glassrpske.com

Beograd traži više od 4.000 nestalih na Kosmetu, u BiH i Hrvatskoj

2 minutes

---

30.08.2017 10:06 | Срна

Београд - Од сукоба на простору бивше Југославије, још се као нестало води 10.416 људи, а Србија тражи више од 4.000, рекао је данас предсједник Комисије Владе Србије за нестала лица Вељко Одаловић.

Он је поводом Међународног дана несталих указао да је процес расвјетљавања судбине несталих тежак, јер не постоје нове информације.

"Прошло је много времена, нема нових информација о потенцијалним локацијама где се тела људи налазе. Тела оних које ми тражимо су на Космету, у Хрватској и БиХ", рекао је Одаловић за РТС.

Истичући да се Србија одговорно понијела према овом проблему, Одаловић је навео да су ексхумиране гробнице за које се знало да су измјештене и 900 тијела Албанаца предато је породицама, а Приштини, односно Међународном комитету Црвеног крста више од 2.500 докумената.

"Ми нисмо добили ниједан документ. Чињеница је да је у застоју процес, да не постоји спремност друге стране. Није отворен архив Ослободилачке војске Косова /ОВК/", подсјетио је он.

Коментаришући инцидент у Загребу, када је помоћник министра ратних ветерана Хрватске Стјепан Сучић у његовом присуству рекао да "сво зло долази из Србије", Одаловић је рекао да је то озбиљна провокација на мјесту гдје није смјела да се деси.

"Недопустиво је да у Хрватској после 25 година имамо још 74 позната гробна места која нису ексхумирана, да после 15 година немамо одговоре за више од 70 људи за које смо ми дали локације", нагласио је он.

Share0  0  0  0  0  0

 

kossev.info

Dve godine Briselskog sporazuma: Šta se desilo posle 5:0?

4-6 minutes

---

Beograd i Priština 25. avgusta 2015. godine potpisali su sporazume o Zajednici srpskih opština, energetici, telekomunikacijama i Parku mira koje su predstavnici Beograda ocenili kao veliku pobedu Srbije. Kosovski analitičar Beljulj Bećaj kaže da su najveći krivci za to što sporazumi nisu realizovani upravo njihovi potpisnici, jer se plaše da bi se tako otkrila suština dogovora. Srpski analitičar Dušan Janjić smatra da to govori o odbijanju da se koriguje politika prema Kosovu i napravi kvalitetniji pregovarački tim.

"Sporazumi se ne realizuju, jer bi se na taj način videla njihova suština koja je u suprotnosti sa onim što su učesnici dijaloga obznanili nakon njihovog potpisivanja," rekao je Bećaj i dodao da se upravo zato nosioci dijaloga plaše posledica koje mogu imati, posebno kada je reč o Zajednici opština sa srpskom većinom koja nije NVO, kako tvrdi Hašim Tači, već nešto više od Asocijacije opština.

Bećaj je ocenio da je dijalog bio u funkciji onih koji su ga vodili, jer su oni postali centralne ličnosti pred svojim građanima, ali i međunarodnim predstavnicima.

"Dijalog ih je učinilo uticajnim, pošto je stvoren privid da od pregovarača zavisi rezultat sporazuma. Verujem da su na kraju ljudi shvatili da je to zabluda," rekao je Bećaj.

On je ocenio da nije potrebno promeniti nivo pregovora već pristup.

"Potrebno je promeniti nosioce dijaloga i treba imati u vidu dve stvari - da se poštuje princip ravnopravnosti i međusobnih interesa na usaglašavanju vizija, jer se ne može ići napred ako Kosovo stremi učlanjenju u UN, a Srbija odbijanja priznanja kosovske nezavisnosti," rekao je Bećaj.

Janjić: Malo pozitivnih pomaka

Direktor Foruma za etničke odnose, Dušan Janjić, kaže da Srbija dve godine nakon postizanja sporazuma u Briselu, a koje je direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić ocenio pobedom Srbije od 5:0, napravila malo pozitivnih pomaka, pogotovo onih koji su u korist Srba i Srbije.

Janjić je ocenio da je Srbija dve godine kasnije došla u nezahvalnu situaciju da mora da učestvuje u revitalizaciji Briselskog dijaloga sa lošije startne pozicije, u odnosu na onu koju je imala 2015. godine.

Prema njegovim rečima, ta nezahvalna pozicija Srbije delimično je rezulat neizvršavanja sporazuma i pogoršanja političke situacije kako na Kosovu, tako i u samoj Srbiji, ali je i rezultat promenjene geopolitčke situacije u regioni i šire.

"To je i rezultat nesposobnosti Đurića i Kancelarije, kao i nespremnost Vučića da u hodu koriguje politiku prema Kosovu, kao i odnos prema Kancelariji," rekao je Janjić i dodao da sada sledi period promena i da bi trebalo iskoristiti to što je mandat Kancelarije i Đurića produžen za par meseci za pripremu novog oblika delovanja, kao i kvalitetnijeg tima.

"Vučić mora kadrovski i programski ozbiljno da se spremi ako želi da Srbija bilo šta postigne u nastavku pregovora sa Briselom," rekao je Janjić.

Prema njegovim rečima, cela politika oko Parka mira, bila je igra "nazovi strategija, zavera, populističkog, a često i rusofilskog marketinga", a manje rešavanja onog čime je Srbija obavezana Rezolucijom UN o dijalogu - životnih ljudskih problema.

"To zavaravanje navodnom pobedom od 5:0 i dve godine potrošene na međusobna optuživanja sa Prištinom...dovelo je Srbiju u cajtnot iz koga mora da se izvlači ubrzanim korakom, koji je najavio predsednik Srbije jer predstoji takozvani veliki istorijski sporazum, koji bi trebalo, najkasnije 2020. ili 2021, da postignu i potpišu Srbija i Kosovo," rekao je Janjić.

On je dodao da nije iskorišćen čak ni vrlo ograničavajući sporazum o telekomunikacijama, da Srbija na polju energetike čak nije imenovala ni rukovodstvo za Gazivode, ne ubira novac od elektične energije, odnosno nije ni aktivirala preduzuće koje bi to uradilo.

Janjić je podsetio da ZSO i dalje nema Statut, da nacrt nije napravljen, iako je Đurić pre dve godine tvrdio da Srbi za to imaju četiri meseca. Dodao je da je nakon toga inicijativa prebačena na Vladu Kosova.

VESTI

 

rs.sputniknews.com

Дај боже да нам Америка више не помаже — плаћали су и „Војводину републику"

Sputnik

12-15 minutes

---

САД финансирају организације које промовишу онтолошку српску кривицу за сва збивања на овом подручју, прихватање независног Косова, федерализацију остатка Србије, промоцију девијантних сексуалних и породичних концепата, каже Срђа Трифковић.

„Самим пристанком да се решавање косовског проблема измести из СБ УН у Брисел, Србија је направила катастрофални стратешки потез који је сада, нажалост, врло тешко учинити реверзибилним и вратити косовско питање на Ист ривер", каже за Спутњик др Срђа Трифковић, историчар и публициста са којим смо разговарали о најауектилнијим политичким темама које су доминирале у протеклој седмици.

Седницу СБ УН у Њујорку поново је обележила жустра расправа због захтева Приштине да се Унмик повуче са КиМ. Очекујете ли да ће се то ускоро и десити?

— Најупечатљивији утисак је да су западне силе и Јапан као нестална чланица наступили координисано са унапред припремљеним договором о подршци албанској позицији. Све приче о партнерству, рецимо са Француском, и подршци Србији на њеном европском путу падају у воду када је реч о стратешком регионалном питању, а то је континуитет политике НАТО-а од 1999, па преко мартовских погрома 2004. године, проглашења независности и онда његовог признања од стране истих тих сталних чланица — САД, Велике Британије и Француске. Када дође стани-пани, и даље постоји један апсолутно монолитни блок који ни за јоту не одступа од унапред зацртаног циља, а то је да Србија буде принуђена на признање независне и суверене републике Косово и да се прича завршити тиме што је појео вук магарца.

До када Србија може да одолева таквом притиску?

