Претражи овај блог

петак, 30. март 2012.

Предавање Јелене Гускове на факултету у Никшићу

Предавање Јелене Гускове на факултету у Никшићу

петак, 30 март 2012 15:07 IN4S

 

У амфитеатру Филозофског факултета у Никшићу, данас у 12 часова, у организацији интернет портала ИН4С и СВФФН, одржано је предавање Јелене Јурјевне Гускове, доктора историјских наука и руководиoца Центра за изучавање савремене балканске кризе при Руској академији наука и инострани члан Српске академије наука и умјетности,на тему „Русија и Црна Гора: данашњи поглед на историју".

Уводну ријеч имао је Огњен Јововић, представник Студентског вијећа Филозофског факултета у Никшићу.

"Oни, који су пажљиво проучавали балканску кризу, знају како је тешко било објаснити кораке и потезе међународних организација, јер су изгледали нелогично, нису били објективни, нити објективни, нити праведни.", поручила је Гускова. „Међутим, током времена се могла пронаћи одређена унутрашња логика у дјелатности ОУН, мировних снага, НАТО, САД – сви су имали експлицитну антисрпску оријентацију, хтјели да спријече уједињење српских земаља, да изолују Србе, да их лише савезника и сапутника. Али, Срби су се супротстављали упорно, нападно и тврдоглаво, као и да не постоји србофобија."

Гускова се позивала на књигу „Синдикат" Американца Николаса Хагера, у којој се између осталог описује и развој балканске кризе, међутим, како наводи Гускова - он не пише о њеном развоју, фазама и последицама, али упорно инсистира на томе да се иза сукоба у бившој Југославији налази нови светски поредак.

Цитирајући Хагера, она додаје да је „постојао план пумпања каспијске нафте преко Косова према Јадранском мору, одакле би се танкерима вршиле испоруке нафте на западноевропско тржиште.", Гускова даље тврди да је тај нафотвод требало да чува Међународна миротворачка војска, да је било планирано да се дуж нафтовода створи низ протектората. Македонију, Бугарску и Албанију, пише аутор, САД желе да претворе у америчке протекторате и да их удаље од њемачког утицаја.

Она је назначила да у условима глобализације постаје јасно, да националне владе и национални суверенитет често се замјењује наднационалним управљањем, који има корист од отварања границе за финансијске и трговинске токове. О државном суверенитету се говори све рјеђе и лако се прихвата подјела држава. Нас увјеравају, да је овакав процес – објективна тенденција развоја свијета. Стога постаје јасно, зашто се подржава сваки национализам обуњених народа, нарочито када је та побуна на православној словенској земљи.

„ Неоспорно је, да се ради о доминацији како у области економије, тако и у области политике. Доминација предвиђа потчињавање, служење без поговора. Али, нису се ове владе слагале са условима САД. Зтао су у другој половини двадесетог вијека Сједињене америчке државе „у пракси провјериле" мноштво начина, како да натјерају непокорну државу, непокорног политичара да постану послушни. Најбољи начин је – да нестане!", изјавила је Гускова.

Говорећи о НАТО агресији на овим просторима, Гускова је истакла да та алијанса није побједник у рату, да није успио да уништи југословенску Армију, нити је успио да сломи борбени дух војника и официра.

„ НАТО је успио да створи политичке услове за уништење Србије, а, прије свега, за наметање Србији својих услова – форме политичког уређења, његове војне компоненте, облици сарадње са међународним организацијама (ЕУ, НАТО, МТБЈ)", истиче Јелена Гускова, и закључује „За много година неправде и кажњавања је српском народу пољуљана воља за борбу, за пружање отпора, јер је српски народ сам, без подршке са стране, издржао напад од стране војне алијансе, која посједује огроман борбени потенцијал. Зато је после 1999. Године било много лакше наставити са уништавањем Југославије. У Југославији су се одвијали догађаји који су јој подривали фундамент изнутра, успоравајући процесе интеграције, уједињења, акумулирања снаге (моћи), стабилности и равнотеже."

 

четвртак, 29. март 2012.

Зашто су нас напали 24. марта 1999

Зашто су нас напали

„Њујорк тајмс" је 5. јуна 1999. известио да би према Анексу Б споразума из Рамбујеа, „снаге НАТО-a имале потпуну слободу да иду где год желе по СРЈ". Да се онда запитамо ко је то по сваку цену хтео рат 1999?

И годишњице имају судбину. Понекад, извесни догађаји из историје изгледају значајни и актуелни, међутим, много чешће постају неактуелни или неоправдано као да осећамо како немамо везе са њима. Ко се данас нешто посебно сећа 6. априла 1941. и напада нацистичке Немачке на Краљевину Југославију и бомбардовања Београда? Или још ближи рат, агресија НАТО-а на СР Југославију 24. марта 1999. Биће занимљиво, које ће наше странке, и на који начин, у јеку предизборне кампање данас да се сете 24. марта 1999.

Јер, управо ових дана пуковник црногорске војске Мехмедин Тахировић, иначе официр бивше ЈНА, изазвао је револт код породица погинулих у рату 1999. захтевом да просветни радници помогну „да се превазиђу фрустрације према НАТО-у". Пуковник је, према речима председника Управног одбора Удружења бораца ратова од 1990. године, рекао да је ,,задатак наставника да неутралишу негативне поруке ученицима о НАТО-у и да се потруде да ученици забораве своје убијене вршњаке и убеде их да су фрустрације које су се стекле према НАТО-у прошлост". Иначе, према саопштењу владе Црне Горе обука наставника средњих школа о евроатлантским интеграцијама почела је у Подгорици, Даниловграду, на Цетињу и у Никшићу. Колико знам, политичких комесара и официра за морално-политичко васпитање у бившој ЈНА процентуално је увек највише било Црногораца, па ме ове вести из Подгорице јако веселе. НАТО је добро знао одакле треба да се крене. Дакле, црногорски средњошколци, срећан вам почетак врло озбиљне морално-политичке наставе. Добићете и оцене из тог предмета. Иде то уз Мадону.

Но, нису у Црној Гори око тога усамљени, у Србији је поводом недавне годишњице разговора у Рамбујеу било јавних иступа у којима се тврдило „да смо ми криви што су ти разговори пропали, да je требало у Рамбујеу да пристанемо на све што се од Београда тада тражило и да је Рамбује била пропуштена шанса, јер ми нисмо хтели директно да разговарамо с делегацијом Албанаца са Косова". Како сви, ипак, немамо намерну колективну амнезију подсетио бих да је уз 82 странице документа издатог у Рамбујеу, тачније уз поглавље 7. где се говори о „војним мировним снагама на Косову", стоји и анекс Б, који у свом члану 8. каже: „Особље НАТО-а, са возилима, бродовима, авионима и опремом, имаће право слободног и безусловног кретања по читавој територији СР Југославије, њеним ваздушним простором и територијалним водама, имаће право на постављање кампова и касарни, право на коришћење свих подручја или услуга потребних за подршку, обучавање или операције. Особље НАТО-а ће уживати имунитет од сваког облика хапшења, истраге и притварања коме би приступили органи СР Југославије, а грешком ухапшени или притворени припадници НАТО-а морају одмах бити предати надлежним телима НАТО-а". У члановима 9. и 10. анекса Б прецизира се да НАТО неће морати да плаћа порезе, нити било које фискалне или царинске дажбине, нити ће подлегати било каквој царинској контроли. У члану 15. пише да, када је реч о услугама, под тим се подразумева да НАТО има потпуну и слободну употребу комуникацијских мрежа, укључујући ТВ и право да се користи читаво електромагнетско поље, и све то потпуно бесплатно. Но, није то све, у члану 21. стоји да „НАТО има овлашћење да хапси и у најхитнијем року предаје ухапшене одговарајућим властима". „Њујорк тајмс" је 5. јуна 1999. известио да би према Анексу Б споразума из Рамбујеа, „чисте снаге НАТО-a имале потпуну слободу да иду где год желе по Југославији, заштићене од сваког правног процеса". Да се онда запитамо ко је то по сваку цену хтео рат 1999? И чему манипулација Рамбујеом у делу наше политичке јавности?

Окружни суд Тиргартен у Берлину ослободио је у мају 2000. године кривичне одговорности лица која су путем огласа у листу „Тагесцајтунг" од 21. априла 1999. позивала немачке војнике да дезертирају из Бундесвера и тако избегну учешће у рату против Југославије. Пресуда немачког суда гласи да кривично дело позивања на дезертерство и одбијање послушности није постојало, јер је рат против СР Југославије био противправан. Логиком права и све што је произашло из тог рата јесте противправно.

Албански отпор према Београду на Косову није био усмерен ка демократији и грађанском друштву, већ му је циљ био стриктна албанска власт на Косову и отцепљење од Србије. Руководство ОВК је на сваки начин хтело интернационализацију сукоба путем оружаних провокација југословенске војске и српске полиције. Бруталности је било на обе стране, али је ОВК била та која је крајем 1998. почела са новим оружаним акцијама у настојању да присили Београд да опет уђе у борбе с ОВК, да се примирје прекрши, а за то оптужи Србија.

После толико година можда је дошло време да се престану користити различити аршини за поједине балканске народе и да се схвати да формирање грађанског друштва и мултиетничких држава уз помоћ страних армија не може донети ништа добро. Орвеловска рефлексија не води никуда. Администрација у Вашингтону баца песак у очи и себи и другима стално одгађајући комплексно решење косовске кризе. Самим протоком времена криза неће ишчезнути. Умеће је признати грешку.

Мирослав Лазански

објављено: 24.03.2012

 

http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Zasto-su-nas-napali.sr.html

понедељак, 26. март 2012.

Srpski general

ZIDANJE SKADRA

 

Srpski general

 

