Шешељ је буквално разбуцао оптужницу и правно поразио Хаг

Емил Влајки: Шешељ је буквално разбуцао оптужницу и правно поразио Хаг

By РЕПОРТЕР on 30. јун 2014. • ( Оставите коментар )

 

Данас се у Хагу навршава 11 година откако је др Војислав Шешељ затворен. Тај злочин, та свињарија, дешава се у центру Запада коме су пуна уста људских права. Уопће није важно које је др Шешељ националности, вјере, или политичке оријентације. Па да је и најцрњи злочинац, такав третман не би заслуживао.

Али то није оно најгоре. Како ствари стоје, он ће још дуги низ година спровести на истом мјесту, ако поживи. Јер њега је захватио рак, и исход те болести је увијек мрачан. Треба само напоменути да је у Хашком трибуналу „умрло" већ десетак српских оптуженика, а ниједан Хрват, ниједан муслиман!

Као и за Милошевића за којег сам годину дана прије његове смрти написао да ће настрадати у затвору (види на интернету: „Како убити Милошевића и зашто"), тако сам прије извјесног времена објавио текст о др Шешељу: „Случајне смрти у Шевенингену". Јер „Велики брат" га неће пустити живог из затвора, осим ако др Шешељ не буде толико онемоћао да ће његова смрт веома брзо бити извјесна.

Др Шешељ је буквално разбуцао оптужницу против њега, правно поразио читав Хашки трибунал, а крвници су увијек осјетљиви на такве ствари и свете се на најгори могући начин.

Хисторија ће, међутим, дати коначан суд о овом трибуналу, и показат ће се да је пропаст оваквог Запада започела управо у центру „међународне правде" у Хагу.

(НСПМ

http://facebookreporter.org/2014/06/30/%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D0%BB-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D1%98%D0%BA%D0%B8-%D1%88%D0%B5%D1%88%D0%B5%D1%99-%D1%98%D0%B5-%D0%B1%D1%83%D0%BA%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%BE-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B1%D1%83%D1%86%D0%B0/

Гускова: Желе да српски народ буде окривљен за Први свјетски рат

Гускова: Желе да српски народ буде окривљен за Први свјетски рат

30.06.2014 16:49 | Срна

Вишеград - Историчар из Русије Јелена Гускова рекла је Срни да они који желе ревизију историје и износе нове "доказе" о узроцима и разлозима почетка Првог свјетског рата, желе да српски народ буде окривљен како би се рекло да су Срби увијек криви, па и за оно што се овдје дешавало деведесетих година /20. вијека/.

Гускова, која у Андрићграду учествује на међународној конференцији о теми "Сто година од почетка Првог свјетског рата, историјске и правне студије", подсјетила је да тема почетка Првог свјетског рата дуго није била у центру пажње науке, друштвених организација, па и политичара, због чега су овакви скупови научника из цијелог свијета веома важни.

Она је нагласила да је вријеме да се научници огласе јер је у свијету у посљедње вријеме присутна тенденција да се за кризу на Балкану од Првог свјетског рата окриве они који нису криви.

У Андрићграду у Вишеграду данас је настављена међународна конференција о теми "Сто година од почетка Првог свјетског рата, историјске и правне студије", која је почела 28. јуна у Етнографском музеју у Београду.

"Организатори ове конференције - Институт за упоредно право и Завод за уџбенике Србије, поводом 100 година од почетка Првог свјетског рата прије двије године направили су пројекат о овој теми по коме су историчари и правници из цијелог свијета написали 46 научних радова", рекао је директор Института за упоредно право Јован Ћирић.

Он је додао да су ти радови објављени на 800 страна у зборнику, чији је покровитељ био предсједник Србије Томислав Николић.

На конференцији учествују историчари и правници из Аустрије, Француске, Италије, Русије, САД, Албаније и Словеније.

Адвокат Горан Петронијевић каже да је овај капитални пројекат, са овако великим бројем учесника, професора и научника, темељ обезбјеђења доказа за историју коју многи покушавају да ревидирају.

Он је навео да се ревизијом историје баве они који су поражени у рату или се на било који начин сматрају оштећеним на мировним конференцијама послије великих сукоба као што је био Први свјетски рат.

"Свима је већ јасно како је почео Први свјетски рат, али неки и даље покушавају да Србију оптуже да је кривац за то, чему је, вјероватно, допринио статус Срба на Балкану послије сукоба деведесетих година", рекао је Петронијевић Срни.

Он истиче да су се Срби нашли у негативном контексту захваљујући страховитој медијској кампањи иностраних и федералних медија, тако да се покушај окривљивања српског народа и Гаврила Принципа за почетак Првог свјетског рата мора посматрати и у свјетлу покушаја ревизије историје.

"Мислим да је овај скуп и Зборник радова механизам да се српски народ одбрани и уједно припреми за будућност јер су суд историје и суд времена једине непристрасне судије", оцјењује Петронијевић.

Он је додао да Зборник радова и документи који су у њему објављени представљају будуће суђење времену и историји.

Конференција ће бити завршена сутра изношењем закључака.

Прије почетка конференције у Београду, телеграм подршке организаторима и учесницима послао је и предсједник Републике Српске Милорад Додик.

http://www.glassrpske.com/drustvo/vijesti/Guskova-Zele-da-srpski-narod-bude-okrivljen-za-Prvi-svjetski-rat/156988.html

Lazanski: Priča o NATO-u je bezobrazluk!

Objavljeno 26.06.2014

 

Samo pet dana nakon posete Sergeja Lavrova Srbiji i obećanja koje su mu u Beogradu dali Nikolić, Vučić i Dačić da će Srbija dati sve za Južni tok, 75 kilometara severnije, u Novom Sadu, održana je konferencija "Srbija i NATO: jačanje i unapređenje institucionalnih pretpostavki saradnje". Idejni tvorac skupa je nevladina organizacija Cen­tar za po­li­ti­ku i evro­a­tlant­sko part­ner­stvo, a kao njegova predsednica potpisuje se Snežana Kresoja. Istovremeno se novinar Boris Varga pominje kao neko ko ima veze s ovom NVO. On se pojavio kao suorganizator triju konferencija sa sličnom tematikom. "Bezbednost i jedinstvo. Politika otvorenih vrata – otvorena vrata omladinskog evroatlantskog foruma" 2011, zatim "Evroatlantske integracije i postkomunističke države", 2008. I "Evroatlantske integracije i Srbija – postoji li alternativa EU" 2007. godine.

