Претражи овај блог

среда, 31. октобар 2018.

CIA umanjila broj proteranih Srba

novosti.rs

CIA umanjila broj proteranih Srba

S. ROVČANIN - TOMKOVIĆ

4-5 minutes


Kako Američka obaveštajna agencija u detaljnom izveštaju vidi našu zemlju i stanje na KiM. Naveli da je sa Kosova izgnano svega 16.000 naših sunarodnika

TOKOM rata na Kosovu i Metohiji iz svojih domova proterano je 16.000 Srba i 800.000 Albanaca. I dok je naš narod raseljen zbog "odmazde od ratnih sukoba", Albanci su bežali od "masakra i masovnog proterivanja". Mali broj Srba, Roma, Aškalija pobegao je tokom nasilja 2004. godine.

Ovaj scenario, koji liči na holivudsku kinematografiju, gde se pogrom Srba naziva sukobom, napisan je u delu zvaničnog izveštaja Centralne obaveštajne agencije rezervisanom za Kosovo. Dokument američkih obaveštajaca bavi se svim državama sveta, (tako tretira i našu južnu pokrajinu) i do detalja donosi podatke o državnom uređenju, geografskom položaju, broju stanovnika, klimi, računanju vremena, ključnim političkim akterima...

PROČITAJTE JOŠ - CIA PROGNOZIRA: Srbija i Albanija biće u "pravoslavnoj Evropi"?

Zato je pravo čudo kako su "zaturili" više od 180.000 nevoljnika koji su pobegli od terora OVK. Jer, prema podacima naše države, oko 200.000 Srba ne može godinama da se vrati na svoja ognjišta. Istina, u delu izveštaja CIA koji se odnosi na Srbiju, navodi se da je sa Kosova izmešteno 199.584 uglavnom kosovskih Srba. Odatle je nejasno, kako ih je samo 16.000 - proterano, što navode u analizi za tzv. Kosovo?

Navodi se dalje i da Srbija protestuje, jer su SAD i neke druge zemlje priznale Kosovo. Pominju da je u pitanju 110 država, iako ih je trenutno, posle poslednjih povlačenja priznavanja - 103. Prikazujući ličnu kartu Srbije, istraživači CIA navode da se nalazi na jednoj od najvažnijih kopnenih ruta od Zapadne Evrope do Turske i Bliskog istoka. Glavni faktori za povoljan rast su ekonomske reforme i strateška lokacija. Radna snaga je relativno jeftina i kvalifikovana. Suočavamo se sa neefikasnim pravosudnim sistemom i visokim nivoom korupcije, kao i starenjem stanovništva. Nalazimo se na tački pretovara heroina iz jugoistočne Azije ka zapadnoj Evropi.

PROČITAJTE JOŠ - Kako CIA vidi Srbiju

Kao pozitivna stvar navode se sporazumi o slobodnoj trgovini sa EU, Rusijom, Turskom i zemljama članicama Centralnoevropskog sporazuma. Ističe se da Srbija ima izvore nafte i gasa, nalazišta uglja, gvožđa, bakra, cinka, antimona, hromita, zlata, srebra, magnezijuma, pirita, krečnjaka, mermera, soli, obradivo zemljište... Kako su primetili, nešto smo manji od Južne Karoline, teren nam je "ekstremno raznolik", a potencijalna opasnost nam preti od zemljotresa. Tokom migrantske krize u Srbiju su od 2015. do 2018. stigla 684.572 migranta, ali smo uglavnom tranzitna zemlja u kojoj su ostala 3.193 azilanta.

"TRGOVINA" U BiH

U ODELjKU koji se bavi Bosnom i Hercegovinom navedeni su podaci o Dejtonskom sporazumu, kada je 1995. godine stavljena tačka na rat. Istraživači CIA primećuju da visoko decentralizovana vlast otežava koordinaciju ekonomske politike i reforme, dok prekomerna birokratija obeshrabruje strane investicije, pa je njihov broj naglo opao od 2007. godine. Najozbiljniji problem je visoka nezaposlenost, a veliki deo privrednih aktivnosti je i dalje neregistrovan. Takođe, BiH je označena i kao tranzitna tačka za šverc heroina i trgovinu ljudima.

ZAGAĐENO MORE U CRNOJ GORI

AMERIČKI obaveštajci predstavili su Crnu Goru kao zemlju u kojoj većina stanovništva govori srpskim jezikom - 42,9 odsto. U delu koji se odnosi na istoriju, CIA navodi da Crna Gora vodi poreklo iz 13. veka i da se "odnosi na visoka područja u srpskoj pokrajini Zeta". Kao glavni problemi navode se javni dug, visoke kamate na kredite, ali i more zagađeno zbog ispuštanja neprečišćene kanalizacije naročito kod Kotora.

U rubrikama o rizicima po bezbednost i terorizam, za Crnu Goru je navedeno samo da je 2016. uhapšena grupa opasne sekte "Aum Šinrikjo". Amerikanci su stavili tačku na crnogorske nedoumice o tome koji je najviši planinski vrh u zemlji. Primat su dali Durmitoru i Bobotovom kuku (2.522 metara). (V. K.)

 

уторак, 30. октобар 2018.

IVO GOLDSTEIN Treba li Hrvatsku 'brendirati' kao zemlju dvostrukog morala?

jutarnji.hr

ZA GLOBUS PIŠE IVO GOLDSTEIN Treba li Hrvatsku 'brendirati' kao zemlju dvostrukog morala?

Promo / NovaTV

14-18 minutes


U Hrvatskoj koja vrvi od afera predsjednica poziva da se o njima ne piše. Ako želi "brendirati" Lijepu Našu kao takvu dvoličnu zemlju, neka kao zaštitni znak ponudi svoj vlastiti lik i ime

Kad je nedavno u showu na Novoj TV nastupio Kanađanin i spolovilom navodno (jer je "montažom kadrova i računalnom animacijom u postprodukciji izbjegnuto eksplicitno prikazivanje spolnih organa") naslikao portret jednoga od članova žirija, ekspresno je napadnut na društvenim mrežama:  "Sramota za našu zemlju što smo dozvolili direktnu pornografiju kojoj su bila izložena djeca u studiju, a pedofilija se kažnjava, što je ovo večeras bilo? Užas…"

Drugi su pak poticali na "bojkot Nove TV... Pored djece što nastupaju… Više nikad ne gledam Novu TV… Gdje su naše puste udruge za prava djeca? Glavno da primaju lovu za ništa..." Treći su se zabrinuto pitali: "Što je sljedeće? Spolno općenje s kravom, psom…? Pedofili, transvestiti... Sve talent do talenta… Dajte se, ljudi, saberite..."

No, bilo je i mnogo onih kojima je Fraserov nastup bio zanimljiv i zabavan – "lik ima talent, jbg, ima, nemre to svatko sa 'tim' priborom. Osvježenje svakako!" zaključivali su.

Neimenovani pojedinci ili institucije podnijeli su zbog emitiranja Fraserova performansa tužbu Vijeću za elektroničke medije tvrdeći da se "radi o neprimjerenom sadržaju koji bi mogao narušiti fizički, mentalni ili moralni razvoj maloljetnika". Vijeće je tužbu odbacilo.

Dakle, je li Fraserov performans uistinu pornografija? Je li opasan? Što je to "pornografija"? Iako se mnogima čini da dobro razumiju taj termin, valja ga ipak analizirati - što je on značio nekad, što znači danas.

Grčki porneía znači prostitucija, a pórne prostitutka. Odatle potječe i suvremena riječ pornografija, prvi put u francuskom zabilježena 1842. kao "predstavljanje opscenih stvari".

Nadbiskup Stepinac za vrijeme Drugog svjetskog rata pripisivao je u "dobro" Vladi NDH što je "strogo zabranila sva pornografska izdanja"; Stepinac je mislio na ilustrirane novine poput zagrebačkog Svijeta, gdje je bilo i fotografija žena u jednodijelnim kupaćim kostimima i donjem rublju.

Danas riječ pornografija označava "opisivanje ili vizualno prikazivanje seksualnih objekata i radnji lišeno estetskih sadržaja, upravljeno na razbuđivanje mašte čitatelja ili gledatelja". Nekoć se dijelila na "soft core" i "hard core", danas je ta podjela nestala. "Soft core" se zamjenjuje riječju "erotika" i sličnima, dočim će neki reći da se "pornografija" svela na "hard core", dakle na "tvrdu pornografiju" odnosno onu koja je "izravna i vrlo nasilna u iskazu, koja neposredno prikazuje spolni čin".

Danas se djeca pubertetske dobi, pa čak i mlađi, o seksualnosti i pornografiji informiraju na internetu, dovoljna su im dva-tri klika. "Pornografija" je postala lako dostupna i onakva kakvom smo je opisivali i kako smo je definirali prije današnjeg internetskog vremena više ne postoji.

Kao što se vidi, riječ "pornografija" mnogo je puta mijenjala ("pomicala") značenje. Ona, u nekom širem značenju, osim prikazivanja spolnog čina, označava sve što je "skaredno", dakle sve što je vulgarno, prosto, sramotno, nepristojno. A to znači da "pornografija" može označavati i fenomene koji s prikazivanjem seksualnog čina neposredno nemaju veze.

Što je to vulgarno i prosto, ovisi o našem shvaćanju morala. Kad govorimo o moralu u pozitivnom kontekstu, definiramo ga kao shvaćanje odnosa prema dobru i zlu u najširem smislu, kao ukupnost nepisanih društvenih načela, normi, ideala, običaja o ponašanju i odnosima među ljudima, pa onda upotrebljavamo sintagme "profesionalni moral", "liječnički moral" i slične.

Kako smo se osvajanjem drugog mjesta na Svjetskom prvenstvu prometnuli u nogometnu naciju par excellence, sada su na cijeni sintagme poput "borbeni moral", jer se naši nogometaši "bore za Hrvatsku". Naime, nogomet se percipira kao borba, rat, pa se tom sintagmom želi naglasiti psihološka i fizička spremnost svakog igrača, cijele reprezentacije i svih navijača da se bore i izdrže napore 90-minutne utakmice. Ako pobijedimo, onda će se govoriti o "visokom moralu pobjedničke momčadi".

Postoji i sintagma "kršćanski moral", koja označava "ćudoredne norme koje izviru iz Evanđelja i koje su vjernici kršćanskih crkava dužni poštovati". A da li ih poštuju?

Na to pitanje odgovara papa Franjo, koji često govori o nevjerodostojnosti i nedosljednosti kršćana, o problemu "lažnih katolika". Papa je jasan: "Ako ste kršćanin i eksploatirate ljude, ako vodite dvostruki život ili vodite 'prljavi' posao, možda je bolje da se ne nazivate kršćaninom. Mnogo je takvih i takvi ljudi skandaliziraju ljude oko sebe – što je skandal? Skandal je govoriti jedno, a raditi drugo. Bolje je biti ateist nego takav katolik." Papine riječi temelje se na Isusovim riječima: "Ako tko navede na grijeh jednog od ovih malenih koji u me vjeruju, bilo bi mu bolje da mu objese o vrat mlinski kamen što ga okreće magare i da ga bace u more" (Evanđelje po Marku, 9, 42).

