SIM: NEBOJŠA BAKAREC: VOLELI GA ILI NE, ALI NIKOLIĆEV PORAZ BIO BI I NAŠ NARODNI PORAZ

уторак, 19. април 2011.

NEBOJŠA BAKAREC: VOLELI GA ILI NE, ALI NIKOLIĆEV PORAZ BIO BI I NAŠ NARODNI PORAZ

NEBOJŠA BAKAREC: VOLELI GA ILI NE, ALI NIKOLIĆEV PORAZ BIO BI I NAŠ NARODNI PORAZ

utorak, 19 april 2011 20:44

Greške SNS postaju nevažne jer smo došli dotle da se sudbina Srbije, sudbina nas građana, trenutno prelama u postupku Tomislava Nikolića i SNS

Petog februara i 16. aprila bio sam na mitinzima SNS. Imao sam više razloga za to. Prvo, podržavam svaki protest protiv režima i biću na ulici, uvek, za svaki slučaj. To radim već 21 godinu. Kao što sam bio na ulici 10. oktobra 2010. godine.

Na aprilski miting sam stigao taman na vreme da čujem Tomislava Nikolića i najavu štrajka žeđu i glađu. Još pre početka mitinga čelnici SNS su napravili nekoliko krupnih grešaka, koje je razvoj događaja učinio irelevantnim. Prvu, više od dva i po meseca su najavljivali da se sa aprilskog mitinga neće razići. Druga greška je što su pozvali okupljene da se raziđu oko šest poslepodne 16. aprila. Treća greška je traženje da izbori budu raspisani u decembru umesto odmah. Na konferenciji za štampu SNS 2. februara Tomislav Nikolić je pred miting zakazan za 5. februar izjavio (citat preuzet sa sajta SNS): „Svima koje pozivamo na skup, a to su svi građani Srbije, poručujemo da dolaze da pokažu koliko nas ima koji smo ogorčeni, nezadovoljni, spremni da izvršmo promene u Srbiji, da istaknemo zahteve, da istakemo rokove i da tek posle toga, u zavisnosti od toga kako se vlast bude ponašala, prema našim zahtevima odredimo novo vreme za novi miting sa koga se nećemo razilaziti dok zahtevi ne budu ispunjeni. Biće to prilika da Beograd vidi kako izgledaju gandijevski protesti u Srbiji". Na pitanje o blokadi Beograda, Nikolić je tada odgovorio: „Ako vam nagoveštavam da ćemo organizovati novi skup za koji ćemo unapred reći da nećemo da se razilazimo dok ne ispune naše zahteve, za koji vam sada kažemo da će biti apsolutno miran i da ćemo da sedimo 15 ili 20 dana, to znači da u jednom velikom delu Beograda više neće biti saobraćaja i to je centar Beograda".

DINAMIKA ŠTRAJKA Rekoh već, te greške danas postaju irelevantne. Štrajk žeđu i glađu ima svoju dinamiku, koja naglo raste sa protokom vremena. U subotu su neizvesnost i dinamika bili niskog intenziteta, što je razumljivo s obzirom da je štrajk tek počeo. Danas, četiri dana kasnije, dinamika je na eksponencijalno uzlaznom nivou, trenutno na nivou ozbiljne zabrinutosti za zdravstveno stanje Nikolića, na nivou velike napetosti zbog nepredvidivog razvoja događaja i zbog izuzetno iritirajućeg stava režima i mnogih medija. Ova napetost će rasti, a teško stanje Nikolića će biti drastično gore sa protokom sati.

Te greške SNS postaju nevažne jer smo došli dotle da se sudbina Srbije, sudbina nas građana, trenutno prelama u postupku Tomislava Nikolića i SNS. Svaki poraz ili neuspeh Tomislava Nikolića će biti naš narodni poraz i neuspeh, a uspeh ovog odvratnog izdajničkog, kvislinškog i marionetskog režima. Svaka pobeda danas (ne mislim na eventualnu izbornu pobedu) ili uspeh Tomislava Nikolića će biti naša, narodna pobeda i uspeh, a poraz i neuspeh ovog odvratnog izdajničkog, kvislinškog i marionetskog režima.

