Србија – крива јер је била жива

Србија – крива јер је била жива

Документи | Уредништво | februar 22, 2013 00:21

---

Пише Слободан Јанковић

Уочи стоте годишњице избијања Првог светског рата, у западној јавности је вишеструко појачано одраније присутно кривотворење историје, према којем на Србе пада највећа или чак искључива кривица за крвопролиће, па и за Хитлеров нацизам

На тему јесу ли и које западне земље биле савезнице Србије у Првом светском рату, темељно и на основу богате документарне грађе писао је један од наших најбољих историчара Драгољуб Живојиновић, у књизи „Невољни ратници: велике силе и Солунски фронт, 1914-1918". Он је чак доказао да је Велика Британија у том рату била непријатељ Србије, само не отворено као Немачка, Аустро-Угарска и Бугарска.
О мешању политике у писање историје, а на тему ратова деведесетих, историје БиХ и Косова и Метохије, односно српско-албанских односа, наши историчари Миле Бјелајац и Гордана Кривокапић-Јовић објавили су књигу 2011. Они наводе и ноторну чињеницу да је Ричард Холбрук лично делио примерке памфлета књиге Ноела Малколма „Кратка историја Косова", као и да је књига немачког историчара Холма Зундхаусена о Србији 19. и 20. века пројекат који је спонзорисала немачка држава.
У сусрет Стотој годишњици Првог светског рата, многобројни аутори из земаља које су нам пре једног века биле савезнице, раде на превредновању тадашње улоге Србије. Најдрастичнији су до сада били примери памфлетистичке монографије Филипа Џ. Коена (Philip J. Cohen), са тексаског „A&M" Универзитета, и књиге Тима Џуде. Коен je по налогу Републике Хрватске штампаo књигу „Тајни рат Србије: пропаганда и манипулирање повијешћу" 1996. године. Овај научни фалсификат због претеривања, те нестручности аутора (стоматолог), на срећу није прихваћен у научној и широј јавности ни деведесетих година. Коен је настојао да докаже како су Хрвати били антифашисти док су Срби створили неку врсту аутохтоног фашизма пре Италијана. У сличном тону су и доприноси историји покојног професора хидраулике Ендруа Л. Симона (мађарског порекла), који је приредио или објавио низ дела на енглеском у којима се појављује нерационална нетрпељивост према православним народима, а посебно према Србима који се окривљују за уништење Аустро-Угарске.
Ови аутори, баш као њима слични Ноел Малколм и Холм Зундхаусен (Holm Sundhaussen) настоје да фалисификатима, вађењем из контекста и селективним цитирањем криве слику историје балканских држава, највише Србије.
Добро је да амерички историчар Пол Кенеди у свом најчувенијем и неоправдано хваљеном делу „Успон и пад великих сила" ипак релативно позитивно пише о српској улози у избијању Првог светског рата. Он каже: „Било је одиста много истине у старом клишеу да је надвојводина смрт била само искра која је упалила пожар." Наводи и да је Аустро-Угарска одбила српски помирљив одговор. Ова књига је објављена 1987. године, али је још увек важна на америчким универзитетима, као и на „Јејлу", где Кенеди још увек предаје.

БРИТАНСКА ШКОЛА Али, једна од историјских „звезда у успону" јесте и Кенедијев колега на „Јејлу", професор историје Тимоти Снајдер (Timothy Snyder), тзв. трансатлантски левичар који је докторирао на „Оксфорду". Више него острашћена особа, Снајдер се бави централном и источном Европом, као и холокаустом и страдањима становништва од Немачке до Русије. Снајдер је типичан пример тренда релативизације историје према којем су Русија и Србија криви за разноразна зла и непочинства која цивилизовани народи не могу чинити. Тако је Снајдер у чланку „Хитлеров логични холокауст", објављеном 20. децембра 2012. у престижном часопису „Њујорк ривју оф букс" (The New York Review of Books), савладао Гебелсову доктрину по којој сто пута поновљена лаж постаје истина. Не обазирући се на чињенице, он успева да напомене како је деколонизација почела на Балкану (као да не зна да разликује колоније од других освојених територија), тако што су се балканске државе ослободиле од Османског царства, а онда и од доминације њихових „британских, аустријских, немачких или руских патрона", све тако паушално полутачно и без објашњења. Онда наводи некакве ратове (wars — дакле множина) између балканских држава, а био је само један краткотрајни између Србије и Бугарске 1885. године (наш пораз код Сливнице). После ових измишљених ратова долази „окретање балканских нација против Османског царства 1912." Дакле нема ослобађања територија него већ ослобођене државе нападају османску Рашку, Косово и Метохију, Македонију, Албанију, Тесалију, Епир, Тракију. Коначно, Снајдер даје ревизионистичку визију избијања Првог светског рата:
„Сукоб који памтимо као Први светски рат може се сагледати као трећи Балкански рат (што је иначе теза присутна и код других западних историчара – прим. аут.), јер су елементи унутар српске владе покушавали да одузму део територије од Аустрије, као што су претходно урадили и са Османлијама." Дакле, Србија је јадним Османлијама отела њихову Рашку, КиМ и Македонију, па се острвила на аустријске земље (ваљда се мисли на немачку постојбину у долини Босне или историјске аустријске градове Нови Сад и Дубровник?!).
Овде није крај. Снајдер, који са оваквим тврдњама већ не би смео да буде професор историје, поготово не на престижном америчком универзитету који су, међу осталима, завршили Вилијем Клинтон и Џорџ Буш Млађи, постаје још безобзирнији служећи се очигледним измишљотинама:
„Са доласком Првог светског рата балкански модел успостављања националних држава шири се на Турску (који укључује масовна убиства више од милион Јермена), а касније је прихваћен у централној Европи."

Тимоти Снајдер

ХИТЛЕР ПРЕПИСИВАО СА БАЛКАНА?! По Снајдеру, дакле, национална држава је модел измишљен на Балкану. После Француске буржоаске револуције крећу покрети за стварање националних држава широм Европе, али њему то није познато, као што не зна ни да су се балкански народи бунили против турске власти вековима. Међутим, овде је јасно и да је Турска жртва Балканаца јер су они од нас примили баук национализма и због тога побили више од милион Јермена. Наравно, терори над Србима и Грцима се не спомињу.
Нова историја по Снајдеру се ни ту не зауставља: он тврди да су балканске националистичке државе делимично криве и за нацизам, јер је Хитлер, пишући „Мајн Кампф" имао управо у виду њихов модел. Како, на који начин, он и не покушава да објасни. Дакле, да нема нас примитивних Балканаца не би било ни нацизма! Исто је устврдио и Роберт Каплан, амерички новинар јеврејског порекла. Каплан је предавао на полицијским и војним академијама у САД-у, повремено био консултант Секретаријата за одбрану и за спољне послове у Америци, а данас ради за „Стратфор", као и за новине. У књизи „Духови Балкана" из 1993. године, он каже да „нацизам, на пример… потиче са Балкана. У прихватилиштима Беча, плодном тлу за етничку мржњу блиску јужнословенском свету, Хитлер је научио да мрзи онако заразно."
Снајдер припада новој школи историчара која пише такозвану транснационалну историју. Покривајући се овом фразом он успева да тврди како без Совјетског Савеза не би било ни холокауста, што чини у контроверзној књизи „Крваве земље" (Bloodlands). Ова књига је изазвала велике расправе и успела да укаже како би жртве овог рата требало тражити превасходно у источној Европи. Снајдер се труди да не помиње Русе. По њему, страдали су Јевреји, Пољаци, Белоруси, Украјинци, Казаси и неидентификовани совјетски грађани, као да већина напред наведених нису били држављани СССР-а. Када спомене Русе, каже да их углавном не убраја у 14 милиона жртава намерног масовног злочина који су починили Хитлер и Стаљин у источној Европи. Дакле, с једне стране се умањују или не помињу руске жртве (наравно, ту и тамо се провуку, али узгред), а с друге се страдања на Балкану сасвим прећуткују. Из тога следи да на Балкану није било никаквих масовних страдања.
Као и амерички професор Тимоти Снајдер, многи питомци „Оксфорда" и понајвише „Кембриџа" пишу негативно о Србији, а међу њима је нама најпознатији Ноел Малколм. Ту је и историчар Џон Оти (John Otty), чији је коментар о српском национализму и узроку Првог светског рата објављен 2009. године. Површан рад са цитирањима Тима Џуде и Мише Гленија говори о „српском косовском миту", Србе представља као „свињске трговце" који су жудели за великом Србијом. По њему, Србија и Аустро-Угарска су криве за рат, наравно и Русија која је помогла Србији (уместо да је пусти низ воду). Његова виђења улоге Србије пренео је амерички јавни сервис ПБС (Public Broadcasting Service) и британски часопис „History Today" (Историја данас).