Dvostrukog morala bilo je, naravno, i u doba jugoslavenskog socijalizma. On se možda najbolje ocrtava u aforizmu s početka osamdesetih – "nismo se, drugovi, za to borili, ali sad – što je tu je". Sjetimo se i danas već legendarne mantre koju su promovirali jugofunkcionari kad su željeli predstaviti svu tobožnju dijaboličnost i opasnost onih koji su se usudili da ih kritiziraju. Tada bi rekli otprilike ovako: "To su pojedinci i grupe koje žele vlast!" Zamislite strahote – oni žele vlast! I to smo slušali iz usta onih koji su desetljećima bili na vlasti i nisu se namjeravali s nje maknuti.

Danas je dvostruki moral u Hrvatskoj u pravilu desne provenijencije. Radi se o  licemjerju političara i konzervativne javnosti koji se s jedne strane predstavljaju kao poštovatelji tradicionalnih kršćanskih vrijednosti i obitelji, nesporni domoljubi/rodoljubi, a s druge ih strane nemilice krše. "Sve za Hrvatsku, Hrvatsku ni za što!" govorio je otac tog licemjerja dr. Franjo Tuđman.

Tuđman je, dok je bio predsjednik, razbješnjen britkom kritikom Feral Tribunea, optužio vodeće feralovce – Viktora Ivančića, Borisa Dežulovića i Predraga Lucića - da su "djeca iz mješovitih brakova i djeca jugooficira"! No, to jednostavno nije točno. Sva su trojica "čisti" Hrvati, ali to nijednom od njih nije značilo ništa, isto kao što im nije značilo ništa da im nitko u obitelji nije radio u JNA. S druge strane, Tuđman je dogurao u JNA do generalskog čina, a u njegovoj najužoj obitelji (ne bih se time bavio da sam Tuđman tu temu nije stavio na dnevni red) ima osoba čija krvna slika nije baš po mjeri samog Franje Tuđmana.

Konzervativna revolucija koja posljednjih godina jaše Hrvatskom vidi u (nepokazanom) pimpeku jednoga Kanađanina veliku opasnost, a istovremeno udara na same temelje onoga što je ostalo od liberalne demokracije u Hrvatskoj.

Crkva načelno zagovara najviše moralne norme, a istovremeno štiti i ne osuđuje pedofile, nego ih premješta iz sredina gdje su njihove odvratnosti procurile u javnost pa se potom, potiho, vrši pritisak na žrtve da šute i sprečava se da informacije o pedofiliji izlaze u javnost.

Crkva propovijeda skrušenost i skromnost, tobože odbacuje materijalno, dok istovremeno gradi luksuzne nekretnine, a njezini se prelati voze u skupim automobilima.

Molitelji se okupljaju pred hrvatskim bolnicama kako bi izvršili pritisak na žene koje žele obaviti pobačaj, ali ih nema pred psihijatrijskim bolnicama u kojima se, po izvještaju Vijeća Europe, događaju "prisilna i nečovječna postupanja prema osobama s invaliditetom". Ne možete ih vidjeti ni pred nekom od bolnica u kojima se zna dogoditi da treba nekog operirati, a nema anesteziologa, pa se onda zahvati izvode samo uz sedaciju i analgeziju, što ni u kojem slučaju nije dovoljno za bezbolno izvođenje takvih zahvata.

Prošli smo tjedan saznali da su dvije referendumske inicijative propale jer se na popisima onih koji ih podržavaju našlo između 40.000 i 45.000 nevažećih potpisa. Među njima je bilo onih koji nisu hrvatski državljani, umrlih, maloljetnika te upisanih s nepotpunim podacima. Organizatori prikupljanja potpisa, koji se svi odreda predstavljaju kao veliki Hrvati i veliki katolici, ne smatraju da bi bio red da se pospu pepelom zbog pokušaja prijevare, da kažu: "Provest ćemo među svojim suradnicima istragu, vidjet ćemo tko je i kako varao." A sve bi to moglo biti i kazneno djelo.

U Saboru je od izbora 2016. već više od 20 zastupnika izašlo iz stranaka i klubova u koje su izabrani te su otišli ili u druge stranke ili klubove, ili glasaju posve suprotno u odnosu na mandat koji su dobili. Tu su i čitave stranke koje su pretrčale u suprotni tabor. U svakoj uređenoj parlamentarnoj demokraciji većina bi zastupnika odlučila da se parlament raspusti i da se ide na nove izbore. U Hrvatskom saboru to nije opcija, jer se većina zastupnika boji da bi na izborima propala. Tko se želi lišiti saborske plaće i drugih privilegija kad ih može uživati još dvije godine?

Nije li paradoksalno da Luka Modrić pjeva "nije u šol­dima sve", a istovremeno godišnje zarađuje osam milijuna eura bruto odnosno 5,84 milijuna neto (ako je točno da plaća 27 % poreza). To znači da dnevno prihoduje oko 16.000 eura. Ako računamo da je prosječna neto plaća u Hrvatskoj 6352 kuna, možemo zaključiti da prosječno plaćeni Hrvat mora raditi 19 mjeseci da bi zaradio Modrićevu dnevnu nadnicu.

Ne bi to bio neki problem da je Modrić bio korektan prema hrvatskoj državi pa da je zajedno sa svojim sponzorima prije desetak godina poštovao njezine financijske propise. No, ne bi čak ni to bio neki problem (stvar je, uostalom, i dalje na sudu) da Modrić – koji se, po vlastitim riječima i po riječima brojnih svojih zagovornika, bez ostatka "bori za Hrvatsku" – nije svoju tvrtku za consulting smjestio u Luksemburg, a ne u Hrvatsku. I da nije nedavno iz nje isplatio španjolskim poreznim službama sitnicu od milijun eura zbog porezne prijevare, sve pod prijetnjom oštrijih sankcija.

Zašto se novac koji se vrti u Luksemburgu nije mogao vrtjeti u Modrićevoj domovini? Najtragičnije od svega u ovoj priči jest to da će Modrićeve postupke podržati veći dio javnosti: ako bi se ljudi pitali, vjerojatno bi većinom rekli da se, eto, "Luka samo dobro snašao". Javnost, jednostavno, ne vidi oštru suprotnost između opraštanja Modriću i urušavanja pravnog i financijskog poretka u državi.

Hrvatska politika i diplomacija ovih su se dana snažno angažirali u nastojanju da dokažu kako su Hrvati u BiH neravnopravni, jer su im, eto, drugi izabrali člana Predsjedništva BiH.

Tko o čemu, a HDZ o nepoštenom izbornom procesu!

Nema dvojbe da se nijedni izbori u devedesetima, dok je HDZ bio na vlasti, ne mogu smatrati poštenima. U javnost su naknadno izlazile informacije o lažiranju rezultata na pojedinim izbornim mjestima ili čak u čitavim izbornim jedinicama. Vidjelo se da su neke osobe prijavljivane u Hrvatskoj samo da bi stekle glasačko pravo – primjerice, na jednoj adresi u Novom Zagrebu tobože je boravilo više od 2000 ljudi, itd. U anketi prije izbora 1995. godine na pitanje "hoće li izbori biti pošteni" samo je 14% ispitanika odgovorilo s "da": s "uglavnom da" odgovorilo je njih 38 %, a s "ne" njih 16 %. Čak 32 % ispitanika "nije znalo" hoće li izbori biti pošteni!

Ne treba zaboraviti u kakvoj se atmosferi vodila predsjednička kampanja 1997. – Franjo Tuđman prvo je konstatirao kako su njegovi protukandidati Zdravko Tomac i Vlado Gotovac "smušenjaci i bezglavnici", a onda je pripadnik Tuđmanove tjelesne straže Tomislav Brzović za vrijeme skupa u Puli udario Vladu Gotovca željeznom kopčom opasača po glavi i teško ga ozlijedio, vičući pritom: "Živio Ante Pavelić!" i prijeteći nazočnima da će ih sve pobiti. Sud je Brzovića osudio na 1,5 godinu zatvora uvjetno, uz rok kušnje od tri mjeseca, a u vojsci je nakon šest mjeseci suspenzije vraćen na dužnost.

Umjesto da osudi atentat Tuđmanov izborni stožer tvrdio je kako je Gotovac "predsjednički kandidat judeomasonskoboljševičke struje u HSLS-u", ideološka pesnica vladajućih Maja Freundlich za napad na Gotovca optužila je američke tajne službe, a HTV je atentat na Gotovca jedva spomenuo.

Nemaju li i danas mnogi hrvatski građani iz susjednih zemalja lažno prijavljene adrese u Hrvatskoj, pa onda dolaze glasati na hrvatskim izborima i na taj način donose prevagu (uglavnom HDZ-u)? A što se tiče izbornog procesa u BiH, i HDZ BiH i hrvatska politika imaju putra na glavi. Još je 2009. Europski sud za ljudska prava zatražio od vlasti BiH promjenu izbornoga zakonodavstva nakon što je pozitivno presudio u tužbi Sejdić-Finci. Sve tri velike stranke u BiH, uključujući Čovića i njegove suradnike, napravile su sve da se u tom pogledu ništa ne promijeni.

Mislio sam u ovoj kolumni ne spomenuti predsjednicu Kolindu Grabar-Kitarović, ali jednostavno nije išlo. Ovih je dana na novinarsko pitanje o nizu afera koje potresaju državu odgovorila kako misli "da se od afera ne može živjeti… Mislim da ova koncentracija na afere, koliko god one bile važne kao predmet istrage pravosudnih tijela, u javnom prostoru nije dobra i da dalje utječe na iseljavanje stanovništva iz Hrvatske".

Nije li dvolično i nemoralno da se odgovornima za iseljavanje iz Hrvatske proglašavaju mediji koji pišu o aferama, a ne sudionici tih afera koji su, po svemu sudeći, počinili kaznena djela? Predsjednica nam, dakle, želi nametnuti "lakirovku", a ja sam mislio da je to koncept koji je izumro sa socijalizmom (odnosno s Tuđmanom).

Nedavno je predsjednica formirala grupu koja će "brendirati" Hrvatsku i stavila se na njezino čelo. Predlažem stoga da se napravi spot u kojem bi predsjednica, kao hrvatski zaštitni znak, iz gledališta ili iz svlačionice govorila kako je na nogometnim utakmicama u Hrvatskoj atmosfera "dostojanstvena", a u pozadini bi se trebala čuti publika kako skandira "za dom spremni".

