TARIK ALI: KOSOVO JE KOLONIJA KOJOM UPRAVLJAJU KRIMINALCI

TARIK ALI: KOSOVO JE KOLONIJA KOJOM UPRAVLJAJU KRIMINALCI

ponedeljak, 30 april 2012 08:34

Dok god ne postoji alternativa, kapitalizam će preživeti nauštrb građana i radnika

Tarik Ali je lek protiv laži. Pilula protiv globalnog medijskog mamurluka. Penicilin za manipulacije moćnika. Simbol levice od šezdeset osme, od onih „godina uličnih borbi", kako je naslovio jednu svoju knjigu, kada su bulevarima Pariza marširali studenti. Kada je protestujući zbog rata u Vijetnamu ulicama Londona išao prema američkoj ambasadi. Decenijama kasnije, njegova reč o okupaciji Iraka bila je neverovatno važna, njegov glas o raspadu Jugoslavije otrežnjujući, njegovi komentari u „Nju left rivjuu", koji dugo godina uređuje, „Gardijanu" i najprestižnijim listovima sveta - lekoviti

Rođen u Lahoreu, Pakistan. Sin uglednog novinara i poznate aktivistkinje. Unuk premijera indijske države Pandžab. Kao student organizuje demonstracije protiv režima. Svestan da pakistanska vojna diktatura neće dugo trpeti njegove kritike, beži u Veliku Britaniju. Završava Oksford. Slede angažovanost, intelektualizam i nemirenje sa zlom. Sve do danas. Istoričar, pisac, novinar, filmski režiser, aktivista... „Rolingstonsi" i Džon Lenon posvetili su mu po pesmu. Lenonova „Moć narodu" ispevana je inspirisana intervjuom koji je Džon dao Tariku.

Džegerova „Ulični borac" posledica je Alijeve knjige o '68.Nedeljnik mu posvećuje intervju. Pričamo najpre o ratovima. Zar ima nešto mimo njih?

Više puta ste oštro kritikovali bombardovanje Kosova 1999. godine. Šta sada mislite o tom ratu, ali i onom s početka devedesetih kada je počeo raspad Jugoslavije?
— Postoji sijaset razloga za te ratove. A nijedan od njih nema nikakve veze sa mesijanstvom ljudskih prava koje je postalo dominantna ideologija ratnih huškača, bilo onih pravih ili onih iza laptopa. Prvo: uslovi koje je MMF nametnuo bivšoj Jugoslaviji obogaljili su federaciju u svakom smislu. To je značilo delotvorno razbijanje JNA, čiji su koreni bili u borbi partizana protiv fašizma i fašističkih saveznika u Drugom svetskom ratu. Slabljenje jugoslovenske države u posttitoističkom periodu udarilo je temelje smrtonosnom virusu nacionalizama, koji su preplavili region. Milošević nije jedini bivši komunista koji je postao nitkov. Tuđman je bio potpuno isti, a to su razumeli retki, među prvima „Feral tribjun" i Radio B92. Srpsko rukovodstvo pod Miloševićem opredelilo se za nacionalizam. Svega nekoliko dana po njegovom govoru na Kosovu, stekao se utisak da je istorijsko sećanje na Jugoslaviju zauvek izbrisano. Nemci su snažno ohrabrivali Slovence i Hrvate da se otcepe od federacije. Hrvatska nikada ranije nije bila nezavisna, sem kao nacistički protektorat za vreme Drugog svetskog rata. Hrvatski nacionalizam nišanio je Srbe i Bosance, veličao ustaše i nastojao da etnički očisti Krajinu. Drugi put u hrvatskoj istoriji čulo se „Danke Dojčland". Ali ovog puta nije bilo Tita ni nikoga sličnog. Šačica hrabrih Jugoslovena koji su se svemu tome suprotstavili bili su vrlo brzo izolovani i politički marginalizovani. Bombardovanje Jugoslavije bio je Klintonov rat s naumom da osnaži NATO i pripremi ga za prodor na istok. Dobro se sećam kako je Klinton objašnjavao taj rat unezverenim građanima svoje zemlje. „To je", objasnio je on, „u interesu Amerike." Mi koji smo se suprotstavili ratu optuženi smo da smo apologete Miloševića. To je bilo daleko od istine. Spoznali smo šta je rat bio i istorija je potvrdila naše stavove.

Pojedini analitičari povezuju izgradnju „Bondstila" sa američkim bombardovanjem, tvrdeći da je cilj napada Vašingtona zauzimanje strateški i geopolitički veoma važne teritorije u srcu Balkana. Osnovni cilj bio je ekspanzija NATO i jasno potcrtavanje američke hegemonije nad Evropom. „Bondstil" i „Tuzla" su odrazi ove hegemonije. Prodor na istok bio je vođen iz Vašingtona: u svakom slučaju, bivši sovjetski sateliti su uvršteni u NATO pod američkom komandom pre nego što su primljeni u Evropsku uniju.

Kako sada vidite situaciju na Kosovu? Ljudi koji su komandovali paramilitarnim jedinicama vode tu državu, a korupcija i organizovani kriminal su endemski. Da i ne pominjemo trgovinu ljudskim organima...
— U pravu ste. Ovo nije Kosovo o kojem je Ibrahim Rugova nekada sanjao. Ovo je katastrofalna priča. Kosovo je kolonija Evropske unije kojom upravlja kriminalna mreža. To je najekstremniji oblik onoga što postoji i u drugim krajevima bivše Jugoslavije. S te strane nije toliko izuzetno. Sa pažnjom sam primetio rođenje „Vetevendosje", političkog pokreta koja se suprotstavlja EU i SAD i koja je iskreno zainteresovana za stvaranje demokratije.

U jednom trenutku 1999. godine napisali ste da bi budućnost Kosova mogla biti u tome da lokalna mafija vodi ekonomiju po diktatu MMF-a. Da li se to ispostavilo kao tačno?
— Nažalost, da. Postjugoslovenske države postale su laboratorija u kojoj možete da posmatrate gnusnu simbiozu političara i velikog novca.

Kosovo je neformalno nezavisno, ali veliki broj zemalja, među kojima su i Rusija i Kina, i dalje ne žele da priznaju njegovu nezavisnost. Srbija i dalje smatra Kosovo delom svoje teritorije. Kako tumačite taj ogromni spor Srba i Albanaca?
— Kao što smo videli u Hrvatskoj u odnosu sa Krajinom - kada se jedna država podeli po etničkim linijama, to prate mnoge stvari. Srpska manjina na Kosovu predstavlja im problem. Etničko čišćenje po modelu Krajine otežano je prisustvom EU (posebno sada kada je Srbija nadomak EU), tako da podela deluje neizbežno da bi se osiguralo priznanje. Kosovarski banditi koji vladaju tim regionom ozbiljno razmatraju i povezivanje sa Albanijom. Taj dogovor zasniva se na podeli plena od kriminala sa njihovom braćom.

Da li ste upoznati sa situacijom u Crnoj Gori, gde više od dve decenije vladaju ista partija i isti političar, Milo Đukanović? Kako Zapad može da toleriše ovakvu, dvodecenijsku fasadnu demokratiju u srcu Evrope?
— Zapad toleriše sve što mu je u interesu. Za njih je Crna Gora kao jedna od država u Persijskom zalivu. Novac može natenane da se opere, milijarderi bilo koje nacionalnosti mogu da doleću i odleću bez ikakve kontrole. To je jedno igralište za evrobogataše. Zašto bi to bilo koga iznenađivalo? Materijalna osnova za stvaranje tih novih država bila je želja starih birokrata da postanu nova biznis elita, bez ikakve konkurencije sa drugim narodima. Gledano iz tog ugla, proces je bio veliki uspeh, ali koliko će dugo to tako ostati?

Da pređemo na istok. Šta NATO traži u Avganistanu? Pokušavaju li da uvedu demokratiju i ljudska prava u gudure i nepristupačne vrleti te zemlje?
— Očigledno ne, što sada svi shvataju. NATO će morati uskoro da napusti Avganistan, skupa sa svojim saveznicima, jer taj rat ne mogu da dobiju. Za njih je to bila katastrofa. Dozvolite da vam ispričam jednu staru priču. Jedne pozne noći 1897. godine, jedno paštunsko pleme (za koje su Britanci pogrešno smatrali da su im prijatelji) počelo je tajni napad na britanski kamp. Vinston Čerčil od dvadeset i kusur godina, niži oficir u prvoj poseti turbulentnoj granici na severozapadu imperije, bio je besan zbog tog „izdajstva". Gerilski napad koštao je armiju Britanske Indije 40 oficira i vojnika, kao i mnogo konja. Na oduševljenje mladog Čerčila, zapovednik ove operacije ser Bindon Blad odmah je komandovao odmazdu. Novi regrut pridružio se generalu Džefrizu u kaznenoj ekspediciji da se „izbatinaju prkosni neprijatelji". „Uzbudljivi" susret paštunskih sablji i engleskih pušaka spadao je u njegov dnevni posao, napisao je on kasnije u memoarima „Moj rani život", a mladom je Vinstonu najveće zadovoljstvo predstavljalo izvršavanje kolonijalne misije. „Marširali smo njihovom dolinom, koja je neka vrsta 'slepe ulice', uništavali sve useve, bušili rezervoare vode, postavljali eksploziv ispod utvrđenja i ubijali sve koji su nam opstruisali zadatak."Ko može da krivi Avganistance koji su u potonjim vekovima, u drugoj i trećoj najezdi na njihovu zemlju, verovali da su videli prvu najezdu, samo u drugačijem obličju? Promenile su se tehnologija i retorika: helikopterski mitraljezi i bespilotne letelice umesto pušaka s bajonetima; „humanitarna" objašnjenja i laži umesto Čerčilove iskrenosti.