Zakoniti proces rehabilitacije armijskog generala Jugoslovenske kraljevske vojske Dragoljuba Mihailovića, izazvao je veliku pažnju u Srbiji i dvjema susjednim bivšim jugoslovenskim republikama.
Zašto je preispitivanje presude jednog staljinističkog suda postalo tako važno i aktuelno? Odakle potreba onih koji su odavno politički rehabilitovali ustaški genocid, temeljne političke tekovine „Nezavisne Države Hrvatske" i amnestirali Muslimane/Bošnjake od učešća u Pavelićevim i Hitlerovim (Handžar divizija) ratnim i zločinačkim naporima, da sprečavaju poništenje odluke suda koji je davne 1946. godine izvršio pravno ubistvo? Kako to da upravo neka navodno proevropska i „građanska" udruženja pokušavaju da Dragoljuba Mihailovića proglase „fašistom"?
Suđenje Dragoljubu Mihailoviću bilo je obična farsa. Generalu nije pružena prilika za odbranu. Pravna procedura nije bila poštovana. Tužilac i sudija su neprekidno kršili procesna prava optuženog. On nije imao pravo da pozove svjedoke koji bi istupili u njegovu odbranu, njegovi advokati su sistematski ometani, ucjenjivani i zastrašivani. Jednog od njih, Dragića Joksimovića, javno je zastrašivao čak i jugoslovenski diktator Josip Broz. Presuda je izvršena mimo zakonske procedure i osuđeniku se ni danas ne zna grob. Prema dosijeu Dragoljuba Mihailovića vlasti socijalističke Jugoslavije odnosile su se kao počinilac ubistva prema inkriminišućim dokazima. Zato danas sud utvrđuje da li je Mihailović uopšte mrtav (!). Da je Mihailović zaista i kriv za ono zbog čega su ga komunističke vlast osudile i pogubile, ovakvo suđenje bi moralo biti poništeno i ponovljeno. Ono je sramota za državu i pravosuđe.
Dragoljub Mihailović nije osuđen zbog genocida nad Hrvatima i Muslimanima (danas Bošnjacima). On je osuđen zbog navodne izdaje i zbog tobožnje saradnje sa okupatorom. I danas slušamo tvrdnje da je Mihailović bio predvodnik kolaboracionističke i fašističke vojske. Dragoljub Mihailović podigao je ustanak protiv okupatora u Srbiji 1941. godine. Čak i režimski istoričari priznavali su tu činjenicu i antifašistički karakter. Loznicu, grad u Srbiji koji je 1941. prvi oslobođen, Njemcima su otele jedinice JVO pod komandom potpukovnika Veselina Misite. Sve do 1944. general Mihailović je smatran jednim od najvećih neprijatelja Trećeg rajha na Balkanu. Zato je Hajnrih Himler 17. jula 1942. u jednom naređenju napisao i sledeće: „Osnovica svakog uspjeha u Srbiji i cijeloj jugoistočnoj Evropi leži u uništavanju Mihailovića. Upotrijebite sve snage da Mihailovića i njegov štab pronađete, tako da bi on mogao biti uništen." Stotine američkih pilota spasile su četničke trupe. Desetine mostova i stotine kompozicija uništile su trupe vjerne kralju iz Karađorđeve loze. Zato je general Mihailović bio imenovan za ministra vojnog u vladama koje su bile u progonstvu u Londonu. Upravo zbog toga je predsjednik Sjedinjenih Država Hari Truman posle rata odlikovao Mihailovića visokim odlikovanjem, a SAD su posle 2000. uručile priznanje generalovoj ćerci Gordani.
U jugoslovenskim zemljama je od 1941. do 1945. trajao mračan, bespoštedan, krvav i brutalan građanski rat. Tokom godina na teritoriji NDH ubijeno je više od pola miliona pripadnika srpskog naroda: Jasenovac, Jadovno, dječiji logori koji su odnijeli oko 70.000 života maloljetnih, Kozara, Podrinje... Pojedine četničke jedinice su u navodnoj osveti i same činile zločine. Mi danas ne slavimo one koji su u Foči ili kod Prozora masakrirale katoličku i muslimansku nejač i sirotinju. Srpskoj naciji ne trebaju lažni heroji i oni koji buduća pokoljenja zadužuju nevinom krvlju... Ljudi slični onima koje u Sarajevu i Zagrebu danas dočekuju kao junake. Svaki zločni je za osudu. Ali pošto se insistira na razmjeri: četničke trupe su na prostoru današnje Republike Hrvatske za četiri godine skrivile otprilike onoliko smrti koliko Hrvatska vojska za vrijeme operacije „Oluja" 1995. godine. Broj ubijenih Hrvata među ovim žrtvama manji je od njihovog udjela u ukupnom stanovištvu Hrvatske. Konačno, četnici iz ovih krajeva nisu bili pod nepsorednom komandom Dragoljuba Mihailovića. Komunistički tužioci pokušali su da osnovu falisifikovanih dokumenata povežu generala sa ovim zločinima, ali su od toga na kraju odustali.
Dragoljuba Mihailovića danas kleveću da je bio zločinac i fašista oni koji žele da fašizuju srpski narod, opravdaju genocid iz 1941–1945, komunistički teror koji je višestruko prevazišao sve četničke zločine iz građanskog rata, progon srpskog naroda tokom devedesetih godina i buduće ukidanje Republike Srpske.
Svima njima odgovor je dao veliki Slobodan Jovanović: „Za života on (Dragoljub Mihailović) bio je gonjen, klevetan, mučen i najzad umoren. Njegovo tijelo je raznijeto na komade i on nema groba. Ali on i dalje živi u duši srpskog naroda i tu će živjeti uvijek dokle srpsko ime bude trajalo."


Piše - Čedo­mir An­tić.

 

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2012-03-26&clanak=325231

субота, 24. март 2012.

Да ли је Србија заборавила да су је бомбардовали?

Да ли је Србија заборавила да су је бомбардовали?

 

Елена Гускова

24.03.2012, 03:01

 

© Фото: Tadija, en.wikipedia.org

Пре 13 година на мирну европску државу сручиле су се НАТО бомбе. Агресија НАТО-а против Југославије у марту-јуну 1999. године оправдавана тобоже бригом о обесправљеном албанском становништву Косова и Метохије, трајала је 78 дана.

Брига о Албанцима била је повод. У ствари Београд су најсуровије казнили за нежељу да сарађује са НАТО-ом, да дели свој суверенитет, мења дугогодишњег руководиоца Слободана Милошевића.

Агресија НАТО-а није постигла главни циљ – свргавање Слободана Милошевића, била је сачувана и армија. САД су морале да разраде нову стратегију која је, треба рећи, одлично одрадила. У том циљу у октобру 2000. године САД и Немачка извршиле су специјалну операцију, касније тиражирану у другим земљама под називом „обојене револуције". На власт су дошли људи који су почели активно да сарађују на НАТО-ом, потписали са њим неколико споразума. Ипак жеља Југославије да ступи у ту организацију тада није била испољена. Шта више, 2010. године у Минхену министар иностраних послова Србије Вук Јеремић дао је изјаву да ће Србија и даље чувати неутралност и неће се придруживати војним или одбрамбеним савезима. На тај начин, на Балкану само Србија је остала Држава која није тежила да уђе у НАТО. Али то још није значило да је дати став био коначни. У српском друштву настављају се врло живе дискусије поводом ступања у НАТО.

Становништво Србије у целини не подржава идеју придруживања НАТО-у. Исто се тиче и Црне Горе. Ипак, одвојивши се од Србије 2006. године, црногорско руководство отворено говори да нема алтернативе ступању у НАТО. У Авганистану већ служи ограничени контигент црногорске војске од 30 људи као први улог Црне Горе у посао њеног скоријег придруживања НАТО-у. У Србији се за сада директно о томе не говори, мада је амбасадор САД у Београду Мери Ворлик још 2010. изјавила да су за Србију врата НАТО-а увек отворена. Какву ће одлуку донети Србија? Да подсетио да је у септембру 2000. годиен Београдски окружни суд размотрио кривично дело против Вилијама Кинтона, Медлин Олбрајт, Вилијама Коена, Ентонија Блера, Робина Кука, Џорџа Робертсона, Жака Ширака, Јубера Ведрина, Алена Ришара, Хенрика Шредера, Јозефа Фишера, Рудолфа Шарпинга, Хавијара Солане и Веслија Кларка, прогласивши их кривим за злочин против Југославије, одредвиши меру кажњавања затворском казном у трајању од 20 година. Изгледа да су на то данас већ заборавили.

За време нове тзв. демократске власти у земљи је покренута кампања пропаганде ступања у НАТО. Почела је активно да ради невладина организација Форум безбедности који финансира Запад. Присталице Алијансе представиле су чак јавности нови грб Србије где уместо традиционалног крста са четири „с" стоји НАТО звезда. За време министра одбране Шутановца започела је реформа војске по НАТО стандардима, у циљу каснијег ступања у НАТО. Главни реформатор војске био је начелник Генералштаба генерал-мајор Здравко Понош и министар одбране Драган Шутановац, који је својевремено завршио курсеве ФБР. У јуну 2007. године Шутановац је рекао америчком амбасадору у Београду да је његова мисија припрема српских оружаних снага за стуапње у НАТО. У телеграму америчког чиновника од 7. маја 2009. године објављеном на сајту Викиликс, истиче се да министар одбране Шутановац приљежно ради на измени јавног мњења поводом НАТО-а и САД. За Американце је било такође врло важно што им је министар одбране обећао да српска војска нема ни планова ни интереса да се меша у послове Косова ни при каквом развоју сценарија. Американци су уверени да се однос Србије према НАТО-у неће променити, чак ако у министарству одбране дође до промена и померања.

У телегрму америчких дипломата указано је да се реформа српске војске спроводи „у нашим интересима", а најважније достигнуће је „измена стања свести српских официра". У Србији је председник Борис Тадић много пута понављао да ће се Србија увек држати неутралности и никада неће планирати да ступи у НАТО. Ипак у телеграмима из 2007. године наводе се његове речи о томе да је „интеграција Србије у НАТО приоритет број један". При томе није било речи о некој форми сарадње, већ о пуноправном чланству. Управо о томе говорио је Вук Јеремић у Бриселу 5. септембра 2007. године за време презентације докумената о циљевима Србије у програму Партнерство за мир. Сам документ припремили су Американци. У саопштењу од 8. децмебра 2008. године са затвореног саветовања руководства НАТО-а говорило се: „Савезници су спорили и по питању ступања Србије, при томе Италија, Мађарска и Норвешка предложиле су да се похвали Србија за евроатлантски пут којим је Београд почео да иде, мада су САД упозориле да би то могло да скрене пажњу јавности на узлазне евроатлантке тежње Београда". САД активно помажу да се у српском друштву ствара нови имиџ НАТО-а: улажу новац у обуку новинара, предлажу специјалне грантове за радио и ТВ емисије, иступају у великим листовима, плаћају наручене чланке.

Тек публикације Викиликса отвориле су очи на планове руководства земље у погледу НАТО-а. У томе га активно подржава Вашингтон. Дебора Менути, шеф политичког департмана амбасаде САД у Србији подвукла је жељу САД да посредством Северноатлантске алијансе упостави потпуну контролу над територијом Србије. Ми не тражимо од Србије да заборави на догађаје из 1999. године, рекла је госпођа Менути. Али мени се чини да национални интереси Србије у датом тренутку захтевају да се раскине са прошлошћу – преостали гнев не треба да засени главно питање – да ли је Србији повољније да остане ван НАТО-а или да му се придружи.

Зашто се тако труде Американци? Њихова глава брига је удаљавање Србије и Црне Горе од Русије, гаранције неприконовености постојећих, као и свих потенцијалних војних база на Балкану, добијање храброг и послушног војника за најопасније и најпрљавије операције Алијансе у читавом свету.

НАТО је за Русију потенцијално опасна органиазција која прети националним интересима Русије. Председник Дмитриј Медведев међу главним спољним претњама навео је тежњу да војни потенцијал НАТО-а стекне глобалне фукнције које би се релизовале мимо норми међународног права, да се војна инфраструктура земаља-чланица НАТО-а приближи границама Русије, између осталог путем проширивања блока. Зато стуапње балканских земаља у НАТО примораће и Србију, и Црну Гору, и Македонију, и Републику Српску у саставу Босне и Херцеговине да заузму антируски став. Има над чиме да се замислимо, ми словенска браћа.

 

Да подсетимо:

Економски потенцијал 19 најразвијенијих земаља света које су учествовале у овој акцији премашивао је југословенски 679 пута. Нападима је подвргнута читава територија Југославије. У налетима је учествовало 1200 авиона, међу њима 850 борбених, који су са територије Италије, Немачке, Велике Британије, Турске, Француске, Мађарске, као и са континенталног дела САД, по НАТО подацима, извела 35 000 ваздушних напада. Деловање авијације подржавала је морнаричка групација у саставу три носача авиона, шест ударних подморница, две крстарице, седам разарача, 13 фрегата. У Средоземном мору налазила су се 4 велика десантна брода са 10 000 маринаца. Авијација НАТО-а је нанела 2300 ваздушних удара на 995 објеката. По територији Југославије је избачено преко 3000 крстарећих ракета, око 25000 тона (по неким подацима 79000) експлозива. У агресији је погинуло 2000 цивила, око 7000 је рањено, 30% њих су деца. Материјална штета нанета Југославији изнела је преко 200 милијарди долара.

http://serbian.ruvr.ru/2012_03_24/69414399/

PETAR ISKENDEROV: EVROINTEGRACIJE SU IZBORNO ORUŽJE U SRBIJI (1)

PETAR ISKENDEROV: EVROINTEGRACIJE SU IZBORNO ORUŽJE U SRBIJI (1)

petak, 23 mart 2012 11:47

Nije slučajno što zapadni mediji kažu da će se 6. maja „proevropski lager sudariti sa nacionalističkom proruskom opozicijom"

  
Parlamentarni izbori u Srbiji, koji su predviđeni za 6. maj, biće prvi u redovnom roku od otkada je u takozvanoj „buldožer revoluciji" u oktobru 2000. godine svrgnut zakoniti predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević. Svi sledeći izbori za poslanike u Narodnoj skupštini od tada su bili vanredni, i bili su rezultat političke krize koju je, po pravilu, inicirala vladajuća prozapadna koalicija uvek kad se od nje zahtevalo da zauzme jasnu poziciju u vezi sa Kosovom. To se desilo, na primer, u proleće 2008. godine, kad je vlada lidera Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice naišla na opstrukciju ministara i poslanika Demokratske stranke predsednika Srbije i njihovih najbližih saveznika. Drugi put je predsednik Boris Tadić iskoristio administrativne mogućnosti već posle glasanja u maju 2008. godine da ne bi, po sopstvenom priznanju, dozvolio da dođe do formiranja patriotske koalicije na čelu sa Srpskom radikalnom strankom.