ДРСКЕ СРПСКЕ ЖРТВЕ На „Кембриџу" је докторирао и Аустралијанац Кристофер Кларк, који је сада професор историје на овом универзитету. Његова књига о узроцима Првог светског рата објављена је 27. септембра 2012. у Енглеској. („Месечари: Како је Европа отишла у рат 1914"— The Sleepwalkers: How Europe Went to War in 1914). У питању је наставак британске политике ревизионизма која жели да прикаже како или није било кривца за Први светски рат или је та кривица била у домену Србије и Русије. Кристофер Кларк усваја овај други приступ. Према њему Немачке кривице за рат готово да нема. „Први светски рат је био трећи балкански рат, пре него што је започео Први светски рат", каже Кларк. Он наводи и да су српски владини службеници били повезани са „терористичким организацијама" које су „сањале велику Србију". О овој књизи већ су написане две негативне рецензије.
Међутим, кембриџски ђак Метју Прајс, дописник Би-Би-Сија, својевремено и из Београда, похвалио је књигу у новинама из Арапских Емирата. Он каже: „Кларк је у праву, сматрајући да је правда била на страни Аустро-Угарске." Затим тврди да је због пропорционално највећих жртава поднетих у рату „можда лако превидети српски дрзак и безосећајан одговор на атентат".
Да није све тако мрачно показује допринос миланске издавачке куће „Јака бук", која је 1999. године објавила збирку радова два италијанска и низа српских историчара и најпознатијих интелектуалаца, под уредништвом покојног академика Никше Стипчевића. Добро је о нама писао и чувени бостонски професор Дејвид Фромкин.
Међу најновијим остварењима јесте код нас непреведена књига „Сапутник уз Први светски рат" (превод С.Ј. „A Companion to World War I", April 2010). У питању је збирка радова британских, америчких, ирских, француских, немачких и историчара из Аустралије, Канаде и Италије на тему Великог рата. Битна је јер је замишљена као неизбежно штиво за универзитете наведених земаља. Она садржи и важно указивање на политичко уплитање у писање историје, на шта указује директор британског Института за европске студије из Салфорда – Џон Кигер (John Keiger). Историчар Марк Корнвол (Mark Cornwall) и поред повременог цинизма је још и најпозитивније приказао улогу Србије, са победама, страдањима, повлачењем преко Албаније и Солунским фронтом.
У италијанским универзитетским уџбеницима најчешће се уопште и не помиње постојање Солунског фронта. Међутим, улога Србије у избијању рата је претежно објективно приказана.
Како се и да ли установе државе Србије спремају за пропаганду која ће следећих година тући из свих оружја?

ДОПРИНОС СРБИЈЕ Да је пуцањ Гаврила Принципа био пуцањ у тиранина који је на Видовдан дошао да провоцира српско становништво у окупираној и насилно припојеној Босни и Херцеговини, истина је коју хоће да сакрију и преиначе бројни. На нашој страни, осим Милета Бјелајца и тима историчара који се упркос домаћим новоисторичарима боре за ширење и одржавање истине о улози Србије у Првом светском рату, најављује се и допринос Народне библиотеке Србије.
Европска унија је од 2009. покренула два пројекта ЕУРОПЕАНА 1914-1918 и „Еуропеана колекције 1914 – 1918: Сећања на Први светски рат". У другом наведеном, од 2011. учествује наша Народна библиотека Србије, као једна од 12 установа из осам земаља. Циљ је стварање дигиталне збирке докумената са око 500.000 јединица, који ће „истаћи значај Првог светског рата за заједнички европски идентитет и рефлектовати искуства људи из различитих етничких, лингвистичких, политичких, друштвених и религиозних заједница на свим странама сукоба, укључујући и противнике рата".
Тим поводом обратили смо се Немањи Калезићу, координатору пројекта у име Народне библиотеке Србије. Калезић наводи да Народна библиотека Србије од средине 2011. године учествује у међународном пројекту „Еуропеана колекције 1914 – 1918: Сећања на Први светски рат – дигитална збирка драгоцених избора из европских националних библиотека". Народна библиотека Србије има обавезу да дигитализује и учини доступним 1.405 дигиталних објеката. На првом месту ће се дигитализовати сва издавачка продукција Краљевине Србије у периоду јун 1914. године – октобар 1915. године, као и сва издања штампана у избеглиштву (Крф, Солун, Бизерта, Женева…)
На питање о учешћу конкретно војне и ратне грађе која би сведочила о војном доприносу Србије, Калезић одговара: „У овом тренутку нисмо у могућности да прецизно наведемо колико ће публикација бити на тему војног учешћа Србије у рату, због тога што се грађа из сродних институција (Архив Србије, Војни музеј, Архив САНУ…) и даље проучава и још није завршена селекција. У току је скенирање листа 'Ратни дневник' органа Врховне команде и званичног билтена Ратног пресбироа. Скенираће се и неколико дневника и успомена учесника рата, преписка војводе Живојина Мишића са савезничким генералима на Солунском фронту, мапе са бојишта, спискови погинулих војника по јединицама… Иначе, учешће Народне библиотеке Србије у овом пројекту финансирају Европска комисија и Министарство културе и информисања са по 50 одсто."

ДОСТА ПОСЛУШНОСТИ „Ово није све. НБС ће се укључити у још два међународна пројекта који имају за тему Први светски рат: Пројекат CENDARI има за циљ да путем напредних технологија омогући истраживачима свеобухватно претраживање историјске грађе. Пројекат ‚The World Remembers' (Свет се сећа) има за циљ да прикупи што више имена погинулих војника током рата и омогући њихово јавно приказивање како на Интернету, тако и у јавном простору. У издању НБС ове године требало би да изађе монографија ‚Балканско полуострво и јужнословенске земље' Јована Цвијића на српском и француском језику, а у оквиру пројекта „Еуропеана" организоваће изложбу половином 2014. године. НБС планира и покретање портала ‚Велики рат' 28. фебруара, који ће, поред горе наведене грађе, садржати и многобројне друге публикације које су излазиле после 1918. године, а на тему Првог светског рата. На порталу, уз скенирану грађу, биће доступне и виртуелне изложбе, интерактивне мапе битака у којима је учествовала српска војска", објашњава Калезић.
У настојањима власти Србије да се додворе и умиле Западу, поднете су бројне жртве на штету саме државе, али и народа. После толико година таквог, упорно послушничког понашања, хајка се не смирује, напротив. Имајући искуство стидљивог обележавања, готово мука, поводом ослобођења Косова и Метохије, Рашке и Македоније, а знајући како нас све клеветају, Србија мора да упре свим расположивим знањем и могућностима не би ли барем покушала да се одупре пропагандном наставку представе о крвожедним Србима. Вреди имати на уму да смо, док смо били „реметилачки фактор", успевали не само да сачувамо него и да увећамо државу; данас, као послушници, све више губимо битку, како ону медијску, тако и општекултурну и територијалну.

http://www.pecat.co.rs/2013/02/srbija-kriva-jer-je-bila-ziva/

 

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Kusturica: Amerika Dodiku sprema Miloševićev scenario

Kusturica: Amerika Dodiku sprema Miloševićev scenario

Srna - 27.02.2013 16:28

BEOGRAD - Predsjedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku Amerika sprema "Miloševićev scenario" želeći da ga kazni zbog izgradnje gasovoda "Južni tok" u Srpskoj, rekao je proslavljeni režiser i idejni tvorac Andrićgrada Emir Kusturica.