Dvostruka igra. Skup je održan bez prevelike pompe, uz prisustvo malog broja medija, i gotovo neprimetan protest pokreta Dveri. DSS je reagovao sa zadrškom od dva dana. Kabinetski po običaju, svoj protest su upakovali u formalnu retoriku. Činjenica da je protest protiv saradnje sa NATO-om posle samo četiri godine sveden na nekoliko članova Dveri i pismo Milenka Jovanova potvrđuje da je desnica u Srbiji sistematski uništavana, kako niko ne bi mogao da ozbiljnije uzbuni narod. Početkom 2010. godine 200 javnih ličnosti potpisalo je proglas o obavezi raspisivanja referenduma u vezi s ulaskom Srbije u NATO.
Novi Sad je, po svemu sudeći, ciljano odabran za sedište konferencije, to je bio lakmus papir za organizatore. Proveravana je reakcija javnosti. Ispitivano je koliko se višedecenijska priča o autonomiji primila u narodu. Vojni analitičar Miroslav Lazanski kaže da je u pitanju vrhunski bezobrazluk predsednika pokrajinske skupštine Ištvana Pastora.
– Pastor bi hteo da bude dvostruki član NATO-a. Jednom u Mađarskoj, a drugi put u Srbiji. To je bezobrazluk. Jedan NATO je dovoljno. Svaki sadašnji ulazak u NATO jeste antiruski stav. Postoji skupštinska Rezolucija o neutralnosti Srbije i niko nema prava to da radi. Bilo kakva odluka o tome mora da prođe referendum – kaže Lazanski.
On objašnjava da je sadašnji stepen saradnje sasvim dovoljan, ali i da ne razume zbog čega je organizovana pomenuta konferencija u Skupštini Vojvodine.
– Vojvodina je mirna sredina, zato se eksperiment s pridruživanjem  NATO-u sprovodi tamo. Zapadne sile preko mađarskih funkcionera guraju tu priču i preko njih pokušavaju da testiraju reakciju građana. Pastoru i njegovim političkim istomišljenicima poručujem nek puste Srbiju na miru sa NATO-om. Sve nas boli glava od političke korektnosti – kaže Lazanski.

Autor: Ivan Jović

Više o ovoj temi možete da pročitate u naše štampanom  izdanju

 

Dali je briselski sporazum politički ili opšti pravni akt?

Eksperti su vrlo temeljito i uz pozivanje na odgovarajuce pravne izvore i norme vrlo jasno rekli da to jeste pravni akt i to opste prirode jer proizvodi pravno dejstvo prema vecoj grupi unapred nepoznatih lica, tj. deluje erga omnes, te su dokazali da jeste unet u unutrasnji pravni sistem iako nacin na koji je to uradjeno, posredno i zaobilazno, jasno ukazuje na nameru prikrivanja sustine od javnosti. Zatim su dokazali da se to moze tumaciti kao medjunarodni ugovor jer je upravo nasa strana dala ugovorni kapacitet Kosovu koje to pre ovog nije imalo, a da medjunarodne ugovore mogu zakljucivati i lica bez medjunarodnopravnog subjektiviteta ili sa parcijalnim subjektivitetom, a da nije ni potrebno da budu clanice UN. I jos mnogo toga, sve obrazlozeno. I na kraju, zakljucili su da to jeste akt koji podleze ustavnopravnom ispitivanju pred tim Sudom, a ta ustavna kontrola jedino moze da pokaze da je Briselski sporazum tj. Prvi sporazum o principima ... neustavan odnosno protivustavan.

 

Profesor Ratko Markovic je prvi izlagao i prosto je "pocistio" argumente predstavnika institucija, te je cak, na kraju, i uz odstupanje od prakse u tom Sudu, dobio mali aplauz kao odusak onih koji su ga slusali. Ostali su bili mladji od njega, ali podjednako impresivni. Svako je, na neki nacin, pristojno ali cvrsto ukazao da je ovo trenutak kad treba odbraniti i sacuvati integritet Ustavnog suda i da je pred sudijama pravna stvar cije ce resavanje da ih odredi kao pravnike i kao sudije Ustavnog suda.

---

Selaković: Briselski sporazum politički akt

Ustavni sud Srbije ne može da ocenjuje Briselski sporazum, jer je to politički akt, poručio je na javnoj raspravi ministar pravde Nikola Selaković istakavši da bi u suprotnom sud preuzeo nadležnost Vlade da utvrđuje i vodi politiku.

Pred Ustavnim sudom u toku je javna rasprava o predlogu Demokratske starnke Srbije da se Briselski sporazum proglasi neustavnim.

Pripremila Sanja Ljubisavljević

Obrazalažući stanovište zašto USS treba da odbaci taj predlog, Selaković je rekao da Vlada vodi dijalog sa Prištinom u skladu sa Rezolucijom Skupštine Srbije koja je politički akt, u nameri da se uspostavi politička saglasnost o određenim pitanjima, prenosi Fonet.

Naglasio je da je postojeći politički kontekst takav da ne omogućava Srbiji da jednostrano definiše suštinsku autonomiju Kosova, već to mora da se uradi kroz dijalog svih strana kojih se to pitanje tiče.

Ako bi USS proglasio Briselski sporazum neustavnim, to bi nam vezalo ruke i dovelo bi nas u bezizlaznu situaciju, rekao je Selaković.

Mi suštinsku autonomiju Kosova i Metohije jednostrano da određujemo ne možemo, a da je to neko mogao da uradi, uradilo bi ustavotvorac 2006, rekao je Selaković, neposredno posle javne rasprave o predlogu Demokratske stranke Srbije da se Briselski sporazum oceni kao nestavan.

Prema rečima Selakovića, ono što možemo je da "razgovaramo o tome koji treba da bude obim suštinske autonomije i šta ona treba da sadrži", a "jedna od faza u definisanju šta treba da bude suštinska autonomija Kosova i Metohije u sastavu Srbije je Briselski sporazum".

Ja nisam jedan od onih cinika koji će da vam kaže "uzmite Ustav pod mišku pa idite na Kosovo i Metoiju i pokažite da je to Srbija", rekao je Selaković.

Selaković kaže da njega, kao i ubedljivu većinu građana Srbije, boli stvarnost na Kosovu i Metohiji, ali to ne znači da treba da gurnemo glavu u pesak i da je ignorišemo, pa da nas ta stvarnost pokosi i da ne ostane od nas ništa.

Samo i isključivo kroz politički dijalog, kao što je to činjeno i pre zaključivanja Briselskog sporazuma, kao što se to čini i danas, samo na takav način mi možemo da doprinosimo rešavanju problema na Kosovu i Metohiji, na prvom mestu velikih problema srpske zajednice koja tamo živi, kaže Selaković.

Selaković je ocenio da je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija osnova za sve što je navedeno u Briselskom sporazumu, uz napomenu da ne možemo da se pozivamo na nju samo kad nam odgovara njen sadržaj.

