недеља, 5. новембар 2017.

Katalonska rehabilitacija Slobodana Miloševića

13-16 minutes

Objavljeno: 5.11.2017.

Piše: Svetlana Vasović Mekina

Ukidanje kosovske autonomije često je apostrofirano kao „nezapamćeni zločin" srpske politike pod vođstvom Slobodana Miloševića. Poučeni aktuelnim primerom Španije koju podržavaju sve članice EU, vidimo da je (privremeno) ukidanje autonomije ili smanjenje ovlašćenja neke pokrajine tek jedna od legitimnih mera državnog aparata koji se bori za očuvanje integriteta i suvereniteta zemlje

Aktiviranjem člana 155 španskog ustava iščezla je, istog trenutka kada je i obznanjena, nezavisnost Katalonije koju je proglasio lokalni parlament. Španska vlada je na proglašenje nezavisnosti Katalonije odgovorila raspuštanjem katalonskog parlamenta i raspisivanjem izbora u tom regionu. Zvaničnici katalonske vlade smenjeni su, a policija i javni službenici, poslati u Barselonu iz Madrida, preuzeli su funkcije pokrajinske vlade.
Da farsa oko samoproglašene katalonske republike bude još očiglednija, partije koje su koliko prošle sedmice podržavale nezavisnost Katalonije, sada su brže-bolje potvrdile da će učestvovati u izborima za pokrajinski parlament 21. decembra. Ne samo stranke levice nego i stranka svrgnutog katalonskog lidera Karlesa Pudždemona, Katalonska evropska demokratska stranka (PDeCAT) najavile su da će se utrkivati za glasove birača na regionalnim izborima koje je raspisala španska vlada.

KAPITULACIJA SEPARATISTA U gotovo istom dahu proglasiti nezavisnost Katalonije, a onda pristati na učešće u izborima koje je raspisala „unionistička" vlast (prema Pudždemonu, „strane države" – Španije), jeste jedan od paradoksa neuspešnog projekta katalonskih secesionista. Tako je u praksi još jednom dokazan postulat koji važi za sve secesije u svetu od 1945. godine naovamo – da je „samoproglašavanje nezavisnosti", ukoliko nije propraćeno priznanjima drugih država i, pre svega, ako nije dogovoreno i priznato od strane matice – nezakonito. I otuda je, po pravilu, neuspešno. U sedište (sada) smenjene katalonske vlade posle proglašenja nezavisnosti nije stiglo zeleno svetlo iz Madrida, niti ijedno priznanje neke druge države. Rezultat ovog epohalnog neuspeha, koji je mogao da se nasluti još uoči nezakonitog referenduma o otcepljenju od Španije, jesu i kontradiktorne, čak haotične reakcije katalonskih zvaničnika. Smenjeni Karles Pudždemon pobegao je u Brisel, što je isprva pokušao da prikrije fotografijom postavljenom na instagramu na kojoj se vidi dvorište zgrade regionalne katalonske vlade u Barseloni. Uz fotografiju je napisao „dobro jutro" na katalonskom, uz smajli (osmeh). Iza tog paravana lansiranog na društvenim mrežama je, prema dobro obaveštenim izvorima, vodio napete razgovore sa advokatima oko dobijanja belgijskog političkog azila za sve „pobunjenike, ustale protiv španske vlasti".
Tim povodom su se i u Sloveniji čuli pozivi domaćoj vladi da pruži utočište katalonskim „borcima za slobodu", tim pre što su premijer i predsednik slovenačkog parlamenta još uoči referenduma u Kataloniji bili veoma glasni u osudama službenog Madrida i snažno naklonjeni katalonskom otcepljenju. Zvanična Ljubljana se, međutim, potom zavila u muk, a liberalna javnost se složila da Slovenija ponudi azil Pudždemonu i njegovim sledbenicima ukoliko počne progon katalonskih secesionista. Ipak, stvaranje nacionalnih „katalonskih mučenika" ne koristi vladi u Madridu, i zato su represivne mere svedene na najnužnije, uz pokaznu vežbu iz demokratije – raspisivanje novih izbora, sve kako bi se period direktne uprave sveo na najmanju moguću meru.