"Veliki brat ne prašta onima koji se usude da misle svojom glavom i za dobrobit svojih država, manipulišući pojedincima iz tog istog naroda kao pogonskim gorivom za stvaranje čopora željnog hajke!

Sada Dodik ne valja, jer ne da Republiku Srpsku ni po koju cenu, pa mu kuvaju 5. oktobar, mada, ubijeđen sam, udariće glavom o zid. Srbi su čudan narod, vječito željan promjena, iako nas istina uči da nam je gore poslije svake nove promjene... Otkako nas je Amerika naučila da se za `prava` borimo na ulici, načinili su od nas čopor i u psihu pojedinca usadili psihologiju mase!", istakao je Kusturica za sutrašnje izdanje beogradskog lista "Nedeljnik".

Govoreći o Andrićgradu, Kusturica je rekao da grad od kamena jednima smeta jer tamo neki Emir veliča Andrića, njegovo djelo, srpsku duhovnost i vjeru, a drugima jer na taj način hoće da sruše Dodika, koji će ovome narodu ostaviti više nego malo ko prije njega.

"Pri tom, ti isti koji preko mene žele da udare na Dodika su od Andrića i grada koji ima ćupriju napravili kasabu, daleku proviciju u svakom smislu te riječi! Nećemo ni on ni ja ponijeti ovo za sobom u grob! Andrićgrad je bedem i spomenik slovenstvu, najzapadnija vizantijska kula", konstatovao je Kusturica.

U zvonima replike Visokih Dečana, koja će biti podignuta u gradu od kamena, kaže Kusturica, jednako prijetnju vide i Srbi i Bošnjaci.

"Kad kažem Srbi, mislim na višegradske vlasti koji udarajući na Kusturicu zapravo udaraju na Dodika, koji je nešto najbolje što je Republici Srpskoj moglo da se dogodi, a ovi drugi, iz Federacije, zato što u tome vide nekakvo navodno Kusturičino velikosrbovanje.

A pri tom, kada se kaže `velika Albanija` to je sasvim u redu, prihvata se kao aksiom, dok pomen velike Srbije asocira na sva zla ovog svijeta, mada nije ništa više od simbolike, jer Srbija jeste velika - u kulturi, duhovnosti, tradiciji... Može li narod koji ima Andrića da bude išta drugo do - veliki?! Može li država u čiju su slavu podignuti ti isti Visoki Dečani da bude mala...", istakao je Kusturica.

Dogodine će, najavio je on, u Ulici Mlade Bosne, u Andrićgradu biti obilježena godišnjica Prvog svjetskog rata, a ne u Sarajevu, kako neki planiraju i gdje, kao kaže, pozivaju na centralnu proslavu nudeći bogatu refundaciju za to.

"Čemu proslava u Sarajevu i šta će Srbija tamo, kada se zna da je iz rata izašla kao jedna od najvećih i najčasnijih pobjednica?! Na proslavi u Sarajevu je mjesto onima koji su bili s druge strane rova, ali Srbiji ne! Zato ćemo u centralnoj ulici Andrićgrada proslaviti taj značajan i veliki dio srpske istorije, s kojom, nažalost, nije naučila da se nosi i da ga prihvati na pravi način", zaključio je Kusturica.

http://www.nezavisne.com/novosti/bih/Kusturica-Amerika-Dodiku-sprema-Milosevicev-scenario-181883.html

ĐILASOV ČAS ISTINE

 

ĐILASOV ČAS ISTINE

 

Izvor: Pečat, 02/22/2013; Strana: 29

 

Nesmotrenom predsedniku DS-a izletelo je iz usta priznanje da zvanična presuda za ubistvo srpskog premijera nikako ne pije vodu.
Kada bi vam „Pečat" tvrdio da u ovdašnjim proevropskim krugovima niko ne veruje u to da iza ubistva Zorana Đinđića stoji nekakav nacionalistički lobi, verovatno biste pomislili da „Pečat" preteruje. Zato poslušajte šta o tome ima da kaže sadašnji predsednik Demokratske stranke. On će vas, možda, lakše ubediti.

Reč je, naravno, o već legendarnom Draganu Đilasu, društveno-biološkoj suprotnosti svake odmerenosti, koji je 17. februara gostovao u „Stavu Srbije" na „Prvoj televiziji". Voditelj Dragan Bujošević je, pored Đilasa, pozvao i Ivana Cvejića, glavnog urednika novinske agencije „Beta", te Dragoljuba Petrovića, kolumnistu lista „Danas", a tema emisije glasila je „Raskršće demokrata". S obzirom na to da se emisija datumski poklopila sa petom godišnjicom Prištinske deklaracije, razgovor se neizbežno dotakao i kosovsko-metohijskog čvorišta, što je voditelju Bujoševiću poslužilo kao pokriće za predvidljivo otužan panegirik Zoranu Đinđiću, uvijen u preterano bajkovito prisećanje na Đinđićeve diplomatske inicijative vezane za sudbinu okupirane pokrajine.

Ubrzo je reč dobio i Đilas, središnji gost u svakom smislu. I, Srbija je najzad imala priliku, jedinstvenu i dragocenu, da čuje šta o atentatu na Đinđića misle oni koji su Đinđića nasledili:

„Još je Zoran pre deset godina rekao da mora da se reši. S tim što je njegovo rešenje bilo vrlo jasno: podela Kosova. S tim što je on u celu priču onda postavio pitanje Republike Srpske, i verovatno da je i to jedan od razloga koji ga je koštao života, a ne samo borba sa ovim kriminalcima unutrašnjim, koji su posle pohapšeni", rekao je Đilas, bacajući ozbiljnu senku na zvaničnu presudu za ubistvo Zorana Đinđića.