Otkako su se prije dva-tri tjedna zaredale istrage i hapšenja vezana za curenje podataka iz policijskih i USKOK-ovih istraga, vlasti nas uvjeravaju da se dosljedno i principijelno bore protiv kriminala. Stoga i ja prijavljujem jedan slučaj: naime, na mojoj redovitoj nogometnoj rekreaciji petkom jedan od suigrača u povodu rođenja kćerkice častio je društvo ćevapima i pićem.

Jedan od igrača iz protivničke (gubitničke) ekipe naknadno je ustvrdio da "zbog saznanja da će biti čašćenja nakon utakmice za njega i njegove suigrače nije bilo dileme o ishodu susreta" (htio je reći – pustili smo utakmicu). Molio bih da institucije obave svoj posao, odnosno da mog prijatelja Z. V. (ime poznato autoru) uzmu u obradu, jer se, kao što se vrlo dobro zna, u sportu u Hrvatskoj, a pogotovo u nogometu, svako ustanovljeno kazneno djelo skrupulozno istraži i procesuira.

Baš me zanima što bi rekao Vlado Gotovac (umro 2000.), kojem nitko ne može poreći moralnu principijelnost, da vidi današnju Hrvatsku. Naime, ulazak u predsjedničku kampanju on je 1997. prihvatio kao "izraz otpora koji se pruža nedemokratskom razvitku Hrvatske, razaranju morala, vođenju vanjske politike zbog koje Hrvatska iz dana u dan dolazi u sve veće teškoće".

Eto to su samo neki od brojnih primjera dvostrukog morala. Počnimo stvari nazivati pravim imenom – ne radi se ni o čemu drugom nego o najbestidnijoj pornografiji.

 

 

 

Љиљана Смајловић: Убиство у катедрали

standard.rs

Љиљана Смајловић: Убиство у катедрали - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

5-6 minutes


понедељак 29. октобар 2018. 16:34

Како је могуће да је Вучић први лидер Србије који je имао политичку вољу да покрене истрагу о убиству Ћурувије са мртве тачке

Славко Ћурувија можда није био Томас Бекет, али још је Хенри Други патентирао како да држава ликвидира политичког противника, а владареве руке да тобож остану чисте.

Док сам била главна уредница Политике, амерички дипломата ми је једном приликом, у необавезном ћаскању, благо приговорио што лист који уређујем код сваког спомињања Дејвида Петреуса (и његове улоге у ККР-у, тадашњем власнику Н1 телевизије), нађе за сходно да подсети да је реч о бившем директору CIA.

Дао ми је идеју да коригујем ту праксу, па смо, за остатка мог уредниковања, налазили за сходно да подсетимо и зашто је, заправо, Петреус престао да буде директор CIA: зато што се открило да је државне тајне откривао љубавници, да би се после повољно нагодио са државом око одговорности за то кривично дело.

Спомињем то јер ме је амерички дипломата истом приликом питао зашто, истом логиком, код сваког спомињања Александра Вучића Политика не подсети да је премијер био Милошевићев министар информисања. То би било веома редундантно, одговорила сам: хиперактивног председника владе каткад објавимо на пет различитих страна листа, па би било превише да на сваком месту подсећамо на његову предратну биографију.

Шалу на страну, не знам нити један медиј у Србији који од читалаца крије да је Вучић лично завео ратну цензуру за време НАТО бомбардовања, нити да је за његовог вакта, 1998, донесен онај озлоглашени закон о информисању. Ја сигурно никада нећу заборавити, јер је за важења тог закона, чија је прва и права мета био Европљанин Славка Ћурувије, убијен власник магазина чији сам спољнополитички уредник била.

Не чуди ме што опозициони медији данас поклањају дужну пажњу двадесетогодишњици доношења фамозног закона, као што ме не чуди ни нервоза на коју то наилази у власти наклоњеним медијима. Зар није чудесна околност да се та политиком набијена годишњица дословце поклопила са још једним „убиством у катедрали"? Алудирам, дабоме, на ужасни случај саудијског новинара Џамала Кашогија, који је по свој прилици раскомадан по налогу свемоћног саудијског престолонаследника.

Али пошто деспотска пустињска краљевина до сада још није наишла на проблем чије се решење не може купити петродоларима, у току су компликовани америчко-турско-саудијски преговори о томе како да принчеве руке остану чисте, а да државне убице буду проглашене људима који су се отели контроли, убијајући насумице и на своју руку. „Убиство у катедрали" назив је чувене драме у стиху Т. С. Елиота, у којој четири витеза енглеског краља Хенрија Другог 1170. године убијају бискупа од Кантерберија јер су краљев уздах (зар ме нико неће ослободити тог свештеника) протумачили као краљеву вољу. Инспирисан Шекспиром и историјом, тај наслов је с временом постао кратица за политичко убиство у ком отисци владаревих прстију остају сакривени, а кривица се сваљује на преревносне државне чиновнике.

Процес државним чиновницима оптуженим за убиство Славка Ћурувије вуче се већ годинама на Специјалном суду, тобож због помањкања простора. Нико од оптужених није признао ни своју, ни евентуалну умешаност Слободана Милошевића у атентат на храброг издавача и новинара. Руководиоци државне безбедности тврде да то што је сваки Ћурувијин корак за време бомбардовања и на Ускрс пратило два туцета агената ДБ-а нипошто не значи да су умешани у одстрел новинара ком је прво пуцано у леђа, да би онда био „оверен" метком у главу. Један број судија удружио се са адвокатима одбране у настојању да уклоне главне доказе из поступка, или се барем мени то чини белоданим. Исход суђења је потпуно неизвестан.

А како би другачије и било? И у драми Т. С. Елиота витезови се жале да су они праве жртве злочина у катедрали, јер знају да ће бити осуђени на изгнанство и да им нико неће захвалити на оданости краљу и домовини. Само на подизање оптужнице у случају Ћурувије чекали смо скоро петнаест година, иако су се све постпетооктобарске власти, почев од Зорана Ђинђића, и пре него што је дошао на власт, зарицале да ће пронаћи и казнити извршиоце злочина над оснивачем Европљанина и њихово налогодавце.

Нећу да се мешам у свађу опозиције која би да политички експлоатише годишњицу Вучићевог Закона о јавном информисању, и оних који тврде да је то политички марифетлук. Ни сада не разумем како је могуће да је Александар Вучић први лидер Србије који је после Петог октобра имао политичку вољу — или, ако више волите, нашао политичку рачуницу — да се истрага покрене са мртве тачке и окривљени приведу правди.

Да ли би се то десило и без њега? Можда никада нећемо знати. Је ли његов мотив било искупљење, или лукав политички маневар? После двадесет година, ко ће знати.

И, ако ћемо право, кога је брига?

Извор Недељник/Б92, 29. октобар 2018.

 

понедељак, 29. октобар 2018.

Москва није против идеје разграничења

politika.rs

Москва није против идеје разграничења

Бојан Билбија

9-11 minutes


Изјава председника Доналда Трампа да САД намеравају да изађу из споразума о ракетама средњег и мањег домета представља притисак на Русију, али то не значи да је у Вашингтону донета коначна одлука, истиче у разговору за „Политику" Алексеј Пушков, сенатор Савета Федерације РФ и председник Комисије за информациону политику и сарадњу с медијима Горњег дома руског парламента.

– Излазак из споразума био би радикалан корак који би вратио Европу у време ракетне кризе из осамдесетих година 20. века. Тада смо ми и САД дошли до „нулте варијанте", оличене у споразуму који су 1987. потписали Михаил Горбачов и Роналд Реган. Многи сматрају да је тог тренутка почео крај Хладног рата у Европи. Ако Трамп сада излази из споразума, Европа се враћа у стање Хладног рата, као да ових 30 година није ни било – оцењује Пушков, бивши (2011–2016) председник Спољнополитичког комитета Државне думе, који је недавно боравио у Београду поводом промоције на Сајму књига свог новог дела „Глобални шах. Руска партија".

Прети ли то већом кризом безбедности у свету?

Северноатлантска алијанса, НАТО, приближила се до самих граница Русије и нећу се изненадити ако руководство Пољске понуди своју територију за размештање америчких ракета. Или ако се оне појаве у Прибалтику. Савремени систем глобалне стратешке стабилности почива, или је почивао, на три споразума. Из првог су САД изашле 2001, то је споразум о противракетној одбрани. Други је овај споразум о ракетама средњег и мањег домета. Ако најава Трампа буде остварена, онда ће САД следеће године срушити и други стуб глобалне стратешке стабилности и остаће само споразум СТАРТ, који регулише број бојевих глава и њихових носача на стратешким балистичким ракетама. Рок важења СТАРТ-а истиче 2021. и сада је прави тренутак да почну преговори о продужењу. Ако и овај споразум падне, враћамо се у ситуацију из шездесетих година 20. века и настаће опасност да се понови Карипска криза, овог пута опаснија.

Причамо о потенцијалним бомбама, али један „нуклеарни прасак" већ се догодио у Украјини, где је васељенски патријарх Вартоломеј признао тамошњу неканонску цркву као легитимну?

Вартоломеј не жели независну украјинску цркву, већ пре свега њено одвајање од Московске патријаршије и потчињавање Цариградској.

Ви и ту видите „амерички траг"?

Амерички траг је очигледан. Помоћник америчког државног секретара за религијска питања провео је последња три месеца на релацији Кијев–Истанбул и подстицао патријарха константинопољског да крене овим путем. Американци су веома заинтересовани за ово питање, јер операција откидања Украјине од Русије још није окончана. Политичко одвајање се десило, трговинско-економско одвајање је у току, али без успеха на који су рачунали. Русија је и даље други највећи трговински партнер Украјине, с врло малим заостатком у односу на целу ЕУ заједно. Ако се део Украјинске православне цркве званично одвоји од РПЦ и потчини Константинопољу, тиме би се ослабиле духовне везе Русије и Украјине. То је део крупне геополитичке игре.

Из свега тога може опет да се изроди крвопролиће?

Сетите се да је Барак Обама у марту 2012. изјавио да су „Асадови дани одбројани". Ево, сада је крај 2018. и Обаме нема у Белој кући, а Асад је, као и пре, у Дамаску. Али, колико је људи за то време погинуло и повређено, колико градова срушено, искључиво због тога што су се САД одлучиле за смену режима у Сирији? Верски раскол у Украјини бременит је могућим сукобима и крвопролићем, пре свега ако дође до заузимања цркава и манастира од стране присталица аутокефалности.

Али нико им то неће мирно препустити?

Расколници, присталице Филарета, већ су отели 50 цркава од тренутка доласка Петра Порошенка на власт 2014. године. То је опасан план и видим неку аналогију с постепеним одвајањем Косова од Србије.

Како оцењујете ниво сарадње Србије и Русије?