Ubrzo nakon Avganistana, usledila je američka okupacija Iraka 2003. godine. Notorna laž o iračkom posedovanju oružja za masovno uništenje tada je poslužila za vojnu intervenciju. Prosto pitanje - zašto je ubijen Sadam Husein i okupiran Irak?
— O ovome sam napisao knjigu „Buš u Vavilonu: rekolonizacija Iraka". Teško je da ovde pobrojim sve te argumente ali, suštinski, rekolonizacija je bila uspešna, ali je Irak platio veliku cenu. Više od milion Iračana poginulo je, tu je i pet miliona siročadi, socijalna infrastruktura je uništena, a zemlja predata šiitskom kleru. Veći deo američkih i savezničkih trupa je povučen, ali su tu, u komšiluku, dok iračku naftu kontrolišu globalne korporacije. Tenzije svakodnevno rastu između vlade u Bagdadu i Kurda. Potonji bi želeli sopstvenu državu i misle da će ih Amerika i Izrael podržati. Plemenski lideri koji kontrolišu to društvo žele republiku po ugledu na Kosovo, i dobro bi im došlo američko-izraelsko političko i vojno prisustvo. A za razliku od Kosova, oni imaju naftu i grade sopstvene naftovode. Tako da je kriza daleko od završetka.

Kako vam danas izgledaju sva ona obećanja Džordža Buša i Baraka Obame u vezi sa „demokratizacijom" Iraka?
— Oni su stvorili marionetsku vladu. Maliki je njihov čovek, ali on ne može da ignoriše Iran jer mu podršku daju Šiiti koji više vole Teheran od Vašingtona. To za posledicu ima kontradikciju koja tinja. Nedovršen posao.

Poslednji rat desio se Libiji. U jednom komentaru u „Gardijanu" napisali ste da je „apsurdno misliti da je razlog za bombardovanje Libije bio zaštita civila". Šta se zapravo dogodilo u Libiji?
— To je imalo dva cilja. Prvi je bio da se skine Gadafi, koji je obećao da će dozvoliti zapadnim kompanijama da uđu u zemlju, ali je to odlagao i u isto vreme zadirkivao svoje nove prijatelje na Zapadu. Amerika i Britanija su pokušavale da ga odobrovolje tako što su mu isporučivale disidente i dodvoravale mu se na druge načine.Njegov je sin dobio doktorsku diplomu nadgledan od strane prijateljski nastrojenih profesora na Londonskoj školi ekonomije. Jedan od supervizora bila je En-Meri Sloter, koja je trenutno Obamin savetnik! Tako je, kada su protesti počeli, Zapad pitao prijatelje iz Gadafijeve administracije da mu pomognu. Ministri i službenici koji su sarađivali sa Zapadom to su i učinili. Onda su stvorili jednu laž: da je Gadafi objavio da će izvršiti masakr u Bengaziju. Ta je izjava poslužila Zapadu da dobije podršku za još jednu „humanitarnu intervenciju", ali ju je nemoguće naći bilo gde! Preporučio bih i tekst Hjua Robertsa, člana Međunarodne krizne grupe, o svemu tome. Zapad je iskoristio ovu šansu da se otarasi Gadafija, što su i uspeli nakon šest meseci bombardovanja. Brojke o stradalima nisu objavljene, ali su svakako negde između 15.000 i 25.000. To je bio masakr. Neki koji su bili islamski teroristi sada su zapovednici policije i vojske. Tu ima ironije na pretek.A što se tiče nebrojenih mrtvih, ono što je irački pesnik Sinan Antun napisao za svoju zemlju, stoji i ovde:„Vetar je slepa majka koja posrće preko leševa nema pokrova osim oblaka, ali psi su mnogo brži..."

Muamer Gadafi je ubijen uz blagoslov Zapada. To se dogodilo i sa Sadamom Huseinom, ali i sa Bin Ladenom. Nije li ovde reč o zapadnom terorizmu?
— Što se tiče Sadama i Gadafija, to je pravda mase koja linčuje i jasni državni terorizam kada pričamo o Bin Ladenu. „Duša ubice", napisao je Kami u „Kugi", „slepa je." Šta je onda duša imperija, prošlih i sadašnjih: slepa je za sve sem za svoje interese, a svaki akt uništenja ima predumišljaj.

U istom tekstu napisali ste i sledeće: „Nivo cinizma je zapanjujući. Od nas se očekuje da verujemo da će lideri sa kravim rukama iz Iraka, Avganistana i Pakistana štititi ljude u Libiji." O kakvoj je demokratiji reč, onoj krvavih ruku?
— Ruke imperijalizma su oduvek bile krvave. Zašto su ljudi mislili da će se to promeniti iz prostog razloga što je Sovjetski Savez pao i što su se Kina i Vijetnam otisnuli na put kapitalizma?

Šta je zajedničko intervencijama u Iraku, Avganistanu, na Kosovu, u Libiji...?
— Potvrda američke hegemonije u unipolarnom svetu. Maska su nekad ljudska prava, nekada ne, ali kao što se Gručo Marks jednom našalio: „Ovo su moji principi. Ako vam se ne sviđaju, imam i druge."

Sve češće se govori o mogućem napadu SAD i Izraela na Iran? Kakve bi posledice to imalo na ostatak sveta?
— Iranci, pre svega njihovi sveštenici, već su odavno spremni za dogovor sa Amerikancima. Ako hladnokrvno sagledamo stvari, bez ikakve demagogije, rat u Iraku i njegova okupacija ne bi ni mogli da se dese bez zelenog svetla iz Irana. Rat u Avganistanu je mogao da se desi, ali pomoglo je i to što su Iranci rekli „slobodno udrite", jer su Iranci smatrali Sadama i talibane neprijateljima, i vodili se principom „neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj, makar privremeno". Oni su suštinski podržavali ta dva američka rata. Nadali su se da će zauzvrat - stvarno su se nadali da će američki predsednik odleteti u Teheran, kao što je Nikson odleteo u Peking, da će se dogovoriti i da će živeti u miru. Iran nema preveliku želju da se bori sa Amerikom. A da su Amerikanci bili pametni, a mnogi pametni politikolozi u SAD kažu isto, to bi se i desilo.Ali, ono što je onemogućilo takav razvoj stvari bio je izraelski lobi. Oni su neprijateljski nastrojeni prema Iranu zbog nuklearnog pitanja. Oni žele da Iran da garancije da nikada neće napraviti bombu. Međutim, znate da obećanja mogu da se prekrše i da Iran ne vidi zašto ne bi to uradio ako ima kapacitete. Neki od njih kažu: „Pakistan ih ima, Indija ih ima, Kina ih ima, američki nuklearni brodovi slobodno se šetkaju našim vodama, Nemci Izraelcima daju specijalne 'delfin' podmornice koje mogu da imaju nuklearke na raketama, a te nuklearke mogu da unište Iran." Zato i osećaju da je najbolja odbrana da poseduju N-bombu, a ne da je koriste. Ljudi bi ih više poštovali kada bi to kazali. Sada govore „imamo kapacitete, ali nećemo napraviti bombu". To je nezgrapna pozicija za sve. Mislim da oni očajno žele dogovor sa SAD. Ako uprkos tome Amerika dozvoli izraelske napade na Iran (a to je ono što želi i Saudijska Arabija), onda će se u čitavom regionu otvoriti kapije pakla.

Jedan svoj tekst ste naslovili „Ko će preoblikovati arapski svet: tamošnji narod ili SAD?" Da li je takozvano arapsko proleće autentičan pokret narodnih masa ili se može govoriti o manje ili više dirigovanom procesu?
— U ovom trenutku Zapad drži situaciju pod kontrolom, ali situacija ostaje nestabilna. Uporedio sam je, pre više od godinu dana, sa Evropom 1848. godine. Iskreni ustanci praćeni porazima. U Egiptu je narod glasao za islamiste, jedne ili druge vrste. Ne možemo da raspustimo narod i izaberemo novi. Njihova je svest, jednostavno, trenutno na tom stupnju. Ako se pojavi bolja alternativa, možda će je prigrliti, ali ništa značajno trenutno ne postoji. Ali, egipatsko Muslimansko bratstvo nisu vehabije, i jako je važno imati to na umu. Oni su „mejnstrim" suniti. Ne razlikuju se previše od hrišćansko-demokratskih partija u Zapadnoj Evropi. Na to me podsećaju - društveno i politički konzervativni, dok ekonomski prihvataju neku vrstu neoliberalizma. Zato Amerikanci žele da posluju sa njima. I već posluju, iza pozornice, jer imaju podršku u zemlji. To nije moja predstava oslobođenja, ali ako ljudi to žele i ako su za to glasali, ne možete da ih krivite jer ne vide alternativu. Oni ne žele da glasaju za Mubaraka i njegovu bandu.Levica je veoma slaba i mnogi su diskreditovani zbog saradnje sa režimom. Veliki je problem u toj situaciji stvoriti nove pokrete. A Muslimansko bratstvo je nekad sarađivalo sa režimom a nekad nije, ali su njihovi ljudi hapšeni, mučeni, ubijani. Ljudi to znaju i - a to je njihova nagrada - glasali su za njih i postavili ih na vlast. No, ako po dolasku na vlast oni ne urade ništa, onda možete da imate drugu fazu protesta, jer je narod shvatio jednu veoma važnu stvar: ako se udružite, možete da srušite vlast. A to je, barem što se tiče Muslimanskog bratstva, opasna lekcija.

Od šezdesetih godina prošlog veka prepoznati ste kao jedno od najistaknutijih imena moderne levice. U kakvom je stanju levica danas?
— Istorijski proces je jedinstven i originalan. Mogu da se dogode stvari koje svakog iznenade. Ne govorim to na neki mističan način. Kažem da kada ljudi dosegnu nivo na kojem shvate da ne mogu da žive kao što su živeli ranije, i kada vladari shvate da ne mogu da vladaju na isti način kao i ranije i počnu da obuzdavaju, da ograničavaju, da postaju sve despotskiji, kao što je despotski i kapitalizam - onda sve može da se desi. Ne kažem pak ni da će naša strana neminovno pobediti, ali svakako ćemo se boriti.

Govorili ste da današnjoj levici nedostaje samopouzdanje. Na šta ste tačno mislili?
— Na to da strah od politike može da navede mnoge da zamene simboličke akcije politikom.

Koliko Marks ponovo može biti aktuelan?
— Nimalo. „Manifest" je pun grešaka. Njegova analiza zakona kretanja kapitalizma je neprevaziđena, ali mnogo se toga promenilo u svetu. Uvek je pogrešno tretirati Marksa kao nekog proroka, a njegove radove kao sveto pismo. I on bi to mrzeo.