On je rekao da će vlada prihvatiti ocenu Ustavnog suda, bez obzira na to kakva bude.

Akademik Kosta Čavoški je u ime predlagača pozvao USS da odlučujuje "po savesti i časti", a da ne naseda na "nemaštovite ujdurme vlasti".

Čavoški je rekao da Briselski sporazum nije politički, već opšti pravni akt, tako da je USS nadležan da ga razmatra, ocenivši da njegovu neustavnost može svako da vidi.

Prema njegovim rečima, Briselskim sporzumom zatiru se poslednje institucije Srbije na Kosovu i narušava njen teritorijalni integritet.

Predsednica USS-a Vesna Prelić Ilić rekla je da je situacija specifična i da je zato USS sazvao javnu raspravu kako bi čuo različite argumente.

Predsednik skuštinskog odbora za Ustavna pitanja Aleksandar Martinović naglasio je da ni Skupština ni Vlada nikad neće priznati nezavisnost Kosova i Metohije.

Kosovsko pitanje dugo traje, za njega nema brzih odgovora, rekao je Matrinović.

Jasno nam je da je država još tada bila u rasulu i da ovde vlada pravni haos. Mi ne očekujemo od Ustavnog suda da tu stvar reši, već nam je stalo da neko ko je nadležan za pitanje ustavnosti i zakonitosti uradi svoj posao korektno, rekao je potpredsednik Demokratske stranke Srbije Slobodan Samardžić.

Samardžić kaže da je "u raspravi preovlađivao stav da Ustavni sud treba da prihvati predlog i oceni ustavnost Briselskog sporazuma" kao i da "ocena, po onom što se čulo, ne može biti drugačije nego da je sporazum u suprotnosti sa Ustavom".

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/Politika/1631439/Selakovi%C4%87%3A+Briselski+sporazum+politi%C4%8Dki+akt.html

Bliskoistočni ponavljač Toni Bler

Bliskoistočni ponavljač Toni Bler

Objavljeno u: Komentar nedelje

21 Juni, 2014 Subota u 9:12

O sramnom porazu laži pred užasom iračke lekcije

 

Ako želite da se bar malo približite istini o složenoj situaciji i košmarnim zbivanjima na Bliskom istoku, ne propuštajte povremena tumačenja iz pera bivšeg britanskog premijera Tonija Blera. Možete, naime, biti sigurni da vas ona udaljavaju od istine, pa da onda u zaključivanju krenete suprotnim smerom. Bićete na pravom putu. Tako je i sada, kad je, podstaknut dramatičnim napredovanjem sunitskih ekstremista u Iraku, ovaj izaslanik posredničkog Kvarteta za Bliski istok i osnivač sopstvene visokoprofitabilne Verske fondacije odlučio da međunarodnoj zajednici ponudi svoj autorski tekst „Irak, Sirija i Bliski istok".

MIRNA SAVEST JEDNOG BRITANCA Manje se baveći trenutnim stanjem u Iraku, koje mu očigledno nije ni dovoljno poznato, a još manje jasno, najglasniji zapadni jastreb iz vremena priprema za napad na Irak i obaranje Sadama Huseina (2003) najviše pažnje posvećuje odbrani od sve učestalijih optužbi da je upravo ta američko-britanska intervencija pokrenula paklenu, ali i neumoljivo logičnu, spiralu sukoba, stradanja i razaranja u regionu koji arogantni i sebični „gospodari sveta" behu namerili da dizajniraju po nekakvoj svojoj sumanutoj meri. Po Blerovom sudu, za sadašnji razvoj događaja u Iraku krivi su zaslepljeno šiitsko sektaštvo al-Malikijeve vlade, nespremnost da se novac od izvoza nafte iskoristi za obnovu opustošene zemlje, kao i neosposobljenost iračke armije, što je sve zajedno dovelo do otuđenja i nezadovoljstva sunitskog stanovništva, pri čemu je unutrašnji rat u Siriji bio presudan činilac u neposrednom susedstvu, gde se i formirala udarna pesnica radikalnih sunita iz „Islamske države Iraka i Sirije", koji ovih dana haraju severnim Irakom, ozbiljno ugrožavajući i samu prestonicu. Sve što se danas valja i plamti Bliskim istokom za Blera ne može ni hipotetički imati nikakve veze s nasilnim rušenjem režima Sadama Huseina. Zauzvrat, on se upušta u protivhipoteze. Da Sadam Husein, koji doduše nije imao oružje za masovno uništenje, na šta je pre intervencije panično upozoravao upravo Bler, nije oboren, on bi svakako, pre ili kasnije, poput Bašara al-Asada, upotrebio hemijsko oružje protiv vlastitog naroda, manjinski suniti bi se protiv njegove strahovlade neminovno pobunili, a tzv. „Arapsko proleće" bi sigurno zahvatilo i Irak. Budimo mirne savesti, poručuje Bler, jer mi ovo nismo izazvali, već je reč o bolnoj i neminovnoj endogenoj tranziciji Bliskog istoka, u kojoj se ovaj napaćeni region suočava s posledicama dugotrajne naopake domaće politike, u sprezi s konstantom stalnog zloupotrebljavanja religije. Razlozi teških iskušenja kojima je arapski svet danas izložen za Blera su, dakle, dijalektički, inherentni strukturi njegovog protivrečnog društvenog i duhovnog bića, kao i osobenog istorijskog i političkog razvoja. Mudro, nema šta! Ono što bi se Zapadu, odnosno „slobodnom svetu", po mišljenju jednog od njegovih najdoslednijih liberalnih totalitarista, eventualno moglo zameriti, jeste nedoslednost u humanitarnom angažovanju, što on, ne trepnuvši, ovako ilustruje: „Uklonili smo Gadafija, koji je od 2003. sarađivao s nama u borbi protiv terorizma, zato što je zapretila opasnost da pobije sopstveni narod, a ostavili smo na vlasti Bašara al-Asada koji, koristeći se čak i hemijskim oružjem, ubija svoje građane!" Ovakav bezočni cinizam ne zaslužuje nikakav komentar, kao ni čitava Blerova usiljena i temeljno pogrešna eksplanatorna konstrukcija, sem ocene koju je u „Telegrafu" lakonski izrekao gradonačelnik Londona Boris Džonson, da je Toni Bler definitivno poludeo i da mu je potrebna profesionalna psihijatrijska pomoć. Ne bismo se usudili da budemo tako izričiti i oštri, ali Džonson ga valjda bolje poznaje.

