог века,потврдилису да подизање споменика личности ма које су оличење највиших, најдубљих трагова у судбини свога народа, може покренути основна питања не само естетске већ и расправу онајбитнијим историјским, моралним идуховним питањима времена.

Сасвим разумљиво, пошто је реч о државничком, дипломатском, духовном, естетском и културолошком врху који је достигао Његош својим делом, а нашта је графичком метафором, симболички, указала и „Политика" 18. септембра 1925. штампајући изнад свог заглавља путоказ – „ЊЕГОШЕВ БРОЈ".

Слободан Кљакић

објављено: 27/09/2010

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Njegosev-broj-Politike.sr.html

Aljaska i Kosovo

MILORAD VUČELIĆ Aljaska i Kosovo

Uvodnik | Milorad Vučelić | septembar 26, 2010 at 17:10


Piše Milorad Vučelić

Pamtim to kao jednu od prvih trauma u ranom detinjstvu. Moj deda Milan Vlaškalić, solunski dobrovoljac, ispričao mi je kako je ruski car Aleksandar Drugi 1867. godine prodao Aljasku Amerikancima za oko sedam miliona dolara u zlatu. Bio sam potpuno zaprepašćen tim podatkom i ozbiljno ožalošćen. Vajkao sam se da je ta suma dolara ipak u zlatu, ali sam se hrabrio time da će to Rusija nekako vratiti u svoje okrilje i da ćemo mi i Rusi Aljasku kad-tad osloboditi. Na mapi sveta nepogrešivo sam znao da nađem teritoriju tadašnje zemlje, Srbiju, Kosovo polje, Crnu Goru i Rusiju, ali sam uvek čežnjivo pogledao i na Aljasku.

U pokušaju da me uteši i da nekako preda mnom opravda postupak ruskog cara, deda mi je ispričao da je i veliki Napoleon (morao mi je biti veliki da bi mi Kutuzov bio još veći), prodao Nju Orleans i celu Luizijanu Amerikancima, namerno izostavljajući podatak da je za to dobio dvostruko veću sumu – čitavih 15 miliona dolara. Deda mi je pokazivao i koliko je Rusija velika i da u odnosu na to Aljaska ipak nije preveliki gubitak. Uzalud, nisam tu Aljasku mogao prežaliti.
Kasnije smo svi moji drugari i ja teško podnosili teritorijalne gubitke i nepravde nanesene Srbima i drugim narodima, u tada zajedničkoj državi. Nismo mogli prežaliti Skadar, gde je poginuo moj drugi đed Panto Vučelić, deo Banata i Temišvar, tugovali smo zbog Istre i jadranskih ostrva koje nam nisu dali posle Prvog svetskog rata. Širom tadašnje zemlje, a Srbije posebno, odjekivali su borbeni pokliči „Trst je naš", „Život damo, Trst ne damo". Slušali smo i pevali takve „ratnohuškačke" pesme poput: „Ako bude do bombaša i Gorica biće naša", i bili ponosni na svoje pretke, koji su oslobađajući jug Srbije od Turaka pobedonosno uzvikivali „Kumanovo za Kosovo".
Za zločin secesije prvi put smo saznali kada je Mois Čombe proglasio secesiju Katange od Konga, a uz put ubio predsednika Konga Patrisa Lumumbu 1961. godine. Širom Srbije održavani su veliki protesni mitinzi na kojima su se držali borbeni i žestoki govori. Srbija je uzavrela („Čombe guta bombe" vikala su deca). Nismo baš precizno znali gde je Kongo, ali smo svi znali da je jednostrana i nasilna secesija nešto užasno, nepravedno i zabranjeno. I na neki način i danas kada se pominje reč secesija u likovima Tačija, Hisenija i Sejdijua prepoznajem nakazni lik Moisa Čombea.
Tu secesiju i sve Čombeove masovne zločine podsticao je Brisel. Kongo je, naime, pre nezavisnosti bio belgijska kolonija. U Beogradu je u znak protesta i revolta razbijena belgijska ambasada i uništena sva njena vozila. Postoji i javno zabeležen jedan događaj iz tog vremena. U blizini ambasade Belgije nalazila se ambasada Turske. Demonstranti su u svom gnevu zbog secesije Katange razbijali jedan automobil, koji je imao diplomatske tablice, ali je pripadao Turcima. Turski diplomata je izašao na prozor ambasade upozoravajući demonstrante da je to tursko, a ne belgijsko. Na to su mu demonstranti nastavljajući započeto odgovorili: „A, Kosovo"!
Sada bi neko kada je reč o secesiji Kosova od države Srbije analogijama lako mogao svašta da zaključi. Ponovo je reč o Briselu, koji se od prestonice Belgije pretvorio u sedište Evropske unije i NATO pakta. Pojam Brisela se na neki način multiplikovao. Ponovo je reč o secesiji samo ne Katange nego Kosova. Ponovo su pokrovitelji, inspiratori i vojni pomagači jednostranog nasilnog otcepljenja u Briselu. Tu je u bezbroj likova umnoženi Mois Čombe. Umesto mrtvih Kongoanaca, mrtvi su Srbi. Tu su i veliki protestni miting i jedna samozapaljena ambasada. Potpuni novitet bi bile samo one dve plavuše i onaj masovni medijski žal za ukradenim patikama.
Zato je srpski režim, da bi nas spasao od istorijskog sećanja, ili protestnog ponavljanja i bunta, odustao od svakog pominjanja jednostrane secesije Kosova i to upravo u Briselu. Ono na Generalnoj skupštini UN, bilo je samo ponižavajuće i prezira vredno sprovođenje briselskog diktata.
Možda bi se nešto dalo zaključiti i o Srbima nekada i sada, i da nam je teže pala Katanga nego Kosovo, ali ovo nije prava prilika. A i još je rano za takve zaključke. Polako. „Zagrcni se tu", što bi rekli moji zemljaci. U svakom slučaju zapamtićemo gde smo stali.
Da u svetu nije potpuno nestao osećaj vojničke časti dokazao je ovih dana jedan američki pilot potpukovnik:
„Američki borbeni pilot, potpukovnik Harold F. – Huč Majers, nije mogao da izdrži pritisak savesti i stalne noćne more, koje su ga mučile od 1999. godine i bombardovanja SRJ. Bombardovao je i Republiku Srpsku. Jedan od onih čije su bombe, između ostalih, ubile i malu Milicu Rakić iz Batajnice, prislonio je pre nekoliko dana pištolj na slepoočnicu i izvršio  samoubistvo, postavši još jedan u dugom nizu američkih vojnika koji su na ovaj način, pošto im je proradila savest, prekratili sebi muke".
Njegovi prijatelji kažu da je sanjao ljude kako gore od bombi… Čuo je njihovu vrisku, jauke… sanjao je decu, starce, raskomadana tela. I to mu je očigledno došlo glave.
Za razliku od njega najveći deo političke elite Srbije sanja ulazak u NATO pakt. Oni nemaju noćne more. Ne sanjaju malu Milicu Rakić. Naprotiv, oni u najlepšim snovima vide sebe na komandnim mestima u NATO avionima i ljuti su na sve nas koji ih osujećujemo u tome da im taj san postane java.
Najveći deo naših strogo kontrolisanih medija napadno prećutkuje, ili prikriva vest o samoubistvu američkog oficira. Valjda to rade zbog straha da nekom među našim natovcima vlastodršcima ne proradi savest, ili da se, pak, ne probudi neki osećaj časti. Uzaludna je ta briga, nema tu nikakve bojazni, nema tu bilo kakvih tragova ni jednog ni drugog.

