Претражи овај блог

субота, 30. децембар 2017.

Трифковић: Ако жели да опстане - Србија мора остати ван домашаја и Европске уније и NATO

fakti.org

Трифковић: Ако жели да опстане - Србија мора остати ван домашаја и Европске уније и NATO

8-10 minutes


„ТРЕБА ЛИ СРБИЈА ДА СЕ БОЈИ NATO СА КОЈИМ СВЕ ШИРЕ САРАЂУЈЕ" - ТРИБИНА „ГЕОПОЛИТИКЕ" И ПОРТАЛА „ФАКТИ" (3)

 

  • Америчка стратегија за Балкан има своје тежиште и упориште у албанској нацији као целини и тежи његовом пресецању од Запада ка Истоку. А континенталистичка, стратегија, она немачка која је са америчком још увек усклађена - види своје упориште у Хрватима
  • За глобалне хегемонисте у Вашингтону, за перманентну или „дубоку државу", ствари данас стоје много, много боље него што је изгледало у време Трампове инаугурације. Они су успели да га врло ефектно и ефективно спутају и ограниче у маневарском простору. Чак и да га натерају да постане саучесник у континуитету пројекта глобалне доминације, коме верујем да је био искрено супротстављен
  • Има ли ико овде, међу вама, мисли да Србија може ући у ЕУ, а да не призна Косово као суверену и независну државу и да са њим размени амбасадоре? И, као друго - да не уће у NATO?
  • Бити ван домашаја Брисела, било као седишта северно-атлантске алијансе или као престонице олигархијске анти-Европе, уз ширење дијапазона спољнополитичких опција и успостављање што тежих веза са противницима глобалног хегемонизма свих боја - није само по себи довољна гаранција опстанка Србије, али свакако јесте услов њеног опстанка

        ПРВО и основно је да се осврнемо на генезу NATO.

        Формално је настао као одговор на претњу коју је представљао Совјетски Савез позних четрдесетих година. Конкретно: као инструментализација и институционализација Труманове доктрине из 1947. године и одговор на блокаду Берлина 1948-ме.

        Међутим, у дубљем смислу, NATO представља континуитет геостратешке логике једне таласократске силе која тежи опкољавању „срца копна". Ту није ништа ново под „капом небеском".

        Оно што су артикулисали адмирал Мехен и сер Халфорд Мекиндер пре 120 година, има своју логику независно од идеолошког предзнака тог „срца копна" и независно од политике коју водећа сила „срца копна" води.

        Дакле, геополитички условљена русофобија је a priori условљена и са њом треба рачунати. Јер, само се потврдила тиме што је NATO опстао и после распада Совјетског Савеза, када је нестао сензибилни разлог за његово постојање.

        У ширем смислу, та русофобија има две компоненте: геополитичку и културолошку.

        Геополитичка је јасна и има континуитет од Швеђана које је поразио Александар Невски 1240. и Тевтонских витезова, две године касније, па онда Пољака који су у „смутним временима" чак освојили Кремљ, па Наполеонове Гранд Арме 1812. године, па Кримски рат када су се удружили Британци и Французи са Османлијама и тако даље. Да не говоримо о кајзеру који је испровоцирао рат 1914. године, првенствено да би се спречила консолидација и модернизација Русије. И, онда наравно - Барбароса.

        Та логика је заснована на априорној русофобији као својој алфи и омеги.

        Ми не можемо да се умилимо NATO, јер ћемо вазда бити перципирани као мали Руси.

        Америчка таласократска стратегија на овим просторима има своје тежиште и упориште у албанској нацији као целини и тежи пресецању Балкана од Запада ка Истоку. А континенталистичка, која је још увек са њом усклађена - она немачка - види своје упориште у Хрватима.

        Као што знамо, неоосманска Турска види муслимане - све и свуда - као своје главно упориште, а пре свега муслимане у БиХ и тзв. Санџаку, односно Рашкој области (такозване Бошњаке). Они сада интензивно праве од бугарских муслимана Помака нову етничку групу, улажући у њихове џамије и културне центре у Родопима. Тиме се јасно тежи - свесно или несвесно - „зеленој трансверзали".

        Где је ту евроазијски вектор?

        Мени је жао што сад морам да укажем: да ствари стоје много лошије данас - у много чему - него што су стајале пре неколико година.

        Нико није поменуо Украјину. Оно што се десило у Украјини, на Мајдану и потом, за Србију представља тежак ударац. И за Русију, наравно, јер је она тиме изгубила стратешку дубину, изложила своје рањиво југозападно крило - од Ростова на Дону до Волгограда. Правцем источна Украјина-западни Казахстан свега је неких 650 километара.

 

        Тиме што је практично, у географском и геостратешком смислу, удаљен западни руб руског утицаја са реке Буг на Доњецк и Луганск, Србија је дошла у много тежи геополитички положај.

        У ширем смислу, за глобалне хегемонисте у Вашингтону, за перманентну или „дубоку државу", ствари данас стоје много, много боље него што је изгледало у време Трампове инаугурације. Они су успели да га врло ефектно и ефективно спутају и ограниче у маневарском простору. Чак и да га натерају да постане саучесник у континуитету пројекта глобалне доминације, коме верујем да је био искрено супротстављен.

        У својој новој књизи „Континуитет Хладног рата" покушавам да детаљно следим фазе Трамповог припитомљавања од стране естаблишмента, што је доживело свој врхунац са новом стратешком доктрином, у којој се изричито наводе Русија и Кина као амерички супарници који теже да спроведу мере које су супротстављене америчким интересима и америчким вредностима.

        Само четири дана касније је уследила одлука да почне продаја америчког оружја Украјини.

        На ширем глобалном плану, више се не помиње Азија-Пацифик него Индо-Пацифик и немојмо да затварамо очи пред чињеницом да Индија има све ближу сарадњу са САД, иако још купује руско наоружање и ту нема говора о некој формалној алијанси. Али, Трампова визија, која у ствари није његова, већ стратега континуитета америчког хегемонизма, види спутавање Кине кроз два стожера: јапански на северо-истоку и индијски на југо-западу, уз ослонац на Сингапур, Аустралију и Нови Зеланд и наравно свесрдну америчку подршку са друге стране Пацифика.  

        Дакле, спољнополитички и геостратешки вектори уопште нису тако повољни као што би могло да нам изгледа кроз тезу о мултиполаризацији света.

        Она се догађа. Догађа се првенствено јер Кина граби напред. Учешће Русије у глобалној економији, од распада Совјетког Савеза до данас је порасло са 1,6 на 1,8 одсто. То је мизерно. Учешће Кине у глобалној економији скочило је са 6 одсто на 21 одсто. То је импресивно.

        Дакле, у оваквој ситуацији, наравно да се не плашимо NATO. Ми се не плашимо никога. Али, треба да га трезвено узимамо као претњу.

        Видимо да се та претња реализује кроз чињеницу да они у БиХ свесрдно роваре и раде на томе да од Републике Српске остане само празна љуштура, а издајничко понашање Срба у заједничким институцијама у Сарајеву (а користим овај термин врло пажљиво и врло свестан његове тежине) - имам у виду издајничко понашање неких елемената СДС и других представника у заједничким институцијама у Сарајеву - само указује до које су мере они спремни и да одреше кесу да би те своје циљеве постигли.

        Завршио бих кратким цитатом књиге која је данас објављена:

        „Зенит америчке моћи је прошао. ЕУ је прерасла у механизам за наметање идеолошких норми самоуништења Европе и налази се у стању латентне и структурно нерешиве кризе. За жаљење је, како се чини, недовољна спремност носилаца власти у Србији да те две чињенице трезвено спознају и сходно њима прилагоде своју велику стратегију у складу са државним и националним интересима».

        Дакле, све док се наставља на неупитном европском путу, дотле се нећемо ослободити натовског Дамокловог мача над главом.

        Да ли ико овде, међу вама, мисли да Србија може ући у ЕУ, а да не призна Косово као суверену и независну државу и да са њим размени амбасадоре? И, као друго - да не уће у NATO?

        Само још две завршне реченице.

        Да би Србија бројним изазовима успешно одговорила, њен останак не само ван NATO савеза, већ и ван ЕУ, представља битан предуслов. Бити ван домашаја Брисела, било као седишта северно-атлантске алијансе или као престонице олигархијске анти-Европе, уз ширење дијапазона спољнополитичких опција и успостављање што тежих веза са противницима глобалног хегемонизма свих боја - није само по себи довољна гаранција опстанка Србије, али свакако јесте услов њеног опстанка.

         (излагање др Срђе Трифковића)

 

петак, 29. децембар 2017.

Unutrašnji dijalog kao potreba da se govori o Kosovu

rtklive.com

Unutrašnji dijalog kao potreba da se govori o Kosovu • RTK

4 minutes


Anamari Repić, RTK

Ignorisanje realnosti, status kvo i razgraničenje između Srba i Albanaca su stavovi o pitanju odnosa između Srbije i Kosova koji su dominirali u dosadašnjim raspravama u unutrašnjem dijalogu.

Pokazano je da je dijalog potreban s ciljem da se Srbija približi realnosti i analizira opcije o odnosu prema statusu Kosova. Ovo su samo neki od rezultata prvog monitoringa unutrašnjeg dijaloga.

Predstavljajući rezultate monitoringa dosadašnjeg toka unutrašnjeg dijaloga, direktor Foruma za etničke odnose Dušan Janjić, kaže da je bilo više ponuda o rešenju odnosa Srbije i Kosova, da nema saglasnosti o statusu, ali se moglo i videti da političke stranke zloupotrebljavaju pitanje Kosova.

Od opcija za status izneti su, kaže Janjić, predlozi o nepriznanju realnosti, a bilo je i stavova da se održi status kvo do nekog budućeg rešenja.

Treći predlog, o razgraničenju između Srba i Albanaca, prema Janjiću, predstavlja tendenciju oživljanjanja nacionalizma i zloupotrebe Kosova oko podele moći u Srbiji.

"Ta rasprava o toj temi nam kaže da treba da se raspravlja o svim argumentima za i protiv, šta se dobije, šta se iskoristi. Imamo trenutno vrlo negativne tendencije koje se organizuju oko te teme, a one idu u pravcu ponavljanja nečega što smo prošli devedesetih godina", kaže Janjić dodajući da je preporuka i molba svim učesnicima unutrašnjeg dijaloga da izlaze sa što više argumenata, što više sopstvene odgovornosti za ono što govore.

Monitoring je obuhvatio medije, društvene mreže, događaje u vezi unutrašnjeg dijaloga kao i stavove političkih partija. Rezultati su još pokazali da dijalog, i pored različitih stavova, predstavlja potrebu da se govori o Kosovu.

Ističe se da nedostaje argumentovana rasprava o odnosima Srbije i Kosova, a iako je bilo reči o unapređenju položaja srpske zajednice, SPC-a i formiranju ZSO, nije bilo u dovoljnom obimu i kvalitetu.