RAHOJ I KOSOVO Iako prema slovu međunarodnog prava jednostrano otcepljenje „van kolonijalnog konteksta" i bez saglasnosti matice po pravilu nije moguće, deo međunarodnih pravnika, među kojima ima i uticajnih, podržava mišljenje da je jednostrano otcepljenje moguće i bez saglasnosti „centralne vlasti" ukoliko neka teritorija (regija) postane „nesamoupravna", dakle, ako se njome vlada kao kolonijom. Zato je službeni Madrid suspenziju autonomije Katalonije najavio kao „privremenu meru". Tu se nameću paralele sa Kosovom, jer je sada (ako je iko do sada sumnjao) kristalno jasno da je većina članica EU u slučaju otcepljenja Kosova podržala duple aršine i zagovarala kršenje međunarodnog prava. Mnoge druge države to shvataju tek sada, poput Surinama koji je povukao svoje priznanje Kosova.
Najnovija dešavanja u Španiji povodom Katalonije bacaju drugačije svetlo i na raspad Jugoslavije. Ukidanje kosovske autonomije često je apostrofirano kao „nezapamćen zločin" srpske politike pod vođstvom Slobodana Miloševića, čin koji je navodno poslužio kao okidač za otcepljenje Slovenije i potonji raspad Jugoslavije. Taj zločin se Miloševiću stavljao na teret čak i u Haškom tribunalu, gde je tužilac Džefri Najs danima ispitivao Miloševića i optuživao ga zbog raznih tobožnjih zloupotreba prilikom „oduzimanja kosovske autonomije". Sa ove istorijske distance, poučeni aktuelnim primerom Španije koju podržavaju sve članice EU, vidimo da je (privremeno) ukidanje autonomije ili smanjenje ovlašćenja neke pokrajine tek jedna od legitimnih mera državnog aparata koji se bori za očuvanje integriteta i suvereniteta zemlje. I ništa više. Ono što je u slučaju Srbije decenijama proglašavano za „inicijalno zlo", u primeru Španije je sada prihvaćeno kao potpuno legitimno delovanje Rahojeve vlade.
Da podsetimo – krajem marta 1989. godine Skupština Srbije usvojila je amandmane na Ustav Srbije, zahvaljujući kojima je Srbija dobila veće ingerencije u pokrajini posle učestalih kršenja ljudskih prava nealbanskog stanovništva na Kosovu. „Ukidanje kosovske autonomije 1989. godine bio je momenat kada se Jugoslavija raspala, ono posle je samo tehnika", objasnio je u razgovoru za Radio „Slobodna Evropa" prištinski analitičar Škeljzen Malići. U Sloveniji je ukidanje kosovske autonomije protumačeno kao napad na vlastiti suverenitet, usledio je poznati skup u Cankarjevom domu u Ljubljani i politički razlaz slovenačkih i srpskih komunista. „Kad srpski nacionalisti počnu da kukaju nad slovenačkim, hrvatskim i bosanskim separatistima koji su navodno razbili Jugoslaviju, treba ih podsetiti na to da su upravo Milošević i njegova kamarila razorili SFRJ", pledira jedan od autora na sajtu RSE povodom „ukidanja kosovske autonomije". Sličnih izjava smo se poslednjih godina naslušali preko glave…