IDEJNA I ANALITIČKA PATOLOGIJA Ni po jada da su munjeviti prodor sunitskih ekstremista kroz severni Irak i zauzimanje nekolikih gradova, uključujući i dvomilionski Mosul, samo razotkrili, uostalom već više puta posvedočenu, idejnu i analitičku patologiju i krajnje relativizovano poimanje istine, recidivistički svojstvene Toniju Bleru. Ovo je, po mnogo čemu, novi (negativni) kvalitet i zlokobni obrt, možda i prekretna tačka u metastaziranju bliskoistočnog versko-političkog sindroma s dubokom geostrategijskom i geoekonomskom etiologijom, a za čije pokretanje i bujanje Bleru i njegovim saučesnicima pripadaju nemerljive „zasluge". Sama činjenica, koju treba doživljavati kao simptom, a ne kao suštinu i konačnu morfologiju fenomena koji se uobličava pred zaprepašćenim licem sveta, da jedna donedavno nepoznata, srazmerno malobrojna i besprimerno surova ekstremna islamistička grupacija bez prevelikog otpora zauzima iračku teritoriju i gradove, dovoljna je da pobudi izoštrenu pažnju i nagna na zabrinuto razmišljanje. Šta se to, zapravo, dešava i kuda vodi? Da bi se u razmatranju prirode i smisla burnog toka kojim su poslednjih nedelja krenula ratna zbivanja u Iraku pošlo s pouzdanog saznajnog polazišta, valja pre svega odrediti njihovog glavnog protagonistu, formaciju koja sebe naziva „Islamska država Iraka i Sirije" (ISIS) a koja se u prevodu na strane jezike sreće i kao „Islamska država Iraka i Levanta" (ISIL). Do razlike u prevodnim rešenjima dolazi usled toga što je u arapskom nazivu za Siriju upotrebljen stari istorijski naziv Šam kojim se obuhvata teritorija tzv. „Velike Sirije", odnosno Liban i neke susedne oblasti, koje ISIS vidi kao delove halifata za čije se uspostavljanje džihadistički odlučno i beskompromisno svim sredstvima bori. Pojedini, još uvek relativno retki analitičari razložno upozoravaju na to da ISIS ne treba po inerciji predstavljati, a to se često čini, kao jedan od ogranaka najpoznatije internacionalne islamističke terorističke mreže Al Kaide. Više nego za Bin Ladenov panislamski džihad protiv Amerike i Izraela radi stvaranja svetskog halifata, u čemu je, uz svu negativnost i nasilnost, bilo i nekakvog naopakog idealizma, ideologija ISIS-a potiče od antišiitske sunitske ostrašćenosti svojstvene Bin Ladenovom nezgodnom i nemilosrdnom saborcu, Jordancu Al-Zarkaviju (1936−2006) avganistanskom veteranu, a od 2004. vođi „Iračke Al Kaide".

OPŠTI VERSKI RAT Zanimljivo je primetiti da je Al-Zarkavi 2005. godine proglasio opšti rat protiv šiitskih otpadnika, za šta mu je neposredan povod bila kaznena ekspedicija snaga šiitske vlade u Bagdadu protiv sunitskih pobunjenika u gradu Tel Afar, a upravo je ovo mesto pre nekoliko dana palo u ruke pripadnika ISIS-a, što je propraćeno njihovim naročitim likovanjem. Pokreće ih neodoljiva žeđ za osvetom i duboka verska mržnja, što objašnjava i sumarne egzekucije pripadnika regularne iračke vojske i okrutnost prema šiitskim civilima. Za borce ISIS-a glavni dindušmani zasad nisu zapadnjački nevernici i cionisti, već irački šiiti, inače većina u zemlji, koji su preuzeli vlast posle pada Sadama Huseina, kao i Iran, koji ih podržava. A Bler tvrdi da sve to nema nikakve veze s anglo-američkom intervencijom!? Treba takođe zapaziti da ISIS sebe doživljava i predstavlja kao državu (čak je januara 2014. proglasila secesiju i nezavisnost u odnosu na Irak i Siriju) a ne kao neku organizaciju ili pokret, tako da može sadejstvovati, ali se ne može ujedinjavati s drugim radikalnim islamističkim grupacijama. Tokom prethodnih nekoliko godina ISIS je bio u privremenim i nestabilnim savezništvima s većim brojem ekstremnih islamističkih organizacija u Siriji i u Iraku, a s pojedinima je dolazio u otvorene sukobe. Duhovni vođa Al Kaide Ajman al-Zavahiri početkom ove godine raspustio je ISIS kao deo svoje organizacije, ali to, naravno, nije imalo nikakvog praktičnog efekta, sem što je potvrdilo jaz koji se beznadežno produbio između ovih dveju islamističkih formacija. Istovremeno, tvrdi se da je 65 odsto boraca fronta Džabhat al-nusra, Al Kaidine ispostave u Siriji, usled nedovoljne radikalnosti svoje matične organizacije(!) prešlo na stranu ISIS-a. Abu Bekr al-Bagdadi, „poglavar pravovernih", sadašnji vođa ISIS-a, smatra da je „država" na čijem je čelu jezgro budućeg islamskog halifata koji treba da povrati čistotu islama za koju su se borili „časni pređi", tako da se ova islamistička koncepcija u širem smislu može smatrati selefističkom (od ar. „selef" − prvoborci islama iz Muhamedovog vremena) s tim što uspostavljanje vlasti u skladu s njenim načelima pretpostavlja ukidanje granica postojećih bliskoistočnih država i odricanje svih važećih političkih legitimiteta, tako da je izrazito subverzivna. Iraku ozbiljno preti podela na Kurdistan, „Sunistan" i „Šiistan"… Ima nagoveštaja da uzlet ISIS-a ne izaziva zabrinutost samo u Bagdadu i Teheranu već i u Rijadu, a bogme i Vašingtonu, pa je američki državni sekretar Keri, pored eventualnih vazdušnih udara na pobunjenike, nagovestio čak i do pre samo nekoliko dana nezamislivu mogućnost nekih vidova saradnje s iranskim ajatolasima u obuzdavanju i slamanju pretećeg ekstremističkog sunitskog prevratništva! Ne podseća li vas sve to pomalo na iskušenja dr Frankenštajna?