Dalje, analize društvenih mreža su pokazale da najveći broj građana smatra da je Kosovo prodato, a da je dijalog jedan od načina da se izda Kosovo. Tanja Vehovec iz Centra za nove medije "Liber" kaže da se celokupan diskurs oslanja na simpotmatičnu reakciju da je dijalog postavljen kao izdaja.

"Veoma se naslanja na mitomansko odnošenje prema Kosovu kao kolevki srpstva, kao srcu Srbije, pa samim tim kada građani percipiraju da se taj deo izneverava oni nužno gvore o tome da je to izdaja", izjavila je ona.

"Naravno da je ta izdaja direktno povezana sa etnonacionalizom i nacionalističkim izjavama".

Istraživanje je pokazalo i da se politički i akteri građanskog društva dele po pitanju evropske budućnosti, a da je Kosovo samo instrument.

"Većina ljudi ne govori direktno o Kosovu, nego pitanje Kosova povezuje sa dve stvari ili obračun za vlast i preraspodelu vlasti, ili opredeljivanjem za budućnost, da li ići u Evropsku Uniju ili ne, ili se možda okrenuti ka Rusiji, to je glavna dilema, EU ili Rusija", istakao je Janjić.

Unutrašnji dijalog je pokazao, navodi se u ovom monitoringu, da u Srbiji postoji potreba da se nešto uradi oko Kosova.

Preporuka monitoringa je, kaže Janjić, da se na vreme sagledaju neke tendencije, kako bi se rešavale tokom trajanja dijaloga, i da se ne dozvoli da razlike postanu nepremostive.

Monitoring unutrašnjeg dijaloga je sproveo Forum za etničke odnose uz podršku Fondacije za otvoreno društvo.


 

четвртак, 28. децембар 2017.

Да би одбранили Стару Србију, сваки Србин на свету морао би да сачува најјаче „оружје“

rs.sputniknews.com

Да би одбранили Стару Србију, сваки Србин на свету морао би да сачува најјаче „оружје"

Sputnik

7-9 minutes


Суштина је створити свест о неопходности ћирилице, о неопходности културног идентитета, и у исто време не напустити природне европске стандарде који искључују насиље и који у извесном смислу имају демократски карактер. У томе је вештина, велика бусања у прса не помажу.

Владика Иринеј Буловић је недавно у Матици српској упутио препоруку актуелним политичарима да у вербалној комуникацији Косову и Метохији врате некадашњи назив — Стара Србија и нагласио: „Да се преговарало о отцепљењу Старе Србије, а не Косова или Космета, како су га у прошлости називале наше политичке структуре, у свету би одјек био другачији".

У Аустроугарској је постојала српска аутономна покрајина Војводство (или Војводина, односно Војводовина) Србија и Тамишки Банат, такође је напоменуо владика Иринеј, а после смрти Стевана Шупљикца аустријски цареви су у својој раскошној титулатури носили и титулу „великог војводе српског". Јавна пак документа сачињена у том својству била су потписана српском ћирилицом (за разлику од праксе у „кругу двојке" и шире у Србији 21. века).

Није Санџак него…

Уз пример терминолошке „дилеме" Рашке области и Санџака, поставља се питање могу ли се национални интереси бранити лингвистиком или — и лингвистиком.

Ту, према мишљењу професора на Филолошком факултету Мила Ломпара, треба разликовати историјске од актуелних аспеката.

„Историјски гледано, појам Стара Србија је обухватао територију Косова и Метохије, али је у тај појам улазило рецимо и Скопље, што се данас помало изгубило из вида. Актуелни аспект јесте да је појам Косова и Метохије одомаћен у светској јавности и тешко да би појам Стара Србија тако лако био с једне стране разумљив, с друге стране да би био протумачен са оном добронамерношћу са којом је предлог изнет", напомиње Ломпар.

Рашка област је старији термин од Санџака, па је према професоровом мишљењу природно да се користи термин Рашка област, док као каже, нема осећај да би термин Војводина морао бити Србима туђ. Кад је реч о Косову и Метохији понавља да би тај појам требало задржати, јер је то српски централни појам и врло би тешко било мењати га у неки појам који би у извесном смислу био збуњујући и административан.

© AP Photo/ Mary Altaffer

„Држао бих се Косова и Метохије, наша косовска традиција је ту битна, само што бих увек говорио Косово и Метохија", закључује Ломпар.

Начелно гледано, објашњава Ломпар, ако би се говорило о лингвистичкој одбрани националних интереса, она би свакако требало да обухвати оно што је примарно, а то су статус српског језика и употреба ћирилице.

„То су питања на којима се тестира воља да се лингвистички аспект националног идентитета на известан начин учврсти или одбрани. То значи да би ми требало да инсистирамо на томе да сваки представник српског народа где год он живео говори српским језиком, јер је то лингвистичка чињеница и јер је то културолошка чињеница", истиче Ломпар за Спутњик.

Тестирање политичке воље

Међутим, сугерише тај професор, то је лако рећи, али кад уђе у такозвану операционализацију ствар постаје компликованија и ту се онда тестира политичка воља колико политичари имају свест о културној политици да из ње изведемо свест о одбрани језика унутар једног ширег процеса, јер није смисао промене назива језика у томе да се промени назив језика.

„Смисао је у томе да се денационализује српски народ у Црној Гори, превасходно, где је тај процес сад у јеку, односно у Хрватској, где одавно траје. То је смисао управо лингвистичке промене и то би се мутатис мутандис (уз потребне исправке) могло применити и на Републику Српску, уколико би дошло до унитаризације Босне и Херцеговине", указује Ломпар.

Употреба ћирилице је такође репрезентативна за ту ствар, подвлачи Ломпар, а чији је статус у самој Србији такав да би та питања лингвистичке одбране националног идентитета била први тест за добру вољу да се заступа једна друкчија културна политика.

Сви они који су против овакве употребе ћирилице се, према Ломпаровом резону, ослањају на затечено стање.

„То је слично као и у објашњавању читавог низа проблема од политике до културе, кад ви прогласите затечено стање неком надљудском категоријом која не подлежи никаквој провери. И они у суштини под тим да не треба мењати затечено стање у ствари желе да форсирају латиницу даље на уштрб ћирилице унутар нашег јавног простора. То је основна идеја и она се наравно мимикријски крије под различитим веловима", појашњава Ломпар.

Ако је свеједно, зашто се буне

Кад се каже да је то свеједно онда, додаје он, нема разлога да се неко буни што ћирилица треба да добије други статус него што га сад има, будући да ако је свеједно нека буде ћирилица. Међутим, наводи Ломпар, кад ви то кажете онда видите да баш и није свеједно и да свеједно значи да остане латиница у овој супремативној функцији коју она данас има.

Притом, наравно, Ломпар наглашава, да не залази у област индивидуалних права и да индивидуално гледано свако може да користи писмо које хоће, да се потписује било латиницом било ћирилицом.

© Sputnik/ Радоје Пантовић

„Ако рецимо адресирате писмо ћирилицом и пошаљете га у Хрватску, онда ће вам се вратити, јер хрватска пошта не жели да прочита ћирилично писмо, него вам га враћа. То је искуство које ја имам у некој службеној комуникацији, тако да кад шаљем пошиљке у Хрватску се користим или енглеским или немачким језиком, па тиме показујем свој став према таквој врсти ригидности", даје пример Ломпар.

Културни инжењеринг

У Хрватској, каже тај професор, постоји континуитет између комунистичког и посткомунистичког периода.

„Ви на телевизији Загреб нисте никад могли видети ћирилични титл у време Југославије. Напротив, кад се преносило нешто из Београда, па кад се 1988. или 1989. појавио неки филм са ћириличним титлом, то је изазвало шок и мислим да је тај програм чак и прекинут, сећам се", евоцира Ломпар.

Хрватска кад је реч о латиници нема дисконтинуитет, напомиње Ломпар, а тамо се осамдесетих година ћирилица употребљавала само на гробним натписима, а последње Српско друштво „Просвјета" укинуто је 1980. године, па су Срби распад Југославије у Хрватској дочекали без и једне једине посебне културне и језичке институције.

© AP Photo/ Boris Grdanoski

Кад је реч о Црној Гори, напомиње Ломпар, ту имате класичан пример друштвеног и културног инжењеринга, јер је ћирилица шездесетих и седамдесетих година прошлог века била најзаступљенија, а онда је у композицији црногорског културног идентитета инжењерски постављено латиничење, односно чак промена језика, опет не са циљем да се конституише нека посебност, него да се конституише један идентитет који би био антисрпски и који би као такав утро пут денационализацији Срба.

„Дакле, суштина је у томе да на неки начин постепено створите врсту свести о неопходности ћирилице, свести о неопходности културног идентитета, свести о препознавању тих трагова, и у исто то време да не напустите природне европске стандарде који искључују насиље и који у извесном смислу имају недемократски карактер. У томе је вештина. Иначе, та велика бусања у прса и прокламације неће много помоћи. Потребан је дуготрајан, исцрпан и истрајан рад", категоричан је Ломпар.

 

среда, 27. децембар 2017.

Слободан Самарџић: Повратак деведесетим? Да, али како и зашто?

stanjestvari.com

Слободан Самарџић: Повратак деведесетим? Да, али како и зашто?

by Стање ствари

8-10 minutes


Запад је у Александру Вучићу видео најзад пронађени одговор на питање, ко би могао да без великих унутрашњих превирања и уз одређену временску толеранцију преда Косово и Метохију тамошњим Албанцима. Од његове фактичке инаугурације било је потребно неко време да се уз обилату помоћ запада успостави поредак плебисцитарне диктатуре као најбезболније средство за овај историјски задатак. Дакле, не у средству него у циљу налази се једина суштинска разлика између поретка из деведесетих и данашњег

 

Слободан Самарџић (Фото: Медија центар)

Ако постоји нешто што је политички оригинално у Србији, што заиста не постоји нигде другде, то је оптужба свих и свакога на све друге да теже враћању у деведесете године прошлог века. То му некако дође као политичка псовка, која је као и свака друга псовка у нас постала учестала.

Не зна се тачно ко је родоначелник ове политичке лозинке, али је она настала у  функцији одбране тековина Петог октобра у прилично раним годинама владавине тадашњих победника. И све док је израз био коришћен против поражених снага старог режима, он је имао одређено препознатљиво значење. Када је, пак, почео да се користи за унутрашњу диференцијацију у негдашњем ДОС-у, његово значење свело се на техничко – на критеријум детекције и одвајања жита од кукоља. Врхунац овог кретања била је изборна кампања у пролеће 2008. године, када је Демократска странка оптужбу о враћању у деведесете пришила свом дојучерашњем коалиционом партнеру у влади, Демократској странци Србије.