— Мислим да је перцепција у западним престоницама да је Србија већ са Бриселским споразумом направила битни искорак легања на руду и да се чак и Дачићева полемика поима више као одраз неке потребне лакировке за домаћу употребу него што има озбиљну политичку употребљивост. Другим речима, Американци то колоквијално кажу: „Шта ти вреди да затвараш врата од штале када је коњ одгалопирао". 

Какав је план Приштине?

— Они мисле да независност већ имају и да су са неиспуњењем чак и оног скромног дела бриселског споразума о ЗСО потврдили да уживају имприматур западних сила без обзира шта радили, да им је све допуштено, чак и када је реч о грубој заплени имовине, када је реч о негирању оног што је формално за Запад светиња, а то је приватна својина или тапија. Наставиће да иду путем заплене српске државне имовине, јер нема ко да их спречи.

Шта остаје Србији?

— Врло мало, нажалост. Овде не можемо да раздвојимо дипломатске опције у вези са КиМ од стратешких опредељења као што је европски пут. Другим речима, све док се говори о неупитном и безалтернативном европском путу, то ипсо-факто укључује и даље фаталистичко прихватање свршених чинова на Косову.

Нас у УН и даље бране Русија и Кина...

— Они то раде, јер не желе да и сами буду подвргнути свршеним чиновима. За Русију је велика лекција била не само бомбардовање 1999, него и злоупотреба Резолуције у Либији 2011. године, која је била изврнута у квази-правно покриће за интервенцију против Гадафија. И Русија и Кина су дигле руке од Србије као истинског браниоца косовског наслеђа из резолуције 1244, а они се боре за њу због спречавања глобалне хегемоније САД. Могло би да дође до тога да Србија буде принуђена да моли Русе и Кинезе да не буду већи „католици од папе".

Како треба да тумачимо вест да САД за следећу годину планирају 40 одсто мањи буџет за финансирање неких организација на Источном Балкану? 

— То је јако добра вест. Са становишта реалполитике можемо рећи: „Дај боже, да нам не помажу". Ти програми који су били каналисани преко Ју-Ес-Ејда или преко Националне фондације за демократију у суштини су били првенствено усмерени ка финансирању читавог низа деструктивних квази-невладиних организација које су у ствари биле у функцији америчке стратегије, било да је реч о Фонду за хуманитарно право, Хелсиншком одбору или о читавом низу локалних организација као што је лажно Независно удружење новинара Војводине. То су све биле организације које су промовисале или прихватање онтолошке српске кривице за сва збивања на овом подручју деведесетих година прошлог века или прихватање свршеног чина независног Косова или федерализације остатка Србије кроз „Војводину републику" или пак промовисање девијантних сексуалних и породичних концепата који су усмерени на подривање основних елемената континуитета једног друштва и његове традиције. Мислим да је смањење тог буџета јако добра вест, јер то значи да ће бити све више гладних крокодила у све сувљој бари.

Шта то нису добро урадили они које су плаћали или су завршили посао?

— Посао није обављен зато што је српско друштво у целини прилично отпорно на такве облике увезене инфекције. Друго, Трампова администрација је много мање од Обамине заинтересована за наметање тих постмодерних културолошких и идеолошких узуса. Он има нула интересовања за дофинансиравање разних Сорошевих организација, које су у осам година Обамине администрације биле апсолутно на истом фону средства федералне Владе и каналисане кроз квази невладине организације. Квази, јер у суштини органи Стејт департмента су и финансирани из буџета који усваја Представнички дом, као што је Национална фондација за демократију или као што је Ју-Ес-Ејд, а који онда на терену своја средства каналишу и дају их тим, тобоже невладиним организацијама, где се строго пази да ли су и у којој мери на фону онога што су они унапред зацртали за своје идеолошке и стратешке циљеве.

Сирија је оптужила Америку, али и Британију да су снабдевале терористичке организације отровним супстанцама које су пронађене у Алепу и околини Дамаска. УН би могле да спроведу истрагу. Шта би значило ако се та вест потврди као тачна?

© AP Photo/ Syrian Presidency Facebook page

— Не сумњам да је вест тачна и досадашњи наводни напади отровним супстанцама, пре свега онај у околини Дамаска, крајем августа 2013. године били су типични примери лажних застава где је требало по моделу Маркала и Рачка извести лажирани спектакл који би онда био увод у страну интервенцију. Међутим, пре месец дана се у Америци десило нешто доста значајно, а то је да је саопштено да Америка диже руке од такозване Слободне сиријске армије и да престаје да финансира те такозване „умерене" побуњенике. У ствари, увек је била реч о тврдим џихадистима који оног тренутка када добију наоружање и опрему везују црне мараме и престројавају се било у редове Нусра фронта, која је сиријски огранак Ал Каиде, или у редове ИСИС-а, односно Исламске државе. Такође је најављено да ће бити повећано финансирање такозваних Слободних сиријских снага, што је у ствари курдско-арапска коалиција у којој су сиријски Курди доминантни, а то је пројекат Пентагона. Другим речима, пошто су се Курди доказали на терену као ефикасни борци, јер они су ти који су у ствари извели офанзиву на Раку, неформалну престоницу Исламске државе, која је сада малтене у окружењу, и они су ти који су у северној Сирији очистили терен, не само од Нусра фронта, који није ништа бољи од Исламске државе, једино што нису по заједничком контролом.

Карла дел Понте је рекла да поседује веома важне доказе који би могли да осуде Асада. Да ли верујете у све то?

— Ми имамо довољно искуства са Карлом дел Понете да знамо да је реч о особи која никада неће допустити пуким чињеницама да стану на пут унапред задате идеолошке матрице. Колико имамо доказа о поступцима побуњеника, о томе су Асадове снаге дале богат досије после пада Алепа, шта се догађало у самом Алепу у пакленом периоду побуњеничке контроле? Она наговештава да има досије и против Руса, али ако са друге стране видимо колико је цивила страдало у нападима америчких и Американцима савезничких снага, што ваздушним, што копненим, очигледно је да у Сирији нема никога коме су руке чисте, али прозивати само и искључиво једну страну нас подсећа на најцрње дане ратова на подручју бивше Југославије.

Американцима нема ко да суди…

© AP Photo/ BAS CZERWINSKI

— Наравно, то су они потврдили још пре 15 година одбијајући јурисдикцију Међународног кривичног суда и одбијајући да потпишу Римске протоколе, али истовремено инсистирајући да то прихвате друге стране и управо је тадашња државна секретарка Медлин Олбрајт рекла да не долази у обзир да неко може да суди Америци када је Америка та која је носилац савести света, јер „ми стојимо више, ми видимо даље".

Само неколико дана након што је оптужио Пекинг да не чини довољно да обузда Пјонгјанг, Трамп је наредио покретање истраге о кинеској крађи америчког интелектуалног власништва. Докле то иде?

— Наравно да је реч о геостратешким играма, које у позадини имају жељу Кинеза да опстане нека Северна Кореја као тампон зона између границе на реци Јалу и америчких снага на 38 паралели у Јужној Кореји. Опет то не значи да Кинези не краду. Они су, где год могу, користили своје инжењере, софтверске аналитичаре и стипендисте. То је можда један очекивани, нелегални, али де факто, легитимни облик понашања у којем се ангажују све стране. Ипак, то извући из рукава као адут против Пекинга није упутно, јер једина шанса за САД да реше проблем са Ким Џонг Уном јесте сарадња, а не конфронтација са Пекингом.

Кина је наговестила да ће уколико та ситуација ескалира припремити такозване повратне мере. Да ли очекујете тако нешто?

— Кинезима није у интересу да ескалирају сукобе са Америком и мораће да прихвате смањење енормног дефицита са Америком. То ће можда бити остварено кроз повећање вредности њихове валуте, која је објективно обезвређена за најмање 40 одсто, што доприноси кинеском суфициту, и такође, они су успорили процес милитаризације острва у Јужнокинеском мору, који је била велика тачка спотицања. Кинези планирају дугорочно и виде да, докле год уживају економски суфицит, висок темпо раста, задовољавајуће регионалне односе, једноставно у овом тренутку немају интереса за превелико таласање. Сматрам да је више реч о дипломатском, реторичком потезу, него о стварним контрамерама.

У Вирџинији је уведено ванредно стање. Ви сте се вратили управо из САД, шта се тамо дешава?