Čak i više od senke, to je dokaz da Đilas, a samim tim i rukovodstvo DS-a, zna nešto što mi ostali ne znamo, mada uveliko naslućujemo. Đinđić je, dakle, onima kojima je nudio podelu Kosmeta postavio i pitanje Republike Srpske, pokušavajući da određene ustupke na jednom polju nadoknadi dobicima na drugom. I to je verovatno, kako kaže Đilas, bio „jedan od razloga koji ga je koštao života", a taj razlog, takođe, izgleda nije povezan sa „ovim kriminalcima unutrašnjim koji su posle pohapšeni".
To se sasvim kosi sa urbanom mitologijom koju nam već deset godina nabijaju na nos preko najuticajnijih glasila: da je Đinđića, samim tim i napredak, i razvoj, i svetlu budućnost (citat iz „Blica" – prim. aut.) ubila mračna nacionalistička Srbija, čiji su „politički inspiratori" bili DSS, SPC, Rusi i Putin lično. Đinđića su, prema tome, usmrtili oni koji nastoje da od Srbije otmu celo Kosovo i Metohiju, i koji istovremeno pokušavaju da okuju Republiku Srpsku osuđujući je na večnost u BiH.
To nikako ne može da bude Zemunski klan. Niti je mogao da bude. A to su sasvim sigurno znali i ovi koji nam već deset godina ispiraju mozak tako što krivicu za Đinđićevu smrt naturaju „srpskom nacionalizmu". Jer, Đilas je inženjerski mozak, kojeg, kako i sam često priznaje, ne zanimaju stvari izvan njegovog polja rada. Svakako da nije Đilas uzeo da vrši istragu Đinđićevog ubistva, pa onda došao do sumnji koje je izneo pred Bujoševića; taman posla; sva je prilika da to i nisu sumnje koje izvorno pripadaju Đilasu, već ih je on usput pokupio kao nešto uvreženo, kao opšte mesto, pa ih je onda nesmotreno – inženjerski mozak je to! – izrekao u uživo prenošenoj televizijskoj emisiji.
Rečito je i to što niko od Đilasovih sagovornika u dotičnoj emisiji, a radi se o dva urednika i jednom kolumnisti, nije beogradskom gradonačelniku postavio ni pitanjce u vezi sa ovom šokantnom izjavom. Sadašnji predsednik DS-a je rekao da je njegov čuveni prethodnik stradao iz mnogo drugačijih razloga nego što se veruje, ali prisutnoj gospodi na pamet nije palo da mu zatraže dodatno pojašnjenje takve tvrdnje! Eto kolike su razmere opijenosti opisanom mitologijom, kojom se srpska javnost bezočno truje još od 12. marta 2003. godine.
(Biće zanimljivo videti da li će se sada Teofil Pančić rugati i predsedniku DS-a, recimo tako što će ga nazivati Dragan Treći Metak Đilas).

Kada bi „Pečat" priredio rubriku u kojoj tvrdi da je, kao časopis, neophodan Srbiji, ali da Srbija još nije spremna za njega, pa da zato mora da ga trpi ovakvog kakav je iako joj se možda i ne dopada, garantovano biste pomislili da su svi u „Pečatu" poludeli. Upravo to je, međutim, uradio RTS, u emisiji „Da možda ne" prikazanoj 14. februara. Tema su bile srpske televizije, ali se u stvari sve svelo na samohvalisanje Javnog servisa, jer je već uvežbanim dezavuisanjem u stilu „sram da bude rijaliti šouove" pažnja nakrivo usmerena na sporedne pojave. Umesto o sramotnom informativnom programu RTS-a (i ostalih stanica, ali RTS-a prvenstveno), raspravljalo se o tome da li bi RRA trebalo da cenzuriše nepristojne sadržaje na komercijalnim televizijama ili ne.

Izbor gostiju je olakšao šaradu: Goran Karadžić iz RRA, retko neuk čovek koji je, između ostalog, lupio kako bi RTS morao da se stidi što nema emisije poput „Insajdera"; zatim LJiljana Smajlović, predsednica UNS-a, doživotno zaljubljena u lična dostignuća; Duško Bogdanović, novinar, živo podsećanje na to da visprenost nije oduvek bila preduslov za bavljenje TV kritikom; glavni urednik „Danasa" Zoran Panović, kao podsećanje na to da u srpskom etru u svakom trenutku mora da bude prisutan neko iz „Danasa"; i na kraju Aleksandar Tijanić, glavom i bradom, generalni direktor Javnog servisa lično. Tako da otužno hvalisav ton emisije i nije bio za čuđenje. Više za žaljenje. Nad sudbinom svih nas koji smo čak i tu emisiju platili. Neka nam je sa srećom.

Kada bi „Pečat" imao nacionalnu frekvenciju, pa na njoj prikazivao svoj informativni program, nikada ne bi pomagao neprijateljima Srbije, onako kako je to uradila B92 u nedelju, 17. februara: u njihovoj glavnoj emisiji „Vesti" udarni prilog bio je o petoj godišnjici protivzakonitog otimanja srpske pokrajine, ali ni voditeljima u studiju, ni autorki priloga, nije bilo ni na kraj pameti da „nezavisnost Kosove" opišu barem onim minimalnim pridevom „jednostrano proglašena", kojim su ostale TV stanice služe kada govore o okupaciji Kosmeta. Uz krajnje afirmativno obojene prizore proslave iz Prištine, vrla „devedeset dvojka" nije našla za shodno da se na bilo koji način ogradi od kriminalnog delovanja terorista odgovornih ne samo za protivpravnu secesiju, već i za nebrojene ratne i poratne zločine užasavajuće po monstruoznosti.

Autor: MIODRAG ZARKOVIĆ

http://www.pecat.co.rs/2013/02/djilasov-cas-istine/

KAKO SRPSKI VRH SPASAVA PROPALI PROJEKAT „NEZAVISNOG” KOSOVA

SINIŠA LJEPOJEVIĆ: KAKO SRPSKI VRH SPASAVA PROPALI PROJEKAT „NEZAVISNOG" KOSOVA

četvrtak, 21 februar 2013 15:32

Srbija gubi prijatelje jer ih izdaje svojom politikom prema Kosovu, nego svakodnevno kleči moleći milost od neprijatelja Srbije

 Svakoga dana lideri Srbije menjaju objašnjenja navodno njihove politike prema Kosovu i Metohiji. Kada se menjaju objašnjenja o jednoj te istoj pojavi ili politici, to obično znači da ni jedno objašnjenje nije tačno i da je reč o pokušaju da se prikriju nečastan posao i prevara. Netačna objašnjenja spadaju tako u kategoriju laži. Ta objašnjenja ili, tačnije, te laži u tako važnom državnom pitanju su do sada jedna od najbolnijih uvreda sopstvenog naroda, a o uvredi onih koji su svojim nadama i glasovima vladajuću koaliciju i doveli na vlast da i ne govorimo. Naspram tih laži je ponižena i osiromašena Srbija zemlja u kojoj se iz podruma i magaza kradu zimnica i hrana a odnedavno u čačanskom kraju i gaće i veš sa žica za sušenje. U kome to svetu žive lideri Srbije i kakav bi to mogao biti njen greh?

Sezonu besmislenih objašnjenja kosovske politike aktuelne vlade je otvorio njen prvi čovek, barem zvanično, Ivica Dačić, koji je obećao da će tokom ove godine pokušati da konačno reši problem Kosmeta. Jer, kako je rekao, „mi", valjda njegova vlada, ne možemo „našoj deci" ostaviti u nasleđe nerešeno Kosovo. Iako je većina objašnjenja zaista besmislena, ovo i još neka zavređuju pažnju. Prvo, krajnje je besmislena i bolno uvredljiva ambicija da se problem Kosova reši tokom ove godine.

Kosovo je istorijski problem i Srba i Albanaca i rešenja već vekovima nema na pomolu. Zatim, šta je nasleđe „našoj deci"? Da li je za nove generacije Srbije lakše da žive sa izdajom Kosova – na šta liči ono šta sada radi Dačićeva vlada – kao nasleđem ili sa problemom nerešenog Kosmeta? Sa nerešenim problemom čovek može da nosi, ali sa izdajom se ubija identitet, ubija se samo biće, pa šta je onda teže za buduće generacije.