http://www.pecat.co.rs/2010/09/milorad-vucelic-aljaska-i-kosovo/

субота, 25. септембар 2010.

Зауставити убиство Војислава Шешеља

Александар МЕЗЈАЈЕВ

 

Зауставити  убиство Војислава Шешеља

Специјална операција Хашког трибунала за убиство В.Шешеља улази у завршну фазу

 

Судски процес против лидера Српске радикалне странке Војислава Шешеља, који је у току у Међународном трибуналу за бившу Југославију, ушао је у нову фазу. И то је најопаснија фаза у току свих осам година, колико се Војислав Шешељ налази у хашком казамату. Ми смо већ писали о томе,  да је ситуација у којој оптужени не може бити осуђен због потпуног краха оптужнице, али који не може бити ни ослобођен из политичких разлога,  изузетно сложена.  Ми смо већ видели како је трибунал „решио" исти такав проблем у процесу Слободану Милошевићу. Међутим,  ситуација у процесу Војиславу Шешељу испоставила се још тежом за Хашки трибунал. Ствар је у томе што је тринаест сведока оптужбе директно у сали изјавило, да дају изјаве под притиском тужилаштва. Ти сведоци су  саопштили да им је прећено како ће се против њих покренути поступак у случају ако одбију да дају лажну изјаву против Шешеља. Они су саопштили такође, да им је прећено  разрачунавањем са њиховим породицама, говорили су о психолошком терору, многобројним саслушањима без престанка. Такође су  изјављивали да им је тужилаштво обећавало  да ће у случају пристанка на сарадњу променити идентитете сведока и пребацити их у САД и друге земље Запада. 19. септембра био сам и лично у прилици да саслушам саопштења свих тих сведока за време велике  међународне научне конфернције о  предмету В.Шешеља у Београду.