— Истина је отприлике следећа — велики број јужњака, који нису ни мрзитељи, ни фашисти, ни припадници Кју клукс клана дубоко, револтирани су због покушаја да се уклоне симболи те јужњачке конфедерације који за њих представља део њиховог историјског сећања. У ту групу која је чинила већину демонстраната укључили су се и неки неонацисти. Са друге стране, такозвани контра-демонстранти дошли су припремљени на насиље. Полиција није интервенисала, јер је било потребно створити фаму о демонстрантима, који су дошли са намером да изазову насиље, а то су исти они који су демонстрирали и против Трамповог избора. Пада у очи да је скуп био легалан и да сходно Првом амандману имате право да носите чак и те мрзитељске симболе. Пошто је унапред либерални естаблишмент који контролише медије одлучио да су мрзитељи достојни презира, они који су се томе супротстављали су по природи ствари позитивни и њих је требало подржати. Трампу је замерено што је рекао да је насиља било на обе стране, јер се није определио за идеолошку матрицу по којој се вреднују поступци не сходно Уставу, већ по идеолошкој позицији. Паралелу са тим имамо у ратовима на подручју бивше Југославије када су редовно поступци Хрвата, муслимана или Албанаца били правдани тиме да су они жртве српске агресије, а српски поступци су били преувеличавани или чак и измишљени, јер су они унапред били означени као лоши момци. У време Крајине, у време „Олује", августа 1995. године, тадашњи амерички амбасадор у Загребу Питер Галбрајт је рекао: „Не, ово није етничко чишћење. Етничко чишћење је нешто што Срби раде".

Да ли сте изненађени резултатом анкете коју је објавио „Тајм" да неке савезнице САД и седам европских земаља чланица НАТО-а имају више поверења у Путина него у Трампа?

— Неповерење у Трампа у Западној Европи је добрим делом резултат чињенице да Европском унијом доминирају глобалисти попут Макрона, Јункера и Меркелове, поборници слободне миграције и противници националног суверенитета и стога је он за њих анатема, а наравно конзументи европске медијске машине га онда перципирају као претњу тим наводно позитивним трендовима.

Ја сам овог лета имао прилике да пропутујем и Бенелукс, Немачку, Италију и Француску и видео сам да је веома присутан третман Путина као оличења свега што је стереотипно лоше у вези са Русијом, која не припада Европи, која је ван европског цивилизацијског круга. Ипак, никад не узимам резултате анкета здраво за готово, али бих рекао да, поготово када је реч о северозападном делу европског континента, русофобија у јавном дискурсу није ништа мања него у САД.

 

СМРТ ЈЕДНЕ НАЦИЈЕ

standard.rs

СМРТ ЈЕДНЕ НАЦИЈЕ - Нови Стандард

8-10 minutes

---

• петак, 18 август 2017 17:58

ЏЕЈМС ЏОРЏ ЏАТРАС

Доналд Трамп данас представља последњу наду за очување историјске америчке нације

Свакој живој нацији потребни су симболи. Они нам говоре ко смо као један народ, у шта верујемо и на којој основи организујемо наш заједнички живот. Чини се да је ова чињеница врло јасна садашњем руководству Русије, поготово председнику Владимиру Путину, у процесу обнове и поновног уједињавања земље која је током три генерације била растрзана непријатељством између Црвених и Белих, и стварања националне синтезе. На духовном плану, то је пре свега подразумевало поновно уједињење Руске православне цркве, односно Московске патријаршије и Руске православне заграничне цркве са седиштем у Њујорку, што је био чин од светско-историјског значаја. То је такође подразумевало и поновну изградњу Храма Христа Спаситеља, којег су комунисти 1931. дигли у ваздух, а који је, што није никаква случајност, не тако давно био на мети скрнављења дегенерика, које су славили проповедници западне „демократије".

Грађански и војни симболи су такође важни. Било је после 1991. оних који су сматрали да би споменици из комунистичког доба требало да буду исто тако немилосрдно уклоњени као што су бољшевици (према казивању Солжењицина) настојали да избришу древно лице Русије и замене га новим совјетским сурогатом. Мудрост је, међутим, превладала. Национална химна, усвојена 2001, задржала је совјетску мелодију, али са новим речима (које је написао Сергеј Михалков, који је, заједно са Габријелом Ел Регистаном, написао изворне речи 1944) – Лењин и Стаљин су избачени, а Бог убачен. Стара престоница поново се зове Санкт Петербург, али се околна област и даље зове Лењинградска. Црвена звезда означава руске војне ваздухоплове и возила, док се плави крст Светог Андреја вијори над флотом. Црвене звезде се и даље налазе на врховима кремаљских кула, док икона Спаса Смоленског поново краси Спаску капију. Црвени барјак који је тријумфално подигнут на Рајхстагу 1945. носи се на Дан победе. Посмртни остаци Белих команданата у изгнанству, попут Антона Дењикина и Владимира Капеља, враћени су у земљу и сахрањени са почастима.

Можда грешим, али би ми било драго ако је Русија можда усвојила лекцију из оног што је донедавно био амерички пример. У свом другом инаугурационом говору у марту 1865, док се „рат међу браћом" приводио крају, Абрахам Линколн је говорио о потреби „превијања националних рана". У том настојању ништа није било важније од одавања почасти херојима и Плавих и Сивих (тј. Севера и Југа; прим. прев.), што је на можда најдирљивији начин демонстрирано неколико деценија касније, током окупљања ратних ветерана обе стране у Гетисбургу (1913. на 50-годишњицу чувене Битке код Гетисбурга се окупило преко 50.000 ратних ветерана Севера и Југа; прим. прев). Генерал Јулисиз „Безусловна капитулација" Грант (командант снага Севера) и Роберт „Марс Боби" Ли (командант снага Југа), „Ујка Били" Шерман (чувени генерал Севера) и „Стоунвол" Џексон (чувени генерал Југа), морнаричке легенде Дејвид „Дођавола и торпеда" Фарагут (Север) и Рафаел „Нелсон Конфедерације" Семс (Југ), коњички команданти „Борбени Фил" Шеридан (Север) и Џ.Е.Б. Стјуарт (Југ), и многи, многи други – сви они припадају свима нама. Као Американци.

АМЕРИКА КОЈА ЈЕ ПРОХУЈАЛА С ВИХОРОМ

Говорећи ово, не значи игнорисати средишње место које је робовласништво заузимало у покушају јужњачке сецесије или питање да ли су они имали уставно право на то. (Можда ће Калифорнија имати више среће у свом покушају одвајања.) Нити се овим жели забашурити јужњачка перцепција Реконструкције (послератног програма реинтеграције Југа и решавања уставно-правног статуса ослобођених робова, 1865-1877; прим. прев.) као непријатељске војне окупације или увођења расне сегрегације после повлачења савезне војске и доласка на власт Демократске партије на Југу. Али остаје чињеница да је мит помирења Севера и Југа у поново уједињеној америчкој нацији био темељ нашег израстања у економског џина до краја 19. века, у светску силу почетком 20. века (на штету оронуле Шпанске империје, уз славно учешће бивших припадника снага Конфедерације, односно Југа) и у доминантну силу после два победничка светска рата.

Та Америка би ускоро могла да прохуји са вихором. Насиље у Шарлотсвилу, скидање споменика Конфедерације од стране руље у Дураму, Северној Каролини, кукавичко уклањање четири споменика у Балтимору (који има једну од највиших стопа убистава у САД) под окриљем ноћи и позиви да се уклоне и многи други – у исто време представљају самртни ропац старе Америке изграђене на једном националном концепту и порођајне муке једне нове, безграничне, више-етничке, вишејезичне, вишеверске, вишесексуалне, аисторичне, лажне „Америке" која се рађа у насиљу и безакоњу.

Онај ко каже А мора да каже и Б. Када се прихвати демонизација дела наше историје и када се они који је бране потисну изван граница легитимног дискурса, онда не треба бити изненађен изливима арогантног беса победника. Он се појављује у два облика: као нихилистичке уличне силеџије из покрета „Антифа" и „Црни животи су важни" и као представници власти (из државе и медија, односно „Мочваре") који им дају имунитет за насилно, криминално понашање. Ови први су јуришници ових других.