Да подсетимо, та се владина коалиција (2007—2008) распала на питању да ли потписати Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ будући да је већина држава чланица признала независност Косова, а органи ЕУ већ увелико водили политику тзв. надгледане независности по правно непостојећем плану Мартија Ахтисарија. За ДС то је било прихватљиво, за ДСС не, што би био разлог за нормално разилажење и странака и владе, али кампања ја по политичким обичајима баш из деведесетих налагала изборно непријатељство а не такмичење. У таквом окружењу оптужба за враћање деведесетим, упућена ДСС-у од стране ДС-а, била је идеална негативна крилатица. Иначе, позитиван слоган ДС-а у тадашњој изборној кампањи био је „и Косово и ЕУ". Историја се нашалила и овог пута, па је овај слоган претворила у много реалнији: ни Косово ни ЕУ.

Не би ово кратко подсећање на прошлу деценију имало неког ширег смисла да се ренесанса овог израза не одвија управо пред нашим очима. Примера је јако много. Најновији је коалиција социјалиста, радикала и Јединствене Србије за локалне изборе у Мионици. Као да већ немамо црвено-црну коалицију на централној власти, ова локална са малим варијацијама, наводни је наговештај за „враћање деведесетим". Реакције које прате исти слоган присутне су и поводом најскромнијих корака власти у пружању правне и друге помоћи хашким оптуженицима, премда је то законска обавезе државе. Иста реаговања постоје и поводом неуспеха власти да до краја године изврши реформу правосуђа и промени Устав Србије, поводом избора Н. Шаиновића у руководство Социјалистичке партије, поводом позива генералу В. Лазаревићу да одржи предавање на Војној академији, поводом сваког афирмативног помињања Русије у било којој области сарадње итд.

Све ово може се разумети и као део домаћег политичког фолклора, по себи безвредног да му се посвети текст. Али, ипак има нечег трулог у држави Данској. Ако се дубље погледа, поред многобројног дрвећа може се видети и шума. То је данашњи политички поредак у Србији. Можда је најмањи проблем тај што његова персонална и страначка репрезентација води порекло из деведесетих. Основни проблем је у његовој унутрашњој политичкој природи и сходно томе начину вођења унутрашње и спољне политике.

Далеко од његове уставне композиције, данашњи политички поредак у Србији је изразито ауторитаран, конкретније речено аутократски. Слично деведесетим, реч је о страначком хиперплурализму са хегемоном странком и њеним вођом на челу. И саме владе биле су и сада су коалиционе са доминантном странком. Као и у деведесетим, и данашњи поредак заснива се на претежној већинској подршци у бирачком телу. Кад год му затреба, поредак позове своје бирачко тело да манифествује своју приврженост, било да је реч о редовним и ванредним, парламентарним или председничким, као и локалним изборима, или, пак, свакодневно путем масовних манифестација подршке дневним акцијама вође и руководства. Потом, поредак контролише бар девет десетина медијског капацитета земље, било да је реч и јавним или приватним медијима, да би приказао своје свакодневне успехе, без тематске селекције – било да је реч о његовим међународним активностима или отварању локалних путева, па чак и семафора. Као и деведесетих, поредак стално држи високу тензију унутрашњих прилика поступком перманентне масовне мобилизације, не допуштајући јавну релаксацију која би можда подстакла подсећања на грдна обећања и поређења оног што је речено са оним што је учињено. Такве велике мобилизације поредак предузима или циљајући на општи ниво јавног живота (избори), или парцијално, обраћајући се просторним целинама (покрајина, округ, локал) или функционалним групама (пензионери, млади, данас и хомосексуална популација). Најновији пример је сазив тзв. унутрашњег дијалога о Косову, усмерен на целокупну научну сферу, а да током пет и по година власт систематски опструише могућност скупштинске расправи о овом тобоже кључном државном питању. Најзад, да са нечим довршимо набрајање, као и деведесетих, вођа остаје особа са највећом политичком моћи у земљи – као премијер или као  председник државе – без обзира на њихова различита уставна овлашћења.

У политичкој теорији постоји израз за овај јасно издвојени тип политичког поретка – плебисцитарни цезаризам. Колико се сећам, таквих карактеризација тадашњег политичког поретка било је и у озбиљнијим анализама деведесетих.

Ако ствари тако стоје са поређењем данашњице са деведесетим, намеће се једно здраворазумско питање: зашто запад толико хвали и уздиже овај поредак кад су чињенице практичне владавине у суштој супротности са вредностима демократије и владавине права. Одговор је прост као и само питање. Запад је у Александру Вучићу видео најзад пронађени одговор на питање, ко би могао да без великих унутрашњих превирања и уз одређену временску толеранцију преда Косово и Метохију тамошњим Албанцима. Од његове фактичке инаугурације било је потребно неко време да се уз обилату помоћ запада успостави поредак плебисцитарне диктатуре као најбезболније средство за овај историјски задатак. Дакле, не у средству него у циљу налази се једина суштинска разлика између поретка из деведесетих и данашњег.

Не рачунајући унутрашње политичке носиоце поретка, они који су на време разумели ову стратегију запада према Србији били су тзв. проевропске странке Србије, невладин сектор задужен за цивилну заштиту западне стратегије и део денационализованог културног сталежа. Данас се може приметити извесна тензија између носиоца власти и друге три групације. Она се не тиче суштине проблема, већ његових естетских димензија – овим другима смета повремена грубост и примитивност у политичкој пракси власти. Али, нико друго до њих не уочава епохални значај политике која треба да одсече део територије који највише потхрањује превазиђене категорије као што су порекло, историја и традиција. У том односу – између власти и ширих европских снага – постоји једна продуктивна размена: власт добија разрађену идеологију и логистику светле европске будућности, док посвећеници ЕУ добијају решеност власти да највећу сметњу на европском путу уклони као бубу са ревера.

Због тога, просто казано, наши прозападни медији и европски псеудоверници главног тока виде повратак деведесетих у мионичкој коалицији Ивице, Воје и Палме, али не и у проевропској коалицији напредњака (негдашњих радикала) и социјалиста. Наздравље.

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 25. 12. 2017)

 

уторак, 26. децембар 2017.

Америка вуче хазардне потезе који ће скупо коштати друге народе и државе, а и саму Америку

fakti.org

Америка вуче хазардне потезе који ће скупо коштати друге народе и државе, а и саму Америку

10-13 minutes


 

  • Миломир СТЕПИЋ: Немају само САД „дубоку државу". Слично функционише „дубока држава" ЕУ - лондонска је нарочито после Брегзита изведена на светло дана, француску и немачку „дубоку државу" смо већ видели на делу. Не треба да се заваравамо да је Русија на то имуна (Дугин ју је назвао „шестом колоном"), али - шта је то „дубока држава" Србије и како функционише београдска „мочвара"?
  • Слободан ЕРИЋ: Код нас још не поимају дубина и размере идеолошког рата који води глобална управљачка елита против остатка света, а пре свега против хришћанства, стварајући унисекс човека, савршеног потрошача, без рода, културе, националног идентитета, празног човека којег ће капитализам испунити чиме год жели
  • Ненад КЕЦМАНОВИЋ: Иако је на­пи­сао књи­гу ко­ја се ба­ви свет­ско-исто­риј­ским то­ко­ви­ма у ко­ји­ма глав­ну реч во­де ве­ли­ке си­ле, Трифковић не про­пу­шта да закључи да су се Ср­би и срп­ске зе­мље на раз­ме­ђу ми­ле­ни­ју­ма нашле на ме­ти је­ди­не су­пер­си­ле као екс­пе­ри­мен­тал­ни ку­ни­ћи на по­ли­го­ну за те­сти­ра­ње но­вих ин­стру­ме­на­та, стра­те­ги­ја и так­ти­ка ру­ше­ња не­по­слу­шних ре­жи­ма и то­тал­ног над­зо­ра... и да се до дан-да­нас на­ла­зе на по­тен­ци­јал­ној „ли­ни­ји ва­тре" об­ра­чу­на гло­бал­них игра­ча
  • Срђа ТРИФКОВИЋ: Америка неће отићи слатко и тихо у ноћ. Велике силе се не мире са губљењем позиција и зато вуку хазардне потезе. А такви потези воде у ратове и трају до њиховог суноврата. САД су у таквој фази вучења хазардних потеза. Оне су обнародовале нову стратегију којом су Русија и Кина означене као земље које воде политике које су супротне економским, политичким, али и вредносним интересима САД. Те земље су десет пута стављене у исти кош са Ираном и Северном Корејом

          КЊИГА „Континуитет хладног рата", др Срђе Трифковића, уредника магазина Крониклс и врсног аналитичара међународне политике, промовисана је у Београду, у свечаној сали Дома Војске.

          Поред аутора, о књизи су говорили и њен рецензент Миломир Степић са Института за  политичке студије, Ненад Кецмановић, професор Факултета политичких наука и Слободан Ерић, уредник листа Геополитика.


Миломир Степић

          Централно место њихових опажања била је промена односа међу кључним земљама света и другим водећим центрима моћи и њихова неизбежна рефлексија на положај Србије.

          Степић је у том смислу указао да Трифковић успешно анализира феномен америчке „дубоке државе" и приказује вашингтонску мочвару која гута део по део визије персоналних узданица Доналда Трампа. Њена мисија је, како је указао, да разграђује националне идентитете и суверенитете као сметње глобализму и да у том циљу гради систем глобалне власти.

          Важно обележје те „патологије западне елите", којој Трифковић поклања цело једно поглавље (будући да су елите оно што чини „дубоку државу") јесте стигматизација опонената - од појединаца до читавих народа, констатовао је Степић и указао да је баш зато тим елитама и потребан „континуитет хладног рата".

          - На крају, кад читалац ово и много више од овога сазна и прочита, не може да не закључи да немају само САД „дубоку државу", да свакако слично функционише „дубока држава" ЕУ - лондонска је нарочито после Брегзита изведена на светло дана, француску и немачку „дубоку државу" смо већ видели на делу, не треба да се заваравамо да је Русија на то имуна (Дугин ју је назвао „шестом колоном"), али - шта је то „дубока држава" Србије и како функционише београдска „мочвара"? Није ли то оно што је отелотворено државом чију ћемо стогодишњицу обележити следеће године, а и данас се не одриче контроле кључних „коридора моћи", указао је Степић и истакао да би Трифковић баш како је перфектно анализирао амерички случај, могао и да то учини на српском примеру „дубоке државе".

          Степић је указао да је аутор књиге детаљно размотрио слабљење ЕУ, коју назива Бриселским Левијатаном, апострофира њен таласократски карактер, подређеност Америци и њену нефункционалност, хипертрофирану бирократију и немогућност да се супротстави кључном изазову Муслиманске миграције.

          Са друге стране, у анализи односа Америке и Русије, Трифковић истиче да су САД опседнуте архи-супарником Русијом и Хладним ратом који никада није престао, а сада се све више заоштрава. У деловању Запада, аутор не види само специфичан патолошки облик русофобије, већ све очигледније православофобије, која, како аргументује, има „психолошке, културне и геополитичке корене још од Четвртог крсташког рата", навео је Степић.