U protekle četiri godine raspored unutarpolitičkih i geopolitičkih snaga Srbije i oko nje nije pretrpeo suštinske izmene. Nije slučajno tradicionalno intoniranje u komentarima zapadnih medija koji javljaju da će se 6. maja „proevropski lager sudariti sa nacionalističkom proruskom opozicijom". [1]

Međutim, pri podeli političkih snaga u samoj Srbiji i van njenih granica pojavile su se važne nijanse koje posmatrači i novinari – i zapadni i ne samo zapadni – teže da ostave po strani tako što vrše najobičniju zamenu teza. Pre svega, shvatanje suštine sadašnje predizborne kampanje nije moguće ukoliko se ne uzme u obzir spoljni faktor koji je značajno ojačao, čak i ako se uporedi sa skorašnjom 2008. godinom. Postoje ozbiljni razlozi da se tvrdi da su svi postupci EU u kontekstu odnosa sa Srbijom preduzimani upravo kako bi se maksimalno ojačala pozicija koalicije na vlasti na čelu sa predsednikom Tadićem. Radi se pre svega o proceduri razmatranja srpskog zahteva za prijem u EU.

KANDIDATURA U SLUŽBI IZBORA Bez obzira na zaključak Evropske komisije koji je generalno povoljan za Srbiju a koji je objavljen u oktobru 2011. godine tako što je vođstvu EU preporučeno da Beogradu da status zvaničnog kandidata za stupanje u EU već na samitu u decembru, to je pitanje ipak zamrznuto na nekoliko meseci. U skladu sa formulom koju su lideri EU, uz ključnu ulogu Austrije, pronašli, kao, u poslednjem trenutku, da se „prouči i potvrdi da Srbija i dalje demonstrira istinsku privrženost kao i da ostvaruje progres na planu realizacije sporazuma" kojima se predviđa normalizacija odnosa sa Kosovom. [2]

Međutim, docnije je postalo poznato da nikakvih noćnih rasplamsalih debata na decembarskom zasedanju Saveta EU u vezi sa srpskim zahtevom nije ni bilo. Pri kuloarskom susretu koji je unapred dogovorio ministar inostranih poslova Austrije Mihael Špindeleger, zajedno sa vođama EU, dogovoreno je da se davanje statusa zvaničnog kandidata Srbiji odloži. Kao zvaničan razlog, navedeno je da ne postoji jedinstveno mišljenje u samoj EU kao i napregnutost koja i dalje postoji u odnosima između Beograda i Prištine. Međutim, prema informacijama kojima raspolažemo, najveću ulogu su odigrala upravo predizborna razmišljanja. Vođstvo EU je odlučilo da maksimalno objavljivanje pozitivne odluke približi parlamentarnim izborima u Srbiji kako bi to pomoglo propagandnim naporima Borisa Tadića i njegovog tima.

Sledećih nedelja situacija u vezi sa srpskim zahtevom se razvijala u skladu sa tim planom. Ministri inostranih poslova zemalja članica EU su se unapred dogovorili da će 27. februara dati zeleno svetlo za davanje Srbiji statusa kandidata za stupanje u EU i da će Savetu EU dati preporuku. [3] To je prišapnuo niko drugi do šef MIP Nemačke Gido Vestervele, koji je posetio Beograd i do tog trenutka uporno govorio o svom neprihvatanju srpskog zahteva. On je izjavio da bi njegova zemlja „želela" da odgovarajuća odluka „bude doneta na sledećem zasedanju Saveta EU. [4] Međutim, upravo je Berlin u decembru 2011. godine zahtevao od Srbije da ne samo „normalizuje" odnose sa Kosovom već i da pripomogne likvidiranju organa srpske samouprave na severu te pokrajine.

Ipak treba čestitati srpskoj vladajućoj koaliciji. Njene vođe su potpuno shvatile lukavstvost zamešateljstva politike EU i sa svoje strane EU su na fin način dali na znanje da je moguća i smena spoljnopolitičkih prioriteta zemlje. Tako je ministar unutrašnjih poslova i prvi zamenik premijera Ivica Dačić operativno izjavio da će „Evropa napraviti veliku grešku ukoliko Srbija u martu ne dobije status kandidata". Prema njegovim rečima, u tom slučaju sledi da se „prirodno – očekuje" dolazak na vlast frakcije koja je u najvećoj mogućoj meri orijentisana prema Rusiji". [5]

GVIDOV PREOKRET Evroigru o tome da u Srbiji bude ponovo izabrana prozapadna koalicija, koja je i do sada bila na vlasti, nije mogla da naruši ni unutrašnja opozicija EU, koja je digla glas 28. februara, reklo bi se niotkuda, kada je na zasedanju ministara za evropske poslove 27 zemalja članica EU delegacija Rumunije odbila da potpiše dokument koji je trebalo da bude potpisan, pozivajući se na to da u Srbiji nije rešeno nacionalno pitanje Vlaha. Rumuni su izjavili da ne prihvataju formulaciju da su ministri za evropske poslove „doneli odluku" da Srbija postane zemlja kandidat za stupanje u EU. Prema mišljenju rumunske strane, srpske vlasti su dužne da najpre daju dopunske garancije o pravima vlaške manjine od 30.000 ljudi, koja govori rumunski, a naseljava istočne delove Srbije. Rumunski ministar inostranih poslova Kristian Djakonesku je izjavio da Bukurešt ne govori o „blokadi", već da samo želi da dobije „normalne" garancije za Vlahe u Srbiji. Radi se konkretno o davanju prava Vlasima da se školuju na rumunskom jeziku, da imaju svoju crkvu, novine, televiziju i radio, što bi sve bilo fiksirano međudržavnim sporazumom. [6]

Pošto se pojavila pretnja novog skandala u EU glavne zemlje članice te organizacije na čelu sa Nemačkom uzele su tajmaut kako bi se obratile direktno rumunskoj vladi. „To što je učinjeno ne odgovara evropskom duhu", tako je Gvido Vestervele prokomentarisao poziciju Bukurešta. Međutim, pošto je bilo neophodno da odluka koju EU donese bude jednoglasna, ministri su morali da unose izmene u već usaglašeni tekst. Na kraju su odlučili da samo „preporuče da se Srbiji da status kandidata, a da se odluka o tome donese na martovskom Savetu EU." I, tek tada je ovaj poslednji forum jednoglasno doneo odluku, koju je predsednik Tadić tako dugo čekao. [7]

Neobično je to da je, sudeći prema informacijama koje su stigle iz Bukurešta, demarš Rumunije bio izazvan ne toliko brigom o srpskim vlasima, koliko pokušajem da se reše sopstveni problemi u odnosima sa EU. Prema informacijama agencije Frans pres, Bukurešt je imao nameru da na taj način izlobira na najvišem nivou EU dozvolu Rumuniji za šengensku zonu, koja je prošle godine blokirana. [8]

Šta da se kaže: geopolitika je baš velika stvar! A srpskim biračima ostaje da čekaju nove manevre EU sa njihovom sopstvenom vlašću – u čijem „suvom ostatku" će se obavezno naći podela sve novijih državnih pozicija. Naravno, ukoliko 6. maja glasanje u takvu deobu ne unese korekcije koje se odavno naziru.

Napomene:

_________

 

[1] AFP 131838 GMT MAR 12

[2] AFP 082258 GMT DEC 11

[3] AFP 271247 GMT FEB 12

[4] REUTERS 1928 230212 GMT

[5] Vecernje Novosti, 15.02.2012

[6] DPA 281559 Feb 12 28.02.2012 19:00

[7] http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cms_data/docs/pressdata/en/ec/128445.pdf

[8] AFP 281446 GMT FEB 12

(Nastaviće se)

Fond strateške kulture

 

Да се не заборави: 13 година од почетка НАТО агресије на СРЈ

Да се не заборави: 13 година од почетка НАТО агресије на СРЈ

петак, 23 март 2012 10:53 ИН4С

 

На данашњи дан, 24.март 2012. године, навршава се тринаест година од почетка НАТО агресије на Савезну Републику Југославију. Интервенција НАТО-а, под кодним именима Операција Савезничка сила (енгл. Operation Allied Force) и Операција Племенити наковањ (енгл. Operation Noble Anvil), у СРЈ позната као Милосрдни анђео или НАТО агресија, извршена је без одобрења Савјета безбједности Уједињених Нација и била је друго важније војно уплитање НАТО-а након бомбардовања Републике Српске у операцији Намјерна сила 1995. и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог свјетског рата.

НАТО је 24. марта 1999. године у 19:45 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ да би се касније удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процјене штета коју је имала СРЈ крећу се од 30 до 100 милијарди долара. Коначан број жртава званично није саопштен, а процјене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих, од чега 557 цивила и око 12.500 рањених.

Еколошка штета

За 78 дана агресије НАТО-а извршено је око 35.000 разних мисија, са концетрацијом ваздухопловних снага са око 1.000 авиона и 206 хеликоптера, стационираних по аеродромима околних земаља и на многобројној флоти бродова. Лансирано је око 1.000 крстарећих ракета, бачено је, на релативно малу територију, укупно 79.000 тона експлозива. Ово укључује и 35.450 касетних, термо визуелних и графитних бомби које су забрањене по међународним конвенцијама. Бомбе и муниција са осиромашеним уранијумом су пале по цијелом простору природне средине, затровале су пољопривредна поља, шуме и копнене и водене путеве, ширећи радијацију и изазиваћи смртоносна обољења широм земље.

Комеморација жртвама НАТО агресије

Представници мреже Не у НАТО одаће почаст страдалим у НАТО бомбардовању СРЈ - у Мурину, Тивту и Даниловграду.

Један од најтежих злочина током НАТО агресије на СР Југославију десио се 30. априла 1999. године у варошици Мурино, на сјеверу Црне Горе.

НАТО авијација је без икакве објаве и објашњења са десетак пројектила бомбардовала мост на Лиму у самом центру овог насеља. Том приликом страдали су цивили који ни на који начин нијесу учествовали у ратним дејствима, међу њима и двије дјевојчице и један дјечак. Погинули су ученици Основне школе "Петар Дедовић" Мирослав Кнежевић, Оливера Максимовић и Јулијана Брудар, радник школе Вукић Вулетић, пензионер Манојло Коматина и домаћица Милка Кочановић. У нападу су тешко повријеђени Жељко Белановић, Светлана Зечевић и Тина Миловић, а лакше Мирко Шошкић, Данило Јокић, Васко Чејовић, Слободан Миросављевић и Славко Мирковић. Мост преко Лима је оштећен и неупотребљив за саобраћај, а није било готово ниједне куће у окружењу која није претрпјела штету. Страдао је и погон текстилне конфекције, стари хотел, мјесна продавница, као и Дом културе.

„Утврђивање одговорности ондашњих руководилаца НАТО-а пред надлежним међународним и националним судовима за утврђивање њихове индивидуалне одговорности, представља моралну обавезу надлежних институција и цивилног сектора", каже се у саопштењу мреже Не у НАТО.

Скандалозна НАТО кампања

Црногорска власт није показала интересовање и бригу за породице страдалих и мимо већинске воље грађана, који су против уласка у НАТО, тежи да Црну Гору уведе у агресорску алијансу. Бескрупулозна кампања се води са циљем промоције НАТО алијансе, а најбољи примјер тога су, такозвани, семинари на којима се просвjетни радници обучавају да шире НАТО пропаганду и индоктринирају ученике у средњим школама. То није случајно јер управо црногорска власт рачуна да ће на евентуалном референдуму за улазак у НАТО имати подршку тек пунољетних средњошколаца, задојених НАТО пропагандом.

На отварању семинара о евроатлантским интеграцијама за просвјетне раднике, у средњим школама пуковник Мехмедин Тахировић, поручио је да „су наставници у средњим школама ти који треба да објасне младим људима да су фрустрације, које су се стекле према НАТО савезу, прошлост и да треба да гледају у будућност".

Не у НАТО кампања

ИН4С и мрежа невладиних организација, у оквиру кампање против уласка у НАТО, покренули су веб сајт Не у НАТО - www.neunato.net, са циљем подизања свијести о погубности уласка Црне Горе у НАТО алијансу. На сајту су доступне бројне информације: аргументи против уласка у НАТО, актуелности, анализе, вијести, фото галерије.

Кампања "Оловком против оружја" званично почиње данас - 24. марта 2012. године, тачно 13 година након почетка НАТО агресије на Савезну Републику Југославију.