 

Званична реакција суда на ту ситуацију је судска одлука од 29. јуна 2010. године. Датом одлуком се започиње процес  спровођења истражних радњи  о ситуацији у вези са притиском на сведоке, у циљу да се они присиле на давање лажних изјава против В.Шешеља. С једне стране, чинило се, да је то добра одлука. Међутим,  у тој одлуци постоје неки аспекти, који наводе на опрез.

 

На први поглед, чини се, да се ради о  покретању поступка против  тужилаштва Међународног трибунала за бившу Југославију. Међутим, у ствари то није тако. Судско веће је  одлучило да наименује amicus тужиоца, који ће одлучити „постоје ли суштинске основе за покретање поступка о мешању у вршење правосуђа".

 

Друго, најпре се чини да се  ради  о спровођењу истраге против Карле дел Понте, Хилдегарда Урц-Рецлафа и Данијела Саксона. Такав утисак стиче се називом одлуке, у којој фигурирају горе наведена имена. Међутим,  у ствари ни то није тако. Одлука судског већа односи се на спровођење истражних радњи  према „одређеним истражитељима тужилаштва". На тај начин,  истрага  се НЕЋЕ  спроводити у односу на три  горе наведене личности -  они су тужиоци, а не истражитељи 1.(Узгред речено, Хилдегард Урц-Рецлаф веома успешно наставља да врши своју функцију у другом процесу, што противуречи правилима вођења истраге, јер када се налази под истрагом (чак и прелиминарно) званична личност се привремено суспеднује са функције).  Стога се поставља питање: зашто је суду била потребна таква игра са именима?

 

Треће. Судско веће је одлучило, да  сва овлашћења по закључцима о довољности оптужбе има amicus тужилац. Поставља сае питање: зашто? Зар није суд дужан да изнесе такав закључак? Или судије унапред скидају са себе одговорност за будући закључак тужиоца о томе, да нема основа за оптужбу?

 

Четврто. Право наименовања amicus тужиоца  судско веће је пренело на секретара МТБЈ. То такође своди објективност истраге на нулу. Секретар МТБЈ је фигура ништа мање кобна од осталих највиших руководилаца Хашког трибунала. Деловање секретара је током целокупног рада МТБЈ, нарочито у процесу Милошевићу и Шешељу, било како незаконито, тако и каткада аморално, а при том те радње остају у сенци. Примера таквог деловања секретаријата има на претек. То су и забране на састајање, поред осталог са члановима  породице, то су и наметања адвоката, који су у очигледном сукобу интерса са оптуженим, најзад, последњи пример – одлука о одбијању да се Војиславу Шешељу плаћа рад одбране. 1.

 

И најзад, последње.  За истрагу је amicus тужиоцу дато 6 месеци од тренутка његовог наименовања. И шта ми ту видимо? Пролази већ више од три месеца, а тужилац још није чак ни наименован! 1.

 

Дакле,  шта значи та, по свим  мерилима, чудна одлука од 29. јуна?  Да би се  то схватило неопходно је схватити главно – трибунал није заинтересован ни за спровођење те истраге, нити за окончање процеса Војиславу Шешељу. Значи, свака радња МТБЈ, чак ако споља она и изгледа позитивном, у суштини има друге циљеве. У датом случају, изгледа,  трибунал једноставно ради за јавност: тобоже, судије су објективне и непристрастне, оне доносе озбиљну одлуку против тужилаштва. Међутим,  када се пажљивије  разматра ситуација, постаје јасно да те радње и нису тако озбиљне, као што се може стећи утисак. И то, што се утисак не стиче „сам по себи", већ се ствара вештачки, не може а да не изазове и најозбиљније бојазни. Сетимо се да је истрага вођена и о агресији НАТО – о кудикамо озбиљнијем злочину од притиска на сведоке. Међутим,  окончана је она одлуком да се обустави даља истрага. Али за МТБЈ у процесу Шешељу главно је нешто друго – њима је важно да покажу,  како се сада све чини у корист Шешеља. Али је то и најопаснији моменат! Управо  је у том моменту и могућ снажан ударац по Шешељу, укључујући његово убиство.

 

На последњој седници МТБЈ у процесу В.Шешељу одржаној 21. септембра постало је познато, да су се код В.Шешеља појавили изненадни проблеми са срцем, који захтевају хируршку интервенцију. Поред осталог,  кардиограм показује аномалну аритмију и тахикардију. То је преозбиљна ситуација да би се одгађало предузимање хитних мера! Неопходно је  да се изврше хитан медицински  преглед В.Шешеља и његово лечење.  Међутим,  то треба да обаве независни лекари, којима верује сам Шешељ. У комисији лекара обавезно треба да буде и специјалиста из Русије. У противном,  ми ћемо добити исте онакве закључке, као и у случају са Слободаном Милошевићем. У последњих шест месеци живота С.Милошевић је осећао  снажне шумове и притисак у глави, уз  делимични губитак слуха и вида. Погледајте какву је помоћ добио Милошевић од „најбољих" лекара НАТО!

