KAKO SRPSKI VRH SPASAVA PROPALI PROJEKAT „NEZAVISNOG” KOSOVA

SINIŠA LJEPOJEVIĆ: KAKO SRPSKI VRH SPASAVA PROPALI PROJEKAT „NEZAVISNOG" KOSOVA

četvrtak, 21 februar 2013 15:32

Srbija gubi prijatelje jer ih izdaje svojom politikom prema Kosovu, nego svakodnevno kleči moleći milost od neprijatelja Srbije

 Svakoga dana lideri Srbije menjaju objašnjenja navodno njihove politike prema Kosovu i Metohiji. Kada se menjaju objašnjenja o jednoj te istoj pojavi ili politici, to obično znači da ni jedno objašnjenje nije tačno i da je reč o pokušaju da se prikriju nečastan posao i prevara. Netačna objašnjenja spadaju tako u kategoriju laži. Ta objašnjenja ili, tačnije, te laži u tako važnom državnom pitanju su do sada jedna od najbolnijih uvreda sopstvenog naroda, a o uvredi onih koji su svojim nadama i glasovima vladajuću koaliciju i doveli na vlast da i ne govorimo. Naspram tih laži je ponižena i osiromašena Srbija zemlja u kojoj se iz podruma i magaza kradu zimnica i hrana a odnedavno u čačanskom kraju i gaće i veš sa žica za sušenje. U kome to svetu žive lideri Srbije i kakav bi to mogao biti njen greh?

Sezonu besmislenih objašnjenja kosovske politike aktuelne vlade je otvorio njen prvi čovek, barem zvanično, Ivica Dačić, koji je obećao da će tokom ove godine pokušati da konačno reši problem Kosmeta. Jer, kako je rekao, „mi", valjda njegova vlada, ne možemo „našoj deci" ostaviti u nasleđe nerešeno Kosovo. Iako je većina objašnjenja zaista besmislena, ovo i još neka zavređuju pažnju. Prvo, krajnje je besmislena i bolno uvredljiva ambicija da se problem Kosova reši tokom ove godine.

Kosovo je istorijski problem i Srba i Albanaca i rešenja već vekovima nema na pomolu. Zatim, šta je nasleđe „našoj deci"? Da li je za nove generacije Srbije lakše da žive sa izdajom Kosova – na šta liči ono šta sada radi Dačićeva vlada – kao nasleđem ili sa problemom nerešenog Kosmeta? Sa nerešenim problemom čovek može da nosi, ali sa izdajom se ubija identitet, ubija se samo biće, pa šta je onda teže za buduće generacije.

Usledila su potom brojna slična objašnjenja a nedavno je Dačić izjavio da Srbija mora da pregovara sa Prištinom – u prevodu da prihvati izdaju Srbije, jer „Srbija iz dana u dan gubi subjektivitet i suverenitet, državnost i prijatelje odnosno zato što razne države pod pritiskom priznaju Kosovo". To je, nažalost, zamena teza. Tačno je da su suverenitet i uprava Srbije na Kosovu formalno suspendovani, ali suština politike Beograda bi trebalo da bude da zadrži svoje pravo na Kosovo i Metohiju i da izbegne ono što se od nje traži – da se odrekne tog prava. Zatim, Srbija ne gubi prijatelje zato što neke države pod pritiskom priznaju Kosovo. Ni jedan prijatelj Srbije nije priznao nezavisno Kosovo. Srbija gubi prijatelje jer ih izdaje svojom politikom prema Kosovu, ne uvažava i ne ceni njihovo prijateljstvo, nego svakodnevno kleči moleći milost od neprijatelja Srbije, od onih koji su joj oteli Kosovo. Aktuelna vlast je izgleda veći prijatelj neprijatelja Srbije nego srpskih prijatelja. To je ponižavajuće za prijatelje Srbije, one koji su rizikovali svoj spoljnopolitički status odupirući se Zapadu i srpskim neprijateljima.

SVEST O LOŠIM STVARIMA Ali naspram svega postoji i ljudska priroda pa sam Dačić priznaje da je reč o „lošim poslovima". Tako je nedavno povodom priča o novim izborima kojima se on protivi Dačić upitao „zašto bih ja išao da radim loše stvari, a da onda posle toga budu izbori i da na vlast dođu neki drugi". Ova izjava je data u kontekstu mogućih izbora i kosovske politike pa se može uzeti kao priznanje da je ono što se sada radi oko Kosova „loša stvar" i da je Dačić uveren da posle izbora zbog tih loših stvari on više neće biti na vlasti.