Jedan od najvećih intelektualaca današnjice Dejvid Harvi smatra da kapitalizam nema budućnost. Šta vi mislite o tome?
— Rekao bih da on misli da kapitalizam ne bi trebalo da ima budućnost. Ako uništi sebe, možda sa sobom povede i planetu. Ali, dok god ne postoji alternativa, kapitalizam će preživeti nauštrb građana i radnika.

Bodrijarovski rečeno, simulakrum je postao sve nepodnošljiviji i lažljiviji. Koliko danas ima propagande, a koliko istine?
— Evroamerički liberalni i konzervativni političari čine kičmu vladajućih elita, tvrde da veruju u tolerantnost i ulaze u ratove da nametnu iste vrednosti rekolonijalizovanih država. Na stranu njihovo propovedačko odricanje od terorističkog nasilja, oni nemaju nikakav problem sa odbranom mučenja, sa otmicama i ubijanjem pojedinaca, sa ilegalnim izuzecima kako bi mogli da zatvore nekog na neodređeno vreme, bez suđenja. A dobri građani Evro-Amerike, koji se protive ratovima što ih njihove vlade vode, skreću pogled sa stradalih, povređenih i unesrećenih građana Iraka, Avganistana, Libije, Pakistana... Ta lista nastavlja da raste. Rat - jus belli - sada je legitimni instrument dok god se koristi uz odobrenje SAD ili, radije, uz direktno učešće SAD. Ovih dana to se predstavlja kao „humanitarna" neophodnost: jedna strana je zauzeta činjenjem zločina, nabeđeno moralno nadmoćna strana je tu da sprovede nužnu kaznu, a prva strana mora da bude poražena i da joj se uskrati suverenitet. Njena se zamena pažljivo nadgleda uz vojne baze i kombinaciju nevladinih organizacija i novca. A ova kolonizacija 21. veka je potpomognuta globalnim medijskim mrežama, potpornim stubom za političke i vojne operacije.

Autor Marko Milačić
Izvor Press, 30. 04. 2012.

 

EMIL VLAJKI: PRVOMAJSKO SAOPŠTENJE

EMIL VLAJKI: PRVOMAJSKO SAOPŠTENJE

nedelja, 29 april 2012 14:59

U ovoj zemlji mnogi su gladni, često prose i traže svoj obrok po kontejnerima

Prvi maj je svoj korijen imao u odluci vodećih američkih sindikata da godine 1884. zahtijevaju donošenje zakona kojim bi se ustanovilo maksimalno osam sati rada dnevno.

Kada se to nije dogodilo, došlo je do velikog štrajka u SAD, a u Čikagu i do krvavih nereda.

Za najmanje 50% radno sposobnih osoba u Bosni i Hercegovini ekonomska i socijalna situacija nije ništa bolja od one čikaških radnika prije 130 godina. Podsjetimo se.

U ovoj zemlji mnogi su gladni, često prose i traže svoj obrok po kontejnerima. Svjetska banka govori o povećanju broja gladnih u BiH u 2011. za 20 posto u odnosu na prethodnu. S jednim obrokom dnevno iz narodnih kuhinja preživljava oko 20.000 građana. Na listama čekanja humanitarnih organizacija je više desetaka tisuća onih koji traže da dobiju pravo na jedan obrok.

Oko 600.000 ljudi u BiH živi ispod generalne linije siromaštva, a tu se ubrajaju svi čija su mjesečna primanja niža od 238 KM. Oni čija mjesečna primanja ne prelaze 84 KM su u ekstremnom siromaštvu i takvih je u BiH oko 20.000. Svaki peti građanin BiH živi od tri KM dnevno.

Za to vrijeme, plate poslanika Paralamenta BiH su i do osam puta veće od prosječnih primanja 70% građana. Nezaposlenost u BiH je jedna od najviših u svijetu i obuhvaća oko 45% radno sposobnog stanovništva. Više od pola milijuna ljudi. 20% onih koji rade ne primaju mjesecima i godinama plaće, a ne uplaćuju im se ni zakonski određeni doprinosi, posebno zdravstveni i penzioni.

Polovica mladih od 18-35 godina u BiH je nezaposleno što je četiri puta više nego u EU. Na sivu ekonomiju koja iznosi 30% BND, neumitno se nadovezuje korupcija. BiH spada u najkorumpiranije zemlje svijeta. U tužilaštvu ima 200.000 neriješenih predmeta korupcije. Kazne za korupciju su skoro nepostojeće.

U svjetlu ovih podataka očito je, da je u BiH cinično govoriti o Prvom maju kao o prazniku rada.

Za nadati se, da će sindikati u BiH smoći dovoljno snage da stanu na čelo onih koje predstavljaju, tako da Prvi maj ove godine bude dan izraženog nezadovoljstva u mirnim i dostojanstvenim protestima svih nas protiv izuzetno teške ekonomske i socijalne situacije u ovoj zemlji.

Izvor Frontal, 29. 04. 2012.

 

Срби нису подељени, проблем су елите

Срби нису подељени, проблем су елите

четвртак, 26 април 2012 12:20 НовиСтандард - Чедомир Антић

Једна од највећих, у јавности непримећених или барем непомињаних, тековина развоја Србије током претходне деценије представља њено ново национално јединство. Дакле, колико год са разних страна било инвестирано у њено политичко обезвређење, национално понижење и државни распад, Србија данас, упркос неколиким смртним политичким болестима од којих болује, уз Хрватску представља најјединственију балканску нацију.
Пођимо од идентитетских питања. Познате су велике дилеме са којима се наше друштво својевољно или на силу суочавало током протеклих седам деценија. Те дилеме су углавном развејане: велика већина грађана Србије данас има истоветан став према држави, њеној будућности, знамењима, идеалима, мисији... Довољно је само обратити пажњу на три статистике.

Недавно сам прочитао да председника Републике Српске Милорада Додика у његовој борби за одбрану Дејтонског споразума подржава око 80 одсто грађана Србије. Узмимо у обзир да Срби чине 83 одсто грађана наше државе, а само аутошовинитичка Либерално-демократска партија окупља скоро двестотине хиљада бирача. Правосудна борба за рехабилитацију генерала Драгољуба Михаиловића, команданта Југословенске војске у Отаџбини, није пробудила стару поделу у земљи – упркос чињеници да су партизани и њихови потомци, после свега, традиционално доминантни у српском друштву. Напротив, уместо подељене Србије, добили смо ново јединство. Од опредељених негде око три четвртине – дакле 75 одсто – подржава рехабилитацију. Коначно, упркос чињеници да међу парламентарним странкама нити једна у пракси не подржава денационализацију и реституцију, за ове процесе се залаже више од 70 одсто грађана. На другој страни, свега два одсто њих потражује од државе неку своју имовину.

О ТЕМЕЉНИМ ПИТАЊИМА

Дакле, Срби више нису подељени. Чак и ноторни Чедомир Јовановић не сме пред изборе да изјави да подржава „независно Косово", баш као што његова предизборна реклама, поред плагијата из Новог завета („изградићемо град на стени"), у први план доноси државну заставу са двоглавим орлом и круном.

Српски народ, грађани Србије, дакле данас имају јединствен став о темељним питањима и по томе се не разликују много од модерних Пољака, Грка или Португалаца. Међутим, два велика преостала проблема разликују Србију од поменутих држава. Први је социјални радикализам грађана. Већина грађана зна шта је добро и потребно, јасно им је да Србија и њена нација не би требало да се негативно разликују од осталих европских народа, али су навикли на пљачкашке власти и непрекидно очекују да и сами добију део плена. Они желе да им држава обезбеди добро плаћен посао, бесплатно лечење, школовање, летовање, велике пензије без обзира на године стажа и уплаћивања у фонд... На то их је навикавао Брозов режим, а делимично су са том традицијом наставили Милошевић и демократске владе.

Кад узмемо у обзир традиције, криминално богаћење за време рата, сакција и транзиције, ова логика и није потпуно погрешна. Други проблем представљају искварене елите. Политички и биолошки преостале од комунистичког режима, делом окрвављене и обогаћене у рату, делом преждране новцем од приватизација, злоупотреба државног новца и новца САД и ЕУ намењеног подмићивању „поглавица разних дивљих племена", оне на нацију, државу, Европу, рат, злочине, модернизацију и веру гледају изнад свега као на изговор и оправдање.

НАРОДНА ЗРЕЛОСТ

Кривица је зато на елитама. Нигде грађани нису способни да своје жеље саобразе политици која би довела до остварења истих. Дакле, ако грађани верују да Косово „мора остати у Србији", а истовремено не желе да живе са Албанцима, то не значи да треба одлагати решење док се свима не смучи и све не пропадне. Напротив, то значи да Косово и Метохију треба поделити и тако сачувати што више народа у Србији и власт над светињама.

Слично је и са економијом. Бесплатне акције, подела новца регионалним вођама, злоупотреба социјалних фондова, јавних предузећа и систематска политика задуживања могу да донесу тренутни социјални мир и изборну победу, али дугорочно ће народу донети пропаст.