PREISPITIVANjE ISTORIJE Ako su „Milošević i njegova kamarila razorili SFRJ", znači li to – analogijom – da je Rahoj uz podršku i orkestriranje EU razorio Španiju, ukidanjem katalonske autonomije? Očigledno ne. Zato slučaj Katalonije nameće preispitivanje i istorijske uloge Slobodana Miloševića u rastakanju SFRJ. Na Kosovu su ideje separatizma dobile krila još pre smanjenja nadležnosti AP Kosova 1989. godine; ilegalni referendum o nezavisnosti održan je dve godine kasnije, od 26. do 30. septembra 1991. Raspuštena skupština Kosova proglasila je Kosovo državom 22. septembra 1991, ali ta nezavisnost nije bila priznata, čak ni od drugih republika SFRJ. Pa i prema izveštaju Badinterove komisije, koja je bila naročito naklonjena secesionističkim aspiracijama severnih SFRJ republika – Kosovo nije imalo pravo na otcepljenje od Srbije, iako je navodno 99,98 odsto birača 1991. godine glasalo „za", uz izlaznost od navodnih 87,01 odsto iako su Srbi sa Kosova bojkotovali taj referendum. Potom je nezavisnost „grupa autora" kosovske deklaracije (UDI) ponovo proglasila februara 2008. godine, na šta je tu deklaraciju Skupština Srbije – isto kao i parlament Španije katalonsku sada, devet godina kasnije – proglasila ništavnom i nevažećom.

PONIŠTENO, NEZAKONITO Redosled događaja u Kataloniji i na Kosovu je nešto drugačiji, ali je suština ista: u Kataloniji je prvo organizovan nezakoniti referendum o otcepljenju pa proglašena nezavisnost, dok je na Kosovu prvo smanjena autonomija 1989. godine, da bi 1991. usledio nezakoniti referendum na osnovu koga je 17 godina kasnije „grupa autora" u entitetu koji se nalazio pod međunarodnom upravom – ponovo proglasila nezavisnost; deo sveta je nezavisnost priznao – do juče 107, a sada 106 zemalja. Ključno je da je ta nezavisnost poništena od strane Skupštine Srbije, isto kao što je španski parlament u subotu poništio katalonsku. I jedna i druga pokrajina su deo celovite zemlje i nalaze se u Evropi; ukratko, nisu u pitanju kolonije koje prema osnivačkoj Povelji UN jedine imaju nesporno pravo na samoopredeljenje, odnosno otcepljenje.
Za razliku od Katalonije, kosovska repriza proglašenja nezavisnosti desila se u trenutku kada je za održavanje poretka na Kosovu bila zadužena međunarodna zajednica, što je omelo Srbiju da preuzme nadležnost privremenih pokrajinskih institucija, kao što je početkom ove sedmice učinila Španija u Kataloniji. S druge strane, veliki minus u kosovskom slučaju predstavlja činjenica da su državu Kosovo hteli Albanci, dakle manjina unutar Srbije koja već ima svoju državu u susedstvu (Albaniju), dok Katalonci nemaju drugu, svoju državu. Manjina, čiji matični narod već ima svoju državu, po međunarodnom pravu nema pravo na otcepljenje i stvaranje još jedne, nove ili „rezervne" države. Sve to nam otkriva da su optužbe o „ukidanju autonomije Kosova", u prošlosti iskorišćene i tokom suđenja u Haškom tribunalu u procesu protiv Slobodana Miloševića, bile čist konstrukt i plod smutne politike, a ne prava.
Posle najnovijih događaja u Kataloniji zapisnici o ispitivanju Slobodana Miloševića u Hagu izgledaju bizarno. Londonski IWRP recimo piše da je „tokom unakrsnog ispitivanja" tužilac haškog tribunala Najs pitao jednog svedoka o inicijativi za ocenu ustavnosti (srpskih) amandmana koja je bila podneta Ustavnom sudu Kosova, da bi već prilikom sledećeg ispitivanja primetio da je Ustavni sud (Kosova) poništio glasanje, „ali su srpske vlasti raspustile sud pre nego što je odluka stupila na snagu". Možemo li da zamislimo sledeću situaciju: predsednik španske vlade Marijano Rahoj, optužen što je ukinuo katalonsku autonomiju, brani se na sudu u Hagu jer je „njegov parlament počinio zločin" raspuštanjem pokrajinskog parlamenta Katalonije? Jasno je da Rahoj nikada neće odgovarati u Hagu niti pred nekim drugim sudom zbog ukidanja katalonske autonomije, za razliku od Srbije koja je svog predsednika isporučila Haškom tribunalu na milost i nemilost Najsa i ostalih islednika, postavljenih prema ćeifu zapadnih sila…