NOVO KRVAVO POGLAVLJE Šiiti neće, naravno, sedeti skrštenih ruku i predati ceo Irak u ruke sunitskih džihadista. Oni su u toj zemlji ipak nadmoćna većina (oko 60 odsto stanovništva) drže vlast, a iza njih je i susedni Iran. Čak je i umereni poglavar iračkih šiita, ajatolah Sistani izdao fetvu kojom je pozvao na borbu protiv sunitskih „takfirista" (onih koji sve neistomišljenike među muslimanima proglašavaju nevernicima). Ima izveštaja da je znatan broj iranskih pasdarana („čuvara revolucije") već u Iraku, a pominje se i ime elitnog generala Kasema Sulejmanija, kao mogućeg komandanta odbrane Bagdada. Teško je proveriti tačnost ovakvih i sličnih vesti, ali je već sada sasvim izvesno da je otvoreno novo i neizvesno, krvavo poglavlje u unutarislamskom obračunavanju između sunita i šiita. Podsetimo se da je iračko-iranski rat (1980−1988) trajao osam godina i odneo približno milion života. A tokom poslednje dve decenije, jamačno bez ikakvog uticaja destruktivne bliskoistočne politike Blera i njegovih zapadnih istomišljenika, front sunitsko-šiitskog satiranja protegao se, i produbio, od Jemena, preko istočnih oboda Arabijskog poluostrva, zatim Sirije, Libana i Iraka, sve do Pakistana i Avganistana. Nekadašnji hiperaktivni stanar Dauning strita od svega bi da pilatovski opere ruke, ali i da mefistofelski nastavi sa svojom grotesknom predstavom na međunarodnoj javnoj sceni, nudeći proverene recepte za gašenje vatre dolivanjem ulja iz Aladinove lampe sopstvene koristoljubivosti i egzibicionizma bez granica. Zato, ne propuštajte Blerove poruke kako biste nepogrešivo shvatili šta na Bliskom istoku nije istina. Ni to nije malo, bar za početak, a kraj se ionako ne nazire…

Piše: Darko Tanasković za pecat.co.rs

 

О ЧЕМУ СЕ ЋУТИ УОЧИ ПОСЕТА ЛАВРОВА И ДАВУТОГЛУА ИЛИ РУСИЈА НА БАЛКАНУ, КОНАЧНО!

 

СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ

Уобличена је идеја да се и Русија прикључи такозваном Трилатералном споразуму Турске, Босне и Херцеговине и Србије

У Србији и око Србије почиње да се интензивира дипломатска активност којом доминирају посете и државних званичника иностранству и страних дипломата Београду. Шире гледано, међутим, само би две посете Београду могле бити изузетно важне. То су посете министара спољних послова Турске и Русије Ахмета Давутоглуа и Сергеја Лаврова. Иза уобичајених фраза у саопштењима о њиховим посетама крије се једна нова иницијатива, која је још увек неизвесна и о којој се углавном јавно ништа не говори, али би могла да има далекосежне последице на међународне односе.

Током недавне посете турског премијера Реджепа Ердогана Москви у разговору са председником Русије Владимиром Путином уобличена је идеја да се и Русија прикључи такозваном Трилатералном споразуму Турске, Босне и Херцеговине и Србије. То је, према дипломатским изворима у Анкари и Москви али и Београду, главни разлог доласка Давутоглуа и Лаврова. Носиоци пројекта су Русија и Турска а званични Београд је потпуно у току онога што прати евентуалну реализацију те идеје а у име Србије тај посао води министар спољних послова Ивица Дачић. У Москви је за време Ердоганове посете било начелно договорено да почетну активност око реализације те идеје и први званични контакт са Београдом тим поводом припадну шефу турске дипломатије Давутоглуу, али изгледа да у званичном Београду постоје извесни проблеми око читавог концепта, па је онда одлучено да Србију посети и руски министар Лавров. Ако је дипломатија углавном у симболици, онда су ове посете сведочнство колико Анкара и Москва придају важност тој идеји.

ПАНИКА НА ЗАПАДУ

Још увек је, наравно, неизвесно шта ће од свега тога постати и реалност, али сама идеја је на неки начин изазвала малу панику међу западним земљама, које верују да имају право на властништво над бившом Југославијом. Трилатерални споразум Босне и Херцеговине, Србије и Турске је скопљен пре неколико година, у време власти Бориса Тадића, и до сада није донео конкретније резултате, па је углавном, поједностављено говорећи, био виђен као још једна необавезна формалност којом би се створио не само привид како неко брине о Западном Балкану него и којом би се самој Турској задовољило у њеном показивању да још увек има неки врсту империјалних амбиција. Тај споразум је, међутим, ипак документ, нека врста институције, која има потенцијал без обзира на досадашњу неефикасност. Укључење Русије у тај споразум би му дало снагу, институционализовало би га, што би дефинисало његов међународни значај.

Ако би Русија постала део споразума Србије, Босне и Херцеговине и Турске, онда би значило да се Москва после много година враћа на Балкан на институционалан начин. Није више, дакле, реч о „историјским везама" и „православној браћи", него о институционалном међународном инсталирању Русије на Балкану. То би сасвим сигурно могло темељно да промени однос снага у том делу света, створило би наиме институционалне основе за ту промену. То је утолико важније ако се зна да на Балкану већ постоји једна друга трилатерала под називом Америчко-јадранска иницијатива. Формирана је пре десетак година а, под покровитељством Вашингтона, потписнице тог трилатералног споразума су Хрватска, Албанија и Македонија. Због и формалног чланства Америке у том споразуму, он је познат и као „3+1". Тај споразум је повремено активан а повремено неактиван и мало је познат широј јавности, али постоји, као и редовни састанци његових потписника. У новије време се помиње да би том споразуму могла да се прикључи и Црна Гора, чији су представници већ били на неколико састанака. У случају да Русија приступи оном другом, Трилатералном споразуму, онда би значило да се две велике силе, Русија и Америка, кроз институционалан начин граниче на Балкану. Граниче се преко два локална савеза, чије су чланице и која им дају право на присуство. Америка је то већ имала и има а сада би то могла да има и Русија. То би била велика промена са још већим последицама на укупне односе у региону.

Реализација те идеје је већ почела, о чему сведоче и доласци Давутоглуа и Лаврова у Београд, али још увек је много непознаница које буде сумњу у крајњи резултат. Кључне непознанице су званична Србија, као и објективне могућности Турске да то изведе до краја. Те сумње посебно буди чињеница да су и Србија и Турска још увек такозване земље клијенти Запада и Америке, а увлачење Русије у њихове споразуме сугерише амбицију самосталније политике. У том светлу иницијатива Турске да у споразум буде укључена и Русија представља право изненађење. Већ извесно време је очигледно да Турска жели самосталнију спољну политику, која је у складу са њеном величином и потенцијалом, сасвим логична амбиција. То, наравно, не иде једноставно, па Турска покушава да задовољи пре свега Америку на местима где верује да је мање болно а има и неке користи, као што су Либија, Сирија и Египат, а истовремено настоји да на неким другим просторима изгради сопствени политички интерес, као на пример на Балкану и у односима са Русијом, Ираном и Кином.