Они су већ месецима били активни, много пре Шарлотсвила, широм земље, без иједног гласа протеста партије која наводно има потпуну контролу над савезном владом. Наша права која нам као Американцима даје Први амандман Устава (слобода говора и штампе, вероисповести, окупљања, петиционирања власти; прим. прев.) престају тамо где неки силеџија маскиран у црно реши да пласира своју песницу или палицу. Парафразирајући председника Врховног суда САД Роџера Тaнија у случају Дреда Скота (пресуда из 1857, по којој људи који потичу од црних афричких робова увезених у САД немају право на грађанство САД; прим. прев.), они који су лојални старој Америци немају никаква права која су присталице нове Америке обавезне да поштују. Шта је са истрагом министарства правосуђа о кршењима грађанских права од стране ове организоване, циљане бруталности? (Или ће до ње можда ипак доћи и укључиће испитивање повезаности са Сорошем. Ако тога не буде, чему уопште закон о кривичном гоњењу активности произашлих из криминалног организовања?)

ХОЋЕМО ЛИ ИМАТИ СРЕЋЕ КАО РУСИ

Разуме се, призор учешћа истинских расиста у нередима у Шарлотствилу је овим људима дао савршен повод – али расисти нису узрок. Не само да нису успели да спрече револуционарно укидање историјске Америке (коју је дефинитивно описао Патрик Бјукенен) тако што би подстакли неку врсту беле реакције – можда у облику расног рата коме се неки од њих срамотно надају – организатори протеста „Ујединимо десницу" у Шарлотсвилу само су убрзали револуцију. И та револуција се спаја са противуставним „Русијагејт" превратом (вишемесечна кампања оптужби без доказа да се Русија умешала у америчке изборе у корист Трампа; прим. прев.) који је у току против председника Трампа, који представља последњу наду за очување историјске америчке нације. Ако он буде уклоњен (да ли је он, чак и унутар сопствене администрације, једини који се уопште бори?) и буде се рестаурирала она фина и углађена антитрамповска Републиканска партија, она ће се, заједно са својим пајташима из Демократске партије и медијске Мочваре, удружити ради одвлачења на дно онога што је од Америке још увек остало.

Ако су неки у искушењу да помисле да ће та нова Америка бити мирољубивија у светским односима, нека размисле још једном. Није случајност то што се оне исте снаге које желе да сруше Трампа и редефинишу идентитет наше земље скоро у потпуности поклапају са онима који би да Америка агресивно намеће „наше вредности" – тј. њихове вредности – целој планети. Као што сам пре скоро 20 година написао у нешто другачијем контексту, та лажна „Америка" је претходница фашизма дугиних боја, и код куће и у иностранству.

Без сумње, исту ужасну стрепњу, па чак и горе, осећали су Руси 1920, када су гледали како се њихова земља крваво жртвује на олтару једне полуделе, интернационалистичке идеологије. Некако су, пошто су платили незамисливу цену рата и репресије, успели да се из свега тога извуку три четвртине века касније, још увек сећајући се (по речима покојног генерала Александра Лебеда) како је то „поново се осећати Русима".

Ако не успемо да избегнемо предстојећу дугу ноћ, хоћемо ли ми Американци имати ту срећу?

 Фонд стратешке културе

 

stanjestvari.com

Economist: ЕУ мора Балкану да покаже како је придруживање још увек могуће

by Стање ствари

8-10 minutes

---

Оде авлија Европе у криминал и самовлашће

Балканске државе су заморни партнери, оптерећене су политичким препирањем, буразерском економијом, граничним споровима о спрудовима на води и планинским чукама. Међутим, Европа не би требало да одустане од своје неуредне авлије само због ризика по мир у тој збрци. Има делова Балкана којима су већ успостављене руте трговине људима и дрогом ка ЕУ, а оружје из ратова деведесетих година је коришћено у париским терористичким нападима 2015. године. Исламски екстремизам се jавља у деловима Босне и Косова. У таквом окружењу циничне игре локалних лидера који често изазивају кризе да би изигравали миротворце могле би лако да се отргну контроли

(Економист, Лондон, 13. 7. 2017 )

Зачкиљите па идите. У тихом београдском предграђу залепршала се мала заставица Европске уније са седмог спрата куле од бетонских блокова. Њу је пре скоро две деценије развио инжењер и новинар Зоран Цвијић у знак изражавања наде да ће се Србија једном придружити клубу чијим вредностима је био толико задивљен. Убрзо потом је НАТО авијација распалила по Београду да би зауставила српске злочине на Косову. Цвијићева супруга Гордана се плашила да ће због заставе породица на себе навући невољу, али је ипак остала на истом месту. Цвијић је 2015. године умро оптимистично очекујући да ће његова земља можда сести за сто Европске уније.

Године 2003. су балканске земље рекле да њихова будућност лежи унутар Европске уније. До данашњих дана су наде Србије и још пет кандидаткиња (Албанија, Босна, Косово, Македонија и Црна Гора) избледеле попут звездица на Цвијићевој застави. Изнурене у бескрајним редовима на политичком путањама Балкана, изгледају прегорело попут Бугарске и Румуније које су прерано примљене 2007. године, па Европљани немају жеље да и даље проширују свој клуб, нарочито сада кад их Брегзит обавезује да се сналазе у сопственом сажимању. Године 2014. је председник Европске комисије Жан Клод Јункер рекао да током његовог петогодишњег мандата неће бити проширeња и тај његов бесмислени гест је везао руке балканских реформатора. Данас тек 43% Срба жели да се придружи ЕУ, то је пад са 67% колико је било 2009. године. Млади су значаjно непријатељски расположени.

Шта је кренуло погрешно? Приступање би натерало корумпирале елите региона да допусте медијску слободу, ојачају владавину права и либерализују своје економије па тиме разблаже своје покровитељске силе. Неки би желели да изврше ове ваљане ствари. Њихове земље оскудевају службеницима који су довољно снажни да се одрже током промена. Од шест држава, само су Србија и Црна Гора почеле преговоре о придруживању. Албанија се нада да ће их почети ускоро. Македонија је онеспособљена због спора са Грчком око њеног имена, Босна је укаљана од међуетничких препирки, а Косово није признато од чак пет чланица Европске уније. „Они нама више не верују када их лажемо о придруживању, а ми не верујемо њима када они нас лажу да ће извршити правила ЕУ", рекла је Весела Чернева из тинк-танка Европски савет за спољне односе[1].

Несигурност, па чак и страх од крвопролића су се нашли на месту наде. Протекла година претпоставила је неколико бесних тренутака почев од политичке кризе у Македонији помогнуте од провокатора из руских медија, што је претило да ће проширити насиље, до напетости између Србије и Косова које је престравило европске дипломате почетком године. Да се регион не смири на време (делом дужношћу америчких дипломата), тога се Немачка плаши као од пожара. Европска секретарка за спољну политику Фредерика Могерини бесно диринчи по балканској дипломатији.

То значи бављење лидерима попут Александра Вучића – који води Србију од 2014. године, прво као премијер а сад као председник. Господин Вучић, министар под Милошевићем, данас себе фарба у про-европског реформатора и веродостојног економског руководиоца. Европски службеници говоре да немају другог избора него да раде с њим. Ангела Меркел се срела с Вучићем пар недеља пре априлских избора за председника [Србије]. Ово је разбеснело либералне Србе који су рекли да [их] Европљани препуштају ауторитарцу ангажованом у анти-демократској пракси. Групе цивилног друштва говоре о расту организованог криминала[2], слому независних установа и кампањи узнемирења (јавности) таблоидима које контролише држава.

Тамо где су Европљани једном посадили наду да ће кроз процес приступања преобразити овај регион од двадесет милиона људи, данас усађују[3] веру у трговину и улагање. Балканце угрожава низак раст, незапосленост и незапосленост младих, а кад грађани гласају то је к`о да гласају ногама[4]. Петина становништва Македоније живи у иностранству, а вештији Срби се расипају по Европској унији. Самит у Трсту, коме су присуствовали лидери Француске, Немачке и Италије, настојао је да се бави овим трендовима и плановима заједничког регионалног тржишта и средствима ЕУ за инфраструктуру. Као и увек, плаћени трбухозборци су говорили о „европској перспективи"[5]. Међутим, Европа нема апетита за даровање политичке промене.