Usledila su potom brojna slična objašnjenja a nedavno je Dačić izjavio da Srbija mora da pregovara sa Prištinom – u prevodu da prihvati izdaju Srbije, jer „Srbija iz dana u dan gubi subjektivitet i suverenitet, državnost i prijatelje odnosno zato što razne države pod pritiskom priznaju Kosovo". To je, nažalost, zamena teza. Tačno je da su suverenitet i uprava Srbije na Kosovu formalno suspendovani, ali suština politike Beograda bi trebalo da bude da zadrži svoje pravo na Kosovo i Metohiju i da izbegne ono što se od nje traži – da se odrekne tog prava. Zatim, Srbija ne gubi prijatelje zato što neke države pod pritiskom priznaju Kosovo. Ni jedan prijatelj Srbije nije priznao nezavisno Kosovo. Srbija gubi prijatelje jer ih izdaje svojom politikom prema Kosovu, ne uvažava i ne ceni njihovo prijateljstvo, nego svakodnevno kleči moleći milost od neprijatelja Srbije, od onih koji su joj oteli Kosovo. Aktuelna vlast je izgleda veći prijatelj neprijatelja Srbije nego srpskih prijatelja. To je ponižavajuće za prijatelje Srbije, one koji su rizikovali svoj spoljnopolitički status odupirući se Zapadu i srpskim neprijateljima.

SVEST O LOŠIM STVARIMA Ali naspram svega postoji i ljudska priroda pa sam Dačić priznaje da je reč o „lošim poslovima". Tako je nedavno povodom priča o novim izborima kojima se on protivi Dačić upitao „zašto bih ja išao da radim loše stvari, a da onda posle toga budu izbori i da na vlast dođu neki drugi". Ova izjava je data u kontekstu mogućih izbora i kosovske politike pa se može uzeti kao priznanje da je ono što se sada radi oko Kosova „loša stvar" i da je Dačić uveren da posle izbora zbog tih loših stvari on više neće biti na vlasti.

Nije predsednik vlade Dačić usamljen u toj seriji objašnjenja, tu su i predsednik Srbije Tomislav Nikolić i prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić, mada se on, kao veoma zauzet čovek, uzdržava od izjava o Kosovu. Vučić ima veoma bizarne izjave, a nedavno je povodom neizvesnosti oko datuma za pregovore o članstvu u Evropskoj uniji, koje su u ovoj fazi isključivo vezane za Kosovo, izjavio da on ne zna kako će objasniti građanima ako Srbija ne dobije taj datum do juna ove godine. To, međutim, za njega ne bi bio nikakav problem i trebalo bi ga podsetiti da je u Skupštini Srbije izjavio da ga uopšte ne interesuje šta misle građani o EU i da će Srbija nastaviti svoj put ka Uniji.

Vredi podsetiti i na poruku predsednika Nikolića da vlada, uprkos svemu pa i Kosovu, treba da izdrži do juna kada bi, po njemu, trebalo da dobije datum za pregovore sa EU a posle toga neka rade šta žele. Gde je tu Srbija, gde je njena sudbina? Ta Nikolićeva izjava liči na onaj razgovor pokojnog Alije Izetbegovića 1992. godine sa onim lokalnim ludakom koji je pretio da će dići u vazduh branu na Drini kod Višegrada. Putem radija Izetbegović mu je poručio da to ne čini, i to rečima „nemoj, nemoj sad".

Deo te strategije da se svakodnevnim izmenama objašnjenja kosovske politike prikrije istina i ono šta se stvarno događa je i eliminisanje vesti iz medija u Srbiji o onome šta se zbiva na Kosovu, posebno u kosovskom političkom životu. Izuzetno je selektivno objavljivanje vesti sa Kosova, izuzev onih o nasilju, pa javnost Srbije skoro da ništa ne zna šta se tamo zaista događa i kakvi su tamošnji procesi. Činjenica je, međutim, da je Kosovo posle 14 godina NATO vladavine i pet godina takozvane nezavisnosti potpuno urušeno, to je društvo u raspadu. Kosovo kao država ne postoji i lažno se predstavlja.

Albanci su nezadovoljni do usijanja, bez novca, bez perspektive za zaposlenje i bilo kakve nade, a svakodnevno vide da je manjina okupljena oko Tačija i političke elite sve bogatija i bogatija. U narodu se već govori kako Kosovo ne može da opstane i da ima samo dve mogućnosti – ili sa Srbijom ili sa Albanijom. Politička neprijateljstva su toliko intenzivna da zapadne ambasade teškom mukom održavaju vladajuću ekipu na okupu. Srbija bi trebalo da u pristupu razgovorima uzima u obzir i tu kosovsku realnost. Jedina nada sa kojom Hašim Tači još održava svoju vlast su pregovori sa Srbijom, pa se, u stvari, ispostavlja, ma koliko bilo apsurdno, da Srbija spasava albansko Kosovo.

Zbog tog skoro jedinog aduta u političkim rukama Tačiju i njegovoj sabraći odgovara da pregovori sa Srbijom traju što je duže moguće. Tačiju ne odgovara bilo kakav sporazum jer onda ostaje na suvom i mora se suočiti sa neprijatnom kosovskom realnošću. Bilo kakav dogovor ne odgovara ni celoj političkoj eliti Prištine. Albanska elita strahuje da Zapad namerava da bilo kakav sporazum proglasi rešenjem kosovskog problema i da onda polako napusti tu neuređenu i nesretnu pokrajinu. To uverenje među Albancima je toliko jako da je, kako su javili mediji, i „šefica diplomatije" EU Ketrin Ešton tražila od Amerikanaca da izvrše pritisak na Albance da prihvate bilo kakav dogovor. O svemu tome javnost u Srbiji ništa ne zna jer mediji ne donose vesti o tome. Zašto, na primer, Srbija ne napravi istragu i utvrdi koliko je stvarno zemalja priznalo nezavisno Kosovo, nego čak i Dačić ponavlja propagandu Prištine. To je prostor velike manipulacije. Javna je tajna da je laž da je 98 zemalja priznalo Kosovo.

LAŽI I ZABLUDE Stvarni broj je nešto malo iznad 80 a sve ostalo je neistina. Vlada u Prištini objavi da je neka zemlja priznala Kosovo, to prenesu mediji u Srbiji, ali se brzo ispostavi da to nije tačno, što mediji u Beogradu ne prenesu. Mnoge zemlje za koje je Priština objavila da su priznale Kosovo su ustvari odbacile priznanje, a jedna zemlja – Sao Tome i Principe – je povukla priznanje. Povodom pete godišnjice proglašenja nezavisnosti u Prištini je objavljeno da je sada čak i Egipat priznao Kosovo. Odmah je na jednoj beogradskoj televiziji gostovao jedan bivši ambasador a univerzitetski profesor objašnjavajući šta to znači, a celi program nije mogao da prikrije zadovoljstvo. Potom je u Prištini objavljeno da to nije tačno, da Egipat nije priznao Kosovo mada se „sprema da to učini", ali novog gostovanja na beogradskoj televiziji nije bilo.

Ništa od toga nema u medijima u Srbiji. Prikrivanje kosovske stvarnosti ide, nažalost, u prilog aktuelnim vlastima jer neznanje javnosti o Kosovu daje im priliku za „objašnjenja" i manipulacije. Posebno broj zemalja koje su „priznale" Kosovo jer taj lažni broj im daje izgovor za tvrdnju da „Srbija nema izbora" iako je činjenica da je projekat dovoljno velikog priznanja Kosova doživeo neuspeh. Sve to, blago rečeno, svedoči o neverovatnom nerazumevanju dominantne elite Srbije o stvarnim odnosima i kompletnog odsustva političke vizije i sagledavanja svih okolnosti. Kako se ne razume da se Zapadu, ako tako nešto kao politička celina uopšte postoji, sada žuri oko Kosova upravo zato što je Kosovo urušeno, propalo, i da sada nastoji da preko razgovora sa Srbijom, dakle, preko Srbije, sačuva šta se sačuvati može. Kako se ne razume da baš u takvim okolnostima Srbija može da dobije mnogo više nego što traži i nudi. Primetno je da sadašnji lideri nisu upućeni ni u elementarne principe pre svega zapadne diplomatije.