 

ПОНУДА КОЈА СЕ НЕ ОДБИЈА

Када су својевремено Сарајево, Београд и Анкара потписали Трилатерални споразум о сарадњи, онда је у јавној комуникацији то тумачено као дозвола Запада да Турска води бригу о том делу Западног Балкана јер Запад „нема толико времена". Турска је истовремено била веома активна на Косову, али и у Македонији. У Македонији није реч само о турским инвестицијама него и о школовању македонске елите. На пример, скоро сав официрски састав македонских оружаних снага је школован у Турској. Све то су пратиле емотивне и политички агресивне изјаве турских званичника, па се балкански део турске политике у јавности третира као „неоосманизам". Времена се, међутим, убрзано мењају и потреба Турске да има и самосталнију политику постаје све израженија. Да ли ће то бити и могуће, остаје да се види.

Ништа мање недоумице постоје и према званичном Београду. Постоје најмање два разлога за то. После прошлогодишње изјаве турског премијера Ердогана на Косову да је „Косово Турска а Турска Косово" односи Београда и Анкаре су захладнили. Председник Србије Томислав Николић је тада тражио извињење, али га није добио. Онда је крајем прошле године због тога председник Николић отказао планирани самит Трилатералног споразума у Београду, а и председник тадашње владе Ивица Дачић је из скупштинске процедуре повукао ратификацију три међудржавна уговора настала на Трилатералном споразуму.

Председник Николић, како се тврди у дипломатским круговима, није променио свој став и није склон посети Давутоглуа. У дипломатским коридорима се чује да не жели ни да га прими, па је и то један од разлога неочекиваног доласка Сергеја Лаврова. У оперативном смислу речи, у идеју увлачења Русије у споразум укључен је шеф дипломатије Дачић, а председник владе Александар Вучић се још не изјашњава мада је мало вероватно да би и сам Дачић могао било шта да уради без Вучићеве сагласности. Уз то, каква би Вучићева позиција могла да буде сугерише и његова недавна посета Сарајеву. Други разлог за недоумице је и готово религијска опредељеност актуелног Београда Европској унији и Америци. Тешко је, наиме, поверовати да актуелна власт има снаге или чак и жеље за било какав искорак испод огртача Брисела и Вашингтона, а тај огртач постаје све грубљи и грубљи на свако помињање речи Русија, а камоли на неки конкретнији корак. Упркос тој оданости, у животу мора од нечега и да се живи, а понекад се десе и понуде које се не одбијају.

У сваком случају, покренут је један занимљив и и важан процес који може темељно да промени односе на Балкану и који се на дужи рок неће моћи ни зауставити ни избећи.

back to top

 

Pol Kreg Roberts: „Vašington planira preventivno nuklearni napad ne samo u Rusiji, već i verovatno u Kini"

Objavljeno: 7. jun 2014. u 00:54

4

 

Bivši pomoćnik za ekonomsku politiku SAD Pol Kreg Roberts kaže da SAD ima planove za nuklearni rat sa „neprijateljima Amerike."

Ovde su reči dr Robertsa:

„Vašington planira preventivno nuklearni napad ne samo u Rusiji, već i verovatno u Kini. U Vašingtonu ima mnogo onih koji podržavaju ideju o nuklearnom ratu, dajući izjave poput „Šta je upotreba nuklearnog oružja, ako se ne koristi" …

U međuvremenu, upotreba samo jedan odsto nuklearnog oružja, koje je na raspolaganju SAD i Rusije će uništiti najmanje dve milijarde ljudi. A ako će polovinu nuklearnog arsenala dve zemlje dići u vazduh, život na Zemlji će prestati da postoji. "

Dr Roberts nastavlja:

„Pričao sam o tome već nekoliko godina. Upozorio sam da je politika Bušove administracije da promeni američku vojnu doktrinu, tako da uloga nuklearnog oružja više ne bude sposobnost da se odgovori na agresiju protiv Sjedinjenih Država. Sada je stekla status sredstava za preventivni nuklearni napad.

U ovom trenutku, naša doktrina je da možemo početi nuklearni rat protiv bilo koga ko nam se ne dopada, ili nekoga ko se ne slaže sa nama, ili neko ko se (mislimo) priprema za rat sa nama. Ova doktrina se odnosi na one zemlje koje ne poseduju nuklearno oružje. "

Zašto Rusija može postati meta za američke nuklearne rakete? Roberts odgovara na ovo pitanje na sledeći način:

„Rusija – ogromna zemlja sa ogromnim resursima. Ovi resursi su dovoljni da spreče Vašington zadrži svetsku dominaciju. Iz tog razloga, Rusija je uvek bila meta doktrine za nuklearni rat. Trenutno, SAD ima u blizini ruske granice svoj raketni odbrambeni sistem. Tokom Reganove ere, on se zvao „Zvezdani ratovi". Ove rakete su dizajnirane da presretnu interkontinentalne balističke rakete.

Dakle, možemo reći da je Amerika sigurna? Roberts smatra da to nije slučaj:

„Čak i ako američki gradovi i nađu način da izbegnu odmazde, Amerikanci i dalje umiru od zračenja i nuklearne zime" … „klimatske promene biće dramatične, a temperatura će se brzo smanjivati svaki dan tokom tri godine. Jasno je da u takvim okolnostima na terenu ništa neće rasti.

A to je pored činjenice šta zračenje čini ljudima. Ovo je veoma ozbiljna situacija gde SAD stvarno radi na planovima nuklearnog rata i želi da izbriše Rusiju i Kinu sa zemlje, a sve u cilju da Vašington nametne svoju volju na svetu."

Zašto ne pričaju o tome u američkom nacionalnim medijima? Na ovo dr Roberts, koji je nekada služio kao glavni urednik Vol Strit Žurnala, kaže:

„Nju Jork Tajms i Vašington post učestvuju u ovome. Oni u potpunosti podržavaju ove ratove. Razlog je jednostavan – oni su kupljeni ili zastrašeni, jer ako kažete bilo šta negativno o Vašingtonu, to će biti proglašeno anti-Američkim. To je poenta apsurda. "

Šta ako Rusija i Kina prve udare? Nećete priznati takvu mogućnost? Dr Roberts kaže:

„Ono što vam govorim – ovo je javna informacija. Ovo nije samo moje mišljenje. Ono je otvoreno i svako može da ga čita. I ruski i kineski oficiri su svesni toga… Za Vašington, to je veoma opasna doktrina, kao i njegova primena pomoću koje se razvija protivraketni sistem u Poljskoj…

Američke baze su već u Poljskoj i biće ih sve više. Poljska vlada je potpisala smrtnu kaznu čovečanstva … Oni su dali Vašingtonu poverenje da mogu da zadaju udarac Rusiji bez ikakvih posledica po sebe … Naravno, ovi sistemi nikada neće raditi u korist čovečanstva. U ovom ratu neće biti pobednika. To je samo neznanje.