Не одустајати

Балканске државе су заморни партнери, оптерећене су политичким препирањем, буразерском економијом[6], граничним споровима о спрудовима на води и планинским чукама[7]. Међутим, Европа не би требало да одустане од своје неуредне авлије само због ризика по мир у тој збрци. Има делова Балкана којима су већ успостављене руте трговине људима и дрогом ка ЕУ, а оружје из ратова деведесетих година је коришћено у париским терористичким нападима 2015. године. Исламски екстремизам се jавља у деловима Босне и Косова. У таквом окружењу циничне игре локалних лидера који често изазивају кризе да би изигравали миротворце могле би лако да се отргну контроли.

Европљани често говоре о малигном утицају спољних сила на западном Балкану. Али економске, политичке и културне везе региона са остатком Европе чине да су Русија и Турска у засенку. Већина лидера зна да им нема судбине ван ЕУ. То захтева приступ по два колосека. Биће тешко владама које толеришу безакоње и нелиберализам а обнављају посвећеност ширењу Европе. Све то захтева прекид сумњи које су се укорениле након година разочараности. Ако у септембру поново буде изабрана, можда би госпођа Меркел могла мало дипломатског капитала да утроши на Балкану.

У Трсту се много причало и о Балкану који је на „раскрсници". Заправо, регион је на бескрајном рингишпилу којег око неиспуњених обећања врти точак бирократије. Попут већине својих сународника и госпођа Цвијић сумња да ће се Србија икад придружити Европској унији. Не верује она Вучићевој влади и осуђује непоштеност Европљана који тој влади пружају подршку. Међутим, обећала је да ће држати изанђалу[8] заставицу да лепрша са балкона њеног стана. Муж није никад престао да се нада, па зар би требала да престане она?

Са енглеског посрбио и напомене написао: Душан Ковачев

---

[1] European Council on Foreign Relations.

[2] Mafia crime.

[3] They place, преведено према смислу.

[4] Vote with their feet. Кембриџ речник значење ове фразе објашњава као исказивање свог мишљења напуштањем организације или престанком пружања подршке или учешћа у њој. Фраза посрбљена према смислу.

[5] Lip-service was paid to the Balkans' "European perspective". Фраза посрбљена према смислу.

[6] Crony economies, преведено према смислу српском фразом.

[7] Border quarrels over slivers of water or rocky mountain tops. Посрбљено према смислу.

[8] Tatty. Преведено према смислу.

skandalozno.rs

MIRJANA BOBIĆ MOJSILOVIĆ: Ovo je današnja Srbija!

3-4 minutes

---

15. avgusta 2017.

 

foto: YouTube printscreen

Piše: Mirjana Bobić – Mojsilović

1. Nova realnost: Prihvatiti realnost da je ovo realnost, i da je jedino realno, realno sagledati stvari.

2.Slaviti gubitak Kosova, narednih petsto godina, kao našu najveću diplomatsku pobedu.

3. Promocija knjige Atifete Jahjage u Beogradu – knjiga je o tome kako su Srbi silovali Albanke i o drugim užasnim zločinima „zemlje koja je počinila zastrašujuće zločine".

4. Dani kosovske kulture u Domu omladine.

5. Zverstva u „Žutoj kući" u srpskim medijima se više ne pominju.

6. Najavljeno moguće otvaranje još dva poglavlja za pristupanje EU, koja, inače, ne namerava da u dogledno vreme proširuje svoje članstvo.

7. EU insistira da se što pre počne sa izgradnjom auto-puta Beograd – Tirana koji je od velikog značaja za Albaniju, Kosovo i NATO, a o značaju za Srbiju, raspravljaće buduće generacije.

8. Aktuelna politička mantra: Budućnost koja se pravi bez obzira na prošlost. Politička korektnost čitave javne scene.

9. Evropa nema alternativu.

10. Velika Albanija je realnost. Velika Albanija nema alternativu.

11.Srbija da bude srećna što Albanci još uvek ne nameravaju da uzmu i Niš.

12.Otvaranje dijaloga o promeni Ustava Republike Srbije zbog Kosova.

Američki SATELITI za nadgledanje otkrili: Severna Koreja razmešta RAKETNE LANSERE

13. Strani ambasadori zvezde naslovnih strana, vaspitavaju Srbiju.

14. Nemački šef diplomatije Zigmar Gabriel, prilikom nedavne posete Beogradu, imao primedbu i na bilbord koji je video na putu od aerodroma do grada – na bilbordu piše „Partnerstvo za budućnost" a reklama je za NIS i „Gasprom". Rusi da se sklone.

15.Nemačka traži da se u Šumaricama podigne spomen-ploča okupatorskim vojnicima iz Prvog i Drugog svetskog rata.

16.U srpskim medijima sintagma srpski rodoljubi sve češće se stavlja pod znake navodnika.

17. Masovna proizvodnja fašista i desničara – svako ko se usprotivi željama Velikog brata da se zaključak da su Srbi zločinci i agresori uči i u osnovnoj školi, može biti etiketiran.

18. Uranijum nije toliko štetan, koliko je bio za naše dobro.

19. Zločini prema Srbima sve češće se nazivaju navodnim.

SENZACIJA: Aleksandra KRUNIĆ pobedila ovogodišnju pobednicu Rolan Garosa!

20. NATO lobisti sve veće estradne zvezde.

21. Tabloidi bez ikakve ograde na naslovnim stranama objavljuju psovke.

22. Rijaliti šou program koji promoviše Sodomu i Gomoru, najgledaniji program.

23. Internet i društvene mreže su neprikosnoveno sredstvo hajke, blaćenja i ponižavanja, što se ovde smatra političkom borbom.

24. Kritičari Soroša su teoretičari zavere, država veoma blagonaklona prema ovom filantropu.

25. Opozicija razjedinjena i slaba, mladi odlaze iz zemlje.

26. Vlast slavi sve svoje pobede.

Nemam više šta da kažem.

(Skandalozno.rs/Intermagazin.rs/Večernje novosti)

 

Duh Zorana Zaeva širi se regionom?!

 

Ljubljana: Sumnjiva, julska, analiza Međunarodnog instituta za bliskoistočne i balkanske studije (IFIMES)

Duh Zorana Zaeva širi se regionom?!

       Međunarodni institut za bliskoistočne i balkanske studije (IFIMES) iz Ljubljane, redovno analizira događanja na Bliskom istoku i Balkanu.
       IFIMES, povodom zvanične posete predsednika Vlade Republike Makedonije Zorana Zaeva Bosni i Hercegovini 23.jula 2017. godine analizira navedenu posetu i njene posledice za BiH i region.
       Iz analize „BiH: Duh Zaeva i Makedonije širi se BiH i regionom“ izdvajamo najvažnije i najzanimljivije delove.
       PS: Međunarodni institut za bliskoistočne i balkanske studije (IFIMES) iz Ljubljane, zvučnog imena i, blago rečeno, kratke pameti, još jednom igra po onoj narodnoj: što je babi milo, to joj se i snilo.
       U svojoj, kažu, julskoj analizi, baziranoj na poseti Zaeva Bosni i Hercegovini, proglašavaju predsednika Vlade Makedonije, do zla Boga na staklenim nogama, Zorana Zaeva, ni manje ni više, budućim liderom regiona, koga će, milom ili silom morati da prate i podržavaju i predsednik Srbije Vučić i premijer Hrvatske Plenković?!
       Usput, “mudri” analitičari ITIMES-a dele packe i levo i desno, prete tojagom iz Brisela i NATO pakta, da će biti “ili tako ili nikako”. Objašnjavaju navodnu spremnost Grčke da prizna, istina pod drugim imenom Makedoniju (a Zaev je, pogađate. i kum i stari svat u tom naumu?!
       Usput, poštom dobro znaju da to nije ni lako, ni tako, upozoravaju Aleksandra Vučića da se glavom i vlašću koju ima ne šali “jer oni dobro znaju njegovu radikalsku prošlos i šurovanje sa Šešeljom i Miloševićem, i da usput, prate svaki njegov korak jer mu – ne veruju!
       Naravno, “analiza” ne bi bila OK, da se opet ne pominju “zli Rusi i “dobre demokrate” sa Zapada”, koji itekako dobro misle regionalnom razvoju, pa da tako kažemo, prostora bivše Jugoslavije koju su taku zdušno i bezdušno – razorili do temelja.
       Istina, packe su upućene i Plenkoviću, podsećajući ga na činjenicu da je “otac hrvatske nacije” Franjo Tuđman svesno žrtvovao Hrvate u BiH, da bi u “Oluji”, “Bljesku”, jedinim pravim genocidom u savremenoj istoriji sveta, uz podršku SAD, NATO i Brisela “zauvek rešio srpsko pitanje u Hrvatskoj?!”.
       Ne kaže se zalud – ljudska glupost nema granice, ali IFIMES analiza stanja na zapadnom Balkanu (čitaj bišoj Jugoslaviji) je glupos bez granica. Jedan, najobičniji pamflet i slugeranski tekst da i ateista mora da se prekrsti!
       Istina, možda su IFIMES-ove gazde zadovoljne sačinjenijem “analitičara”, ali ovo su da ponovim još jednom bajke za laku noć deco, ili što je babi milo, to joj je snilo.
       Amin!
       Vladan Dinić, glavni urednik “Svedoka”
      