Najtipičniji primer je susret predsednika Nikolića sa predsednicom Kosova Atifete Jahjaga. Javnosti Srbije je taj susret predstavljen kao ništa važno, sastanak „onako". Ali taj susret je izuzetno važan i protiv je interesa Srbije. Savremena zapadna diplomatija, naime, funkcioniše na percepciji, a ne na stvarnosti. A ta percepcija je da se „predsednik Srbije sastao sa predsednicom nezavisnog Kosova", i to u Briselu, ne u Beogradu, što je, prema tumačenjima na Zapadu, „korak ka priznavanju Kosova". U prevodu, predsednik Srbije prihvata nezavisno Kosovo.

To je zaključak te percepcije, koji onda postaje deo diplomatskog arsenala, a ne šta o tome misli predsednik Nikolić. Da bi u Srbiji postojalo razumevanje neophodna je javna diskusija, usaglašavanje stavova različitih segmenata društva. Ali i nova vlada, kao i prethodne, izbegava bilo kakvu raspravu, bilo kakvo drugačije mišljenje o kosovskoj politici. Sve se prikriva otrcanom frazom da „Srbija neće nikada priznati Kosovo", a ustvari niko ništa ne zna o čemu se stvarno pregovara u trpezariji Ketrin Ešton u Briselu. Utisak je da se ne razume ni širi kontekst međunarodne pre svega zapadne politike. Na primer, politike Amerike i Nemačke na Balkanu nisu identične mada se obe zemlje zalažu za nezavisno Kosovo. Gde je u tome uloga i mesto Srbije?

Celina problema je, međutim, daleko važnija i šira od Kosova i Metohije. Kosovo pokazuje da aktuelna politička elita nema ne samo jasnu viziju oko Kosova, izuzev spremnosti na izdaju i sluganstvo, nema ni ideju šta sa Srbijom. Šta vredi Kosovo ako nema Srbije. Srbija je ključni problem aktuelne vlasti. Odsustvo bilo kakve političke vizije se nastoji prikriti pričama o evropskoj integraciji i potpunim sluganstvom birokratiji u Briselu, a ni te birokrate nemaju nikakvu ideju nego se i oni kriju iza beskonačnih i sve besmislenijih uslovljavanja. Ima li tome kraja ili će pre toga od Srbije ostati samo njeno ime i snovi generacija koje su već na grobljima?

http://www.standard.rs/sinisa-ljepojevic-kako-srpski-vrh-spasava-propali-projekat-nezavisnog-kosova.html

Шта значи укидање тзв. паралелних институција на Космету?

Коментар дана
Шта значи укидање тзв. паралелних институција на Космету?

 

Звонко Михајловић

субота, 16. фебруар 2013.

После онолико штетних и поданичких споразума постигнутих од претходне, а настављених од стране садашње власти, на реду је дошао последњи чин издаје. На реду је дошло оно што ни сами Албанци нису очекивали ни у сну да ће се десити, а то је одрицање актуелне власти од сопственог народа који живи на Косову и Метохији.  Наиме, председник Републике Србије Томислав Николић је у наставку своје фанатичне борбе, коју је спреман да води до последњег Србина, зарад добијања датума за улазак Србије у ЕУ, без трунке стида и скрупула, изјавио да се одриче свога народа на КиМ и дела своје територије. Позив Србима упућен преко медија да држава Србија гаси „паралелне" структуре и да ће надаље постојати само „косовске" је ништа друго него потврда тога и позив на нову сеобу Срба. Свако нормалан зна да Србима нема живота и опстанка без својих институција. Свако нормалан зна да Срби без својих институција постају тиква без корена и да ће као такви убрзо нестати. Само дан уочи ове срамне издајничке изјаве, председник скупштинског Одбора за Косово и Метохију Милован Дрецун рекао је да српске институције на КиМ неће бити укинуте, посебно док се не дође до свеобухватног договора око КиМ и положаја српске заједнице! Да ли је тај „свеобухватни" договор постигнут? Зар људи на власти мисле да чланство Србије у ЕУ, у којој никада нећемо ући - јер ће се убрзо распасти, може Србији да реши све проблеме!? Не, већ напротив. Зар људи на власти мисле да ће се цепање Србије завршити само са КиМ!? Не, наравно. Следе Војводина, Рашка област, Пчињски округ и питање је да ли се ту ставља тачка.  Како неко може да убеди српску децу на Космету да наставу похађају по тзв. косовском наставном плану и програму где ће у уџбенику историје учити да су терористи у ствари ослободиоци, да су Албанци потомци Дардана, Словени, односно Срби освајачи и окупатори, где ће добијати дипломе које су неважеће свугде у свету, па чак и код њихових пријатељских земаља. Називи школа које носе имена славних српских великана биће преименовани у називе шиптарских „хероја", на којима ће се вијорити застава у облику очерупане црне кокоши. Да ли је могуће да неко то не зна и не види!?  Зар неко мисли да Срби могу да се лече код албанских лекара имајући у обзир дубоко сећање на "Жуту кућу" у Албанији!? Ко још верује у то да Срби желе да се одрекну својих докумената зарад неких неважећих!? Зар нисмо свесни чињенице да ће нови нараштаји који долазе под утицајем пропаганде из Приштине окретати се све више Приштини!? Зар постоје такви Срби који се могу одрећи Високих Дечана, Пећке патријаршије, Светих архангела, Богородице Љевишке, Грачанице...!? Зар неко мисли да ово није корак у правцу асимилације Срба!? Зар се нама историја не понавља!? Ако је Устав Републике Србије погажен и бачен под ноге која то платформа може да заштити интересе Срба!?    Нама, који живимо на Косову и Метохији, ништа друго не преостаје него да наставимо борбу за опстанак са надом да ће доћи бољи дани. Потпуно смо свесни свог историјског задатка и обавезе коју имамо како према прецима, тако и према потомцима да у тој борби истрајемо до краја.

 

Пристигли коментари (34)

Top of Form

Пошаљите коментар

Bottom of Form

 

 

http://www.nspm.rs/komentar-dana/sta-znaci-ukidanje-tzv-paralelnih-institucija-na-kosmetu-q.html

Šešelj u zatvoru 10 godina!

Šešelj u zatvoru 10 godina!

 

Srna - 16.02.2013 15:24

NOVI SAD – Srpska radikalna stranka /SRS/ danas je protestnim skupom i protestnom šetnjom centralnim ulicama Novog Sada obilježila desetu godišnjicu utamničenja lidera radikala Vojislava Šešelja u pritvoru Haškog tribunala.

"Danas je 3.645-ti dan otkako je Šešelj utamničen u Hagu na zahtev SAD, EU i njihovih sluga u Srbiji", rekao zamjenik predsjednika SRS-a Nemanja Šarović, obraćajući se okupljenima ispred spomenika Jaši Tomiću.

Šarović smatra da je najava predsjednika Srbije Tomislava Nikolića o gašenju srpskih institucija na Kosovu i Metohiji i formiranju kosovoskih institucija na čijem će čelu biti Srbi jedna od najvećih prevara srpskog naroda u njegovoj istoriji.