Избори који су пред нама показују суштину моралног колапса страначких олигархија, које са мањим одступањима представљају једно те исто и потпуно другачијег стања народа коме се толико тога замера, али је чињеница да данас управо наши бирачи не желе да изађу на од тајкуна и партија унапред намештене изборе у мери невиђеној од 1997. године. Управо је због народне зрелости данас у највећим новинама немогуће објавити критичку реч не само о Борису Тадићу већ и о његовом трабанту Млађану Динкићу (осим ако такав напад није резултат претходног кечерског договора маркетиншких агенција).

http://in4s.net/index.php/politika/drugi-pisu/18497-srbi-nisu-podeljeni-problem-su-elite

Уништавање српске националне баштине крајем 20. и почетком 21. века на простору Косова и Метохије

Снежана Антонијевић | 16.04.2012 | 00:01

Светска баштина обухвата споменике, грађевинске целине и локалитете који имају историјску, естетску, археолошку, научну или етнолошку вредност. Иако представља непоновљиви израз људског стварања у једном времену, историја је показала да је управо културна баштина неретко међу првим жртвама сукоба и ратова, као и да је уништавање споменика културе, посебно верске природе била и незаобилазни метод етничког чишћења. УНЕСКО је установио прве међународне стандарде за заштиту културних баштине, Конвенцијом о заштити културних добара у случају оружаног сукоба из 1954. године (Хашка конвенција). Како би додатно заштито и спречио бројна страдања културних добара, УНЕСКО је 1999. године усвојио Други протокол Хашке конвенције који уводи међународну кривичну одговорност лица која уништавају или нареде да се нападну заштићена културна добра. У октобру 2003. године УНЕСКО је усвојио Декларацију која се односи на намерно уништавање културне баштине. Овом Декларацијом се од сваке земље чланице захтева да предузме неопходне мере како би се успоставио правни систем заштите и омогућило спровођење ефикасних казнених мера против особа које почине или нареде дела намерног уништавања културног наслеђа, а у складу са међународним правним обавезама.             Српска национална баштина која је вековима опстајала на простору Косова и Метохије озбиљно је угрожена, а највећу штету је претрпела у марту 2004. године. Од доласка међународних мировних снага 1999. године до почетка 2004. године уништено је око 115 објеката, 15 споменика културе у првој и 23 у трећој категорији, укупно 38 споменика и објеката. Приликом мартовског насиља уништено је још, како је потврђено и у стручном извештају Савета Европе, 35 цркава и манастира[1], од којих и шест из прве категорије. Тако је број достигао око 150 споменика и светиња. Неке цркве и манастири су потпуно срушени, а њихови остаци одвезени с места на којем су се објекти налазили.             Обзиром да се Косово и Метохија на основу Резолуције 1244 Савета Безбедности УН налази под протекторатом, УНМИК је био одговоран и за чување културног наслеђа. У Заједничком документу УНМИК-а и СРЈ из новембра 2001. године у поглављу о заштити културних добара „потврђује се воља за примену релевантних одредби Хашке конвенције које су везане за заштиту споменика културе и културних добара на Косову и Метохији".[2] Међутим, УНМИК се није бавио овом проблематиком већ је ту надлежност постепено преносио на Привремене институције самоуправе на КиМ-у. На тај начин је омогућено да културно богатство које представља сведочанство историје српског народа на Косову и Метохији постане предмет бруталног уништавања.Паљење и гранатирање објеката, механичко оштећивање фрески и икона, пустошење ризница, кријумчарење и продаја украдених културних добара представља грубо кршење међународних конвенција. Поред намерних оштећења до пропадања културних добара на Косову и Метохији доводи и непостојање њихове ефикасне заштите. Изостанак конзервације и адекватних услова чувања убрзавају процесе природног пропадања како манастира и цркава, тако и икона, књига и другог покретног културног наслеђа.             Србија и Црна Гора су у више наврата тражили од УНЕСКО-а да пошаље на Косово и Метохију посебну мисију која би утврдила стање културних добара и предложила мере за њихову ефикасну заштиту. Делегацију која је у марту 2003. године посетила КиМ предводио је Horst Gedike, председник интердисциплинарне радне групе за Југоисточну Европу при УНЕСКО, и том приликом обишла је преко 40 културних добара. У јулу те исте године мисија је поднела извештај „Културна баштина на Косову, заштита и конзервација угрожене мултиетничке баштине" у коме је констатовано да је уништавањем културних добара, спаљивањима и рушењима манастира, цркава, религиозних и културних симбола, скрнављењима гробаља и слично, учињена непроцењива штета културној баштини на Косову и Метохији.[3] Иако је Извештај мисије УНЕСКО из 2003. године потврдио међународну сагласност да споменике културе на Косову и Метохији треба заштитити од даљег страдања, сву неспособност надлежних институција да спрече насиље и разарања 35 православних споменика показали су догађаји у марту 2004. године. Крајем априла 2004. године делегација УНЕСКО-а је поново посетила КиМ у циљу обављања нове експертизе да би се израдио план обнове.                                                                                  На Косову и Метохији су од 2000. године присутни и стручњаци Савета Европе у циљу израде целовите стратегије решавања заштите културне баштине. Мисија коју је припремио Одбор за културу, науку и образовање, пододбор за културно наслеђе при Савету Европе која је боравила на КиМ-у октобра 2003. године, припремила је Извештај са предлогом мера са сврхом заштите и очувања локалитета за времена када се буду могли предузети даљи радови, што ће зависити од приоритета и расположивих средстава. Истакнуто је да се не сме заборавити да власништво над локалитетима на којима се налазе уништене православне грађевине и даље има Православна црква. Основни приговор који се могао чути на овај Извештај Савета Европе је да је иако на територији СЦГ, радио без консултације са релевантним институцијама и стручњацима наше земље. У Извештају се, такође, предлагало ангажовање косовских институција како би се „косовско наслеђе" ставило под надлежност Приштине, односно пребацивање надлежности на привремене институције. Мартовски погром 2004. године је допринео доношењу Декларације Савета Министара од 25. марта где су „оштро осуђени акти етнички мотивисаног насиља, при чему се истиче да је оно поред трагичних губитака људских живота, погодило и приватну својину, као и да је уништило бројна културна и религиозна места која су део заједничког наслеђа Европе..."[4]             Резолуцијом 1244, брига о очувању културног наслеђа на простору Косова и Метохије је препуштена међународној заједници (УНМИК администрација), која је то своје право, потпуно неосновано, уредбом пренела на тадашње привремене институције Косова и Метохије. На тај начин, а нарочито нелегалним, једностраним проглашењем назависности наше јужне покрајине КиМ дошло је до прекида сарадње на пољу обнове, заштите и очувања српског културног наслеђа на том простору. Србији је онемогућено да се брине о својој културној баштини на Косову и Метохији која је, по свим светским и европским повељама, конвенцијама и декларацијама њено неотуђиво право. Борба за очување права Србије „да пуним суверенитетом буде баштиник себи својствених културних вредности које су плод целе њене историје" (Ванкуверска декларација УН, 1976) је уједно и борба за очување суверенитета и државности на Косову и Метохији.[5] До 2002. године био је потпуно онемогућен приступ споменицима културе,  увид у њихово стање, тако да ни један пројекат заштите није могао бити спроведен. До марта 2004. године потпуно је игнорисано очување српске баштине на Косову и Метохији од стране међународне заједнице, УНМИК-а, УНЕСКО-а, привремених институција на КиМ и других. Јасна је намера да се Србија потпуно истисне са дела своје територије чак и у културној и духовној сфери у смислу фалсификовања историјских података и чињеница интензивном кампањом преко књига, осталих публикација, форума, изјава тзв. стручњака итд. Њихов крајњи циљ је преименовање и пререгистрација српске културне баштине на простору Косова и Метохије у „добро Косова", или како то кажу заведу као „аутентично" мислећи тиме да је аутентично да се назову „косовским" у политичком контексту нелегалног отцепљења и проглашења Косова.[6]             Професор Алексеј Лидов из Русије који је уз колеге из других земаља био члан тима УНЕСКО-а који је после мартовског погрома 2004. године обишао Косово и Метохију је тадашње стање описао као „културни геноцид".[7] У Резолуцију 26, XXXIгенералне конференције УНЕСКО-а је унет квалификатив „злочин против културне баштине" на Косову и Метохији.             После погрома од 17. марта 2004. године међународна заједница је показала нешто више интересовања за питање српске културне баштине на Косову и Метохији, па су уследиле три комисије Савета Европе које су обишле 35 срушених светиња у овом погрому, као и једна комисија УНЕСКО-а са циљем утврђивања размера штете и могућности њихове обнове.             Од јуна месеца 2004. године представници УНМИКА-а су почели да долазе у манастир Грачаницу и са надлежним епископом господином Артемијем да договарају принципе и начине санације порушених и спаљених цркава. Меморандум о разумевању за обнову цркава и манастира којим је требало да руководи Мешовита комисија од пет чланова је потписан 28. јуна 2004. године. Обзиром да је рад Комисије каснио (почео је седницама 18. августа), а и схвативши да неће бити испоштовани договорени принципи јер одлучујућу улогу у целом процесу обнове треба да воде албанске привремене институције, а да СПЦ и стручне службе из Београда представљају само декор , као и да ће на обнови цркава и манастира радити они који су их систематски и уништавали протеклих пет година, Шиптари, 13. септембра 2004. године владика Артемије је повукао свој потпис са Меморандума, као и свог члана из Мешовите комисије чиме је она и престала да функционише. Са овим ставом упознати су били и представници власти у Београду од којих је епархија и добила подршку. Обавештен је и Свети архијерејски синод актом Ебр. 626 од 24. 9. 