Međutim, verovanje u mogućnost pobede čini mogućnost nuklearnog rata većom."

(Russiapost.ru)

http://www.dnevne.rs/tema-dana/pol-kreg-roberts-vasington-planira-preventivno-nuklearni-napad-ne-samo-u-rusiji-vec-i-verovatno-u-kini

роника
Ђорђе Вукадиновић: Вулина и СНС су на власт довели управо ти исти центри моћи на које се сада жале

 

уторак, 03. јун 2014.

Београд -- Политички аналитичар Ђорђе Вукадиновић каже да изјава министра Вулина, о томе да великим силама не одговара премијер који има 50 посто подршке, "садржи зрно истине", али да је истовремено предимензионирана и лицемерна, јер су и Вулина и СНС на власт довели исти ти центри на које се сада жале. "У томе што говори Вулин има трунке истине, али је то сувише поједностављено и лицемерно да о томе говори управо неко ко је дошао на власт захваљујући незадовољству тих истих центара моћи претходном влашћу у Србији", казао је политички аналитичар Вукадиновић за агенцију Бета. Он је казао да је, по једној школи мишљења, таква ситуација могућа, односно да странци не воле јаке лидере, али онда је то једнако важило и за Вучићеве претходнике у врху власти, поготово за Војислава Коштуницу и Бориса Тадића који су такође критиковани и после почетне подршке су изгубили наклоност Запада. Вукадиновић је додао да је за велике силе у принципу боље да су на политичкој сцени два или више актера који су кооперативни и такмиче се за њихову наклоност. "Таква ситуација била је између 2010. и 2012. године када је стварана Српска напредна странка уз 'благослов' тих истих центара моћи које Вулин сада оптужује", казао је Вукадиновић. С друге стране, постоји и теорија да Западу у овом региону управо одговара да има "неког јаког локалног играча", који је с њима у дослуху и гарантује очување њихових интереса, стабилност и једноставност политичке сцене. Вукадиновић је као примере за такве земље навео Црну Гору (Ђукановић) и Македонију (Груевски). Али, "то је директно супротно Вулиновој тези", казао је Вукадиновић. Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александар Вулин оценио је данас, поводом указивања Влади Србије да је током ванредне ситуације било цензуре медија, да великим силама не одговара премијер Србије који има подршку 50 одсто гласача. "Ја нисам члан СНС-а и могу да кажем неке ствари које председник Владе не би требало да каже. Неће велике силе председника владе Србије који има подршку 50 одсто гласача", казао је Вулин за Радио-телевизију Србије. Александар Вулин: Велике силе неће премијера који има подршку 50 одсто гласача БЕОГРАД - Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александар Вулин оценио је данас, поводом оптужби на рачун Владе Србије да је током ванредне ситуације спроводила медијску цензуру, да великим силама не одговара премијер Србије који има подршку 50 одсто гласача.   "Ја нисам члан СНС и могу да кажем неке ствари које председник Владе не би требало да каже. Неће велике силе председника владе Србије који има подршку 50 одсто гласача", казао је Вулин за Радио-телевизију Србије. Он је поновио да цензуре није било и да су оптужбе неутемељене. "Не знам да ли ћемо о питању цензуре разговарати на наредној седници Владе али знам да је премијер пет-шест пута питао представнике ОЕБС шта је то цензурисано током ванредне ситуације, коме је то било онемогућено да говори чак и неистине? Одговор са друге стране је било ћутање", казао је Вулин за Радио-телевизију Србије. Он је рекао да би ОЕБС морао да каже где је то Влада Србије погрешила и над ким је вршила цензуру. "Прво човека оптужите па он остане сам, људи почињу да се склањају од њега, затим његов син постане насилник, који се туче по сплавовима, и све то да би он (Вучић) схватио да је боље да остане сам и да не комуницира са својом породицом, партијом и пријатељима јер сви који су у његовој близини страдају. Тако се то ради", рекао је Вулин за РТС. Према његовим речима, Србија заслужује да Влада испољи јединство по питању оптужби за цензуру. "Сајт Канцеларије за Косово и Метохију је рушен пар пута, па нико из ОЕБС није реаговао. Где је био амбасадор ЕУ кад су премијера прогласили убицом беба. Волео бих да о томе разговарамо у Влади и апелујем на остале министре да кажу истину и да се не плаше да ће их неко прогласити полтронима и улизицама", рекао је министар. (Бета-РТВ)

 

Како смо урушили водопривреду

Бранислав Ђорђевић

Како смо урушили водопривреду

На бујичној реци Кладници направљена наменска акумулација, чији је главни задатак био да штити копове од којих зависи енергетска сигурност Србије, но, надлежни су је поверили на управљање – риболовцима.

Несрећу која је задесила Србију покушавају да оправдају дефетистички, као догађај који се није могао избећи. Падавине се, наравно, нe могу избећи (а биће све вишерушилачке због глобалних климатских промена), али би штете биле многоструко мање да држава пар деценија није систематски урушавала читав сектор вода, делатност коју у свим земљама сматрају највиталнијим системом државе.

Србија је једина земља у свету која је распарчала своју водопривреду (упркос ставу из Закона о водама да је Србија јединствен водопривредни простор), а уништила је и сва своја водопривредна предузећа која су некада врло успешно одржавала и градила системе.

У свету се тим системима управља јединствено, на нивоу државе. Поменимо само да је у САД брига о водним режимима и поплавама централизована на федералном нивоу и да се тим послом бави Инжењеријски корпус војске САД, који има најбоље инжењере хидротехнике. Србија је своју разбијену водопривреду пре 24 године оставила без стабилних средстава, чак и без средстава која су неопходна за одржавање заштитних система, па чак и рупе у буџету покрива узимањем и оних минималних средстава која су одвојена за водопривреду.

„Политика" је 22. 9.2011. на ударном месту објавила чланак „Фонд за воде спасао буџет", у коме се каже да су „обезбеђена средства за октобарске повишице" тако што су покупљена сва средства која су била одвојена за водопривреду. Нека мудра Нена је као коментар чланка написала: „Вода памти!" Вода нам је запамтила и ја наводим само пар примера крајње небриге државе, која је довела до ове несреће.

Да је дато још само мало недостајућих средстава за стављање у функцију већ потпуно завршене бране „Стубо–Ровни" изнад Ваљева, та акумулација би потпуно „прогутала" талас са тог дела слива и то би значајно умањило талас на целом току Колубаре. Да је стављене у функцију потпуно завршена брана „Селова" на Топлици (већ годинама се чека да се још само измести једна деоница локалног пута), цела долина Топлице била би потпуно безбедна.