Добар, чак јединствен. Србија је једна од две-три европске државе које се нису придружиле санкцијама и има веома активне политичке везе с Москвом. Имамо сталне консултације у вези с косовским питањем. После недавне провокације косовских власти на језеру Газиводе, ово питање су разматрали председници Вучић и Путин. Наше односе назвао бих напредним стратешким партнерством, чак се може говорити и о некој врсти стратешке алијансе. Русија не признаје Косово и не допушта његов пријем у УН, што покушавају да прогурају западне државе. Србија се налази на простору где доминантну улогу има ЕУ. Политички писмени људи знају да курс усмерен на европске интеграције даје Србији одређену перспективу социјално-економског развоја. Притом, веома ценимо што Србија декларише војно неутралну оријентацију и принципијелно не жели да улази у НАТО. То је изузетно важан моменат.

Важно је и питање енергетске сарадње, а у оквиру тога, гасовода „Турски ток", који већ фигурира као нека врста новог „Јужног тока"?

Овај пројекат условно можемо да назовемо „Јужни ток 2", он има солидне перспективе. „Јужни ток" је Европска унија блокирала, између осталог, због своје Енергетске повеље, која забрањује да власник гаса буде истовремено и његов дистрибутер. Сада, ако гас крене преко Турске, онда ће Анкара да се бави реекспортом. Цев би ишла за Бугарску, Србију, Мађарску и Аустрију. Бугарска разматра могућности за реализацију овог пројекта и сада с више оптимизма гледам на могућност остварења „Јужног тока 2".

Наши западни партнери, пре свега Вашингтон, не гледају благонаклоно на војнотехничку сарадњу Србије и Русије?

Ваши западни партнери не желе да се помире с тиме да Србија може да остане војно неутрална држава, мада у јавности говоре супротно. Њихов задатак је да вас учине, ако не де јуре, онда де факто чланицом НАТО-а. Пре свега пребацивањем на стандарде НАТО-а и продајом западног оружја.

Стиче се утисак да је Србији забрањено да, као војно неутрална земља, има довољно снаге да себе заштити у случају агресије?

Америка би, заиста, желела да има зависну Србију. Мислим да би САД, могуће, желеле да виде и неко друго руководство на власти у Србији. Али знам за читав низ држава чија се руководства не допадају Сједињеним Америчким Државама, у којима би желели да виде друге председнике или премијере, али не значи да то могу и да остваре. Американци су били веома скептични због доласка на власт у Египту генерала Ел Сисија, који обнавља односе с Русијом и склопио је уговор о набавци наоружања вредан 2,5 милијарди долара. Наравно да ће на вас вршити притиске, као и на нас. Американци су нам увели 65 врста санкција од 2014. године! Суверенитет захтева снагу духа и САД не могу да вам наметну оно што ви не желите.

Кад је реч о Косову, појављују се нови приступи, укључујући и могућност корекције граница? Поједини руски медији, ипак, наводе да Москва не подржава Србију у идеји разграничења с Албанцима?

Постоји давно изнета руска позиција, која се није променила, да подржавамо оно што Србија сматра исправним за себе. У информативни простор убацује се огромна количина дезинформација, манипулација, лажних вести... Често се то ради и како би се раздвојиле пријатељске државе. То је један од најважнијих инструмената борбе за геополитички утицај. Никад нисам чуо да је Москва против решења која предлаже српска власт.

Укључујући и корекцију граница?

Ако се Србија договори о корекцији, не видим ни најмањи разлог зашто би Русија била томе опозиција. Током разговора наших председника, шефова дипломатија, могу да се појаве различите варијанте, али не значи да је Русија против српског плана. Понављам, никад нисам чуо ни од једног руског званичника да је против плана о разграничењу. Друго је питање колико је он остварив...

Зашто може да буде неостварив?

Постоје делови где живе Срби, а који не могу да буду „изнети" из састава Косова. Друго, да ли би на корекције пристали Косовари и, треће, морамо имати у виду ставове ЕУ и САД. Москва ће подржавати српску владу у оним решењима која Србија сматра могућим, достижним и потребним, дакле оптималним. То је реална руска позиција.

Често оптужују Русију да шири свој малигни утицај на Балкану, посебно у Македонији, Црној Гори, БиХ, Србији?

Није Црна Гора ушла у ОДКБ, већ у НАТО! О каквом штетном утицају Русије говорите? Немамо ни базе, ни војно присуство. Видим да се управо САД, а не Русија, баве дестабилизацијом и променом статуса држава на Балкану. Када западна алијанса усисава државе Балкана једну за другом, док САД спроводе геополитичку експанзију, оптуживати Русију да шири штетни утицај, то је класичан пример када лопов виче „држите лопова". Имате пример где САД кажу да Кина дестабилизује ситуацију у Јужнокинеском мору. Може ли ико да ми објасни: шта САД траже на Далеком истоку? Зашто држе 90.000 војника у Јапану? Шта ће им базе на Филипинима? Оно што нам је заиста важно јесте само да Србија очува свој неутрални статус.

Може ли овај регион да издржи такав притисак са свих страна?

Не видим потенцијал за велики сукоб на Балкану сада. Мислим да ће мале државе Балкана еволуирати у правцу НАТО-а и ЕУ. Србија представља изузетак, који не допушта западној алијанси да у потпуности консолидује регион као сопствену зону утицаја. У геополитици нема демократије, њени елементи постоје само у унутрашњој политици западних држава. У спољној политици све решавају сила и моћ, погледајте шта се дешава у Македонији. Ако демократија не даје резултат који желимо, тим горе по демократију.

АКО СТЕ ПРОПУСТИЛИ

Вучић за Блумберг: Решење проблема између Срба и Албанаца промениће регион

 

недеља, 28. октобар 2018.

Момир Булатовић: Данашња Црна Гора протерује Његоша из уџбеника ...

nspm.rs

: Момир Булатовић: Данашња Црна Гора протерује Његоша из уџбеника и гради самобитност на антисрпству - стидим се поступака Ђукановићеве власти

:

2-3 minutes


субота, 27. октобар 2018.

 Бивши предсједник Црне Горе и Савезне владе Момир Булатовић оцијенио је да је неодрживо стање да у Црној Гори контролни пакет акција у свађи између православаца држе Албанци и муслимани.

Он је навео да у односима између Србије и Црне Горе ипак највише шкрипи у самој Црној Гори, те истакао да данашња Црна Гора, нажалост, не зна шта ће са Његошем, па га протјерује из уџбеника и образовног система.

„Мени је жао данашње Црне Горе и стидим се многих поступака црногорских власти. Почев од несрећног признања Косова, преко малих зађевица и чарки са Србијом, до приче да ће патријарху српском Иринеју да забране долазак у Црну Гору. Доказивати црногорску самобитност на антисрпству је сулудо и то је немогућа мисија", поручио је Булатовић.

Додаје да у односима између Србије и Црне Горе данас највише шкрипи у самој Црној Гори.

„Знате, Црна Гора се погубила. Прије двије године нијесу знали шта ће са Његошем, дан-данас не знају шта ће са Његошем. Сад хоће да га избаце из уџбеника и образовног система", појашњава он.

Смијешно, додаје он, дјелује прича о Црној Гори и НАТО-у.

„Као, Црна Гора је сад под неком, кобајаги, заштитом. Као, они су сад у НАТО. То заиста дјелује смијешно. Искрено, потези црногорске власти су огромна количина глупости, а глупост је тешко предвидјети", наводи бивши предсједник Црне Горе.

Булатовић такође сматра да Мило Ђукановић данас не може да буде ни миран, ни спокојан, а ни срећан.

„Ово није Црна Гора наших предака коју су нам оставили у аманет и она данас не може да издржи толико количину противрјечности. Данас контролни пакет акција у свађи између Срба и Црногораца држе Албанци и муслимани и доносе рјешења која су у супротности са историјским трајањем државе Црне Горе. Заиста, немам ништа против Албанаца и муслимана, али овакво стање је неодрживо", поручује Булатовић.

(Спутњик)

 

субота, 27. октобар 2018.

Vojska za Kosovo

kossev.info

Vojska za Kosovo - KoSSev

KoSSev -

7-9 minutes


FOTO: Yuriy Seleznev/Shutterstock.com

Piše: Dragan Janjić

Kosovo jača nezavisnost i formira vojsku uz podršku Vašingtona. Poruka Vašingtona je jasna – Srbija može da traži ustupke i da odugovlači sa donošenjem odluka koje bi vodile ka normalizaciji odnosa sa Prištinom, ali će stvari na terenu da se menjaju u korist nezavisnosti Kosova.

Prošle nedelje u Beogradu je, po treći put za manje od godinu dana, boravio zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD Metju Palmer koji je srpskim zvaničnicima saopštio da Amerika podržava nastavak dijaloga Beograda i Prištine, ali i da sa Prištinom radi na tranziciji Bezbednosnih snaga Kosova u Vojsku Kosova. Njegova poruka je jasna – Srbija može da traži ustupke i da odugovlači sa donošenjem odluka koje bi vodile ka normalizaciji odnosa sa Prištinom, ali SAD neće čekati na te korake nego će preduzimati konkretne korake.

Kosovske vlasti su, paralelno sa podrškom koju su im iskazale SAD, formalno započele proces formiranja vojske, a parlament je prošle nedelje usvojio u načelu tri nacrta zakona koji se tiču transformacije Kosovskih snaga bezbednosti u vojsku. Jedan od tih predloga predviđa formiranje Ministarstva odbrane. Ranije su, na osnovu Briselskog sporazuma, policija i sudstvo u kosovskim opštinama sa srpskom većinom formalno prešli u nadležnost vlasti u Prištini, a kosovske vlasti su upravo pojačale nastojanja da bude primljene u INTERPOL.

Vojska je, pored članstva u Ujedinjenim nacijama (UN), jedan od poslednjih važnih prerogativa nezavisne države koji nedostaju Kosovu. Njeno formiranje je, zapravo, politička odluka kojom Priština pokazuje da je, zahvaljujući podršci Vašingtona, u stanju da menja situaciju na terenu i neopozivo jača nezavisnost koju je Kosovo proglasilo (jednostrano, prim.red.). Neposredno uoči Palmerovog dolaska u Beograd SAD su u UN pokrenule inicijativu za prestanak misije UNMIK, što koincidira sa zalaganjem za stvaranje kosovske vojske.

Formiranje kosovske vojske će biti proces koji se neće završiti tako brzo. Palmer je rekao da Kosovo na putu formiranja svoje vojske ima podršku SAD, ali je dodao da je reč o „tranziciji kojoj će trebati dosta vremena" i da Vašington "namerava pažljivo da radi sa partnerima u Prištini" kako bi podržao tu tranziciju. Formiranje Vojske Kosova za Srbiju jeste krajnje osetljivo pitanje i sasvim je izvesno da će, kao i eventualni ulazak Kosova u INTERPOL, biti ozbiljan poraz srpskih vlasti.