"Te šiptarske institucije Srbija nikad ne sme prihvatiti, jer na njihovom čelu neće biti Srbi, nego izdajnici srpskog naroda. Tako, naprimer, na ulazu u zgradu neke šiptarske opštine neće stajati Republika Srbija, nego `republika Kosovo`", naveo je Šarović.

Ispred spomenika Jaši Tomiću još su govorili predsjednik Gradskog odbora SRS-a u Novom Sadu Đurađ Jakšić i šef poslaničke grupa radikala u Skupštini AP Vojvodine Saša Santovac.

Od tog spomenika kolona od oko 1.500 članova i sipmatizera predvođena Šarovićem, Jakšićem i Santovcem krenula je u protestnu šetnju centralnim novosadskim ulicama.

Na čelu kolone bio je raširen veliki transparent na kome je pisalo "Sloboda Šešelju", a bile su uočljive brojne zastave Srbije, SRS-a, kao i zastave sa likom Vojislava Šešelja.

Protestni skup i protestna šetnja SRS-a prošli su bez incidenata.
/kraj/slk/da
 

http://www.nezavisne.com/novosti/ex-yu/Seselj-u-zatvoru-10-godina-180300.html

ДАН ДРЖАВНОСТИ СРБИЈЕ НИЈЕ 15. ФЕБРУАР

 

ПОГРЕШАН ДАТУМ ДАНА ДРЖАВНОСТИ СРБИЈЕ

Србија прославља Дан државности 15, фебруара, на Сретење Господње. Тај датум је установљен недавно. Тај датум не може се узети за Дан државности Србије, јер тада није основана Србија.

Дан државности је рођендан државе. Србија није створена у 19. веку већ много раније, више од 700 година пре овог датума. Ако није тако онда нека ми неко објасни којом државом су владали ови велики Срби:

1. Велики жупан Стефан Немања који је владао Србијом више од 31 године, све до 24. марта 1196. године, када је на Сабору у Петровј Цркви у Расу (а она је у Новом Пазару) предао жупански престо своме средњем сину Стефану Немањићу Првовенчаном. Зашто Стефан Немања није плаћао дажбине Византији, зашто није ратоваоза за рачун Византије, већ против ње, и проширио своју државу на Косово, Метохију, Пилот, Јужну Мораву, на север преко западне Мораве, Албанију, Скадар, Зету, Диоклитију, Далмацију. Зашто се византијска принцеза удала за његовог сина Стефана, како је могао да гради манатир Хиландар на територији Грчке, како је протерао грчке чиновнике, грчке попове,царинике,сам организовао правослану цркву, градио велелепне манастире. Па где је све то радио? У Србији! Када је добио сампосталност Србије? 1183. године. Како да мошти Стефана Немање почивају у манастиеу Студеница, његовом маузолеју? Па био је владар Србије.

2. Како је папа Хонори крунисао Стефана Немањића краљевском круном 1217. године на Сабору у Петровој цркви, у Расу, данас потурченом српском граду, а како је Светио Сава поново га крунисао краљевском круном у Жичи? Како је Свети Сава добио самосталност српске православне цркве? Чија је то Црква, које државе? Србије и српског народа. Које је државе био краљ Стефан Првовеначани? Па државе Србије! Зашто је краљ Петар носио мошти Стефана Немањића преко албанских планина, од Крфа до београда? Носио је мошти свога краљ, краља државе Србије.

3. Које државе је био краљ краљ Радосла? Па државе Србије!

4. Које је државе био краљ краљ Владислав? Па државе Србије.

5. Које је државе био краљ краљ Урош Први? Па државе Србије.

6. Зашто је Јелена Анжујска била краљица Србије, владала Ибром, Зетом, Дикоклитијом? Владала је у име државе Србије.

7. Зшто је у Расу одржано неколико десетина Дражавних сабора државе Србије, од прогона богумила до 1282. године у Дежеви? Па државни сабори се држе у својој држави да се реше државна питања.

8. Које државе је био краљ краљ Драгутин? Државе Србије.

9. Које државе је био краљ краљ Милутин? Па Србије.

9. А клоје је државе био краљ краљ Стефан Дечански? Србије.

10. Када је Србија била царевина? За време цара Стефана Душана, јер је био цар Срба, Грка, Бугара, Арбанаса...

11. Које царевине је био цар Урош, син цара Душана ? Па Србије.

12. Којом државом је владао кнез Лазар који је погинуо за крст часни и слободу злану на Косову? Па Србијом.

13. Којом државом је владао деспот Стефан Лазареви ? Па Србијом.

14. Којом државом је владао деспот Ђурађ Бранковић ? Па Србијом.

15. Коју државу је обновио вожд карађорђе и књаз Милош? Па Србију, обновили, али је нису основали, она је постојала 700 година пре него су се они родили.

16. Како је нестала Стара Србија ( Косово и Метохија, Македонија, Диоклитија, Албанија). Изгубили су је ови сада и они непосредно пре њих.

17. Је ли била престоница Србије у Скадру? Јесте.

18. Где је Рашка област, ко њоме влада данас. Србија не влада Рашком облашћу, тамо се забрањујр све што је Немањићко и српско.

19. Зашто се стварају границе београдског пашалука, зашто се Срби плаше Турака, Шваба, каубоја? Нико то не зна, јер то је специјална болест која нема своју шифру у Међународној класификацији болести.

Питамо се:
1. Докле бре узмицање,
2. Што поклањате оно што није ваше већ ваших потомака,

Овим погрешним датумом Дана државности Србије се наноси огромна штета Србији и српшском народу, јер поклањамо своју територију, сугеришемо српском народу да буде покоран, послушан, гурамо га у рајетински менаталитет, одричемо се огромне Немањићке цивилизације, огромне српске баштине која је у темељу српке свести, српског националног идентитета, српског бића, одричемо се сами себе, одричемо се свега што је српско.

Клетва Кнеза Лазара била би веома блага за ове наше српске издајнике.

Или нас стиже Косовска клетва.

Позивам вас да се побуните и борите за себе и своје српско потомство. Огласите се на све стране, не дајте да уста отворе српски издајници.

__._,_.___

.

