Љиљана Смајловић: Убиство у катедрали - Нови Стандард
http://newlookworld.com/
5-6 minutes
понедељак 29. октобар 2018. 16:34
Како је могуће да је Вучић први лидер Србије који je имао политичку вољу да покрене истрагу о убиству Ћурувије са мртве тачке
Славко Ћурувија можда није био Томас Бекет, али још је Хенри Други патентирао како да држава ликвидира политичког противника, а владареве руке да тобож остану чисте.
Док сам била главна уредница Политике, амерички дипломата ми је једном приликом, у необавезном ћаскању, благо приговорио што лист који уређујем код сваког спомињања Дејвида Петреуса (и његове улоге у ККР-у, тадашњем власнику Н1 телевизије), нађе за сходно да подсети да је реч о бившем директору CIA.
Дао ми је идеју да коригујем ту праксу, па смо, за остатка мог уредниковања, налазили за сходно да подсетимо и зашто је, заправо, Петреус престао да буде директор CIA: зато што се открило да је државне тајне откривао љубавници, да би се после повољно нагодио са државом око одговорности за то кривично дело.
Спомињем то јер ме је амерички дипломата истом приликом питао зашто, истом логиком, код сваког спомињања Александра Вучића Политика не подсети да је премијер био Милошевићев министар информисања. То би било веома редундантно, одговорила сам: хиперактивног председника владе каткад објавимо на пет различитих страна листа, па би било превише да на сваком месту подсећамо на његову предратну биографију.
Шалу на страну, не знам нити један медиј у Србији који од читалаца крије да је Вучић лично завео ратну цензуру за време НАТО бомбардовања, нити да је за његовог вакта, 1998, донесен онај озлоглашени закон о информисању. Ја сигурно никада нећу заборавити, јер је за важења тог закона, чија је прва и права мета био Европљанин Славка Ћурувије, убијен власник магазина чији сам спољнополитички уредник била.
Не чуди ме што опозициони медији данас поклањају дужну пажњу двадесетогодишњици доношења фамозног закона, као што ме не чуди ни нервоза на коју то наилази у власти наклоњеним медијима. Зар није чудесна околност да се та политиком набијена годишњица дословце поклопила са још једним „убиством у катедрали"? Алудирам, дабоме, на ужасни случај саудијског новинара Џамала Кашогија, који је по свој прилици раскомадан по налогу свемоћног саудијског престолонаследника.
Али пошто деспотска пустињска краљевина до сада још није наишла на проблем чије се решење не може купити петродоларима, у току су компликовани америчко-турско-саудијски преговори о томе како да принчеве руке остану чисте, а да државне убице буду проглашене људима који су се отели контроли, убијајући насумице и на своју руку. „Убиство у катедрали" назив је чувене драме у стиху Т. С. Елиота, у којој четири витеза енглеског краља Хенрија Другог 1170. године убијају бискупа од Кантерберија јер су краљев уздах (зар ме нико неће ослободити тог свештеника) протумачили као краљеву вољу. Инспирисан Шекспиром и историјом, тај наслов је с временом постао кратица за политичко убиство у ком отисци владаревих прстију остају сакривени, а кривица се сваљује на преревносне државне чиновнике.
Процес државним чиновницима оптуженим за убиство Славка Ћурувије вуче се већ годинама на Специјалном суду, тобож због помањкања простора. Нико од оптужених није признао ни своју, ни евентуалну умешаност Слободана Милошевића у атентат на храброг издавача и новинара. Руководиоци државне безбедности тврде да то што је сваки Ћурувијин корак за време бомбардовања и на Ускрс пратило два туцета агената ДБ-а нипошто не значи да су умешани у одстрел новинара ком је прво пуцано у леђа, да би онда био „оверен" метком у главу. Један број судија удружио се са адвокатима одбране у настојању да уклоне главне доказе из поступка, или се барем мени то чини белоданим. Исход суђења је потпуно неизвестан.
А како би другачије и било? И у драми Т. С. Елиота витезови се жале да су они праве жртве злочина у катедрали, јер знају да ће бити осуђени на изгнанство и да им нико неће захвалити на оданости краљу и домовини. Само на подизање оптужнице у случају Ћурувије чекали смо скоро петнаест година, иако су се све постпетооктобарске власти, почев од Зорана Ђинђића, и пре него што је дошао на власт, зарицале да ће пронаћи и казнити извршиоце злочина над оснивачем Европљанина и њихово налогодавце.
Нећу да се мешам у свађу опозиције која би да политички експлоатише годишњицу Вучићевог Закона о јавном информисању, и оних који тврде да је то политички марифетлук. Ни сада не разумем како је могуће да је Александар Вучић први лидер Србије који је после Петог октобра имао политичку вољу — или, ако више волите, нашао политичку рачуницу — да се истрага покрене са мртве тачке и окривљени приведу правди.
Да ли би се то десило и без њега? Можда никада нећемо знати. Је ли његов мотив било искупљење, или лукав политички маневар? После двадесет година, ко ће знати.
И, ако ћемо право, кога је брига?
Извор Недељник/Б92, 29. октобар 2018.
Нема коментара:
Постави коментар