       Poseta Zaeva Bih kao geopolitika?!
      
       Zoran Zaev, predsednik Vlade Republike Makedonije sa nekoliko ministara svoje Vlade zvanično je posetio Bosnu i Hercegovinu 23.jula 2017.godine.
       Domaćin mu je bio predsedavajući Vijeća ministara Bosne i Hercegovine Denis Zvizdić.
       Analitičari smatraju da poseta premijera Makedonije Zaeva upravo Bosni i Hercegovinu kao prvoj destinaciji u regionu posle preuzimanja dužnosti premijera nije slučajno izabrana?!
       Poseta makedonskog premijera sadrži niz geopolitičkih poruka i nagoveštaja budućih pozitivnih političkih procesa u regionu pomoću kojih će Makedonija i BiH dobiti novi dodatni zamah i podršku od međunarodne zajednice na putu prema ubrzanom članstvu u NATO i EU.
       Iako je premijer Makedonije posetio i razgovarao sa predstavnicima svih institucija vlasti u BiH ostaće primećeno da su odnosi premijera Makedonija Zaeva i predsedavajućeg Vijeća ministara BiH Zvizdića, ne samo prijateljski i prisni, nego se njihovi međusobni susreti već duži period realiziraju i prate pod „budnim okom“ međunarodne zajednice.
       Program reformi koje već sprovodi nova Vlada Republike Makedonije, na čelu sa Zaevim, nazvan “3–6–9“ je prvi korak za ozbiljno probijanje Makedonije prema punopravnom članstvu u evro-atlantskim integracijama posle desetogodišnjeg zastoja.
       Analitičari smatraju, da će i BiH i Makedonija imati isti, ubrzani tretman, u pripremama za ulazak u NATO i EU.
       Denis Zvizdić, kao predsedavajući Vijeća ministara BiH, do sada je pokazao, da međunarodna zajednica može računati na njega, ne samo zbog iskrene opredeljenosti za evro-atlantske integracije, nego i kao jednog od budućih regionalnih lidera.
       Sasvim sigurno je, da će se Zaevu i Zvizdiću pridružiti plejada stručnih i hrabrih lidera iz regiona kao što su Albin Kurti, neformalni lider pokreta Samoopredeljenje (Lëvizja Vetëvendosje!) sa izrazitom socijaldemokratskom orijentacijom što predstavlja osveženje i novinu na Kosovu.
      
       Ko može biti bosanski Zaev?
      
       Analitičari upozoravaju da zvuči paradoksalno da u Bosni i Hercegovini pandan Zaevu, kao regionalnom lideru i lideru Socijaldemokratskog saveza Makedonije (SDSM), još uvek ne može biti niko iz trenutne političke opozicije u BiH (SDP BiH i druge opozicione stranke), što još više učvršćuje politički rejting Zvizdića, ne samo u BiH, nego i na regionalnom i međunarodnom nivou.
       Situacija u pogledu liderstva diferencira se i u drugim državama.
       Premijer Hrvatske Andrej Plenković i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je već postigao svoj politički maksimum su neupitni lideri u Hrvatskoj, odnosno Srbiji.
       Plenković koji još uvek nije stabilizovao svoju vlast u Hrvatskoj, vodi Hrvatsku u veoma zaoštrenim regionalnim i međususedskim odnosima, počevši od Slovenije, pa sve do BiH i uvlačenja u priču o tzv. trećem hrvatskom entitetu u Bosni i Hercegovini. Pri tome se ignoriše činjenica, da je Hrvatska žrtvovala bosanskohercegovačke Hrvate, da bi kroz vojno-policijsku akciju „Bljesak“ i „Oluja“uspostavila suverenitet na celokupnoj teritoriji Republike Hrvatske.
       To je bila „cijena“ za rešavanje tzv. srpskog pitanja u Hrvatskoj, odnosno svođenje Srba na dekorativan broj u Hrvatskoj.
       To je bio dio šireg međunarodnog konsenzusa, a tim konsenzusom je tadašnji predsednik Republike Hrvatske Franjo Tuđman žrtvovao bosanskohercegovačke Hrvate i zauvek im zapečatio sudbinu da žive u Bosni i Hercegovini i zatvorio mogućnost stvaranja bilo kakvog etničkog entiteta (rezervata) za bh. Hrvate unutar države Bosne i Hercegovine.
      
       Vučiću se (ne)veruje
      
       Vučić ima istorijsku šansu da Srbiju pokuša pretvoriti u državu demokratije, a ne državu koja se i danas povezuje sa svim političkim nestabilnostima u regionu i šire, počevši od BiH, Makedonije, Crne Gore, Kosova.
       Vučić zasigurno ne zaboravlja veoma osetljiva pitanja Vojvodine, Sandžaka, Preševske doline, istočne Srbije, područja oko granice sa Bugarskom koji će najvjerovatnije doći na dnevni red, ali i da će Srbija vrlo brzo biti okružena državama članicama NATO-a.
       Vučićeva pozicija je otežana time što on i njegov režim imaju tešku hipoteku iz nedavne prošlosti Vojislava Šešelja i Slobodana Miloševića.
       Zapad je mnogo toga naučio u jugoslavenskoj krizi, a to je da političke vođe jedno govore, a drugo rade.
       Ilustrativan primer takvog ponašanja je bio Milošević, a Vučić je jedan od njegovih učenika upravo i zbog toga je Vučić pod snažnim monitoringom Zapada, jer se njegovoj političkoj retorici sve manje veruje.
       Republika Hrvatska zbog svoje umešanosti u rat u BiH i procesa pred Međunarodnim sudom za bivšu Jugoslaviju (ICTY) u Den Haagu svim snagama trenutno komplikuje međudržavne odnose sa Bosnom i Hercegovinom, ali i sa Slovenijom zbog presude Arbitražnog suda u slučaju arbitraže o određivanju granične linije između Slovenije i Hrvatske ne prihvatajući odluku Arbitražnog suda, odnosno međunarodne norme i međunarodno pravo i tako dovodi u pitanje svoje granice, a možda i buduća pitanja u vezi sa Istrom, o čemu se već govorilo u Evropskom parlamentu (EP) od italijanskih desničarskih stranaka.
       Plenković bi mogao imati veoma važnu ulogu u podršci Zaevu i Republici Makedoniji na putu u NATO i EU, ali i važnu ulogu u relaksiranju odnosa sa BiH.
       Na Zapadu još uvijek smatraju, da premijer Plenković i predsednica Kolinda Grabar-Kitarović pružaju snažnu podršku predsedniku HDZ BiH i članu Predsedništva BiH iz redova Hrvata Draganu Coviću (HDZBiH), koji tesno sarađuje sa eksponentima velikosrpske i ruske politike u BiH i koji smatra da se tzv. hrvatsko pitanje u BiH može rešiti bez tzv. „Trećih“ odnosno Bošnjaka kao najbrojnijeg naroda.
       Tesna saradnja i model, kojeg se drži Cović pokazuju prepoznatljivu (veliko)srpsku matricu, koja je bila primijenjena na Kosovu, a koja je nudila rješenja za sva pitanja, ali bez učešća većinskog naroda Albanaca.
       Cović je ujedno talac tzv. generalskog lobija Hrvatskog vijeća obrane (HVO) i dela Hrvatske vojske (HV), koji su opterećeni hipotekama kriminala, korupcije, a jedan dio njih i ratnim zločinima.
       Analitičari smatraju da kroz daljnje (re)definiranje odnosa sa predsednicom Republike Hrvatske Kolindom Grabar-Kitarović, Plenković bi se mogao osloboditi i drugih negativnih uticaja koji dolaze iz ratne garniture HDZ-a i tako postati jedan od europskih lidera.
       Glavni test u pokušaju uspostavljanja njegovog liderstva, kojeg moraju prihvatiti EU i SAD biće Dragan Cović, predsednik HDZ BiH i član Predsjedništva BiH, koji redovito i intenzivno radi na destabilizaciji prilika i destrukciji BiH, dok se na drugoj strani pokušava predstaviti kao navodni promoter evropskih vrednosti.
      