2004. године и 6. октобра 2004. године одлука Светог архијерејског синода број 1890/зап 1344 је гласила: „Обавестити Његово Преосвештенство Епископа рашко-призренског Г. Артемија да Свети архијерејски синод у потпуности подржава све његове напоре који се односе на обнављање светиња на Косову и Метохији".[8] Услед чега је дошло до потпуне промене ставова истих чланова Синода не зна се, али 24. марта 2005. године створен и усаглашен текст Меморандума о разумевању о договореним општим принципима за обнову објеката Арпске Православне Цркве на Косову и Метохији, а који је потписао Његова Светост Патријарх Српски г. Павле и Министар за културу у „Влади Косова" г. Астрит Хараћија као и представник УНМИК-а Рао Бијала. Такав текст је одмах и пуштен у медије. Све ово је урађено без сагласности надлежног епископа г. Артемија и на тај начин је нарушено устројство Православне Цркве, о чему је г. Артемије писао Његовој Светости Патријарху Српском г. Павлу након чега је он повукао свој потпис са Меморандума и исти огласио неважећим, што је и објавила Информативна служба српске Патријаршије. Сутрадан, 27. марта одржана је ванредна седница Светог синода и Косовског одбора, без позива надлежног епископа ЕРП, и донета је одлука да „Меморандум остаје и даље на снази", а саопштење о повлачењу потписа Њ. С. Патријарха скинуто са сајта. Владика ЕРП г. Артемије је исте вечери издао Саопштење за јавност, а сва ова дешавања представљају грубо нарушавање канонских принципа и устројства Цркве Православне. Свети синод је 18. априла 2005. године кренуо у реализацију Меморандума, а за црквеног члана Мешовите комисије именовао викарног епископа липљанског г. Теодосија.             Од 2005. године на Косову и Метохији постојале су две врсте обнова, прва скромна, коју је спроводила Епархија рашко-призренска уз помоћ државе Србије (делимично обновљен манастир Светих Архангела код Призрена, Манастир Девич код Србице, манастир Зочиште код Ораховца, црква у месту Осојане). Друга врста обнове је она коју намећеу странци, Савет Европе, а коју спроводе Шиптари преко својих фирми. То може само да „помогне" даљој узурпацији културне баштине на КиМ-у од стране нелегалних институција „Косова". Ни једна од, на тај начин обнављаних светиња, није обновљена у правом смислу речи да би била у функцији у којој је била, тај рад је имао чак и политичку конотацију. Било је договора да ће се у склопу разговора Еулекса и Београда о реализацији плана од шест тачака, ставити акцент на заштиту културне баштине, али у пракси то није спроведено, већ насупрот томе Еулекс сво време покушава да оснажи безакону творевину тзв. „државу Косово" на темељима, нигде усвојеног, плана Марти Ахтисарија. Епархија се залагала за интегративни приступ обнови који мобилише експерте, од планерске до конзерваторске струке, посебно уважавајући теолошки аспект.             Неповољна политичка решења у великој мери отежавају даљу заштиту и очување српске националне баштине на Косову и Метохији. Зато долази до сталних напада албанског становништва на цркве и манастире, да ако не могу да униште, а они би да присвоје српске споменике културе. Тако су на посебној церемонији у Стејт Департменту, државна секретарка Хилари Клинтон и председница тзв. државе Косово Атифете Јахјага потписале билатерални Споразум о заштити и очувању неких културних добара, који „две владе" обавезује да „без дискриминације", штите и чувају „културно наслеђе националних, верских и етничких група које су биле жртве геноцида током Другог светског рата".[9]             Духовни живот српског народа на Косову и Метохији је везан за живот манастира, зато су они били кроз историју средишња места окупљања Срба из околине али и шире. Наследна побожност царске лозе Немањића, царски град Призрен, оближња Пећка Патријаршија, непрегледна метохијска имања од српске властеле завештавана у власништво великим, бижњим или даљним српским манастирима је у била потпора очувању Православља, језика и националне свести у петовековном ропству под Турцима. Историјска је чињеница да је СПЦ била мајка и чуварка не само православне вере међу Србима већ и њиховог српског православног идентитета, наше одреднице и нашег бренда којим смо се чували не само од Османлија, када је физичко поробљавање већ било faitaccompli, да би Срби сачували веру, културу и језик, него и од другог непријатеља, који је са запада, из Ватикана непрестано гледала ка православним Србима не би ли их како „европеизирала", поунијатила, сместила у калуп свог накарадног умовања. Како тада, тако и данас, како нам кажу „не може се са Светим Савом у Европу". Због тога је улога Светог Саве, тако и осталих Немањића задужбинара, српских светитеља, у српском народу непроцењива.Немањићи су по броју светитеља јединствена краљевска лоза у историји свих православних земаља и народа.             Очување културне баштине на Косову и Метохији су репер и миљоказ којим се препознајемо као Православни Срби, зато треба све своје снаге усмерити ка њиховој заштити, не само физичкој, него заштити њих као српских православних, префикса коме прети тенденција затирања како од Шиптара тако и од међународног фактора. Српска национална свест порођена је у духи и на темељима Православља, једино на тим темељима она може опстати и постојати, било каква друкчија основа и темељ изградњу или пресађивање те свести јесте у старту неуспели пројекат и играње са српским идентитетом. Само у том светлу треба посматрати поменуту културну баштину, а њена есенција је управо „култ" као основни извор културе, а то у нас јесте Православље и православна духовност, чији су носиоци управо цркве и манастири, наравно под претпоставком да у њима бораве и раде клирици верни православном предању. Без те претпоставке ти објекти ће постати само музеји који ће сведочити о некој култури која је ишчезла.             Доласком владике Артемија почетком деведесетих година прошлог века на чело Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, Епархија доживљава своју истинску духовну ренесансу и преображај. Манастири су се напунили младим многобројним братствима и сестринствима, рукополажу се нови, млади свештеници. Монаштво пре свега, а ништа мање и свештенство својим поступањем треба да сведоче еванђелску истину, а то је да без жртве нема ни спасења, крст је управо симбол хришћанства, али и симбол богочовечанске жртве која је на том крсту принесена за спасење рода људскога. Монаштво Епархије, а у доброј мери и свештенство је годинама опстајало у ратним околностима унутар својих манастира на подручју Косова и Метохије, као и Рашке области. Нажалост, безаконим одлукама Сабора и Синода и уклањање владике Артемија са Косова и Метохије, бачена је права духовна бомба чије последице осећа српски народ на том простору. На плећима владике Артемија и његовог монаштва је сада пала борба за очување саме суштине и испуњења светиња и културне баштине на Косову и Метохији, а то је Православна, светоотачка вера и предање, без очувања исте у њеном чистотном облику, културна и свака друга национална баштина на подручју Косова и Метохије остаће обесмишљена музејска грађа. Неоходно је борити се и на сваки начин спречити покушај тзв. „косовизације" српске националне баштине на Косову и Метохији. То представља директан напад на српски идентитет, тестога представља кршење људских права свих Срба где год се они тренутно налазили. [1]  Списак уништених и оштећених храмова у периоду 17-18 март 2004. године на простору Косова и Метохије по општинама [2]  Јовић-Лазић А., „Заштита културне баштине на Косову и Метохији", Изворни научни рад, Новембар 2004., http://www.doiserbia.nb.rs [3]  Јовић-Лазић А., „Заштита културне баштине на Косову и Метохији", Изворни научни рад, Новембар 2004., http://www.doiserbia.nb.rs [4]  Declaration of the Comnittee of Ministers of the Council of Europe on recent events in Kosovo, Internet, 06/09/04, http://press.coe.int/cp/2004/151a(2004).htm [5]  Културно наслеђе Србије на Косову и Метохији, http://www.kim.gov.rs/kulturna [6]  Исто. [7]  „То је тачно. Тешко је томе дати било какав други назив. Направили смо потпуни попис уништених споменика што је нио тежак задатак, јер су сви наводили различите бројеве уништених цркава. Међутим, сада смо сигурни да су потпуно или делимично уништене 143 цркве. Косово је изузетно занимњив случај. Покушано је уништење културног сећања и сакралног простора како би се створила илузија да Срби тамо нилада нису живели". [8]  Меморандум о разумевању за обнову цркава и манастира је тесно повезан са Тужбом поднетом пред Европским судом у Стразбуру против четири европске државе: Немачке, Француске, Италије и Велике Британије, након погрома извршеног над српским народом 17. марта 2004. године, које имају своје регионе на КиМ-у за чију безбедност одговарају. На иницијативу владике Артемија, актом Број 1404/зап 1009 од 9. јула 2004. године Свети архијерејски синод је донео одлуку којом подржава ангажовање адвоката и даје овлашћење да против држава које имају војне трупа и цивилну мисију у склопу КФОР-а и УНМИК-а поднесе тужбу  међународном суду у Стразбуру за накнаду штете за оштечене и уништене цркве о манастире и другу црквену имовину, од доласка међународне мисије на Косово и Метохију. Писмо о намерама Суду у Стразбуру је поднето 13. септембра, а после извесног времена у тужба.  И ако је постојала подршка за овај процес, половином децембра 2004. године долази до промене курса  и почиње невиђени притисак против тужбе од стране епископа Атанасија и митрополита Амфилохија. То је резултирало да се на заједничкој седници Светог архијерејског синода и Косовског одбора 28. децембра 2004. године донесе одлука којом се Њ. П. Епископ рашко-призренски Артемије УМОЉАВА да повуче тужбу коју је против Немачке, Француске, Италије и Велике Британије поднео Европском суду за људска права у Стразбуру. Владика Артемије, бранећи своја канонска права као епархијског архијереја је упутио Синоду 2. фебруара акт Ебр. 38 у коме је покушано да се покаже да су сва ова дешавања око тужбе незаконита и противканонска, то је мешање у права и дужности једног епископа. Након тога „борба" се пренела на питања српске културне баштине на Косову и Метохији. [9]  Извор: Политика, 16. децембар 2011. политика 17.децембар 2011. година;

