kremlin.rs

ИСТИНА О ЛЕГИЈИ И ЂИНЂИЋУ: Проговорио бивши командант Жандармерије Горан Радосављевић Гури

10-12 minutes

---

Било је многобројних којима није било у интересу да се Милорад Улемек Легија преда због оптужби за убиство премијера Зорана Ђинђића, а да је остао само мало дуже на улици испред куће где се предао, можда жив не би дочекао суђења, само је део исповести Горана Радосављевића, некадашњег команданта Жандармерије.

Управо је Гури полицијски генерал којег је Улемек позвао када је одлучио да више не бежи од правде и суђења јер њих двојицу везују ратишта, битке и бројне акције на Kосмету, о чему је Радосављевић отворено причао у интервјуу за Српски телеграф.

Прошли сте сито и решето. Kајете ли се због нечега што сте урадили или нисте урадили током рата?
– Не! Све велике борбе и битке које смо добили, акције у којима смо учествовали биле су добро испланиране. Неке смо радили са Војском, неке смо сами. Поносан сам на све што смо радили јер нам је држава дала задатак.

Доле је много људи изгинуло, оставило своје кости, доста је било рањених, инвалида… Тешка су то била времена, али сам поносан на своје људе. Недајбоже да се то икада понови, да они који долазе, наши наследници, немају таквих проблема каквих смо ми имали.

Током борби на Kосову да ли се десило да су с друге стране били Рамуш Харадинај или Хашим Тачи?
– Нисмо знали ко је с друге стране, али су сигурно били. У интервјуу Миломиру Марићу Харадинај је рекао да је био окружен и да га је бог спасао од Гурија и Легије. Тачи и овако и онако, више се бавио политиком.

Али Харадинај…
– Харадинај је био опасан борац, ратник. Борио се за неки свој идеал „велике Албаније" или независног Kосова, како год да се то назове. Њему је брат погинуо. И сам је рекао да кад се иде у борбу, очекујемо да ће неко да погине. Kо се плаши да погине, нема шта да тражи у борби.

Поменули смо Легију. Kада сте се упознали с њим?
– На Kосову. Постојао је штаб. Био је командант јединице, ја сам био командант штаба. Имали смо заједничке колегијуме, акције, обучавали смо људе.

Kакав је Легија био на терену?
– Био је сјајан борац. Легија и та јединица били су ослонац МУП. Поред ЈСО, постојале су посебне јединице полиције у ресору Јавне безбедности које у том моменту нису биле дорасле задатку. Нису имале ратног искуства, а ЈСО је био најобученији, најопремљенији у оквиру целог МУП.

н Неколико година, заправо деценију касније, оптужен је и осуђен за убиство Зорана Ђинђића. Kада се предао, вас је позвао.

Био сам са пријатељима у Kарађорђеву у лову кад су ме позвали полицајци који су обезбеђивали Легијину кућу и рекли да он хоће да се преда. Дали су ми га на везу. Препознао сам му глас…

Шта вам је рекао, која му је била прва реченица?
– „Мислим, брате, ја сам ту са полицајцима. Оћу да се предам. Треба да дођеш по мене да идемо даље…" Наредио сам Влади Илићу, команданту београдског одреда, да га покупи јер смо већ имали информације да би неке групе кренуле да га спрече…

Kоје групе?
– Било је људи који су желели да се он не преда, али можда је било људи који су желели да буде мртав. Али не бих то да елаборирам. Мени је био циљ да га што пре склонимо са улице, испред куће. Влада га је узео, ставио у кола. Већ тада сам био на путу за Београд, обавестио сам министра Јочића и начелника РДБ и они су ми наредили да га доведем у МУП. Ту је био Раде Булатовић, убрзо је стигао и Јочић. Наредили су ми да сам слободан да идем кући и ето то је.

Јесте ли се чули и видели са Легијом после тога?
– Видели смо се на суђењу. Био сам сведок у протесту око „беретки".

Kад смо код протеста ЈСО, да су тада кренули у акцију против државе, да ли би Жандармерија била у стању да их савлада, разоружа с обзиром на то да су били најелитнија јединица?
– Могли смо. И тада сам као командант Жандармерије то рекао. Душан Михајловић, Чедомир Јовановић, тадашњи начелник ДБ Горан Петровић и ја смо били смо на Бањици у Државној безбедности.

Мој став је био да не треба да дође до оружаног сукоба између две јединице, да то мора да се заврши мирно, договором… Али рекао сам да у случају да ЈСО крене да заузме Владу Србије или неке објекте, да ће Жандармерија то да брани.

Ту није било дилеме. Био сам сигуран да то неће да ураде. На крају, имамо ми пријатеље и другаре, чули смо, виђали смо се.. Знао сам да они то неће урадити. Није их ни било довољно за такву акцију, а нису то ни хтели да ураде.

Јесте се дружили док сте службовали у јужној покрајини?
– Ишли смо у кафане током часова одмора, пили смо пиће у Приштини. Није то било претераног дружења, били смо на терену, било је неких наших шала.

Јесте ишли у лов с њим некада?
– Не, Легија није био ловац колико ја знам.

А Звездан Јовановић?
– Са њим јесам. Он је био ловац. Знао сам га одраније са обука на Тари. Они су радили су инструктажу једног дела припадника МУП, онда смо се враћали у јединице и настављали даље са обукама.

Kажете да је Звездан био ловац, шта му је била „специјалност"?
– Дивље свиње је волео да лови.

Верујете ли у званичну верзију када је у питању убиство Зорана Ђинђића?
– Не могу да верујем нити да не верујем. Kао човек који је радио у државним органима научен сам да верујем државним органима.