Циљ кампање је да се омогући право грађанима Црне Горе да се на референдуму изјасне о уласку у НАТО алијансу.

http://in4s.net/index.php/magazin/hronika/17025-da-se-ne-zaboravi-13-godina-od-poetka-nato-agresije-na-srj

петак, 23. март 2012.

Žandarmerija MUP Srbije (bednici) blokirala prelaz Jarinje

Žandarmerija blokirala prelaz

Kosovska Mitrovica -- Predsednik SNV severnog Kosova Milan Ivanović rekao je da su pripadnici Žandarmerije MUP Srbije zatvorili alternativni put do Jarinja.

Prelaz Jarinje (Foto arhiva B92)

Taj prelaz lokalni Srbi koriste kako bi izbegli prelaze na kojima su kosovski zvaničnici i pogranični policajci.

Ivanović je za agenciju Beta kazao da je put, koji vodi od Jarinja ka Rudnici, zatvoren jutros.

Vest su agenciji Beta potvrdili i drugi građani koji su bili u koloni koju su žandarmi usmerili sa alternativnog puta na zvanični prelaz Jarinje.

Ivanović je dodao da su ga najpre u blizini Jarinja zaustavili američki vojnici Kfora, legitimisali ga i propustili, a da mu je potom srpska žandarmerija "onemogućila dalje kretanje".

"Upozorio sam ih da smo mi državljani Republike Srbije, da imamo lične karte i da imamo pravo da se krećemo, da je njihovo ponašanje protivustavno i protivzakonito", rekao je Ivanović.

On je dodao da su mu žandarmi kazali da imaju naređenje iz Beograda i da će blokada "potrajati duže".

Ivanović je ocenio da slobodu kretanja Srbima uskraćuje srpska žandarmerija, koja pokušava da u potpunosti sprovede dogovor o integrisanom upravljanju carinom, i dodao da je "očigledno da je to dogovor sa Prištinom i Briselom o ukidanju srpskih institucija".

Srbi sa severa Kosova masovno bojkotuju prelaze Jarinje i Brnjak zbog prisustva kosovskih zvaničnika i za prolazak u centralnu Srbiju koriste alternativne puteve.

Predstavnici Srba sa severa Kosova optužili su krajem februara žandarmeriju da je uklonila barikade koje su Srbi držali u međuzoni kod prelaza Jarinje i Brnjak kako bi blokirali rad tih prelaza.

KFOR blokira puteve na severu Kosova

Srbi su i jutros na barikadi u Zupču kod Zubinog Potoka zaustavili tri vozila Euleksa onemogućivši njihovo kretanje prema administrativnom prelazu Brnjak.

Nakon blokade Euleksa, Kfor je odgovorio istom merom blokiravši saobraćaj na putevima Zvečan - Zubin Potok u selu Jagnjenica i put Zubin Potok - Kosovska Mitrovica u Zupču.

Područje na kojem se nalaze Srbi na barikadi i mesto gde su zaustavljena vozila Euleksa nadleće bespilotna letelica.

Srbi insistiraju da vozila Euleksa budu u pratnji Kfora i da se ne kreću samostalno putevima do administrativnog prelaza Brnjak.

Zbog blokada koje su počele jutros oko osam časova, stvorene su duge kolone automobila koji čekaju na prolazak prema Zvečanu i Kosovskoj Mitrovici odnosno iz suprotnog pravca prema Zubinom Potoku.

Lokalni Srbi već duže ograničavaju slobodu kretanja predstavnicima Euleksa na severu Kosova uz objašnjenje da se predstavnici Misije EU na Kosovu ne ponašaju statusno neutralno i da izlaze iz okvira svog mandata.

S druge strane, predstavnici Kfora nekoliko puta su do sada ponovili da sloboda kretanja na celom Kosovu uključujući i sever pokrajine mora biti omogućena svima, a naročito predstavnicima međunarodnih misija.

Juče su, kako je izjavio načelnik kosovskomitrovičkog okruga Radenko Nedeljković, predstavnici Srba i međunarodnih vojnih i civilnih misija u pokrajini dogovorili da svi daju svoj doprinos očuvanju mira i da se uzdrže od povlačenja jednostranih poteza.

 

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=03&dd=22&nav_category=640&nav_id=593263

четвртак, 22. март 2012.

Zbog čega nije rehabilitovan Milovan Đilas

Zbog čega nije rehabilitovan Milovan Đilas >


Anatomija jednog morala

jovana gligorijević

Zahtev za rehabilitaciju Milovana Đilasa je odraz želje da živimo u nešto pristojnijem društvu, kaže jedan od podnosilaca zahteva, advokat Nikola Barović: "Ne treba Đilasu rehabilitacija, on nikad nije ni bio upitan, osim za one koji su ga sudili, a i za ove koji ga nisu po sili zakona rehabilitovali"

Na Višem sudu u Beogradu uskoro bi trebalo da bude zakazano prvo ročište po zahtevu za rehabilitaciju Milovana Đilasa, publiciste, prevodioca, pesnika, ratnog komandanta, državnika i na kraju – disidenta. Zahtev za rehabilitaciju podneli su beogradski advokati Rajko Danilović, Nikola Barović i Đilasov mlađi brat Akim.

POKRENULI POSTUPAK ZA REHABILITACIJU: Advokati Rajko Danilović...

Milovan Đilas je bio prvi visoki funkcioner koji je istupio iz Komunističke partije početkom pedesetih godina prošlog veka. U periodu od 1955. do 1962. godine suđeno mu je ukupno četiri puta: tri puta za neprijateljsku propagandu i jednom za odavanje državne tajne. U zatvoru je proveo ukupno jedanaest godina, od čega devet u vreme socijalizma, a dve u Kraljevini Jugoslaviji. Tokom sudskih procesa izrečene su mu i sporedne kazne: lišen je Ordena narodnog heroja, koji je dobio krajem 1945. godine, vojni sud mu je oduzeo čin general-pukovnika JNA u rezervi, a Sud časti sva odlikovanja koja je dobio kao zasluge iz rata. Zabranjeno mu je istupanje u javnosti, oduzeta građanska prava, a oduzeta mu je i korist od objavljenih knjiga. Formalno, bio je izolovan sve do 1989, kada je delo za koje je osuđen prestalo da postoji u krivičnom zakonu.

"Nikola Barović i ja podneli smo zahtev sudu, ali nam je on vraćen prema suženoj varijanti tumačenja pravnog interesa. Dakle, traženo je da zahtev podnese neko ko ima pravni interes, što je najčešće neko od srodnika, pa se zahtevu priključio Akim Đilas", kaže u razgovoru za "Vreme" advokat Rajko Danilović. On dodaje da je slučaj Milovana Đilasa "par ekselans" slučaj političkog progona: "On je bio imanentni kritičar sistema: kritikovao ga je iznutra, a poznavao ga je odlično. On ga je pravio, pa je znao gde je greška."

...i Nikola Barović

Drugi podnosilac zahteva, Nikola Barović, kaže da bi Milovan Đilas, s obzirom na ono što stoji u Zakonu o rehabilitaciji, trebalo da bude rehabilitovan po sili zakona, a ne sudskom odlukom, ali pošto se to do današnjeg dana nije dogodilo, Barović, Danilović i Akim Đilas odlučili su da podnesu zahtev za sudsku rehabilitaciju. Razloge zbog kojih bi odluka trebalo da usledi po sili zakona Barović vidi u tome što u zakonu izričito stoji da ona sledi u slučaju lica čija su prava i slobode povređeni time što su kažnjena za delo koje u vreme izvršenja nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo ili za krivično delo neprijateljske propagande zlonamernim i neistinitim prikazivanjem društvenopolitičkih prilika u zemlji. Ova odredba zakona obuhvata sve četiri presude protiv Đilasa. "Tri puta mu je suđeno za zlonamerno i neistinito prikazivanje političkih prilika, prvi put zbog intervjua 'Njujork tajmsu', drugi put zbog neslaganja sa politikom FNRJ u vezi sa revolucijom u Mađarskoj 1956, a treći put zbog knjige Nova klasa. U aprilu 1962. suđen je zbog knjige Razgovori sa Staljinom zbog odavanja službene tajne, iako je ovo delo uneto u Krivični zakonik kad je knjiga već bila kod izdavača, pa se već znalo za njen sadržaj. Dakle, taj član je unet u zakon upravo zbog te knjige", kaže Barović. On dodaje da u vezi s tim postoji jedna anegdota iz naših tadašnjih diplomatskih krugova: "Kada je Tito 1963. išao u Sovjetski Savez, na koktelima je kružio vic o Jugoslovenima, kako svaki put kad Beograd želi da popravi odnose sa Moskvom, prvo uhapsi Đilasa."

Priča o političkom progonu Milovana Đilasa počinje u januaru 1953. godine, kada je pokrenuo mesečnik za književnost, nauku i umetnost "Nova misao". Od oktobra 1953. do januara 1954. u "Novoj misli" i "Borbi" objavljuje političko-dokumentarni serijal "Anatomija jednog morala" u kom kritikuje partijsku birokratiju i komunističko visoko društvo. U poslednjem nastavku, iz januara 1954, staje u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izložene izrugivanju žena ostalih partijskih funkcionera. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa 7. januara 1954. godine, "Borba" je objavila saopštenje Izvršnog komiteta CK SKJ da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima SKJ, a već za 16. i 17. januar 1954. sazvan je Treći (vanredni) plenum CK SKJ (slučaj Milovana Đilasa). Na Trećem plenumu Tito je optužio Đilasa za "revizionizam". Zbog navodnog protivljenja politici partije i ugrožavanja njenog jedinstva i vlasti, Đilas je isključen iz Centralnog komiteta, a iz partije je istupio 19. aprila 1954.

Zbog intervjua "Njujork tajmsu" u kome je kritikovao političko stanje u Jugoslaviji i istakao potrebu postojanja opozicione partije kao činioca demokratizacije, Đilas je 24. januara 1955. pred Okružnim sudom u Beogradu osuđen na kaznu zatvora od osamnaest meseci, uslovno na tri godine. Suđenje je trajalo svega devet dana.

Druga presuda izrečena je Đilasu 12. decembra 1956. godine, pred istim sudom, za isto krivično delo. Razlog je bila izjava data 25. oktobra 1956. novinskoj agenciji Frans pres, u kojoj je osudio to što su se delegati FNRJ uzdržali od glasanja o stavljanju događaja u Mađarskoj na dnevni red sednice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Uhapšen je 19. novembra, a manje od mesec dana kasnije osuđen na tri godine zatvora. Kao kažnjenik broj 6880 služio je kaznu u Sremskoj Mitrovici (u kojoj je već robijao u Kraljevini Jugoslaviji). Za to vreme u Sjedinjenim Američkim Državama objavljena je njegova knjiga Nova klasajedna analiza komunističkog sistema. Treće suđenje, ponovo zbog neprijateljske propagande, održano je u Okružnom sudu u Sremskoj Mitrovici. Trećom presudom od 5. oktobra 1957. izrečena mu je jedinstvena zatvorska kazna od devet godina zatvora. Presudom od 14. oktobra, kao sporedna kazna, oduzeta su mu sva ratna i posleratna odlikovanja: Orden narodnog heroja, Orden narodnog oslobođenja, Orden partizanske zvezde I reda, Orden zasluga za narod I reda, Orden bratstva i jedinstva I reda i Orden za hrabrost. Sud časti za rezervne oficire i rezervne vojne službenike pri Komandi beogradskog vojnog područja 15. oktobra oduzeo mu je čin rezervnog general-pukovnika Jugoslovenske narodne armije.

Iz Sremske Mitrovice Đilas je izišao 20. januara 1961. Jedva malo više od godinu dana kasnije, 7. aprila 1962. ponovo je uhapšen zbog knjige Razgovori sa Staljinom, ovoga puta zbog krivičnog dela odavanje službene tajne, koje je baš zbog njegovog slučaja uvedeno u Krivični zakon 17. marta iste godine. Presudom od 14. maja 1957. osuđen je na pet godina zatvora, ali mu je ova kazna sabrana sa prethodnim, tako da je ukupno osuđen na 13 godina zatvora. Prema rečima Nikole Barovića, sve advokate koji su ga zastupali u ranijim procesima tužilac je naveo kao svedoke i onemogućio ih da zastupaju Đilasa. "Vojislav Grol, sin čuvenog osnivača Demokratske stranke Milana Grola, Veljko Kovačević, koji ga je branio u sva tri procesa, i moj otac Jovan Barović, navedeni su kao svedoci. Vlasti su procenile da bi Đilas nekoga od njih uzeo za branioca, pa su ovo preduzele da ih spreče, a njemu je dodeljen advokat po službenoj dužnosti", priča Barović i kaže da je razlog bio taj što je već zbog same činjenice da je zakon menjan da bi mogli da ga osude, slučaj bio skandalozan i izazvao je veliku pažnju svetske javnosti, a procenjeno je da bi ova trojica advokata izazvala još veći skandal. Slična metoda je i kasnije korišćena u procesu "beogradskoj šestorki" 1984/85. kada je advokat Srđa Popović još u istrazi markiran kao svedok.