Слободан Ерић

          Слободан Ерић је оценио да иако постоји опште мишљење да је Хладни рат ствар која је завршена распадом Совјетског савеза, Трифковић доказује да он не само да није завршен, него постоји његов континуитет:

          "Чим се СССР распао, обуздавање је прешло у разуздану експанзију. Већ 1996.је председник Клинтон  прекршио обавезу Џорџа Буша старијег да неће бити ширења НАТО савеза ка Истоку и Алијанса је избила на руске царске границе. Под Џорџом Бушом млађим се проширила 2004. малтене до предграђа Санкт Петерсбурга са пријемом три балтичке републике. Све време, међутим, Украјина остаје главни згодитак, како рече Бжежински: не само кључ да се Русији ускрати приступ Црном мору, неко потенцијални геостратешки нож у мекој утроби југозападне Русије".

          Ерић је указао и на значај ове књиге у делу где су детаљно објашњене основне идеје америчке спољне политике, јер"се она из Србије поједностављено посматра". Посебно је истакао Трифковићево објашњење да идеологија игра важну улогу у креирању америчке спољне политике и пример који се наводи у књизи: говор Хилари Клинтон која је током кампање 2016. изјавила да је америчка нација једина неопходна нација - она на коју се угледају и коју следе људи широм света.

          Ерић је упозорио да се код нас још не поимају дубина и размере идеолошког рата који води глобална управљачка елита против остатка света, а пре свега против хришћанства, стварајући унисекс човека, савршеног потрошача, без рода, културе, националног идентитета, празног човека којег ће капитализам испунити чиме год жели.

          - Мржња америчке либералне елите према Русији је патолошка појава неподложна рационалном дискурсу, што конфликт чини нерешивим. Крајњи циљ те елите није промена руске политике, већ промена режима у Москви као нужни предуслов темељите и неповратне трансформације руског идентитета, закључио је Ерић.

          Ненад Кецмановић је оценио да је „Кон­ти­ну­и­тет хлад­ног ра­та" за­и­ста ус­по­ста­вљен, али на­кон два крат­ка ин­тер­ме­ца на­де ко­ја су про­бу­ди­ ли Гор­ба­чов и Трамп.

Ненад Кецмановић

          „САД ни­су успје­ле да одо­ле им­пе­ри­јал­ном ис­ку­ше­њу да по­ста­ну је­ди­ни играч на свјет­ској сце­ни. „Крај исто­ри­је", „аме­рич­ка из­у­зет­ност", „је­ди­на су­пер­си­ла", „но­ви свјет­ски по­ре­дак" су не­ке од три­јум­фа­ли­стич­ких ка­те­го­ри­ја ко­ји­ма је из­ра­жа­ва­на по­гре­шна сви­јест да је би­ло ко­ја по­бје­да над­и­сто­риј­ски де­фи­нитвна, а по­раз фа­та­лан. Нео­че­ки­ва­ни не­ста­нак „цр­ве­не опа­сно­сти" , ра­до­вао је пос­хлад­но­ра­тов­ску Евро­пу не ма­ње не­го и не­ста­нак по­тре­бе за аме­рич­ким ки­шо­бра­ном. Док се пост­ко­му­ни­стич­ка Ис­точ­на Евро­па рас­па­да­ла у фе­де­рал­не ко­ма­де За­пад­на се на­шла на ме­ти аме­рич­ких при­ти­са­ка да НА­ТО оста­не на Ста­ром кон­ти­нен­ту, рекао је Кецмановић.

          Спо­ља пот­па­ље­ни су­ко­би на за­пад­ном Бал­ка­ну, вик­ти­ми­за­ци­ја и са­та­ни­за­ци­ја „ма­лих Ру­са", а по­себ­но иза­зи­ва­ње гра­ђан­ског ра­та у БиХ, по­слу­жи­ли су као крун­ски до­каз да ЕУ не мо­же ни­шта да ри­је­ши без вој­не си­ле НА­ТО са­ве­за и ње­го­вих ху­ма­ни­тар­но-пре­вен­тив­них ра­ке­та. Али­јан­са се по пр­ви пут по­ја­вљу­је као офан­зив­но сред­ство у ус­по­ста­вља­њу гло­бал­ног аме­рич­ког го­спод­ства, указао је он.

          Охра­бру­је, према његовим речима, што су из­бо­ри по­ка­за­ли да по­сто­ји дру­га Аме­ри­ка и то што су из­и­шли на ви­де­ло не са­мо ва­шинг­тон­ска мо­чва­ра и ду­бо­ка др­жа­ва не­го и вла­да­ри из сен­ке.

          „Со­рош, па и Рок­фе­ре­ли и Рот­шил­ди, са­мо су фронт­ме­ни тран­са­тлант­ске ко­а­ли­ци­је оних 300 по­ро­ди­ца ко­је рас­по­ла­жу са ви­ше фи­нан­сиј­ске и дру­ге мо­ћи, не­го све оста­ло ста­нов­ни­штво Зе­мље. По­сли­је Трам­па, ви­ше ни­шта не­ће би­ти као при­је. Уко­ли­ко у ме­ђу­вре­ме­ну не иза­зо­ву тре­ћи свјет­ски рат, САД ће мо­ра­ти да се при­ла­го­ђа­ва­ју мул­ти­по­лар­ном сви­је­ту: XXI ви­јек не­ће би­ти аме­рич­ки, не­го по­ста­ме­рич­ки и оби­ље­жен да­љим успо­ном дру­гих зе­ма­ља, пр­вен­стве­но Ки­не", навео је Кецмановић нека од Триф­ко­вићевих разматрања.

Срђа Трифковић

          - Иако је на­пи­сао књи­гу ко­ја се ба­ви свјет­ско-исто­риј­ским то­ко­ви­ма у ко­ји­ма глав­ну ри­јеч во­де ве­ли­ке си­ле, Трифковић не про­пу­шта да закључи да су се Ср­би и срп­ске зе­мље на раз­ме­ђу ми­ле­ни­ју­ма нашле на ме­ти је­ди­не су­пер­си­ле као екс­пе­ри­мен­тал­ни ку­ни­ћи на по­ли­го­ну за те­сти­ра­ње но­вих ин­стру­ме­на­та, стра­те­ги­ја и так­ти­ка ру­ше­ња не­по­слу­шних ре­жи­ма и то­тал­ног над­зо­ра у ра­спо­ну од ме­ке до твр­де мо­ћи... и да се до дан-да­нас на­ла­зе на по­тен­ци­јал­ној „ли­ни­ји ва­тре" об­ра­чу­на гло­бал­них игра­ча. У За­кључ­ку дје­ла аутор сто­га да­је и кон­крет­ну пре­по­ру­ку да мул­ти­ла­те­рал­на спољ­на по­ли­ти­ка из­ме­ђу су­прот­ста­вље­них ве­ли­ких си­ла и бло­ко­ва је­сте ва­жна, али ни­је и до­вољ­на га­ран­ци­ја на­ци­о­нал­не без­бјед­но­сти, рекао је на крају свог излагања Кецмановић.

          Сам аутор је искористио промоцију да на одређени начин допуни и појасни оно што у време настанка књиге још није било толико видљиво.

          - Мултиполаризација је процес који неће бити ни брз ни лаган. Током своје двомесечне турнеје, Доналд Трамп је 23 пута изговорио реч - Индопацифик! На тај начин, он је нагласио улогу Индије као потенцијалног савезника и партнера САД. Ми по навици изговарамо реч БРИКС и при том га доживљавамо као отпор Америци. Али, то није тачно, нарочито од доласка Модија на место премијера. Друга важна ствар је да Америка неће отићи слатко и тихо у ноћ. Велике силе се не мире са губљењем позиција и зато вуку хазардне потезе. А такви потези воде у ратове и трају до њиховог суноврата. САД су у таквој фази вучења хазардних потеза. Оне су обнародовале нову стратегију којом су Русија и Кина означене као земље које воде политике које су супротне економским, политичким, али и вредносним интересима САД. Те земље су десет пута стављене у исти кош са Ираном и Северном Корејом, указао је Трифковић и упозорио да Америка вуче потезе који ће скупо коштати друге народе и државе, али и саму Америку.

          Диана Милошевић

 

понедељак, 25. децембар 2017.

"Србија не треба да се плаши НАТО-а, али да га узме као претњу"

rts.rs

"Србија не треба да се плаши НАТО-а, али да га узме као претњу"

RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of Serbia

4-5 minutes


Бивши амбасадор Југославије и министар иностраних послова Владислав Јовановић каже да је НАТО "тема која нас заокупља последњих 30 година", јер је та алијанса, према његовом мишљењу, све то време ангажована на "оспоравању и оштећењу свих могућих националних и државних интереса Србије".

"Ми смо под појачаним притиском НАТО-а. Балкан све више постаје простор који САД мора да обезбеди и очисти од руског утицаја, да би имале леђа ка даљем продору ка Русији, укључујући и војни. Ипак, жеља да се инкорпорира Балкан у евроатланске организације није тако остварљива као што се чини, а такође, Србија у целој својој историји никада није била члан ниједног војног савеза", рекао је Јовановић.

Како сматра, једна од великих заслуга (бившег председника Војислава) Коштунице јесте што је успео да се дефинише Уставом војна неутралност и то је, истиче, основна тачка за Србију за одупирање "непријатним притисцима са запада", као и да тој дефиницији недостаје само "трајна" војна неутралност, да се не би мењала ниједном другом.

"Када бисмо ми нашу војну неутралност прогласили трајном, лакше бисмо могли да се одупиремо наводним пријатељским аргументима да је наша најбоља шанса да уђемо у тај број вазализованих земаља и да даљу своју судбину препустимо другима. Они да нас прихвате као трајно војно неутралне и трајност би умиривала бојазни да бисмо ми могли да се нагнемо на једну страну", сматра Јовановић.

Некадашњи начелник Генералштаба Војске Србије Бранко Крга наглашава да Србија не треба да се боји НАТО пакта, као ни да, "уосталом, Србима као народу није ни својствено да се плаше било кога", да сада, за разлику од 1999. године, очигледно нема никаквих оружаних инцидената који би били повод за неку интервенцију према нашој земљи, али да технички, опасности постоје.

"Чим су толике оружане снаге у окружењу, оне могу потенцијално да угрозе безбедност Србије, али нема индикатора да та непосредна опасаност постоји. Да би се на дужи период избегла опасност од тих снага, треба наставити сарадњу са њима, а потребно је јачати одбрамбене потенцијале, као и обавештајне службе и сматрам да цивилна спољна обавештајна служба у оквиру МСП треба да се успостави поново", рекао је Крга.