Nije predsednik vlade Dačić usamljen u toj seriji objašnjenja, tu su i predsednik Srbije Tomislav Nikolić i prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić, mada se on, kao veoma zauzet čovek, uzdržava od izjava o Kosovu. Vučić ima veoma bizarne izjave, a nedavno je povodom neizvesnosti oko datuma za pregovore o članstvu u Evropskoj uniji, koje su u ovoj fazi isključivo vezane za Kosovo, izjavio da on ne zna kako će objasniti građanima ako Srbija ne dobije taj datum do juna ove godine. To, međutim, za njega ne bi bio nikakav problem i trebalo bi ga podsetiti da je u Skupštini Srbije izjavio da ga uopšte ne interesuje šta misle građani o EU i da će Srbija nastaviti svoj put ka Uniji.

Vredi podsetiti i na poruku predsednika Nikolića da vlada, uprkos svemu pa i Kosovu, treba da izdrži do juna kada bi, po njemu, trebalo da dobije datum za pregovore sa EU a posle toga neka rade šta žele. Gde je tu Srbija, gde je njena sudbina? Ta Nikolićeva izjava liči na onaj razgovor pokojnog Alije Izetbegovića 1992. godine sa onim lokalnim ludakom koji je pretio da će dići u vazduh branu na Drini kod Višegrada. Putem radija Izetbegović mu je poručio da to ne čini, i to rečima „nemoj, nemoj sad".

Deo te strategije da se svakodnevnim izmenama objašnjenja kosovske politike prikrije istina i ono šta se stvarno događa je i eliminisanje vesti iz medija u Srbiji o onome šta se zbiva na Kosovu, posebno u kosovskom političkom životu. Izuzetno je selektivno objavljivanje vesti sa Kosova, izuzev onih o nasilju, pa javnost Srbije skoro da ništa ne zna šta se tamo zaista događa i kakvi su tamošnji procesi. Činjenica je, međutim, da je Kosovo posle 14 godina NATO vladavine i pet godina takozvane nezavisnosti potpuno urušeno, to je društvo u raspadu. Kosovo kao država ne postoji i lažno se predstavlja.

Albanci su nezadovoljni do usijanja, bez novca, bez perspektive za zaposlenje i bilo kakve nade, a svakodnevno vide da je manjina okupljena oko Tačija i političke elite sve bogatija i bogatija. U narodu se već govori kako Kosovo ne može da opstane i da ima samo dve mogućnosti – ili sa Srbijom ili sa Albanijom. Politička neprijateljstva su toliko intenzivna da zapadne ambasade teškom mukom održavaju vladajuću ekipu na okupu. Srbija bi trebalo da u pristupu razgovorima uzima u obzir i tu kosovsku realnost. Jedina nada sa kojom Hašim Tači još održava svoju vlast su pregovori sa Srbijom, pa se, u stvari, ispostavlja, ma koliko bilo apsurdno, da Srbija spasava albansko Kosovo.

Zbog tog skoro jedinog aduta u političkim rukama Tačiju i njegovoj sabraći odgovara da pregovori sa Srbijom traju što je duže moguće. Tačiju ne odgovara bilo kakav sporazum jer onda ostaje na suvom i mora se suočiti sa neprijatnom kosovskom realnošću. Bilo kakav dogovor ne odgovara ni celoj političkoj eliti Prištine. Albanska elita strahuje da Zapad namerava da bilo kakav sporazum proglasi rešenjem kosovskog problema i da onda polako napusti tu neuređenu i nesretnu pokrajinu. To uverenje među Albancima je toliko jako da je, kako su javili mediji, i „šefica diplomatije" EU Ketrin Ešton tražila od Amerikanaca da izvrše pritisak na Albance da prihvate bilo kakav dogovor. O svemu tome javnost u Srbiji ništa ne zna jer mediji ne donose vesti o tome. Zašto, na primer, Srbija ne napravi istragu i utvrdi koliko je stvarno zemalja priznalo nezavisno Kosovo, nego čak i Dačić ponavlja propagandu Prištine. To je prostor velike manipulacije. Javna je tajna da je laž da je 98 zemalja priznalo Kosovo.