 

„Доктор! Артс: „Атерослероза је нормална појава за пацијента

његовог  узраста".

„Доктор" де Лат: „Разлози за могући губитак слуха нису јасни.

Могуће је да су они срчано-васкуларног карактера". Међутим, де Лат изводи закључак о томе, да је „неопходно коришћење не слушалица, већ слушног апарата"! (Као што видимо, да би осигурао себе, „доктор" указује на могући разлог, али је његова препорука уистину саркастична)1.

„Доктор" Споелстра:  предлаже да се проблем реши тако  што ће се „у слушалицама појачати звук". 1.

„Доктор" Фалке: „Ја сам размотрио иузвештај тројице лекара са лором из болнице Броново. Његово мишљење: погоршање слуха је услед старости.

(..)Ништа се више сада не може предузимати". 2.

 

Лекар затвора МТБЈ и даље је „доктор" Фалке. Светска јавност треба да зна,  каква је улога Фалкеа у убиству Слободана Милошевића. Он је заједно са начелником затвора МакФаденом организовао и реализовао махинације са анализама крви С.Милошевића, у току неколико месеци крио је информацију о резултатима од суда и од самог Милошевића, а такође сноси одговорност за фалсификовање друге информације, укључујући вођење два  картона о издавању лекова, у којима се садрже различити подаци!1

 

Има ли оптужени МТБЈ право на медицинску помоћ? Да, безусловно да има. То је фиксирано у свим основним међународним нормама о правима човека и у документима, којима се регулишу права оптуженика. Има ли оптужени МТБЈ право на медицинску помоћ по сопственом избору, тојест, не медицинску помоћ уопште, већ помоћ лекара по свом избору? Да, такође безусловно. Као прво,  све друго би нарушило презумпцију невиности: оптужени није крив, он се не лишава никкавих основних права, поред осталог,  не ограничавају му се његова медицинска права.

 

Према томе,  сада је важно не дозволити трибуналу да одуговлачи у покушајима да одреди своје лекаре, или да уопште доведе у сумњу право Шешеља на избор лекара за свој преглед и лечење. Апсолутно је јасно да ће се трибнунал опирати. Независна медицинска експертиза може показати, да су проблеми са срцем код Војислава Шешеља изазвани  вештачки. Међутим, неопходно је  одмах рећи -  свака смицалица у вршењу независне експертизе  треба да се третира као покушај скривања вештачких узрока погоршања срчаних аномалија Војислава Шешеља! Средства за масовно информисање  дужна су да што је могуће брже и шире  дистрибуирају ту информацију. Међународна јавност треба да зна: ми знамо, да се убиство В.Шешеља не просто припрема.  Оно је већ одавно почело и улази у своју финалну фазу! Неопходно је мобилисати све могуће ресурсе да би се оно спречило!

 

 

[1] Види одлуку заменика секретара МТБЈ од 5.јула 2010.године. D 48083-D48080.

[1] С тим у вези треба навести примере другачије врсте. Када је требало да се наименује amicus тужилац против  В.Шешеља, секретар је  на то утрошио свега 4 недеље. (Види одлуку секретара МТБЈ од 2. Марта 2010. Године D28-D27).

[1] Писмо доктора Џ. Де Ларазатворском лекару Фалкеу од 28. Новембра 2005. године // Документ МТБЈ: IT-02-54-T, p. 45801

[1] Види Писмо доктора  Споелстра  од 21.11.2005 // Документ МТБЈ: IT-02-54-T, p. 45807.

[1] Из извештаја  П.Фалкеасудском већу од 14.11.2005   // Confidential Attachment B to the Assigned Counsel Request for Provisional Release Pursuant to Rule 65, 20 December 2005.

 

http://rs.fondsk.ru/

VOJISLAV KOŠTUNICA: ULAZAK SRBIJE U EU ZADUGO NEĆE BITI NA DNEVNOM REDU

VOJISLAV KOŠTUNICA: ULAZAK SRBIJE U EU ZADUGO NEĆE BITI NA DNEVNOM REDU

subota, 25 septembar 2010 02:21

 

Kada jedna država javno obznani da je njena politika da EU nema alternativu, onda je ta država unapred saopštila da je spremna da se žrtvuje zarad tog cilja. I tu kraja nema, zapravo kraj je kada se promeni ta naopaka politika