Poruke

Za razliku od Prištine, Beograd nema na raspolaganju široku paletu koraka koje može da preduzme. Srbija ne priznaje Kosovo i protivi se ideji da ono dobije stolicu u UN, ali su apeli sve što može da uradi. „Mi smo suviše mali da bismo nešto zahtevali od jedne super sile kao što je Amerika, naše je da molimo da dobro razumeju da to može da ugrozi mir i stabilnost i da dovede do tragičnih posledica," rekao je srpski predsednik Aleksandar Vučić nakon razgovora sa Palmerom koji ga je obavestio o podršci stvaranju kosovske vojske.

Vučiću je preostalo da ponavlja da se ne može dozvoliti da Srbija u rešavanju kosovskog problema izgubi sve, a da Kosovo bude dobitnik, ali iole zadovoljavajućeg odgovora na te apele nema ni iz Prištine, ni iz Brisela i Vašingtona. Tako srpske vlasti, koje su minulih godina uživale pojačanu naklonost Zapada upravo zbog iskazane spremnosti za rešavanje kosovske krize, postaju sve usamljenije. Od njih se očekuje da ne prave smetnje ulasku Kosova u međunarodne organizacije, uključujući i UN, a ne obećavaju im se (makar ne javno) nikakvi ozbiljniji ustupci na samom Kosovu.

Nepovoljne poruke Srbiji iz SAD, inače, stižu već nekoliko nedelja. Američki ambasador u Beogradu Kajl Skot se na jednom sastanku u Vladi Srbije otvoreno usprotivio formulaciji „takozvana država Kosovo", rekavši da Kosovo za SAD nije "takozvana" nego suverena država koju Vašington priznaje. Usledili su oštri prigovori srpskih funkcionera, ali se na prigovorima koje su preneli mediji i ostalo. Nije bilo nikakvih konkretnih reakcija koje bi dovele u pitanje odnose dve zemlje, budući da Beograd ne raspolaže ni resursima ni međunarodnom podrškom za neki ozbiljniji uticaj na politiku koju Vašington sprovodi u regionu.

Pokazalo se da Beograd, zapravo, nemoćno posmatra ne samo jačanje kosovske nezavisnosti, nego i političke prilike u regionu, koje se odvijaju svojim tokom. Crna Gora već uveliko krči put ka EU, a makedonski parlament je, istina uz ogromne napore vladajućeg bloka, uspeo da obezbedi većinu za prihvatanje sporazuma sa Grčkom o imenu Makedonije. Tako je ofanzivna pozicija koju u odnosu na kosovski problem već nekoliko meseci pokušava da izgradi srpski predsednik  Aleksandar Vučić, promovišući i dalje prilično maglovitu ideju o razgraničenju, izgubila zamah.

Opcije

U ovom tenutku nije do kraja jasno da li su prestali mahom posredni kontakti Beograda i Prištine o modelima za rešavanje krize zasnovanim na razgraničenju koji su postojali u proteklim mesecima, ili se i dalje održavaju, ali je prilično izvesno da Srbije nije definitivno odustala od te ideje. Premijerka Ana Brnabić je, reagujući na odluke vezane za formiranje kosovske vojske, rekla da to nije dobra poruka za dijalog, ali je naglasila da je takozvani „zamrznuti konflikt" za Srbiju ipak najgora opcija.

"Zamrznuti konflikt" zagovaraju nacionalistički orijentisani krugovi i Srpska pravoslavna crkva (SPC), koji se protive bilo kakvim ustupcima Prištini, smatrajući da treba čekati neko "povoljnije vreme", a ideja o razgraničenju je pokrenuta upravo sa ciljem da se izbegne takva vrsta konflikta. Otuda se premijerkina izjava može "čitati" i kao poruka da Srbija, uprkos svemu što se događa na terenu, neće prihvatiti zalaganja opozicije i da se neće vraćati pokušajima da učvrsti stav da je Kosovo njen neodvojivi deo.

„Kada čujem kritike na predlog razgraničenja pod izgovorom da će to otvoriti Pandorinu kutiju, želim da budem potpuno jasna. Pandorina kutija je otvorena pre deset godina, 2008. godine kada su etnički Albanci, ili deo njih proglasili jednostranu nezavisnost Kosova," rekla je Brnabić. To zvuči kao oštra kritika Prištine i međunarodne zajedice, ali takođe pokazuje da Beograd i dalje priželjkuje dogovor o granicama, što samo po sebi znači da Kosovo suštinski (mada ne i formalno) već tretira kao teritoriju koja nije u sastavu Srbije.

U trenutku kada je počelo da se intenzivno govori o takozvanom razgraničenju vlasti, u Beogradu su praktično prestale da pominju Briselski sporazum i EU kao ključnog posrednika za rešavanje krize (mada tu ulogu nisu nikada direktno osporile), a mediji su spekulisali o sve snažnijem uplivu Vašingtona na pregovore. Ali, u proteklih desetak dana Vučić je počeo ponovo da pominje odlučujući značaj EU za pregovore između Beograda i Prištine, što stvara utisak da više nije tako siguran u nove modele o kojima se priča već mesecima.

Osservatorio Balcani e Caucaso

Comments

comments

 


Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

петак, 26. октобар 2018.

Palmer kosovskim zvaničnicima: Šta ste spremni da date za finalni sporazum sa Srbijom?

kossev.info

Palmer kosovskim zvaničnicima: Šta ste spremni da date za finalni sporazum sa Srbijom? - KoSSev

KoSSev -

4-5 minutes


Zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara Metju Palmer boravio je u višednevnoj poseti regionu Zapadnog Balkana. Na Kosovu – 23. i 24. oktobra, susreo se sa političkim predstavnicima Albanaca i Srba kao i sa civilnim društvom. U danima nakon posete, kosovski mediji i dalje izveštavaju, kako o potvrđenim, tako i o nezvaničnim detaljima brojnih sastanaka, dok je sam Palmer dao i dva intervjua kosovskim medijima – listu Koha Ditore i RTV KIM iz Čaglavice.

Prema izveštajima Klan Kosova, zvaničnik Biroa za evropske i evroazijske poslove, zadužen za srednju Evropu i zapadni Balkan susreo sa premijerom Ramušem Haradinajem, zatim predsedavajućim Skupštine Kosova Kadrijem Veseljijem, kao i sa predstavnicima opozicije: Agimom Veljiuom – gradonačelnikom Podujeva iz redova LDK, Aljbinom Kurtijem iz Samoopredeljenja, Špendom Ahmetijem, gradonačelnikom Prištine i liderom Socijal-demokratske partije i Mimozom Kusari-Lilom, liderkom Alternative.

O detaljima sastanka sa Metjuom Palmerom, oglasio se i ministar za zajednice i povratak, Dalibor Jevtić, koji je saopštio da je Palmer od Srpske lista zatražio da se vrati u vladu Kosova.

Klan Kosova navodi, međutim, da američka ambasada u Prištini nije potvrdila ovaj sastanak, dok su na Fejsbuk profilu ove ambasade objavljene fotografije sastanaka sa Haradinajem kojem su se pridružili i ministar spoljnih poslova Bedžet Pacoli i zamenik premijer, Enver Hodžaj. Takođe su objavljene fotografije sa sastanaka sa predsednikom Tačijem i liderom LDK, Isom Mustafom, ali i fotografije sastanaka sa civilnim društvom.

Palmer: Da li ste spremni nešto da date za sporazum sa Srbijom?

Kako Klan Kosova nezvanično saznaje, Palmer je kosovske zvaničnike pitao da li su spremni da nešto daju kako bi zauzvrat postigli finalni sporazum sa Srbijom. Direktna poruka koju je Palmer poslao političkim liderima glasila je: SAD nemaju vremena da se večno bave odnosima Kosova i Srbije, navodi Klan Kosova.

Politički lideri koji su učestvovali na ovim sastancima, odbili su da daju izjave za Klan Kosova.

Eksplicitno priznanje Srbije u igri

Sličan sastanak, kako navodi Klan Kosova, Metju Palmer je održao i sa predstavnicima civilnog društva sa Kosova.

Među prisutnima na tom sastanku, bio je i Agon Maljići koji se oglasio porukom na Fejsbuk nalogu. Maljići je naveo da je poruka SAD sa tog sastanka bila da ova zemlja „nema dovoljno kapaciteta da u trenutnoj formi gura napred kosovski projekat", navodi Klan Kosova.

„Za SAD je od velike važnosti da se okonča projekat Kosova, da se ukloni zavisnost Srbije od Rusije koja čitav region drži kao taoca. Treba da shvatite da je u igri eksplicitno priznanje Srbije, što će odblokirati Kosovo, članstvo Kosova u EU i doneti nova priznanja. Ostavite SAD da reši to sa Rusijom. Ali morate biti svesni da ćete nešto morati da date (prim. red za priznanje), a ne da se ponašate kao Milošević 1999. ili kao Koštunica 2008. koji je odbio nešto kako bi kasnije izgubio nešto još važnije. Na vama je da odlučite šta ste spremni da date, to ne mora nužno biti teritorija. Naravno, to znači da sve što ste spremni da prihvatite kao ustupak, možete da kompenzujete ukidanjem nekih od ranijih kompromisa koji proističu iz Ahtisarijevog plana. Na vama je da odlučite, ali ako ovo ne učinite, budite sveni da će biti posledica," napisao je Maljići na svom Fejsbuk nalogu.

Pored Maljićija, putem Fejsbuka se oglasila i Jeta Krasnići koja je takođe potvrdila da je učestvovala na sastanku.

„Sudbina Kosova je jasna, priznanje Kosova od strane Srbije. Kako doći do ovoga? To je diskusija koju moramo da pokrenemo u čitavom političkom spektrumu. Ukoliko cenimo da je ovaj proces važan za Kosovo onda je i samim tim vredan ozbiljne posvećenosti da nameru ispunimo, uzimajući u obzir sve nepoznanice procesa, sve opasnosti i oklevanja druge strane da prihvati zahteve Kosova. Ako proces prihvatimo kao takav (važan, prim. red.) dnevnopolitičke igre i dugoročne izborne kalkulacije mora da se ostave po strani i moramo početi da radimo za državne interese Kosova," napisala je Jeta Krasnići na Fejsbuku.

Comments

comments

 


Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

четвртак, 25. октобар 2018.

Америка нуди ништа - долази време дуговечних култура и многољудних заједница

 

 Европа преко 30 одсто зависи од руског гаса. Неке земље су у последње две године санкција Русији повећале увоз руског гаса чак за преко 20 одсто годишње. Алтернатива за руски гас у Европи не постоји. Американци нуде ништа! Немају количине за извоз! Пољска и Америка су потписале уговор о испоруци гаса у следећих 20 година, а до сада су од Америке добили бродић природног течног гаса, што су потребе за три дана. Осим тога, то је индустријски сабијен гас. Да би променио агрегатно стање (и могао да се користи), неопходна је обрада, што се одржава на коначну цену

 

Цео текст


View article...

среда, 24. октобар 2018.