       Providna EU retorika Covića
      
       Međutim, providnoj navodnoj proevropskoj političkoj retorici Covića govore činjenice, jer su upravo ministri iz HDZBiH zajedno na temelju međustranačke saradnje sa Savezom nezavisnih socijaldemokrata (SNSD) Milorada Dodika (SNSD) blokirali pristup BiH Transportnoj zajednici i uskratili BiH za oko 500 miliona EUR sredstava za infrastrukturu.
       Cović bi morao znati da nacionalizam, šovinizam i fašizam nisu evropske vrednosti, koje su uz to podržane kriminalom, korupcijom, a delom i ratnim zločinima.
       Poslednjim političkim delovanjem Plenković je pokazao da poseduje samopouzdanje i političku oštrinu za suprotstavljanje negativnim uticajima u njegovom bližem političkom i ideološkom okruženju.
       Na podršci Zoranu Zaevu i Republici Makedoniji će se testirati svi regionalni lideri, uključujući Vučića iz Srbije i Edi Ramu iz Albanije, a Grčka kao članica EU i NATO-a će uskoro pronaći preko potrebni kompromis sa Republikom Makedonijom u pogledu njenog imena i pristupa punopravnom članstvu NATO-a.
      
       Upozorenje Vučiću: samo te gledamo?!
      
       Analitičari smatraju da je poseta premijera Zaeva Bosni i Hercegovini svojevrsni, možda i posljednji signal i putokaz Aleksandru Vučiću da se priključi i podrži put Makedonije i BiH prema punopravnom članstvu u EU i NATO-u.
       Analitičari upozoravaju da u određenim međunarodnim političkim krugovima postoji koncept, da bi novim strategijskim dogovorom između SAD i Ruske federacije Srbija mogla postati deo interesne sfere Ruske federacije kroz Organizaciju Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), čiji su članovi pored Rusije, Jermenija, Belorusija, Kazahstan, Kirgistan i Tadžikistan, a posmatrači su Srbija i Afganistan.
       S tim u vezi, prema pouzdanim informacijama u Briselu i Wašingtonu, se već pripremaju određene odluke koje su usmerene na modeliranje Dejtonskog sporazuma, posebno kada su u pitanju paralelne specijalne veze država potpisnica Dejtonskog sporazuma i njihovo ukidanje, odnosno jednostrano odricanje pojedinih država od paralelnih veza.
       Odluke su prevashodno zbog Srbije i njenog otklona prema NATO-u i političke vezanosti sa Rusijom.
       Zabrinjava činjenica da Srpska pravoslavna crkva (SPC) odnosno vlasti Srbije i ove godine nisu dozvolile najvišim predstavnicima Republike Makedonije da obeleže 2.avgust Dan državnosti Republike Makedonije u manastiru Sveti Prohor Pčinjski, koji se nalazi na teritoriji Srbije i gde je 2.avgusta 1944.godine održano zasedanje Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Makedonije (ASNOM) na kojem je odlučeno da se osnuje makedonska država kao članica federalne Jugoslavije.
       Time vlasti Srbije posredno šalju poruku da još uvek dovode u pitanje državnost Makedonije i identitet Makedonaca kao naroda.
      
       Zaev pokretač promena u regionu
      
       Zoran Zaev sa svojim SDSM i građanima Makedonije već nekoliko godina predvodi herojsku borbu protiv kriminala, korupcije, nacionalizma, šovinizma i fašizma.
       „Ujedinjeni u različitosti“ i „Istina za Makedoniju“ bio je jedan od njihovih slogana sa kojim su mobilisali građane Makedonije različite etničke pripadnosti u suprotstavljanju jednom od najokorjelijih i najomraženijih režima u Evropi.
       Prioritet svih država u regionu je obnova i stabilizacija osnovnih stubova demokratskih sistema, a pre svega jakog, nezavisnog i profesionalnog pravosuđa.
       Analitičari naglašavaju da dolazak Zaeva u BiH pokreće i ponovno otvara „rak rane“ balkanskih država, a to je korumpirano i (ne)zavisno pravosuđe, prioritetno za Republiku Makedoniju.
       Ukoliko se Zaev, uz podršku i pomoć SAD i EU, izbori za nezavisno pravosuđe i državnu upravu, a zahteva se hitna akcija, onda i pravosuđe drugih država, posebno u BiH se mora konstisati i delovati u skladu sa evropskim principima.
       Nažalost, sadašnje stanje u pravosuđu BiH je u rukama nekolicine nacionalističkih apartčika smeštenih u Visokom sudskom i tužilačkom vijeću (VSTV), kao produženih ruku lokalne politike, a na čelu sa predsednikom VSTV Milanom Tegeltijom i novoizabranim predsednikom Suda BiH Rankom Debevecom kao Dodikovim kadrom i v.d. glavne tužiteljice BiH Gordanom Tadić kao Covićevim kadrom što predstavlja dodatno ohrabrenje za Dodika i Covića da nastave realizaciju svojih politika i međusobnih dogovora.
       Analitičari upozoravaju da će Makedonija i Bosna i Hercegovina morati uskoro pristupiti reformskim agendama, jer je međunarodna zajednica detaljno upoznata da se u nabrojanim državama i Republici Srbiji pokušava uspostaviti pravosudni sistem sličan bivšem rigidnom komunističkom sistemu kada se upravljalo iz komunističkih centrala.
       Zajednički nastup Makedonije i BiH u budućnosti će se podrazumijevati.
       Zoran Zaev je šansa ne samo za dobronamjerne, nego i za one koji žele svoju politiku promeniti ili je uskladiti sa opštim civilizacijskim normama i koji svojim državama i građanima, bez obzira na etničku pripadnost, žele prosperitet, kao što je nedavno napisano u jednom novinarskom članku u BiH „Zoran Zaev je svetlo na kraju tunela"

 

Вучић припрема терен за "коначно решење Косова", у складу са планом немачког Бундестага из 2012.

nspm.rs

Вучић припрема терен за "коначно решење Косова", у складу са планом од седам тачака немачког Бундестага из 2012.

Никита Бондарјев

9-11 minutes

---

Крај јула и почетак августа, који на Балкану, као и у Русији, углавном представља време годишњих одмора и традиционалног политичког затишја, у Србији се изненада показао веома узбудљивим. У политичком животу Србије долази до веома озбиљних промена – до смене парадигми, ако хоћете – а то се пре свега тиче односа власти према питању Косова и Метохије.

Прво је у провладином листу „Блиц" изашао велики чланак председника Александра Вучића под насловом „Зашто нам је потребан унутрашњи дијалог о Косову". Практично исте недеље на ову тему су се у централним српским медијима изјаснили министар иностраних послова и први потпредседник владе Србије Ивица Дачић и његов колега потпредседник владе и министар трговине Расим Љајић, као и председник Српске академије наука и уместности (САНУ) Владимир Костић и истакнути српски писац и драматург и један од најистакнутијих „независних интелектуалаца" у земљи Душан Ковачевић. Неки детаљи у наступима ових политичара и јавних личности се разликују, али сви они у основи износе исти став – не сме се више претварати да су Косово и Метохија најобичнији део Србије (као што је то, рецимо, случај са Шумадијом или Мачвом), нити да се њиме може управљати из Београда. И даље да Косово има своју власт, да се та власт налази у Приштини, и да то морају да схвате и косовски Срби, и Београд. При томе Вучић у свом тексту не износи никакве конкретне детаље и подробности, не нуди никакву „путну карту" за изградњу мостова између Београда и Приштине.