Сматра да "наша власт добро штити интересе Србије", да треба јачати потенцијале, сарађивати са НАТО-ом и не водити пропаганду против њих, јер, "њима не би сметало, а имали бисмо проблема".

Историчар и публициста Срђа Трифковић каже да се "не плашимо НАТО-а", али и да би требало трезвено да га узимамо као претњу, јер то је, сматра, "сила која тежи опкољавању", да је заснован на "априори русофобији", што се потврдило, како је рекао, самом чињеницом да је та алијанса опстала након распада СССР, када је престао и разлог за његово постојање.

"Све док се наставља на неупитном европском путу, дотле се нећемо ослободити натовског Дамокловог мача над главом. Да би Србија бројним изазовима успешно одговорила, њен останак ван НАТО савеза и ван ЕУ представља битан предуслов. Јер, бити ван домашаја Брисела, није само по себи довољна гаранција опстанка Србије, али свакако јесте услов њеног опстанка", сматра Трифковић.

Душан Пророковић из Центра за стратешке алтернативе сагласан је да се НАТО-а не треба плашити, али и да је неопходно укалкулисати будућа дешавања око и унутар НАТО-а, јер то је, сматра, ствар и спољне и безбедносне политике земље.

"Све приче о томе су испричане, време је демантовало да би због чланства у НАТО долазили инвеститори, да би био бољи економски развој, то показују и примери из околних земаља, зато се целокупна аргументација свела на кафанске доскочице - боље да будемо за столом, него на менију", рекао је Пророковић.

 

петак, 22. децембар 2017.

Убиство Јустиције, истине и правде у Хашком трибуналу

91.222.7.144

Убиство Јустиције, истине и правде у Хашком трибуналу

Александар Михаиловић

4-5 minutes


Завеса је свечано спуштена у Хагу, а светски званичници су хвалоспевима том не/суду одржали опело истини и правди које су сахрањене заједно са жртвама злочина и злочинаца који су формирали овај тзв.суд да би себе и своје плаћенике егзекуторе опрали, свалили кривицу на жртве и за историју оставили лажи, неистине и ново семе мржње и зла.

Када је суд у Хагу формиран истицано је да је циљ истог да се дође до истине, правде за жртве и да се створе услови за изграђивање суживота на просторима бивше Југославије, јер, без те истине и правде ишло би се у нове поделе и тензије.

 На свечаном затварању суда, који ће егзистирати још неко време док се не заврше поступци по жалбама и преузимања архивске грађе, на тоне докумената који требају да послуже науци, истраживањима, проучавањима и за историју правосуђа и свих заунтересованих, пре свега зараћених и опседнутих мржњом која је донела на стотине хиљада жртава, на хиљаде милијарди евра штете и последице које ће трпети и бројне наредне генерације. О дометима и „заслугама" суда на том плану се говорило у суперлативима, у чему је предњачио ГС УН Гутереш.

 Међутим, хашки суд се претворио у казамат за истину, правду и за стварање лажне историје. Изневерено је све што је прокламовано, а бројна кукавичја јаја су остављена у архивама које ће преузети зараћене државе.

Та лажна документација, ослобођена од доказа против правих злочинаца и њихових плаћеника, егзекутора и извршилаца, о чему је писала и бивша главна тужитељка Карла дел Понте, и признала да је уништавала доказе за злочине против Срба, не каже и по чијем наређењу, али се зна, оних који су формирали овај несуд и плаћали особље које ће реализовати други део пакленог плана за уништавање СФРЈ, СРЈ и Србије посебно. Најбоље за историју је да се на њу не чека, да се још сада издвоје праве чињенице и докази које имамо и да се све оно што је фабриковано, лажно, фризирано и конструисано стави у посебни део као доказ злочина према истини, правди, убијања Јустиције и пљувања по жртвама. Несме се дозволити да се млади и будућа поколења васпитавају на лажима и неистини, што ће створити нове неслоге, тензије, сукобе и можда ратове.

 Завеса је свечано спуштена у Хагу, а светски званичници су хвалоспевима том не/суду одржали опело истини и правди које су сахрањене заједно са жртвама злочина и злочинаца који су формирали овај тзв.суд да би себе и своје плаћенике егзекуторе опрали, свалили кривицу на жртве и за историју оставили лажи, неистине и ново семе мржње и зла.

 Хашки не/суд ће остати упамћен и као место нових злочина над онима које не би могли да осуде и поред свих лажи и фабрикованих доказа и лажних сведока, а на начин да им је ускраћивано лечење или су погрешно лечени. Слика истог је самоубиство Праљка у судници. Незапамћено је у историји правосуђа било где да је суд пуштао на привремену слободу окореле злочинце да би убијали сведоке својих злодела, а забрањивао лечења тешко оболелих у правим болницама и државама које су давале гаранције за то.

Спуштена је завеса али су највећи злочинци остали на слободи и историјској позорници, неки су награђени функцијама и положајима, те су остављени да уз лажну судску документацију сведоче о наводним злочинима својих жртава и да граде лажну историју. Судијама, тужиоцима и злочинцима ће долазити у кошмарне снове посебно  жртве које су претворене у резервне делове а да ни један злочинац није ни осуђен ни процесуиран.

 Остаће некажњени злочини и за незаконито и мимо знања и одобрења СБ УН геноцидно рушење, убијање, тровање Србије и геноцидно санкционисање исте, све на бази лажи и превара, које су и признате али виновници су остали ван домашаја правде, као и они који су убили ЈУ и раздржавотворили српски народ, а матичну државу му комадају и пљачкају, неки су добили и Нобелове награде за мир и огромне паре.

Пуковник у пензији

 

недеља, 17. децембар 2017.

Како је Србија систематски уништена од — приватизације

91.222.7.144

Како је Србија систематски уништена од — приватизације

Владимир Судар

8-10 minutes


Уколико дође до продаје стратешких ресурса у државном власништву, биће то велика економска штета, али ће олигархијске групе које буду то продавале остварити велику материјалну корист, а положај радничке класе ће бити још гори, сматра др Марија Обрадовић, аутор књиге „Хроника транзиционог гробља".

Приватизација не може бити поштена јер нема емпиријског доказа да је иједна приватизација икада била поштена. Приватизација је једна шпекулативна активност, и она је увек на штету фирме која се приватизује, а нарочито запослених. То је један од најразвијенијих облика пљачкања радничке класе, каже за Спутњик др Марија Обрадовић, сарадница Института за новију историју Србије.

 

У својој новој књизи „Хроника транзиционог гробља" у којој је анализирала приватизацију у Србији од 1989. до 2012. године, емпиријски је доказала да је циљ приватизације био промена својинске структуре друштва, а не унапређење ефикасности привређивања, било појединачне фирме, било економског система у целини.

Србија, Кина, Камбоџа…

„На примеру Србије то је потпуно евидентно. Путем приватизације уништено је 98 посто индустријског потенцијала Србије а у индустрији је радило више од милион људи, а ниво националног дохотка, односно бруто друштвеног производа данас је знатно мањи него што је био на почетку, 1989. године, с тим, што је индустријска производња данас, на нивоу из 1970. године", каже Обрадовићева.

Она додаје да Србија откад врши приватизацију друштвене својине није у стању да стигне ниво БДП-а какав је био на самом почетку, 1989. године. А како сада иде раст, вероватно га никад неће стићи, или ће га стићи „у некој далекој будућности".

„Приватизација је у целој источној Европи и СССР-у довела до знатног урушавања друштвено-економског положаја радничке класе. Данас је цена рада у Србији нижа него у Кини или Камбоџи. На почетку приватизације, Србија је имала просечну плату од 1.500 марака, а сада, за минималну плату која износи 140 динара по сату, ради 350.000 људи", додаје др Марија Обрадовић.

Саговорница Спутњика наглашава да сви емпиријски, економски показатељи показују да циљ приватизације није био економски развој, већ политички интерес који подразумева промену својинске структуре друштва, односно, како каже чешки марксистички филозоф Карел Косик — реч је о удару контрареволуције, а приватизација је једна од главних мера тог таласа.

Контрареволуционари — Хитлер, Тачерка…

 „Истакла бих занимљиву чињеницу да ни Југославија ни СССР нису имали негативне стопе друштвеног раста пре приватизације, а да се након тога годинама суочавају са негативним стопама, што потврђује тезу да је реч о мери контрареволуције", каже она.

И кроз историју се показало да је приватизација била мера контрареволуције. Прву приватизацију у Европи извршила је 1933. године Хитлерова фашистичка влада, и њен циљ је био приватизација имовине национализоване током Вајмарске републике.

„Током Вајмарске републике ниво национализације био је јако висок, као у СССР-у, и многи западноевропски теоретичари сматрају да је финансијски капитал подупро формирање Националсоцијалистичке партије да би поништио национализацију".

Кад је реч о економском бољитку који доноси приватизација, истиче да у Великој Британији, за време владе Маргарет Тачер, после приватизације железница, оне нису постале ни ефикасније, ни боље, ни јефтиније. У Италији је ′90-их година приватизована „Ал Италија", а приватизација је довела само до тога да је велики број људи изгубио посао, а цена карте је јако порасла.

Деца комунизма

Приватизација у земљама бивше СФРЈ није довела ни до каквог економског просперитета. Изузев Словеније, ниједна република није достигла ниво националног дохотка из 1989. Међутим, Словенија је тај ниво достигла 2008. кад почиње светска економска криза, и тада почиње пад националног дохотка и индустријске производње.

 „За разлику од земаља које су имале брзе приватизације, у Словенији је тај процес био јако контролисан и јако дуг. С једне стране, приватизација је најмање оштетила привреду у Словенији, међутим, морамо да кажемо да су у тој приватизацији нестале неке значајне словеначке фирме, попут 'Елана'. Неке су успеле да преживе, попут 'Горења', а има таквих фирми и у Србији, попут 'Металца' или 'Ниш експреса', али то су фирме где је радничка класа била организована и успела је да их преузме путем радничког акционарства", истиче Обрадовићева.

На питање да ли је циљ транзиције био довођење бивших социјалистичких земаља у полуколонијални положај, каже да је та теза била веома распрострањена почетком ′90-их у Великој Британији. Професор економије на Лондонском универзитету доказивао је да је промена у источној Европи и распад СЕВ-а био пут за враћање источноевропских земаља у положај европске периферије, и он је истицао значај „спољног фактора".

„Међутим, истраживања која сам ја радила ту тезу донекле проблематизују. Мислим да је кључ за све што се десило у СССР-у, Источној Европи и Југославији, у формирању унутрашњих снага контрареволуције. Велики број људи у Србији који су почетком ′90-их отварали своје приватне фирме или су учествовали у приватизацији друштвених, били су директно део комунистичке номенклатуре, или су то била њихова деца. То су показали резултати истраживања која су рађена ′90-их. Једно истраживање јавног мњења из 1989. показало је да је за приватизацију, односно одређене економске промене, било 66 одсто припадника комунистичке номенклатуре, док је 58 одсто радничке класе у Југославији подржавало федералну Југославију и социјалистичко самоуправљање. Дакле, теза да су контрареволуцију извели комунисти само је донекле тачна".