Отворено о „разграничењу“ - или ниједна обмана не траје довека

91.222.7.144

Отворено о „разграничењу" - или ниједна обмана не траје довека

Миливоје Михајловић

6-7 minutes


Поштовани пријатељу,

Разграничење, корекција граница, размена територија, подела…или како већ ови наши политичари називају тај свој међусобни договор за опстанак на власти, пре свега, није цивилизацијско решење. Став два локална лидера да два народа не могу да живе заједно и да „страхују" да ће сваког тренутка да крену у битку до истребљења, можда би могао да наиђе на разумевање у раном средњем веку. Али, у 21. веку, у Европи, такве идеје су у сукобу са разумом и говоре о цивилизацијском застоју. Народ ће као и увек у прошлости, пре или касније – а од тога зависи и цена коју ће платити, схватити шта политичке елите раде.

Ниједна обмана не траје довека. Ми се са политиком 'дружимо' четири деценије и давно смо научили да не треба слушати шта политичари говоре, већ гледати шта раде. Сведоци смо великих несрећа које су припадници наших народа чинили једни другима. Обојица смо осетили како је бежати из свог дома, са кесом фотографија, били актери избегличких драма и туговали на сахранама пријатеља.

Разговори Срба избеглих са Косова су годинама почињали питањима: „Шта ти је остало доле? Шта си извукао?" „Ја сам извукао – поуке", одговарао сам, у шали, верујући да је тако. Али, сад видим да нисмо извукли поуке.

Двадесет година политичари стављају „љуту траву на љуту рану". Држе народ у психолошком логору где завијају сиренама „ратне опасности". Вешто глуме бес и мржњу, а пословно беспрекорно сарађују и богате се. Једни плаше народ Србима и Русима, други „олујом на Северу" и терористима.. Једни купују авионе у рекламне сврхе, други праве војску да би се сликали… Кад затреба – запуцају, запале неку кућу, запрете „исламском државом", призивају „олују", купују посланике, тргују уценама, осликају воз иконама, хапсе једни друге… Театар апсурда!

Народ је опседнут страхом и нема времена да размишља о томе зашто правимо најгоре, а најскупље путеве на свету, зашто продајемо предузећа у бесцење, зашто послове воде „контроверзни бизнисмени", зашто се лечимо преко Гоогле-а, зашто молимо Бога да нам деца што пре оду у иностранство и убеђујемо их да је носталгија боља од овога што имамо…

Знам да ми Балканци имамо проблем са логиком и да код нас прошлост траје дуже него на другим местима у свету, али ме чуде Европљани. Како они не виде шта се дешава? Шта они подржавају? Стално прете међународним судовима, санкцијама, а заправо одржавају системе корупције, не виде обичног човека… Као да им, нек ми Бог опрости грешне мисли, неко плаћа за то.

Је ли судбина Балкана срозана на то да се подршка сулудим идејама обезбеђује давањем предузећа и аеродрома у бесцење и понижавајућим концесијама за путеве? Није ваљда најважније да се осигура безбедно функционисање „балканске хероинске руте"? Да ли их то за милионске хонораре уче „саветници" који су деценијама палили односе између два народа?

 

Да ли до нормализације може да се дође без критичког преиспитивања Бриселског дијалога? Да ли одговорност сносе преговарачи две стране или део одговорности припада Европској унији? Да ли је једној и другој, па и трећој страни (ЕУ) истински стало до нормализације односа? Да ли је Бриселски процес, који је имао амбицију да буде најозбиљнији мировни процес у Европи након Другог светског рата, претворен у пропагандни инструмент опстанка на власти? Да ли у случају Косова треба и може да се преломи „преко колена"? Ко све има интерес да се косовско питање реши? А чији је интерес да се овај проблем не решава? Да ли флоскула „сачекајмо боља времена" заправо значи „сачекајмо тренутак кад ћемо ми бити јачи", па да онда решавамо? Или је то само изговор за неспособност и неспретност? Вреди ли „европска перспектива" за Србе, а да је не буде за Албанце? Уверен сам да већина људи зна одговоре на ова питања.

Заиста, не верујем да ико може да поверује да би разграничење, подела или корекција граница занавек одвојила Србе од Албанца и отклонила све етничке проблеме. Ако је одлазећој бриселској администрацији неопходан резултат, бесмислено је да га остварују погрешним решавањем компликованих односа наша два народа.

Бриселски дијалог је од почетка у кризи. Сада је клинички мртав. Мора да се ресетује, да све три стране – Албанци, Срби и ЕУ (или како ми волимо да кажемо – међународна заједница, шта год то значило) покрену искрен дијалог. Знам да је потребно осигурати демократски приступ, обезбедити да то буде дијалог два друштва (а не два човека) и два парламента (а не два политичара). Да то буде дијалог о опстанку два народа (а не о опстанку две власти) и да за посреднике у дијалогу циљ буде мир, а не само пројекат који доноси публицитет, нову функцију и новац. И знам да би први корак требало да буде да се грађанима који живе на Косову обезбеди потпуна слобода кретања.

Бриселски дијалог је пропао због тога што је понизио људе који живе на Косову, што се претворио у медијски хепенинг и изгубио везе са реалношћу. Невероватно, али после сваке рунде разговора одржаване су прес – конференције које су имале за циљ не да открију, већ да сакрију договоре, ако је уопште и било договора. Дакле, верујем да би Твој предлог о тајм-ауту у Бриселском процесу био користан ако би се све три стране договориле да више не импровизују, да поштено разговарају да би дошли до праведног решења. Да престану да хушкају народ на „оне друге". И да, за почетак, покажу да стварно имају капацитет, тако што ће, рецимо, пронаћи убице Оливера Ивановића.

БИОГРАФИЈА

Миливоје Михајловић, рођен је 1958. године у Приштини. Дипломирао је југословенску књижевност. Новинарством се професионално бави од 1983. године. О догађајима на Косову извештавао је за приштинско „Јединство", Танјуг, Радио-телевизију Београд, ББЦ, АПТН, Агенцију Франс Пресс, ЦБС… Био је главни уредник Радио Приштине, оснивач Медиа центра, уредник информативног програма YУ-инфо телевизије, директор Центра за информисање и маркетинг Привредне коморе Србије, директор Канцеларије за сарадњу са медијима Владе Србије, директор Радио Београда…

(КоССев)

 

Слободан Антонић: Шта ће Приштини војска кад има Бондстил?

nspm.rs

Слободан Антонић: Шта ће Приштини војска кад има Бондстил?

5-6 minutes


Видим да је колега Љепаја у свом одговору критичан према идеји Вучића и Тачија – о којој сам писао прошли пут – да Србија у замену за Север Косова фактички призна „Републику Косово" тако што би одобровољила Русе да не ставе вето на аплицирање Приштине за пријем у УН.

Оно што ми се чини као, можда, не баш најбоља обавештеност, међутим, јесте уверење мог саговорника да „коалиција Москва-Анкара", као „кумче нашег двојца", има амбицију „да поново прекраја Балкан", пошто је „јасно да границе на Балкану Русији и Турској нису по вољи".

За Анкару не знам, али за Москву сам уверен да изричито одбија горенаведени пакет. Она зна да би редослед збивања након споразума Вучић-Тачи био:

  1. Косово улази у НАТО (самостално или као део Албаније);
  2. отвара се криза у „Прешевској долини";
  3. једини начин да се Србија заштити јесте да и она уђе у НАТО;
  4. после пада Србије, слама се отпор и Републике Српске, па на крају и БиХ постаје члан НАТО – тиме Русија бива протерана са целог тзв. Западног Балкана.

Као и у шаху, погрешан потез доводи до брзог мата у четири потеза.

Отуда је Путин, приликом последњег сусрета са Вучићем, како тврди московски Комерсант, одбио Вучићево убеђивање да, уколико се Београд и Приштина договоре о „разграничењу", Москва одустане од вета на улазак Косова у УН.

И сада, пошто Београд, тако, тешко да може да испоручи столицу у УН за Приштину, споразум Тачи-Вучић изгледа ми даље је него икада.

Дакле, уважени колега, у овој нашој дебати вероватно је мање важно да ли се ми с нечим слажемо или не, него је питање шта ми знамо да се дешава и шта можемо да претпоставимо да ће се десити.

У том смислу, остаје моје питање – да ли се у Приштини процењује да се споразум Тачи-Вучић заглавио? Да ли је процена да су наша двојица „председника" даље од Нобела за мир него што им се то само пре пар месеци чинило? Да ли је, заправо, читава ствар пропала?

Шо се тиче Вашег питања „да ли се Србија наоружава да очува мир или се спрема за нови (Балкански) рат", рекао бих да се то питање још више поставља за „Републику Косово".

Није ми јасно шта ће „РК" уопште војска ако Косово чува НАТО, и ако се код Урошевца налази једна од највећих војних база САД у свету?

Очигледно, прављење „војске РК" тешко да има везе са заштитом територије РК од „спољњег непријатеља". Чему онда нова војска? Да није случајно како би била употребљена против „унутрашњег непријатеља"? И нису ли главни „унутрашњи непријтељ" косметски Срби, пре свега они на Северу Косова?

Надаље, волео бих да колега Љепаја прокоментарише и налазе једног истраживања, спроведеног у Албанији и Србији, а које су платили Норвежани.

Да нагласим да је истраживање рађено баш у Албанији, дакле не међу Албанцима на Косову, и да га је тамо спровела албанска агенција, а у Србији је сондажу урадила српска агенција.

По том истраживању, 64 одсто Срба има негативан став према Албанцима, док је код 59 одсто Албанаца изнађен такав став према Србима. Иако Албанци, дакле, нешто мање не воле Србе него што је то обратно, Албанци као главног непријатеља од народа из окружења истичу управо Србе – њих чак 68 одсто, док Срби свој страх деле између бојазни од Хрвата (45 одсто) и од Албанаца (33 одсто).

Као „агресивне" Србе описује чак 57 одсто Албанаца, док исто мишљење о Албанцима има 51 одсто Срба.

Морам да признам да ме је зачудио податак да Албанци из Албаније нас Србе виде као „агресивне". Шта ми, уопште, имамо с њима? Они су можда неког од нас видели у Саранди, где Срби почињу да летују због повољних цена, али становника Албаније који су срели неког из Србије заиста је мало.

Одакле онда предрасуда о Србима као „агресивним"? Ово ми је било необично имајући у виду раширени осећај данас у Србији да смо ми већ стар и уморан народ, који се млако бори за своје интересе. Кад гледам београдске, нишке, новосадске или крушевачке девојке и младиће – а као професор мислим да препознајем шта воле и како размишљају – не могу а да се не зачудим опису данашњих Срба као „агресивних".

Могао бих разумети да су Албанци са Косова, поготово они који памте оружане сукобе 1998-1999, мишљења да су Срби „агресивни". Али, Албанци из Албаније? Зар је етничка пропаганда толико јака? – питам се. Зар се толико слабо познајемо?