LAŽI I ZABLUDE Stvarni broj je nešto malo iznad 80 a sve ostalo je neistina. Vlada u Prištini objavi da je neka zemlja priznala Kosovo, to prenesu mediji u Srbiji, ali se brzo ispostavi da to nije tačno, što mediji u Beogradu ne prenesu. Mnoge zemlje za koje je Priština objavila da su priznale Kosovo su ustvari odbacile priznanje, a jedna zemlja – Sao Tome i Principe – je povukla priznanje. Povodom pete godišnjice proglašenja nezavisnosti u Prištini je objavljeno da je sada čak i Egipat priznao Kosovo. Odmah je na jednoj beogradskoj televiziji gostovao jedan bivši ambasador a univerzitetski profesor objašnjavajući šta to znači, a celi program nije mogao da prikrije zadovoljstvo. Potom je u Prištini objavljeno da to nije tačno, da Egipat nije priznao Kosovo mada se „sprema da to učini", ali novog gostovanja na beogradskoj televiziji nije bilo.

Ništa od toga nema u medijima u Srbiji. Prikrivanje kosovske stvarnosti ide, nažalost, u prilog aktuelnim vlastima jer neznanje javnosti o Kosovu daje im priliku za „objašnjenja" i manipulacije. Posebno broj zemalja koje su „priznale" Kosovo jer taj lažni broj im daje izgovor za tvrdnju da „Srbija nema izbora" iako je činjenica da je projekat dovoljno velikog priznanja Kosova doživeo neuspeh. Sve to, blago rečeno, svedoči o neverovatnom nerazumevanju dominantne elite Srbije o stvarnim odnosima i kompletnog odsustva političke vizije i sagledavanja svih okolnosti. Kako se ne razume da se Zapadu, ako tako nešto kao politička celina uopšte postoji, sada žuri oko Kosova upravo zato što je Kosovo urušeno, propalo, i da sada nastoji da preko razgovora sa Srbijom, dakle, preko Srbije, sačuva šta se sačuvati može. Kako se ne razume da baš u takvim okolnostima Srbija može da dobije mnogo više nego što traži i nudi. Primetno je da sadašnji lideri nisu upućeni ni u elementarne principe pre svega zapadne diplomatije.

Najtipičniji primer je susret predsednika Nikolića sa predsednicom Kosova Atifete Jahjaga. Javnosti Srbije je taj susret predstavljen kao ništa važno, sastanak „onako". Ali taj susret je izuzetno važan i protiv je interesa Srbije. Savremena zapadna diplomatija, naime, funkcioniše na percepciji, a ne na stvarnosti. A ta percepcija je da se „predsednik Srbije sastao sa predsednicom nezavisnog Kosova", i to u Briselu, ne u Beogradu, što je, prema tumačenjima na Zapadu, „korak ka priznavanju Kosova". U prevodu, predsednik Srbije prihvata nezavisno Kosovo.

To je zaključak te percepcije, koji onda postaje deo diplomatskog arsenala, a ne šta o tome misli predsednik Nikolić. Da bi u Srbiji postojalo razumevanje neophodna je javna diskusija, usaglašavanje stavova različitih segmenata društva. Ali i nova vlada, kao i prethodne, izbegava bilo kakvu raspravu, bilo kakvo drugačije mišljenje o kosovskoj politici. Sve se prikriva otrcanom frazom da „Srbija neće nikada priznati Kosovo", a ustvari niko ništa ne zna o čemu se stvarno pregovara u trpezariji Ketrin Ešton u Briselu. Utisak je da se ne razume ni širi kontekst međunarodne pre svega zapadne politike. Na primer, politike Amerike i Nemačke na Balkanu nisu identične mada se obe zemlje zalažu za nezavisno Kosovo. Gde je u tome uloga i mesto Srbije?

Celina problema je, međutim, daleko važnija i šira od Kosova i Metohije. Kosovo pokazuje da aktuelna politička elita nema ne samo jasnu viziju oko Kosova, izuzev spremnosti na izdaju i sluganstvo, nema ni ideju šta sa Srbijom. Šta vredi Kosovo ako nema Srbije. Srbija je ključni problem aktuelne vlasti. Odsustvo bilo kakve političke vizije se nastoji prikriti pričama o evropskoj integraciji i potpunim sluganstvom birokratiji u Briselu, a ni te birokrate nemaju nikakvu ideju nego se i oni kriju iza beskonačnih i sve besmislenijih uslovljavanja. Ima li tome kraja ili će pre toga od Srbije ostati samo njeno ime i snovi generacija koje su već na grobljima?

http://www.standard.rs/sinisa-ljepojevic-kako-srpski-vrh-spasava-propali-projekat-nezavisnog-kosova.html