Давно смо упозоравали РЕИС „Колубару" и РЕК „Костолац" да су неки заштитни насипи недовољно поуздани и да их треба повећати на најлакши начин, коришћењем материјала из откривке, властитом механизацијом, властитим снагама. Но, ми хазардирамо, јер смо „експерти" да насипе градимо џаковима, када вода дође до грла. Да поменем пример који показује сву нашу несувислост, на коју смо узалудно упозоравали. Да би се површински копови РЕИС „Колубаре" бранили од поплава, на веома бујичној реци Кладници направљена је наменска акумулација „Паљуви–Виш", чији је главни задатак био да штити копове потпуно ублажавајући бујичне поводње. Тако важним објектима се у свету управља са највишег нивоа државе. Но, надлежни су тај витални објекат, од кога зависи енергетска сигурност Србије, поверили на управљање – риболовцима. Добро сте прочитали. Риболовци су потпуно запустили систем, брана је обрасла шумом (због тога је угрожена), и што је трагично и несувисло, нису је и поред упозорења да наилазе екстремне падавине благовремено испразнили да може да прихвати талас.

Ко ће сада да одговара што је тај витални објекат тако обезвређен и што није обавио своју заштитну функцију? А да не говорим о низу других слабих тачака на насипима који су просто вапијуће упозоравале да их властитом механизацијом и са мало средстава (али са добром вољом и мудрошћу) треба на време ојачати. Тачно је да су поводњи било огромни, али је сасвим извесно да се заштитни систем без много новца могао благовремено довести у стање да се спречи трагедија Обреновца и катастрофа потапања површинских копова.

А шта тек да кажем да су некадашње власти за успињаче и скијалишта увек налазила средства, али нису нашле средства за најважнији водопривредни објекат Србије – брану „Сврачково" на Великом Рзаву, па се извођач, наша реномирана „Хидротехника", морао повући са тог градилишта. А од тог објекта зависи хоће ли људи у Чачку, Горњем Милановцу, Пожеги, Ариљу, Лучанима имати чашу воде у све дужим периодима маловођа Јер најгора последица климатски промена је управо то: нахрупе велики, све већи поводњи, а након тога наступе дуги, све неповољнији и дужи периоди суша и маловођа.

Ако хоћемо да обновимо Србију, морамо најпре да обновимо сектор вода, дајући му место које има у целом свету. Сада ни ја, а ни други људи који су деценијама у послу са водама, не знамо ни да ли ресор вода уопште постоји, јер се први пут од како постоји Србија уопште не помиње у делатностима министарстава.

Дипломирани инжењер грађевинарства, Београд

Бранислав Ђорђевић

објављено: 29.05.2014.

http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Kako-smo-urusili-vodoprivredu.sr.html

PRIZNANJE IBRANA MUSTAFIĆA: Sami smo ubili 1.000 svojih u Srebrenici!

PRIZNANJE IBRANA MUSTAFIĆA: Sami smo ubili 1.000 svojih u Srebrenici!

Politika 09:35, 01.06.2014.

• 22

Najmanje 10 puta sam to čuo i od nekadašnjeg načelnika policije Hakije Meholjića. Međutim, ne bi me iznenadilo da slaže da to nije rekao", naveo je jedan od osnivača SDA

 

BIJELJINA – Između 500 i 1.000 Bošnjaka iz Srebrenice najmanje je ubijeno od sunarodnika tokom proboja ka Tuzli u julu 1995. godine, zato što su postojali spiskovi onih koji „ni po koju cenu ne smeju živi da se dokopaju slobode", izjavio je jedan od osnivača SDA iz Srebrenice Ibran Mustafić.

On je rekao da je o spiskovima „nepodobnih Bošnjaka" znalo muslimansko rukovodstvo sa Alijom Izetbegovićem na čelu, a da mu je postojanje ovakvog spiska potvrdilo više desetina ljudi.

„Najmanje 10 puta sam to čuo i od nekadašnjeg načelnika policije Hakije Meholjića. Međutim, ne bi me iznenadilo da slaže da to nije rekao", naveo je za „Vesti" Mustafić, koji je dugogodišnji član organizacionog odbora za obilježavanje događaja u Srebrenici.

Prema njegovim riječima, spisak je pravila srebrenička mafija, usko vojno i političko rukovodstvo u Srebrenici, koje je od 1993. godine bilo „gospodar života i smrti".

„Da sam mogao da sudim Naseru Oriću u Hagu, ja bih mu za zločine nad Srbima presudio najmanje 20 godina zatvora. Ali, za zločine nad sunarodnicima presudio bih mu najmanje 200.000 godina. On je najodgovorniji što je Srebrenica postala najveća mrlja u istoriji čovječanstva. On je i 1993. godine, kada je ova enklava umalo osvojena, pobjegao iz Srebrenice. Pobjegao je i 1995. godine", rekao je Mustafić.

On je napomenuo da su zločin u Srebrenici dogovorili Izetbegović i tadašnji predsjednik SAD Bil Klinton.

„Srebrenica je apsolutno dogovorni genocid između međunarodne zajednice i Alije Izetbegovića, odnosno između Izetbegovića i tadašnjeg predsjednika SAD Bila Klintona. Zato je za mene mnogo veći zločin od onog počinjenog jula 1995. godine bio trenutak kada je u Memorijalni centar zakoračio Bil Klinton. To je bio trenutak kada se zločinac vratio na mjesto zločina", rekao je Mustafić.

On je istakao i da postoje velike manipulacije imenima žrtava u Srebrenici. „Znam da je na tom spisku otac koji je izgubio sina, s tim što sina uopšte nema među ubijenim ili nestalima. Slično je i sa čovjekom koji je umro u Holandiji, a vodi se u grupi nestalih. Mnogi su se na to odlučivali zato što nisu imali sredstava za život ili uopšte nisu imali radni staž. Drugo, Srebrenica je od 1993. do 1995. godine bila demilitarizovana zona. Pa, otkuda onda toliko boraca invalida", zapitao je Mustafić.

On smatra da se veoma teško može utvrditi tačan broj ubijenih i nestalih u Srebrenici.

„Veoma teško, zato što je Srebrenica odavno predmet manipulacija, a glavni manipulator je Amor Mašović koji je planirao da na žrtvama Srebrenice živi narednih 500 godina. Međutim, tu su i mnogi drugi iz Izetbegovićevog okruženja koji su još od ljeta 1992. godine krenuli u provođenje projekta po kome je jedino bitno da se prikaže što više bošnjačkih žrtava", naglasio je Mustafić.

(Vesti-online)

http://www.kurir-info.rs/priznanje-ibrana-mustafica-sami-smo-ubili-1000-svojih-u-srebrenici-clanak-1399365