Бог, домовина, нација…

Др Марија Обрадовић сматра да без ратова приватизација не би била могућа. Без националистичке и клерикалне пропаганде, оваква приватизација не би била могућа јер је путем те идеологије и ратова дошло до дезорганизације и дезоријентације радничке класе.

„Јасно је да је велики број припадника радничке класе подржао националистичку политику зато што је била праћена нетачном тезом да је свака нација у Југославији економски оштећена и стварана је лажна слика код људи да ће стварањем националних држава и приватизацијом доћи до бољег материјалног положаја. Мислим да се сада код већине припадника радничке класе ствара свест колико су преварени", каже она.

Рат је допринео да се стварањем једног нерегуларног система изврши приватизација која се на целој територији Југославије спроводила и током ратова.

„У књизи доносим документ из 1999. са састанка одржаног у СПС-у где они усред бомбардовања, у априлу месецу, доносе закључак да требају убрзати приватизацију. У смислу — можда ћемо сада изгубити власт, па да узмемо шта можемо".

Биће још „Агрокора"

Фирме попут „Агрокора" не могу опстати зато што приватизација никада и нигде није довела до повећања економске ефикасности. Све фирме настале током приватизације очигледно немају економску будућност, истиче Обрадовићева.

„Пример 'Агрокора' је највидљивији, али имамо и огроман број фирми и у Србији и у Хрватској које су потпуно нестале у току процеса приватизације, а које су биле јако успешне друштвене фирме. А те фирме које су настале спајањем одређених елемената различитих фирми друштвеног капитала, као што је 'Агрокор', показују да шпекулантски начин организације производње не може бити профитабилан ни ефикасан, нити да могу опстати на дужи рок. Мислим да ће случајеви попут 'Агрокора' бити све чешћи и чешћи. И у Словенији, а нарочито у Србији. Нажалост".

Кад је реч о могућој продаји стратешких ресурса попут „Телекома" или пољопривредног земљишта, истиче да приватизација великих система нигде у свету није била ефикасна. Подсећа да је приватизација јавних предузећа у Србији предвиђена законом из 2014. и ако до тога дође, биће то велика економска штета, али ће олигархијске групе које буду то продавале остварити велику материјалну корист, а положај радничке класе ће бити још гори.

(Спутник)

 

четвртак, 14. децембар 2017.

Сензационално: Од последица уранијумског зрачења на Космету умрло 348 италијанских војника!

Зоран Влашковић - Сензационално: Од последица уранијумског зрачења на Космету умрло 348 италијанских војника!

четвртак, 14. децембар 2017. | КМ Новине 0

Save Save



Италијанска новинска агенција АНСА објавила је (13. децембра 2017.г. среда) да је до сада 348 италијанских војника који су били у мировној мисији на Косову и Метохији умрло од последица урранијумског зрачења (тровања).

 

DALJE…. http://www.kmnovine.com/2017/12/348.html

среда, 13. децембар 2017.

Tamni vilajet: Srbiji spremaju sudbinu Ukrajine, ne samo zbog Vojvodine i Sandžaka (video)

rs-lat.sputniknews.com

Tamni vilajet: Srbiji spremaju sudbinu Ukrajine, ne samo zbog Vojvodine i Sandžaka (video)

Sputnik

6-8 minutes


Srbija treba da se okane lažnih simetrija u odnosima sa Istokom i Zapadom i da načini jači iskorak prema Moskvi, smatra docent dr Srđan Perišić sa Fakulteta za međunarodnu politiku i bezbednost. On ukazuje na iskustvo Ukrajine, koja je u trci za evropskim snom zapala u haos i osiromašenje.

https://youtu.be/bTBvwoKg83I

Perišić ističe da Srbija ne može očekivati da će rešiti svoju ekonomiju i privredu tako što će nam neko slati dobre projekte iz Brisela ili veliki novac jer je i EU u teškoj situaciji.

„Traže nešto od nas, pritiskaju nas, a istovremeno na Zapadnom Balkanu žele da naprave neku posebnu mini-uniju, koja će imati samo kopču sa EU kada se ona transformiše", upozorava Perišić, napominjući da će se pravac transformacije znati nakon što se u Nemačkoj formira nova vlada.

„Ali je sigurno da Zapadni Balkan neće postati član Evropske unije, nego da će biti prostor za evropsku robu. Time upravo hoće da nas odvoje od Rusije, od kineskog 'Puta svile' i da i dalje budemo u mraku. Kad pogledamo Evropu i Balkan u energetskom smislu, videćemo da je to taman prostor. Nema nikakvih projekata, gasovoda. Tamni vilajet. Krive su za to sve naše prethodne vlade, Evropska unija koja to ne dozvoljava i naravno Amerika, koja je iza svega toga dosad stajala. Energetski razvoj nećemo dobiti iz Brisela. Zna se gde je gas i odakle može da dođe. Može da dođe samo iz pravca Rusije", objašnjava naš sagovornik, koji veruje da je budućnost Srbije upravo u okretanju prema Rusiji.

Na pitanje zbog čega je ono što se dešava u Ukrajini važno za nas u Srbiji i zašto se stalno pominje ukrajinski scenario, Perišić kaže da se takav scenario pominje u kontekstu mogućnosti da Srbija promeni svoju spoljnu politiku.

© Sputnik/ Vitalij Belousov

„Šta ako Vlada Srbije umesto jasnih želja za učlanjenje u Evropsku uniju počne sadržajniju ekonomsku i političku saradnju sa Moskvom, odnosno sa njenim geopolitičkim projektima, njenim savezima, Evroazijskom unijom i Organizacijom o kolektivnoj bezbednosti. Tačnije, da intenzivira saradnju koja već postoji. A ta saradnja je u ovom trenutku fantastična, imajući u vidu da je od 2001. do ovih godina nije praktično bilo, izuzev po pitanju Kosova", navodi ovaj ekspert, koji smatra da „ukrajinski scenario" u Srbiji nije realan.

Međutim, dodaje, može se desiti da se Srbiji nakon Kosova postavi i pitanje Vojvodine i Sandžaka.

„To su sve bolne tačke koje nas očekuju posle razgovora sa Prištinom. Opet, sada imamo opciju koju nismo imali devedesetih, da se od takvih scenarija odbranimo oslanjanjem na poredak koji izrasta, taj policentrični poredak, gde se jasno uočava pol Rusije i pol Kine. To nismo imali pre 15 godina. Kina nije uopšte bila prisutna na ovom prostoru, a sada je prisutna. Mi se moramo okrenuti ekonomski saradnji sa Kinom i sa Rusijom i upravo će ta saradnja da spreči bilo kakav negativni scenario", ocenjuje Perišić.

A kako on izgleda, vidi se na primeru Ukrajine. Tamošnju situaciju Perišić opisuje kao tragikomičnu, o čemu svedoče i scene koje se poslednjih meseci i nedelja događaju u Kijevu. Reč je o sukobu aktuelnog predsednika Petra Porošenka i bivšeg predsednika Gruzije, a zatim gubernatora Odeske oblasti Mihaila Sakašvilija koji se okrenuo protiv vlasti, iako ga je Porošenko kao prijatelja i druga sa studija doveo u Ukrajinu. Po mišljenju Perišića, iza svega stoje američke službe bezbednosti jer je Sakašvili njihov projekat.

Novinar iz Donbasa Sergej Belous kaže, s druge strane, da što je gora situacija u Kijevu, to bolje za Donbas.

„Manje će obraćati pažnju na Donbas. Ljudi se ovde nadaju da će u Kijevu bar na neko vreme da zaborave na rat, pa će manje ljudi stradati", ističe Belous.

Što se tiče unutarpolitičke situacije u Ukrajini, on smatra da su lične ambicije Sakašvilija bile isuviše jake da bi sačuvao prijateljstvo sa Porošenkom, a drugi faktor je što je Sakašvili čovek Amerike, a ne samo prijatelj Porošenka.

„Postoji i verzija koja kaže da su oni zbog toga što su prijatelji zajedno napravili ovaj cirkus da bi skrenuli pažnju sa velikih problema koje ima ukrajinski narod", navodi Belous. Podsećajući na loše ekonomske prilike u Ukrajini, gde je prosečna plata oko 150 evra, on upozorava da ima mnogo razloga za „novi Majdan, a ovako je sva napetost u društvu kanalisana na mitinge Sakašvilija, koji nemaju nikakvih objektivnih zahteva koji bi učinili život Ukrajinaca boljim".

Na pitanje kako objašnjava da, iako je Ukrajina zbog evropskog sna okrenula leđa Rusiji, sada i neki u Evropi njoj okreću leđa, poput Poljske, Belous kaže:

„Čak i oni koji su smatrali da Ukrajina može da bude dobar partner, vide da je ukrajinski državni vrh totalno poludeo. Zvaničnici iz Poljske sada daju izjave da Poljska može da preživi bez Ukrajine, a to je rečeno posle izjave ministra spoljnih poslova Ukrajine Pavela Klimkina da bez ukrajinskih radnika Poljska ne može da preživi", ukazuje Belous i podseća da ništa bolje ne stoje ni odnosi Ukrajine i Mađarske, zbog Mađara koji u sve većem broju napuštaju Zakarpatje.

Kad je reč o situaciji u Donbasu, Belous upozorava da je ona u ćorsokaku.

„Pokazalo se da je Minski sporazum mrtav i da niko ne planira da ga ispuni. Čak imamo zvaničnu izjavu ministra unutrašnjih poslova Ukrajine Arsena Avakova da je taj sporazum mrtav, a njegov bivši savetnik Anton Geraščenko je izjavio da Ukrajina nikad nije ni planirala da ispuni taj sporazum, nego ga je samo koristila da kupi vreme, da formira jaču vojsku, da posle krene u napad", navodi naš sagovornik, napominjući da se u Donbasu nadaju da će biti pronađen neki novi format pregovora.

Po mišljenju Perišića, Minski sporazumi nisu profunkcionisali jer Kijev mašta o tome da pobednički uđe u Lugansk i Donjeck.

„Međutim, to se ne može desiti. Ne mogu oni da imaju svoju 'Oluju', kao što možda Hrvati predlažu Kijevu, jer je iza Hrvatske stajao NATO i američka podrška iz vazduha. Zbog toga je sada ta pat-pozicija. Čeka se novi format, čeka se vlada u Berlinu koja još nije formirana, čeka se ko će biti kancelar, kako će Nemačka da definiše svoju politiku u istočnom pravcu. U Normandijskoj četvorci nema SAD, a one kontrolišu i Porošenka i Sakašvilija. Minsk 1 i Minsk 2 nisu uspeli zato što Kijev čeka veliko naoružanje, čeka da im pomogne vojni angažman SAD. Do toga nikad neće doći, ali uvek mogu biti instruisani, što se i dešava. A Ukrajina zbog toga propada", zaključuje Perišić.