А можда и није тако лоше да између нас постоји равнотежа страха. Јер, ако једна страна процени да је друга слаба и страшљива – неће ли уследити још једна спирала насиља?

И тако опет долазимо на питање нове војске на Балкану и на недоумицу – а против кога? Против „агресивниих" Срба?

(Слободан Антонић – КосСев)

 

недеља, 21. октобар 2018.

Вјештачка представа о рату у БиХ може да буде исправљена

rtrs.tv

Вјештачка представа о рату у БиХ може да буде исправљена

RTRS, Radio Тelevizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of Srpska

5-7 minutes


Владислав Јовановић (Фото: atvbl.com)

Јовановић је навео да је једна од идеја, коју је својевремено изнио предсједник Републике Српске и новоизабрани српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик, сазивање међународног скупа експерата, на коме би се објективно сагледали догађаји 90-тих година у БиХ.

"Нешто слично је већ урађено у вези са ратом у Вијетнаму, када је формиран такозвани Раселов суд са циљем да се утврди објективна истина. Он је имао само морално дејство на ширу свјетску јавност, није бог зна како утицао, али је на неки начин натјерао Америку да убрза крај том рату", рекао је Јовановић за Спутњик.

Он истиче да би међународна експертска конференција могла евентуално да одигра улогу тог Раселовог суда и "мало разводни цементирану представу да су Срби једини кривци, јер у једном грађанском рату не може бити невиних".

"То што су хтјели да створе слику о жртвама и једином кривцу и по логици и по чињеницама историјским, не може да се одбрани", рекао је Јовановић.

Након што је извјештај о српским жртвама у рејону Сребренице, који је 1993. сачињен и достављен Американцима, а потом нестао и тек недавно лоциран у згради на Ист риверу, каже Јовановић, УН би морале да ту информацију објаве у својим редовним службеним списима, па да она затим циркулише по свијету.

"Затим би Србија требало да представи истину о југословенској кризи, супротстављајући је оној истини коју је Запад наметнуо", рекао је Јовановић.

Он наводи да је предложио да се права оцјена грађанског рата у БиХ повеже и са чињеницом да Срби у БиХ и Србија уопште нису ни хтјели рат, јер су пристали на кантонално уређену независну БиХ, али да на то није пристао Алија Изетбеговић и Америка.

"Некоме је значи одговарало да се питање независности БиХ ријеши другим путем, не мирним него ратним, и из тог рата су изашле разне несреће, укључујући и Сребреницу, Подриње. Та права истина би могла да исправи вејштачку представу о рату у БиХ, а кроз то и да умањи значаја и тежина оног што су они извели укључујући и пресуду Хашког трибунала о наводном геноциду", рекао је Јовановић.

Он је изразио увјерење да тадашњи амбасадор СР Југославије при УН добио налог да извјештај о српским жртвама у рејону Сребренице преда генералном секретаријату УН са молбом да се дистрибуира члановима Савјета безбједности.

"То је редован поступак у таквим ситуацијама, поготову када се ради о значајним документима. Како сам обавијештен, тај извјештај је послат, али је дријемао у фиокама скоро двије године да би био објављен негде крајем 1995. када је Дејтонски споразум био при крају. То је метод који су побједници у Хладном рату увелико практиковали када су се односили према српском фактору уопште и према Србији од почетка југословенске кризе, а нарочито током сукоба у Хрватској и БиХ", навео је Јовановић.

Он је оцијенио да је "ријеч о методу селекције информација и саботаже, који су колонијалистичке силе развиле за покорене народе".

Бивши амбасадор Србије при Унеску Дарко Танасковић истиче да је извјештај направио социолог Миливоје Иванишевић и да га је 1993. године однио у ЦИА.

Танасковић је објаснио да је Иванишевић прикупио податке о српским жртвама, превасходно цивилним, у рејону средњег Подриња, идентификујући прецизно радом на терену и жртве и починиоце".

"С обзиром на то, да су вијести о злочинима над Србима систематски прикриване, сматрали смо да би било веома корисно да се такав документ појави негдје, превасходно на Западу", навео је Танасковић.

Истиче да је помогла позната новинарка Нора Белов, која је у настојању да Запад стекне праву слику о збивањима у БиХ, обезбиједила да документ буде преведен на енглески, те да он у својству специјалног изасланика тадашњег предсједника СРЈ Добрице Ћосића оде у Вашингтон да га предочи Американцима.

Он се присјећа да је у Стејт департменту имао врло непријатан разговор са будућим амбасадором САД у Хрватској Питером Галбрајтом, а одбила је да га прими Ен Волкер, савјетница тадашњег предсједника САД Била Клинтона.

Танасковић додаје да се Белова тада пожалила на једном пријем тадашњем шефу ЦИА Џејмсу Вулзију, па је добио прилику да у сједишту ЦИА представи тај извјештај.

"У Ленглију су ме примила двојица службеника, који су рекли да је то најбоље урађен извјештај о цивилним жртвама са простора бивше Југославије, али су додали свој политички коментар - Ви вјероватно немате илузије да ово може промијенити слику, јер карте су подијељене, ваше карте су без адута у овом тренутку. Међутим, ако желите, ви то оставите код нас, па једнога дана - ко зна за шта се ово може употребити", рекао је Танасковић.

Упитан може ли документ који је у међувремену пронађен бити искоришћен у наставку суђења ратном команданту муслиманских снага у Сребреници Насеру Орићу, Танасковић је рекао да се ту мало шта може очекивати, уколико се не донесе политичка одлука да би требало да буде осуђен и неко од тамошњих муслимана.

"На Косову и Метохији имамо еклатантне примјере људи над којима висе оптужбе за страшне злочине, а они се данас третирају као политичари од угледа. Нема документа који би нешто промијенио, али је свакако добро да се та грађа пронађе на моралном плану, а можда и политичком, ако се околности промијене - а оне се у свијету мијењају", констатовао је Танасковић.

Он је оцијенио да будући да постоје реалне шансе да неком од косовских Албанаца буде суђено за злочине, то могло да има посредан утицај на јачање свијести о томе да је велика лаж прекрила и рат у БиХ.

 

субота, 20. октобар 2018.

Како су Американци сакрили документа о злочинима над Србима (видео)

rs.sputniknews.com

Како су Американци сакрили документа о злочинима над Србима (видео)

Sputnik

6-7 minutes


Зацементирану представу да су Срби једини кривци у грађанском рату у Босни и Херцеговини могло би да разбије формирање нечег сличног Расeловом суду који се бавио ратом у Вијетнаму, оцењује бивши шеф дипломатије СРЈ Владислав Јовановић, поводом чињенице да су документи који су помињали српске жртве волшебно нестајали.

https://youtu.be/bACv8QkNW1c

Извештај о српским жртвама у рејону Сребренице, који је 1993. сачињен и достављен Американцима, један је од оних који је вешто затурен по фиокама УН и тек је недавно лоциран. Тако се у то време радило са свим документима који су могли да колико-толико објективно прикажу рат у Босни и Херцеговини, каже бивши амбасадор Србије при Унеску Дарко Танасковић.

Извештај је направио социолог Миливоје Бата Иванишевић а те 1993. Танасковић га однео у ЦИА. Иванишевић је, објашњава амбасадор, прикупио податке о српским жртвама, превасходно цивилним, у рејону средњег Подриња, идентификујући прецизно радом на терену и жртве и починиоце.

„С обзиром да су вести о злочинима над Србима систематски прикриване, сматрали смо да би било веома корисно да се такав документ појави негде, превасходно на Западу", каже Танасковић у емисији „Спутњик интервју".

Помогла је позната новинарка Нора Белов, која је у настојању да Запад стекне праву слику o збивањима у БиХ, обезбедила да документ буде преведен на енглески а да Танасковић у својству специјалног изасланика тадашњег председника СРЈ Добрице Ћосића оде у Вашингтон да га предочи Американцима. 

Танасковић се присећа како је у Стејт департменту имао врло непријатан разговор са будућим амбасадором САД у Хрватској Питером Галбрајтом, али је одбила да га прими саветница председника Била Клинтона Ен Волкер. Нора Белов се тада пожалила на једном пријем тадашњем шефу ЦИА Џејмсу Вулзију, па је Танасковић добио прилику да у седишту ЦИА представи тај извештај.

„У Ленглију су ме примила двојица службеника, који су рекли да је то најбоље урађен извештај о цивилним жртвама са простора бивше Југославије али су додали свој политички коментар: ви вероватно немате илузије да ово може променити слику јер карте су подељене, ваше карте су без адута у овом тренутку. Међутим, ако желите, ви то оставите код нас па једнога дана — ко зна за шта се ово може употребити", прича Танасковић.

 

© AFP 2018 / DIMITAR DILKOFF

Бивши шеф дипломатије СРЈ Владислав Јовановић сигуран је да је тадашњи амбасадор наше земље при УН добио налог да тај текст преда Генералном секретаријату УН с молбом да се дистрибуира члановима Савета безбедности.

„То је редован поступак у таквим ситуацијама, поготову кад се ради о значајним документима. Како сам обавештен, тај извештај је послат али је дремао у фиокама скоро две године да би био објављен негде крајем 1995. када је Дејтонски споразум био при крају. То је метод који су победници у Хладном рату увелико практиковали када су се односили према српском фактору уопште и према Србији од почетка југословенске кризе а нарочито током сукоба у Хрватској и БиХ", образлаже Јовановић, додајући да је реч о методу селекције информација и саботаже, који су колонијалистичке силе развиле за покорене народе.

Упитан може ли документ који је у међувремену пронађен бити искоришћен у наставку суђења ратном команданту муслиманских снага у Сребреници Насеру Орићу, Танасковић каже да се ту мало шта може очекивати, уколико се не донесе политичка одлука да би требало да буде осуђен и неко од тамошњих муслимана.

„На Косову и Метохији имамо еклатантне примере људи над којима висе оптужбе за  страшне злочине, а они се данас третирају као политичари од угледа. Нема документа који би нешто променио, али је свакако добро да се та грађа пронађе на моралном плану, а можда и политичком, ако се околности  промене — а оне се у свету мењају", констатује амбасадор.

На питање шта даље, сада кад је документ лоциран у згради на Ист риверу, Владислав Јовановић каже да би прво УН морале да ту информацију објаве у својим редовним службеним списима, па да она затим циркулише по свету. Затим би Србија требало да представи истину о југословенској кризи, супротстављајући је оној истини коју је Запад наметнуо. 

Једна од идеја, коју је својевремено изнео Милорад Додик, председник Републике Српске и победник у трци за српског члана Председништва БиХ, јесте сазивање међународног скупа експерата, на ком би се објективно сагледали догађаји '90-их година у БиХ. Јовановић подсећа да је нешто слично већ урађено у вези с ратом у Вијетнаму, када је формиран тзв. Раселов суд, с циљем да се утврди објективна истина.

