Слободан Самарџић: Повратак деведесетим? Да, али како и зашто?
by Стање ствари
8-10 minutes
Запад је у Александру Вучићу видео најзад пронађени одговор на питање, ко би могао да без великих унутрашњих превирања и уз одређену временску толеранцију преда Косово и Метохију тамошњим Албанцима. Од његове фактичке инаугурације било је потребно неко време да се уз обилату помоћ запада успостави поредак плебисцитарне диктатуре као најбезболније средство за овај историјски задатак. Дакле, не у средству него у циљу налази се једина суштинска разлика између поретка из деведесетих и данашњег
Слободан Самарџић (Фото: Медија центар)
Ако постоји нешто што је политички оригинално у Србији, што заиста не постоји нигде другде, то је оптужба свих и свакога на све друге да теже враћању у деведесете године прошлог века. То му некако дође као политичка псовка, која је као и свака друга псовка у нас постала учестала.
Не зна се тачно ко је родоначелник ове политичке лозинке, али је она настала у функцији одбране тековина Петог октобра у прилично раним годинама владавине тадашњих победника. И све док је израз био коришћен против поражених снага старог режима, он је имао одређено препознатљиво значење. Када је, пак, почео да се користи за унутрашњу диференцијацију у негдашњем ДОС-у, његово значење свело се на техничко – на критеријум детекције и одвајања жита од кукоља. Врхунац овог кретања била је изборна кампања у пролеће 2008. године, када је Демократска странка оптужбу о враћању у деведесете пришила свом дојучерашњем коалиционом партнеру у влади, Демократској странци Србије.
Да подсетимо, та се владина коалиција (2007—2008) распала на питању да ли потписати Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ будући да је већина држава чланица признала независност Косова, а органи ЕУ већ увелико водили политику тзв. надгледане независности по правно непостојећем плану Мартија Ахтисарија. За ДС то је било прихватљиво, за ДСС не, што би био разлог за нормално разилажење и странака и владе, али кампања ја по политичким обичајима баш из деведесетих налагала изборно непријатељство а не такмичење. У таквом окружењу оптужба за враћање деведесетим, упућена ДСС-у од стране ДС-а, била је идеална негативна крилатица. Иначе, позитиван слоган ДС-а у тадашњој изборној кампањи био је „и Косово и ЕУ". Историја се нашалила и овог пута, па је овај слоган претворила у много реалнији: ни Косово ни ЕУ.
Не би ово кратко подсећање на прошлу деценију имало неког ширег смисла да се ренесанса овог израза не одвија управо пред нашим очима. Примера је јако много. Најновији је коалиција социјалиста, радикала и Јединствене Србије за локалне изборе у Мионици. Као да већ немамо црвено-црну коалицију на централној власти, ова локална са малим варијацијама, наводни је наговештај за „враћање деведесетим". Реакције које прате исти слоган присутне су и поводом најскромнијих корака власти у пружању правне и друге помоћи хашким оптуженицима, премда је то законска обавезе државе. Иста реаговања постоје и поводом неуспеха власти да до краја године изврши реформу правосуђа и промени Устав Србије, поводом избора Н. Шаиновића у руководство Социјалистичке партије, поводом позива генералу В. Лазаревићу да одржи предавање на Војној академији, поводом сваког афирмативног помињања Русије у било којој области сарадње итд.
Све ово може се разумети и као део домаћег политичког фолклора, по себи безвредног да му се посвети текст. Али, ипак има нечег трулог у држави Данској. Ако се дубље погледа, поред многобројног дрвећа може се видети и шума. То је данашњи политички поредак у Србији. Можда је најмањи проблем тај што његова персонална и страначка репрезентација води порекло из деведесетих. Основни проблем је у његовој унутрашњој политичкој природи и сходно томе начину вођења унутрашње и спољне политике.