Milovan Đilas konačno je pušten iz zatvora u tišini, 31. decembra 1966. u popodnevnim satima, bez ikakvih uslova osim da tokom narednih pet godina ne istupa u javnosti, što je zabrana koje se nije pridržavao. Naprotiv, 20. aprila 1984. biće ponovo uhapšen, zajedno sa bratom Akimom, nakon upada policije na sesiju Otvorenog univerziteta na kojoj je bio uvodničar. Međutim, pušten je istog dana, a slučaj će kasnije prerasti u suđenje "beogradskoj šestorici", pošto je jedan od poslednjih političkih procesa u bivšoj Jugoslaviji.

"Milovanu Đilasu rehabilitacija ne treba. On nije osuđen od slobodnog sveta, kako se to nekad govorilo, nego iz političkih i ideoloških razloga", kaže Nikola Barović: "Prva rehabilitacija došla je u jesen 1990. kada je Skupština SFRJ ukinula član 133. Trebalo je da republike ukinu i član koji se zvao širenje lažnih vesti, koji je sam po sebi nonsens, jer je nešto ili laž ili vest. Međutim, on je i do dana današnjeg u određenim oblicima opstao. Znak da je veza sa totalitarnim sistemom i danas jaka vidi se po tome što je naziv tog člana danas isti u našem zakonu iako mu je sadržaj sasvim drugačiji."

Barović kaže da smisao zahteva za rehabilitaciju Milovana Đilasa nije spasavanje njegove časti i ugleda, nego rehabilitacija države: "To je želja da živimo u nešto pristojnijem društvu, jer se time rehabilituje država. Ko je rehabilitovan kada Crkva kaže da je rehabilitovala Galileja? Pa, sigurno nije Galilej, koji nikad nije bio sporan, nego Crkva, koja ispravlja vlastite greške. Tako je i ovde: ne treba Đilasu rehabilitacija, on nikad nije ni bio upitan, osim za one koji su ga sudili, a i za ove koji ga nisu po sili zakona rehabilitovali."

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1042288

среда, 21. март 2012.

„Magnum crimen” на отпаду


http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Magnum-crimen-na-otpadu-ili-internetu.sr.html

ИНТЕРВЈУ: ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ, историчар

„Magnum crimen" на отпаду

Знајући да је Хајдин против тога да се САНУ уплиће у дневну политику, ставио сам му до знања да дистрибуција књиге „Magnum crimen" није дневнополитичко питање, већ стратешко национално и научно питање

 

Фото Д. Јевремовић

Издавачка кућа „Гамбит" из Јагодине објавила је, први пут, дело академика проф. др Виктора Новака „Magnum crimen", с два поглавља, која су до сада изостављана. Књига је, захваљујући дару од 80.000 евра једног богатог Србина, штампана на енглеском језику у два тома. Предговор је написао академик Василије Крестић, а поговор академик Милорад Екмечић. Дародавац је очекивао да ће САНУ, кроз редовну размену, ову књигу разаслати по свету. То се није догодило. Зашто, разговарали смо с академиком Василијем Крестићем (1932), који је открио два необјављена поглавља, приредио књигу и написао предговор.

Како је дошло до штампања овог издања књиге „Magnum crimen" (Велики злочин), која је штампана у Загребу 1948. године?

Наш човек који живи у иностранству, добро ситуиран, желео је да учини нешто добро за своју земљу и свој народ. Када је видео да је Хрватска подигла оптужницу против Србије за геноцид, сматрао је да свет треба обавестити, ако већ не зна, о усташким злочинима над Србима за време НДХ. Одлучио је да финансира објављивање књиге „Magnum crimen", на енглеском језику, јер она на најбољи начин говори о „знаним и незнаним жртвама клерофашизма".

У овом издању, први пут, појављују се два нова поглавља. Где сте их открили?

Пре више година, у рукописној заоставштини академика Новака, која се налази у Архиву САНУ, нашао сам два поглавља, која су из првог и другог српског издања књиге „Magnum crimen" на захтев Владимира Бакарића и Макса Баће била изостављена, јер је у њима разобличена погубна делатност Хрватске римокатоличке цркве пре избијања Другог светског рата. Тако је ово енглеско издање, заправо, прво потпуно издање Новакове књиге, којом је, како је у њеном поднаслову речено, обухваћено пола века хрватског клерикализма.

Зашто САНУ није хтела књигу да шаље у размену?

Неколико месеци пре него што се из штампе појавило енглеско издање Новакове књиге, у САНУ се пронео глас да Извршни одбор, који чине: председник Никола Хајдин, потпредседници Љубиша Ракић и Никола Тасић, и генерални секретар Димитрије Стефановић – неће дозволити да књига иде посредством Библиотеке САНУ у размену с научним установама с којим САНУ иначе обавља редовну размену. Због тога сам разговарао с генералним секретаром Стефановићем. Схватио сам да је проблем сама књига, њен наслов и њен садржај, да се Извршни одбор уплашио да стане иза дела које научно провереним чињеницама разобличава хрватски клерофашизам и геноцид. Извршни одбор је, потом, неколико месеци одбијао да се изјасни: да ли ће дозволити или спречити библиотечку размену Новакове књиге „Magnum crimen".

Да ли се Извршни одбор и раније мешао у рад Библиотеке САНУ?

Никада. Библиотека САНУ има свој Стручни савет који је по Статуту надлежан за све значајније библиотечке послове. Међутим, овог пута, Извршни одбор поставио се у надређени положај према Стручном савету, којег је сасвим заобишао, и мимо Статута САНУ, преузео његове надлежности с намером да осујети одлазак књиге „Magnum crimen" у иностране библиотеке.

Да ли сте разговарали са председником САНУ, Николом Хајдином?

Знајући да је Хајдин против тога да се САНУ уплиће у дневну политику, ставио сам му до знања да дистрибуција књиге „Magnum crimen" није дневнополитичко питање, већ стратешко национално и научно питање. Питао сам га да ли је могуће да он, као председник академије не осећа потребу да САНУ једним научним делом, какво је Новаково, иза којег су стала три академика и читаво Одељење историјских наука, да свој допринос откривању истине о геноциду, почињеном над Србима, у НДХ.

Шта је Хајдин одговорио?

После приче о томе да је реч о другом издању, па о репринту, Хајдин је, у том разговору, рекао да САНУ не може да дозволи размену Новакове књиге зато што Статут прописује да у размену могу да иду само академијина издања. Чувши то, и знајући за такву одредбу Статута, рекао сам му оно што је Извршном одбору написао и секретар Одељења историјских наука: да је и до сада, много пута, та одредба, у време ранијих председника – Каназира, Медаковића и Деспића, игнорисана, јер се више водило рачуна о научним и националним интересима него о неким прописима. Хајдин је одговорио да, ако су раније прављени преседани, он неће да дозволи да се они понављају.

И шта сада, каква ће бити судбина штампаних књига?

Извршни одбор је показао да га не занима мишљење најкомпетентнијих чланова САНУ из Одељења историјских наука о књизи „Magnum crimen". Мостоградитељ, медицинар, преисторијски археолог и музиколог, показало се, важнији је од историчара и њиховог знања и мишљења. Својом одлуком, они су починили, својеврстан, књигоцид, јер енглеско издање дела „Magnum crimen", сада ће, највероватније, завршити у неком магацину или на отпаду.

Један наш читалац је предложио, читајући текст на интернету, да се књига објави у електронском облику и тако пошаље у свет. Шта мислите о овој идеји?

Видећемо. Тражимо начин да књига не пропадне. Размотрићемо све могућности.

Има ли рационалног објашњења за овакво понашање Извршног одбора САНУ?

Оптерећени ирационалним страхом од свега што је српско, лишени националног осећања, неспособни да оцене шта је корисно за САНУ, за српски народ и за државу, Извршни одбор донео је одлуку која је срамотна не само за њих, већ и за читаву САНУ и за све њене чланове. Можда ће Хајдин и његови послушници, добити похвале, аплаузе и признања. Можда ће заслужити да постану чланови ХАЗУ. Остаје питање да ли ће и како ће на ову одлуку реаговати чланови САНУ.

Зоран Радисављевић

објављено: 21.03.2012

__._,_.___

уторак, 20. март 2012.

Matematičko-sportski letnji kamp

Poštovani,

Matematička gimnazija iz Beograda prvi put organizuje matematičko-sportski
letnji kamp i bilo bi nam drago da dodju i deca iz dijaspore. Dodatne
informacije mogu se pogledati na sajtu Matematičke gimnazije
http://www.mg.edu.rs/.

Hvala na razumevanju u saradnji.

Srdačan pozdrav i svako dobro.

Za Matematičku gimnaziju

Svetlana Jaksić

Dodatne informacije:

Matematička gimnazija je jedinstvena srednja škola u Srbiji za talentovane
učenike u oblasti matematike, informatike i prirodnih nauka.
Za četiri decenije kroz Školu je prošlo oko 8.000 učenika, oko 250 je
kasnije doktoriralo, oko 400 magistriralo, mnogi su postali profesori
uglednih svetskih univerziteta ili vodeći stručnjaci u različitim oblastima.
Na medjunarodnim takmičenjima učenici su osvojili preko 400 medalja, što je
redak ako ne i jedinstven uspeh jedne škole u svetu. Ali učenici ove škole
su uspešni i u drugim oblastima: nagrade iz srpskog jezika i književnosti,
istorije, šaha, sporta, recitovanja itd.

Sa željom da se svet znanja što više obogati, da se naša deca upoznaju sa
svojim vršnjacima ma gde ona živela, odgovorni ljudi iz Matematičke
gimnazije otvaraju vrata LETNJEG KAMPA i za decu dijaspore uzrasta od 10-15
godina. Kamp se organizuje na Tulbi kod Požarevca u Domu učenika "Sonja
Marinković". Termin boravka je od 21-31.jula 2012, a cena je 290 evra.
Slobodno vreme je predvidjeno za sportske i kulturne aktivnosti. U kampu
postoji internet, teretana i sportski tereni.


________________________________________________________________________
Математичка гимназија - школа од посебног националног значаја
Београд, Краљице Наталије 37
Телефони: +381-11-3628-375 <tel:%2B381-11-3628-375> , +381-66-29-29-06
<tel:%2B381-66-29-29-06>
Факс: +381-11-3612-595 <tel:%2B381-11-3612-595>
<http://www.mg.edu.rs/> http://www.mg.edu.rs
ПИБ: 100059449
Матични број: 07003030
Жиро рачуни: 840-164366-28, 840-1643660-46

понедељак, 19. март 2012.

Vladimir Arsenijević: Većina Srba najradije bi da pobijedi - niko

Vladimir Arsenijević: Većina Srba najradije bi da pobijedi - nitko

Autor: Vladimir Arsenijević

Objavljeno: 18.03.2012

Srbija je uoči novih izbora jedno dezorijentirano društvo kojim vlada arogantna, iznenađujuće autoritarna i samoj sebi posvećena politička mafija, a riječi 'političar', 'tajkun' i 'medijski magnat' danas su praktički postale sinonimi.

Predsednik Boris Tadić delovao je poprilično odsutno na konferenciji za novinare povodom odluke o raspisivanju parlamentarnih i lokalnih izbora u Republici Srbiji održanoj 13. marta u Beogradu. Stojeći za govornicom ispred tri istovetne srpske zastave govorio je pomalo nemušto i sebi u bradu o tome kako su predstojeći izbori "svečani trenutak" i kako sad, kao, treba da se "objedinimo oko centralnih strateških ciljeva". Glas mu je, međutim, neprestano gubio na snazi, a pogled beznadežno lutao; videlo se da je u slabom kontaktu s rečima koje je deklamovao uz česte i neprijatne pauze kao davno naučenu recitaciju koje se sada priseća s mukom.