 

http://srb.fondsk.ru/news/2012/04/16/unishtavane-srpske-nacionalne-bashtine-kraiem-20.-i-pochetkom-21.-veka-na-prostoru-kosova-i-metohiie.html

PRIPREMA LI SE VOJNA AKCIJA PROTIV SRBA NA SEVERU KOSOVA

PETAR ISKENDEROV: PRIPREMA LI SE VOJNA AKCIJA PROTIV SRBA NA SEVERU KOSOVA

ponedeljak, 16 april 2012 13:19

Ukoliko Zapadne dobije od tadića prećutnu saglasnost za takvu operaciju – na severu Kosova će opet da se lije srpska krv

 
Kako se približava 6. maj, dan za redovne parlamentarne i vanredne predsedničke izbore u Srbiji, sve se više zapliće intriga oko njih. Ona se direktno tiče ne samo stranki i pokreta koji će učestvovati na njima već i kosovskih Srba, kojima je vlast Srbije faktički oduzela pravo a time i mogućnost da obave svoju ustavnu dužnost. Razlog koji je naveden za pomanjkanje želje zvaničnog Beograda da svojim sugrađanima dozvoli prilaženje glasačkim kutijama je – briga za njihovu bezbednost.

„Organizovanje lokalnih izbora u situaciji kada postoji nezadovoljstvo i Prištine i velikog dela međunarodne zajednice, kao i nemanje podrške Misije UN na Kosovu, povezano je sa ozbiljnim rizicima", tim rečima beogradske „Večernje novosti", pozivajući se na svoje izvore, formulišu mišljenje vlade Srbije. „Izbori se organizuju u skladu sa Ustavom i zakonima Srbije, ali mi moramo da obratimo pažnju na specifičnu situaciju u lokalu i na sve okolnosti koje su u igri protiv nas", to više nije mišljenje anonimnog izvora, već sasvim konkretnog srpskog ministra za poslove Kosova i Metohije Gorana Bogdanovića. 1)

Mada je ministar odmah posle toga prekorio predstavništva UN i Evropske unije u Srbiji zbog toga što ne preduzimaju organizaciju izbora, te tako ne žele da garantuju bezbednost srpskim biračima u pokrajini – jasno je da pod „okolnostima" koje onemogućavaju izbore vlada podrazumeva nešto sasvim drugo.

TADIĆ NE BRINE O KOSOVU, VEĆ O SEBI Pre svega, teško da ćemo preterati ako kažemo da se u ovom slučaju vladajuća koalicija brine pre svega o sebi. Jer Srbi sa Kosova tradicionalno glasaju za vodeće opozicione partije – za Srpsku radikalnu stranku Vojislava Šešelja i Demokratsku stranku Srbije Vojislava Koštunice. A u uslovima sadašnjeg društveno-političkog raskola u Srbiji sudbinu izbora će rešavati jednocifrene brojke u ukupnom dobijenom procentu glasova svakog kandidata. Tako je bilo i na izborima 2008. godine, kada je predsednik Boris Tadić morao da napravi maksimalne napore (i formalne i neformalne) kako bi u Narodnoj skupštini obezbedio očuvanje većine koaliciji na čijem je čelu njegova Demokratska stranka. Očigledno je da je to iskustvo sada nateralo vladu Srbije da faktički ostavi više od sto hiljada kosovskih Srba sa one strane granice srpskog državnog prostora i tako, uostalom, prekrši i Ustav, prema kome Kosovo predstavlja „sastavni deo teritorije Srbije". 2) Odnosi među liderima kosovskih Srba i beogradskih vlasti su se prošle godine ozbiljno pogoršali zbog vrlo sumnjivih sporazuma koje je vladina delegacija potpisala sa vlastima iz Prištine. Zato vladajuća koalicija ne gaji iluzije o sopstvenoj popularnosti na Kosovu. Odatle i težnja da se ujedinjeni i opozicioni elektorat odseče.

Bitno je da je pravo Srbije da organizuje izbore na teritoriji Kosova sasvim u skladu ne samo sa ustavom zemlje već i sa rezolucijom Saveta bezbednosti UN br. 1244 od 10. juna 1999. godine. Dokument SB UN konkretno daje Kosovu „suštinsku autonomiju", koja u potpunosti podržava princip suvereniteta i teritorijalne celovitosti Savezne Republike Jugoslavije i ostalih zemalja u regionu". 3) Iste su norme propisane i u odlukama koje su preko kancelarije šefa Misije UN za poslove privremene administracije na Kosovu donošene od 1999. godine. Međutim, to ne smeta sadašnjim srpskim vlastima da se u stvari solidarišu sa njihovim prištinskim „kolegama" po pitanju (ne)učestvovanja kosovskih Srba u opštim izborima, koji se već uveliko pripremaju.

Drugi faktor koji tera vlast Srbije da se zaista sama odrekne organizovanja izbora u delovima Kosova koje naseljavaju Srbi je pozicija Zapada, konkretno vođstva Evropske unije. Dodeljivanje Srbiji statusa zvaničnog kandidata za prijem u EU početkom marta tera Tadića i njegovu okolinu da po kosovskom pitanju nastupa još „delikatnije" nego što je to bilo prethodnih meseci. Jer Brisel u svakom trenutku može da stornira svoju odluku, a to bi sahranilo glavnu predizbornu parolu Demokratske stranke i predsednika lično, koji su evropske integracije Srbije proglasili za ključnu tačku svojih predizbornih programa.

Međutim, dogovaranje vlasti u Beogradu sa Prištinom i Briselom o Kosovu nosi kosovskim Srbima još veću pretnju nego što je njihovo prebacivanje sa one strane granice svesrpskog političkog prostora. Upravo u samom jeku sadašnje predizborne kampanje kosovska vlada Hašima Tačija ubacila je nov „probni balon" signalizovanjem i Srbima i međunarodnim predstavnicima da je spremna da napravi novu operaciju svojih snaga protiv kosovskih Srba i njihovih institucija. „Akcija, slična onoj koja je izvršena 25. jula, će biti neophodna vladi Kosova iako neće biti vršena drage volje", izjavio je 11. aprila u intervjuu TV stanici KTV vicepremijer i Tačijeva desna ruka Hajredin Kuči. On je nagovestio da je „misija EU po zakonu obavezna da vrši svoj mandat i da na severu zemlje zavede zakon". Izgovorio je i da će u suprotnom Priština da deluje samostalno. „Kako je u vezi s tim podvukla „Koha ditore", prištinske novine na albanskom jeziku, Kuči je „anonsirao još jedan 25. jul". Prema tim novinama, isto mišljenje je dao i šef Skupštine Kosova Jakup Krasnići, koji je izjavio da bi u oblastima na severu Kosova „bezbednost trebalo da obezbeđuju kosovske institucije". 4)

ŠTA ĆE URADITI BEOGRAD Još provokativnijom izjavom nastupio je gradonačelnik albanskog dela Kosovske Mitrovice Avni Kastrati, koji je Albance sa severa Kosova pozvao da se naoružaju protiv Srba". Prema novinama „Kosova sot", na ulicama grada južno od Ibra pojavljuju se novi Albanci naoružani do zuba koji ne kriju svoje namere. 5) Mada su politički lideri Kosova formalno osudili poziv kosovskog gradonačelnika, ono što se dešava previše podseća na scenario prema kome su svi glavni faktori kosovske političke scene već igrali. Cilj tog scenarija je da se obezbedi propagandna prikrivenost (između ostalog i u očima predstavnika EU i NATO) nasilne operacije protiv Srba kao jedinog sredstva da se ni jednoj od strana ne dozvoli razvoj događaja koji neće biti moguće kontrolisati. U navedeni scenario se dobro uklapa i poziv lidera opozicionog kosovskog pokreta Samoopredeljenje Albina Kurtija da se na severu zemlje uvede vanredno stanje. 6)

Jedini faktor koji još uvek nisu u stanju da pretpostave ni u Prištini ni u Briselu je moguća reakcija samih Srba i – najvažnije – srpskih birača. Jer navedena operacija može da podrije predizborne pozicije Tadića i Demokratske stranke tako što će ih naterati da nekako reaguju na ono što se dešava. I, prema tome, razvoj događaja može da krene u dva pravca. Ako zapadni tutori Kosova ne budu hteli da rizikuju time što će beogradskim vlastima da naprave medveđu uslugu – vojna operacija će biti odložena na period koji će Briselu, Vašingtonu i Prištini više odgovarati. U tom slučaju, ukoliko zapadne diplomate uspeju da preko tajnih pregovora dobiju od predsednika Srbije i njene vlade prećutnu saglasnost za takvu operaciju – na severu Kosova će opet da se lije srpska krv.

_________

Primedbe:

1) Večernje novosti, 31.03.2012.

2) Constitution of the Republic of Serbia. Belgrade, 2006. P.2.

3) http://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/N99/172/89/PDF/N9917289.pdf?OpenElement

4) Koha Ditore, 12.04.2012

5) Kosova Sot, 12.04.2012

6) Koha Ditore, 13.04.2012

Fond strateške kulture

 

DIJASPORA: BOJKOTOVACEMO IZBORE U SRBIJI

 

http://www.pravda.rs/2012/04/13/zoran-jovicic-bojkotovacemo-izbore-u-srbiji/

Зоран Јовичић: Бојкотоваћемо изборе у Србији

Политика | 13. април 2012. | 17:32

---

БЕОГРАД – Српска дијаспора незадовољна је условима које јој је матица поставила за гласање и бојкотоваће изборе, каже за „Правду" новинар Зоран Јовичић, представник аустралијске дијаспоре у Српском светском конгресу дијаспоре, кровне организације која окупља српска удружења. Као члан Економског савета ове организације, задужен за дознаке, он упозорава да би новчани токови из расејања према члановима њихових породица у Србији могли пресушити, јер управо присуствујемо преломном моменту – Запад напушта мултиетнички концепт друштва, због чега се процес асимилације Срба драматично убрзава.

- Огорчени смо на начин на који су спречили да гласамо. Ја сам аустралијски држављанин и, када дође време за гласање, одем и гласам. Какво пријављивање, какви бакрачи?! Србија се игра са светињом, која се зове изборно право. Они су нам поставили услов: да би се гласало треба најмање 100 пријављених људи по месту. У Србији је то услов, али ви не можете да те критеријуме примењујете и у дијаспори. Зашто сваки пут морамо да се пријављујемо за гласање? Сваки пут. Највише нас нервира то што морамо да шаљемо не само пасош, него и радну дозволу да би гласали. Зар не могу ја у Паризу да се затекнем и као туриста? Кажем отворено: ово је организовано само да би гласали јавни и тајни чланови наших амбасада. А постоје тајни чланови амбасада. Да ли је тако? – наглашава Јовичић.

Шта мислите да су мотиви власти да вас спречи да гласате?

- Они овако размишљају: „Тамо има пуно четника, они ће да гласају за десницу". То је главно, и то је суштина.

Сигуран сам да вам то не кажу отворено.

- Наравно, служе се изговорима, па кажу: „То је зато што дијаспора не плаћа порез у Србији". Узвраћам: „Па, да ли то значи да пензионери и незапослени не могу да гласају, јер ни они не плаћају порез?" Изборно право не сме да се везује за порез. До сада је то ишло кроз плаћање пореза, али то је превазиђено. Па онда кажу: „Проблем је гласање поштом". А ми одговарамо: „Зашто сте Србима у окружењу омогућили да гласају поштом?" Коначно, трећина људи који живе у Енглеској, Швајцарској, гласа поштом.

Шта је коначан став ваше организације?

- Дијаспора ће бојкотовати ове изборе. Дали смо оглас и пустићемо га у медије. Ово је тест. Хоћемо да видимо колико ће медија то да пренесе. Ову информацију сада први пут представљам, мада смо то најављивали још пре пет година. Не желимо да се у наше име одвија тај изборни туризам – да политичари путују по пет дана изван земље, као, због нас.