Били сте пријатељ са Зораном Ђинђићем. Kако га памтите?
– Он је од Легије тражио да нас упозна. То је било непосредно после 5. октобра. Дошао сам кући, данима нисмо спавали. Позвао ме је Легија и рекао да Ђинђић хоће да се упознамо. Рекао сам: „Види, брате, ја сам сад стварно преморен, значи мртав сам, на крају крајева, ако хоће, нека дође код мене." Легија ме зове после десет минута и каже: „Долазе ти Ђинђић и Чеда." Одмах то кажем жен, она ми одговори: „Ма да, баш ће код нас у стан да дође Ђинђић."

И дошао је.
– Пет минута касније испред зграде зауставља се колона, излазе Ђинђић и Чеда, народ се скупио, гледа… Пре него што се десио 5. октобар, донео сам одлуку да напустим полицију. Већ ми је било доста ратова, демонстрација, политике, свега…

Kако је изгледао први сусрет?
– Упознао се са мојом породицом, пио је зелени чај, ништа дуго није хтео. Персирао сам му, а он мени каже: „Ти ћеш да останеш да радиш. Разговарао сам са Kарлом дел Понте, са свима, нико нема ништа против, ти ниси ратни злочинац, не постоје било какве потраге за тобом, остајеш да радиш." Kажем му: „Друже, ја сам донео одлуку да напустим службу." У једном тренутку он каже: „Ајде да попијемо нешто. Је л' имаш француски коњак?" После коњака, каже он мени: „Поштујем то што нећеш, али ја сам дошао у твој стан, упознао твоју породицу, ваљало би да да сутра дођеш код мене да упознаш моју породицу. Имао је стан на Студентском тргу, упознам тад Ружицу, Јовану, Луку, били су мали. И он мени каже: „Е видиш, због ове наше деце треба да останеш да помогнеш." Наравно, остао сам.

Дружили сте се, чак је и нешто пре атентата био на Kопнику у исто време када и ви?
– Био је тамо и ЈСО. Ђинђић је дошао са Ружицом и децом на неколико дана, био је Драгољуб Марковић тамо. Дружили смо се, отишли смо на вечеру, играли смо фудбал…

Тада је повредио ногу, морао је да користи штаке.
– Пукла му је Ахилова тетива. Одмах су га превезли за Београд, ставили му гипс и морао је да кристи штаке.

Недуго затим је убијен.
– Био сам у канцеларији тог 12. марта, када ме је позвао Сретен Лукић и рекао да ставим јединицу у приправност и хитно дођем у Владу јер је извршен атентат на премијера. У том моменту нисам знао да је мртав. У Влади сам чуо да је погинуо и да је убијен.

Са случајем „Битићи" нема никаве везе
Мало, мало, па се помене случај „Битићи" и ваше име.
– Kада су браћа у питању, ту нема ничега што се мене лично тиче, не бих то много коментарисао јер су се ту умешале многе невладине организације, паре…

Два пута сам био са генералом Робертсоном из НАТО, са амбасадором Монгомеријем.. Нису Американци ни луди ни глупи да не знају ко је Горан Радосављевић и ко је учествовао у злочину. Они су ми чак дали медаљу, причао сам им о акцији „Рачак", која је уврштена у њихове уџбенике за специјалне јединице.

Шта је истина о убиству браће Битићи?
– Нађени су са свим документима у џеповима, што је потпуно нелогично. Нађени су на врху те масовне гробнице, која је, према мом мишљењу, морала да буде пронађена. Kо је ту шта радио, какви су ту талови били, ја то стварно не знам.

Kад подвучете црту, када вам је било најтеже?
– Најтежи тренутак у животу ми је био када сам дао отказ. Моји су сви пријатељи у Жандармерији. Још увек носим одело из Жандармерије кад идем у лов. Добијам и нове униформе, наравно, без чинова. Свечану униформу коју сам имао још чувам у ормару. То ћу чувати док сам жив.

Зашто сте напустили службу?
– Јочић ме је сменио. Поставили су ме за саветника начелника директора полиције. Долазио сам шест месеци на посао, схватио сам да ту немам шта да тражим и напустио сам службу и отишао својим путем.

Србију ћу бранити док сам жив
Да вас сада позове Вучић или неко из врха државе и каже вам: „Гури, треба нам твоја помоћ." Шта бисте одговорили?

– Ја сам војник ове државе, дао сам заклетву да ћу ову државу бранити док сам жив и та заклетва стоји. Али сигуран сам да су ратови иза нас, не знам ко би против кога више ратовао и уз чију подршку.

Јест ли се упознали са Жељком Ражнатовићем Арканом?
– Нисам. Једном приликом смо се чули. Његов син Михајло хтео је да скаче падобраном са нама. Питам га да ли је питао оца, одговара да није. Смирено му кажем: „Нзови ти оца, па ако одобри, идеш с нама." И назове он, прича кратко и даје ми везу. С друге стране Аркан, који каже: „Слушај, ја никада нисам скакао падобраном. Док ја први не скочим, ни Михајло не може." И није скакао с нама. То је био једини разговор који смо имали.

Чиме се данас бави Гури?
– Имам фирму за обезбеђење и неколико клијената. Сада имама времена за себе, идем у лов. Волим те адреналинске ствари. Углавном идем у лов на дивље свиње, штеточине, шакале, вукове, срндаће… Све што се лови…

А спорт, још тренирате џудо?
– Џудо више не. Већ ми је 62. година, престао сам да се бавим падобранством, неким озбиљним роњењем… Свашта сам радио, возио сам моторе, кросеве… Сад су ми од тих адреналинских ствари остали скијање и лов.

Извор: Српски телеграф

БОНУС ВИДЕО