__,_._,___

Ругање Косовским јунацима

Ругање Косовским јунацима

Борис АЛЕКСИЋ | 09.02.2013 | 00:43

Завршни чин признања независности Косова и Метохије од стране званичног Београда, одиграо се под покровитељством ЕУ, сусретом „двоје председника" Томислава Николића и Атифете Јахјаге. Тек што је Србија завршила какво – такво обележавање стогодишњице ослобођења Старе Србије, власти у Београду су у својој фанатичној тежњи да приђу, што пре и што ближе Бриселу, повукле потез који је у међународном јавном праву јасно означен као фактичко признање независности. Више од тога владајућа коалиција је започела процес поништавања српске историје, тековина Балканских, Првог и Другог светског рата. Томислав Николић није у Бриселу разговарао са грађанином Србије, већ је дао легитимитет „председнику" творевине коју је створио НАТО, извршивши агресију на СРЈ 1999. године, изједначивши њену функцију са својом. Са особом која учествује у отимању српске територије, председник Србије Николић је размењивао мишљења о сарадњи и заједничком путу у ЕУ!Реакција из Брисела, чије су бирократе почеле задовољно да трљају руке, брзо је стигла. Само један дан након сусрета Николића и Јахјаге, уследио је наставак унапред режираног филма, јер је Спољнополитички одбор Европског парламента у Стразбуру усвојио две резолуције, за две „независне државе" – „Косово" и Србију. У Резолуцији о Косову, Одбор наводи да Европска унија с „Косовом" може да склопи Споразум о стабилизацији и придруживању, иако пет чланица ЕУ не признају његову независност, због чега се оне "охрабрују" да ипак признају „владу" у Приштини.[1] У вези Србије, Спољнополитички одбор Европског парламента је позвао Европски савет да Србији што пре одреди датум за почетак преговора о чланству. Предлог резолуције је поднео известилац Европског парламента за Србију Јелко Кацин, а у њој се "поздравља преданост српске владе европским интеграцијама", као и "остварени напредак у испуњавању политичких мерила (ЕУ) из Копенхагена" о нужности деловања демократских установа и конкурентне тржишне привреде, уз напомену да даљи напредак Србије ка ЕУ зависи од спровођења реформи.[2] Дакле, званични Београд је фактички признао независност Косова и Метохије, Томислав Николић је сусретом са „њему равном" Јахјагом, понизио све грађане Србије које представља као њихов председник, али Брисел има још услова за Србе. Интересантно је подсетити, да је бивши председник Србије Борис Тадић гостујући код Ксеније Вучић на Радио „Фокусу" 29.09.2012. године, изјавио да је њему из Брисела јасно понуђено да Србија одмах постане чланица ЕУ, уколико прихвати интегрисано управљање границом са КиМ. У међувремену, Запад је нашао напредњаке који су били спремни да дају више, а прихвате много мање. Читав завршни процес фактичког признања независности Косова и Метохије, договорен је и режиран још у јулу 2012. године, непосредно пре формирања нове српске владе, а приликом посете Филипа Рикера заменика помоћника министра, а затим и Филипа Гордона, помоћника министра спољних послова САД, Београду.[3]  Гордон се састао са Николићем, Дачићем и Тадићем - представио им сценарио по којем ће радити и политичке карте са којима ће играти. Помоћник Хилари Клинтон је званично пружио подршку САД за формирање нове владе, „која ће бити посвећана приближавању земље Европској унији, посебно поштујући регионалну стабилност и конструктивне односе са Косовом." Он је такође изјавио да се „од Србије не очекује да у овој фази призна Косово, али да ће Београд морати да прихвати чињеницу постојања сувереног и независног Косова унутар садашњих граница", док „подела Косова није опција ни за Србију ни за Косово, а САД могу и хоће да помогну, али да Београд мора да престане да подржава илегалне безбедносне и судске структуре на северу Косова и да обезбеди потпуну слободу кретања за све." Гордон је додао да „САД очекују нормализацију односа Србије и Косова."[4] Оно што је пожелео, Вашингтон је и добио. Да се амерички дипломата у Србији осећао као да је у правој банана - републици, видело се и по списковима подобних високих војних и цивилних функционера, које је понео са собом, представивши их новим властима – чији су представници само климали главом. Након сурета са Филипом Гордоном, високи државни функционери у Београду су до краја одиграли улоге по сценариу из САД, понекад се чак и утркујући ко ће брже и јасније да преда јужну српску покрајину. Да су упутства помоћника Клинтонове схваћена добро, Томислав Николић је потврдио истог месеца када је дао јавну изјаву да више никад неће бити председник у Приштини.[5] Нема сумње да је сусретом са Јахјагом у Бриселу, Томислав Николић испунио оно што је од њега тражио Филип Гордон, а за шта је сам рекао да је то услов који „стално у ваздуху постоји, да Србија успостави добре односе са суседном државом Косовом."[6] Шиптарски медији и представници Тачијевих терориста су једва дочекали ову прилику да се јавно похвале признањем независности КиМ од стране Србије. Јахјага је изјавила да се тог 6. фебруара 2013. године „сусрела са представником суседне државе" и да је „састанак протекао у конструктивној атмосфери", док је главна тема била „нормализација односа између две земље."[7] Са овог „највишег нивоа власти" где „председници" симболизују сваки своју „државу" упућена је и порука подршке разговорима Дачић – Тачи „који су већ довели до значајних достигнућа."[8] Фактичко признање независности и успостављање добросуседских односа поздравили су и представници државе у којој су вађени органи отетим Србима са Косова и Метохије. Председник Албаније Бујар Нишани и премијер Саљи Бериша оценили су састанак Томислава Николића и Атифете Јахјаге у Бриселу као "добар корак у смеру јачања косовске државности".[9] Шиптари су очигледно као награду за Жуту кућу, крематоријум у Клечкој и сличне злочине, од „ чувених заштитника људских права" САД и ЕУ, добили велику Албанију. Из угла ЕУ треба напоменути да је Кетрин Ештон након разговора са Николићем и Јахјагом изјавила да „обе стране имају европску перспективу" и најавила да на дневни ред долази укидање свих српских институција на Северу КиМ.[10] И НАТО пакт је поздравио сусрет Николића и Јахјаге, док је генерални секретар Андрес Фог Расмунсен такође позвао на укидање српских институција, напомињући да ће НАТО остати на КиМкао гарант мира и стабилности.[11] Треба ли уопште напоменути да је Филип Гордон, пре формирања владе пренео овај услов напредњацима и социјалистима?[12] Из свега наведеног, можемо да приметимо да је НАТО у миру, ове 2013. године остварио своје ратне циљеве из 1999. године. Сверноатлантски савез није могао да порази Војску Југославије и српски народ, али је пета колона обављала задатак уместо њега, у континуитету од 2000. године. Када су већ добили КиМ, због чега Шиптари не би тражили још? У писму бившој америчкој државној секретарки Хилари Клинтон, Демократски фронт за обједињење из Тиране сугерише да САД такозвану "Прешевску долину" - југ централне Србије, одузму од Србије, прогласе је својом прекоокеанском територијом, по принципу Панамског канала и на тај начин онемогуће Русију да гради канал Дунав – Морава – Вардар, пише скопска "Нова Македонија". На овај начин би САД у целости контролисале Балканско полуострво.[13] Иако на путу новог страдања – нове српске голготе, српски народ никад неће прихватити кршење Устава и предају Косова и Метохије, иако прозападни политичари у Београду успостављају добросуседске односе са Приштином. Ово ругање званичног Београда Косовским јунацима и Осветницима Косова остаће добро упамћено међу Србима, а српски народ ће једног дана с презиром одбацити овакву политику и кренути да помоћу братске Русије врати своје Косово и Метохију. [1]http://www.nspm.rs/hronika/evropski-parlament-kosovo-moze-da-sklopi-sporazum-o-stabilizaciji-srbija-da-pruzi-pun-uvid-u-finansiranje-sluzbi-na-severu.html [2]http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=02&dd=07&nav_category=1262&nav_id=684539 [3]http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/ [4]http://www.blic.rs/Vesti/Politika/332067/Filip-Gordon-sinoc-razgovarao-sa-Tadicem-danas-sa-Nikolicem-i-Dacicem [5]http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/238276/Nikolic-Nikad-vise-predsednik-u-Pristini [6] Исто. [7]http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/290492/Nezavisno-Kosovo-je-sused-Srbiji [8] Исто. [9]http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/290549/Tirana-Srbija-de-facto-priznala-Kosovo [10]http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0% [11]http://www.radiokim.net/vesti/rasmusen-raspustiti-paralelne-strukture.html [12]http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/239937/SAD-trazi-povlacenje-policije-sa-Kosmeta [13]http://srb.fondsk.ru/news/2013/02/07/demokratski-front-iz-tirane-zahtevao-da-s.a.d.-voino-zauzmu-preshevsku-kotlinu.html

srb.fondsk.ru/news/2013/02/09/rugane-kosovskim-iunacima.html