Vi ste do 2008. godine bili za EU, parafirali ste sporazum SSP. To je nepobitno. Onda ste 2008. godine promenili svoj odnos prema EU. Zašto?
- EU je ta koja je promenila, i to radikalno odnos prema Srbiji 2008. godine. Srbija je započela evropske integracije kao celovita država i onda je na pola puta tih integracija, uz neposrednu pomoć EU, Kosovo proglasilo jednostranu nezavisnost. Posle tog jednostranog proglašenja secesije Brisel šalje svoju misiju na Kosovo da pravi nezavisnu državu, a sam nastavak evropskih integracija EU uslovljava uspostavljanjem dobrosusedske saradnje, zapravo međudržavnih odnosa između Srbije i Kosova. Mi smo kao međunarodno priznata celovita država parafirali SSP i tu nema ničeg spornog. Ali pre nego što je ovakav SSP potvrđen Priština je proglasila jednostranu nezavisnost i zatim su 22 države EU priznale ovu lažnu državu. Tako, ako se stvari gledaju iz ugla onih država koje su priznale Kosovo, ispada da su one sa jednom državom, celovitom Srbijom, parafirale SSP, a sa drugom državom, Srbijom bez Kosova, potvrdile ovaj sporazum. To im je omogućila sadašnja vlast nerazumnom politikom da EU nema alternativu. Ništa slično ovakvom pokušaju da se otme teritorija uz saglasnost države kojoj se teritorija otima nije nikada do sada viđeno. Nisam ni po koju cenu bio spreman da budem saučesnik u ovakvom planu EU da Kosovo dobije nezavisnost, već sam se tome otvoreno suprostavio i branio nacionalne i državne interese Srbije.

U onome što je preostalo od srpske javnosti govori se o tome da nas u EU neće primiti zbog „unutrašnjeg zamora" od primanja novih članica. Vi govorite o odnosu Kosova i EU. Bojimo se da i Vi i deo javnosti previđate činjenice da evropske institucije imaju ogromne primedbe na čitav niz mera i zakona koje je današnja vlast donela u ime evropskih standarda? Tu pre svega mislimo na reformu pravosuđa, antikorupcijske zakone…
- Ne treba imati nikakvih iluzija da su posle proglašenja jednostrane nezavisnosti Kosova evropske integracije Srbije u potpunoj funkciji ucenjivanja zemlje da uspostavi dobrosusedske odnose sa Kosovom. Može Srbija da postiže najbolje ili najgore rezultate u unutrašnjim reformama, ali za Brisel je presudno da Srbija omogući da se Kosovo uspostavi kao država. Saučesništvo i kooperativnost Srbije u uspostavljanju odnosa sa Kosovom je za Brisel u ovom trenutku najvažnija stvar.

Gde je kraj uslovljavanju Srbije od strane EU? Da li na dnevni red dolazi i „pitanje Sandžaka" i promena Ustava Srbije?
- Kada jedna država javno obznani da je njena politika da EU nama alternativu, onda je ta država unapred saopštila da je spremna da sve žrtvuje zarad tog cilja. I tu kraja nema, zapravo kraj je kada se promeni ta naopaka politika. Onako kako se danas sadašnja vlast i politika da EU nema alternativu odnosi prema Kosovu, a takođe i Vojvodini sa usvajanjem protivustavnog Statuta, sutra će se odnositi prema Raškoj. Naravno, poseban im je problem Ustav koji je brana razbijanju celovitosti zemlje i pokušaće na sve načine ili da promene ili da zaobilaze Ustav. Srbija je danas jedina država na svetu koja ima vlast kojoj smeta teritorijalni integritet zemlje i Ustav koji ga brani.

Kakav je odnos EU prema Srbiji?
- Nažalost sadašnja vlast je obmanjivanje pretvorila u svoju politiku. A jedna od možda najvećih obmana je nametanje teme o ulasku Srbije u EU, kao da je stvarno pitanje da li Srbija hoće ili neće da koliko sutra postane članica EU. Obmana se sastoji u tome što to uopšte nije tema današnje Srbije, jer će se pitanje stvarnog ulaska ili neulaska Srbije u EU rešavati za deset, petnaest, dvadeset godina. A realno je pitanje i da li će Srbija i posle tih deset ili dvadeset godina uopšte ući u EU. S druge strane, ono što jeste prava tema i pravi problem današnje Srbije to je što EU podržava albanske secesioniste u pravljenju lažne države Kosovo. Ovaj pravi problem se krije kao da ne postoji, i umesto njega se obmanom nameće pitanje o ulasku Srbije u EU. Pri tome niko i ne govori da raspravljamo o pitanju koje će na dnevni red doći u dalekoj budućnosti ili možda nikada. Dakle, ako treba da definišemo današnji odnos EU prema Srbiji on se sastoji u delovanju Brisela u korist albanskih secesionista uz prećutnu i svesrdnu podršku i saučesništvo sadašnje vlasti. To je odnos ucenjivanja od strane EU i samoponižavanja aktuelne vlasti. Iz takvog odnosa ne može da nastane ništa dobro, već se time sistematski obezvređuje i urušava Srbija i sve u Srbiji..