Presudne razlike: Katalonija i Kosovo kao Kvebek, a BiH kao SFRJ

Česte tvrdnje u zapadnim medijima da je u slučaju odbacivanja jednostranog otcepljenja Katalonije bilo pogaženo međunarodno pravo na samoopredeljenje, te da razni narodi, od katalonskog pa do „kosovskog", imaju apsolutno pravo na otcepljenje koje je iznad ustava konkretne države – razgolićuje kao lažne jedan drugi primer pokušaja otcepljenja, a to je primer Kanade. I tamo je kanadski sud odlučio poput španskog ustavnog suda u slučaju Katalonije. Vrhovni sud Kanade je u presudi o pravu na jednostrano otcepljenje Kvebeka zapisao da pravo na otcepljenje u skladu sa principom samoopredeljenja može da se pojavi samo onda kada se narodom vlada kao delom kolonijalne imperije ili „možda u slučaju, kada je narodu oduzeto suštinsko pravo na samoopredeljenje unutar države, čiji je deo". Kao što u svom delu „Nastanak država u međunarodnom pravu" piše ekspert za međunarodno pravo Džejms Kraford, kanadski sud je ustanovio da „Kvebek nema ni ustavno ni međunarodno pravo na jednostrano otcepljenje", ali ima „ustavno pravo" da u slučaju pozitivnog i „jasnog ishoda" referenduma o nezavisnosti „pregovara o nezavisnosti", mada upravo potvrda tog prava u velikoj meri „smanjuje verovatnoću otcepljenja".
Drugim rečima, svi delovi naroda, sve manjine koje žive na nekoj teritoriji u demokratskim uslovima, imaju pravo i na određenu lokalnu autonomiju – ali upravo zato nemaju pravo na jednostrano otcepljenje. Katalonija je nesumnjivo uživala sva nabrojana prava, pa je prema tome njen put ka jednostranom samoopredeljenju bitno sužen, bezmalo nemoguć. Tako je Katalonija, baš zato što ima autonomiju i što je mogla da sprovede referendum, faktički „pucala sebi u koleno", jer referendum dokazuje da je njeno „interno samoopredeljenje" živo i zdravo, a to po međunarodnom pravu znači da nema pravo na jednostrano otcepljenje. Ni Kosovo, koje je imalo veliku autonomiju unutar Srbije i široku samoupravu pod plaštom UNMIK-a, jednako kao Katalonija, otuda nema pravo na jednostrano otcepljenje. To pravilo – a to je veoma važno – ne važi, međutim, za primere raspada država, pa bi recimo Republika Srpska jednog dana mogla da se osamostali na potpuno legalan način ukoliko bi BiH, kao nekada SFRJ, zadesio (Badinterovim rečima) „nepovratan proces raspada". A to znači da spoljna politika Srbije, kada nekritički povezuje primere BiH, Kosova, Katalonije i druge, slične, sama seče granu na kojoj sedi, jer stavljanjem u istu ravan primere nezakonitih jednostranih secesija (Kosovo, Katalonija, Kvebek) sa primerima mogućih dogovorenih ili nedogovorenih raspada zemalja (SFRJ, ČSSR, SSSR), meša babe i žabe, nepotrebno ograničavajući pravo na samoopredeljenje koje u budućnosti, ukoliko se okolnosti poklope (raspad zemlje ili sistematsko i direktno ugnjetavanje od strane centralnih vlasti u Sarajevu) po međunarodnom pravu ima i srpski narod u višenacionalnoj BiH.

Piše: Svetlana Vasović Mekina za pecat.co.rs