Зар нисте свесни да и бојкот иде на руку властима?

- У ситуацији смо да бирамо мање од два зла.

Српско расејање је нарасло у последње две деценије. Шта је генерални проблем са којим се суочавате?

- Са напуштањем концепта мултиетничког друштва, чак и у земљама као што је Немачка. Креће драматична асимилација. Све земље се сада утркују која ће пре да асимилира наше људе. Дају нам место у медијима, дају места у парламенту. Једноставно, теже да нас интегришу, а Србија и мале земље треба да имају свој одговор на то.

На који начин треба одговорити?

- Да ми који смо напољу отварамо све више радњица. То је врло велика тема. Турци доминирају са продавницама воћа и поврћа. Зашто, када ми имамо овде здраву храну и наравно наш туризам? Видим да већ постоји повезивање на нивоу села, тренутно је у Србији 2.500 агронома и шумара. Ту треба, пре свега економски, да се успостави комуникација између матице Србије и расејања. Погледајмо Јевреје. Они, пре свега, економски помажу Израелу да опстане. Тај модел, то је наша жеља. Управо сада Немачка даје кредите шаком и капом, то је прилика да се организовано помогнемо одавде, да узмемо део тог колача, као што то раде Турци. У Немачкој све те ситне радње држи дијаспора.

У Србији је приватизација десетковала индустријски сектор. Како то изгледа вама са стране?

- Србија као индустријска земља, то је завршена прича. Међутим, хајде да искористимо ту своју ману. Ми смо буквално удаљени четири до пет сати вожње аутомобилом до најбогатијих земаља планете. Наши не схватају да је Немац спреман да дође БМВ-ом овде да би брао малине. Зашто? Па, он хоће лично да се увери да то није прскано, то је поента. Они обожавају да дођу са децом, да раде на фарми. Треба да нашу заосталост преокренемо у предност. Дакле сеоски, ловачки туризам.

Дугорочно, шта предлажете као одговор на асимилацију Срба у расејању?

- Нама је потребна мрежа наших школа, пре свега у Немачкој и Аустрији. То су Грци и Јевреји у Немачкој решили тако што имају школе, своје гимназије. Млади Грци, када стасају за факултет, одлазе у Грчку, тамо завршавају факултете, постају инжењери, лекари или адвокати и враћају се у Немачку. Ако то не будемо успоставили макар у Бечу, истопићемо се великом брзином, као што нам више нема у Трсту.

Неких четири до пет милијарди евра дознака је врло значајно у уравнотежењу платног биланса Србије. Шта можемо очекивати убудуће?

- Србија може, и то врло брзо, да због асимилације изгуби те дознаке.

Није нас захватило кметство

Притискају нас са свих страна, одузимају Косово, медијска сатанизација не посустаје, на власт су нам довели гарнитуру која све више слаби, уместо да јача државу. Како то објашњавате?

- Ми смо нација коју није захватило кметство. Кажем им: „Не дирајте мој народ". Ми смо такви – дрчни, храбри. Нисмо попут Мађара и Румуна. Србин је везан за земљу, за њиву. Погледајте Мађара, где је његова њива? Нема је, он је слушао грофа. Али, то је и мана, ми нисмо нација која је навикла да има шефа.

Д. Башовић

Мрске столице из Пазове

Судбина дејтонске БиХ и Република Српска
Мрске столице из Пазове

 

Ненад Кецмановић

среда, 11. април 2012.

Обележавање две деценије од почетка рата у Сарајеву представљало је још једну пропуштену прилику да Сарајлије, а то су данас искључиво Бошњаци, аутентичну ратну драму кроз коју је прошло Сарајево реално прикажу као заједничку трагедију свих његових житеља који су се поделили и сукобили због питања да ли БиХ треба да се осамостали или да остане у оквиру Југославије. И да коначно себи признају да се грађански рат на националној основи, са свим страдањима и разарањима, могао избећи да је компромис „Босна цела из два дела" Изетбеговић потписао одмах 92. у Лисабону, а не тек 95. у Дејтону. Напротив, сарајевски медији и бошњачки политичари нису пропустили да понове старе приче о „агресији", „окупацији", „опсади", „фашизму", „снајперима", „убиствима", „напрасном злу"... Прво, о „србијанској агресији" (Аваз) није се радило јер су се на сарајевском ратишту тукле углавном национално подељене Сарајлије, а не Србијанци. Исто као што ни њихово политичко руководство нису чинили Слободан Милошевић, Бора Јовић и др., него Сарајлије, попут др Кољевића, др Плавшићеве, др Караџића, др Максимовића, др Бухе, мр Крајишника, који су до рата у чаршији били неупоредиво и познатији и признатији него Изетбеговић, Силајџић, Ченгић, Ајановић, Бехмен, Бичакчић и др., за које се пре рата није чуло даље од махалских сокака по обронцима Башчаршије. Друго, о „опсади" Сарајева такође није могло бити речи јер град није био споља опкољен него изнутра подељен, тако што су од укупно десет градских општина муслимани углавном држали Стари град, Центар, Ново Сарајево, Нови град..., а Срби Грбавицу, Илиџу, Вогошћу, Илијаш, Хаџиће, Пале итд.. Пошто су прве општине биле централне, а друге рубне, Срби су заиста имали велику војностратешку предност, али линија фронта је пролазила кроз град, а не око њега. Треће, ни о „окупацији" Сарајева нема основа да се говори јер никада током рата ни једна ни друга национална страна није контролисала читав град, а ваљда су и Срби имали право на један његов део. Штавише, муслимани су непрестано неуспешно покушавали да помере линију разграничења, док су Срби углавном држали на почетку запоседнуте положаје. Индикативно је, међутим, да Аваз измишљену србијанску окупацију пореди са стварном отоманском и долази до закључка да је она прва „културно обогатила Сарајево", док је ова друга донела „само крвави пир који још траје". Четврто, у бројним комеморативним манифестацијама нигде се ништа и не помиње о политичким узроцима рата. Ни речи о прегласавању у парламенту, мајоризацији у влади и Председништву, о разлозима за повлачење српских представника из заједничких органа, о смртовницама које су угледним Србима објављене у „Воксу", о медијској сатанизацији једног конститутивног народа, о драматичном извлачењу српског руководства на Пале. Пето, о бројним антисрпским манипулацијама муслиманске власти увелико су проговорили сами актери, али о томе званично Сарајево упорно ћути. Без коментара су остали упозорење генерала Мекензија да су муслимански снајперисти пуцали по својима, сведочење специјалца Чегара да је на масу пред скупштином пуцано са „Унисових" кула а не из „Холидеј ина", јавно хвалисање активисте СДА да је завртао гас за Сарајево по наређењу из партијског врха, недавна изјава Едина Гараплије да је „сарајевске Ромеа и Јулију" на мосту Врбања устрелио полицајац Херенда из Шева итд. Када Бакир Изетбеговић поводом 6. априла говори о српској агресији, о етничком чишћењу, убиствима и силовањима, али не у БиХ, где је тога било у изобиљу са све три стране, него баш у Сарајеву, онда је то чисти цинизам. Јер у олимпијском граду су на пет одсто сведени Срби а не муслимани, на Казанима надомак града клани су и у јаму бацани Срби а не муслимани, у Великом парку у центру града стрељани су српски официри ЈНА а не муслимански официри тзв. Армије БиХ, у десетинама сарајевских приватних затвора пребијани су Срби а не муслимани и силоване Српкиње а не муслиманке, на смртоносно копање ровова на линији фронта око Сарајева одвођени су Срби а не муслимани, са посла и из станова, из редова за хлеб и воду у ратном Сарајеву избацивани су опет Срби а не муслимани. Напросто и када их је у почетку рата у ужем делу града било најближе предратном броју, Срби су били незаштићена мањина, над којом се као таоцима иживљавала надмоћна муслиманска већина. Што је најгоре, били су то баш они Срби и Српкиње који су, наивно верујући у приче о томе како не само СДП него и СДА хоће мулти-култи и грађанску БиХ, остали у Сарајеву. Почело је с ликвидацијом српског свата Гардовића, који је убијен пред Старом православном црквом, и професора Медицинског факултета др Најдановића, који је масакриран нађен поред „Кошевског" стадиона са рукописом Јуке, Цаце, Ћеле, Деде, Крушке... Али, ти предратни криминалци, који су прве ратне ноћи у Сарајеву поразбијали излоге и опљачкали све радње по граду, носили су униформе са чиновима тзв. Армије БиХ и постоји њихова колективна фотографија с врховним командантом Алијом. А муслимански сународници су их славили као црне бисере, златне љиљане и хероје одбране града. Паљански извори пребројали су око 10.000 српских жртава унутрашњег терора у муслиманском делу града, Српско грађанско веће - око три хиљаде, а муслимански евидентичари увек говоре само о појединим инцидентима које не треба уопштавати и прљати успомену на величанствено ратно Сарајево. Колико год да их је било, они нису добили своје „црвене столице" у шестоаприлском перформансу Хариса Пашовића на главној сарајевској улици, а нису их ожалиле ни „Жене у црном" на одговарајућој београдској приредби, нити су могли да дођу у град и то јавно обаве њихове породице, пријатељи, познаници и сународници, одавно расејани од Србије до Скандинавије, Канаде и Аустралије. А у Бакировој евиденцији они се ваљда воде као колаборанти „југоармаде" и „србочетника", који су „сакривали оружје" и „свећама наводили артиљерију са брда", или су, што је још горе, подмукло прибројани жртвама српских граната и снајпера. Зато је данас у Сарајеву остало свега неколико хиљада предратних Срба, а комшије Бошњаци ће причу о њиховом ратном страдању у олимпијском граду можда поменути једног 6. априла када оде и последњи. Све дотле ће изгледа да мрзе и столице које имају везе са Србима: Пашовић је извиждан када је примећено да је пластична сценографија набављена у Пазови. Да ли наше комшије и јединствену БиХ замишљају као слику и прилику њеног главног града или су у петак само на један дан заборавили мантру о лепотама грађанске Босне коју нам понављају осталим данима у недељи?