Zbunjen i izgubljen

Tadić i inače sve češće deluje upravo tako: neuverljivo, zbunjeno, ponekad čak i pomalo izgubljeno. Već duže primećuju se snažne oscilacije u kvalitetu i energiji njegovih javnih nastupa. Nije to, uostalom, nikakva novost, kružile su već raznorazne priče i pretpostavke da je bolestan, da ima multipleks sklerozu, tj. lupus, u stvari i jedno i drugo, a možda i nešto treće, četvrto, peto ili šesto - svašta su, zaista, u stanju da zavrte ti naši dežurni spin doktori kad se baš potrude.

Ja lično ne mislim da predsednik Tadić boluje od multipleks skleroze ili lupusa. Nemam nikakve dokaze ni za šta, ne raspolažem poverljivim informacijama, ali ako bih mu, ovako laički, baš jurio nekakvu dijagnozu, opredelio bih se pre za maničnu depresiju. Kome god je za to potreban dodatni dokaz, neka ovaj zbunjeni, gotovo stidljivi Tadićev nastup uporedi s vatrenim govorom koji je isti čovek samo nekoliko dana ranije održao na sednici Glavnog odbora DS-a.

Tadićev evidentni bipolarni poremećaj sasvim je u skladu s jadnim, rastrzanim stanjem u kom se, nakon osam godina na vlasti, danas nalazi Demokratska stranka, ali i celokupno srpsko društvo zajedno s njom. Punih osam godina ova partija provela je dosledno negujući, doterujući i na sve moguće načine spram prgave realnosti iskušavajući svoju ingenioznu (čitaj: koliko ljigavu, toliko neuspešnu) politiku spakovanu u simpatičan slogan: "I Evropa i Kosovo". Taj poznati marketinški dragulj jedinstven je po tome što ne znači ništa i ne obavezuje ni na šta, ali je do sad pojeo previše vremena koje je valjalo mudrije iskoristiti i proizveo jako mnogo štete. Ista ta kratka rečenica, koju su demokrate na čelu s Tadićem godinama uporno promovisale kao sublimat svoje najveće državničke mudrosti i jedinstveno rešenje svih naših problema, nije samo usporila čitavo srpsko društvo u daljem sveukupnom napretku, a možda ga s njega i sasvim skrenula, već je ujedno oštetila i samu Demokratsku stranku učinivši je podjednako neuverljivom i antipatičnom kako onom delu naše vazda oko nečega podeljene javnosti koji je za Evropu, tako i onom koji je, je li, za Kosovo.

Arogantna mafija

Pored toga, realnost koju je Demokratska stranka vredno stvarala svih ovih poslednjih godina ne služi joj baš nikako na čast. Tužno ali istinito, Srbija je ove 2012. godine, pred nove parlamentarne izbore, jedno dezorijentisano društvo kojim vlada arogantna, iznenađujuće autoritarna i samoj sebi posvećena politička mafija , a reči "političar", "poslovni tajkun" i "medijski magnat" danas i ovde su praktično postale sinonimi. U savremenoj Srbiji sve je ljigavo i sklisko, kako sama država, tako i mediji, pravosuđe i većina institucija. U Srbiji političari neprestano obećavaju oporavak i napredak - evo, samo što nismo! - ali ona se i dalje, po svim raspoloživim statistikama, nalazi na samom dnu lestvice, u društvu najnerazvijenijih zemalja trećeg sveta. Sve su to krajnji, moglo bi se naknadnom pameću reći i - očekivani, rezultati jedne odlučne politike izneveravanja sopstvenih originalnih principa (srp. "poseljačivanje") koju Demokratska stranka uporno vodi od Đinđićeve smrti pa sve do današnjih dana.

Zbog svega toga slažem se s onim što je nedavno rekla Vesna Pešić. Da Demokratska stranka jednostavno mora da izgubi na ovim izborima - bilo to, po konačnom ishodu, dobro po nas ili ne. Samo time ona može da plati pravednu cenu pogrešne politike na kojoj je predugo insistirala i olakog odustajanja od ideja vodilja oko kojih je pre više od dve decenije, u jedno znatno drugačije doba, formirana.

Sasvim je druga stvar to što deo te cene, izgleda, moramo s njom da podelimo i mi, građani. Mislim, stoga, da je, nakon svega što smo od demokrata poslednjih godina doživeli, i zbog ove kritične situacije u koju su nas doveli, neodgovorno od predsednika Tadića da jedne ovakve izbore u ovakvim okolnostima u ovakvoj zemlji naziva - "svečanim trenutkom".

Pre bi se reklo da su oni jako dobar trenutak za nešto sasvim drugo - za "strah i gađenje".

Kad god se ovde u Srbiji približe novi izbori, mi nemamo druge nego da se još jednom bolno podsetimo na jedan savremeni paradoks kojem naša zemlja snažno robuje. Reč je o tome da, kao što mogućnost slobode ne znači neophodno slobodu, tako i mogućnost izbora ne znači ujedno i njegovo postojanje.

'The devil you know'

Srpska politička scena je, naime, takva da s priličnom efikasnošću ne zadovoljava očekivanja mnogih građana Srbije, nezavisno od njihovog političkog opredeljenja . U tome će se u Srbiji lako složiti čak i oni ljudi koji se inače pouzdano neće složiti ni u čemu drugom. Ne zna čovek naprosto da li da se smeje ili da plače kad pogleda šta nam od političkih partija i programa u ovom trenutku stoji na raspolaganju. U tom i takvom okruženju čak i Demokratska stranka, sa svim svojim navedenim falinkama, počinje da deluje znatno prihvatljivije nego kad je posmatramo van konteksta. Barem je, što se kaže, "the devil you know".

Osim toga, nije li Tadić u jednoj od svojih odlučnijih faza izjavio da Demokratska stranka neće praviti koalicije sa srpskom parlamentarnom desnicom, Naprednjacima, Radikalima i DSS-om? Valjda mu to treba verovati. On tom prilikom, istina, nije jasno naveo s kim bi koaliciju pravio, ali to se, pretpostavljam, podrazumeva: sa svima ostalima.

Kao i do sada.

Članak u cijelosti pročitajte u tiskanom izdanju Magazina Jutarnjeg lista

http://www.jutarnji.hr/vladimir-arsenijevic--vecina-srba-najradije-bi-da-pobijedi---nitko/1014986/

недеља, 18. март 2012.

Путинова трећа-срећа

 

Савремени свет

 

Путинова трећа-срећа

PDF

Штампа

Ел. пошта

 

Ђорђе Вукадиновић, Јово Бакић, Срђа Трифковић   

субота, 17. март 2012.

Сузе у очима Владимира Владимировича Путина током победничког обраћања стотини хиљада присталица на Мањежном тргу у Москви обележиле су завршницу председничких избора у Русији. Тај неочекивани излив емоција човека који је око себе увек ширио имиџ снаге и мужевности и који је и у најтежим тренуцима своје блиставе политичке каријере показивао прибраност и државничку одважност и мудрост – сигурно би било погрешно схватити као знак слабости. Сва је прилика да је Путину око засузило јер је био под великим притиском историјског значаја добијања трећег председничког мандата. Биле су то сузе ганућа, али и олакшања, јер је његовом убедљивом, готово плебисцитарном победом с Русије скинута злокобна сенка такозваног демократског преврата. О протеклим изборима и последицама убедљиве Путинове победе за Русију, свет и Србију разговарали смо са историчаром и политичким аналитичаром др Срђом Трифковићем, социологом др Јовом Бакићем и политичким аналитичаром Ђорђем Вукадиновићем.

 

Ђорђе Вукадиновић: Наравно да Путинова победа не представља никакво изненађење, али изненађење је висок проценат који је остварио. То је непријатно изненађење за оне на Западу, па и оне у Русији који су типовали да ће резултати бити тесни и да ће то искористити како би градили фаму о покраденим изборима, тражили други круг, ново гласање... Чак и процене провладиних односно државних званичних институција кретале су се између 50 и 60 процената, а он је освојио скоро двотрећинску већину. Треба при том имати у виду очигледну чињеницу да су то били најдемократичнији, најпоштенији избори у руској историји, који су, узгред, узорни и за неке западне земље, бар кад је реч о самом изборном процесу. Тако да је оспоравање Путинове победе узалудан посао од кога су руке дигли сви озбиљнији кругови на Западу. Дакле, то је, поштено говорећи, тријумф, поготово за постсовјетске транзицијске прилике, уз висок ниво транспарентности, с камерама на изборним местима и слично. Ако се може говорити о фаворизовању, онда се то односи само на кандидате који обављају званичну државну функцију. Али то је својствено свим председничким изборима. Тако је и у Србији, тако је и у САД. То иде уз демократски процес, па се Путиновој победи не може ставити ниједна замерка. Немојте заборавити да је ово време велике светске кризе, економске, политичке, духовне и моралне, све је под знаком питања широм света, а владе и личности које их отеловљују свуда на изборима лоше пролазе. Путинов успех је, дакле, утолико већи: са позиције власти, поново је задобио поверење бирача. Ја сам сигуран да на иоле демократским изборима, од САД, преко Француске, па до Србије, нећете имати тако убедљив резултат, чак ни ако буду победиле неке од актуелних гарнитура.

Мислим да ова убедљива Путинова победа отвара пут да се поради на обнови поверења Руса и Русије у саме себе, а то јесте најважније за свако друштво. Дакле, нека врста апатије, малодушности и безнађа који се шире уз кризу и у одсуству јасне перспективе или јасне идеологије први је непријатељ који се мора савладати ако хоћете да једно друштво, а поготово тако тромо и велико друштво као што је Русија, покренете. То ће бити Путинов велики изазов. Путин ће моћи релативно стабилно да вегетира ако му је то циљ, да изгура шестогодишњи мандат и да ништа не промени, али ако стварно жели да од Русије направи суперсилу каква је некада била или нешто приближно томе, мораће веома много да се потруде и он и читава руска елита, и цело руско друштво, које ће, опет, морати да претрпи озбиљне промене. Путинове сузе на митингу после победе биле су сузе радоснице, потекле управо из пуне свесности изазова и тежине задатка који је пред њим и Русијом. Само луд човек може да буде равнодушан у таквој ситуацији.

 Уколико заиста буде покушао да оствари оно што је у предизборној кампањи најављивао, Путин ће се суочити с проблемима. То значи стварање снажне Русије, дакле нагласак је на државотворности, јачању војних ресурса, економском осовљавању Русије на своје ноге како не би била само сировинска база за западне компаније, при чему се, наравно, контрола ситуације у земљи подразумева. Контрола се не сме поистоветити с диктатуром. Ради се о успостављању реда. Не могу стране невладине организације да вршљају несметано и обављају посао за владе које их финансирају. Под фирмом невладиних организација често се крију филијале и организације туђих влада. Није само Србија, него и Русија, у великој мери премрежена тим организацијама. И оне сада пиште. Милим да Путин неће много обраћати пажњу на њих и да ће их препустити органима државе. Русија има закон који забрањује финансирање НВО из иностранства и који ће, извесно, бити доследно примењиван.

 

Јово Бакић: Сигурно је да је Путин као јака политичка личност брана за све оне што би хтели да имају релативно нестабилно стање у једној тако великој земљи, која је и нуклеарна сила. Ова убедљива победа онемогућила је такав развој догађаја. Путин сада има стабилно стање у Русији, али мора рачунати с перманентним незадовољством опозиције. Председнички и недавно завршени парламентарни избори показали су да је Русија добила нуклеус опозиције, коју чини нова средња класа с једне стране, и известан број богатих појединаца попут Прохорова као моћних финансијера с друге стране.

 

Срђа Трифковић: Путинова Убедљива победа донеће стабилност, континуитет и несумњив мандат за две веома важне ствари које мора да обави у свом трећем мандату. То је, с једне стране, модернизација Русије, и то не само економска, него и административна, управна и правна. Као друго, мора се извршити диверсификација руских економских ресурса. Другим речима, тежиште производње и развоја мора се померити са енергената и сировина, који су чинили већи део извоза и захваљујући којима је остварен веома завидан платни биланс Русије. Путин сада има мандат чист као суза да приступи реформама, али да то чини на један инкременталан начин, а не онако хаотично и по руске интересе погубно као што су чинили запенушани западни реформатори попут Гајдара под Јељцином.