Stoga su ogavni i odurni postupci nekih medija, nekih stranaka i nekih ličnosti. Postupci B92, RTS, Blica, Politike, DS, LDP, LSV, SRS, Dragana Đilasa, Jelene Trivan, Nenada Čanka, Čedomira Jovanovića, Zorana Stankovića, Dragoljuba Mićunovića, Miroslava Gavrilovića i drugih. Gađenje izazivaju reči Dragana Đilasa u „Kažiprstu" B92, prilozi te televizije o bolnici u kojoj leži Nikolić, te stavovi ministra zdravlja. Sve te izjave zajedno insinuiraju da bi Nikolića na silu trebalo smestiti u neku drugu bolnicu i na silu mu davati terapiju. Pa tako nešto nije radio ni režim Slobodana Miloševića, a bilo je dosta štrajkova glađu. Milošević je abolirao Draškoviće u julu 1993. godine, posle diplomatske intervencije, ali i zbog štrajka glađu Draškovića i ljudi na Trgu Republike. Jednostavno, Milošević je morao da popusti i da dozvoli da bude poražen. Za razliku od njega Boris Tadić neće da popusti i neće da bude poražen. Boris Tadić će radije da vidi Tomislava Nikolića u grobu za Vaskrs 2011. nego da raspiše izbore na kojima će biti potučen. Boris Tadić će radije da vidi Tomislava Nikolića u grobu na Veliki petak nego da Srbiji da priliku da se izvuče iz agonije do koje ju je doveo njegov režim. Danas 2011. godine došli smo do apsurda, do veleobrta, do toga da je režim Borisa Tadića gori od režima Slobodana Miloševića. Da je Boris Tadić gori autokrata nego Milošević. Da je žuta banda, mnogo gora banda od one crvene. Ko je pre 20 godina mogao to prevideti? Niko. Demokratska stranka je napravila pun krug za 20 godina i 2011. godine postala gora od SPS iz 1991. godine.

Da situacija nije tragična, smeh bi izazvale reči Miroslava Gavrilovića da štrajk glađu nije hrišćanski. Taj isti Gavrilović niti bilo ko iz SPC nije to isto rekao i vladici Filaretu kada je štrajkovao glađu pre nekoliko godina. Smeh bi izazvala i izjava evropskog komesara Štefana Filea da štrajk Nikolića nije evropski. Kada je Drašković štrajkovao glađu, to je bilo i svetski i evropski, i sa njim se solidarisalo pola Evrope.

Povodom ove dve izjave nameću se pitanja režimu, Gavriloviću i Fileu, da li je hrišćanski i evropski da Srbija umire od gladi, da niko više ne može da živi normalno, da je Srbija raskomadana država, da je standard niži nego u Albaniji, da je hrana najskuplja u Evropi? To je po režimu, Gavriloviću i Fileu sasvim hrišćanski i evropski, a štrajk žeđu i glađu Nikolića nije?

Nije naodmet pred Vaskrs setiti se reči Isusa Hrista o licemerima :

"Teško vama, (...) fariseji, licemeri, što zatvarate carstvo nebesko od ljudi; jer vi ne ulazite niti date da ulaze koji bi hteli".

„Teško vama (...) fariseji, licemeri, što jedete kuće udovičke, i lažno se Bogu molite dugo; zato ćete većma biti osuđeni".

„Teško vama (...) fariseji, licemeri, što čistite spolja čašu i zdelu a iznutra su pune grabeža i nepravde".

„Teško vama, (...) fariseji, licemeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji se spolja vide lepi a unutra su puni kostiju mrtvačkih i svake nečistote".

„Tako i vi spolja se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerja i bezakonja":

Kad već govorimo o štrajku glađu, prisetimo se nekih događaja.

EVROPSKI ŠTRAJKOVI Dobrica Ćosić je smenjen 1. juna 1993. godine sa mesta predsednika SRJ. Sutradan se u Saveznoj skupštini dogodio incident kada je poslanik SRS, bivši bokser, „četnički vojvoda" Branislav Vakić nokautirao potpredsednika SPO, Mihaila Markovića. Više hiljada građana se tim povodom okupilo ispred skupštine da protestuje protiv toga. Građani su kamenovali skupštinu, u šta sam se i sam uverio na licu mesta. Intervencija policije je bila nemilosrdna, kao nikad do tada. U sukobima je poginuo policajac Milorad Nikolić, povređeno je mnogo ljudi a uhapšeno je više od sto osoba, među kojima i Vuk i Danica Drašković, koji su brutalno isprebijani. Posle zatvorske bolnice, prebačeni su na Neurohiruršku kliniku. Ovi događaji su izazvali pažnju međunarodne javnosti. U bolnici je Draškovića posetio i Patrijarh Pavle, ali mu nije dosolio ranu izjavom da je nehrišćanski štrajkovati glađu. Grčki premijer Konstantin Micotakis se pismom obratio Miloševiću. Oslobađanje bračnog para Drašković su tražili Klinton, Jeljcin, Mejdžor, Ćosić i drugi. Tadašnji portparol SPS, Ivica Dačić je dao sarkastičnu izjavu da bračni par Drašković ima bolju medicinsku negu od ostatka stanovništva u Srbiji. Danas je šef SPS Dačić izvukao pouke i sa uvažavanjem govori i sadašnjem lideru najjače opozicione stranke. Posebne napore uložio je bračni par Miteran. Sama gospođa Miteran je posetila Draškovića. Prvog jula Vuk Drašković je stupio u štrajk glađu. U štrajk glađu na Trgu Republike je 2. jula stupilo i pedesetak funkcionera SPO. Jedini štrajkač koji nije bio iz SPO je bio pisac ovih redova. Štrajkovali smo do 8. jula, do pobede, kada se saznala vest da će Milošević sutradan abolirati Draškoviće. Milošević je ukazom to i učinio. Tadiću ne pada na pamet da abolira Nikolića tako što će abolirati Srbiju i raspisati izbore.