 

Пристигли коментари (77)

Top of Form

Пошаљите коментар

Bottom of Form

http://www.nspm.rs/sudbina-dejtonske-bih-i-republika-srpska/mrske-stolice-iz-pazove.html

 

 

Miševi i mačori - pise Zvonimir Trajkovic

http://www.trajkovic.rs/intervjui/srpskapolitika/016.html

    Zvonimir Trajković

       politički analitičar

Politički analitičar Zvonimir Trajković za Srpsku politiku o mitingu „Kosovo je Srbija" refleksijama i usputnim događanjima oko njega Miševi i mačori Dok je narod dostojanstveno i više nego masovno izražavao protest protivu nezavisnosti Kosova i njegovog priznavanja od strane nekih značajnih zemalja, vodila se čudna medijska propaganda. Ovde kod nas, ne na zapadu. Sve je učinjeno od strane „naših" medija da se impozantni miting iskompromituje i svede na razbijanje ambasadorskih prozora i krađu patika. Da „naši" mediji nisu naši odavno se zna, ali da naš predsednik i nije naš, narod je to mogao da sazna tek sada. Polako se sleže politička prašina oko mitinga „Kosovo je Srbija", uz dva dominantna utiska. Dok je za jedne miting bio veličanstven i pokazao svetu ko smo, za druge je glavna tema nekoliko polupanih ambasadorskih prozora čime je eto u Svet ponovo poslata crna slika Srbije. Obe strane u svojoj ostrašćenosti zaboravljaju da Svet zna ko su Srbi, te da sa ovih prostora o nama za dvadeset godina nisu otišle ni beličaste a kamo li bele slike. I dok „miševi" cvile kako se sve svelo na razbijanje izloga i krađu patika, „mačori" zauzeti svojim februarskim poslom samo usput pljuckaju i najavljuju da će se „igre" tek nastaviti. Posmatram ova političko-medijska prepucavanja sa strane, jer mi je pristup medijima odavno zabranjen, i jedina srpska misao koja mi pada napamet je - narode najebali smo. Iz više razloga, pa da spomenem bar neke najvažnije: - Imamo predsednika koji očigledno baš i nema nameru da Kosmet brani ni političkim sredstvima, a vojno nikako. Mogao bar reda radi da malo promeni već suviše izlizanu izjavu, da Srbija nikada neće priznati samostalnost Kosova. Ili je to, po samo njegovim merilima, dovoljno. - Imamo premijera koji je pun zvučećih parola i lepo priča ali i dalje sedi u Vladi sa onima kojima je Kosmet deveta rupa na svirali pa „jadnik nije u stanju" da sprovede ono što narodu obećava. - Imamo i jaku opoziciju koja izgleda voli baš tu ulogu, i nije joj do nekog direktnog angažovanja, jer procenjuju da još treba da potonemo pa će onda oni sami da pobede na nekim izborima 2056. godine. Već odavno narod gunđa da su ovo samo „demokratske političke igre" gde su u stvari i „miševi" i „mačori" na istom prljavom zadatku, te da bi trebalo izvršiti temeljnu dezinfekciju i deratizaciju. Do ovih konstatacija i nije bilo teško doći jer se sve kao na dlanu moglo videti i čuti u samo par dana. Za odbeglog „miša" koji se tek po završetku događanja iz Rumuniju vratio, najvažnije je da se strasti smire i da sve bude mirno. Njegovo apelovanje da „Samo mirnim putem mi možemo Srbiji da pomognemo i da pravnim sredstvima odbranimo Kosovo", u najmanju ruku je uvredljivo. Uvredljivo za nivo svesti i razuma bar prosečnih građana Srbije. Pa osam godina smo mi mirni i smerni u očekivanju da bilo šta u ovoj zemlji „demokrate" reše. A oni mirno kradu, mirno nižu afere jednu za drugom, mirno razbiše Jugoslaviju, pa još mirnije i zajednicu Srbije i Crne Gore a sad mirno ode i Kosmet. Usput su mirno svu privredu što rasprodali što pogasili, vojsku uništili, službe rasturili, sve institucije uneredili… Samo su u izbornim kampanjama urlali plašili narod svim i svačim, lagali do besvesti, obećavajući kule i gradove. Gledam ga onako uplašenog kao da je u bunilu, pa se pitam da li on još ne shvata da je kao „poklon" dobio novu državu Kosovo na srpskoj teritoriji, samo dva dana posle svoje inauguracije za predsednika Srbije. Poklon je kao i svaki poklon stigao upakovan sa priznanjima te kvazi države upravo od njegovih prijatelja iz SAD i EU, kod kojih nas on već osam godina uteruje da nam bude lepo. Gledam slušam i neverujem svojim očima i ušima. Premijer Koštunica se pojavljuje i zahteva da Amerikanci povuku odluku o priznavanju kosovske samostalnosti te da se vrate poštovanju međunarodnog prava i rezolucije 1244 SB UN. Može li naš neobavešteni „mačor" da shvati da Amerika to ne bi sada učinila ni da će svi Srbi na mitinzima momentalno pocrkati. Da li njemu nije jasno da jednoj takvoj sili ne pada ni kraj pameti da pogazi svoju odluku kojom je ponovo išamarala Rusiju, ni po cenu svetskog rata. Prosto se čovek zapita da li je Koštunica toliko glup, mazohista koji obožava poraze, ili se samo izmotava sa ovim napaćenim i poniženim narodom. Ne vidim ni jedan iole razuman razlog za njegovo pojavljivanje na konferenciji za štampu sa takvim pozivom Americi, osim da su ga „informisali" kako se Amerika grdno uplašila Beogradskog protesta. Kao da nezna da su studenti odmah sutra (posle Beogradskog mitinga) silom vraćeni sa granice nove države i da ih nisu pustili na miran protest sa svojim kolegama u Mitrovici. Kao da nezna da je Riker zabranio njegovom ministru za KiM Samardžiću ulazak na Kosovo, dok ne povuče svoje oštre izjave i ne izvini se. Zna li da je Nemačka ambasada obustavila izdavanja viza do daljeg, verovatno dok se ponizno ne izvinimo za dva razbijena prozora… Na sve to naša Vlada je reagovala više nego odlučno. Odćutala je sve kao da se ništa nije ni dogodilo – povukla je našeg ambasadora iz Perua i valjda kao pretnju pozvala SAD da povuče svoju odluku o priznaju Kosova. Može li premijer Koštunica da razume da sve njegove zvučne i lepe reči, zaklinjanja u odbranu Kosmeta pred onako impozantnim skupom ne vrede ni pomena, kad u Vladi sedne pored Đelića, Dinkića ili Šutanovca kome je kao ministru odbrane prva izgovorena rečenica bila, da Kosmet nećemo braniti silom. Čak iako ga nećemo ili nemožemo braniti silom nije obavezno da se to i kaže. Neka i siledžije malo razmišljaju šta se sve može dogoditi na Kosmetu i oko njega. Sama činjenica da sedi u Vladi sa takvim ministrima koji nisu našli za shodno da se na mitingu bar pojave, mnogo upečatljivije govori od bilo kakvih njegovih zvučnih parola. Dok je u Vladi sa ljudima koje ucenama primorava da brane deo naše teritorije sasvim je neubedljiva i njegova odlučnost da kosmet stvarno branite. Odlučnost Vlade deluje još poraznije ako samo slušate već imenovane ministre kako narodu objašnjavaju da naša reakcija mora biti uravnotežena jer će inače pobeći strani investitori. Akcije na berzi nam stalno padaju kao da se radi o Njujoškoj berzi a ne o imitaciji berze na kojoj se dnevno obrne par miliona. Ako ova Vlada nema moći da se suprotstavi svetskim siledžijama ima li moći da ućutka bar B92 i dežurni hor NVO da nam svojim „demokratskim" bravurama i „medijskim slobodama" ne sipaju so na živu kosovsku ranu. Može li Vlada da disciplinuje bar „naš" javni servis RTS, kako iz noći u noć ne bi gledali iste „eksperte" i „mozgove" tek izašle iz pelenama koji nam objašnjavaju šta je Kosmet i kako se brani a da tamo nikada ni kročili nisu. Može li na tom „našem" javnom servisu da se pojavi nekoliko pravih analitičara koji neće pljuckati po Srbiji i izvlačiti sasvim izvitoperene zaključke, te da nas ne vode u Evropu koja nas dvadeset godina pljuje, ucenjuje, ponižava i razbija. Može li ova Vlada da se rekonstruiše da ne gledamo svake noći lopove poput Đelića, Dinkića… koji čim zinu izgovore da naš ulazak u EU nema alternativu. Može li u Vladi da se pojave ljudi koji znaju da sve na svetu ima alternativu i da tu alternativu znaju da pronađu. Da je „miš" na sednici SB (saveta bezbednosti) UN bio „lav" dok nas je engleski ambasador pljuvao, i odgovorio mu da laže, onda ne bi bilo motiva za navodne huligane da se silnicima bar donekle revanširaju. Pošto država nije u stanju da stane na put jednoj Soroševoj agitatorskoj televiziji koju su prozvali medijski B52 (američki bombarder), onda će to danas ili sutra uraditi narod. Ako su neke Kandićke obavezni gosti u svim „našim" TV emisijama, sa zadatkom pljuvanja po svemu što je Srpsko, onda će narod uzeti da to rešava. Ako „miš" i „mačori" ne urade ono što treba da uradi država onda će, ali na svoj način, narod pokušavati da isteruje pravdu. Tim nečinjenjem sigurno dolazimo do momenta kada će narod zagalamiti. E „miševi i mačori" sad će narod malo da galami a vi razmišljajte zašto, i ne smo da galami već će i motke da dohvati. Ovog puta je omladina lupala ambasade ali ako za par meseci ne pokažete na delu spremnost i odlučnost da stvari efikasno rešavate, ta omladina će krenuti na vas. Već sada je njima jasno da je krivica za sva negativna događanja u ovih osam godina vaša a ne američka, ali su pokazali visoku svest u pravcu traženog jedinstva. Energija nezadovoljstva je ovoga puta skrenuta, ali ako nešto brzo ne uradite više je nemate gde skrenuti. Pregaziće vas. Zvonimir Trajković Politički analitičar www.trajkovic.co.yu