Da li Srbija može da bude uspešna, stabilna i napredna država ako ne uđe u EU?
- Ako jedna država kao samostalna zemlja ne može da bude uspešna, stabilna i napredna, već mora po svaku cenu da bude deo EU, onda je pravo pitanje da li takva država uopšte može da opstane i dalje postoji. Srbija nije država od juče, ona nije avnojevska tvorevina, Srbija predstavlja staru evropsku državu. Srbija je postojala vekovima i pre svake pomisli o postojanju EU i samim tim besmisleno je opstanak Srbije vezivati za bilo koju trenutnu međunarodnu organizaciju. Srbija sasvim sigurno može da bude i uspešna i napredna država i kao takva treba da odluči da li joj je interes ili joj nije interes da bude članica EU. A taj interes se meri svakako i odnosom EU prema Srbiji, odnosno da li će nas u budućnosti uvažavati kao partnera i naravno kao celovitu zemlju.

To je onda, kako kažu vaši oponenti, politika samoizolacije.
- To uopšte nije tačno. Pogledajte kako je Češka branila svoje interese prilikom usvajanja Lisabonskog sporazuma. Ili kako je to radila Irska. Onog trenutka kada srpski narod stane iza svoje vlade koja brani legitimne i demokratske interese koji su zagarantovani svakoj državi, niko se neće usuđivati da takvom jeftinom propagandom i takvim besmislicama osporava legitimna prava koja sve države sveta brane. Samo u ovakvoj Srbiji u kojoj vlast pristaje na sve diktate i ucene moguća je takva propaganda koja podriva svaku borbu za državne i nacionalne interese. Srbija ne može svoje državne i ekonomske interese jednostrano svesti samo na EU, već treba suprotno od svake pomisli na izolaciju da širi saradnju sa drugim uticajnim državama, a ne da je sužava samo na EU.

DS pita šta je alternativa EU?
- Alternativa je da Srbija sarađuje sa svim državama i na istoku i na zapadu, kako bi unapređivala svoje ekonomske interese i branila svoje državne interese. Alternativa današnjem propadanju i beznađu do koga je dovela politika da EU nema alternativu, jeste bolji život i ekonomski oporavak zemlje kroz saradnju na ravnopravnim osnovama i u obostranom interesu sa svim državama. Sam život će nametati različite alternative jer u doglednoj budućnosti pitanje ulaska Srbije u EU neće, osim u propagandi, biti stvarno na dnevnom redu. Kako će se stvari razvijati u narednih deset i petnaest godina nije do kraja predvidljivo. Na pitanje hoće li sama EU imati interes da Srbija bude njena članica i da li će Srbija za deset godina imati interes da bude u EU, danas niko ne može sa sigurnošću da odgovori. Ali ono što Srbija mora da uradi jeste da bude stabilna država sa jakom privredom, kako bi saglasno našim interesima mogla da bira koji je najbolji put kojim treba ići.

Kako ocenjujete sastanak sa Tomislavom Nikolićem?
- Smatram da je taj razgovor bio važan zbog toga što je ponovo na političkoj sceni počelo da se javno raspravlja o osnovnim državnim pitanjima. Javnost je dobro reagovala i pokazala da je zainteresovana da političke partije jasno iznesu svoje stavove o krupnim državnim temama. Videćemo da li je ovo bio samo jedan izuzetak ili će javnost zahtevati da se nastavi sa javnim raspravama i utvrđivanjem kako političke stranke gledaju na sva pitanja od kojih zavisi budućnost Srbije

Jeste li, dakle, raspravili sa Nikolićem ključna državna pitanja?
- Započeli smo razgovor. Najteže pitanje sa kojim se Srbija danas suočava jeste kako odgovoriti na delovanje EU koja se stavila na stranu albanskih secesionista. Stav DSS je jasan i javnosti je poznat. Kao svaka normalna država treba Briselu da kažemo da se suprotstavljamo njihovoj podršci uspostavljanju lažne države Kosovo, a to znači potpuno odbacivanje politike da EU nema alternativu. Hoćemo da sarađujemo sa EU, ali hoćemo i da nas poštuju kao što poštuju sve druge države. SNS je još u traganju za jasnim odgovorom na ovo teško pitanje. Pošto je rasprava započeta cela javnost očekuje da i SNS zauzme određen stav.