 Путинова кампања за ове председничке изборе имала је снажан патриотски, државотворни набој, уз истовремене оптужбе на рачун опозиције за шуровање с Бриселом и Вашингтоном. Истини за вољу,уплитање Запада у унутрашње политичке прилике постало је више него очигледно током предизборне кампање и несумњиво је нанело огромну штету опозицији. Путин ће се, извесно, и после избора наћи под притиском Запада да тобоже покаже своју демократичност тако што ће мењати политички систем у правцу инсталирања демократије и прихватања неолибералних вредности. Много је, пак, вероватније да ће Путин убедљиву изборну победу искористити како би изоловао и без подршке западних ментора оставио део такозване прозападне опозиције.

 

Срђа Трифковић: Не верујем да ће Путин бити у искушењу да чини ма какве уступке глобалним револуционарима либералнодемократског типа. Тим пре што је последњих месеци имао прилике да се увери да му раде о глави. Добар пример је именовање Мајкла Макфола за новог америчког амбасадора у Москви. Макфол је 90-тих година, као још веома млад човек, био представник Националног демократског института у Москви, што је у ствари филијала Националне задужбине за демократију, а то је, опет, квазиневладина институција која се у целости финансира новцем америчких пореских обвезника. Ту институцију можемо слободно назвати америчком Коминтерном. Макфол је био веома истакнут у припреми обојених револуција, од Бишкека и Тбилисија до Кијева, о чему је чак и отворено писао у књизи која се зове Демократска револуција, ми можемо, ми хоћемо. Његов први потез након доласка у Москву био је да два дана после предаје акредитива прими читав низ водећих личности руске опозиције из такозваног невладиног сектора и предводнике уличних протеста против наводних манипулација на изборима за Думу у децембру. То би вам било као да нови руски амбасадор у Вашингтону, у јеку предизборне кампање, прима прваке покрета „Окупирајмо Волстрит". Наравно да би то било дочекано на нож као неприхватљиво мешање у унутрашње ствари државе.

Путин оличава оно чега се и левица и десница на Западу боји. Он је аутентично патриотски лидер који није спреман да прихвати став да је једино она Русија која је подложна диктату идеолошких узуса постмодерног Запада истински демократска Русија. Узгред, у односима Америке и Русије дошло је до ироничне промене улога. Америка је сада та која спроводи Брежњевљеву доктрину ограниченог суверенитета. Амерички модел Брежњевљеве доктрине ограниченог суверенитета разликује се од совјетског по томе што је граница реалсоцијализма била на реци Елби, где се завршавала Источна Немачка, а амерички глобално демократски концепт перманентне револуције нигде се не завршава. Сваки кутак кугле земаљске, сходно теорији о америчкој изузетности, једнако је легитимна сфера интересовања и ангажмана америчке глобалне политике, што у крајњој линији значи и пројекцију глобалне моћи.

 

Јово Бакић: Путин се суочава с новим социјално-политичким феноменом. То је такозвана нова средња класа, сада већ финансијски стабилна, која представља нуклеус непутиновског расположења. Намерно нисам рекао антипутиновског, већ непутиновског. Средњи слојеви, начелно и под условом да су друштвено стабилни, желе власт која ће бити либералнија. Путин је релативно ауторитаран вођа. Будућност ће показати да ли ће умети да амортизује то незадовољство. Будућност ће такође показати колико ће бити спреман да тај ауторитарни стил ублажава и каква ће бити његова процена око тога да ли му то може користити. Треба бити свестан чињенице да је једном великом земљом без демократске и либералне традиције тешко управљати на демократски начин. То су, дакле, објективна ограничења политичке културе. Притисак Запада, понајвише САД, јесте контрапродуктиван, јер доприноси Путиновој популарности унутар Русије. Руси се сећају Јељцинове владавине и свеопштег хаоса и назадовања. Путин је, захваљујући расту цена нафте на светском тржишту и сопственој политичкој умешности, успео да искористи те објективне околности за добробит сопствене личности и своје владавине, а и саме Русије, те да стабилизује ситуацију у првој деценији другог миленијума. Треба ипак имати у виду следећу чињеницу: што је једно друштво сложеније, то су и потребе и аспирације становништва више, а утолико је теже дуго опстати на власти. Људи се замарају и не воле предуго да гледају једну личност. При том је руско друштво, бар његов урбани део, прилично модерно. У градовима живи све већи број становника, који деле модерни поглед на свет. На крају новог Путиновог мандата навршиће се 18 година откако је на власти. У наредних шест година свашта се може десити. Шта, рецимо, ако дође до наглог пада цена енергената на светском тржишту, да ли је Русија успела да реструктурише своју привреду, па може да премости такав удар? Сва та питања остају отворена.

 

Ђорђе Вукадиновић: Ту причу сам већ чуо. Она долази из кругова који сада констатују да на овим изборима нису успели да оспоре и угрозе Путинову победу, па се надају да ће раст те новонастајуће средње класе кроз неку годину његову власт довести у питање. То може да буде рачун без крчмара. Кључно питање је да ли ће Путин и елита која влада Русијом успети да већем делу народа или оном виталном делу друштва удахне дух новог патриотизма и осећаја солидарности с државом и њеним циљевима и стремљењима, а онда, наравно, и с руским руководством. Реч је о једној новој врсти идентификације с државом, која треба да буде другачија од оне класичне диктаторске или тоталитарне, али исто тако другачија и од хаоса у којем је већина бивших источних и совјетских друштава завршила у последњих двадесет година. Дакле у анархији. Свако мисли само о себи, никоме није ни до чега, држава је ту само као крава музара да је поткрадеш ако можеш, а корумпирана је и немоћна. Тако се ствара круг корупције који чине корумпирани грађани у корумпираној држави, где никоме није стало до општих циљева и идеала. Путин ће успети или неће у оној мери у којој успе да преокрене ту врсту опште апатије и безнађа који се шире у свим транзицијским друштвима. Потребан је, дакле, нови патриотизам, државотворност, али који неће ићи уз култ личности или неку класичну диктатуру. То није лако, али мислим да једино Путин има шансе да тако нешто оствари у Русији, што би могао да буде пример и за друге земље широм света које воде рачуна о свом интегритету. Све поменуто може се подвести под појам суверене демократије. Тај помало заборављени појам подразумева демократију ка унутра, демократске процедуре, без спречавања успеха нових идеја и нових људи, а исто тако значи очување суверенитета и државног интегритета као основне вредности. Уз то иде и солидарност. А све што сам поменуо никако не иде уз корумпирано друштво и власт отуђену од народа и његових интереса. Гледано из угла данашње Србије и, да се не лажемо, из угла већег дела света, то звучи као научна фантастика, али представља једину шансу да овако амбициозни пројекти какав је Путинов и њему слични успеју.

 

После жестоких оспоравања и оптужби за изборну крађу, Запад је ублажио реторику и наизглед се помирио са чињеницом да ће Путин још задуго бити на кормилу Русије. Да ли ће то значити наставак политике „два колосека", коју Запад спроводи према Русији и која се заснива на дозираној економској сарадњи и сталним покушајима војно-политичке дестабилизације,остаје да се види.

 

Срђа Трифковић: Најбитнији фактор у покушају дестабилизације и геостратешког угрожавања Русије јесте Украјина. Наранџасти експеримент био је заснован на русофобним, инхерентно антируским претпоставкама, као што је дукљанско-ђукановићевски експеримент у Црној Гори био антисрпски. Оба ова експеримента представљала су одраз идеологизираних тежњи једног релативно уског сегмента људи. У украјинском случају западноукрајинских унијата са седиштем у Лавову, у црногорском случају запенушаних дукљанско-црвенохрватских идеолога брковићевског типа. И у једном и у другом случају већинска популације била је склона или налажењу једног, рекао бих, модуса вивенди с Русијом односно Србијом, или чак идентификацији с Русима односно са Србима. С доласком Јануковича на власт пре две године, тај је проблем мање-више решен, док се у Црној Гори продужава. Оно што имамо на делу јесте спознаја да се онај сулуди покушај уцене Русије тиме што ће се транзитни гасоводи заврнути усред зиме показао правим бумерангом за наранџасту власт. Нико, чак ни у Европи, није прогутао причу да је то њима велики, зли медвед из Москве наметнуо. Свима је било јасно да Украјина прети празном пушком. У међувремену, дошло је до продужења закупа Севастопољске луке до 2027. године, дошло је до мањег инсистирања на украјинизацији културе и до једног отрежњења у односима према ЕУ и НАТО. Кандидатура за НАТО скинута је с дневног реда, а што се ЕУ тиче, Украјинцима је, за разлику од власти у Србији, јасно да после Хрватске проширења неће бити за дуги низ година, те да је у том контексту потпуно свеједно имате ли статус кандидата или га немате. Дакле, геополитички гледано, за Русију је много битније то што је Украјина престала да буде покушај забијања клина у витално ткиво главнине њеног Евроазијског тела. Што се централне Азије тиче, рекао бих да је сада свима јасно да се покушај америчког убацивања после 11. септембра 2001, у име борбе против терора, а затим с намером дугорочног остварења геополитичког утицаја, показао неуспешним, то јест да је Американцима и те како важно да се сачува та северна рута снабдевања Авганистана, која је, због нестабилности у Пакистану, витални кључ за очување њиховог војног ангажмана до планираног датума окончања „мисије" 2014. године.

 

 

Јово Бакић: Као прво, не бих Запад тако „хомогенизовао". Запад је у себи веома разнородан. Без обзира на одређене блискости политичких елита, економски интереси, рецимо, Немачке и САД, веома су различити у односу на Русију. Немачка има витални национални интерес да добро сарађује с Русијом. То није само питање гаса, већ је посреди привлачност огромног руског тржишта. То је Елдорадо за немачке привреднике. Неминовно је да ће привредни интереси вући политичке интересе напред, па макар и по цену захлађења односа између САД и Немачке. Немачкој, као мотору Европске уније, тренутно одговара стабилна руска привреда. Друга је ствар што им одговара и политички слабија Русија. Али не много слабија, не слабија у тој мери да дође до економског хаоса. САД се и даље придржавају стереотипа када је реч о политици према Русији, коју перципирају као опасност по себе. Тиме подстичу антизападно расположење у Русији. Мислим да би водеће западне земље, уз паметнију политику, имале знатно боље односе с Русијом и могле да се посвете реалним проблемима у својим привредама и у спољној политици. Њима Русија није озбиљан проблем, а они је ипак тако перципирају.

 

Ђорђе Вукадиновић: Један од несумњивих Путинових успеха за ових 12 година на власти јесте то што је помало забио клин унутар западног блока. Његов однос са бившим немачким канцеларом Шредером, а сада и са Ангелом Меркел, у великој мери појачао је тај процес. Далеко од тога да је – као што неки овде романтичарски сањају, или фантазирају, или лупетају – на делу немачко-руска осовина, дијагонала Берлин – Москва, и да је то она геополитичка структура која ће променити свет. Ствари се дешавају постепено, у процесу, уз присуство много уплетених сила. Знамо с колико је проблема, фрустрација и трагичних сећања и жртава та назовиосовина Берлин – Москва фундирана. Знам да има доста кафанских аналитичара у Србији који цртају геополитичку карту и кажу „то је оно право", Русија и Немачка се уједињују, избацују САД из Европе, па ће онда, ето, евроазијски континент бити безбедан од атлантског утицаја, а нас Србе ће, као неко омиљено пасторче, да привију на груди, па ћемо сви бити срећни. Није баш тако, али је чињеница да Путин јесте, захваљујући Шредеру и великим делом прагматичности Ангеле Меркел, која је увидела огроман значаја економске сарадње с Русијом, на ненаметљив начин успео да оствари неке политичке циљеве. Дакле, било би претерано рећи да је Берлин увучен у руску сферу утицаја, али да ту има неких помака, сасвим је јасно. С друге стране Америка, ма како се чинило да је заузета својим проблемима и да није сила каква је била пре десетак година, успева да намеће Немачкој политичке ставове. Уосталом, то смо имали прилике да осетимо на својој кожи кад се радило о признавању независности Косова. Немачка на крају заузме онакав став какав Вашингтон од ње тражи. Присетимо се само како је Немачка приликом одлучивања о кандидатури послушала САД јер им је поручено да не би било згодно да и даље затежу ту ствар са Србијом, тим пре што кандидатура суштински нема велики значај, будући да нас могу зауставити на било којој следећој степеници на путу ка ЕУ. Било је то прагматично сагледавање опасности да би се Србија могла окренути Истоку, односно Русији. Подсетимо се да су исто тако, пре неколико година, у ЕУ примљене две по свему недостојне чланице – Румунија и Бугарска, само због америчке препоруке. Оне су ушле у НАТО, померивши његове границе према граници Русије и награђене су уласком у Европску унију. Да су се Немци питали, никад их не би примили, а они су, ето, најмоћнији у ЕУ. Јесу најмоћнији, наравно, али не треба заборавити да у Немачкој и дан-данас има на десетине хиљада америчких војника.