 

уторак, 12. децембар 2017.

"Nakon dugo godina Balkan je ponovo postao problem"

b92.net

"Nakon dugo godina Balkan je ponovo postao problem"

8-10 minutes


Američki stručnjak za Balkan Danijel Server komentarisao je to što je Balkan ponovo istaknut kao problem u pogledu stabilnosti u brošuri nevladine organizacije.

Izvor: Tanjug utorak, 12.12.2017. | 22:30

Foto: Tanjug, arhiva

Server je naglasio da je to prvi put posle više godina, ali da ima država koje pokušavaju da idu napred, poput Srbije i Crne Gore.

"Bez obzira na napore, postoje rizici. Rusima se ne dopada šta rade Crnogorci, imamo otpor na tom putu. Ali nema ništa novo što se može reći za građane Balkana", kazao je Server za N1, komentarišući brošuru koju je izdao američki nevladin Savet za spoljne odnose o potencijalnim pretnjama za SAD u narednoj godini.

Kako kaže, ne misli da Savet smatra da se Balkan treba više plašiti.

"Veliki broj ljudi je zabrinut zbog nestabilnosti i mislim da ljudi na Balkanu sada imaju moć da spreče neke stvari i da se vratimo na stabilan evropski put jer ipak imamo države koje pokušavaju ići naprijed poput Srbije i Crne Gore", kaže on.

U toj brošuri su po stepenu rizika za bezbednost regioni svrstani u 3 kruga pri čemu se region Zapadnog Balkana našao u krugu broj 3.

"Ničeg u tom izveštaju nema što ljudima na Balkanu već nije poznato. Bilo je nekih sukoba, poput onoga u makedonskom parlamentu. Sve se to može proširiti ili da se situacija pogorša. Imate određene islamističke ekstremiste u BiH koji dolaze iz inostranstva. Međutim, imamo i nacionalističke ekstreme koji vole oružje i sukobe. Mislim da se mora primetiti da je prvi put nakon mnogo godina Balkan postao ponovo problem", kaže on.

To što je u kategoriji 3 znači da imamo i većih problema od Balkana, ali je Savet ponovo pomenuo Balkan nakon dugo vremena, upozorava on.

"Ljudi su zabrinuti, ne samo u ovom regionu, mislim na područje istočne Evrope. Pogledajte Poljsku, zatim rusko destabilizovanje baltičkih zemalja. To je globalni problem. Balkan je samo jedan od regiona. Rusi su delimično uspešni, ali ne preterano", prokomentarisao je Server.

Komentarišući izjavu bivšeg visokog predstavnika u BiH Volfganga Petriča koji je rekao da je BiH najslabija karika na Balkanu, Server navodi da misli da je on tehnički u pravu.

"Mirovni proces na Kosovu je krenuo bržim putem nego što to radi BiH. BiH i dalje trpi Ustav koji su Amerikanci nametnuli i mislim da je teško upravljati državom u takvoj situaciji i teško je rešiti ovaj problem jer vam treba dvotrećinska većina u Parlamentu. Sve to utiče na život. Mislim da je BiH zaista ugrožena pogotovo jer Dodik traži podršku Rusije", smatra Server.

Komentarišući trenutnu situaciju na Balkanu nakon presuda Ratku Mladiću, Jadranku Prliću i ostalima, on kaže da presude Haškog tribunala nisu doprinele pomirenju i da su se tenzije povećale što nije bila namera kada je formiran Tribunal.

 

четвртак, 7. децембар 2017.

ЧЕДОМИР АНТИЋ: Отровани суд

iskra.co

ЧЕДОМИР АНТИЋ: Отровани суд | ИСКРА

5-7 minutes


 

(Чедомир Антић) Фото: intermagazin.rs

Хашки суд је последњи пут пресудио у садашњем облику. У извесном, поетском смислу, ова пресуда заокружила је рад суда и морално га усмртила.

Основан са великим надама и намерама, у једном свету који се чинио заокружен и спреман за „крај историје" постао је убрзо оно што су желели најгори и најнеискренији међу његовим оснивачима: оруђе неколико западних сила са једнократном употребом. Југословенскенароде није помирио. Правду није донео. Оштећени се жале на чињеницу да су осуђене стотине а погинуло више од стотину хиљада људи. Хашка правда, уосталом није донела оно што су раније доносиле победе у рату – освету, плен и уништење поражених. Ако је неко победио у југословенским грађанским ратовима, то су онда биле САД и савезници. Колико год неправедне према српском народу, вође САД не сањају дрво са сабљама уместо лишћа, нити хоџу како пева са Ајфеловог торња – снове многих, од бега Османа до Алије Изетбеговића. Не привиђа им се ни земља „чиста као у Звонимирово вријеме" нити певају „градишким месарима". Не куну се у мирољубиве намере у прошлости, а кличу некаквим нацистичким слугама које „Дрину воду прегазише и Србију попалише"… Хашке судије требало је, очигледно је то данас, да успоставе некакву равнотежу, сличну размери наоружања армија СР Југославије, Р. Хрватске, Муслиманско-хрватске Федерације и Републике Српске. Требало је времена, али су то и учинили. Ваљало је и да направе преседан са међународним суђењима шефовима „отпадничких" држава.

Да ли су у Вашингтону данас задовољни? Можда би и били да се пред једним оваквим судом до данас нашао и Путин или макар ајатолах Хамнеи. Време се променило. САД су изгубиле многе ратове, међу њима и неке у којима нису учествовале. Крај рада Хашког суда зато долази као двадесетогодишњица матуре некоме ко је кратко време раније изгубио посао и пропио се… Као подсећање на чињеницу да је могао поћи другачијим и бољим путем.

Хашке судије осудиле су шесторицу политичара и генерала босанских Хрвата на више од једног столећа робије. За ове људе који су већ провели године у затвору, ова пресуда није могла значити много у смислу одслужења казне. Рецимо, генерал Слободан Праљак провео је у притвору тринаест година. Према правилима трибунала могао је изаћи на слободу после две трећине казне проведене у притворској једниници – дакле већ током следеће године. Ипак, Праљак је после изрицања коначне пресуде рекао судијама да није злочинац и да одбацује њихову пресуду. Театрално, али смело и са великом дозом достојанства и трагике у гесту, Праљак је потом подигао некакву посудицу и попио отров. Ускоро је умро.

Праљакова смрт засенила је изречену пресуду. Као и сваки тешки, братоубилачки,грађански рат и овај има само жртве. Оне које су заборављене, па макар суд у служби империје чији злочинци у југословенским ратовима никада неће бити кажњени, и изрекао пресуду онима који су их убили или мрцварили. Али и једног генерала чији су војници убијали цивиле и мучили затворенике који су скапавали од батина, врућине и жедни пили сопствени урин… Праљака, који не жели ни слободу под жигом срама пресуде, па радије бира смрт. Будуће генерације које ће се мрзети и којима ће суд (који што би рекао мостарски професор и хрватски националиста Нино Распудић воде „исхлапијеле сподобе") бити само аргумент за мржњу и оправдање сваког могућег, можда и тежег осветничког злочина…

Остаје и чињеница да после четврт века постојања овог суда нико није ништа научио. Србе су грдили што нису прихватили да два милиона њихових сународника постану мањина без права, оцрњени као најгори од оних чији су преци Хитлера звали „течо", а Ћесара „бабо". Подржавали су, међутим, херметичну скупину алпских Словена која је била спремна да заустави кретање галаксије Млечни пут због стратешке морске пучине на Пиранском у којој кажу да обитавају велика јата риба. Хрватска је у ратовима захваљујући заштити САД, СР Немачке и Свете столице победила. Ентитет у БиХ није добила зашто што је Туђман желео целу Федерацију БиХ и добио је обећање да ће је интегрисати иконфедералним везама повезати. Изгубила је две општине у Посавини да би добила половину Босанске Крајине. За злочине над Србима Хрвати практично нису осуђивани. Међутим, Хашки трибунал им је пресудом шесторки и посебно њеним делом према коме је хрватска влада на челу са Туђманом повела „заједнички злочиначки подухват" ради стварања Велике Хрватске, што у случају Србије није пресуђено, показала пре свега да нису били субјекат већ објекат у ратовима. Били су пион и треба да буду тога свесни и срећни са свим оним што су добили.

Видимо, међутим, да нису срећни и да су њихове реакције оштре и радикалне. Само што су њихови аргументи помало буџави – Срби их износе већ две деценије.

intermagazin.rs, Напредни клуб

Тагови: Хашки трибунал, Чедомир Антић

 

уторак, 5. децембар 2017.

НАТО и ЕУ већ 25 година све раде против српског народа

in4s.net

Раковић: НАТО и ЕУ већ 25 година све раде против српског народа

ИН4С

12-16 minutes


 

Пише: Александар Раковић, историчар

Евроатлантске структуре Запада (НАТО пакт као војно крило и Европска унија као политичко крило), посебно „дубока држава" у Сједињеним Америчким Државама и „бриселска бирократија" Западне Европе, бесомучно су више од 25 година преко својих војних и политичких институција, обавештајних агентура, мултинационалних корпорација, судова, медија, лобистичких група, невладиних организација, квазинаучне и квазикултурне елите, „комадали" југословенску и српску државност и „драли кожу с леђа" српском народу.

Срби су од стране западних империјалиста оптужени за распад Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и грађански рат (1991–1995), оптужени су за поход на косовско-метохијске Албанце и тиме су заправо сами криви за то што је НАТО пакт са „Ослободилачком војском Косова" извршио агресију на Савезну Републику Југославију (1998–1999). У западној јавности је створен утисак да је протеривање Срба из Републике Српске Крајине, западних и централних делова Босне и Херцеговине, Сарајева, Косова и Метохије било хуманитарна интервенција, тада често називана „реакцијом међународне заједнице против Слободана Милошевића".

У ратовима против српског народа деведесетих година 20. века, дакле, све је било дозвољено. Креатори разбијања Југославије, и споља и изнутра, нису се штедели да што више критикују српски народ како би у својој јавности створили слику да је у борби против Срба легитимно бити лажов, преварант и подлац. Јер и када се накнадно сазнало за лажи, преваре и подлости у новом империјалном походу на православну Европу – на простору српских земаља и Југославије – у друштвима Запада није било готово никакве реакције.

 

Ратови против српског народа деведесетих били су права бизарност, чињенице су извртане и первертоване да би се остварио циљ разбијања две Југославије и окупације српских земаља од стране евроатлантске алијансе, западних чиновника и мултинационалних корпорација. Семјуел Хантингтон у књизи Сукоб цивилизација (Подгорица–Бањалука, 2000) пише да су Срби у ратовима деведесетих имали велики недостатак – били су део православне цивилизације. Према Хантингтону, војна и економска навала на српски народ деведесетих био је поход западне цивилизације на православну цивилизацију. То, дакле, тврди амерички стратег.