Далеко од његове уставне композиције, данашњи политички поредак у Србији је изразито ауторитаран, конкретније речено аутократски. Слично деведесетим, реч је о страначком хиперплурализму са хегемоном странком и њеним вођом на челу. И саме владе биле су и сада су коалиционе са доминантном странком. Као и у деведесетим, и данашњи поредак заснива се на претежној већинској подршци у бирачком телу. Кад год му затреба, поредак позове своје бирачко тело да манифествује своју приврженост, било да је реч о редовним и ванредним, парламентарним или председничким, као и локалним изборима, или, пак, свакодневно путем масовних манифестација подршке дневним акцијама вође и руководства. Потом, поредак контролише бар девет десетина медијског капацитета земље, било да је реч и јавним или приватним медијима, да би приказао своје свакодневне успехе, без тематске селекције – било да је реч о његовим међународним активностима или отварању локалних путева, па чак и семафора. Као и деведесетих, поредак стално држи високу тензију унутрашњих прилика поступком перманентне масовне мобилизације, не допуштајући јавну релаксацију која би можда подстакла подсећања на грдна обећања и поређења оног што је речено са оним што је учињено. Такве велике мобилизације поредак предузима или циљајући на општи ниво јавног живота (избори), или парцијално, обраћајући се просторним целинама (покрајина, округ, локал) или функционалним групама (пензионери, млади, данас и хомосексуална популација). Најновији пример је сазив тзв. унутрашњег дијалога о Косову, усмерен на целокупну научну сферу, а да током пет и по година власт систематски опструише могућност скупштинске расправи о овом тобоже кључном државном питању. Најзад, да са нечим довршимо набрајање, као и деведесетих, вођа остаје особа са највећом политичком моћи у земљи – као премијер или као председник државе – без обзира на њихова различита уставна овлашћења.
У политичкој теорији постоји израз за овај јасно издвојени тип политичког поретка – плебисцитарни цезаризам. Колико се сећам, таквих карактеризација тадашњег политичког поретка било је и у озбиљнијим анализама деведесетих.
Ако ствари тако стоје са поређењем данашњице са деведесетим, намеће се једно здраворазумско питање: зашто запад толико хвали и уздиже овај поредак кад су чињенице практичне владавине у суштој супротности са вредностима демократије и владавине права. Одговор је прост као и само питање. Запад је у Александру Вучићу видео најзад пронађени одговор на питање, ко би могао да без великих унутрашњих превирања и уз одређену временску толеранцију преда Косово и Метохију тамошњим Албанцима. Од његове фактичке инаугурације било је потребно неко време да се уз обилату помоћ запада успостави поредак плебисцитарне диктатуре као најбезболније средство за овај историјски задатак. Дакле, не у средству него у циљу налази се једина суштинска разлика између поретка из деведесетих и данашњег.
Не рачунајући унутрашње политичке носиоце поретка, они који су на време разумели ову стратегију запада према Србији били су тзв. проевропске странке Србије, невладин сектор задужен за цивилну заштиту западне стратегије и део денационализованог културног сталежа. Данас се може приметити извесна тензија између носиоца власти и друге три групације. Она се не тиче суштине проблема, већ његових естетских димензија – овим другима смета повремена грубост и примитивност у политичкој пракси власти. Али, нико друго до њих не уочава епохални значај политике која треба да одсече део територије који највише потхрањује превазиђене категорије као што су порекло, историја и традиција. У том односу – између власти и ширих европских снага – постоји једна продуктивна размена: власт добија разрађену идеологију и логистику светле европске будућности, док посвећеници ЕУ добијају решеност власти да највећу сметњу на европском путу уклони као бубу са ревера.
Због тога, просто казано, наши прозападни медији и европски псеудоверници главног тока виде повратак деведесетих у мионичкој коалицији Ивице, Воје и Палме, али не и у проевропској коалицији напредњака (негдашњих радикала) и социјалиста. Наздравље.
Опрема: Стање ствари
Нема коментара:
Постави коментар