 

Путинова Русија има велики углед и све је пожељнији партнер многих држава некадашњег Совјетског Савеза. Са Запада стижу оптужбе да се Русија враћа традицији империјалне политике. При том се пренебрегава чињеница да је НАТО на руским границама. Питање је,дакле, колико је ширење и јачање руске глобалне моћи путем формирања организације колективне безбедности заправо изнуђен потез.

 

Срђа Трифковић: Не верујем да ћемо видети обнову која ће значити стапање суверених ентитета у један амалгам. Мислим да је Путин довољно свесна личност и да хоће да стабилизује саму Русију, укључујући Кавказ и јужне руске покрајине с татарско- муслиманском већином. Мораће да се позабави и проблемом депопулације, уз истовремене активне имиграције из муслиманских држава бивше совјетске централне Азије. Где год видите мешалицу за бетон у Москви или неком другом великом граду, чућете неки од тих туркменских азијских језика. Мислим, такође, да је Путин свестан да би с покушајем обнове Совјетског Савеза под неком другом фирмом наследио инхерентне слабости тих држава и државица. Дакле, сматрам да ће консолидација и диверсификација руских економских опција и ресурса, као и проактивнији дипломатски и војно-политички наступ споља, карактерисати руску политику у следећих шест година. Не очекујем крупне експерименталне захвате с неизвесним исходима, а још мање да ће бити попуштања пред налетима ове глобалне либералнодемократске револуционарне пошасти.

 

Јово Бакић: Русија је регионална сила. Кад то кажем, првенствено мислим на земље бившег Совјетског Савеза. Она ту има своју сферу интереса. То је евроазијска стратегија, на којој ће Русија инсистирати. Дакле, враћање у своју орбиту, у своју сферу интереса свих земаља Совјетског Савеза с једне стране, а с друге стране што бољи привредно-политички, па и војни односи с Кином и Индијом. На тај начин Русија ће одредити своје место у свету. За српске националисте било би добро да не рачунају превише на подршку Русије. У најбољем случају, Русији је Србија згодна монета за поткусуривање у односима са западним земљама. Оно где Русија стварно нешто може да учини и где је то и показала јесте Грузија, то су земље бившег Совјетског Савеза. Да ли је Русија тако интервенисала и да ли може интервенисати када је у питању Србија? Не може. Ако би и желела да помогне Србији, морала би тражити дозволу за прелет авиона од земаља НАТО. У супротном, то би изазвало рат, а Путин није малоумник да улази у светски рат због Србије.

 

Ђорђе Вукадиновић: Увек је помало комично када једна несумњива империја пребацује другој земљи да она жели да постане империја. Потпуно су бесмислене критике из Вашингтона да Русија жели да поврати империјалну моћ. Па свако то жели. И Србија би хтела да буде лидер у региону, мада смо често само карикатура. Смисао тих оптужби је превентиван. У стилу, „видимо вас и знамо шта хоћете да постанете, али вам то нећемо допустити". Русија је у овом тренутку нешто измећу суперсиле и регионалне силе. Она је више од регионалне силе, али још увек није суперсила. Ствари ће се преломити у наредних десет година Путинове владавине, када ће се Русија или уздићи на ниво суперсиле или склизнути на ранг регионалне силе. У овом неодређеном статусу не може се дуго опстати. Русија ће можда обновити своје потенцијале, решити кључне проблеме, интегрисати барем део постсовјетског простора. И то је оно што Путин покушава са Евроазијском заједницом и с неким безбедносним структурама. Потпуно је јасно да он то ради и јасно је зашто то ради. Или ће успети, и Русија ће повратити статус суперсиле, или ће га спречити у томе, као што покушавају, па ће Русија бити само једна регионална сила, додуше озбиљна.

Председник Србије Борис Тадић међу првима је Путину честитао победу. Стиче се утисак, међутим, да односи између Русије и Србије, с напредовањем Србије ка чланству у ЕУ, постају све затегнутији. Остаје да се види како ће се Русија после болних компромиса, а неко ће рећи уступака Србије око Космета, надаље понашати.

 

Срђа Трифковић: Већ је одавно јасно да власт у Србији покушава да игра двоструку игру. С једне стране, декларативно се изјашњава за некакав еквидистантан однос, „и Европа и Русија", па се онда тумара, да би се у једном тренутку и Кина прогласила за стратешког партнера. Све то одражава потпуно одсуство озбиљне концепције и стратешке осмишљености тих потеза, који се вуку ад хок и у крајњој линији своде на покушај додворавања оном примарном извору подршке и примарном хегемону, а то су Брисел и Вашингтон. Мислим да је руски амбасадор Конузин у Београду имао прилике да се из прве руке увери у тај хипокризијски, дволични однос, и закључио да би председник Србије волео да буде умиљато јагње које више мајки сиса. С обзиром на то да са бриселско-вашингтонске сисе није добио ништа, Русија је једина која још нешто може да обећава. Но, да би му Москва поверовала, мора да пружи уверљиве доказе да су му стратешка опредељења другачија од оних која смо видели у протекле три године.

 

Јово Бакић: Путин ће у Србији играти на евроскептичке и еврофобне снаге. Та политика ће, међутим, остати у релацијама монете за поткусуривање. Биће веома занимљиво како ће се у свему овоме снаћи напредњаци као проевропска странка, која, с друге стране, има изграђене личне односе с руском администрацијом. Биће им потребно много вештине да би то лавирање између проевропског и проруског става опстало на дужи рок. За Србију је кључно да има што је могуће боље односе с Русијом, а да не улази у аранжмане који би је удаљили од Европске уније. Мислим да је то такође у најбољем руском интересу, да сутра, то јест за десетак година, када Србија уђе у ЕУ, Русија у њој има једног пријатеља више. Очекујем да ће Русија вршити притисак на Србију да не уђе у НАТО. Србији је у интересу да остане изван Северноатлантског савеза. То је, начелно гледано, једна лоша организација, а не може се пренебрегнути ни чињеница да нас је НАТО бомбардовао. У том смислу, Срби имају морално и политичко право да не улазе у Алијансу, а с друге стране, то је у најбољем руском интересу, јер њу НАТО угрожава. Сматрам да Европској унији није стало до тога хоће ли Србија ући у Северноатлантски савез или неће.

 

Ђорђе Вукадиновић: Путинова победа је добра вест за Србију. Са снажним Путином у оснаженој Русији колико-толико нормализује се геополитичка карта Европе, барем на средњи рок. Док нема тог значајног фактора, или када је Русија заокупљена собом, или када је слаба, Србија је у проблемима. Када је Русија јака, то не значи да су решени сви наши проблеми, али барем имамо на кога да се ослонимо, и уз вешто маневрисање, уз паметну и поштену политичку елиту, можемо да нађемо своје место под сунцем. Када није било тог светла са Истока, када није било моћне Русије, наше су позиције кроз историју увек биле катастрофалне. Историја нас учи: када је Русија слаба, и ми неизоставно лоше пролазимо, а када је Русија јака, пролазимо некад боље, некад горе. Нас с разлогом или без разлога увек доживљавају као мале Русе. Чак и када се српска елита трудила да то оповргне, и када је безглаво срљала на Запад, наше је место остајало увек између Истока и Запада, при чему са Истока обавезно стиже помоћ, мада некад недовољно, а некад касно, а са Запада обично стижу претње, уцене, бомбе, агресија и понекад паре. Русија је велика земља, а велике земље имају велике интересе и немају пријатеље. То је помало и поједностављење, али није сасвим далеко од истине. Наравно да Русија у први план ставља односе са САД и другим великим државама. Из тога не следи, као што неки овде воле 

да кажу, да ће нас Руси продати ако им тако одговара и ако се тако нагоде. Из историје знамо да је Русија због Србије ушла у највеће светско страдање и страдање своје државе. Наравно, говорим о Првом светском рату, револуцији и њеним последицама. Има и данас у Русији људи који упозоравају на то. И ма колико ми некад мислили да ће нас Русија искористити, да ће се с нама поиграти и употребити нас нас за своје дилове и ситна чаркања са Западом, и у Русији има оних што говоре да се Србија понаша као млађи неодговорни брат који заметне кавгу, па кад моћни крену да га бију, тражи заштиту и хоће да се свије под скуте Русије. Оба гледишта су, наравно, поједностављена, али нису сасвим лишена истине. Зато мислим да будући односи треба да буду сложени, засновани и на разуму, и на емоцијама, и на заједничким интересима. Ја сам против поједностављене кафанске геополитике, где се бацаш у загрљај великом брату, у маниру „да ми свој мали чун вежемо за руску или америчку лађу". Најважније је да покушамо одредити шта су наши национални интереси, а ми и са тиме имамо проблеме. Треба, дакле, прво рећи себи, а онда и Истоку и Западу, да је Русија за нас то што је историјски увек и била. Пријатељима на Западу, са наводницима или без наводника, треба рећи да нас не могу одвојити од Русије јер је то нужно краткорочно стање, које ће резултирати или неискреним изјавама љубави према Западу, или револуцијом и пучем у Србији. Кад су год поборници Запада хтели радикално да одвоје Србију од Русије, то дугорочно није успевало. С друге стране, треба поштено разговарати и с Русијом. Ми немамо физичкогеографску, територијалну везу с Русијом, а после одвајања Црне Горе чак ни поморску везу. Да би притрчала Србији у помоћ, Русија мора да тражи дозволу прелета од Мађарске, Румуније и Бугарске. Сећамо се добро да оне ту дозволу 1999. године нису дале. Питање је шта би било следећи пут. Ми смо, дакле, физички одвојени од Русије, а ментално, емотивно и политички њен најближи савезник. То је, наравно, наша невоља, коју Руси морају да уваже и да цене. Такође, Србија је једино место, а Београд једина престоница на свету која је Путина и Медведева дочекала с толико искрене емоције и љубави. То јесте карта на коју треба да играмо и на Истоку и на Западу. Треба, дакле, поштено рећи Русима да смо угрожени јер нас Запад доживљава као сметњу и као неке мале Русе, а окружени смо евроатлантским структурама. Онда реалистично треба да сагледамо колико они могу да нам помогну. Тако ћемо избећи срљање у погибељ, а да нас истовремено не терају да се придружујемо непријатељу или онима који поново маштају о продору на Исток и ка Москви. Говорим о покушају да се реално омеђи простор политичког деловања. То значи не сејати снове о Србији од Владивостока до Книна, али исто тако не приклањати се овој новој светој алијанси или новом крсташком походу који поново креће на Русију. Ово друго нити смемо нити можемо због историјских разлога и дугова које имамо према Русији, а оно прво није реално у условима актуелне геополитичке ситуације. Уверен сам да је та теза како нам Руси никад нису помогли једна од највећих лажи које се овде могу чути. Напротив, Руси су нам скоро увек помагали. Изузетак су биле само ситуације кад објективно то нису били у стању, или смо ми нешто брљали. Ако имате отворен и искрен однос према њима, онда ће исти такав однос и они имати према вама. Ако ви безглаво срљате у евроатлантске интеграције, а истовремено причате о братству с Русијом, Руси то не могу другачије да доживе него као лицемерје наше власти. Од Руса, на пример, тражимо и очекујемо подршку око Косова. Они нам ту подршку пружају – свеједно да ли из сопственог интереса или из принципијелних разлога. Е сада, ви са том подршком тргујете са Западом или се договарате с њим око повлачења резолуције у Генералној скупштини УН и улазите у преговоре с Приштином под покровитељством Брисела и супервизијом Вашингтона. Па кога ми правимо блесавим? А овамо смо се клели у пријатељство до неба и захваљивали Русији што нас подржава око Косова, да бисмо затим проблем Косова малтене извукли из надлежности Савета безбедности, где Русија има право вета, и ушли у преговоре уз апсолутну доминацију Брисела, где Русија нема никаквог утицаја. А ако забрљамо или нас стисну, опет ћемо да кукамо „помагај, Русијо".

Приредио Раде Ивковић