Dragoslav Bokan

21 hrs ·

СРПСКИ И ОТАЏБИНСКИ ПАТРИЈАРХ

Било је у српској историји сукоба владара и народних првака са нашим архиепископима, митрополитима и патријарсима, али никаквог непоштовања и, не дај Боже, ироничног односа није било - све до доласка комунизма на власт у овој и дан-данас обезбоженој и, често, антицрквеној земљи.
Поштовање према духовном рангу и црквеном чину имали су сви Срби редом, од најзначајнијих до оних на дну друштвене чествице, све до разбојничког уласка југословенства и револуционарног атеизма на нашу судбинску сцену.

Титови првоборци и џелати поубијаше силно православно свештенство (и толике вернике), порушише православне цркве и олтаре, стрељаше Христове иконе у чело и одрекоше се јавно вере својих предака. Заменише крст и српске орлове црвеном петокраком, јефтино "продајући веру за вечеру".
Укратко, довршише све оно што су, пре њих, усташе и Шиптари започели.

Све од тада је почела некажњена и срамна хајка на српске архијереје, чуваре древних духовних престола и епархија, носиоце "апостолских прејемстава" и наследнике оних архимандрита и епископа које је Сава Немањић довео са Свете Горе у Србију.

Један од неодустајних циљева наших предака беше успостављање српске Патријаршије (у Пећи и Сремским Карловцима, а, на крају, и у Београду).
Хиротонија српских патријараха (све од времена Светог Јоаникија и блаженопочившег цара нам Душана) је била посебно свечани духовни празник, раван крунисању наших владара. И тако беше, и под Турцима и Аустријанцима, осим под Јосипом Брозом, комунистом римокатоличког порекла и некадашњим подофициром такозване "Вражје дивизије" (по злу запамћеној у српском Подрињу и свуда где је, пролазећи, за собом остављала крвави траг).
А и након Брозове смрти, овакав непријатељски однос је остао присутан у нашој најширој јавности, посебно наоштреној према српским архијерејима (по логици: "што виши чин и утицај - то жешћи напади и омаловажавања").

Овом злом, новокомпонованом обичају присуствујемо, као згрожени сведоци, и данас. Јер се свака прилика увек изнова користи за нову и све већу хрпу камења бачену на лик и дело српског патријарха, без трунке дужног поштовања према његовом чину и годинама. Отприлике на исти онај начин на који се идеолошки нахушкана "скојевска" омладина острвила на наше легендарне официре, Драгутина Гавриловића и Петра Бојовића, одмах по "ослобођењу".
Исто тако су пролазили и наше владике и митрополити (тучени, бодени ножевима, тровани, чупана им брада, стрељани, бичевани, пребијани гвозденим шипкама...) тих ужасних година и деценија за које тек треба да платимо, нашим ћутањем и саучествовањем више него заслужену цену.

Данас се то понавља на само формално другачији начин, са још више псовки, клевета и вређања, уз (за сад) много мање физичког насиља.
Па је тако и у најширу јавност вешто пласирана вест о "предлогу промене Устава Српске Православне Цркве" одмах искориштена за овакав обрачун и још један напад у низу на патријарха.
Одмах се развукао фронт - од класичних атеиста и агностика, преко јеретика и расколника, па до најразличитијих злобника и корисних идиота (несвесних тога шта, у ствари, и за кога раде).

Овог пута је у први план истакнута идеја наводног "патријарховог одбијања да столује у Пећи" (уместо, као од 1920. године па све до данас, у Београду). Што је био само идеални окидач за нову салву увреда, све до етикетирања нашег патријарха као будућег и пожељног "шиптарског Деда Мраза"?!
Ни мање, ни више него тако - и то из уста српских патриота и, иначе (у другим приликама), сасвим нормалних и национално опредељених Срба, али у овом случају острашћено критичних према свему што патријарх представља и говори.

Што не замерише, рецимо, патријарху Варнави или његовом наследнику Гаврилу што не столоваше у Пећкој Патријаршији и њеним конацима, и то у за тако нешто неупоредиво лакшој ситуацији у односу на ову данашњу? Зашто Србима у то време чинодејствовање из српске престонице није сметало, а и данас им нико то нешто посебно не замера, а камоли да их вређа (називајући их, успут и злобно, њиховим световним именима, као што то данас раде са "Мирославом Гавриловићем из Чачка")?

И шта би то свакодневно могао да ради српски патријарх, као немоћни заточеник на (данас од Шиптара) окупираној територији Метохије? Како би то добио дозволу окупационих власти и њихових страних ментора да уопште дође и борави у Пећи, сада скоро без Срба?
На који начин би могао да одатле (а у оквиру својих овлаштења) управља Црквом и свакодневно делује као наш патријарх?

То све као да никога ни не занима, па се један неприкосновено родољубиви и племенити предложени гест - убацивање назива "Пећка Патријаршија" у само име наше цркве - очас претворио, у овој ђаволској манипулацији, у нови разлог за исмевање и понижавање "првог међу једнакима" из нашег Светог Архијерејског Сабора.

Кога овде (у већини постојећих медија), уосталом, и занима права истина? Кад се добро зна (и још боље сада види) ко је и због чега главна, заједничка мета и шиптарских и екс-југословенских и квази-српских новинара и политичара, блогера и твитераша, подмуклих лукаваца и самопоричућих наиваца.

Српски патријарх и наша Црква су остали главна, најјача и најважнија препрека одавно планираном, завршном одвајању и коначној отмици Косова и Метохије из интегралног састава Србије. И зато морају бити оклеветани и исмејани да би отмица срца Србије прошла лакше, успешније и много безболније.
Изгубивши неприкосновени ауторитет у народу (што је крајњи циљ удружених богобораца и антисрба), Српска Православна Црква губи и ранију моћ утицаја на спречавање издаје и срамне капитулације наше државе (уз слагање и подршку, по том питању, великог дела овдашње опозиције).

То и јесте суштински разлог највећег дела ових напада, прецизно усмерених на последњи сачувани стуб српског светосавља: на Цркву и њеног првојерарха.

Не тражи се ту никаква "боља реакција" или "снажније показано родољубље" од патријарха Иринеја, напротив. Овде се он руши, заједно са Црквом, а начини рушења се увек дају наћи, измонтирати, погрешно интерпретирати и адекватно преувеличати.

А, што је најцрње и најапсурдније у свему, Његова Светост патријарх Иринеј лично нема ништа против свог преласка у Пећ, ако је то могуће конкретно извести. Па макар тиме ишао на руку и онима (у Цркви и ван ње) који само желе да га овако изолују, практично развласте и одвоје од његових дужности и овлаштења.

Чудан смо ми свет. Посебно од када се између нас и наших предака нашао онај југословенско-комунистички и "просветитељско"-атеистички зид, постављен током садистичког обезличавања и дегенерације Србије након Великог рата (и све до данас).

Дођосмо до ивице провалије. До тренутка пред добровољни скок у бездан узрокован неописивом глупошћу и нечим сасвим сличним колективном самоубиству.