Председник Србије изручио је на своје читаоце читаву поплаву квазидубокомисленихсамоочигледности и баналности, попут позива да „не допустимо себи да изгубимо, или некоме предамо оно што имамо, али и да не чекамо да ће нам у руке доћи и оно што смо одавно изгубили", тврдње да „морамо разговарати (са Албанцима) јер ће бити много горе ако не разговарамо", односно оног „да бисмо решили питање Косова, морамо бар да покушамо да га решимо". Човек просто има потребу да низ ових дубокоумних разматрања надопуни бесмртним Чеховљевим „човек не може да живи без хране, Волга се улива у Каспијско море, коњи једу овас и сено". Поред промишљања у духу чеховљевског учитеља словесности, у Вучићевом тексту такође се налазе позиви да се сажалимо над животима српске деце, јер су Срби Косово задобили проливши превише крви, а да би га сачували биће потребно пролити још много више. А централна теза српског председника гласи: проблем Косова може решавати само човек који има „главу врућу од сталног размишљања, срце које је хладно на претеране емоције, и руке упрљане компромисима". У улози носиоца свих тих јединствених квалитета Вучић неизоставно види самог себе, ограђујући се, додуше, опаском да је за успешан дијалог неопходно да овакви људи постоје и на српској, и на албанској страни.

Управо у последњој тврдњи крије се најслабија тачка Вучићевог програмског текста. Руке лидера косовских Албанаца ХашимаТачија свакако јесу упрљане, али никако не компромисима. ХашимТачи и други ратни команданти УЧК, који данас чине косовску политичку елиту, апсолутно нису заинтересовани за компромисе са Србима. Занимљиве су, штавише, реакције медија на албанском језику на изјаве Вучића и Дачића. И косовски и албански медији пожурили су да од српског председника и министра спољних послова узму интервју, како би њихове позиције у потпуности пренели до албанских читалаца. Али нико од лидера косовских Албанаца није подржао Вучићев позив на коначно решење косовског питања. Или им главе нису довољно вруће, или им срца нису довољно хладна.

Што се тиче министра спољних послова Ивица Дачића, он је са својим изјавама био нешто конректнији, указавши на нужност поделе Косова на српски и албански део, не појаснивши, истини за вољу, да ли има у виду повратак концепцији „двојединог" Косова по моделу Босне и Херцеговине, и о припајању Србији северног дела аутономне покрајине (тзв. Ибарски Колашин). Додуше, разлика између ове две варијанте и није нарочито битна, јер Приштина категорички одбацује могућност и једне, и друге. Позиције албанских власти су добро познате и до сада више пута потврђене, и подразумевају да је Косово недељиво, а да се од Београда тражи не „компромис", а формално признање независности Косова у својим садашњим границама. Неки албански политичари, истина, говоре о могућности размене територија севера Косова за тзв. „Прешевску долину", у којој живи албанска већина, али та варијанта је неприхватљива за Србију, јер би у том случају изгубила контролу над важним транспортним коридором Београд-Скопље.

Један од ликова свима добро познатог совјетског сатиричног романа је тврдио да „споразум производпотпуног непротивљења страна". А у досадашњем српско-албанском дијалогу претходних година управо нисмо могли да видимо то „непротивљење страна", и још увек га не видимо. Приштина очигледно не планира да с Београдом игра игру „врућа глава – хладно срце – упрљане руке". И овде није на одмет поменути да је управо за време Вучићеве владавине самоуправа косовских Срба практично ликвидирана. Срби у Косовској Митровици више немају своје ни полицију, ни судове, ни администрацију – сви јавни службеници, укључујући ту и комуналце, сада се постављају из Приштине. Недавно је затворено питање мобилне телефоније на Косову – сада оператери телефонских система посматрају Косово као одвојени субјекат, а косовски Срби услуге телекомуникација плаћају компанији регистрованој на Косову. Као последњи бастион српства на Косову остао је универзитет у Косовској Митровици, који се званично зове „Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици". Наравно, и овакав назив ове високошколске установе, и самосталност руководства универзитета, изазивају гнев и мржњу код Албанаца. И ево – истовремено са објављивањем Вучићевог текста о „унутрашњем дијалогу" ректор универзитета у Косовској Митровици уклоњен је са дужности, а распуштено је и његово научно веће. У најмању руку може се очекивати да ће се ускоро – ако ништа друго – бар променити назив ове једине високошколске установе косовских Срба. Из свега реченог следи питање – зашто би Приштина пристајала на било какве компромисе и демонстрирала своје „непротивљење", кад јој Срби унилатерално предају једно за другим све што се од њих тражи?

Очигледно је да се ни Александар Вучић, ни бројни српски политички и културни делатници који му терцирају, не обраћају косовским Албанцима, па чак ни становницима Србије, којима је позив на дијалог формално упућен. Ако пажљиво погледамо, видећемо да је цели Вучићев текст само парафраза такозваних „Седам тачака Бундестага" – седам услова које Србија треба да испуни да би је примили у ЕУ. Тај документ је објављен још 2012 г. и помало је заборављен после потписивања Бриселских споразума 2013. и 2015. године. Немачки посланици тада су тражили од српских власти да се „укину српске паралелне структуре на северу Косово", а да се „Срби на северу Косова интегришу у косовске институције" – што су фразе које су ушле у Бриселски споразум, а српске власти су их касније и реализовале. Али поред тога Бундестаг је тражио од Србије да „превазиђе грешке прошлости" и „призна своју кривицу за геноцид у Сребреници и сличне злочине" (има се у виду, пре свега, тзв. „масакр у селу Рачак", који су у потпуности исфабриковали косовски Албанци), да „искаже мирољубивост и активну спремност да се пронађе компромис са Албанцима", као и да „настави преговоре са Приштином по сваку цену". Баш тако и пише – „по сваку цену". При томе Албанци Србима нису дужни ама баш ништа, и сва одговорност за мир у региону у целини и потпуности ставља се на леђа Србима.

Текст Александра Вучића у „Блицу" управо је посвећен „правазилажењу грешака из прошлости" („колико је крви просуто за Косово"), „мирољубивости и компромису" („сажалимо се на нашу децу"), као и преговорима по сваку цену („сваки разговор је бољи од ћутања", „да би се решио проблем, мора се покушати да се он реши"). А главни адресат већ је високо оценио вредност овог програмског текста, будући да је већ сутрадан Вучића похвалио немачки амбасадор у Србији АкселДитман, нагласивши да је „Србија сада ближа чланству у ЕУ него икад". А дан касније је сличну изјаву имао известилац Европског парламента за Србију Дејвид Макалистер (без обзира на шкотско презиме – Немац и бивши посланик Бундестага). Немачке дипломате су, дакле, констатовале Вучићеву спремност да се одрекне сопствене историје и осуди присаједињење Косова Србији у Балканским ратовима, и тај гест су високо оцениле.

Да је циљ свих политичких маневара Александра Вучића – улазак Србије у ЕУ, то није никаква тајна. Једино је питање шта је он све спреман да учини да тај циљ оствари. Како ствари стоје – изгледа да је спреман практично на све, укључујући ту и осуду дедова и прадедова савремених Срба, који су своју крв проливали за Косово. У свом тексту о „дволиком" Александру Вучићу поставио сам себи реторичко питање – да се неће можда иглене уши евроинтеграција показати превише уским за Србију, ако Срби треба да се одрекну своје историје, херојске борбе српског народа за слободу и уједињење својих територија. Председник Србије сада као да покушава да се провуче кроз те иглене уши, уз помоћ Дачића, Љајића, академика Костића и драматурга Ковачевића. Видећемо још на шта ће то да испадне.

Никита Бондарјев је доктор историје и доцент на Руском државном хуманистичком универзитету, аутор многобројних књига и чланака о историји Србије и руско-српским односима, од којих је на српски преведена „Мистерија Тито – московске године".

Превео са руског Никола Танасић.