Da li se Vašim političkim postupcima, u vezi sa saradnjom sa SNS-om, može prigovoriti da razbijate opoziciju i produžavate vek ovdašnjoj vlasti?
- Mi smo oštro kritikovali sadašnju vlast ne zato što smatramo da ona ima dobru politiku koju loše sprovodi, već zato što smo duboko uvereni da je politika da EU nema alternativu pogubna i da ekonomski i politički uništava Srbiju. DSS zahteva da se izbori odmah raspišu sa ciljem da se promeni politika koja Srbiju vodi u potpuni slom. Jedina vlast za koju smo mi zainteresovani jeste ona koja će voditi novu nacionalnu politiku i vratiti samopoštovanje Srbiji i obnoviti njenu privredu. Dakle, DSS i sadašnja vlast se nalaze na potpuno suprotnim stranama i verujemo da ukupna javnost to vidi i priznaje da je DSS najoštrija opozicija aktuelnoj vlasti.

A ako SNS i DS naprave Vladu posle izbora?
- To bi značilo da se u zemlji ništa nije promenilo osim što bi se proširila sadašnja Vlada. A šta je to dobro ova vlast sprovodeći politiku da EU nema alternativu za ove dve godine donela Srbiji? Da li su danas plate veće, da li danas ima više posla u Srbiji, da li je država stabilnija ili je socijalna pravda veća? Rezultat ove vlasti je slabljenje i osiromašenje Srbije. I ako bi posle izbora ovakva politika trebalo da nastavi da vlada Srbijom samo proširena sa SNS, šta smo onda dobili? U svakom slučaju ako bi se išlo u tom smeru, onda da ne bi Vlada DS i SNS bila nova velika obmana građana, SNS treba otvoreno da upozna javnost da je takva Vlada njen pravi cilj. Ukoliko građani na izborima budu glasali za Vladu DS i SNS, to će biti legitimna Vlada ali koja ništa dobro Srbiji neće doneti. Srbiji su na izborima potrebne stvarne promene, a to pre svega znači promenu sadašnje politike.

Sadašnja vlast je promovisala politiku uspostavljanja četiri stuba na kojima počiva spoljna politika Srbije. Koji je danas realan domet ove politike?
- Sve što se dešavalo sa traženjem mišljenja od Međunarodnog suda pravde i podnošenjem, a zatim pod ultimatumima menjanjem rezolucije u Generalnoj skupštini, pokazuje da su četiri stuba spoljne politike sadašnje vlasti samo prazna priča. Jedino što postoji i što svi vidimo to je bespogovorno ispunjavanje stranih diktata na štetu Srbije.

Vi ste započeli da razvijate snažnije i partnerske odnose sa Rusijom. Šta bi po Vama trebalo da bude okosnica saradnje Srbije i Rusije?
- Rusija je u važnom istorijskom trenutku snažno podržala zahtev Srbije da se saglasno principima međunarodnog poretka poštuje teritorijalni integritet i suverenitet naše zemlje. Za poštovanje je, i to će ući u našu istoriju, da je predsednik Putin snagom veta zaustavio da Savet bezbednosti ukine Rezoluciju 1244 i da usvoji Ahtisarijev plan. Da je Savet bezbednosti usvojio Ahtisarijev plan, to bi predstavljalo veliko poniženje Srbije. Ovako sve dok je na snazi Rezolucija 1244 i na međunarodnom planu nastavlja se borba Srbije za Kosovo i za naš teritorijalni integritet. Ta saradnja koju smo postigli sa Rusijom predstavlja najveću moguću političku saradnju i prijateljstvo dve države. Naš cilj je bio da i ekonomska saradnja dostigne ovaj politički nivo. Potpisivanje energetskog sporazuma je bio veliki korak u tom smeru. Jedan od načina izlaska Srbije iz ekonomske krize je da se pojača ekonomska saradnja sa Rusijom. Pored energetike, veoma je važno da se uspostavi saradnja u poljoprivredi i građevinarstvu, jer su ove tri oblasti ključne za oporavak srpske privrede.

Može li nama u budućnosti Rusija da bude alternativa EU
- Srbija i Rusija imaju vekovne prijateljske odnose kao dve države koje međusobno poštuju svoje državne i nacionalne interese. I to je odnos koji treba čuvati i dalje unapređivati. S druge strane, odnosi Srbija i EU se kreću od našeg započetog puta u integracije do nastojanja Brisela da na našoj teritoriji napravi još jednu albansku državu. Dakle, naša saradnja i naši odnosi sa Rusijom i EU zasnovani su na različitim osnovama. Sa Rusijom kao prijateljskom zemljom treba da unapređujemo saradnju, a sa EU moramo otvoreno da razgovaramo i jasno iznosimo naš stav i naše protivljenje uspostavljanju lažne države Kosovo. A posebno bih podsetio i da najveće države EU čine sve što je u njihovoj moći da ostvare što bolje ekonomske bilataralne odnose sa Rusijom.