„Он је имао само морално дејство на ширу светску јавност, није бог зна како утицао, али је на неки начин натерао Америку да убрза крај том рату. Та међународна експертска конференција би могла евентуално да одигра улогу тог Раселовог суда, да мало разводни ту цементирану представу да смо ми једини кривци јер у једном грађанском рату не може бити невиних. То што су хтели да створе слику о жртвама и једином кривцу и по логици и по чињеницама историјским, не може да се одбрани", уверен је Јовановић. 

 

© Sputnik / Дејан Симић

Он предлаже да се права оцена тог грађанског рата повеже и са чињеницом да Срби у БиХ и Србија уопште нису ни хтели рат, јер су пристали на кантонално уређену независну БиХ, али, подсећа, није пристао лидер Бошњака Алија Изетбеговић и није пристала Америка.

„Некоме је значи одговарало да се питање независности БиХ реши другим путем, не мирним него ратним, и из тог рата су изашле разне несреће, укључујући и Сребреницу, Подриње. Та права истина би могла да исправи вештачку представу о рату у БиХ, а кроз то и да умањи значаја и тежина оног што су они извели укључујући и пресуду Хашког трибунала о наводном геноциду.

Према оцени Дарка Танасковића, будући да постоје реалне шансе да неком од косовских Албанаца буде суђено за злочине на КиМ, то би могло да има посредан утицај на јачање свести о томе да је велика лаж прекрила и рат у БиХ.

 

среда, 17. октобар 2018.

Srbija i NATO: Saradljiva neutralnost

pcnen.com

Srbija i NATO: Saradljiva neutralnost

Objavio/la PCNEN

8-10 minutes


Drugi pišu 17. Oct. 2018. | 08:46

Piše: Anja Ilić

Juče su u nekoliko gradova u Srbiji – Mladenovcu, Sopotu, Aranđelovcu – počele civilne vežbe pod nazivom „Srbija 2018". To su do sada najveće vežbe koje organizuje Evroatlantski koordinacioni centar za vanredne situacije NATO-a (EADRCC), u saradnji sa Sektorom za vanredne situacije MUP-a Srbije. Zvanični cilj ovih vežbi je da se pripadnici civilnih službi iz 38 zemalja sveta obuče u saniranju posledica vanrednih situacija.

Malo „nezvaničniji" cilj je da se svetu, a naročito balkanskom regionu, pokaže da NATO, u pauzama bacanja bombi u „humanitarne" svrhe, može da pruži naprednu logistiku za nošenje sa prirodnim katastrofama. Vlada Srbije je, sa svoje strane, svesna da bombardovanje baš i nije otkravilo srca stanovništva za ulazak u NATO – naprotiv; ona šalje poruku nadmoćnom zapadnom bloku da mu, iako nije članica, stoji na usluzi, i da će kad-tad, milom ili silom, privoleti narod da pređe preko prošlosti i prigrli budućnost u prestižnom severnoatlantskom klubu.

Da NATO ne uživa naročitu popularnost u Srbiji jasno je ne samo Aleksandru Vučiću, nego i Alijansi. Naročito nakon poražavajućeg ishoda referenduma u Makedoniji održanog 30. septembra, nije naodmet da Zapad malo popravi sliku o sebi na Balkanu. Tako je i generalni sekretar NATO-a, Jens Stoltenberg, 6. oktobra došao u zvaničnu trodnevnu posetu Beogradu. Ko bi mogao bolje da prenese žal zbog bombardovanja, te značaj uloge NATO-a u civilnim operacijama od generalnog sekretara Alijanse koji je prvi sladoled pojeo na zidinama Kalemegdana i kao dete pevao pesmicu „Ringe, ringe raja"?

Samo nekoliko dana pre tople ljudske posete Beogradu, Stoltenberg je na konferenciji za novinare održanoj u Briselu bio daleko oštrijeg jezika, osvrćući se na referendum u Makedoniji. Tada je potvrdio ono što je bilo uveliko jasno već iz samog referendumskog pitanja – jedini cilj „istorijskog" sporazuma između Zorana Zaeva i Aleksisa Ciprasa, premijera Makedonije i Grčke, jeste da se i Makedonija što pre priključi evroatlantskom bloku koji se neumorno širi na istok. Ovo je uoči referenduma rekao i sam makedonski premijer, potcrtavajući da Makedonija ne menja ime jer to želi, već jer to budućnost u EU i NATO-u nalaže.

Kada se pokazalo da za više od 60% biračkog tela u Makedoniji višestruka uveravanja u svetlu zapadnu budućnost nisu bila dovoljna da se prenebregne manipulativni karakter referendumskog pitanja, Stoltenbergu je preostalo samo jedno: da ogoli manipulativnost NATO-a, EU i njihovih saveznika iz redova balkanskih vladajućih klasa. U tačerijanskom stilu, generalni sekretar NATO-a poručio je da za članstvo Makedonije u Alijansi „ne postoji [druga] alternativa" do da se u potpunosti prihvati Prespanski sporazum – kao i da je sada na makedonskim „demokratskim institucijama" da odluče o budućem putu za Makedoniju. Na kraju krajeva, narodna volja iskazana je samo na konsultativnom, a ne na obavezujućem referendumu.

Stoltenberg je iskoristio priliku kako u Briselu, tako i u Beogradu da predstavi NATO kao „porodični krug" sigurnosti i prosperiteta. I njemu i Vučiću bila su puna usta hvale za civilne vežbe – začudo, vrlo slabo propraćene u domaćim medijima – kao divnu priliku da se učvrste prijateljski odnosi između Srbije i NATO-a. Gde će NATO bolje pokazati svoje humano lice nego u, Stoltenbergovim rečima, „regionu izloženom prirodnim katastrofama"? Ironije li, šumski požari u Grčkoj ovog leta odneli su, prema poslednjim procenama, 99 života – iako je po nizu pokazatelja Grčka „vodeća" zemlja u balkanskom regionu, i članica NATO-ovog „porodičnog kruga" praktično od njegovog osnivanja.

Još je ironičnije što je upravo ovaj „odbrambeni" vojni savez, nastao tokom Hladnog rata kao zapadni štit od „komunističke pretnje", opravdao svoje postojanje nakon 1991. godine sejanjem humanitarnih katastrofa u navodnom civilnom interesu. Stoltenberg nije propustio da, u svom lamentu nad 1999. godinom, ipak primeti da su namere NATO-a bile čiste – zaštita civilnog stanovništva od Miloševićevog režima. Isto opravdanje čuli smo i sredinom aprila ove godine, kada su SAD, Britanija i Francuska – neke od vodećih članica NATO-a – bombardovale Siriju pod parolom zaštite njenog civilnog stanovništva od režima Bašara el Asada. Većina preostalih članica NATO-a podržala je ovu odluku, donetu mimo međunarodnog prava. Nemačka je čak početkom septembra izjavila da bi se pridružila vojnom savezu triju zemalja ako se ponovo ukaže potreba za bombardovanjem Sirije.

Vojni savez je, doduše, već uveliko tu – sa 29 zemalja-članica i 21 zemljom koja je uključena u program „Partnerstvo za mir", a među kojima je od decembra 2006. godine i Srbija. NATO se, međutim, neće zaustaviti na tome: cilj mu je da se proširi dalje na istok, i da se dublje ukoreni tamo gde je već pustio korenje – uključujući Balkan. U svojoj ekspanziji na račun starog i relativno slabijeg neprijatelja, Rusije, NATO neće prezati od izazivanja humanitarnih kriza i ratova, kao što je učinio u slučaju Ukrajine 2014. godine.

Iako generalni sekretar NATO-a tvrdi da Brisel nije taj koji može da rešava probleme balkanskog regiona, već je to na samim stanovnicima regiona, višedecenijska praksa NATO-a osporava iskrenost ove tvrdnje. Od bombardovanja 1999. godine, preko uspostavljanja protektorskih režima u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, sve do skorašnjeg makedonskog referenduma, potvrđuje se patronski odnos koji institucije zapadnog imperijalizma održavaju spram balkanskih zemalja i naroda. Vladajuće klase na Balkanu, istovremeno, služe imperijalističkim interesima, a ne interesima stanovništva balkanskih zemalja. Makedonski premijer je, potpisujući Prespanski sporazum, pristao na nepovoljan kompromis sa interesima grčkog nacionalizma i zapadnog imperijalizma, predstavljajući ga kao rešenje višedecenijskog etničkog konflikta i garant novog civilizacijskog uspona Makedonije. Sadašnji predsednik Srbije već godinama zahvaljuje snagama KFOR-a kao čuvarima mira na Kosovu, iako samo prisustvo KFOR-a svedoči o perspektivi koju NATO i „domaće" vladajuće klase očigledno dele: neko mora da „divlje" balkanske narode drži na lancu.

Mi, s druge strane, iskreno verujemo da samo solidarnost balkanskih naroda može da izgradi mir na Balkanu. Okviri Evropske unije ili NATO-a samo će suziti našu mogućnost da tu solidarnost gradimo odozdo, zajedno se suprotstavljajući odlukama koje bi za nas krojile velike sile; rešenje, samim tim, ne leži ni u okretanju Rusiji, koja u Srbiji vidi jedno od poslednjih uporišta protiv daljeg širenja NATO-a na istok. Iako Vučić insistira na vojnoj neutralnosti Srbije, a NATO navodno poštuje njenu suverenu državnu volju, činjenica je da Srbija poslednjih nekoliko godina učestvuje u daleko više vojnih vežbi sa NATO-om nego sa Rusijom. O prvim takvim vežbama na teritoriji Srbije, pod nazivom „Regex 18", domaći mediji pisali su još manje nego o civilnim vežbama koje su u toku.

„Saradljiva neutralnost" Srbije, međutim, nije ništa drugo do krhko balansiranje u udovoljavanju interesima i Zapada i Rusije – pri čemu se interes NATO-a, kao objektivno snažnije ali i omraženije sile, servisira suptilnije ali postojanije. Posledice te saradljive neutralnosti slamaće se preko leđa onih čije „civilne interese" imperijalistički blokovi navodno štite – običnog stanovništva koje se zasipa bombama da bi se porazili vladajući režimi, čija se životna primanja režu da bi se punio vojni budžet, stanovništva koje strada u prirodnim nepogodama jer se zarad interesa elita štedelo na javnim servisima, i koje se iznova ubeđuje da mu je potreban „neko iznad" i „neko spolja" da bi živelo u miru.

Balkanskim narodima nisu potrebni ni Evropska unija, ni NATO ili Rusija, ni političke vođe koje su „spremne na žrtve" samo u onom smislu u kom gaze po interesima običnog stanovništva. Potrebna nam je solidarnost u zajedničkoj borbi protiv snaga koje seju razdor, bedu i smrt širom Balkana i sveta. Samo na temeljima te solidarnosti možemo da gradimo istinski mir, jednakost i slobodu. Stoltenbergu, Vučiću i njihovim saveznicima poručujemo samo jedno: napolje sa Balkana!

Marks21info