На готово директан начин то у својим мемоарима под насловом Велепосланикова прича: Сједињене Америчке Државе и Ватикан у свјетској политици (Загреб, 1997)  потврђује бивши амерички амбасадор у Ватикану, Томас Патрик Милејди. Он тврди да је Ватикан крајем 1991. године са Немачком, Аустријом и Италијом био на челу таласа за признавање сецесије Словеније и Хрватске од Југославије. Признавање сецесије значи у том случају ништа друго до разбијање државе.

Света столица је само остала доследна политици рушења српске и југословенске државности. Ватикан је с нелагодом гледао на територијално проширење Краљевине Србије у Балканским ратовима (1912–1913), радио је на томе да Аустро-Угарска збрише Краљевину Србију (1914–1918), деловао је да спречи југословенско уједињење после Првог светског рата (1918), залагао се за разбијање Краљевине Југославије (1941), предњачио је у разградњи социјалистичке Југославије и војном кажњавању Срба (1991– 1995), подржао је намере да се укине Република Српска (2005), подржао је сецесију Црне Горе из заједничке државе са Србијом (2006).


Милош Ковић ми је причао о ставу Жарка Видовића да су за дисциплиновање православних Срба задужени суседни народи који носе „панонски римокатолицизам": Хрвати, Мађари и Немци. Ковић има аргументе када тврди да су Хрвати у грађанском рату у Хрватској и Босни и Херцеговини (1991–1995) били у крсташком походу против Срба. Видовићево и Ковићево мишљење о прихваћеним задужењима и крсташким походима бих поткрепио тиме да су Италијани (под којим год идентитетом, у ком год времену) кроз „медитерански римокатолицизам" добили такво задужење за суседне и менталитетски блиске православне Грке на Сицилији и јужној Италији. Наиме, историјске грчке, а потом православне земље Сицилија и јужна Италија, покатоличене су од 11. до 15. века, а уместо грчког добиле су латински идентитет.

Но, како су изгледале припреме за крсташки поход Хрвата против Срба почетком деведесетих година 20. века? Контраобавештајна служба Југословенске народне армије је у октобру 1990. године снимила монструозне ставове пензионисаног генерал-пуковника Мартина Шпегеља, хрватског шовинисте одметнутог од југословенске војске у планера хрватских паравојних формација. Шпегељ је тада поред осталог рекао да југословенске војнике на караулама треба заробити, а албанским регрутима у војсци дати бојеву муницију, па издати директиву и с њом у вези „убијати екстреме. На лицу мјеста! На улици, у сред круга касарне, било гдје другдје, само пиштољ и у стомак", „то неће бити рат, то ће бити грађански рат у коме нема милости ни према коме. Ни према жени, ни према дјеци. У стан, једноставно – бомбе у породични стан". Затим, „Книн ћемо ријешити на тај начин што ћемо покасапити. У то имамо и међународно признање за то, онда ћемо их покасапити. Поготово сад кад је и ова курва побиједио у Србији, Милошевић. Да. Сад [су] нам Американци, други дан од кад је он побиједио, понудили сву помоћ. А до тада су све шпекулисали… Би, не би. Кажу сад овако, хиљаду комада транспортера оклопних, оваквих, онаквих аутомобила.. Шта ја знам… За сто тисућа војника комплетно наоружање бесплатно".

Хрватске паравојне формације до зуба су се наоружале шверцом оружја из Мађарске и наравно, удариле су на српски народ. Ратни министар полиције Републике Хрватске Јосип Бољковац о томе 2009. године каже: „Тада, 1991. године, први су нападнути Срби, нападнута је Југославија, а не Хрватска! Гојко Шушак, Бранимир Главаш и Вице Вукојевић противтенковским оружјем, 'армбурстима' су напали Борово село да би испровоцирали рат. Из истог разлога срушен је и мост у Осијеку".

Пошто су извршиле агресију на српски народ и Југословенску народну армију, хрватске снаге су пребациле агресију у Босну и Херцеговину. Хрватска војска је прешла реку Саву и 24–25. марта 1992. године заједно са муслиманским паравојним формацијама убили су више од седамдесет Срба у селу Сијековац код Босанског Брода чиме је грађански рат из Хрватске пренет у Босну и Херцеговину. Према речима Зорана Чегара, заменика команданта специјалне полиције босанско-херцеговачких сепаратиста, Срби нису пуцали снајперима из хотела „Холидеј ин" у сарајевску масу у пролеће 1992. године, већ су то радиле муслиманске паравојно-криминалне групе како би сејале страх, а прст кривице био уперен у Србе. Хрватски и муслимански сепаратисти су према моделу сарадње наци-усташа и исламских екстремиста из Другог светског рата направили истоветан план да елиминишу Србе западно од реке Дрине.

У оба случаја, и у Хрватској и у Босни и Херцеговини, извршена је агресија на Југославију. Стога је српски народ у Крајини, Славонији, Барањи и Западном Срему у мају и јуну 1991. године одлучио да остане део Југославије. Као одговор на хрватски сецесионизам створена је Република Српска Крајина. Такође, као одговор на муслиманско-хрватски сецесионизам у Босни и Херцеговини створена је Република српског народа Босне и Херцеговине (убрзо преименована у Републику Српску) која се у јануару 1992. године такође определила за останак у Југославији. У обе новостворене републике Срби су одлучили да, заједно са Републиком Србијом и Републиком Црном Гором, очувају државност Југославије.

Пошто су спољни разбијачи Југославије у мају 1992. године признали сецесију Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине, преко пријема тих република у социјалистичким границама у Уједињене нације, Република Србија и Република Црна Гора су биле приморане да 27. априла 1992. године формирају Савезну Републику Југославију. Тиме је статус Републике Српске Крајине и Републике Српске требало да буде решаван у новом контексту односно како су западни планери неметнули: у границама Хрватске и Босне и Херцеговине.

Из сведочења Томаса Патрика Милејдија, са лица места, уочавамо да Ватикан као центар римокатоличког света 1991. године предводи кампању за разбијање Југославије, заједно са Немачком, Аустријом и Италијом. Притом, хрватске паравојне формације се у то време наоружавају преко Мађарске. Рукопис римокатоличке солидарности, посебно панонске, је изричит, а основа за нови крсташки поход Хрвата постављена. Милејди још каже да је Ватикан крајем 1991. године дао рок од месец дана Сједињеним Америчким Државама, Великој Британији, Француској и другима да признају сецесију Словеније и Хрватске. Притом, Милејди не помиње ништа о оном што је говорио Мартин Шпегељ да су Американци хрватским сепаратистима крајем 1990. године обећали оружану помоћ за разбијање Југославије. Или Милејдију то није било познато или је прећутао. У сваком случају, обећана помоћ стизала је у све вишим таласима, а крунисана је цунамијем: НАТО бомбардовањем Републике Српске (1994–1995) и америчким бомбардовањем Републике Српске Крајине током хрватске акције етничког чишћења „Олуја" (1995).

Већ на самом почетку кризе уочавамо да је реч о истинском удруженом злочиначком подухвату западне цивилизације против Југославије у којем су носиоци два стуба: са римокатоличке стране Ватикан, а са протестантске стране Сједињене Америчке Државе. Југославија је у то време лидер несврстаног света ког чини већина човечанства и игра искључиво миротворну улогу. Насупрот миротворној политици Југославије, на југословенском тлу споља и изнутра посејан је рат. Насупрот намерама западне цивилизације да разбије Југославију, међународно признату државу слободарског карактера, српски народ је као изричити творац југословенске државе урадио једино што је могао – да се на почетку групише око очувања државности Југославије која је 1918. године најпре створена жртвом српског војника, снагом српског оружја и талентом српске дипломатије.

Међутим, жртва је одмах проглашена за агресора. Срби су као чувари државности постали кривци, за пример свима који покушају да се одупру „новом светском поретку". Испервертоване су чињенице о Југославији и њеним народима, сецесионисти су проглашавани за слободаре упркос томе што су своју идеологију црпели из нацистичке прошлости усташа и ес-ес дивизија. Широм Запада су ницале нове „повијести Босне" и нове „повијести Косова", а Ричард Холбрук је у казнене експедиције на Балкан стизао читајући књиге Ноела Малколма. Истоветан је сет фотографија који чине његова слика у авиону с књигом Ноела Малколма и изување ципела у терористичком леглу „Ослободилачке војске Косова".

 

Наравно, сво извргавање руглу истинитих догађаја настављено је и током рата на Косову и Метохији (1998–1999). ЦИА је увек била спремна да олако нађе симбол за свој сулуди убилачки поход против српског народа и Југославије. Наратив о сарајевској пијаци Маркале (1995) прерастао је у наратив о Рачку (1999) иако међународни експерти, војни и цивилни, нису могли да потврде да су Срби на тим местима починили ратне злочине. Рачак је искоришћен као повод за агресију НАТО пакта на Савезну Републику Југославију, а амерички председник Бил Клинтон је у образложењу агресије казао да се њом спречава да се понови сукоб какав је био онај светски започет у Сарајеву 1914. године када је Гаврило Принцип на Видовдан убио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, пристиглог тада да демонстрира силу против Краљевине Србије.

С тим у вези, да ли се неко данас уопште сећа да је почетак грађанског рата у Југославији датиран на ноћ између 27. и 28. јуна 1991. године када је Територијална одбрана Словеније напала Југословенску народну армију? Дакле, државност Југославије је тада нападнута, не случајно, на Видовдан. Словеначки сепаратисти су то учинили да би и на тај начин Југословенску народну армију, тада састављену од припадника свих народа и народности, приказали као српског агресора. Остаће наравно забележено да су Срби први пружили отпор „новом светском поретку" познатом касније као „глобализација" иза које се крије западни војни и економски империјализам изграђен на лажима, преварама и подлостима. Савремени креатори „новог светског поретка" су напустили тај појам јер су уочили – додуше касно – да је и Адолф Хитлер свој модел исто називао „новим светским поретком".

 

Проћи ће још неко време да шире буду спознате чињенице о слободарском отпору српског народа током деведесетих година 20. века. Медијски могули, заједно са својим савезницима – милитаристичким егзекуторима и економским хитменима – још увек контролишу знатан део глобалног простора. Али прилике у свету више нису исте као пре тридесетак или двадесетак година. Диктирање услова живота и смрти од стране планера западне цивилизације више није могуће како је донедавно било.

У новом контексту ће нам за неко време, које не мора да буде далеко, стићи прилика за ново окупљање српског народа. Али да бисмо ту прилику искористили, морамо већ сада да радимо на компетентном планирању будућег уједињења Републике Србије, Републике Српске и Црне Горе као садашњих и историјских држава српског народа. А уколико македонски народ жели са нама, добродошао је да о томе каже своју реч у Републици Македонији.