Ima li rešenja za uspostavljanje boljih odnosa Srbije i SAD?
- Nepristrastan posmatrač koji na stvari ne bi gledao ni iz Srbije ni iz Amerike, odmah bi objektivno uočio da je angažovanje SAD u protekle dve decenije na Balkanu bilo suprotno legitimnim i pravednim interesima srpskog naroda, a u korist maksimalističkih interesa drugih balkanskih naroda. Možda je jedini izuzetak i uspostavljanje prirodne mere zadovoljavanje interesa svih strana predstavljao Dejtonski sporazum. Znamo da Amerika neće preko noći promeniti svoju politiku, da je možda neće skoro ni preispitivati, ali životni realni procesi na Balkanu će vremenom ići na uspostavljanju prirodnih ravnoteža interesa. Moguće je da će život upućivati SAD da u budućnosti ipak podrže prirodnu i pravu meru interesa svih naroda na Balkanu, kao što su u jednom trenutku pronašli meru u Dejtonskom sporazumu.

Na Republiku Srpsku se vrši veliki pritisak da pristane na promenu Dejtonskog sporazuma i saučestvuje u svom nestanku. Šta će biti sa Republikom Srpskom?
- Opstanak Republike Srpske predstavlja suštinski i istorijski interes srpskog naroda. Republika Srpska nema alternativu i ne bi smelo da postoji ništa zbog čega bi srpski narod preko Drine mogao da pristane na samoukidanje Srpske. Da stvar bude gora EU istovremeno vrši pritisak koji treba da vodi ka dezintegraciji Srbije i veštačkoj centralizaciji BiH, dakle isključivo i samo na štetu srpskog naroda. Na sve pritiske treba odgovoriti odlučno jer je legitimno i demokratsko pravo srpskog naroda na očuvanje i Srbije i Republike Srpske.

BiH je na pragu ulaska u NATO. Kakvu sudbinu Republika Srpska može da očekuje kada uđe u NATO?
- Smatram da je napravljena ozbiljna greška što Republika Srpska nije raspisala referendum o ulasku u NATO pre nego što je BiH predala kandidaturu za ulazak u ovaj vojni savez. Ova greška se ipak može ispraviti i referendum još uvek može da se raspiše. Rukovodstvo Republike Srpske se javno obavezalo da će ovaj referendum raspisati, i te obaveze se ne sme odreći. Jer samo narod može doneti tako sudbonosnu odluku. Verujem da znam šta će na referendumu reći srpski narod, ali u svakom slučaju svi moramo da poštujemo svaku odluku naroda na referendumu.

Vidite li izlaz za Srbiju iz ove krize, da li su izbori uopšte na vidiku?
- Sledeći izbori, kad god oni budu, biće od najveće važnosti za Srbiju. Na tim izborima najvažnije pitanje biće da li Srbija nastavlja sa politikom da EU nema alternativu ili će se ponovo sabrati oko svojih državnih interesa. Narod će odlučiti i odrediti dalji put zemlje.

* * *


Pečat ekskluzivno
Nedavno je u Rusiji objavljena knjiga Vojislava Koštunice Odbrana Kosova. U ruskom izdanju Odbrane Kosova po prvi put je objavljeno pismo koje je Vojislav Koštunica kao predsednik Vlade Srbije uputio 12. maja 2007. godine predsedniku Rusije Vladimiru Putinu. Pečat ekskluzivno objavljuje ovo pismo. U ruskom izdanju Odbrane Kosova pismo prati napomena koja objašnjava kontekst u kome je pismo poslato. Ta napomena glasi: Ova lična poruka Vojislava Koštunice Vladimiru Putinu poslata je 12. maja 2007. godine. Poruci je prethodilo obaveštenje koje je Vojislav Koštunica dobio od šefa misije Srbije u UN. U obaveštenju se navodi da su SAD pripremile nacrt rezolucije za Savet bezbednosti UN na osnovu plana Martija Ahtisarija sa ciljem da se Kosovu omogući nezavisnost.

* * *


Lična poruka predsednika Vlade Srbije Vojislava Koštunice predsedniku Rusije Vladimiru Putinu
U ime naroda Srbije molim Vas predsedniče Putin da Rusija stavi veto u Savetu bezbednosti na otimanje Kosova od Srbije. Ruska podrška i veto na otimanje naše teritorije ima istorijski značaj za Srbiju. Srbija je svoju budućnost sudbinski vezala za Kosovo. U celoj svojoj istoriji Srbija je imala jednog istinskog prijatelja Rusiju. Sve naše nade uprte su samo u Boga i prijateljsku Rusiju. Predsedniče Putin, znajte da bi Srbija dok postoji pamtila Vaše ime.

Primite moj prijateljski i bratski pozdrav,
Vojislav Koštunica


Autor Uglješa Mrdić
Izvor Pečat, br 133, 24. 9. 2010.

http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/5495-vojislav-kotunica-ulazak-srbije-u-eu-zadugo-nee-biti-na-dnevnom-redu.html