Pre toga, još 1991. neko vreme su u Skupštini Srbije glađu štrajkovali poslanici SPO. U Miloševićevo doba, ako me sećanje služi, kraće vreme glađu su štrajkovali i Vojislav Šešelj i Tomislav Nikolić. U vreme „Sablje" 2003. godine, u zatvoru je glađu štrajkovao Milorad Vučelić, ako se dobro sećam. Pre nekoliko godina na granici Srbije i Crne gore štrajkovao je i vladika Filaret.

Najdramatičniju borbu za svoja prava i najdramatičniji štrajk glađu započeo je Vojislav Šešelj u neprijateljskom okruženju Haškog tribunala 10. novembra 2006. godine. Zbog idiotske odluke o nametanju branioca, stupio je u štrajk glađu. Drama je trajala 29 dana. Šešelju je život bio o koncu u decembru, kada je smršao više od 20 kilograma. Osmog decembra Šešelj je pobedio Tribunal i dozvoljeno mu je da se i dalje brani sam.

Najpoznatiji svetski štrajkač glađu je svakako Mahatma Gandi. Irska republikanska armija je tokom svoje istorije najdrastičnije koristila štrajk glađu. Desetine pripadnika IRA je štrajkovalo glađu u britanskim zatvorima a mnogi su tom prilikom umrli. Poslednji put je to bilo 1981. u doba Tačerove, kada je 11 pripadnika IRA umrlo štrajkujući glađu. Prvi štrajkač je umro posle 46 dana, a poslednji posle 76 dana.

Farsična je iznenadna i neviđena živost u predsedništvu Srbije, gde su mediji ničim izazvani hitro i hitno dojavili o drami u predsedništvu povodom Kosova. Na Kosmetu se ne dešava ništa, tim je apsurdnija bila strka u večernjim časovima ponedeljka, baš slučajno u časovima kada su se tamo okupili protestanti iz SNS. Kako su komični i jadni bili i Jeremić, i Bogdanović, i Stefanović. Pioni u marketinškom igrokazu koji su smislili Tadićevi spin-doktori.

Posebno gnušanje u ovoj situaciji danas, u aprilu 2011. godine, izazivaju postupci i izjave Borisa Tadića. Prvo zbog sramne kampanje njegove stranke i medija pod njegovom kontrolom. Drugo, posle posete Nikoliću, on je odbio da raspiše izbore i izjavio da bi to bilo „uspostavljanje presedana u javnom ponašanju koji bi nas odveo na stranputicu. „Ako bi bio uspostavljen presedan, onda bismo se našli u nerazrešivoj situaciji", rekao je Tadić i poručio da Srbija ne može biti društvo „koje živi u iznudi". I opet da obrnemo stvar, po Tadiću, prihvatljivo je pravilo da Srbija umire ovih godina, i to po njemu nije neprihvatljiv presedan, već prihvatljivo pravilo. Za Tadića je prihvatljivo da Srbija bude društvo koje umire bez iznude opozicije (ali društvo koje umire ucenjeno od režima), a neprihvatljivo je da Srbija dobije nadu da preživi, makar to bilo iznuđeno od strane Nikolića.

Tomislavu Nikoliću želim sve najbolje - da iz ove krize izađe neoštećenog zdravlja i da izbori budu raspisani odmah.

Možda jeste čudno da su okolnosti dovele do toga da se sudbina Srbije prelama kroz sudbinu Tomislava Nikolića, ali Srbija je zrela za čudo - za nadu da bude spašena, makar to čudo bilo začuđujuće.